Andžej Sapkovski Lastavicja kula. Šesti deo Sage o vešcu. S poljskog prevela Zorana Lutovac. Čarobna knjiga

nužna u borbi protiv banditizma. Zašto stiskate pesnice da skoro čujem krckanje
zglobova? Da li ste vi možda pristalica humanog ubijanja? Vi možete da
priuštite taj luksuz, ipak se uglavnom borite s bićima koja, koliko god to smešno
zvučalo, isto humano ubijaju. Ja ne mogu da priuštim takav luksuz. Ja sam viđao
trgovačke karavane i kuće opljačkane od strane Slavuja i njemu sličnih. Viđao
sam šta je radio ljudima da bi pokazali skrovišta ili otkrili magijske šifre kovčega
i sefova. Viđao sam žene kod kojih je Slavuj nožem proveravao da li su sakrile
dragocenosti. Viđao sam ljude kojima je radio još gore stvari samo zarad
razbojničke zabave. Angulema, čija vas sudbina tako uzbuđuje, učestvovala je u
takvim zabavama, to je sigurno. Dosta dugo je bila u bandi. A da nije bilo čiste
slučajnosti, da nije pobegla iz bande, niko ne bi saznao za zasedu u Belhavenu, a
vi biste je upoznali na drugačiji način. Možda bi vas ona gađala u leđa iz
samostrela.

– Ne volim “šta bi bilo kad bi bilo”. Da li vam je poznat razlog zbog kog je
pobegla iz bande?

– Njeni iskazi su u tom pogledu bili nejasni, a moji ljudi nisu hteli to da
istražuju. Ali svi znaju da Slavuj pripada onim muškarcima koji ograničavaju
žene na ulogu, rekao bih, prvobitno prirodnu. Ako mu ne uspeva milom, onda
ženama tu ulogu nameće silom. Sigurno je zbog toga došlo do generacijskih
konflikata. Slavuj je zreo čovek, a poslednji Angulemini kompanjoni bili su
štenci kao i ona. Ali to su nagađanja, u suštini me to ne zanima. Usudiću se da
pitam, a zašto vas to toliko zanima? Zašto se u vama javljaju tako žive emocije
otkad ste prvi put videli Angulemu?

– Čudno pitanje. Devojka me je obavestila o napadu koji su navodno
spremali za mene njeni bivši kamaradi po naredbi nekog poluvilenjaka. Stvar je
sama po sebi senzacionalna, budući da nisam ni u kakvim starim svađama ni s
jednim poluvilenjakom. Povrh toga, devojka zna u kakvom društvu putujem, s
takvim detaljima kao to da se trubadur zove Neven a da je devojci zasečena
pletenica. Upravo zbog te pletenice podozrevam u svemu tome laž ili
provokaciju. Nije potrebno nikakvo umeće da se uhvati i ispita neko od šumskih
pčelara s kojima sam putovao poslednje nedelje. I da se brzo inscenira...

– Dosta! – Artevelda je lupio pesnicom o sto. – Previše ste mi se tu
razmahali, moj gospodine. Znači, ja bih morao nešto tobože da insceniram? A s
kakvim ciljem? Da bih vas nasamario i uvukao u zamku? A ko ste vi kada se
tako plašite provokacija i zamki? Samo je kriminalcu pčela iza kape, gospodine

vešče. Samo kriminalcu!
– Dajte mi drugo objašnjenje.
– Ne, vi ga dajte meni!
– Žao mi je. Nemam nikakvo.
– Mogao bih nešto da došapnem – prefekt se zločesto osmehnuo. – Ali

zašto bih? Da budem jasan, mene ne interesuje ko želi da vas vidi mrtvog i zbog
čega. Ne zanima me odakle je taj što ima o vama tako sjajne informacije, sve do
boje i dužine kose. Reći ću još ovo: mogao bih da vas uopšte ne obavestim o
tom napadu, vešče. Mogao bih mirno da se odnosim prema vašoj kompaniji kao
prema nesvesnom mamcu za Slavuja. Da pratim, čekam, dok Slavuj ne proguta
udicu, najlon, olovo i plovak. I onda da ga uzmem kao svog. Zato što me on
zanima, od njega zavisim. A što biste vi već tada trunuli u grobu? Ha, nužno
zlo, vredi žrtve!

Ućutao je. Geralt nije komentarisao.
– Znajte, moj gospodine vešče – nastavi ubrzo prefekt – da sam ja sebi
obećao da će na ovom terenu zavladati zakon. Po svaku cenu i svim metodama,
per fas et nefas. Zato što zakon nije jurisprudencija{19}, nije debela knjiga puna
paragrafa, to nisu filozofski traktati, nisu naduvane besmislice o pravednosti,
nisu otrcane fraze o moralu i etici. Zakon su bezbedni putevi i drumovi, lokalni
sokaci kojima može da se šeta čak i nakon zalaska sunca. To su krčme i kafane,
iz kojih možeš da izađeš u klozet ostavljajući novčanik na stolu, a ženu za
stolom. Zakon je miran san ljudi sigurnih da će ih probuditi kukurikanje pevca,
a ne crveni pevac{20}! A za one koji krše zakon – omča, sekira, kolac i užareno
železo! Kazna koja zastrašuje druge. One koji krše zakon treba hvatati i
kažnjavati. Svim dostupnim sredstvima i metodama... Ej bre, vešče! Da li se
negodovanje koje se oslikava na tvom licu odnosi na cilj ili na metod? Mislim da
je na metod! Zato što je lako kritikovati metode, ali svi hoće da žive u
bezbednom svetu, ne? Pa, odgovori!
– Nemam šta da kažem.
– