Andžej Sapkovski Lastavicja kula. Šesti deo Sage o vešcu. S poljskog prevela Zorana Lutovac. Čarobna knjiga

“A Bonhart? Bonhart je nepredvidivi sadista. Kada govori o Ciri, glas mu
podrhtava od besa. U zavisnosti od kaprica, devojku je spreman da pogubi ili
otme kako bi joj naredio da se bori po arenama. Dogovor s Vilgeforcom? Njega
taj dogovor neće nimalo zanimati. Pogotovo sada kada Vilgeforc...”

Izvadi ksenogloz ispod pazuha.
– Gospodaru? Čujete me? Rjens je ovde...
Aparatić je ćutao. Rjens više nije imao volju da proklinje.
„Vilgeforc ćuti. Skelen i Rjens su sklopili dogovor s njime. A za dan ili dva,
kada stignemo devojku, može se ispostaviti da pakta nema. A ja tada mogu
dobiti nož u grlo. Ili da pođem u lancima u Nilfgard kao dokaz i zaloga Sovine
lojalnosti...
„Sto mu gromova!
„Vilgeforc ćuti. Ne daje mi savete. Ne pokazuje mi put. Ne objašnjava
sumnje svojim mirnim, logičnim glasom koji pogađa u dno duše. Ćuti.
„Ksenogloz je podlegao havariji. Možda od ove hladnoće? A možda...
„Možda je Skelen bio u pravu? Možda se Vilgeforc stvarno bavi nečim
drugim i zaboravio je da brine o nama i našoj sudbini?
„Svih mi đavola, nisam mislio da će tako biti. Da sam pretpostavio, ne bih se
uhvatio ovog zadatka kao pijan plota... Pošao bih da ubijem vešca umesto
Širua... Majku mu! Ja ovde mrznem, a Širu se sigurno negde greje u toplom...
„Kada samo pomislim da sam se sâm trpao da mene pošalju po Ciri, a Širua
po vešca. Sâm sam to tražio.
„Onda, početkom avgusta, kada je u naše ruke dopala Jenefer.”

*

Svet koji je maločas bio nerealno, meko, glibavo i lepljivo crnilo, brzo je
naborao tvrde površine i konture. Postao je jasniji. Postao je stvaran.

Jenefer je otvorila oči, protresena konvulzivnom drhtavicom. Ležala je na
kamenju, među leševima i pocrnelim daskama, prikleštena ostacima drakara
“Alkiona”. Naokolo je videla noge. Noge u teškim čizmama. Jedna od tih
čizama ju je trenutak pre no što se osvestila šutnula.

– Ustaj, veštice!
Iznova šut, koji je odzvanjao bolom sve do korena zuba. Videla je lice kako
se naginje nad njom.

– Ustaj, rekao sam! Na noge! Prepoznaješ li me?
Trepnula je očima. Prepoznala je. To je bio tip koga je jednom pripalila kada
je bežao od nje teleportom. Rjens.
– Poravnaćemo račune – obeća joj. – Poravnaćemo račune za sve, čudakinjo.
Naučiću te šta je bol. Ovim rukama i ovim prstima ću te naučiti bolu.
Napregla se, stisnula i raširila dlanove spremna da baci čini. I istog momenta
se uvila kao klupko, gušeći se, brekćući i drhteći. Rjens se gromko zasmejao.
– Ništa od toga, a? – čula je. – Nemaš ni trunku moći! Ne možeš da se
meriš s Vilgeforcom u činima! Istisnuo je iz tebe sve do poslednje kapi, kao
surutku iz sira. Ne možeš čak...
Nije dovršio. Jenefer izvuče stilet iz korica pripetih uz unutrašnju stranu
butine, skoči poput mačke i ubode nasumično. Nije joj pošlo za rukom, oštrica
je samo okrznula cilj, rascepala materijal pantalona. Rjens poskoči i preturi se.
Iz istih stopa je na nju poletelo mnoštvo udaraca i šutova. Zaječala je kad joj
je teška čizma pala na ruku, istisnuvši bodež iz smoždene pesnice. Druga čizma
šutnula ju je u abdomen. Čarobnica se sklupčala brekćući. Podigli su je sa
zemlje, zakrenuvši joj ruke na leđa. Videla je pesnicu koja leti u njenom pravcu,
svet je odjednom iskričavao zablistao, lice je eksplodiralo u bolu. Bol je kao talas
pojurio nadole, do stomaka i prepona, i transformisao kolena u retku žitku
masu. Obesila se u rukama koje su je držale. Dobila je još jedanput, u očnu
jabučicu, ponovo je sve iščezlo i raspršilo se u zaslepljujućem blesku.
Nije se onesvestila. Osećala je. Tukli su je. Tukli su je snažno, okrutno i na
način kako se tuče muškarac. Udarcima koji ne samo da treba da bole već i da
polome, da izbiju iz žrtve svu energiju i volju za otporom. Tukli su je dok je
drhtala u čeličnom stisku brojnih ruku.
Htela je da se onesvesti, ali nije mogla. Osećala je.
– Dosta – začula je najednom izdaleka kroz zastor bola. – Jesi poludeo,
Rjense? Hoćeš da je ubiješ? Potrebna mi je živa.
– Obećao sam joj, gospodaru – kraj nje promumla bunovna sena polako
preuzimajući telo i lice Rjensa. – Obećao sam da ću joj vratiti... Ovim rukama...
– Baš me briga šta si joj obećao. Ponavljam, potrebna mi je živa i sposobna
za artikulisan govor.
– Iz mačke i veštice – zasmeja se onaj što ju je držao za kosu – nije tako
lako izbiti život.
– Ne mudruj, Širu. Rekao sam da su batine dovoljne. Pridignite je. Kako si,

Jenefer?
Devojka je pljunula krv i podigla otečeno lice. U prvi mah ga nije

prepoznala. Nosio je nešto nalik na masku, koja mu je pokrivala celu levu stranu
glave. Ali ipak je znala ko je to.

– Idi dođavola, Vilgeforce – promrmlja, pažljivo dodirujući jezikom prednje
zube i posečene usne.

– Kako ocenjuješ moje čini? Svidelo ti se kada sam te podigao iz mora
zajedno sa onom lađom? Svideo ti se let? Kakvim činima si se zaštitila kada si
uspela da preživiš pad?

– Idi dođavola.
– Strgnite joj s vrata tu zvezdu. I nosite je u laboratoriju. Ne časimo časa.
Vukli su je, trzali, ponekad nosili. Kamenita ravnica, na njoj je ležala
razvaljena „Alkiona”. I brojne druge olupine, koje su svojom rebrastom
konstrukcijom podsećale na skelete morskih stvorova. „Krah je bio u pravu”,
pomisli. „Brodovi koji su bez traga nestali u Sedninom Bezdanu nisu podlegli
prirodnim katastrofama. Bogovi... Paveta i Duni...”
Iznad ravnice, daleko, štrčali su u naoblačeno nebo vrhovi planina.
Posle toga su došle zidine, kapija, klaustri, parket, stepenice. Sve nekako
čudno, neprirodno veliko... Međutim, premalo detalja da bi mogla da se
orijentiše i odredi gde je, gde je stigla, kuda su je odnele čini. Lice joj je bilo
naduveno, što joj je još više otežavalo opažanje. Jedino čulo koje joj je
omogućavalo informacije bio je miris – odmah je osetila formalin, etar, špiritus i
magiju. Mirisi laboratorije.
Brutalno su je posadili na čeličnu stolicu, na zglobovima i člancima bolno su
se zalupile hladne i tesne stege. Pre no što su joj čelične čeljusti mengela
pritisnule slepoočnice i onesposobile glavu, uspela je da baci pogled po
prostranoj i jarko osvetljenoj sali. Ugledala je još jednu stolicu, ekscentričnu
čeličnu konstrukciju na kamenom podijumu.
– Dabome – čula je Vilgeforcov glas iza leđa. – Ta stoličica je za tvoju Ciri.
Već odavno čeka, ne može da dočeka. Ja takođe.
Čula ga je izbliza, gotovo je osećala njegov dah. Nabijao joj je igle u kožu
glave i pripijao nešto za usne školjke. Posle je stao ispred nje i skinuo masku.
Jenefer uzdahnu nehotice.
– Ovo je delo tvoje Ciri – reče pokazujući svoje nekada klasično lepo, a sada
gnusno masakrirano lice, ograđeno zlatnim kopčama i držačima koji su

pridržavali višefasetni kristal u levoj očnoj šupljini.
– Pokušao sam da je uhvatim kada je ulazila u teleport Galebove kule –

objasni staloženo čarobnjak. – Hteo sam da joj spasem život, jer sam bio uveren
da će je teleport ubiti. Naivčina! Prošla je glatko, s takvom snagom da je teleport
pukao, eksplodirao mi pravo u lice. Izgubio sam oko i levi obraz, kao i dosta
kože na licu, vratu i grudima. Veoma tužno, veoma neprijatno i veoma
komplikuje život. I vrlo je ružno, zar ne? Ha, trebalo je da me vidiš pre nego što
sam počeo da se regenerišem magijom.

– Kada bih verovao u takve stvari – nastavi gurajući joj u nos savijenu
bakarnu cevčicu – pomislio bih da je to osveta Lidije van Bredevort. Iz groba.
Regenerišem to, ali polako, postepeno i strpljivo. Posebno imam poteškoće s
regeneracijom očne jabučice... Kristal koji imam u očnoj šupljini odlično
ispunjava svoju ulogu, vidim trodimenzionalno, ali ipak je to strano telo,
nedostatak prirodne očne jabučice ponekad me dovodi do očaja. U tim
trenucima, ogrnut iracionalnom zlobom, obećavam sebi da ću, čim uhvatim
Ciri, narediti Rjensu da joj izvadi jedno od tih velikih zelenih očiju. Prstima.
„Ovim prstima”, kako to on obično kaže. Ćutiš, Jenefer? A znaš li da imam
želju da i tebi iščupam oko? Možda oba?

Zabijao joj je debele igle u vene na vrhu šake. Ponekad bi promašio, gurao je
sve do kosti. Jenefer je stiskala zube.

– Napravila si mi probleme. Primorala si me da prekinem posao. Izložila si
se riziku otisnuvši se tom lađom u Sednin Bezdan, pod moj Usisivač... Eho
našeg kratkog duela bio je silan i dalek, mogao se odbiti o ljubopitljive i
nepoželjne uši. Ali nisam mogao da se suzdržim. Misao da mogu da te imam
ovde, da mogu da te povežem na moj skener, bila je previše primamljiva.

– Valjda ne pretpostavljaš – zabi sledeću iglu – da sam se navukao na tvoju
provokaciju? Da sam progutao mamac? Ne, Jenefer. Ako tako misliš, onda
mešaš nebo sa zvezdama koje se noću odbijaju na površini jezera. Ti si mene
pronašla, ja sam pronašao tebe. Došavši u Bezdan, jednostavno si mi olakšala
zadatak. Vidiš, ja sam ne mogu da skeniram Ciri, čak ni pomoću ove sprave
kojoj nema ravne. Devojka ima urođene snažne odbrambene mehanizme,
moćnu antimagijsku i supresivnu auru: na kraju krajeva, to je Drevna krv... Ali
svejedno, moji superskeneri je moraju otkriti. A ne otkrivaju je.

Jenefer je već sva bila omotana mrežom srebrnih i bakarnih žica, okružena
sistemom srebrnih i porcelanskih cevčica. Na stalcima postavljenim pored

stolice, njihali su se stakleni sudovi s bezbojnom tečnošću.
– Stoga sam pomislio – Vilgeforc joj gurnu u nos drugu cevčicu, ali ovoga

puta staklenu – da jedini način da skeniram Ciri jeste empatička sonda. Ipak, za
to mi je bio potreban neko ko je imao sa devojkom vrlo jak emocionaini kontakt
i obrazovao empatičku matricu, iskoristiću neologizam, algoritam osećanja i
uzajamne simpatije. Mislio sam o vešcu, ali veštac je nestao, a osim toga, vešci
su slabi medijumi. Nameravao sam da naredim da se uhvati Tris Merigold, naša
Četrnaesta s Brda. Razmišljao sam da dovedem Neneke iz Elandera... Ali kada
se ispostavilo da se ti, Jenefer iz Vengerberga, sama guraš u moje ruke... Doista,
ni na šta bolje nisam mogao računati... Povezana na aparate, skeniraćeš za mene
Ciri. Doduše, operacija iziskuje kooperaciju s tvoje strane... Ali kao što ti je
poznato, postoje načini primoravanja na kooperaciju.

– Naravno – nastavi čisteći ruke – trebalo bi da ti dam nekoliko objašnjenja.
Na primer – otkud i kako sam saznao za Drevnu krv? O nasleđu Lare Doren?
Šta je zapravo taj gen? Kako je došlo do toga da ga Ciri ima? Ko joj ga je
preneo? Na koji način ću joj ga uzeti i za šta ću ga iskoristiti? Kako deluje
Sednin Usisivač, koga sam njime usisao, šta sam učinio sa usisanima i zašto?
Ima mnogo pitanja, zar ne? Ali tuga, nemam vremena da ti sve kažem,
objasnim. Ma, da te začudim, jer sam uveren da bi te nekoliko činjenica
začudilo, Jenefer... Ali kao što rekoh, nemam vremena. Eliksiri počinju da
deluju, vreme je da počneš da se koncentrišeš.

Čarobnica stisnu zube, gušeći se u dubokom, prodornom jauku.
– Znam – klimnu glavom Vilgeforc, približavajući veliki profesionalni

megaskop, ekran i kristalnu kuglu na tronošcu, omotanu paučinom srebrnih
žica. – Znam, veoma je neprijatno i bolno. Što pre pristupiš skeniranju, kraće će
trajati. Deder, Jenefer. Ovde na ovom ekranu želim da vidim Ciri. Gde je, s kime
je, šta radi, šta jede, s kime i gde spava.

Jenefer strašno zavrišta, divlje, očajno.
– Boli – domisli se Vilgeforc, izbuljivši u nju živo oko i mrtvi kristal. –
Sigurno da boli. Skeniraj, Jenefer. Ne opiri se. Ne izigravaj junakinju. Dobro
znaš da ovo ne može da se izdrži. Posledica otpora može biti žalosna, nastupiće
izliv krvi, paraplegija ili ćeš se jednostavno pretvoriti u biljku. Skeniraj!
Stisnula je vilice toliko da su joj zubi zaškripali.
– Hajde, Jenefer – reče ljubazno čarobnjak. – Makar iz radoznalosti! Sigurno
te zanima šta radi tvoja učenica. A možda joj preti opasnost? Možda si joj

potrebna? Svakako znaš koliko ljudi želi zlo Ciri i čezne za njenom smrću.
Skeniraj. Kada budem znao gde je devojka, dovešću je ovamo. Ovde će biti
sigurna... Ovde je niko neće pronaći. Niko.

Glas mu je bio svilen i topao.
– Skeniraj, Jenefer, skeniraj. Molim te. Dajem ti reč: uzeću od Ciri ono što
mi je potrebno. A posle ću vam obema vratiti slobodu. Kunem se.
Jenefer je još snažnije stegnula zube. Mlaz krvi potekao joj je po bradi.
Vilgeforc je naglo ustao i mahnuo rukom.
– Rjense!
Jenefer je osetila kako joj šake i prste stiska neka sprava.
– Ponekad – reče Vilgeforc naginjući se nad njom – tamo gde ne uspevaju
magija, eliksiri i narkotici, na otporne utiče običan, stari, dobri, klasični bol. Ne
teraj me na to. Skeniraj.
– Idi dođavola, Vilgefoooorce!
– Steži šrafove, Rjense. Polako.

*

Vilgeforc baci pogled na beživotno telo koje su vukli po podu u pravcu
stepenica što vode u podzemne prostorije. Zatim je podigao pogled ka Rjensu i
Širuu.

– Uvek postoji rizik – reče – da neko od vas padne u ruke mojih neprijatelja
i bude saslušavan. Hteo bih da verujem da biste tada pokazali istu snagu tela i
duha kao ona. Da, hteo bih u to da verujem. Ali ne verujem.

Rjens i Širu su ćutali. Vilgeforc je ponovo pokrenuo megaskop i prikazao na
ekranu sliku koju je generisao ogromni kristal.

