Andžej Sapkovski Lastavicja kula. Šesti deo Sage o vešcu. S poljskog prevela Zorana Lutovac. Čarobna knjiga

“Alkiona” se u neprestanom kovitlanju uzdigla iznad talasa. I uzdizala se sve
više i više. Videli su kobilicu s koje je tekla voda, prekrivenu školjkama i
morskom travom. Videli su crni oblik, siluetu koja pada u talas. Zatim drugu. Pa
treču.

– Oni skaču! – riknu Asa Tjazi. – Veslajte, momci, ne prestajte! Svom
snagom! Idemo u pomoć!

“Alkiona” je bila već dobrih sto lakata nad površinom mora, koja je kuljala
kao vrela voda. I dalje se vrtela; ogromno mokro vreteno, upleteno u vatrenu
paučinu munja, nevidljiva sila je vukla u nagomilane oblake.

Iznenada je zaglušujuća eksplozija prerezala vazduh. Iako ju je napred gurala
snaga petnaest pari vesala, “Tamara” je naglo poskočila i poletela unazad poput
udarnog ovna. Tjaziju je paluba pobegla pod nogama. Pao je udarivši
slepoočnicom o bok broda.

Sam nije mogao da ustane, podigli su ga. Bio je ošamućen, pomerao je i
tresao glavu, zanosio se, brbljao nerazumljivo. Vriske posade čuo je kao da su
pored njega. Otišao je do boka, teturajući se kao pijan, zario prste u ogradu.

Vetar je utihnuo, valovi su se smirili. Ali nebo je i dalje bilo crno od
nagomilanih oblaka.

Od “Alkione” nije ostalo ni traga ni glasa.

*

– Ni traga nije ostalo, jarle. Delići takelaže, neke prnje... Ništa više.
Asa Tjazi prekinu priču gledajući u sunce koje je nestajalo iza šumovitih
vrhova Spikeroga. Krah an Krajte, zamišljen, nije ga požurivao.
– Ne znam – nastavi najzad Asa Tjazi – koliko njih je uspelo da iskoči pre
nego što je “Alkiona” povučena u taj đavolski oblak. Ali koliko god da ih je
skočilo, nijedan ne bi preživeo. A mi, iako nismo štedeli ni vreme ni snagu,
uspeli smo da uhvatimo samo dva leša. Dva tela koja je voda nosila. Samo dva.
– Čarobnica – upita promenjenim glasom jarl – nije bila među njima?
– Ne.
Krah an Krajte je dugo ćutao. Sunce se potpuno skrilo iza Spikeroga.
– Nestao je stari Gutlaf, Svenov sin – progovori opet Asa Tjazi. – Do
poslednje kosti su ga pojele neke krabe na dnu Sednine... Čarobnica je nestala
bez traga i glasa... Jarle, ljudi počinju da pričaju... Da je to sve njena krivica. I

njena kazna za zločine...
– Glupe priče!
– Poginula je – promrmlja Asa – u Sedninom Bezdanu. Na istom mestu gde

su onda Paveta i Duni... Eto, slučajnost...
– To nije bila slučajnost – ubeđeno reče Krah an Krajte. – Ni onda, a ni

sada to sigurno nije bila slučajnost.

Opravdano je da nevoljnik pati. Njegov bol i poniženja proističu iz zakona prirode, a
za realizaciju ciljeva prirode jednako je potrebno postojanje onog koji pati, kao i onih što mu
uvećavaju jad i raduju se postignutom uspehu. Upravo je to istina koja mora ugušiti grižu
savesti u duši tiranina i zločinca. Ne treba se suzdržavati, treba se predati svim činovima
koji mu se rode u imaginaciji, glas same Prirode nameće mu tu misao.

Ako nas tajna nadahnuća prirode potiču na zlo, očigledno je da je zlo prirodi potrebno.
Donasje Alfons Fransoa de Sad

Deseto poglavlje

Huk i škripa najpre otvaranih, potom zatvaranih vrata ćelije probudio je
mlađu od sestara Skara. Starija je sedela za stolom, zauzeta struganjem kaše
slepljene na dnu zdele.

– I kako je bilo u sudu, Kena?
Joana Selborn, zvana Kena, ne govoreći ništa, sela je na ležaj, oslonila laktove
na kolena, a čelo na dlanove.
Mlađa sestra zevnu, podrignu i prdnu glasno. Zgrčen na suprotnoj strani
ležaja, Kohut promrmlja nešto nejasno i okrenu glavu. Bio je ljut na Kenu, na
sestre i na ceo svet.
U običnim zatvorima zatvorenike su i dalje tradicionalno razmeštali po polu.
U vojnim citadelama je bilo drugačije. Još je car Fergus var Emreis, potvrdivši
specijalnim dekretom ravnopravnost žena u carskoj armiji, ustanovio da
ravnopravnost mora biti ostvarena u punom smislu te reči i na celom frontu,
bez ikakvih izuzetaka i specijalnih privilegija za bilo koji pol. Od tog vremena su
u tvrđavama i citadelama zatvorenici sedeli u mešanim ćelijama.
– I šta bi? – ponovi starija sestra. – Puštaju te?
– Nije nego – reče gorko Kena i dalje držeći glavu na dlanovima. – Imaću
sreće ako me ne obese. Majku mu! Priznala sam celu istinu, ništa nisam sakrila,
pa skoro ništa, znači. A ti kurvini sinovi kad su krenuli da me praše, prvo su od
mene napravili idiota pred svima, posle se ispostavilo da nisam verodostojna
osoba i da sam zločinački element, a na samom kraju su me optužili za
saučesništvo u zaveri koja je imala za cilj svrgavanje.
– Svrgavanje – klimnu glavom starija Skara, kao da je potpuno razumela o
čemu se radi. – Aaa, ako je svrgavanje... Crno ti se piše, Kena.
– Kao da ja ne znam.
Mlađa Skara se protegnu, zevnu opet široko i glasno poput leoparda, skoči s
gornjeg ležaja, energičnim šutom gurnu Kohutov tabure, koji joj je smetao, i
pljunu na pod pored taburea. Kohut je zarežao, ali na nešto više nije se usudio.
Kohut je bio smrtno ljut na Kenu. A sestara se bojao.
Kada su pre tri dana smestili Kenu kod njega u ćeliju, ispostavilo se da

Kohut, ako uopšte podržava emancipaciju i ravnopravnost žena, ima sopstveno
gledište u vezi s tim. Usred noći, prebacio je Keni ćebe na gornju polovinu tela i
nameravao da se posluži donjom polovinom, što bi mu sigurno pošlo za rukom
da nije naleteo na empatičarku. Kena mu se tako zabila do mozga da je Kohut
počeo da zavija kao vukodlak i zaplesao po ćeliji kao da ga juri tarantula. A
Kena ga je iz čistog prkosa telepatski primorala da stane na sve četiri i ritmično
udara glavom u čelična vrata ćelije. Kada su stražari, alarmirani strašnom
bukom, otvorili vrata, Kohut je klepio jednog od njih, za šta je dobio pet
udaraca gvozdenim pendrekom i isto toliko šutiranja. Ukratko, Kohut te noći
nije spoznao užitak na koji je računao. I razgnevio se na Kenu. Na revanš nije
smeo ni da pomisli, zato što su sutradan u ćeliju stigle sestre Skara. Tako je lepši
pol bio superiorniji, a osim toga, ubrzo se pokazalo da su stavovi sestara o
ravnopravnosti bliski Kohutovim, toliko da su bili potpuno suprotni, ako se radi
o ulogama pripisanim polovima. Mlađa sestra je posmatrala muškarca okom
predatora i izgovarala nedvosmislene komentare, a starija se samo kikotala i
trljala ruke. Rezultat je bio takav da je Kohut spavao s tabureom, kojim je
nameravao da brani svoju čast ukoliko dođe do nečega. Svakako su mu šanse i
izgledi bili mizerni – obe Skare su služile u linijskoj vojsci i bile su veteranke
mnogih bitaka, taburea se ne bi uplašile, ako su htele da siluju, silovale su, čak
iako je muškarac bio naoružan nadžakom. Međutim, Kena je bila uverena da su
se sestre samo šalile. Pa, skoro uverena.

Sestre Skara su ležale u buvari zbog ubistva oficira, a što se tiče provijant-
majstora Kohuta, u toku je bila istraga u vezi s velikom, slavnom aferom krađe
vojnih lukova, koja je obuhvatala sve šire krugove.

– Crno ti se piše, Kena – ponovi starija Skara. – Lepo si se uvalila. Ili bolje,
lepo su ti uvalili. Kako nisi, dođavola, odmah shvatila da je to politička igra!

– Ma...
Skara je pogleda, ne znajući baš kako da shvati jednosložni odgovor. Kena
sakri pogled.
„Svakako vam neću reći ono što sam prećutala sudijama”, pomisli. “Da sam
znala u kakvu igru sam se uplela. A ni to kada i na koji način sam saznala.”
– Zakuvala si sebi poparu – utvrdi pametno mlađa Skara, ta znatno manje
bistra, koja – Kena je bila uverena u to – uopšte nije razumela o čemu se radi.
– Šta je na kraju bilo s tom cintrijskom kneginjicom? – nije odustajala starija
Skara. – Ščepali ste je na kraju, ne?

– Jesmo. Ako se to tako može reći. Koji je danas?
– Dvadeset drugi septembar. Sutra je ravnodnevica.
– Ha. Eto, čudan sticaj okolnosti. Sutra će biti tačno godinu dana od tih
događaja... Već godina...
Kena se ispruži na ležaju podmećući upletene šake pod vrat. Sestre su ćutale
u nadi da je to bio uvod za priču.
„Nema ništa od toga, sestrice”, pomisli Kena gledajući naškrabane prljave
crteže na daskama gornjeg ležaja i još prljavije natpise. „Neće biti nikakve priče.
Ne zato što mi smrdljivac Kohut smrdi na zasranu krticu ili nekog drugog
krunskog svedoka. Jednostavno neću o tome da pričam. Neću da se prisećam
toga.”
Onoga što je bilo pre godinu dana. Nakon što nam je Bonhart umakao u
Klaremontu.
Stigli smo tamo s dva dana zakašnjenja, prisećala se, leš je već uspeo da se
ohladi. Kuda je lovac otišao, niko nije znao. Niko, osim trgovca Huvenagela,
dakle. Ali Huvenagel nije hteo da razgovara sa Skelenom, nije ga ni pod krov
pustio. Preko slugu je preneo da nema vremena i da neće pružiti audijenciju.
Sova se durio i rogušio, ali šta je mogao da uradi? To je bio Ebing, nije imao
jurisdikciju tamo. A sami nismo mogli ići po Huvenagela, jer je on tamo u
Klaremontu imao privatnu vojsku, a nismo mogli da započnemo rat.
Boreas Mun je njuškao, Dakre Silifant i Ola Haršejm su probali s mitom, Til
Ehrad s vilenjačkom magijom, ja sam opažala i slušala misli, ali to nije mnogo
pomoglo. Saznali smo barem da je Bonhart izašao iz grada kroz južnu kapiju. A
pre nego što je otišao...
U Klaremontu je bio mali hram od ariša... Pored južne kapije, pored tržnice...
Pre odlaska iz Klaremonta, Bonhart je na toj tržnici, ispred tog hrama, izmlatio
Falku bičem. Pred svima, pred sveštenicima iz tog hrarna. Vikao je da joj
dokazuje ko je njen gospodar i vladar. Da on može da je bičuje kad hoće, a
može i da je izbičuje nasmrt ako poželi, zato što se niko neće pobuniti zbog nje,
niko neće pomoći – ni ljudi, ni bogovi.
Mlađa Skara je gledala kroz prozor prilepljena za rešetke. Starija je jela kašu iz
zdele. Kohut je uzeo tabure, legao i pokrio se ćebetom.
Razlegala se buka iz stražare, stražari su se dozivali na zidovima.
Kena je okrenula lice ka zidu.
„Nekoliko dana kasnije smo se sreli”, pomisli. “Ja i Bonhart. Licem u lice.

Gledala sam u njegove neljudske, riblje oči, misleći samo na jedno – kako je
tukao tu devojku. I bacila sam pogled u njegove misli... Na trenutak. Bilo je to
kao da sam posadila glavu u iskopanu mogilu...”

Bilo je to na ekvinocijum.
A dan pre, dvadeset drugog septembra, prokljuvila sam da se mota oko nas
nevidljivka.

*

Stefan Skelen, carski koroner, slušao ju je bez prekidanja. Ali Kena je videla
kako mu se lice menja.

– Ponovi, Selborn – procedi. – Ponovi pošto ne verujem sopstvenim ušima.
– Oprezno, gos’n koroneru – promrmlja. – Izgledate besno... Na prvi
pogled, znači. Ja ne grešim, sigurna sam. Već dva dana mota se oko nas
nevidljivka. Nevidljivi špijun.
Sova, treba mu to priznati, bio je bistar, prokljuvio je u tren oka.
– Ne, Selborn, odbijam – reče glasno, ali izbegavajući glumačko preterivanje
kako u glasu, tako i u izrazu lica. – Disciplina je obavezna za sve. Nema
izuzetaka. Ne slažem se!
– Ali barem saslušaj, gos’n koroneru – Kena nije imala Sovin talenat, nije
izbegla glumu, ali u odigranoj sceni gluma i spletenost moliteljice bili su
opravdani. – Barem saslušaj...
– Govori, Selborn. Neka bude kratko i jasno!
– Špijunira nas dva dana – promrmlja pretvarajući se da ponizno objašnjava
svoja ubeđenja. – Od Klaremonta. Sigurno ide za nama tajno, a u logore dolazi
nevidljiv, kreće se među ljudima, sluša.
– Sluša, prokleti špijun – Skelen nije morao da se pretvara da je strog i
besan, iz njegovog glasa je prosto kuljao gnev. – Kako si ga otkrila?
– Kada ste prekjuče ispred krčme davali naredbe gos’n Silifantu, mačak što
je spavao na klupi odjednom je zasiktao i naćulio uši. Bilo mi je sumnjivo, jer
nikoga nije bilo s te strane... A onda sam nešto osetila, neku misao, tuđu misao i
volju. Kada su svuda moje misli, uobičajene, onda je za mene, gos’n koroneru,
takva tuđinska misao kao da mi je neko vrisnuo glasno... Počela sam pažljivo da
motrim, dvostruko, i osetila sam ga.
– Uvek ga možeš osetiti?

– Ne. Ne uvek. Ima nekakvu magijsku zaštitu. Osećam ga samo kad je
veoma blizu, a i tada ne svaki put. Zbog toga treba biti oprezan, jer ne znarno
da li se krije negde u blizini.

– Samo da ga ne uplašimo – procedi Sova. – Samo da ga ne uplašimo... Ja
ga želim živog, Selborn. Šta predlažeš?

– Napravićemo od njega pirošku.
– Pirošku?
– Tiše, gos’n koroneru.
– Ali... Ma, nije važno. Dobro. Dajem ti odrešene ruke.
– Sutra se postarajte da svratimo u neko selo da konačimo. Ja ću već ostalo
obaviti. A sada mi bajagi dajte strog prekor i ja ću otići.
– Ne mogu da te prekorim – osmehnu joj se očima i lagano namignu,
složivši odmah izraz lica strogog vođe. – Zato što sam zadovoljan vama, gđice
Selborn.
Rekao je “gđica”. Gđica Selborn. Kao oficiru.
Opet namignu.
– Ne! – reče i mahnu rukom, savesno igrajući svoju ulogu. – Molba
odbijena! Voljno!
– Razumem, gos’n koroneru.

*

Sledećeg dana predveče, Skelen je uredio konak u selu kod reke Lete. Selo je
bilo bogato, opasano palisadom, ulazilo se kroz elegantni kolovrat od svežih
borovih balvana. Selo se zvalo Govorog – naziv potiče od malog kamenog
svetišta u kom je stajala slamena lutka koja je predstavljala jednoroga.

Sećam se, prisećala se Kena, kako smo se cerekali tom slamenom bogiću, a
starešina sela nam je ozbiljnog lica objasnio da je zaštitnik sela, Sveti Govorog,
pre mnogo godina bio zlatan, pa je bio srebrn, pa bakaran, bilo je nekoliko
koštanih verzija i nekoliko od plemenitog drveta. Ali sve su ih otimali i krali.
Dolazili su izdaleka da ga ukradu. Tek od kada je Govorog slamen, vlada mir.

Rasporedili smo logore po selu. Kao što je bilo dogovoreno, Skelen je odseo
u seoskoj kući.

Za nepunih sat vremena napravili smo od špijuna pirošku. Na klasičan,
školski način.

*

– Priđite – naredi glasno Sova. – Priđite i pogledajte ovaj dokument...
Odmah? Da li su svi ovde? Da ne moram dva puta da objašnjavam.

Ola Haršejm, koji samo što je popio iz zdele malo pavlake razblažene kiselim
mlekom, obliza usne i umazane brkove, odloži posudu, pogleda unaokolo i
izbroja. Dakre Silifant, Bert Brigden, Neratin Ceka, Til Ehrad, Joana Selborn...

– Dufikoj nije ovde.
– Zovi ga.
– Krel! Dufi Krel! Kod komandanta na sastanak! Zbog važnih naređenja!
Trkom!
Dufikoj Krel zadihan utrča u izbu.
– Svi su tu, gos’n koroneru – reče Ola Haršejm.
– Ostavite otvoren prozor. Smrdi na beli luk, umreću. Otvorite i vrata,
napravite promaju.
Brigden i Krel poslušno otvoriše vrata i prozor. A Kena još jednom potvrdi
da bi Sova bio odličan glumac.
– Priđite, gospodo. Dobio sam od cara ovaj dokument, poverljiv i neobične
težine... Pažljivo...
– Sad! – vrisnu Kena istovremeno šaljući snažan usmeren impuls, koji je po
svom dejstvu na čula bio jednak bliskom udaru groma.
Ola Haršejm i Dakre Silifant uhvatiše zdele i istovremeno pljusnuše
pavlakom u pravcu koji im je pokazala Kena. Til Ehrad spretno razbaca vreću
brašna koju je skrivao pod stolom. Na podu izbe smešao se pavlačno-brašni
oblik, u početku bez forme. Ali Bert Brigden je motrio. Bez greške je ocenio
gde bi mogla biti glava piroške i iz sve snage opaučio tu glavu metalnim
tiganjem.
Zatim su se svi bacili na špijuna ulepljenog pavlakom i brašnom, svukli mu
sa glave kapu-nevidljivku i uhvatili ga za ruke i noge. Okrenuvši sto naopako,
vezali su špijunove udove za nogare. Svukli su mu čizme i čarape, a jednu
čarapu su mu nabili u razjapljena usta.
Kako bi ovenčao delo, Dufikoj Krel ga je sa zamahom šutnuo u rebra, a
ostali su gledali sa zadovoljstvom kako su špijunu oči izletele.
– Lepo odrađeno – oceni Sova, koji se tokom kratkog događaja nije ni

maknuo, stajao je s prekrštenim rukama na grudima.
– Bravo. Čestitam. Pre svega vama, gđice Selborn.
Majku mu, pomisli Kena. Ako se ovako nastavi, zaista ću biti spremna da

postanem oficir.
– Gos’n Brigdene – reče hladno Stefan Skelen, stojeći nad zarobljenikom

razapetim među nogarima stola – stavite gvožđe na ugljen. Gos’n Ehrade,
proverite da oko kuće nema dece.

Pognuo se i pogledao zavezanom u oči.
– Odavno se nisi pokazao, Rjense – reče. – Već sam počeo da se brinem da
te je zadesila nesreća.

*

Udarilo je zvono stražare, znak za smenu stražara. Sestre Skara melodično su
brektale. Kohut je u snu mljackao grleći tabure.

Izigravao je junačinu, priseti se Kena, pravio se hrabar taj Rjens. Čarobnjak
Rjens pretvoren u pirošku i vezan za nogare stola, golih peta uvis. Izigravao je
deliju, ali nikoga nije prevario, a mene najmanje. Sova me je upozorio da je on
čarobnjak, pa sam mu mešala misli da ne bi mogao da baca čini ili priziva
magijsku pomoć. Kada sam imala priliku, čitala sam ga. Branio se, ali kada je
nanjušio dim ugljena u vatri, gde se zagrevalo železo, njegova magična zaštita i
blokada popustile su po svim šavovima, kao stare gaće, a ja sam ga mogla čitati
do mile volje. Njegove misli se ni u čemu nisu razlikovale od misli drugih koje
sam čitala u istim situacijama. Misli ljudi koje će uskoro maltretirati. Misli
razbacane, nepovezane, pune bola i očaja. Misli hladne, ljigave, mokre i
smrdljive. Kao utroba leša.

Pored toga, kada smo mu izvukli povez iz usta, čarobnjak Rjens je opet
pokušao da izigrava junaka.

*

– No dobro, Skelene! Uhvatili ste me, uspeli ste! Čestitam. Klanjam se
tehnici, umešnosti i profesionalizmu. Odlično školovani ljudi, prosto da
pozavidim. A sada me oslobodite iz ove neprijatne pozicije.

Sova privuče sebi stolicu, sede naopako i osloni ruke i bradu na naslon.

Posmatrao je zarobljenika s visine. I ćutao.
– Naredi da me oslobode, Skelene – ponovi Rjens. – A onda isteraj odavde

podređene. Ono što imam da kažein treba samo tvoje uši da čuju.
– Gos’n Brigdene – upita Sova ne okrećući glavu. – Koje boje su železa?
– Još malo, gos’n koroneru.
– Gđice Selborn?
– Teško ga sada čitam – slegnu ramenima Kena. – Previše se plaši, guši sve

druge misli. A takvih je misli ehej. Ima i nekoliko koje hoće da sakrije.
Magičnim paravanima. Ali to nije ništa teško za mene, mogu...

– Neće biti potrebno. Probaćemo na klasičan način, crvenim železom.
– Majku mu! – zaurla špijun. – Skelene! Ne nameravaš valjda...
Sova se nagnuo, lice mu se malo izmenilo.
– Kao prvo: gospodin Skelen – procedi. – Kao drugo: da, nameravam da
naredim da ti ispeku stopala, Rjense. Učiniću to s neizrecivom satisfakcijom.
Smatraću to izrazom istorijske pravde. Kladim se da ne razumeš.
Rjens je ćutao, pa je Skelen nastavio.
– Vidiš, Rjense, ja sam savetovao Vatjea de Ridoa da ti pripali pete još onda,
pre sedam godina, kada si se uvlačio carskoj obaveštajnoj službi kao pas, cvileći
za milost i privilegiju da budeš izdajica i dvojni agent. Ponovio sam savet pre
četiri godine kada si bez sapuna ulazio u dupe Emhiru, posredujući u
kontaktima s Vilgeforcom. Kada si zbog lova na Cintrijku unapređen iz običnog
malog potkazivača u gotovo prvog rezidenta. Kladio sam se s Vatjeom da ćeš
ispečen reći kome služiš... Ne, loše sam se izrazio. Da ćeš navesti sve kojima
služiš. I sve koje izdaješ. „A tada ćeš”, govorio sam mu, „videti i začuditi se,
Vatje, u koliko tačaka se poklapaju obe liste”. Ali avaj, Vatje de Rido me nije
poslušao. I sada nesumnjivo žali zbog toga. Ali ništa nije izgubljeno. Ja ću te
samo malo pripeći, a kada budem već znao ono što hoću da znam, ustupiću te
Vatjeu na dispoziciju. A on će s tebe kožu zderati, po malkice, u malim
fragmentima.
Sova izvuče iz džepa maramicu i flakon parfema. Obilno je poškropio
maramicu i prislonio je na nos. Parfem je divno mirisao na mošus, a ipak je
terao Kenu na povraćanje.
– Železo, gos’n Brigdene.
– Pratim vas po naredbi Vilgeforca! – zariča Rjens. – Radi se o devojci!
Prateći vaš odred, nadao sam se da ću vas preduhitriti i pre vas stići do tog lovca

na nagrade! Trebalo je da iscenkam od njega devojku! Od njega, ne od vas! Vi
hoćete da je ubijete, a Vilgeforcu treba živa. Šta još hoćete da znate? Reći ću!
Sve ću reći!

– Opa, opa! – povika Sova. – Polako! Glava će me zaboleti od te galame i
poplave informacija. Zamislite, gospodo, šta će tek biti ako ga pripečemo? Ima
da nas uništi potpuno!

Krel i Silifant se glasno zacerekaše. Kena i Neratin Ceka se nisu priključili
veselju. Takođe mu se nije priključio ni Bert Brigden, koji je upravo izvukao iz
žara šipku i kritički je pogledao. Šipka je bila toliko zagrejana da se činilo da je
prozirna, kao da nije železo, već staklena tuba napunjena tečnom vatrom.

Rjens primeti to i zakriča.
– Ja znam kako da nađete lovca i devojku! – vrisnu. – Znam! Reći ću vam!
– Pa naravno.
Kena se, neprestano pokušavajući da mu čita misli, iskrivi odbijajući talas
očajnog, nemoćnog besa. U Rjensovom mozgu je nešto ponovo puklo, neka
nova pregrada. “Od straha će reći nešto”, pomisli Kena, “što je nameravao da
zadrži do kraja, kao keca u rukavu, asa kojim bi mogao da preseče druge asove
u poslednjem, odlučujućem deljenju za najveći ulog. Sada će zbog običnog
odvratnog straha od bola baciti tog asa na pod.”
Iznenada joj je nešto pućnulo u glavi, osetila je kako su joj slepoočnice vrele,
pa najednom hladne.
I već je znala, znala je skrivenu Rjensovu misao.
“Bogovi”, pomisli. „Ala sam se upetljala...”
– Reći ću! – zavika čarobnjak, rumeneći i piljeći izbuljene oči u koronerovo
lice. – Reći ću ti nešto odista važno, Skelene! Vatje de Rido...
Kena odjednom začu drugu, stranu misao. Videla je kako se Neratin Ceka s
rukom na stiletu primiče vratima.
Zatopotale su čizme, a u izbu je upao Boreas Mun.
– Gos’n koroneru! Brzo, gos’n koroneru! Došli su... Nećete verovati ko!
Skelen zaustavi rukom Brigdena, koji se saginjao sa železom ka špijunovim
stopalima.
– Trebalo bi da igraš loto, Rjense – reče gledajući kroz prozor. – U životu
nisam sreo takvog srećnika.
Kroz prozor se videla rulja, a usred rulje dvoje na konjima. Kena je odmah
znala ko je to. Znala je ko je mršavi džin bledih ribljih očiju što jaše na stasitom

mrkovu.
I ko je devojka pepeljaste kose na prelepoj vranoj kobili, sa svezanim rukama

i psećom ogrlicom oko vrata i s masnicom na otečenom licu.

*

Visogota se vratio u kolibu odvratno raspoložen, pokunjen, ćutljiv, zao čak.
To beše posledica razgovora sa seljakom koji je doplovio čamcem da pokupi
kože. „Možda poslednji put do proleća”, rekao je seljak. „Vreme se kvari iz dana
u dan, susnežica i vetar da me strah da izađem na vodu. Jutrima je na barama
led, samo gledaj, uskoro će sneg, pa mrazevi, samo gledaj, kad stanu reka i
jezerca, tada čuvaj čamac u šupi, a sanke izvlači. Ali na Pereplutu se ne sme
sankama, blatište na blatištu...”

Seljak je bio u pravu. Predveče se naoblačilo, s mrkog neba padale su bele
pahulje. Buran istočni vetar povio je suvu trsku, belim talasima zaljuljao je
površinu močvara. Postalo je prodorno, strašno hladno.

„Prekosutra je”, pomisli Visogota, „praznik Saovine. Po vilenjačkom
kalendaru, za tri dana će nova godina. Po ljudskom kalendaru novu godinu
treba počekati još dva meseca.

Kelpi, vrana Cirina kobila, udarala je i frktala u oboru.
Kada je ušao u kolibu, zatekao je Ciri kako čeprka po koferima. Dozvolio joj
je to, čak ju je ohrabrio. Prvo, to je bio potpuno nov zadatak – pored jahanja
Kelpi i listanja knjiga. Drugo, u škrinjama je bilo dosta stvari njegovih kćerki, a
devojci je bila potrebna topla odeća. Više komada odeće, jer po zimi i hladnoći
treba dosta dana da prođe da bi se oprane prnje najzad osušile.
Ciri je prebirala, merila, odbacivala, odlagala. Visogota je sedeo za stolom.
Pojeo je dva skuvana krompira i pileće krilce. Ćutao je.

– Lep rad – pokaza mu predmete koje godinama nije video i čak je
zaboravio da ih ima. – Isto su pripadali tvojoj kćerki? Volela je da kliza?

– Obožavala je. Nije mogla da dočeka zimu.
– Mogu li da uzmem?
– Uzmi šta hoćeš – slegnu ramenima. – Ja nemam nikakve koristi’ od toga.
Ako ti se sviđaju i ako ti čizme odgovaraju... Ali da li se ti to pakuješ, Ciri?
Spremaš se za odlazak?
Upiljila je pogled u gomilu odeće.

– Da, Visogota – reče nakon kratke stanke. – Tako sam odlučila. Jer, vidiš...
Nemam vremena za gubljenje.

– Tvoji snovi.
– Da – kaza ubrzo. – Viđala sam u snovima vrlo ružne stvari. Nisam
sigurna da li su se već dogodili ili je to tek budućnost. Nemam pojma da li ću
uspeti da ih sprečim... Ali moram ići. Vidiš, ja sam se svojevremeno srdila na
bližnje jer mi nisu došli u pomoć, što su me ostavili na milost sudbini... A sada
mislim da možda njima treba moja pomoć. Moram da idem.
– Ide zima.
– Baš zbog toga moram da idem. Ukoliko ostanem, zaglaviću ovde sve do
proleća... Do proleća ću se sekirati u mrtvilu i nesigurnosti, mučena košmarima.
Moram da idem, odmah da idem da pokušam da nađem tu Lastavičju kulu. Taj
teleport. Sam si proračunao da do jezera ima petnaest dana puta. Bila bih tamo
pre novembarskog punog meseca...
– Ne možeš sada da napustiš skrovište – reče s naporom. – Sada ne.
Uhvatiće te. Ciri... Tvoji gonitelji... vrlo su blizu. Ne možeš sada...
Bacila je na pod bluzu i ustala kao metak.
– Saznao si nešto – oštro ustvrdi činjenicu. – Od seljaka koji je uzeo kože.
Govori.
– Ciri...
– Govori, molim te!
Kazao je. Kasnije se pokajao.

*

– Sigurno ih je đavo poslao, dobri gos’n pustinjače – promrmlja seljak
prekidajući na tren brojanje koža. – Sigurno đavo. Od same ravnodnevice su
ganjali po šumama, neku devojčuru su tražili. Plašili su, vikali, pretili, ali odmah
su išli dalje, nisu stigli nikome da naškode. Ali sada su smislili drugu drugost:
ostavili su po nekim selima i posedima neke, kako beše... Stara žar ili nešto tako.
Nije to nikakav žar, dobri gospodine, a ni star, a ni mlad, no obična trojica ili
četvorica bandita pogana, samo briga. Ma oni će tu celu zimu da čuče, dok
devojčura koju gone ne izmili iz nekog skrovišta i ne promoli nos u selo. Tada
će je Stara žar ščepati.

– I kod vas ih ima?

Seljak se natmuri, zaškripa zubima.
– Kod nas ne. Imali smo sreće. Ali u Dun Dâreu, pola dana od nas, sedi
njih četvorica. U krčmi konače. Banditi, dobri gospodine, prljavi banditi, hulje.
Nabacivali se devojčurama, a kad im momci stadoše pred njih, oni ih ubiše,
dobri gospodine, bez milosti. Nasmrt...
– Ubili su ljude?
– Dvojicu. Starešinu i još jednog. Postoji li kazna za takve nitkove, dobri
gospodine? Ima li zakona? Nemaš ni kaznu ni zakon! Jedan kolar, što je došao
kod nas iz Dun Dârea sa ženom i kćerkom, rekao je da su ranije na svetu bili
vešci... Oni su svakakve luperde dovodili u red. Trebalo bi pozvati vešca u Dun
Dâre, da pričepi taj ološ...
– Vešci su ubijali stvorove, a ne ljude.
– To su hulje, dobri gospodine pustinjače, nikakvi ljudi, samo razbojnici iz
pakla ispuzali. Treba na njih vešca, kažem vam, vešca... Deder, vreme mi je
putem svojim, dobri gospodine pustinjače... Uh, ide zima! Dobro čuvaj čamac, a
sanke izvlači... A na bandite iz Dun Dârea, dobri gospodine, vešca treba...

*

– O, istina – ponovi kroz stisnute zube Ciri. – O, sveta istina. Treba veštac...
Ili veštica. Četvorica, zar ne? U Dun Dâreu, da? A gde je Dun Dâre? Uzvodno
uz reku? Došla bih preko ada?

– Za ime bogova, Ciri – prerazi se Visogota. – Ne misliš valjda ozbiljno...
– Ne kuni se u bogove ako u njih ne veruješ. A znam da ne veruješ.
– Ostavimo na miru moj svetonazor! Ciri, kakve đavolske misli ti se motaju
po glavi! Kako uopšte možeš...
– Sada ti ostavi na miru moj svetonazor, Visogota. Ja znam šta treba da
radim! Ja sam veštica!
– Ti si osoba mlada i neuravnotežena! – planu. – Ti si dete koje je preživelo
traumu, odbačeno, neurotično dete blisko nervnom slomu. A najviše od svega,
bolesna si od želje za osvetom! Zaslepljena žudnjom za odmazdom! Zar ne
razumeš to?
– Razumem bolje od tebe! – vrisnu. – Ti nemaš pojma šta znači biti
maltretiran! Pojma nemaš o osveti, jer ti niko nikada nije načinio pravo zlo!
Istrčala je iz kolibe tresnuvši vratima, kroz koja je na trenutak prošišao u izbu

prodoran hladan vetar. Uskoro je čuo rzanje i topot kopita.
Razljućen, tresnuo je tanjir o sto. „Nek ide”, pomisli gnevno, “nek istrese iz

sebe zlobu.” Plašio se za nju ili ne plašio, ona je često jahala među močvarama,
danju i noću, znala je staze, jame, ade i lišćarke. A kada bi se i izgubila, bilo je
dovoljno da samo pusti uzde – vrana Kelpi je znala put do kuće, do kozjeg
obora.

Nakon nekog vremena, kada se već jako smrklo, izašao je i obesio svetiljku
na stub. Stajao je kraj žive ograde, naćulio uši da čuje zvuk kopita, pljuskanje
vode. Vetar i šum trske ipak su potiskivali svaki odjek, svetiljka na stubu ljuljala
se kao besna i na kraju se ugasila.

I tada je čuo. Iz daljine. Ne, ne iz pravca kuda je odjahala Ciri. Iz suprotnog
pravca. Od močvara.

Divlji, neljudski, otegnut, jadikovan krik. Skičanje.
Trenutak tišine.
I opet. Beann’shie.
Vilenjačka avet. Vesnica smrti.
Visogota je zadrhtao i od hladnoće i od straha. Brzo se vratio u kolibu,
mumlajući i pevajući u bradu kako ne bi čuo, jer to ne sme da se čuje.
Pre nego što je stigao opet da upali svetiljku, iz tame se promolila Kelpi.
– Uđi u kolibu – reče Ciri, prijatno i meko. – I ne izlazi. Odvratna noć.

*

Tokom večere, opet su se sporečkali.
- – Čini se da znaš mnogo o problemima dobra i zla!
– Znam! I to ne iz univerzitetskih knjiga!
– Ne, naravno. Sve to znaš iz ličnog iskustva. Iz prakse. Svakako si dobila
mnoštvo iskustava u tvom dugom, šesnaestogodišnjem životu.
– Dosta sam ih dobila. Dovoljno!
– Čestitam. Učena koleginice.
– Ti se sprdaš – stisnu zube – a nemaš ni predstavu koliko lošeg ste učinili
svetu vi, omatoreli učenjaci, teoretičari sa svojim knjigama, sa stogodišnjim
iskustvom čitanja moralnih traktata, tako savesno da niste imali vremena ni kroz
prozor da pogledate kako svet zaista izgleda. Vi, filozofi, što lažno podržavate
lažne filozofije da biste dobili plate na univerzitetima. A pošto vam živa duša ne

bi platila za groznu istinu o svetu, izmislili ste etiku i moral, lepe i optimistične
nauke. Samo što su lažne i šarlatanske!

– Nema ništa više šarlatansko od nepromišljene optužbe, balavice! I
prebrzog i lakomislenog presuđivanja!

– Niste pronašli lek protiv zla! A ja, balava veštica, jesam! Siguran lek!
Nije odgovorio, ali lice ga je sigurno izdalo, pošto je Ciri nasilno ustala od
stola.
– Smatraš da govorim gluposti? Govorim u vetar?
– Smatram – odgovori spokojno – da govoriš kroz bes. Smatram da planiraš
osvetu kroz bes. I strastveno te nagovaram da se smiriš.
– Ja jesam smirena. A osveta? Odgovori mi: zašto ne? Zbog čega treba da
odustanem od osvete? U ime čega? Viših ciljeva? A šta je više od poretka u kom
su zla dela kažnjavana? Za tebe, filozofiju i etiku osveta je rđav čin, prekorljiv,
neetički i konačno nezakonit. A ja pitam: gde je kazna za zlo? Ko treba da je
utvrdi, izrekne i primeni? Ko? Bogovi u koje ne veruješ? Veliki demijurg-tvorac
kojim si zamenio bogove? A možda zakon? Možda nilfgardska pravda, carski
sudovi, prefekti? Ti naivni starče!
– Dakle, oko za oko, zub za zub? Krv za krv? A za tu krv sledeća krv? More
krvi? Hoćeš da utopiš svet u krvi? Naivna, mučena devojko? Tako hoćeš da se
boriš sa zlom, veštice?
– Da. Baš tako! Ja znam čega se Zlo ne plaši. Ne tvoje etike, Visogota, ne
propovedi, ne moralnih traktata o poštenom životu. Zlo se boji bola, nemoći,
patnje, smrti najzad! Ranjeno Zlo zavija od bola kao pas! Koprca se na podu i
skviči gledajući kako krv pljušti iz žila i arterija, videvši kosti koje štrče iz
patrljaka, videvši creva kako gamižu iz stomaka, osetivši kako zajedno s
hladnoćom dolazi smrt. Tada i samo tada se Zlu kosa diže na glavi i tada Zlo
vrišti: „Milost! Kajem se za grehe! Biću dobar i pošten, kunem se! Samo
spasavajte, zaustavite krv, ne dajte da podlo umrem!”
– Da, pustinjače. Na taj način se poražava Zlo! Ako Zlo želi da ti nanese
nepravdu, da ti zada bol – preduhitri ga, najbolje onda kada Zlo to ne očekuje.
Ako pak ne uspeš da preduhitriš Zlo, ako te je Zlo ponizilo, oduži mu se!
Napadni, najbolje onda kada je već zaboravilo, kada se oseća bezbedno. Oduži
mu se duplo. Troduplo. Oko za oko? Ne! Oba oka za jedno oko! Zub za zub?
Ne! Sve zube za zub! Oduži se Zlu! Udesi da ripa od bola, da mu od tog ripanja
popucaju očne jabučice! I tada, pogledavši u pod, možeš smelo i uvereno reći:

to što ovde leži neće više nikoga poniziti, nikome neće pretiti. Kako može
nekome da preti ako nema oči? Ako nema obe ruke? Kako može da ponizi ako
mu se creva vuku po pesku, a krv se u taj pesak natapa?

– A ti – reče polako pustinjak – stojiš sa okrvavljenim mačem u ruci, gledaš
krv koja šiklja na pesak. I imaš drskosti da misliš da je rešena večita dilema,
nadjačano je maštanje filozofa. Misliš da je priroda Zla promenjena?

– Svakako – reče nadmeno. – To što leži na zemlji i krvari nije više Zlo.
Možda još nije Dobro, ali Zlo više nije sigurno!

– Kažu – reče polako Visogota – da priroda ne trpi prazninu. To što leži na
zemlji, što krvari, što je palo od tvog mača, više nije Zlo. Šta je onda? Da li si
nekada razmišljala o tome?

– Ne. Ja sam veštica. Kada su me učili, obećala sam sebi da ću se boriti
protiv Zla. Uvek. I bez razmišljanja.

– Kada počne da se razmišlja – doda oporo – ubijanje prestaje da ima
smisao. Osveta počinje da ima smisao. A to se ne sme dozvoliti.

Zavrteo je glavom, ali ga je gestom zaustavila da iznese argument.
– Vreme je da završim svoju priču, Visogota. Pripovedam ti više od trideset
noći, od ekvinocija do Saovina. A ipak ti nisam sve ispričala. Pre no što odem,
moraš da saznaš šta se dogodilo na dan ekvinocija u selu zvanom Govorog.

*

Zaječala je kad ju je svukao sa sedla. Butina u koju ju je juče šutnuo bolela ju
je.

Trgnuo ju je za lanac pri ogrlici i povukao je ka svetloj zgradi.
Na vratima zgrade stajalo je nekoliko naoružanih muškaraca. I jedna visoka
žena.
– Bonharte – reče jedan muškarac, zgodan brinet mršavog lica koji je u ruci
držao nagajku okovanu mesingom. – Treba ti priznati da umeš da iznenadiš.
– Pozdrav, Skelene.
Skelen ju je neko vreme gledao pravo u oči. Zadrhtala je pod tim pogledom.
– I? – okrenu se ponovo ka Bonhartu. – Hoćeš li da objasniš sve odjednom
ili možda malo-pomalo?
– Ne volim da objašnjavam na majdanu jer muve upadaju u usta. Možemo
li ući u izbu?

– Izvoli.
Bonhart trgnu lanac povoca.
U izbi je čekao još jedan muškarac, raščupan i bleđ, verovatno kuvar, pošto je
bio zauzet čiščenjem odeće od tragova brašna i pavlake. Videvši Ciri, oči su mu
zasijale. Prišao je.
To nije bio kuvar.
Odmah ga je prepoznala, sećala se tih odvratnih očiju i traga na licu. To je
bio onaj što ju je zajedno s Vevericama jurio na Tanedu, kome je pobegla
iskačući kroz prozor, a on je vilenjacima naredio da skaču za njom. Kako ga je
onaj vilenjak zvao? Rens?
– Vidi, vidi! – reče zajedljivo dok ju je jako i bolno gurao u grudi. – Gđica
Ciri! Nismo se videli od Taneda. Dugo, dugo vas tražim. I najzad sam vas
našao!
– Ne znam, dragi moj, ko ste vi – reče hladno Bonhart. – Ali to što ste
navodno našli jeste moje, stoga držite šape dalje, ukoliko cenite svoje prstiće.
– Zovem se Rjens – čarobnjakove oči rđavo blesnuše. – Budite ljubazni i
zapamtite to, gos’n lovče na nagrade. A ko sam ja, to će se uskoro pokazati.
Uskoro će se pokazati i kome će ta gđica pripadati. Ali da ne idemo ispred
događaja. Zasad želim samo da joj prenesem pozdrave i da joj dam neko
obećanje. Nadam se da nemate ništa protiv?
– Niko vam ne brani.
Rjens se približi Ciri i izbliza joj pogleda u oči.
– Tvoja starateljica, veštica Jenefer – procedi zajedljivo – uvredila me je
jednom. Posle toga je dopala mojih šaka i ja, Rjens, naučio sam je šta je bol.
Ovim rukama, ovim prstima. I dao sam joj obećanje, kada mi ti padneš šaka,
kraljice, tebe ću isto naučiti šta je bol. Ovim rukama, ovim prstima...
– Rizično – reče tiho Bonhart. – Vrlo je rizično, gos’n Rjense, što iritirate
moju devojčicu i pretite joj. Ona je osvetoljubiva, zapamtiće vam to. Ponavljam,
držite dalje svoje ruke, prste i sve druge delove tela.
– Dosta – preseče Skelen ne spuštajući radoznao pogled s Ciri. – Prestani,
Bonharte. I ti, Rjense, obuzdaj se. Ukazao sam ti milost, ali mogu da se
predomislim i naredim da te opet vežu za nogare stola. Sedite obojica.
Popričajmo kao kulturni ljudi. Utroje, u tri para očiju. Kako mi se čini, imamo o
čemu da pričamo. A predmet razgovora ćemo zasad staviti pod stražu. Gos’n
Silifante!

– Samo, dobro mi je čuvajte – Bonhart uruči Silifantu kraj lanca. – Kao oko
u glavi.

*

Kena se držala postrance. Naravno, htela je da vidi devojku o kojoj se toliko
bruji u poslednje vrerne, ali je osetila čudno gnušanje prema guranju u masu što
je okruživala Haršejma i Silifanta, koji su vodili zagonetnog zarobljenika do
stuba na majdanu.

Svi su se okupljali, gurali, posmatrali. Pokušali su čak da opipaju, gurnu,
trgnu. Devojka je hodala ravnodušno, malo je šepala, ali je glavu držala visoko.
„Tukao ju je”, pomisli Kena. “Ali nije je slomio.”

– Znači, to je ta Falka...
– Devojčica je, nije odrasla još!
– Devojčica, tfu! Glavorezac!
– Vele da je zver posekla šest momaka u areni u Klaremontu...
– A koliko ih je tek pre toga... Ðavolica... ‘
– Vučica!
– A kobila, kakva kobila, pogledajte. Konj krasne krvi... A onamo, na
Bonhartovom sedlu, kakav mač... Ha... Divota!
– Ostavi – planu Dakre Silifant. – Ne diraj! Kud ćete šapama na tuđe stvari?
Ni devojku ne pomerajte, ne pipajte, ne gledajte je s gađenjem i ne vređajte!
Pokažite malo saosećanja! Ne znamo da li ćemo u zoru morati da je kaznimo.
Neka bar do tog časa spozna mir.
– Ako devojka mora da umre – isceri zube Ciprijan Frip mlađi – onda da joj
osladimo život i dobro joj ugodimo? Stavimo je na seno i karamo?
– Nego! – zakikota se Kabernik Turent – Mogli bismo! Pitajmo Sovu da li
smemo...
– Ja vam kažem da ne smete! – preseče Dakre. – Vi samo na jedno mislite,
gluperde napaljene! Rekao sam, ostavite devojku na miru. Andrese, Stigvarde,
stanite tu pored nje. Ne ispuštajte je iz vida, ni korak se ne odaljavajte. Onog ko
se približi – udri!
– I jest mi nešto! – reče Frip. – Baš nas briga, svejedno nam je. Hajte,
momci, idemo u senik, meštani ovna i svinjče peku za gozbu. Danas je ipak
ravnodnevica, praznik. Dok gospoda polemišu, mi možemo da slavimo.

– Haj’mo! Izvuci, Dede, neku flašu iz sanduka. Da zalijemo! Može, gos’n
Silifante? Gos’n Haršejme? Praznik je danas, ionako nećemo spavati.

– Paradne ideje! – namršti se Silifant. – Gozbe i piće im u glavi! A ko će
ovde ostati da pomogne devojci da se brani i da odjuri kad gos’n Stefan vikne?

– Ja ću ostati – reče Neratin Ceka.
– I ja – reče Kena.
Dakre Silifant ih pogleda ozbiljno. Konačno mahnu rukom u znak
odobravanja. Frip i kompanija se zahvališe neskladnim pokretom.
– Ali oprezno tamo na toj proslavi! – upozori Ola Haršejm. – Devojke ne
dirajte, inače će seljaci nekog da izbodu vilama u slabo mesto!
– Velika stvar! Ideš s nama, Hloe? A ti, Kena? Nisi se predomislila?
– Ne. Ostaću.

*

– Ostavili su me kraj stuba, na lancu, vezanih ruku. Čuvalo me je dvoje. A
dvoje udaljenih odatle bez pauze je zveralo, posmatralo. Visoka i pristojna
devojka. I muškarac ženskastog izgleda i pokreta. Čudni neki.

Mačka koja je sedela nasred izbe zevnula je široko, bilo joj je dosadno jer je
izmučeni miš prestao da bude zabavan. Visogota je ćutao.

– Bonhart, Rjens i taj Skelen-Sova su i dalje razgovarali u kolibi. Nisam znala
o čemu. Mogla sam da očekujem najgore, ali bila sam rezignirana. Još jedna
arena? Ili će me jednostavno ubiti? A neka, mislila sam, neka se i to konačno
završi.

Visogota je ćutao.

*

Bonhart uzdahnu.
– Ne gledaj me popreko, Skelene – ponovi. – Hteo sam jednostavno da
zaradim. Smatraš da mi je vreme za penziju, da sedim na verandi, da gledam
golubove. Davao si mi za Pacovčicu sto florena i isključivo si je hteo mrtvu. To
me je nagnalo na razmišljanje. Koliko ta gđica zapravo može da vredi, pomislio
sam. I prokljuvio sam da je sigurno manje vredna ako je ubijem ili predam nego
kad bih je zadržao. Stari princip ekonomije i trgovine. Vrednost robe kao što je

ona stalno raste. Možemo da se cenkamo...
Sova nabora nos kao da je u okolini nešto zasmrdelo.
– Iskren si, Bonharte, do bola. Ali pređi na stvar. Na objašnjenja. Bežiš s

devojkom po celom Ebingu i odjednom se pojaviš i tumačiš ekonomske
principe. Objasni šta se desilo.

– Šta tu ima da se objasni – osmehnu se ulizički Rjens. – Gos’n Bonhart je
jednostavno ukapirao ko je zaista devojka. I koliko je vredna.

Skelen ga ne udostoji pogleda. Gledao je u Bonharta, u njegove riblje oči
lišene izraza.

– Tu dragocenu devojku – procedi – taj vredan plen koji će mu
zagarantovati penziju, gura u arenu u Klaremontu i naređuje joj da se bori na
život i smrt. Rizikuje njen život iako je živa toliko vredna. Kako to, Bonharte?
Nešto mi se tu ne slaže.

– Da je umrla u toj areni – Bonhart nije spustio pogled – to bi značilo da
ništa nije vredela.

– Shvatam – Sova lagano namršti obrve. – Ali umesto da odvedeš devojku
u sledeću arenu, doveo si je kod mene. Zbog čega, ako smem da pitam?

– Ponavljam – iskrivi se Rjens. – Ukapirao je ko je ona.
– Promućurni ste, gos’n Rjense – Bonhart se istegnu tako da su zapucketali
zglobovi. – Pogodili ste. Da, istina je da je devojka školovana u Kaer Morhenu
bila u vezi s još jednom zagonetkom. U Gesou, tokom napada na plemkinju,
devojka je razvezala jezik. Kao da je ona navodno važna i titulisana, da je
baronica za nju niko i ništa i da mora da joj se klanja. Pomislim u sebi, onda je
ova Falka barem neka grofica. Zanimljivo. Prvo: veštica. Da li se često viđaju
veštice? Drugo: u bandi Pacova. Treće: carski koroner lično juri za njom od
Korata do Ebinga i naređuje da je usmrte. A uz sve to... plemkinja nekog
visokog roda. Ha, mislim se, trebalo bi devojku najzad pitati ko je ona zaista.
Ućutaše na tren.
– U početku – obrisa nos manžetnom – nije htela da govori. Mada sam
molio. Rukom, nogom, bičem sam molio. Nisam hteo da je nagrdim... Ali, na
sreću, naišao je cirulik{29} sa alatom za vađenje zuba. Vezao sam je za stolicu...
Skelen čujno obliza pljuvačku. Rjens se osmehnu. Bonhart pogleda
manžetnu.
– Sve mi je kazala, pre... Čim je videla instrumente. Zubarska klešta i žilete.

Smesta je postala pričljivija. Ispostavilo se da je...
– Kneginjica Cintre – reče Rjens gledajući u Sovu. – Naslednica trona.

Kandidatkinja za ženu cara Emhira.
– Što mi gos’n Skelen nije izvoleo reći – iskrivi usta lovac na nagrade. –

Samo je naredio da je ubijem, nekoliko puta je to naglasio. Da je odmah i bez
milosti ubijem! Kako to, gos’n Skelene? Da ubijem kraljicu? Buduću suprugu
svoga cara? I ako je verovati glasinama, čim stane na oltar s njom, odmah će biti
proglašena velika amnestija?

Izgovarajući svoju besedu, Bonhart je bušio Skelena pogledom. Ali carski
koroner nije spuštao pogled.

– Eto – nastavi lovac – nastala je zbrka. Stoga sam, iako s tugom, odustao
od svojih planova u pogledu te veštice-kneginjice. Doveo sam celu tu zbrku
ovde, kod gos’n Skelena. Da popričamo, rešimo... Ta zbrka je previše za jednog
Bonharta...

– Vrlo pametan zaključak – reče nešto skikljivo ispod Rjensovog pazuha. –
Vrlo pametan zaključak, gos’n Bonharte. To što ste uhvatili, gospodo, to je
previše za obojicu. Na vašu sreću, još uvek imate mene.

– Šta je to? – Skelen skoči iz stolice. – Šta je to, dođavola?
– Moj gospodar, čarobnjak Vilgeforc – Rjens izvuče ispod pazuha malecnu
srebrnu kutiju. – Tačnije, glas mog gospodara koji dopire iz ove magične sprave
zvane ksenogloz.
– Pozdrav svima – reče kutija. – Šteta što mogu samo da vas čujem, ali
teleprojekciju ili teleportaciju mi ne dozvoljavaju neprekidne obaveze.
– Majku mu, samo je još ovaj nedostajao – promrmlja Sova. – Ali mogao
sam da pretpostavim. Rjens je previše glup da bi delao sam i na svoju ruku.
Mogao sam da naslutim da sve vreme čamiš negde u mraku, Vilgeforce. Kao
stari debeli pauk, čamiš u tami i čekaš da se zatrese paučina.
– Kakvo slikovito poređenje.
Skelen frknu.
– Ne zamazuj nam oči, Vilgeforce. Služiš se Rjensom i njegovom kutijicom
ne radi gomile obaveza, već iz straha od armije čarobnjaka, tvojih starih drugova
iz Kaptola koji skeniraju ceo svet u potrazi za tragovima magije s tvojim
algoritmom. Kada bi pokušao s teleportacijom, ulovili bi te za tren oka.
– Kakvo izvanredno znanje.
– Nismo se predstavili – Bonhart se vrlo teatralno nakloni pred srebrnom

kutijicom. – Sigurno po vašoj naredbi i uz vašu punomoć, gospodine
čarobnjače, gospodičić Rjens obećava devojci mučeništvo? Ne grešim? Dajem
reč, ta devojka iz sekunde u sekundu postaje sve važnija. Ispostavlja se da je
svima potrebna.

– Nismo se predstavili – reče iz kutijice Vilgeforc. – Ali ja vas znam, Leo
Bonharte, začudili biste se koliko dobro. A devojka je svakako važna. Ipak je
ona Lavić iz Cintre, Drevna krv. Prema Itlininom proročanstvu, njeni potomci
će u budućnosti vladati svetorn.

– Zbog toga vam je toliko potrebna?
– Meni je potrebna saino njena placenta. Posteljica. Kada uzmem iz nje
posteljicu, ostatak možete uzeti. Šta ja to čujem tamo, neko frktanje? Neke
uzdahe i brektanja pune gađenja? Čije? Bonhartove, koji svakodnevno muči
devojku na zverske načine, fizički i psihički? Stefana Skelena, koji po naredbi
izdajnika i špijuna hoće da ubije devojku? Ha?

*

„Prisluškivala sam ih”, prisećala se Kena dok je ležala na krevetu s rukama
podmetnutim pod vrat. „Stajala sam iza ugla i osećala. Kosa mi se ježila. Na
celom telu. Odmah sam shvatila groznu zbrku u koju sam upala.”

*

– Da, da – razleže se iz ksenogloza – izdao si svoga cara, Skelene. Bez
dvoumljenja i pri prvoj prilici.

Sova frknu ravnodušno.
– Optužba za izdaju iz usta takvog veleizdajnika kao što si ti, Vilgeforce, to
je vrlo velika stvar. Osećao bih se počastvovano da tvoje reči ne smrde na jeftinu
šalu.
– Ja te ne optužujem za izdaju, Skelene, ja ismevam tvoju naivnost i
nesposobnost u izdaji. Za koga izdaješ svog vladara? Za kneževe Ardala ep
Dahija i De Veta, rođene u njihovom bolesnom ponosu, ponižene time što je
car odbacio njihove kćeri planirajući brak sa Cintrijkom. A oni su računali da će
se iz njihovog roda razviti nova dinastija, da će njihove porodice biti prve u
carstvu, da će se brzo uzdići čak i iznad trona! Emhir ih je jednim pokretom lišio

te nade, a onda su oni rešili da promene tok istorije. Nisu još spremni za
naoružanu pobunu, ali ipak mogu da ubiju devojku koju je Emhir stavio ispred
njihovih kćeri. Naravno, sopstvene ručice neće da kaljaju, te su našli najamnog
razbojnika, Stefana Skelena, koji pati od prevelike ambicije. Kako je bilo,
Skelene? Nećeš da nam ispričaš?

– Zašto? – viknu Sova. – I kome? Pa ti kao i obično sve znaš, veliki vraču!
Rjens kao i obično ništa ne zna i tako treba da ostane, a Bonharta to uopšte ne
zanima...

– A ti, kako sam to već istakao, nemaš čime da se hvališ. Kneževi su te
kupili obećanjima, ali previše si pametan da ne shvatiš da ne treba da se petljaš
sa gospodičićima. Danas si im potreban kao oruđe da ubiju Cintrijku, a sutra će
se rešiti tebe jer si skorojević niskog roda. Obećali su ti u novom carstvu radno
mesto Vatjea de Ridoa? Verovatno ni sam u to ne veruješ, Skelene. Vatje im je
veoma potreban, ali nezavisno od prevrata, tajne službe ostaju uvek iste. Tvojim
rukama žele samo da ubijaju, a Vatje im treba kako bi zavladali aparatom
bezbednosti. Osim toga, Vatje je vikont, a ti niko i ništa.

– Tačno – napući usne Sova. – Previše sam pametan da to ne primetim.
Znači, sada po redosledu treba da izdam Ardala ep Dahija i da stanem uz tebe,
Vilgeforce? Na to ciljaš? Ali ja nisam barjak na kuli! Podržavam interese
revolucije, ali iz ubeđenja i ideja. Treba okončati autokratsku tiraniju, sprovesti
konstitucionalnu monarhiju, a posle nje demokratiju...

– Šta?
– Vladavina naroda. Ustrojstvo u kome će narod vladati. Svi stanovnici svih
staleža, preko najsposobnijih i najpoštenijih predstavnika izabranih na poštenim
izborima...
Rjens prasnu u smeh. Bonhart se zverski zasmeja. Srdačno, mada malo
kreštavo, zasmeja se čarobnjak Vilgeforc u ksenoglozu. Sva trojica su se dugo
smejala i cerekala roneći suze poput graška.
– Dobro – prekinu veselje Bonhart. – Nismo se okupili da gledamo
predstavu, već zbog trgovine. Devojka u datom trenutku ne pripada svetu
poštenih stanovnika svih staleža, već meni. Ali mogu da je preprodam. Šta vi,
čarobnjače, imate da ponudite?
– Da li te interesuje vlast nad celim svetom?
– Ne.
– Onda ću ti dozvoliti – reče polako Vilgeforc – da budeš prisutan onome

što ću raditi devojci. Moći ćeš da posmatraš. Znam da od svih užitaka najviše
voliš da gledaš takve spektakle.

Bonhartove oči zasijaše belim plamenom.
– A nešto konkretnije?
– Nešto konkretnije: spreman sam da platim dvadesetostruko više od tvog
iznosa. Dve hiljade florena. Uzmi u obzir, Bonharte, da je to džak para koji ne
možeš da nosiš, biće ti potreban tegleći magarac. Dovoljno ti je za penziju,
verandu, golubove, čak i za votku i kurve ako budeš umeren.
– Dogovoreno, gos’n čarobnjače – zasmeja se naizgled bezbrižno lovac. –
Tom votkom i tim kurvama ste mi osvojili srce. Imamo dogovor. Ali želeo bih i
to preporučeno gledanje. Uistinu, više bih voleo da je gledam kako lipše u areni,
ali rado ću baciti oko i na vaš rad s nožem. Zavedite to kao bonus.
– Dogovoreno.
– Brzo ste završili – oceni jetko Sova. – Stvarno, Vilgeforce, brzo i glatko si
ugovorio saradnju s Bonhartom. Saradnju koja svakako jeste i biće societas
leonina{30}. Ali da niste nešto zaboravili? Kolibu u kojoj sedite i Cintrijku kojom
trgujete čuvaju dvojica naoružanih ljudi. Mojih ljudi.
– Dragi koroneru Skelene – zabruja iz kutijice Vilgeforcov glas. – Vređate
me misleći da u razmeni želim vama da nanesem štetu. Potpuno suprotno.
Nameravam da budem nesvakidašnje darežljiv. Ne mogu da vam osiguram tu,
kako ste je izvoleli nazvati, demokratiju. Ali garantujem vam materijalnu pomoć,
logističku podršku i dostupnost informacija zahvaljujući kojima ćete prestati da
budete oruđe i sluga zaverenicima, a postaćete partner. Takav čiju će ličnost i
mišljenje poštovati knez Joakim de Vet, vojvoda Ardal ep Duhi, grof Bruane,
grof D’Arvi i ostali plavokrvi zaverenici. Šta s tim što je to societas leonina?
Ukoliko je Cirila plen, onda ću lavlji deo plena uzeti ja, što svakako mislim da je
zasluženo. Toliko te to boli? Pa i sam ćeš imati velik profit. Ako mi predaš
Cintrijku, radno mesto Vatjea de Ridoa već imaš u džepu. Ako si šef tajne
službe, Skelene, možeš ostvariti svakojake utopije, možda čak i demokratiju i
poštene izbore. Kao što vidiš, za jednu mršavu petnaestogodišnjakinju, dajem ti
ispunjenje životnih snova i ambicija. Vidiš li ti to?
– Ne – zavrte glavom Sova. – Samo čujem.
– Rjense.
– Slušam, gospodaru.

– Daj gos’n Skelenu primer kvaliteta naših informacija. Kaži šta si dobio od
Vatjea.

– U ovom odredu – kaza Rjens – postoji špijun.
– Šta?
– To što čuješ. Vatje de Rido ima ovde krticu. Zna sve što radiš. Zbog čega
to radiš i za koga. Vatje je ubacio među vas svog agenta.

*

Prišao joj je tiho. Gotovo ga nije čula.
– Kena.
– Neratine.
– Osetila si moje misli. Tamo u kolibi. Znaš o čemu sam mislio. Znači da
znaš ko sam.
– Slušaj, Neratine...
– Ne. Ti slušaj, Joana Selborn. Stefan Skelen izdaje zemlju i cara. Kuje
zaveru. Svi koji se drže njega završiće na giljotini. Raskidaće ih konjima na Trgu
tisućleća.
– Ja ništa ne znam, Neratine. Ja izvršavam naređenja... Šta ti hoćeš od mene?
Ja služim koroneru... A kome ti služiš?
– Carstvu. Gospodinu De Ridou.
– Šta ti hoćeš od mene?
– Da budeš razumna.
– Odlazi. Neću te izdati, neću reći... Ali odlazi, molim te. Ja ne mogu,
Neratine. Ja sam obična žena. Nije to za moju glavu...

*

Ne znam šta da radim. Skelen je kazao: „gđica Selborn”. Kao da sam oficir.
Kome služim? Njemu? Caru? Carstvu?

A otkud ja znam?
Kena se odgurnu leđima od ugla kolibe i mašući motkom i poprekim
pogledom otera seoske dečake koji su radoznalo piljili u Falku dok je sedela pod
stubom.
Oj, u lepu sam se zbrku uvalila. Oj, zamirisalo je u vazduhu na omču. I na

konjski izmet na Trgu tisućleća.
Ne znam kako će se ovo završiti, pomisli Kena. Ali moram ući u nju. U tu

Falku. Makar na trenutak da osetim njene misli. Da znam ono što ona zna.
Da shvatim.

*

– Približila se – reče Ciri gladeći mačku. – Bila je visoka, negovana, dosta
drugačija od ostatka te bande... Čak i lepa na svoj način. Budila je poštovanje.
Ona dvojica što su me čuvala, vulgarni prostaci, prestali su da psuju kada je
došla.

Visogota je ćutao.
– Ona se – nastavi Ciri – sagnula i pogledala me u oči. Odmah sam osetila
nešto... Nešto čudno... Nešto kao da mi je krcnulo u glavi, zabolelo je. Zazujalo
mi je u ušima. Pred očima mi je na trenutak bilo veoma bistro... Nešto je ušlo u
mene, gnusno i ljigavo... Ja sam znala za to. Jenefer mi je pokazivala u hramu...
Ali nisam htela to da dozvolim ovoj devojci... Jednostavno sam odgurnula to
nešto čime je prodirala u mene, odgurnula sam i izbacila iz sebe, svom snagom
koju sam tada imala. A visoka žena se iskrivila i zateturala kao da sam je udarila
pesnicom, napravila je dva koraka unazad... I krv joj je ljusnula iz nosa. Iz obeju
nozdrva.
Visogota je ćutao.
– A ja sam – Ciri podiže glavu – shvatila šta se dogodilo. Iznenada sam u
sebi osetila Moć. Izgubila sam je u pustinji Korat, odrekla je se. Kasnije nisam
mogla crpsti, nisam mogla da je koristim. A ona, ta žena, dala mi je Moć,
štaviše, gurnula mi je oružje u ruku. To je bila moja šansa.

*

Kena se zateturala i teško pala na pesak, klateći se i opipavajući zemlju kao
pijana. Krv iz nosa joj je lila na usta i bradu.

– Šta je... – Andres Verni skoči, ali se iznenada uhvati oberučke za glavu,
otvori usta, a iz usta mu se promoli kreštanje. Široko otvorenih očiju, buljio je u
Stigvarda, ali iz nosa i ušiju pirata već je tekla krv, a oči mu je prekrivala magla.
Andres pade na kolena gledajući u Neratina Ceku, koji je stajao sa strane i

mirno posmatrao.
– Nera... tine... Pomozi...
Ceka se nije pomerio. Gledao je devojku. Ona je skrenula pogled ka

njegovim očima, a on se zanjihao.
– Ne treba – preduhitri je brzo. – Ja sam na tvojoj strani. Želim da ti

pomognem. Daj, preseći ću kanape... Imaš nož, sama iseci ogrlicu. Ja ću dovesti
konje.

– Ceka... – izusti iz stegnutog grkljana Andres Verni. – Ti izdaj...
Devojka ga udari pogledom, a on pade na Stigvarda, koji je nepomično
ležao, i uvi se u poziciju embriona. Kena i dalje nije mogla ustati. Krv joj je u
gustim kapljicama kapala na grudi i stomak.
– Uzbuna! – vrisnu najednom Hloe Štic naišavši iza kolibe i ispusti ovčije
rebro. – Uzbunaaaa! Silifante! Skelene! Devojka beži!
Ciri je već bila na sedlu. U ruci je imala mač.
– Tjaaaaa, Kelpi!
– Uzbunaaaaaa!
Kena je grebala pesak. Nije mogla da ustane. Noge je uopšte nisu slušale,
bile su kao od drveta. “Psioničarka”, pomisli. „Naletela sam na
superpsioničarku. Devojka je deset puta jača od mene... Dobro da me nije
ubila... Kojim čudom sam i dalje svesna?”
Iz pravca kolibe već je trčala gomila na čelu sa Olom Haršejmom, Bertom
Brigdenom i Tilom Ehradom, a na majdan podno kolovrata hitali su i Dakre
Silifant i Boreas Mun. Ciri se okrenu, vrisnu i odgalopira prema reci. Ali i
odande su već trčali naoružani ljudi.
Skelen i Bonhart su izleteli iz kolibe. Bonhart je imao mač u ruci. Neratin
Ceka je viknuo, naleteo na njih s konjem i obojicu ih obalio. Potom se pravo sa
sedla bacio na Bonharta i prignječio ga uz zemlju. Rjens je istrčao na prag i
posmatrao zabezeknuto.
– Hvatajte je! – riknu Skelen skačući sa zemlje. – Hvatajte ili ubijte!
– Živa! – vrisnu Rjens. – Živaaaa!
Kena je videla kako je Ciri bila odgurnuta od rečne palisade, kako je okrenula
vranu kobilu i pojurila prema kolovratu. Videla je kako je Kabernik Turent
doleteo i hteo da je svuče sa sedla, videla je kako je blesnuo mač, videla je kako
je iz Turentovog vrata fljusnuo krmezni mlaz. Dede Vargas i Frip mlađi takođe
su to videli. Nisu odlučili da devojci prepreče put, nestali su među kolibama.

Bonhart je skočio, odgurnuo od sebe Neratina Ceku balčakom mača i
strašno ga ubo, skroz kroz grudi. Iz istih stopa je skočio za Ciri. Rasporeni i
okrvavljeni Neratin uspeo je da ga uhvati za nogu i pustio ju je tek kada ga je
Bonhart pribio oštricom za pesak. Ali tih nekoliko sekundi odugovlačenja bilo je
dovoljno.

Devojka je obola kobilu i pobegla od Silifanta i Muna. Skelen je krišom, kao
vuk, pritrčao sleva i zamahnuo rukom. Kena je videla da je nešto zasijalo u letu,
videla je kako se devojka trgla i zanela u sedlu, a s lica joj je pljusnula krv kao
fontana. Nakrivila se unazad toliko da je neko vreme ležala poleđuške na
zadnjici konja. Ali nije pala, uspravila se, uhvatila za sedlo i pribila uz konjski
vrat. Vrana kobila je razbacala naoružana ljude i pojurila pravo ka kolovratu. Za
njom su hitali Mun, Silifant i Hloe Štic sa samostrelom.

– Neće preskočiti! Imamo je! – vrisnu trijumfalno Mun. – Sedam stopa ne
može da preskoči nijedan konj!

– Ne gađaj, Hloe!
Hloe Štic nije čula od sveopšte vriske. Zaustavila se. Naslonila je samostrel
na obraz. Kao što je poznato, Hloe nikad ne promašuje.
– Leš! – vrisnu. – Leš!
Kena je videla kako je nizak muškarac njoj nepoznatog imena pritrčao,
podigao samostrel i izbliza pogodio Hloe u leđa. Strela je prošla kroz nju uz
eksploziju krvi. Hloe je pala bez jauka.
Vrana kobila je dogalopirala do kolovrata, lagano zabacila glavu i skočila.
Vinula se i uzdigla iznad kapije, graciozno podavivši prednje noge, prepovila se
preko nje poput crne svilene trake. Skupljena jedno uz drugo, zadnja kopita nisu
ni okrznula gornju gredu.
– Bogova mi! – kriknu Dakre Silifant. – Bogova mi, kakav je to konj!
Vredan je zlata koliko je težak!
– Kobila onome ko je uhvati! – viknu Skelen. – Na konje! Na konje i hitajte!
Kroz konačno otvoren kolovrat progalopirala je potera podižući prašinu.
Ispred svih, na čelu, galopirali su Bonhart i Boreas Mun.
Kena je s naporom ustala. I odmah se zateturala i teško pala na pesak. U
nogama joj je bolno žarilo.
Kabernik Turent se nije pomerao, ležao je u crvenoj kaljuzi široko raširenih
ruku i nogu. Andres Verni je pokušavao da pridigne nesvesnog Stigvarda.
Sklupčana na pesku, Hloe Štic je izgledala kao malo dete.

Ola Haršejm i Bert Brigden su dovukli pred Skelena niskog muškarca, onog
što je ubio Hloe. Sova je brektao i drhtao od besa. S redenika obešenog oko
vrata skinuo je drugu čeličnu zvezdu, takvom istom je maločas ranio devojku u
lice.

– Neka te pakao proguta, Skelene – kaza niski muškarac. Kena se prisetila
njegovog prezimena, Mekeser. Jedija Mekeser. Gemerijac. Upoznala ga je u
Rokainu.

Sova se pogrbi i snažno zamahnu rukom. Šestozuba zvezda zafijuka u
vazduhu i duboko se zari u Mekeserovo lice, između oka i nosa. Žrtva nije ni
vrisnula, samo je počeo snažno i spazmatično da se trese u Haršejmovom i
Brigdenovom stisku. Drhtao je dugo, a zube je iskezio tako sablasno da su svi
okrenuli glave. Svi sem Sove.

– Iščupaj iz njega moj orion, Ola – reče Stefan Skelen kada je leš najzad
omlitavio u rukama koje su ga držale. – I zakopajte tu strvinu u đubrivo,
zajedno sa ovom drugom strvinom, sa ovim hermafroditom. Da ne bi ostalo
traga ni od jednog šugavog izdajnika.

Odjednom je zaduvao vetar, naišli su oblaci. Odjednom je postalo mračno.

*

Stražari su vikali na zidinama citadele. Sestre Skara hrapale su u duetu.
Kohut je glasno mokrio u praznu kiblu.

Kena privuče ćebe pod bradu. Prisećala se.
Nisu stigli devojku. Nestala je. Jednostavno je nestala. Boreas Mun –
nečuveno – izgubio je trag vrane kobile posle neke tri milje. Iznenada, bez
upozorenja, postalo je mračno, vetar je gotovo do zemlje povijao drveće.
Ljusnula je kiša, ha, zabrujali su gromovi, zasijale munje.
Bonhart nije opraštao. Vratili su se u Govorog. Vrištali su međusobno, svi,
jedan na jednog, drugi na drugog: Bonhart, Sova, Rjens i taj četvrti, zagonetni,
neljudski, kreštav glas. Posle su poterali celu bandu na sedla, osim onih koji, kao
i ja, nisu bili u stanju da jašu. Sazvali su seljake s bakljama i pojurili u šume.
Vratili su se u zoru.
Vratili su se bez ičega. Ako ne računamo jezu koju su imali u očima.
“Priča”, prisećala se Kena, „počela je tek pre nekoliko dana.” U početku su
se svi plašili Sove i Bonharta. Oni su bili toliko besni da je bilo bolje ne izlaziti

im na oči. Za neku nesmotrenu reč bi i Brigden, oficir, dobio nagajkom po
nosu.

Ali posle su pričali o tome šta se desilo tokom potere. O malecnom
slamenom jednorogu iz svetišta, koji je odjednom porastao do razmera zmaja i
uplašio konje tako da su jahači popadali, za divno čudo, vratove nisu polomili.
O nebeskom galopu kavalkade{31} ognjenookih utvara na skeletima konja koju je
predvodio strašni kralj-kostur naređujući svojim slugama-avetima da zatiru
iskrzanim plaštevima tragove kopita crne kobile. O makabrijskom horu
kozodoja koji viču: „Liiik-errr od krvi, liiik-errr od krvi!” O zavijanju avetne
Bean’ši, vesnice smrti, koje je budilo grozu...

„Vetar, kiša, oblaci, krici i drveće fantastičnih oblika, uz to i strah koji ima
velike oči”, komentarisao je Boreas Mun, koji je bio prisutan tamo. „Eto, to je
celo objašnjenje. A legnjevi? Legnjevi kao legnjevi”, dodao je, „uvek vrište.”

A trag, otisci kopita koji naprasno nestaju kao da je konj u nebesa poleteo?
Lice Boreasa Muna, tragača koji ume da nađe ribu u vodi, to pitanje je
pretvaralo u kamen. “Vetar”, pričao je, „vetar je zatrpao tragove peskom i
lišćem. Drugog objašnjenja nema.”
„Neki su čak verovali”, prisećala se Kena. „Neki su čak poverovali da su to
sve bile prirodne pojave ili priviđenja. Čak su im se smejali.” Ali prestali su da se
smeju. Posle Dun Dârea. Posle Dun Dârea više se niko nije smejao.

*

Kad ju je ugledao, mahinalno je skočio unazad i udahnuo vazduh.
Pomešala je guščije salo s gareži iz kamina i novonastalom masnom bojom
pocrnila oči i kapke izduživši ih dugim linijama sve do ušiju i slepoočnica.
Izgledala je kao demon.
– Od četvrte ade u visoku šumu, uz sam rub – ponovi joj smernice. –
Zatim duž reke do tri usahla drveta, od njih grabovom šumom pravo na zapad.
Videćeš borove, idi skraja i broj proseke. Skreneš u deveti i kasnije ne skreći.
Posle toga ćeš naići na selo Dun Dâre, od njegove severne strane je zaselak.
Nekoliko koliba. A iza njih, na raskrsnici, krčma.
– Sećam se. Naći ću, ne boj se.
– Najopreznija budi kraj rečnih okuka. Pazi se mesta gde je trska ređa. Mesta

obraslih troskotom. A ako te ipak zadesi mrak u borovoj šumi, zaustavi se i
sačekaj jutro. Ni u kom slučaju ne idi kroz močvaru noću. Već je skoro mlad
mesec, plus oblaci...

– Znam.
– Ako se radi o Zemlji Jezera... Uputi se na sever, preko brda. Izbegavaj
glavne puteve, glavni putevi su puni vojske. Kada dospeš do reke, velike reke
koja se zove Silta, to ti je već više od pola puta.
– Znam. Imam mapu koju si mi nacrtao.
– Ah, da. Istina.
Ciri je još jednom proverila sedlo i bisage. Mahinalno, nije znala šta da kaže.
Odugovlačila je ono što je trebalo konačno da kaže.
– Bilo mi je drago da te ugostim – predupredi je. – Zaista. Zbogom, veštice.
– Zbogom, pustinjače. Hvala ti za sve.
Već je bila na sedlu, već se spremila da cokne Kelpi kad je prišao i uhvatio je
za ruku.
– Ciri. Ostani. Sačekaj da zima...
– Stići ću do jezera pre mrazeva. A posle, ako bude tako kao što si kazao,
ništa više neće biti važno. Vratiću se teleportom na Taned. U školu u Aretuzi.
Kod gđice Rite... Visogota... Kako je to bilo davno...
– Lastavičja kula je legenda. Zapamti, to je samo legenda.
– I ja sam samo legenda – reče ogorčeno. – Od rođenja. Zirael, Lastavica,
Čedo Nenadnosti. Odabrana. Dete Drevne krvi. Idem, Visogota. Budi mi
zdrav!
– Budi zdrava, Ciri.

*

Krčma na raskrsnici iza zaseoka bila je prazna. Ciprijan Frip mlađi i njegova
tri druga zabranili su ulaz stanovnicima i terali su prolaznike. Oni sami su
gozbovali i pili svaki dan, sedeli u zadimljenom i mračnom lokalu, koji je
smrdeo kao i svaka krčma zimi kada se ne otvaraju prozori i vrata – na znoj,
mačke, miševe, obojke, borovinu, prdež, mast, paljevinu i mokru odeću.

– Pseća sudbina – ponovi sigurno već stoti put Juz Janovic, Gemerijac,
mašući konobaricama da donesu votku. – Dabogda strefila tog Sovu. Naredio
nam da sedimo u ovoj raspaloj rupi! Radije bih da po šumama idem u patrolu!

– Glupane jedan – odgovori Dede Vargas. – Napolju je đavolja hladnoća! Ja
više volim da sam u toplom. I pored devojaka!

Zamašno lupi devojku po guzovima. Devojka pisknu ne baš ubedljivo i s
vidnom ravnodnušnošću. Bila je, istinu govoreći, priglupa. Rad u krčmi ju je
naučio samo da treba da piska ako je udare ili uštinu.

Ciprijan Frip i njegova kompanija su se dočepali obe konobarice već drugog
dana nakon dolaska. Krčmar se plašio da prigovori, a devojke nisu bile baš
bistre da misle o prigovorima. Život ih je takođe naučio da devojku, ako
prigovara, prebiju. Prema tome, razumnije je sačekati da im dosadi.

– Ta Falka – smoreni Rispat la Puant nastavi sledeću standardnu temu
dosadnih večernjih razgovora – skapala je negde u šumama, kažem vam. Video
sam kako ju je onda Skelen pogodio orionom u lice, kako je iz nje fontana krvi
bljuznula! Kažem vam, iz toga nije mogla da se izvuče!

– Sova je omanuo – odgovori Juz Janovic. – Jedva ju je zakačio orionom.
Istina, lice joj je dobro razvalio, sâm sam video. Ali da li je to omelo devojku u
skoku iznad kolovrata? Pala je s konja? Kako da ne! A kolovrat smo posle
izrnerili: sedam stopa i dva cola, ni manje ni više. I šta? Skočila je! A tek kako!
Između sedla i zadnjice ne bi mogao nož da poturiš.

– Krv je iz nje tekla, kao iz kabla – pobuni se Rispat la Puant. – Kažem
vam, jahala je, jahala, a onda je pala i skapala u nekoj jaruzi, sigurno su je vuci i
ptice pojeli, kune dovršile, a mravi počistili tragove. Kraj, deireadh! Zato mi,
kažem vam, badava ovde sedimo i pare propijamo. I to sopstvene, jer nagradu
nešto ne vidim!

– Ne može biti tako, zato što od leša ni traga ni glasa nije ostalo – reče
ubeđeno Dede Vargas. – Uvek nešto ostane, lobanja, karlica, neka deblja kost.
Rjens, onaj čarobnjak, pronaći će ostatke na kraju. Tada će se stvar okončati.

– I možda će nas tako poterati da ćemo se sa ushićenjem sećati ove dokolice
i ovog groznog svinjca – Ciprijan Frip mlađi baci ogađen pogled na zidove
krčme na kojima je već znao svaki ekser i svaku muzgu. – I ove odvratne
rakiještine. I ove dve što smrde na luk, a kad ih karaš, leže kao telad, gledaju u
tavanicu i zube sebi čačkaju.

– Sve je bolje od ove dosade – presudi Juz Janovic. – Urliče mi se! Uradimo,
majku mu, nešto! Bilo šta! Da zapalimo selo?

Zaškripaše vrata. Zvuk je bio toliko nesvakidašnji da su sva četvorica skočila
s mesta.

– Napolje! – zariča Dede Vargas. – Nosi se, starče! Prosjače! Smrdljivče!
Napolje, gubi se!

– Pusti ga – mahnu rukom Frip. – Vidiš, vuče gajde. To je samo ubogi
prosjak, sigurno je stari vojnik što sviranjem i pesmom zarađuje po kafanama.
Napolju je bljuzgavica i zima. Neka sedne...

– Samo dalje od nas – Juz Janovic pokaza prosjaku gde da sedne. – Inače će
nas spopasti vaške. Odavde vidim kakvi primerci po njemu mile. Mislio bi neko
da nisu vaši, već kornjače.

– Daj mu – gospodarski siknu Frip mlađi – nekakvo jelo, domaćine! A
nama rakiještine!

Prosjak je skinuo s glave veliku krznenu kapu i dostojno raspršio oko sebe
smrad.

– Da ste mi živi i zdravi, velmožni gospodičići – progovori. – Danas je dan
uoči Saovina, praznik. Na praznik ne valja nikoga terati da na kiši kvasne i
mrzne. Na praznik se valja počastiti...

– Istina – udari se u čelo Rispat la Puant. – Dan uoči Saovina! Kraj oktobra!
– Noć čari – prosjak srknu prinesenu razvodnjenu čorbu. – Noć duhova i
strahova!
– Oho! – reče Juz Janovic. – Gledajte, sad će nas prosjak počastiti
prosjačkom pričom!
– Neka priča – zevnu Dede Vargas. – Sve je bolje od ove dosade!
– Saovine – ponovi uspavani Ciprijan Frip mlađi. – Već pet nedelja od
Govoroga. A već dve nedelje kako sedimo ovde. Dve cele nedelje! Saovine, ha!
– Noć čuda – prosjak obliza kašiku, prstom pročačka nešto s dna zdele i
pojede. – Noć strahova i čini!
– Zar nisam rekao? – iskezi zube Juz Janovic. – Sad će prosjačka priča.
Prosjak se protegnu, počeša i štucnu.
– Noć uoči Saovina – poče s emfazom – poslednja noć pred nastanak
novembarskog mladog meseca, kod vilenjaka je to poslednja noć stare godine.
Kada dođe novi dan, to je kod vilenjaka već nova godina. Kod vilenjaka postoji
običaj da se uoči Saovina sve vatre u kući i okolini potpale jednom bakljom, a
ostatak baklje se dobro sakrije sve do maja i istom se pali vatra na Beletein; onda
će, veli se, sve biti srećno i berićetno. I ne samo vilenjaci, nego i naši neki tako
čine. Kako bi se od zlih duhova zaštitili...
– Duhova! – frknu Juz. – Samo slušajte šta ta budala laprda.

– To je Saovinska noć! – reče prosjak svečanim glasom. – Te noći duhovi
šetaju po zemlji! Duhovi umrlih kuckaju na prozore, pustite nas, jauču, pustite.
Tada im treba dati meda i kašu, a to sve votkom poškropiti...

– Ja više volim da sebi poškropim grlo votkom – zakikota se Rispat la
Puant. – A tvoji duhovi, starče, mogu me evo ovde poljubiti.

– Oj, gospodičiću, ne zbijajte šale s duhovima, čuće vas, a vole da se svete!
Danas je Saovinsko veče, noć strahova i čini! Naćulite uši, čujete li kako naokolo
nešto šušti i kucka? Mrtvi dolaze iz onog sveta, hoće da se ušunjaju u kuće da se
ugreju kraj ognjišta i siti da se najedu. Onamo, po ogolelim strnjištima i
bezlisnim šumama, huče vetar, jadni duhovi zebu, te dolaze u domaćinstva gde
je vatra i toplota. Tada ne sme da se zaboravi da im se stavi zdela s hranom na
prag, ili negde na trem, jer ako more tamo ništa ne nađu, posle ponoći same
ulaze u kolibu da nešto nađu...

– Lele! – šapnu glasno jedna od konobarica i odmah pisknu jer ju je Frip
štipnuo za zadnjicu.

– Nije loša priča! – reče. – Ali još je daleko od dobre. Nalijte, domaćine,
starcu kriglu brlje, možda će onda dobru ispričati! Dobru priču o duhovima,
momci, prepoznaćete po tome što udubljenim devojkama možeš dići suknju, a
one neće primetiti!

Muškarci se zacerekaše, razleže se piska obeju devojaka kojima je proveren
stepen udubljenosti u priču. Prosjak potegnu kuvano pivo srčući glasno i
podrigujući.

– Nemoj tu da se nalivaš pa da zaspiš! – upozori ga strašno Dede Vargas. –
Ne pojimo te za džaba! Pripovedaj, pevaj, sviraj gajde! Neka bude veselje!

Prosjak otvori usta, u kojima se usamljeni zub beleo poput miljokaza nasred
mračnog puta.

– Šta kažeš, gospodičiću? Saovine su! Kakva muzika, kakvo sviranje? Ne
sme! Muzika na Saovine je taj vetar ispred prozora! Vukodlaci zavijaju, vampiri
zavode i jauču, guli zubima grizu! Bean’ši ciči i krešti, a ko njen krik čuje, tome
je nesumnjivo brza smrt zapisana. Svaki zli duh izlazi na videlo, veštice lete na
njihov zbor pred zimu! Saovine su noć strahova, čuda i prikaza! U šumu se ne
sme, lesnik tamo grize! Na groblje ne smeš, il’ će te mrtvak ćapiti! Bolje je
uopšte ne izlaziti iz kolibe, a radi sigurnosti, treba zakucati u prag novi gvozdeni
nož, neće se okuražiti da pređe preko takvog zla. Ženske moraju oprezno da
čuvaju decu, inače u Saovinsku noć može dete ukrasti rusalka ili čuma i mogu

podmetnuti gadnog čudaka. A koja je žena bremenita, bolje da ne izlazi napolje,
može noćnica plod u materici da joj urekne! Umesto deteta, rodiće se striga sa
gvozdenim zubima...

– Kuku!
– Sa gvozdenim zubima. Prvo će majci grudi da odgrize. Posle će ruke da
odgrize. Lice da odgrize... Uh, ala sam i ja ogladneo...
– Na ti kost, imaš još mesa na njoj. Nije zdravo za stare da jedu više, mogu
se zagrcnuti i odapeti, ha-ha! A, dela, donesi mu još piva, devojko. Nego, stari,
pričaj nam još o duhovima!
– Saovine, gospodičiću, za aveti je poslednja noć da daju sebi oduška.
Kasnije im već mraz uzima snagu, odlaze u Bezdan, pod zemlju, odakle celu
zimu ne promaljaju nos. Zato je od Saovina do februara, do praznika Imbaelk,
najbolje vreme da se ode na opsednuta mesta i onamo traže blaga. Uzmimo za
primer, ako u toplo doba neko kopa kraj kurgana, za tili čas će se probuditi
drekavac, iskočiti i kopača će proždrati. A od Saovina do Imbaelka kopaj i grebi
koliko te ruke nose: drekavac kao stari vuk spava.
– Eto, izmislio je, stara hulja!
– Istinu velim, gospodičiću. Da, da. Čarobnjačka je Saovinska noć strašna,
ali istovremeno najbolja za vradžbine i bajanja kojekakva. U takvu noć se valja
gledati u kosti, u dlanove, i u pasulj, i u belog petla, u luk, u sir, u zečju utrobu,
u trulog slepog miša...
– Fuj!
– Saovinska noć, noć strahova i aveti... Bolje je u kolibama sedeti. Cela
porodica... Kraj ognjišta...
– Cela porodica – ponovi Ciprijan Frip cereći zverske zube na kamarade. –
Cela porodica, čujete li? Zajedno sa onom što se nedelju dana lukavo od nas
krije po nekim gustišima!
– Kovačeva kći! – domisli se momentalno Juz Janovic. – Zlatokosa lepotica!
Imaš mozga, Fripe. Danas je možemo zdipiti u kolibu! Šta kažete, momci? Da
upadnemo u kovačevu farmu?
– Uhhh, haj’mo odmah – Dede Vargas se jako proteže. – Pred očima mi je,
kažem vam, ta kovačeva kći kako šeta kroz selo, te sisice kako skaču, ta guza
kako se njiše... Trebalo je još tada da je uzmemo, ne da čekamo, ali Dakre
Silifant, glupi disciplinar... Deder, danas Silifant nije ovde, a kovačeva kći u
kolibi! Čeka!