– Ovo je sve što je skenirala – reče pokazujući. – Ja sam hteo Cirilu, ona mi
je dala vešca. Zanimljivo. Nije dozvolila da se iz nje istrgne empatička matrica
devojke, ali je kod Geralta pukla. A u pogledu bilo kakvih osećanja prema
Geraltu, nisam uopšte sumnjao u nju... Ali zasad se zadovoljimo onime što
imamo. Veštac, Kahir ep Kelah, bard Neven, neka žena? Hm... Ko će se latiti
tog zadatka? Poslednje rešavanje problema vešca?

*

„Prijavio se Širu”, prisećao se Rjens, ustajući na stremenima da bar malo
olakša bol od sedla u zadnjici. Širu se prijavio da ubije vešca. Poznavao je kraj u
kom je Jenefer skenirala Geralta i njegovu kompaniju, imao je tamo prijatelje i
rođake. Mene je pak Vilgeforc poslao da pregovaram s Vatjeom de Ridoom, a
potom da pratim Skelena i Bonharta...

A ja tupan, radovao sam se tada, uveren da mi je zapao mnogo lakši i
prijatniji zadatak. Zadatak s kojim ću izaći na kraj brzo, lako i prijatno...

*

– Ako momci nisu lagali – Stefan Skelen je stajao na stremenima – onda
jezero mora biti iza ovog brda, u kotlini.

– Tamo takođe vodi trag – potvrdi Boreas Mun.
– Zašto onda stojimo? – Rjens protrlja smrznuto uho. – Udri konja i pravac
tamo!
– Ne tako brzo – zadrža ga Bonhart. – Razdvojmo se. Opkolimo kotlinu.
Ne znamo kojom je obalom devojka krenula. Ako izaberemo loš pravac, može
iznenada da se ispostavi da nas jezero razdvaja od nje.
– Pravo zboriš – pridoda Boreas.
– Jezero je okovao led.
– Možda je slab da izdrži konje. Bonhart je u pravu, treba da se podelimo.
Skelen je brzo izdao naredenja. Grupa koju su vodili Bonhart, Rjens i Ola
Haršejm i koja je brojala ukupno sedam konja progalopirala je istočnom
obalom, hitro nestajući u crnoj šumi.
– Dobro – naredi Sova. – Idemo, Silifante...
Istog časa je shvatio da nešto nije kako treba.
Okrenuo je konja, tresnuo ga nagajkom i dojahao do Joane Selborn. Kena je
povukla svoga konja, lice joj je bilo poput kamena.
– Nema ništa od toga, gos’n koroneru – reče hrapavo. – Nemojte ni da
pokušavate. Mi ne idemo s vama. Mi se vraćamo. Nama je dosta ovoga.
– Mi? – viknu Dakre Silifant. – Ko to mi? Šta je to, pobuna?
Skelen se pognuo na sedlu, pljunuo u smrznutu zemlju. Iza Kene su stajali
Andres Verni i Til Ehrade, svetlokosi vilenjak.
– Gdice Selborn – reče otegnuto i zajedljivo Sova. – Nije stvar u tome što
gubite iz vida obećavajuću karijeru, što traćite i pretvarate u prah i pepeo svoju

životnu šansu. Stvar je u tome što ćete biti prosleđeni dželatu. Zajedno s tim
budalama koje su vas poslušale.

– Kome je suđeno da visi, neće se utopiti – odgovori filozofski Kena. – A
dželatom nas ne strašite, gos’n koroneru. Pošto ne znam ko će pre na gubilište,
vi ili mi.

– Tako misliš? – Sovine oči blesnuše. – Toliko si samouverena, sigurno si
nečije misli prisluškivala? Mislio sam da si pametnija. A ti si obična glupača,
ženo. Sa mnom se uvek pobeđuje, protiv mene se uvek gubi! Zapamti to. Iako
me već smatraš davljenikom, ja još uvek mogu da te pošaljem na giljotinu.
Čujete li vi, svi? Narediću da vam crvenim kukama kidaju meso s kostiju!

– Majka jednom rađa, gos’n koroneru – reče meko Til Ehrade. – Vi ste
izabrali svoj put, mi smo izabrali naš. Oba puta su neizvesna i rizična. A ne
znamo šta je kome sudbina odredila.

– Nećete nas – Kena ponosno podiže glavu – kao one pse huškati na
devojku, gos’n Skelene. I nećemo dozvoliti da budemo ubijeni kao psi, kao
Neratin Ceka. Dosta te priče. Vraćamo se! Borease! Hajde s nama.

– Ne – odmahnu glavom tragač trljajući čelo krznenom kapom. – Budite mi
zdravi, ne želim vam zlo. Ali ostajem. Služba. Zakleo sam se.

– Kome? – namršti obrve Kena. – Caru ili Sovi? Ili čarobnjaku što brblja iz
kutijice?

– Ja sam vojnik. Služba.
– Čekajte – povika Dufikoj Krel pomaljajući se iza leđa Dakrea Silifanta. –
Ja sam s vama. I meni je dosta ovoga! Sinoć sam usnio svoju vlastitu smrt. Ja ne
želim da umrem za tu lažnu i sumnjivu stvar!
– Izdajnici! – vrisnu Dakre pocrvenevši kao trešnja, činilo se da će mu crna
krv buknuti iz lica. – Otpadnici! Podli psi!
– Začepi gubicu – Sova je neprestano gledao Kenu, oči su mu bile jednako
sablasne kao ptici od koje je uzeo nadimak. – Pa, čuo si, oni su izabrali put.
Nema šta sad neko da vrišti i traći sline. Ali srešćemo se jednom ponovo.
Obećavam vam.
– Možda čak na nekoj giljotini – reče bez zajedljivosti Kena. – Vas, Skelene,
neće kažnjavati zajedno s plemenitim kneževima, već s nama, prostacima. Ali u
pravu ste, nema potrebe traćiti sline. Idemo. Zbogom, Borease. Zbogom, gos’n
Silifante.
Dakre pljunu iznad ušiju konja.

*

– I šta više mogu da kažem – Joana Selborn ponosno podiže glavu i pomeri
s čela crnu loknu – nemam ništa da dodam, velmožni tribunale.

Predsedavajući tribunala posmatrao ju je s visine. Lice mu je bilo
nedokučivo. Oči sive i dobre.

„Šta me košta”, pomisli Kena, „probaću. Jednom se umire, sad ili nikad.
Neću da trulim u citadeli i čekam smrt. Sova nije govorio u vetar, on može i iz
groba da se osveti...”

Šta me košta! Možda neće primetiti. Sad ili nikad.
Stavila je dlan na nos, tobož briše ga. Pogledala je pravo u sive oči
predsedavajućeg tribunala.
– Straža! – reče predsedavajući tribunala. – Molim, ispratite svedoka Joanu
Selborn nazad u...
Zastao je, zakašljao. Znoj mu je iznenada pojurio na čelo.

– U kancelariju – dovrši snažno šmrčući nosom. – Neka potpiše
odgovarajuće dokumente i oslobodite je. Svedok Selborn više nije potrebna
sudu.

Kena je kradom obrisala kap krvi koja joj je potekla iz nosa. Osmehnula se
šarmantno i zahvalila delikatnim naklonom.

*

– Dezertirali? – ponovi u neverici Bonhart. – Još ih je dezertiralo? I eto tako,
otišli? Skelene? Dozvolio si?

– Ako nas odrukaju... – poče Rjens, ali Sova ga smesta prekinu.
– Neće, jer su im glave mile! Uostalom, šta sam mogao da uradim? Kada im
se Krel priključio, sa mnom su ostali samo Dakre i Mun, a njih je bilo četvoro...
– Četvoro – reče zlokobno Bonhart – to u suštini nije mnogo. Čim
uhvatimo devojku, krenuću za njima. Vrane ću nahraniti njima. U ime
određenih principa.
– Najpre da mi nju uhvatimo – preseče ga Sova nagajkom terajući sivonju.
– Borease! Traži tragove!
Kotlinu je ispunjavao gust ogrtač magle, ali znali su da je dole jezero, zato

što je ovde, u Mil Trahtu, u svakoj kotlini bilo jezero. Jezero ka kome su vodili
tragovi kopita vrane kobile nesumnjivo je bilo ono koje su tražili, koje im je
Vilgeforc naredio da traže. Koje im je detaljno opisao i čije im je ime rekao.

Tarn Mira.
Jezero je bilo uzano, ne šire od dometa strele, blago zaobljeno u polumesec
među visokim, strmim padinarna obraslim crnom smrčom predivno posutom
belim snežnim prahom. Padine je obavijala tišina, tolika da je zvonilo u ušima.
Utihnule su čak i vrane, čije ih je zloslutno krečanje danima pratilo na putu.
– To je južni kraj – ustvrdi Bonhart. – Ako čarobnjak nije zabrljao stvar i
pobrkao lončiće, magična kula je na severnom kraju. Traži trag, Borease! Ako
izgubimo tragove, jezero će nas razdvojiti od nje!
– Trag je jasan! – viknu odozdo Boreas Mun. – I svež! Vodi ka jezeru!
– Idemo – Skelen obuzda sivonju, koji se vrpoljio na strmini. – Dole!
Sišli su niz padinu, oprezno, zauzdavajući besne konje. Probili su se kroz
crno, ogoljeno, smrznuto žbunje, koje je blokiralo pristup jezeru.
Bonhartov mrkov pažljivo je kročio na led, bučno lomeći suvu trsku koja je
štrčala iz staklenog pokrivača. Led je zatreštao, ispod konjskih kopita rastrčale su
se zvezdaste duge strele naprsnuća.
– Nazad! – Bonhart trgnu vođice i vrati zabrektalog konja na obalu.
– Siđite s konja! Led je tanak!
– Samo uz obalu, uz trsku – oceni Dakre Silifant udarivši potpeticom u
ledenu naslagu. – Ali i ovde ima pola cola. Izdržaće konje, nema straha...
Reči su prigušile psovke i rzanje. Skelenov sivonja se okliznuo, seo na
zadnjicu, a noge su se raširile ispod njega. Skelen ga je udario mamuzama, opet
opsovao, ovaj put je psovku pratio oštar huk leda koji puca. Sivonja je počeo da
se rita prednjim nogama, a zadnje su se trzale lomeći led i komešajući tamnu
vodu pod njima. Sova je skočio sa sedla, cimnuo vođice, ali se okliznuo i
stropoštao celom dužinom, nekim čudom ne sletevši pod potkovice sopstvenog
konja. Dva Gemerijca sišla su s konja i pomogla mu da ustane, Ola Haršejm i
Bert Brigden su izvukli sivonju na obalu.
– Silazite s konja, momci – ponovi Bonhart očiju upiljenih u maglu koja je
pokrivala jezero. – Ne moramo da rizikujemo. Gonićemo devojku pešice. I ona
je sjahala, isto ide peške.
– Pravo zboriš – potvrdi Boreas Mun pokazujući na jezero. – Vidi se.
Tik uz samu obalu, pod granama, ledena naslaga je bila glatka i poluprozirna

kao tamno staklo flaše, ispod nje se videla trska i mrke vodene trave. Dalje na
sredini, led je pokrivao tanani sloj mokrog snega. A na njemu, koliko je magla
dozvoljavala da se vidi, crneli su se tragovi stopa.

– Imamo je! – viknu žustro Rjens, bacajući vođice na granu. – Nije tako
bistra kao što je izgledala! Krenula je po ledu, sredinom jezera. Da je izabrala
neku od obala, šumu, ne bi bilo lako da je stignemo!

– Sredinom jezera... – zamišljeno ponovi Bonhart. – Upravo preko sredine
jezera vodi najkraći i najjednostavniji put do te navodno magične kule o kojoj je
govorio Vilgeforc. Ona zna za to. Mune? Koliko je ispred nas?

Boreas Mun, koji je već bio na jezeru, klekao je nad otiskom čizme, sagnuo
se nisko, pogledao.

– Pola časa – oceni. – Ne više. Postaje toplije, a trag se nije razmrljao, vidi se
svaki ekser u đonu.

– Jezero – promrmlja Bonhart, uzalud se trudeći da se probije pogledom
kroz maglu – prostire se ka severu više od pet milja. Tako je kazao Vilgeforc.
Ako je devojka u prednosti za pola sata, znači da je ispred nas za milju.

– Na klizavom ledu? – odmahnu glavom Mun. – Nema šanse. Šest-sedam
staja uvrh glave.

– Još bolje! Napred marš!
– Marš – ponovi Sova. – Na led i marš, oštro!
Marširali su brekćući. Blizina žrtve ih je uzbuđivala, punila euforijom kao
narkotik.
– Neće nam umaći!
– Samo da ne izgubimo trag...
– I samo da nas ne nasamari u ovoj magli... Belo je kao u mleku... Vidljivost
je manja od dvadeset koraka, k vragu...
– Opipavajte nogama – viknu Rjens. – Brže, brže! Dok je sneg na ledu,
idemo po tragovima...
– Tragovi su sveži – zamrmlja iznenada Boreas Mun, zaustavivši se i
sagnuvši se. – Sveži... Vidi se svaki utisnut ekser... Tu je pred nama... Tu pred
nama! Zašto je ne vidimo?
– I zašto je ne čujemo? – zapita se Ola Haršejm. – Naši koraci tutnje na
ledu, sneg škripi! Zašto je onda ne čujemo?
– Zato što klepećete gubicama – preseče ih iznenada Rjens. – Dalje, marš!
Boreas Mun skinu kapu i protrlja njome oznojeno čelo.

– Ona je tamo, u magli – reče tiho. – Negde tamo, u magli... Ali ne znam
gde... Ne znam odakle će udariti... Kao onda... U Dun Dâreu... U Saovinsku
noć...

Drhtavom rukom poče da izvlači mač iz kanija. Sova priskoči do njega,
uhvati ga za ramena i jako trgnu.

– Začepi brnjicu, stara budalo – zasikta.
Međutim, bilo je prekasno. Strah je prešao na ostale. Takođe su izvukli
mačeve, instinktivno stali tako da im iza leđa bude neko od kompanjona.
– Ona nije avet! – viknu glasno Rjens. – Nije čak ni čarobnica! A nas je
desetorica! U Dun Dâreu su bila četvorica i svi su bili pijani!
– Raširimo se – reče iznenada Bonhart – levo i desno, zajedno u liniji. Ali
tako da se ne gubimo jedni drugima iz vida.
– Zar i ti? – iskrivi se Rjens. – I ti se plašiš, Bonharte? Mislio sam da si
razumniji.
– Raširite se u liniju – ponovi zanemarivši čarobnjaka. – Čuvajte rastojanje.
Ja se vraćam po konja.
– Šta?
Bonhart iznova nije udostojio Rjensa odgovora.
Rjens je opsovao, ali Sova mu je brzo stavio ruku na rame.
– Pusti – viknu – neka ide. A mi ne časimo časa! Ljudi, u liniju! Bert i
Stigvard levo! Ola desno...
– Čemu to, Skelene?
– Ako idemo u gomili – promumla Boreas Mun – lakše ćemo slomiti led
nego ako se raširimo u liniju. Osim toga, ako krenemo na taj način, manji je
rizik da će nam devojka pobeći negde u stranu.
– U stranu? – frknu Rjens. – Na koji način? Imamo tragove pred sobom
kao na dlanu. Devojka ide. pravo kao strela, ako bi pokušala za korak da skrene,
trag bi to pokazao!
– Dosta priče! – prekinu ih Sova gledajući pozadi, u maglu u kojoj je iščezao
Bonhart. – Napred!
Pošli su.
– Postaje toplije – šapnu Boreas Mun. – Led se topi na vrhu, stvara se sloj
vode...
– Magla postaje gušća...
– Ali tragovi se i dalje vide – ustvrdi Dakre Silifant. – Osim toga, čini mi se

da devojka ide sporije. Gubi snagu.
– Kao i mi – Rjens skinu kapu i obrisa se njome.
– Tiho – Silifant se iznenada zaustavi. – Jeste li čuli? Šta je to bilo?
– Ja ništa nisam čuo.
– A ja... Kao neku škripu... Škripa na ledu... Ali nije odande – Boreas Mun

pokaza u maglu u kojoj su nestajali tragovi. – Kao da je sleva, sa strane...
– I ja sam čuo – potvrdi Sova nemirno pogledajući naokolo. – Ali sada je

utihlo. Majku mu, ne sviđa mi se to. Ne sviđa mi se to!
– Tragovi! – ponovi Rjens, tmurno naglašavajući. – I dalje vidimo njene

tragove! Nemate oči? Ona ide pravo kao strela! Da je skrenula makar za korak,
makar za pola koraka, poznali bismo to po tragovima! Napred, brže, začas ćemo
je imati! Kunem se, začas ćemo videti...