– Već smo rascopali starešinu ovog sela sekirom – iskrivi se Rispat. –
Rasporili smo prostaka koji je hteo da mu pomogne. Treba li nam još leševa?
Kovač i njegov sin su kao dva hrasta. Nećemo ih dobiti na strah. Treba ih...

– Osakatiti – dovrši mirno Frip. – Samo da ih malo osakatimo, ništa više.
Završavajte pivo, spremićemo se i idemo u selo. Pripremićemo sebi Saovine!
Obući ćemo kožuhe naopako, ričaćemo i harati, seljaci će pomisliti da su to
đavoli ili drekavci!

– Do’vatićemo kovačicu tamo, u kolibi, da se zabavimo po naški, po
gemerijski, pred očima porodice?

– Jedno ne isključuje drugo – Frip mlađi pogleda u noć kroz kapke prozora.
– Ala je počeo vetar, majku mu! Ala se topole savijaju!

– Ohoho – reče prosjak kroz kriglu. – To nije vetar, gospodičiću, nije vetar!
Čarobnice jure na metlama, neke pak ašovima i vilama, tragove za sobom
metlama zameću. Ne znaš kada će takva da preseče put čoveku u šumi ili s leđa
da se došunja, ne znaš kad će napasti! A zube kakve ima!

– Prosjače, decu ti plaši čarobnicama!
– Ne šalite se, gospodičiču, u zao čas. Još ću vam reći da najgroznije veštice,
one veštičjeg staleža grofice i kneginjice, oho-ho, one nisu na metlama, nisu na
vilama i motikama, ne! One galopiraju na svojim crnim mačkama!
– Hehehehe!
– Istina je! U Saovinsku noć, u tu jednu jedinu noć, mačke veštica se
pretvaraju u kobile crne poput katrana. I teško onom ko u noći crnoj poput
gavrana čuje topot kopita i ugleda vešticu na vranoj kobili. Ko se s takvom
vešticom sretne neće pobeći smrti. Zavrteće ga veštica kao vetar lišće, poslaće
ga na onaj svet!
– Kada se vratimo, završićeš! A da bi dobru priču ispričao, smisli je, starče
sablasni, a gajde našteluj! Kada se vratimo, biće ovde rusvaj! Plesaće se i drpati
gđica kovačica... Šta je, Rispate?
Rispat la Puant, koji je izašao na trem da olakša bešiku, vratio se trčeći, a lice
mu je bilo belo kao sneg. Brzo je zagestikulirao pokazujući vrata. Nije stigao da
izusti reč. I nije bilo potrebno. Iz dvorišta je gromko zarzao konj.
– Vrana kobila – reče Frip lica gotovo prilepljenog za prozor. – Ista vrana
kobila! To je ona!
– Čarobnica?
– Falka, budalo.

– To je njen duh! – Rispat naglo udahnu vazduh. – Avet! Ona nije mogla da
preživi. Umrla je i vraća se kao avet! Na Saovinsku noć...

– Prispeće u noći crnoj kao gavran – promrmlja prosjak, pritiskajući praznu
kriglu uz stomak. – A ko se s njom sretne neće pobeći smrti...

– Oružje, uzmi oružje – reče grozničavo Frip. – Brzo! Opkolite vrata sa obe
strane! Ne razumete? Posrećilo nam se! Falka ne zna za nas, došla je ovamo da
se ogreje, hladnoća i glad su je isterali iz skrovišta! Pravo u naše ruke! Sova i
Rjens će nas obasuti zlatom! Uzmite oružje...

Vrata zaškripaše.
Prosjak se pogrbio pod stolom i zatvorio oči. Nije dobro video. Oči su mu
bile stare, uništene glaukomom i hroničnim zapaljenjem vežnjače. Uz to je u
krčmi bilo tamno i zadimljeno. Prosjak je jedva video vitku figuru koja je kročila
u izbu kroz vrata, obučenu u jaknu od koža ondatri, s kapuljačom i šalom koji
joj je zaklanjao lice. Međutim, sluh je prosjak imao dobar. Čuo je tihi krik jedne
od konobarica, zvuk klompi druge konobarice, poluglasne psovke krčmara. Čuo
je škripu mačeva u kanijama. I tih, zajedljiv glas Ciprijana Fripa:
– Imamo te, Falka! Nisi nas očekivala ovde, a?
– Očekivala sam – čuo je prosjak i zadrhtao na odjek tog glasa.
Video je pogled vitke figure. I čuo uzdahe groze. Prigušen krik neke od
devojaka. Nije mogao da vidi da li je devojka po imenu Falka skinula kapuljaču i
šal. Nije mogao da vidi grozno unakaženo lice. I oči svuda namazane bojom od
čađi i masti, tako da su izgledale kao oči demona.
– Ja nisam Falka – reče devojka. Prosjak je ponovo video njen brz, razmahan
pokret, video je kako je nešto ognjeno zasijalo pod svetlom lojanica.
– Ja sam Ciri iz Kaer Morhena. Ja sam veštica. Došla sam ovamo da ubijam.
Prosjak, koji je mnogo puta u životu video kafansku tuču, imao je uvežban
način da izbegne povrede: zagnjurio je pod sto, šćućurio se i snažno se uhvatio
za noge stola. Jasno je da iz te pozicije ništa nije mogao da vidi. Uopšte nije ni
hteo. Snažno se držao za sto, a sto je šetao po izbi zajedno sa svim nameštajem
kroz lupu, tresku i krckanje, topot teško potkovanih čizama, psovke, krike,
stenjanje i zveket čelika.
Konobarica je bez prestanka užasno vrištala.
Neko je pao na sto prevrćući nameštaj zajedno sa zgrčenim prosjakom,
obalio ga na pod. Prosjak zariča osetivši da na njega pršti vrela krv. Dede
Vargas, koji je odmah hteo da ga otera odatle – prosjak ga je poznao po

mesinganim dugmićima na okovratniku – jezivo je kreštao, bacao se, prskao
krvlju, tukao oko sebe rukama. Jedan od nekontrolisanih udaraca pogodio je
prosjaka pravo u oko. Prosjak sad već više ništa nije video. Konobarica, koja je
vrištala, zagrcnula se, utišala, uzela dah i opet počela da vrišti, u nešto višem
tonalitetu.

Neko je gromovito pao na pod, ponovo se po sveže opranom borovom
podu razbrizgala krv. Prosjak nije poznao da je taj koji je upravo umirao bio
Rispat la Puant, koga je Ciri ubola u vrat. Nije video kako je Ciri napravila
piruetu odmah ispred Fripa i Janovica, kako je prošla njihove gardove kao sena,
kao siv dim. Janovic se zaokrenuo za njom brzim, mekim, mačjim okretom. Bio
je vešt mačevalac. Sigurno stojeći na desnom stopalu, udario je dugom,
ispruženom primom ciljajući u lice devojke, pravo u njen odvratni ožiljak.
Morao je da pogodi.

Nije pogodio.
Nije stigao da se zakloni. Ubola ga je dok je padao, izbliza, oberučke, kroz
grudi i stomak. I odmah je skočila unazad, zavrtela se bežeći od Fripovog
udarca i ljusnula savijenog Janovica po vratu. Janovic je drmnuo čelom o klupu.
Frip je preskočio klupu i leš i napao poletno. Ciri je iskosa odbila udarac,
napravila piruetu i kratko ga posekla po kuku iznad butine. Frip je posrnuo, pao
na sto izgubivši ravnotežu i instinktivno ispružio ruku ispred sebe. Kada se
naslonio na šaku, Ciri mu ju je brzim udarcem odsekla.
Frip je pridigao patrljak iz kog je šikljala krv i gledao ga usredsređeno, a onda
je pogledao u šaku koja je stajala na stolu. I odjednom je pao – žestoko, svom
silinom je seo zadnjicom na pod kao da se okliznuo na sapun. Zaričao je, a
potom je počeo da zavija, divljim, visokim, otegnutim vučjim glasom.
Šćućuren ispod stola, obliven krvlju, prosjak je čuo kako je na trenutak trajao
taj avetni duet – konobarica koja monotono vrišti i Frip s njegovim
spazmatičnim zavijanjem.
Devojka je zaćutala, prva okončavajući vrisak divljim, prigušenim kreketom.
Frip je jednostavno utihnuo.
– Mama... – reče iznenada, potpuno jasno i svesno. – Mamice... Kako to...
Kako... Šta mi... se dogodilo? Šta mi... je?
– Umireš – kaza unakažena devojka.
Prosjaku je ostatak kose stajao uvis. Da bi suzdržao cvokotanje zuba,
pritisnuo ih je na rukav kaputa.

Ciprijan Frip mlađi ispustio je iz sebe odjek, kao da je nešto s naporom
gutao. Nije više izustio nijedan zvuk. Nijedan.

Bilo je potpuno tiho.
– Šta si to učinila... – zaječa u tišini krčmar. – Šta si učinila, devojko...
– Ja sam veštica. Ubijam stvorove.
– Obesiće nas... I krčmu će spaliti!
– Ubijam stvorove – ponovi, a u glasu joj se javi nešto poput čuđenja. Poput
dvournljenja. Nesigurnost.
Krčmar je zaurlao, zastenjao i zaridao.
Prosjak je polako izgmizao ispod stola odgurujući se o leš Dedea Vargasa, o
njegovo gnusno smrskano lice.
– Jašeš na vranoj kobili... – promrmlja. – U noć crnu poput gavrana...
Tragove za sobom meteš...
Devojka se okrenu i pogleda ga. Lice je već obavila šalom, a iznad šala su
gledale oči aveti oblikovane crnim krugovima.
– Ko se s tobom sretne – promumla prosjak – taj od smrti neće umaći...
Zato što si ti sama smrt.
Devojka ga je posmatrala. Dugo. I dosta ravnodušno.
– U pravu si – reče konačno.

*

Negde u močvarama, daleko ali znatno bliže nego ranije, po drugi put je
zagrmelo zavodničko zavijanje Bean’ši.

Visogota je ležao na podu, na koji je pao kada je ustajao iz kreveta. Sa
užasom je ustvrdio da ne može da ustane. Njegovo srce je udaralo, dolazilo u
grlo, davilo ga.

Znao je već čiju smrt najavljuje noćni krik vilenjačke utvare. „Život je bio
lep”, pomisli. „Uprkos svemu.”

– Bogovi... – prošapta. – Ne verujem u vas... Ali ako ipak postojite...
Sablasan bol odjednom mu je eksplodirao u grudima, iza grudne kosti.
Negde u močvarama, daleko ali znatno bliže nego ranije, Bean’ši zaskiča zverski
po treći put.
– Ako postojite, zaštitite vešticu na njenom putu!

– Imam velike oči da te bolje vidim! – dreknu nepokolebljivi vuk. – Imam velike šape da
te njima uhvatim i obgrlim! Sve imam veliko, sve, sada ćeš se nepobitno sama uveriti u to.
Zasto me gledaš tako čudno, mala devojčice? Zašto ne odgovaraš?

Veštica se osmehnu.
– Imam za tebe iznenađenje.
Fluren Delanoj,
Iznenađenje, iz toma Bajke i predanja

Jedanaesto poglavlje

Polaznice su nepomično stajale pred arhisveštenicom, ispravljene kao strune,
napete, neme, malo blede. Bile su spremne za put, spremne do najsitnijih
detalja. Muška, siva putna odela, tople košulje koje ne ograničavaju pokrete,
ugodne vilenjačke čizme. Kosa ošišana tako da bi je lako mogle održavati i
držati čistom u logorima i tokom marševa, kako ih ne bi ometala u radu.
Spakovane male torbe s namirnicama potrebnim za put i nužnom opremom.
Ostalo je trebalo da im dâ vojska. Vojska ka kojoj su se uputile.

Lica obeju devojaka bila su spokojna. Naizgled. Tris Merigold je videla da
obema malkice drhte ruke i usne.

Vetar je prohujao po golim granama drveća u hramskom parku i poterao po
pločniku dvorišta trulo lišće. Nebo je bilo modro. Osećala se mećava u vazduhu.

Neneke je prekinula tišinu.
– Jeste li već raspoređene?
– Ja ne – promumla Eurneid. – Zasad ću zimu provesti u kampu kod
Vizime. Komesar za regrutaciju je kazao da će u proleće tamo doći odredi
kondotjera sa severa... Biću felčerka u nekom od tih odreda.
– A ja sam – osmehnu se bledo Iola Druga – već raspoređena u vojnu
hirurgiju, kod gospodina Mila Vanderbeka.
– Nemojte samo da me osramotite – Neneka baci strašan pogled na obe
polaznice. – Nemojte da osramotite mene, hram i ime Velike Melitele.
– Nećemo sigurno, majko.
– I pazite se.
– Hoćemo, majko.
– Pored ranjenika ćete padati s nogu, nećete stići da spavate. Bojaćete se,
sumnjaćete dok gledate u bol i smrt. A tada se lako seže po narkotik ili
stimulant. Oprezno s tim.
– Znamo, majko.
– Rat, strah, ubistva i krv – arhisveštenica baci pogled na obe – dovodi do
slabljenja morala, a povrh toga, za neke je to snažan afrodizijak. Kako će na vas
delovati, balavice, u ovom trenutku ne znate i ne možete znati. Molim vas da i

na to obratite pažnju. Ako pak dođe do nečeg sličnog, uzmite preventivna
sredstva. Ako i pored toga neka od vas padne u probleme, dalje od seoskih
vračeva i ženturača! Potražite hram, a najbolje čarobnicu.

– Znamo, majko.
– To je sve. Sada možete prići po blagoslov.
Jednoj po jednoj stavljala je dlan na glavu, grlila je i ljubila. Eurneid je
zašmrcala. Iola Druga se, kao i uvek, rasplakala. Neneke, iako joj je oko sijalo
više nego inače, frknula je.
– Bez scena, bez scena – reče naizgled gnevno i oštro. – Idete u običan rat.
Odande se vraća. Uzimajte torbe i doviđenja.
– Doviđenja, majko.
Hodale su brzo ka kapiji hrama, nisu se osvrtale. Pogledom su ih ispraćale
arhisveštenica Neneke, čarobnica Tris Merigold i pisar Jare.
Ovaj poslednji je narnetljivim pokašljavanjem skrenuo pažnju na sebe.
– O čemu se radi? – Neneke iskosi oči ka njemu.
– Njima si dozvolila! – planu grozničavo momak. – Njima, devojkama,
dozvolila si da pođu! A ja? Zašto ja ne smem? I dalje moram da prevrćem
prljave pergamente ovde iza ovih zidina? Nisam bogalj niti kukavica! Za mene je
sramota da sedim u hramu dok devojke...
– Te devojke – prekinu ga arhisveštenica – ceo svoj mladi život učile su da
leče i isceljuju, da se brinu o bolesnima i ranjenima. Ne idu u rat zbog
patriotizma ili zato što su željne avantura, već zato što će tamo biti bezbroj
ranjenih i bolesnih. Gomila posla, dan i noć! Eurneid i Iola, Mira, Katje, Pruna,
Debora i druge devojke su doprinos hrama u tom ratu. Hram, kao deo
zajednice, ima obaveze prema zajednici. Hram daje vojsci i ratu svoj doprinos:
iskusne stručnjake. Razumeš li to, Jare? Stručnjake! Ne meso za klanje!
– Svi stupaju u vojsku! Samo kukavice ostaju kod kuće!
– Pričaš gluposti, Jare – reče oštro Tris. – Ništa nisi shvatio.
– Ja hoću da idem u rat... – glas momka se slomio. – Hoću da spasem...
Ciri...
– Molim lepo – reče ismevački Neneke. – Vitez lutalica želi da spase damu
svoga srca. Na belom konju...
Zaćutala je pod pogledom čarobnjakinje.
– Uostalom, dosta više o tome, Jare – zgromila je momka pogledom. –
Rekla sam da ne dozvoljavam! Vraćaj se knjigama! Uči. Tvoja budućnost je

nauka. Hajde, Tris. Ne gubimo vreme.