Stao je. Boreas Mun uzdahnu toliko da mu je zasviralo u plućima. Sova
opsova.

Deset koraka ispred njih, odmah ispred granice vidljivosti koju je obeležavalo
gusto mleko magle, tragovi su se završavali. Nestali su.

– Sto mu gromova!
– Šta je?
– Je li odletela ili šta?
– Ne – odmahnu glavom Boreas Mun. – Nije odletela. Još gore.
Rjens opsova, vulgarno pokazujući linije utisnute u ledenim naslagama.
– Klizaljke – viknu stiskajući mahinalno pesnice. – Imala je klizaljke i obula
ih je... Sada će leteti po ledu kao vetar... Nećemo je uhvatiti! Gde se, vrat
dabogda polomio, denuo Bonhart? Nećemo uhvatiti devojku bez konja.
Boreas Mun se nakašlja glasno i uzdahnu. Skelen polako raskopča kožuh
nameštajući ukoso redenik sa orionima preko grudi.
– Nećemo morati da je jurimo – reče hladno. – Ona će juriti nas. Plašim se
da nećemo dugo čekati.
– Poludeo si?
– Bonhart je to predvideo. Zbog toga se vratio po konja. Znao je da nas
devojka uvlači u zamku. Pažnja! Naćulite uši na škripu klizaljki na ledu!
Dakre Silifant poblede, videlo se to i pored obraza porumenelih od mraza.
– Momci! – vrisnu. – Pažnja! Budite oprezni! U gomilu, u gomilu! Ne
gubite se u magli!
– Začepite! – riknu Sova. – Tišina! Apsolutna tišina, inače nećemo čuti...

Čuli su. S levog, najudaljenijeg kraja linije, iz magle, stigao je do njih kratak,
isprekidan krik. I oštra, hrapava škripa klizaljki koja je dizala kosu poput
prevlačenja gvožda preko stakla.

– Berte! – vrisnu Sova. – Berte! Šta se desilo tamo?
Čuli su nejasan krik, a na tren se iz magle promolio Bert Brigden, koji je
trčao kao pomahnitao. Već blizu njih se okliznuo, pao i poleteo potrbuške po
ledu.
– Uhvatila je... Stigvarda – brektao je ustajući s naporom. – Posekla... u
letu... Tako brzo... Jedva sam video... Čarobnica...
Skelen opsova. Silifant i Mun, obojica s mačevima u rukama, osvrtali su se
ustrelivši poglede u maglu.
Škripa. Škripa. Škripa. Brzo. Ritmično. I sve jasnije. Sve jasnije...
– Odakle se čuje? – zariča Boreas Mun osvrćući se i prolazeći oštricom
mača kroz vazduh. – Odakle?
-Tiho! – viknu Sova sa orionom u podignutoj ruci. – Možda zdesna! Da!
Zdesna! Dolazi zdesna! Oprez!
Dok je išao po desnom krilu, Gemerijac iznenada opsova, okrenu se i potrča
naslepo u maglu, šljapkajući po otopljenom sloju leda. Nije stigao daleko, nije
im čak umakao iz vidokruga. Čuli su oštru škripu klizaljki i ugledali mutnu,
pokretnu senu. I blesak mača. Gemerijac zaječa. Videli su kako je pao, videli su
široku baru krvi na ledu. Ranjenik se koprcao, zavijao, vrištao, ječao. Zatim je
utihnuo i prestao da se pomera.
Ali dok je ječao, zaglušio je škripu klizaljki koje su se približavale. Nisu
očekivali da će se devojka tako brzo vratiti.
Uletela je među njih, u sam centar. Olu Haršejma je posekla u preletu, nisko,
ispod kolena, slomivši ga kao perorez. Obrnula se u pirueti, zasuvši Boreasa
Muna mnoštvom oštrih komadića leda. Skelen je skočio unazad, okliznuo se i
uhvatio za Rjensov rukav. Obojica su pala. Klizaljke su zaškripale pored njih,
oštri ledeni komadići poleteli su im u lice. Jeđan od Gemerijaca je vrisnuo, vrisak
se završio divljačkim kreštanjem. Sova je znao šta se desilo. Čuo je mnogo ljudi
kojima su bili prerezani grkljani.
Ola Haršejm je urlao koprcajući se na ledu.
Škripa. Škripa. Škripa.
Tišina.
– Gos’n Stefane – procvili Dakre Silifant. – Gos’n Stefane... Ti si nam

poslednja nada... Spasi nas... Ne daj da umakne...
– Osakatila me je, kurvaaaaa! – drao se Ola Haršejm. – Pomozite, majku

vam! Pomozite da ustaneeeem!
– Bonharte! – vrisnu u magli Skelen. – Bonhaaaarte! Upomoooć! Gde si,

kurvin sine? Bonhaaaarte!
– Okružuje nas – brektao je Boreas Mun osvrćući se i prisluškujući. – Ide

ukrug u magli... Udariće, a ne znamo odakle... Smrt! Ta devojka je smrt!
Umrećemo ovde! Biće masakr kao u Dun Dâreu, u Saovinsku noć...

– Držite se na gomili – zaječa Skelen. – Držite se u gomili, ona lovi
usamljene... Kada vidite da dolazi, ne gubite pamet... Bacajte joj pod noge
mačeve, kaiševe, torbe... Šta bilo, samo da je...

Nije dovršio. Ovaj put nisu ni čuli škripu klizaljki. Dakre Silifant i Rjens su
spasli živote bacivši se potrbuške na led. Boreas Mun je uspeo da odskoči,
okliznuo se, pao i srušio Berta Brigdena. Kada je devojka proletala kraj njega,
Skelen je zamahnuo i bacio orion. Pogodio je. Ali pogrešnu osobu. Ola
Haršejm, kome je baš uspelo da se pridigne, grčeći se pade na okrvavljeni led,
njegove široko izbuljene oči kao da su iskosa gledale u gvozdenu zvezdu koja
mu je štrčala iz korena nosa.

Poslednji Gemerijac baci mač i poče da rida u kratkim, isprekidanim
grčevima. Skelen pritrča i iz sve snage ga udari u lice.

– Dođi sebi! – zariča. – Dođi sebi, momče! To je samo jedna devojka! Samo
jedna devojka!

– Kao u Dun Dâreu, u Saovinsku noć... – reče tiho Boreas Mun. – Nećemo
se izvući sa ovog leda, ovog jezera. Napregnite sluh! Napregnite sluh! Čućete
kako će se na vas svaliti smrt.

Skelen je podigao mač Gemerijca i pokušao da mu utisne oružje u ruku, ali
bezuspešno. Potresan grčevima, Gemerijac, ga je posmatrao tupim pogledom.
Sova baci mač i skoči ka Rjensu.

– Uradi nešto, čarobnjače! – riknu ščepavši ga za ramena. Strah je duplirao
njegovu snagu, iako je Rjens bio viši, teži i snažniji, podrhtavao je u Sovinom
stisku kao krpena lutka. – Uradi nešto! Zovi svog moćnog Vilgeforca! Ili sam
baci čini! Baci čini, vračaj, preklinji duhove, okupi demone! Uradi nešto, šta bilo,
ti lažljivi ološu, đubre jedno! Uradi nešto, pre nego što nas ta avetinja sve
poubija!

Eho njegovog krika proneo se po šumovitim padinama. Pre no što je

probrujao, zagrmele su klizaljke. Ridajući, Gemerijac pade na kolena i pokri lice
šakama. Bert Brigden zaurla, zgrabi mač i poče da beži. Okliznuo se, pao i neko
vreme bežao četvoronoške, kao pas.

– Rjense!
Čarobnjak opsova i podiže ruke. Dok je izgovarao čini, ruka mu je drhtala,
glas takođe. Ali pošlo mu je za rukom. Istini za volju, ne sve.
Tanka ognjena munja koja je kuljala iz njegovih prstiju preorala je led,
pokrivač je pukao. Ali ne popreko kao što je trebalo da bi preprečilo devojci put.
Pukao je uzduž. Sloj leda se rasprsnuo uz ogromnu tresku, zakuljala je i
zatutnjala crna voda, a pukotina koja se brzo širila jurila je u pravcu
zaprepašćenog Dakrea Silifanta.
– Bežite! – vrisnu Skelen. – Bežiiii!
Bilo je prekasno. Pukotina je projurila među Silifantove noge i značajno se
raširila, led se rasprsnuo poput stakla, pukao je na velike komade. Dakre je
izgubio ravnotežu, voda je ugušila njegov krik. Boreas Mun je upao u rupu,
nestao je pod vodom Gemerijac, nestao je leš Ole Haršejma. Za njima je u crni
ponor pljusnuo Rjens, a odmah posle njega Skelen, koji je uspeo da se u
poslednjem trenutku uhvati za ivicu. A devojka se jako zaletela, preskočila preko
provalije i spustila se tako da je rasprskala otopljeni sneg. Pojurila je za
Brigdenom, koji je bežao. Sova, koji je visio na rubu provalije, ubrzo je začuo
stravičan vrisak.
Stigla ga je.
– Gos’n... – stenjao je Boreas Mun, koji je na nepoznat način uspeo da se
izvuče na ledu. – Dajte ruku... Gos’n koroneru...
Nakon što ga je Mun izvukao, Skelen je pomodreo i počeo da se trese. Pod
Silifantom, koji se trudio da izađe, led se odvalio. Dakre je ponovo nestao pod
vodom. Ali odmah je izronio, kašljući i pljujući i nadljudskim trudom se popeo
na led. Ispuzao je i pao, izmoren do krajnje granice. Pored njega, rasla je
kaljuga.
Boreas zaječa i zatvori oči. Skelen se tresao.
– Spasi... Mun... Pomoć...
Na ivici ledenog polja visio je Rjens, do pazuha u vodi. Mokra kosa mu je
glatko prianjala uz glavu. Zubi su mu zvonili kao kastanjete, zvučalo je to kao
avetna uvertira za neki infernalni danse macabre{32}.

Zaškripale su klizaljke. Boreas se nije pomakao. Čekao je. Skelen se tresao.
Došla je. Polako. S njenog mača je kapala krv. Boreas je oblizao pljuvačku.
Mada se do poslednje dlake nakvasio u ledenoj vodi, odjednom mu je postalo
strašno vruće.
Ali devojka nije gledala u njega. Gledala je kako se Rjens uzaludno trudi da
izađe na led.
– Pomozi... – Rjens nadjača škripu zuba. – Spasi...
Devojka se ukočila i okrenula se na klizaljkama s tananom gracijom. Stajala
je u laganom raskoraku, držeći mač oberučke, nisko, preko butina.
– Spasi me... – zaskviča Rjens zarivajući u led drhtave prste. – Spasi... A reći
ću ti... Gde je Jenefer... Kunem se...
Devojka polako svuče šal s lica. I osmehnu se. Boreas Mun ugleda odvratan
ožiljak i teško savlada vrisak.
– Rjense – reče Ciri, i dalje nasmejana. – Ti si hteo da me naučiš šta je bol.
Sećaš se? Tim prstima. Tim? Tim prstima kojima se sad držiš za led?
Rjens odgovori, Boreas nije razumeo šta; čarobnjakovi zubi zvonili su i
klepetali na način koji je onemogućavao artikulisan govor. Ciri se okrenu na
klizaljkama i podiže ruku s mačem. Boreas stegnu zube uveren da će ubiti
Rjensa, ali devojka je samo skupljala žestinu za polazak. Na ogromno
zaprepašćenje tragača, ona je otišla, brzo, hitajući oštrim pokretima ramena.
Nestala je u magli, na trenutak je utihnula ritmična škripa klizaljki.
– Mun... Iziziz... vuci... me... – prostenjao je Rjens, s bradom naslonjenom na
rub leda. Izbacio je obe ruke na led, pokušavao da zarije nokte u njega, ali svi su
mu već bili iščupani. Ispravio je prste i pokušao da se dlanovima i nadlakticama
uspne na krvavi led. Boreas Mun ga je posmatrao i bio je siguran, užasno
siguran...
Škripu klizaljki su čuli u poslednjem trenutku. Devojka je doletala s
neverovatnom brzinom, gotovo se maglila u očima. Nailazila je samom ivicom
leda, prohujala je odmah kraj ruba rupe.
Rjens zajeca. I zapljusnu se gustom, olovnom vodom. I nesta.
Na ledu, na ravnom tragu klizaljke, ostala je krv. I prsti. Osam prstiju.
Boreas Mun se ispovraćao na led.

*

Bonhart je galopirao rubom jezerske padine, jurio je kao sumanut, ne
obraćajući pažnju na to da konj u svakom trenutku može da slomi noge na
pukotinama posutim snegom. Ogoljene grane smrče šamarale su ga po licu,
udarale po rukama, sipale za okovratnik ledenu prašinu.

Jezero nije video, cela kotlina, kao uzavreli kotao čarobnica, bila je ispunjena
maglom.

Ali Bonhart je znao da je devojka tamo.
Osećao je to.

*

Pod ledom, duboko, jato prugastih grgeča s radoznalošću je ispraćalo ka dnu
jezera srebrnu, fascinirajuće treperavu kutijicu, koja je iskliznula iz džepa leša što
pluta po bezdanu. Pre no što je kutijica pala na dno i podigla oblak mulja,
najsmeliji grgeči pokušali su čak da je ćuškaju perajima. Ali iznenada su se
razletili od straha.

Kutijica je ispuštala čudne, uznemirujuće vibracije.
– Rjense? Čuješ li me? Šta se desilo s vama? Zašto već dva dana ne

odgovarate? Hoću izveštaj! Šta je s devojkom? Ne smete da dopustite da uđe u
kulu! Čuješ li? Ne možete da dopustite da uđe u Lastavičju kulu... Rjense!
Odgovori mi, dođavola! Rjense!

Rjens, naravno, nije mogao da odgovori.

*

Kraj padine, obala je postala ravna. „Kraj jezera”, pomisli Bonhart, “na kraju
sam. Zaobišao sam devojku. Gde je ona? I gde je ta prokleta kula?”

Zastor magle odjednom je pukao, podigao se. I tada ju je video. Bila je
odmah ispred njega, sedela je na svojoj vranoj kobili. „Čarobnica”, pomisli,
„komunicira s tom životinjom. Poslala ju je na kraj jezera i naredila joj da čeka.

„Ali to joj neće ništa pomoći.
„Moram da je ubijem. Neka se nosi Vilgeforc. Ja moram da je ubijem.
Najpre ću udesiti da preklinje za život... A posle ću je ubiti.”
Zaurlao je, udario konja mamuzama i krenuo u vratolomni galop.
Odjednom je shvatio da je izgubio. Ipak ga je nasamarila.

Delilo ga je od nje ne više od pola staje – ali po tankom ledu. Bila je s druge
strane jezera. Štaviše, polumesec se sada izvio u suprotnu stranu – devojka, koja
je jahala po tankom ledu, bila je znatno bliže kraju jezera.

Bonhart je opsovao, trgnuo uzde i usmerio konja na led.

*

– Juriš, Kelpi!
Ispod kopita vrane kobile zaškripala je zamrznuta zemlja.
Ciri se priljubila uz konjski vrat. Videvši Bonharta kako juri za njom, obuzela
ju je jeza. Bojala se tog čoveka. Na misao o borbi s njim, nevidljiva ruka stiskala
joj je želudac.
Ne, nije mogla s njime da se bori. Još ne.
Kula. Može je spasti samo Kula. I portal. Kao i na Tanedu, kada je
čarobnjak Vilgeforc bio blizu, već je ispružio ruku ka njoj...
Jedini spas je Lastavičja kula.
Magla se podizala.
Ciri trgnu vođice osetivši kako je iznenadno obliva sablasna vrućina. Nije
mogla da poveruje u to što je videla. Što je imala pred sobom.