*

Na raširenom platnu ispred oltara stajao je koštani češalj, jeftin prsten, knjiga
oštećenih korica, izbledela plava marama. Kraj predmeta je klečala Iola Prva,
sveštenica proročkih sposobnosti.

– Ne žuri, Iola – preduhitri je Neneke, koja je stajala pored nje. –
Koncentriši se polako. Nećemo munjevito proročanstvo, nećemo enigme s
hiljadu rešenja. Želimo sliku. Jasnu sliku. Preuzmi auru s tih predmeta, oni su
pripadali Ciri, Ciri ih je dodirivala. Preuzmi auru. Polako. Nema žurbe.

Napolju je duvao vetar i provejavalo je. Krovove i dvorište hrama brzo je
pokrivao sneg.

Bio je devetnaesti dan novembra. Pun mesec.
– Spremna sam, mati – reče svojim melodičnim glasom Iola Prva.
– Počni.
– Trenutak – Tris brzo ustade s klupe i zbaci s ramena krzno činčile. –
Trenutak, Neneke. Hoću da uđem u trans zajedno s njom.
– Ovde nije bezbedno.
– Znam. Ali želim da vidim. Sopstvenim očima. Dužna sam joj to. Ciri... Ja
tu devojku volim kao mlađu sestru. U Kedvenu mi je spasla život, rizikujući
svoju glavu...
Glas čarobnice se odjednom prelomio.
– Isto kao Jare – odmahnu glavom čarobnica. – Trči u spas, naslepo, da
slomiš vrat ne znajući kuda i zašto. Ali Jare je naivan momak, ti si zrela i
navodno mudra volšebnica. Trebalo bi da znaš da nećeš pomoći Ciri tako što
ćeš pasti u trans. A sebi možeš naškoditi.
– Hoću da uđem u trans zajedno sa Iolom – ponovi Tris grizući usne. –
Dozvoli mi, Neneke. Uostalom, šta rizikujem? Napad epilepsije? Čak iako se
desi, izvući ćeš me iz toga.
– Rizikuješ – reče polako Neneke – da vidiš ono što ne treba da vidiš.
“Brdo”, pomisli Tris, „brdo Soden. Na kome sam jednom umrla. Na kom su
me sahranili i uklesali moje ime na nadgrobnom spomeniku. Brdo i grob koji će
jednom podsetiti na mene.”
– Znam to. To mi je već jednom prorečeno.

– Ja sam već donela odluku – reče hladno i gordo ustajući i oberučki
zabacujući za vrat svoju divnu kosu. – Počnimo.

Neneke kleknu i osloni čelo na spojene šake.
– Počnimo – reče tiho. – Spremi se, Iola. Klekni pored mene, Tris. Uzmi
Iolu za ruku.
Napolju je bila noć. Duvao je vetar i padao sneg.

*

Na jugu, daleko iza Amelskih planina, u Metini, u zemlji zvanoj Stojezera, u
mestu udaljenom od grada Elandera i hrama Melitele petsto milja leta vrane,
sneni san naglo je probudio ribara Gostu. Probuđeni Gosta nikako nije mogao
da se priseti sadržine sna, ali čudan nemir dugo mu nije dozvolio da zaspi.

*

Svaki ribar koji vlada svojim zanatom zna da se grgeč treba loviti samo pri
prvom ledu.

Ovogodišnja zima, iako nenadano rana, nameštala je ujdurmu, a bila je
hirovita poput lepe i uspešne cure. Prvim mrazem i vejavicom zlokobno je
iznenadila, kao razbojnik iz zasede, na početku novembra, odmah posle Saovina,
kada niko još nije očekivao mrazove i snegove, a posla je bilo preko glave. Već
oko polovine novembra, jezera su se zacaklila tananim pokrivačem, koji će,
činilo se, jedva izdržati težinu čoveka, kad zima hirovita odjednom odstupi –
vrati se jesen, ljusnu kiša, pokrivač poškropljen kišom rascepka se, a topli južni
vetar otisnu ga ka obali i rastopi. „Kog đavola”, čudili su se seljani. „Hoće li biti
zime ili neće?”

Nisu prošla tri dana, a zima se vrati. Ovaj put obrela se bez snega, bez
susnežice, ali je zato mraz stisnuo kao kovač kleštima. Čak je zatreštalo.
Nakvašene vodom, strehe su u toku jedne noći iscerile oštre zube ledenica, a
zgranute patke umalo se nisu zaledile u pačjoj bari.

A jezera Mil Trehta su izdahnula i postala led.
Gosta je pričekao još jedan dan radi sigurnosti, a potom je skinuo s tavana
škrinju s remenom koja se nosi na ramenu i u kojoj je držao ribarsku opremu.
Valjano je napunio svoje čizme slamom, nadenuo kožuh, uzeo dleto, vreću i

pohitao na jezero.
Kao što se zna, ako će loviti grgeča, onda najbolje na prvom ledu.
Led je snažan. Malo se uginjao pod čovekom, malo je škripao, ali držao je.

Gosta je izašao na dubinu, izdubio dletom rupu, seo na škrinju, razmotao
konopac od konjske dlake pričvršćen za prut od tisovine, nakačio je kalajisanu
ribu na kuku i spustio je u vodu. Prvi grgeč od pola lakta apnuo je mamac i pre
nego što je pao i nategao kanap.

Nije prošlo sat vremena a oko rupe je stajalo više od pola stotine zelenih,
prugastih riba s perajima crvenim poput krvi. Gosta je imao više grgeča nego
što mu je bilo potrebno, ali ribarska euforija ne dopušta mu da prestane da lovi.
Na kraju krajeva, ribe je uvek mogao da razdeli susedima.

Čuo je otegnuto frkanje.
Podigao je glavu s rupe. Na obali jezera stajao je predivan crn konj, para mu
je kuljala iz nozdrva. Jahaču u bundi od ondatri lice je bilo pokriveno šalom.
Gosta je oblizao pljuvačku. Za beg je bilo prekasno. U dubini duše je
računao da se jahač ipak neće odvažiti da izađe s konjem na tanak led.
Mahinalno je i dalje pomerao štap, još jedan grgeč je zakačio konopac. Ribar
ga je izvukao, skinuo, bacio na led. Krajičkom oka je video da jahač silazi s
kobile, zabacuje vođice na ogolelu granu i ide ka njemu, pažljivo koračajući po
klizavom pokrivaču. Grgeč se koprcao na vodi, protezao je šiljata peraja,
pomerao škrge. Gosta je ustao, sagnuo se po dleto koje je u slučaju potrebe
moglo da mu posluži kao oružje.
– Ne plaši se.
To je bila devojka. Sada kada je skinula šal s lica video joj je lice, unakaženo
odvratnim ožiljkom. Na leđima je imala mač, video je rukohvat lepe izrade kako
štrči iznad ramena.
– Neću ti učiniti nikakvo zlo – reče tiho. – Želim samo da pitam za put.
„Malo sutra”, pomisli Gosta. „Sada, po zimi. Po mrazu. Ko sada luta ili
putuje? Samo razbojnik. Ili prognanik.”
– Ova zemlja je Mil Trahta?
– Pa... – promrmlja Gosta gledajući u rupu u crnoj vodi. – Mil Trahta. Ali
mi kažemo: Stojezera.
– A jezero Tarn Mira? Znaš za njega?
– Svi znaju – pogleda u devojku prestrašen. – Mada ga mi ovde zovemo
Ponor. Ukleto jezero. Surova dubina... Tamo žive rusalke, dave ljude. I aveti žive

u starovekovnim, ukletim pukotinama.
Video je kako su joj zelene oči zablistale.
– Tamo su ruševine? Kula možda?
– Ma kakva kula – nije uspeo da suzdrži smeh. – Kamen na kamenu,

zatrpano kamenom, obraslo travuljinom. Gomila šljunka...
Grgeč je prestao da poskakuje, ležao je, pomerao škrge među svojom

šarenom prugastom braćom. Devojka je posmatrala zamišljena.
– Smrt na ledu – reče – ima u sebi nešto očaravajuće.
– A?
– Koliko je daleko to jezero s ruševinama? Kuda da jašem?
Rekao je. Pokazao. Čak je izgrebao na ledu oštrim krajem dleta.
Klimala je glavom, pamtila. Kobila na obali jezera udarala je kopitima u

zemlju, firktala, para joj je kuljala iz nozdrva.

*

Posmatrao je kako se udaljava duž zapadne obale jezera, kako galopira
rubom urvine, u pozadini ogolelih jova i breza, kroz divnu, bajkovitu šumu,
koju je mraz ukrasio belom glazurom inja. Vrana kobila trčala je s neopisivom
prijaznošću, hitro, a istovremeno lagano, jedva se mogao čuti udar kopita o
smrznutu zemlju, jedva je srebrnasti sneg prašio s dodirnutih grana. Kao da je
kroz tu mrazom prelivenu i zaleđenu šumu iz bajke trčao ne običan, već
bajoslovan konj, konj-prikaza.

Možda je to bila prikaza?
Demon na avetnom konju, demon koji je preuzeo oblik devojke ogromnih
zelenih očiju i unakaženog lica?
Ko, ako ne demon, putuje zimi? Pita za put do uklete ruševine?
Kada je zamakla, Gosta je brzo smotao svoje ribarske svaštarije. Kući je išao
šumom. Kružio je, no um i instinkt su ga upozorili da ne ide šumskim putem,
da ne bude na vidiku. Devojka, šaputao mu je um, uprkos svim verovatnoćama,
nije bila avet, bila je čovek. Vrana kobila nije bila prikaza, već konj. A za
takvima, što usamljeno jure na konju kroz pustoš, i to zimi, veoma često ide
potera.
Sat vremena kasnije, šumskim putem je progalopirala potera. Četrnaest
konja.

*

Rjens je još jedanput protresao srebrnu kutijicu, opsovao i u besu je tresnuo
o oblučje sedla. Ali ksenoglaz je ćutao. Kao začaran.

– Magijsko govno – prokomentarisa hladno Bonhart. – Pokvarila se
drangulija s vašara.

– Ili nam Vilgeforc demonstrira šta misli o nama – doda Stefan Skelen.
Rjens podiže glavu i odmeri obojicu zlim pogledom.
– Zahvaljujući dranguliji s vašara – reče jetko – još uvek nam je glava na
ramenima i nećemo je još izgubiti. Zahvaljujući gos’n Vilgeforcu, znamo kuda
se devojka uputila. Znamo kuda da idemo i šta moramo da učinimo. Smatram
da je to mnogo u poređenju s vašim delovanjem još pre mesec dana.
– Ne laprdaj toliko. Hej, Borease? Šta kažu tragovi?
Boreas Mun se ispravi i zakašlja.
– Bila je ovde sat vremena pre nas. Kada može, trudi se da jaše oštro. Ali
ovo je težak teren, čak i na toj nečuvenoj kobili nije više od pet-šest milja ispred
nas.
– Dakle, ipak tera među tim jezerima – promumla Skelen. – Vilgeforc je bio
u pravu. A nisam mu verovao...
– Ni ja – prizna Bonhart. – Ali samo dok momci juče nisu potvrdili da kod
jezera Tarn Mira zaista postoji neka magična građevina.
Konji su frktali, duvali paru iz nozdrva. Sova je bacio pogled preko levog
ramena, na Joanu Selborn. Već nekoliko dana mu se nije sviđao izraz lica
telepatkinje. „Postaje nervozna”, pomislio je. „Ova jurnjava nas je sve umorila,
fizički i psihički. Vreme je da se to okonča. Krajnje vreme.”
Hladna drhtavica preletela mu je preko leđa. Prisetio se sna koji ga je snašao
prethodne noći.
– Dobro je! – strese se. – Dosta meditiranja. Po konje!

*

Boreas Mun skliznu sa sedla i potraži tragove. Nije bilo lako. Zemlja je bila
smrznuta kao kamen, formirale su se smrznute grudvice, a sneg, koji je vetar
brzo raznosio, zadržavao se samo u brazdama i prosecima. U njima je Boreas

tražio otiske potkovica vrane kobile. Morao je da bude vrlo oprezan da ne izgubi
trag, pogotovo sada kada je magijski glas iz kutijice ućutao i prestao da deli
savete i smernice.

Bio je neljudski umoran i uznemiren. Jurili su devojku već skoro tri nedelje,
od Saovina, od masakra u Dun Dâreu. Gotovo tri sedmice na sedlima,
konstantno u jurišu. A i dalje vrana kobila i devojka koja ju je jahala nisu slabile,
nisu usporavale tempo.

Boreas Mun je tražio tragove.
Nije mogao da prestane da misli o snu koji ga je snašao prethodne noći. U
tom snu je tonuo, davio se. Crni ponor zatvorio se nad njegovom glavom, a on
je išao na dno, u grlo, u pluća prodirala mu je ledena voda. Probudio se u znoju,
mokar, vreo – iako je naokolo vladala potpuna zlehuda hladnoća.
„Dosta više”, mislio je viseći sa sedla i tražeći tragove. „Krajnje je vreme da
završim s tim.”

*

– Gospodaru? Čujete me? Gospodaru?
Ksenogloz je ćutao kao začaran.
Rjens je snažno slegao ramenima i pljunuo u grube dlanove. Vrat i leđa
ujedala je studen, krsna i bedrena kost su bolele i svaki jači pokret konja
podsećao je na taj bol. Nije mu se više dalo ni da psuje.
Gotovo tri sedmice u sedlima, u neprestanoj poteri. U prodornoj hladnoći, a
nekoliko dana u groznom mrazu.
A Vilgeforc ćuti.
Mi takođe ćutimo. I gledamo se popreko.
Rjens protrlja dlanove i navuče rukavice.
“Skelen”, pomisli, „kada me posmatra, ima čudan pogled. Da li kuje izdaju?
Nekako se previše i prelako dogovorio s Vilgeforcom... A taj odred, ti
glavoresci, ipak su njemu odani, njegove naredbe izvršavaju. Ako uhvatimo
devojku, bez obzira na dogovor, spreman je da je ubije ili sprovede kod tih
svojih zaverenika da otelotvori sulude ideje o demokratiji i narodnoj vlasti.
„Možda je Skelenu već dosta zavera? Urođeni konformista i konjunkturalista,
možda sada razmišlja da devojku dostavi caru Emhiru?
„Čudno me posmatra. Sova. I cela ta njegova banda... Ta Kena Selborn...