*

Bonhart je takođe video i trijumfalno zaurlao.
Na kraju jezera nije bila kula. Nije bilo čak ni ruševina kule, jednostavno nije
bilo ničega. Samo jedva vidljiv, jedva isturen brežuljak, samo osulina kamenja
obrasla golim omrzlim korovom.
– Eto ti tvoja kula! – riknu. – Eto ti tvoja magična kula! Eto ti tvoj spas!
Gomila kamenja!
Devojka se pravila da ne čuje i ne vidi. Poterala je kobilu blizu brežuljka, na
kamenitu osulinu. Podigla je obe ruke ka nebu kao da je kudila nebesa za to što
joj se dogodilo.
– Kazao sam ti – zariča Bonhart udarajući svog mrkova mamuzom – da si
moja! Da ću uraditi s tobom šta hoću! Da me niko u tome neće sprečiti! Ni
ljudi, ni bogovi, ni đavoli, ni demoni! Niti čarobne kule! Moja si, veštice!
Potkovice mrkova odzvanjale su na ledenom pokrivaču.

Magla se odjednom uskomešala, uzburkala pod udarima vetra koji je dolazio
ko zna odakle. Mrkov je zarzao i zaplesao kezeći zube na žvalama. Bonhart se
povukao u sedlu, trgnuo uzde iz sve snage, pošto je konj besneo, zabacivao
glavu, topotao, klizao se na ledu.

Ispred njega – između njega i obale na kojoj je stajala Ciri – plesao je na ledu
snežnobeli jednorog, stajao je na zadnjim nogama obrazujući pozu poznatu s
grbova.

– Mene neće prevariti ti trikovi! – riknu lovac, kontrolišući konja. – Nećeš
mene činima plašiti! Uhvatiću te, Ciri! Ovaj put ću te ubiti, veštice! Moja si!

Magla se iznova uskomešala, prokuljala, dobila čudne oblike. Oblici su
postajali sve jasniji. To su bili jahači. Košmarne siluete avetnih jahača.

Bonhart naćuli uši.
Na kosturima konja sedeli su skeleti jahača, obučeni u zarđale pancire i
verižnjače, pocepane plaštove, s ugnutim i korodiranim šlemovima ukrašenim
bivoljim rogovima sa ostacima nojevih i paunovih pera. Ispod vizira šlemova,
oči aveti sjajile su se plavičastim bleskom. Šumeli su poderani barjaci.
Na čelu demonske kavalkade galopirala je naoružana utvara s krunom na
šlemu, sa goržetom na grudima koji se odbijao o zarđali oklop.
Dalje, zatutnji u Bonhartovoj glavi. Dalje, smrtniče. Ona nije tvoja. Ona je naša.
Dalje!
Jedna stvar se nije mogla poreći Bonhartu: odvažnost. Nije se uplašio utvara.
Kontrolisao je jezu, nije se predao panici.
Ali njegov konj je bio manje otporan.
Mrki pastuv stajao je na zadnjim nogama, baletski je zaplesao, zarzao
divljački, ritnuo se i poskočio. Pod udarom potkovica, led se raspukao sa
zastrašujućim hukom, led se uspravio, pljusnula je voda. Konj je zaskvičao,
udario rub lednika prednjim kopitima, smrskao ga. Bonhart izvuče noge iz
mamuza i skoči. Prekasno.
Voda se zatvorila iznad njegove glave. U ušima je zatutnjalo i zazvonilo kao
u zvoniku. Plućima je pretilo pucanje.
Imao je sreće. Njegove noge su se dočekale na nešto, sigurno na konja koji je
tonuo na dno. Odbio se, žustro je izronio, pljujući i brekćući. Uhvatio se za ivicu
rupe. Ne podležući panici, dohvatio je nož, zabio ga u led i izvukao se. Ležao je,
disao teško, voda je u pljusku tekla s njega.
Jezero, led, snežne padine, crnu smrekovu šumu – sve je brzo prelila

neprirodna, mrtvačka svetlost.
Bonhart se uz ogroman napor podigao na kolena.
Iznad horizonta, modro nebo usplamtelo je zaslepljujućom krunom svetline,

blistavom kupolom s koje su visili ognjeni stubovi i spirale, izbile su plesne
kolumne i virovi svetla. Na nebeskom svodu promolili su se treperavi, živahni,
brzo promenljivi oblici traka i draperija.

Bonhart je zahripao. Činilo mu se da na grlu ima gvozdeni obruč garote.
Na mestu gde je još trenutak pre bio samo goli brežuljak i gomila kamenja
uznela se kula.
Veličanstvena, uspravna i graciozna, crna, glatka, blistava, kao da je iskovana
iz jednog komada bazalta. Vatra je treperila u nebrojenim prozorima, u zubatim
oštricama vrha plamtela je aurora borealis.
Video je devojku, okrenutu ka njemu u sedlu. Video je njene sjajne oči i
obraz koji preseca odvratna linija. Video je kako devojka goni vranu kobilu,
kako bez žurbe odlazi u crni mrak, pod kameni luk ulaza.
Kako iščezava.
Aurora borealis eksplodirala je u zasenjujućim virovima ognja.
Kada je Bonhart ponovo mogao da vidi, kule više nije bilo.
Klečeći na ledu, u kaljuzi vode što je tekla iz njega, lovac na nagrade je
gromko, divljački zaječao. Na kolenima, podigavši ruke ka nebu, vikao je, ridao,
kudio i hulio – ljude, bogove i demone.
Eho krika prodirao je kroz padine obrasle smrekom, pronosio se po
zamrznutoj površini jezera Tarn Mira.

*

Unutrašnjost kule odmah ju je podsetila na Kaer Morhen – isti dugi crni
hodnik sa arkadom, isto beskonačno prostranstvo u perspektivi kolumni ili
kipova. Nije bilo pojmljivo na koji način takvo prostranstvo može da se nalazi u
gracioznom obelisku kule. Ali ipak je znala da nema smisla da to analizira – ne u
slučaju kule koja je izrasla iz ništavila i pojavila se onde gde je nije bilo. U takvoj
kuli je moglo biti svega i nije se trebalo ničemu čuditi.

Osvrnula se oko sebe. Nije verovala da bi se Bonhart odvažio – i uspeo – da
uđe tu za njom. Ali radije bi da bude uverena u to.

Arkada kroz koju je ona ušla sijala je neprirodnim bleskom.

Kelpi je zazvonila kopitima po podu, a pod potkovicama je nešto zakrckalo.
Kosti. Lobanje, rebra, bedrene kosti, karlice. Hodala je kroz gigantsku
kosturnicu. „Kaer Morhen”, pomisli prisećajući se. „Umrle treba pokopavati u
zemlju... Kako je to bilo davno... Tada sam još verovala u tako nešto... U
veličanstvenost smrti, u štovanje mrtvih... A smrt je jednostavno smrt. A mrtvi
su samo hladan leš. Nije važno gde leži, gde trule kosti.”

Ušla je u mrak, pod arkadama, između kolumni i kipova. Tama se zatalasala
kao dim, uši su joj ispunili nametljivi šapati, uzdasi, tihe inkantacije. Pred njom
je iznenada zasijala svetlost i otvorila su se gigantska vrata. Otvarala su se jedna
za drugima. Vrata. Beskonačno mnogo vrata teških krila otvaralo se pred njom
bez buke.

Kelpi je išla, zvoneći potkovicama po podu.
Geometrija okolnih zidova, arkada i kolumni iznenada je bila narušena, tako
žestoko da je Ciri osetila vrtoglavicu. Činilo joj se da se nalazi unutar nekog
nemogućeg višezidnog masiva, nekog gigantskog oktaedra.
Vrata su se i dalje otvarala. Ali nisu ukazivala samo jedan pravac. Ukazivala
su beskrajno mnogo pravaca i mogućnosti.
A Ciri je počela da vidi.
Crnokosa žena vodi za ruku devojčicu pepeljaste kose. Devojčica se boji, boji se tame,
plaši se šapata u mraku, zgražava je zvonjenje potkovica koje čuje. Crnokosa žena sa
iskričavom brilijantnom zvezdom na vratu takođe se boji. Ali ne da dâ se to pozna. Vodi
devojku dalje. Ka njenom predodređenju.
Kelpi korača. Sledeća vrata.
Iola Druga i Eurneid u kaputima, sa zavežljajima, marširaju zamrznutim, snežnim
drumom. Nebo je modro.
Sledeća vrata.
Iola Prva kleči pred oltarom. Kraj nje mati Neneke. Obe posmatraju, lica im krivi
grimasa užasa. Šta vide? Prošlost ili budućnost? Istinu ili laž?
Nad njima obema, Nenekom i Iolom – ruke. Ispružene u gestu blagoslova, ruke žene sa
zlatnim očima. Na lančiću žene brilijant, sija kao jutarnja zvezda. Na ramenu žene –
mačka. Nad njenom glavom – soko.
Sledeća vrata.
Tris Merigold pridržava svoju prekrasnu smeđu kosu koju vetar mrsi i plete. Od vetra
nema bega, od vetra se ništa ne može skloniti.
Ne ovde. Ne na vrhu brda.

Na brdu stupa dug, beskonačan red tame. Figure. Idu polako. Neki osvrću ka njoj lica.
Poznata lica. Vesemir. Eskel. Lambert. Koen. Jar pen Zigrin. Paul i Dalberg. Fabio
Saks... Jare... Tisaja de Friz...

Mistle...
Geralt?
Sledeća vrata.
Jenefer, okovana lancima pričvršćenim za vlažan zid tamnice. Njeni dlanovi su jedna
masa skorele krvi. Crna kosa iskidana i raščupana... Usta razbijena i otečena... Ali u
ljubičastim očima i dalje gori volja za borbom i otporom.
– Mamice! Drži se! Izdrži! Dolazim u pomoć!
Sledeća vrata. Ciri osvrće glavu. Sa žalom i sramotom.
Geralt. I zelenooka žena crne, kratko ošišane kose. Oboje nagi. Zauzeti, upijaju jedno
drugo. Zadovoljstvo koje međusobno poklanjaju.
Ciri suzdržava adrenalin koji joj stiska grlo, goni Kelpi. Kopita udaraju. U
tami tutnje šapati.
Sledeća vrata.
Pozdrav, Ciri.
– Visogota?
Znao sam da će ti uspeti, hrabra gđice. Moja odvažna Lastavice. Prošla si bez povreda?
– Pobedila sam ih na ledu. Imala sam iznenađenje za njih. Klizaljke tvoje
kćeri.
Mislio sam na psihičke povrede.
– Obuzdala sam osvetu... Nisam ubila sve... Nisam ubila Sovu... Iako me je
on ranio i unakazio. Kontrolisala sam se.
Znao sam da ćeš pobediti, Zirael, i da ćeš ući u kulu. Pa ja sam čitao o tome, jer to je
već bilo opisano... To je sve već bilo zapisano. Znaš šta pružaju studije? Veštinu korišćenja
izvora.
– Kako je moguće da razgovaramo... Visogota... Da li ti...
Da, Ciri. Umro sam. A, nije važno! Važnije je što sam saznao, na šta sam naleteo... Ja
već znam gde su se denuli izgubljeni dani, šta se desilo u pustinji Korat, na koji način si
pobegla od očiju progona...
– I na koji način sam ušla ovamo, u ovu kulu, zar ne?
Drevna krv, koja teče tvojim venama, pruža ti vlast nad vremenom. I nad prostorom.
Nad razmerama i nad sferama. Sada si Gospodarica Svetova, Ciri. Imaš ogromnu Moć.
Ne dozvoli da ti je ubice i hulje otmu i iskoriste za sopstvene ciljeve...

– Neću dozvoliti.
Zbogom, Ciri. Zbogom, Lastavice.
– Zbogom, Stari Gavrane.
Sledeća vrata. Svetlost, zaslepljujuća svetlost.
I prodoran miris cveća.

*

Na jezeru je ležala magla, lagana poput opare, brzo rasterana vetrom.
Površina vode bila je glatka poput ogledala, na zelenim ćilimima ravnog lišća
lokvanja belilo se cveće.

Obale su tonule u zelenilo i cveće.
Bilo je toplo.
Bilo je proleće.
Ciri se nije čudila. Kako je mogla da se čudi? Sada je sve bilo moguće.
Novembar, led, sneg, smrznuta zemlja, gomila kamenja na brežuijku
načičkanom korovom – to je bilo tarno. A ovde je ovde, ovde je streličasta
bazaltna kula sa zubatim palisadima na vrhu, koja se odbija u zelenoj vodi jezera
zasejanoj lokvanjima. Ovde je maj, pošto u maju cvetaju divlja ruža i sremza.
Neko u blizini je svirao na fruli ili siringi, izvodio je veselu, živahnu melodiju.
Na obali jezera, s prednjim nogama u vodi, stajala su i pila dva snežnobela
konja. Kelpi je frknula, udarila kopitom o stenu. Tada su konji podigli glave i
mokre grive, a Ciri je uzdahnula glasno.
To nisu bili konji, već jednorozi.
Ciri se nije čudila. Uzdisala je od divljenja, ne od čuđenja.
Melodija se čula sve jasnije, dopirala je s grančica sremze okićenih belim
cvećem. Kelpi je krenula u tom pravcu sama, bez ikakvog teranja. Ciri je oblizala
pljuvačku. Oba jednoroga, nepokretni kao kipovi, gledali su u nju odbijajući se u
vodi glatkoj poput ogledala.
Iza krošnje sremze, na kamenu je sedeo svetlokosi vilenjak trouglastog lica i
ogromnih bademastih očiju. Svirao je vešto preplićući prstima po rupicama
panove frule. Iako je video Ciri i Kelpi, iako ih je posmatrao, nije prestao da
svira.
Beli cvetići su mirisali; sremzu tako intenzivnog mirisa Ciri u životu nije
videla. „Ništa čudno”, pomislila je potpuno svesno, “u svetu u kom sam do

sada živela, sremze jednostavno mirišu drugačije.”
Na onom svetu sve je drugačije.
Vilenjak je okončao melodiju otegnutim visokim trilom, odmakao frulu od

usta i ustao.
– Zašto tako dugo? – upita sa osmehom. – Šta te je zadržalo?

{1} Tip plovila koje su koristili Vikinzi.(Prim. prev.)
{2} Viša titula u hijerarhiji srednjovjekovne Skandinavije. (Prim. prev.)
{3} Crvenilo, toplota, otok. (Prim. prev.)
{4} Bol. (Prim. prev.)
{5} Vladika – staropoljska titula za gospodara, vladara, poglavara. (Prim. prev.)
{6} Staropoljska mera dužine puta, oko 1.066 metara. (Prim.prev.)
{7} Odlazi. (Prim. prev.)
{8} Poglavar sreza, starešina. (Prim. prev.)
{11} Psionika. (Prim. prev.)
{12} Psihokineza. (Prim. prev.)
{13} Prekognicija. (Prim. prev.)
{14} Konj kestenove boje. (Prim. prev.)
{15} Starešina. (Prim. prev.)
{16} Leva ruka. (Prim. prev.)
{17} Saborac, brat po oružju, ratni drug. (Prim. prev.)
{18} Pokroviteljstvo. (Prim. prev.)
{19} Pravna nauka. (Prim. prev.)
{20} Požar. (Prim. prev.)
{21} Preko punomoćnika. (Prim. prev.)
{22} Oružje u obliku bodljikavog buzdovana. (Prim. prev.)
{23} Vrsta koplja sa nekoliko šiljaka sa svake strane. (Prim. prev.)
{24} U feudalnom sistemu: pravo gospodara da, u slučaju smrti svog kmeta-
podanika, traži za sebe nešto od njegove ostavštine; takođe: manus mortus.
(Prim. prev.)
{25} Bez prava naslednog prenosa. (Prim. prev.)
{26} Ugovore treba poštovati. (Prim. prev.)
{27} Blago, novac. (Prim. prev.)
{28} Razapinjač, sprava za mučenje na kojoj se žrtva rastezala. (Prim. prev.)
{29} Lice koje se ranije profesionalno bavilo šišanjem, kupanjem, vađenjem
zuba, čišćenjem ušiju, puštanjem krvi, a takođe nekomplikovanim hirurškim
intervencijama i lečenjem lakih oboljenja. (Prim. prev.)
{30} Leoninsko društvo, lavlje društvo; društvo u kojem pojedinac za sebe
uzima sve ne obazirući se na druge. (Prim. prev.)
{31} Povorka konjanika. (Prim. prev.)
{32} Ples smrti. (Prim. prev.)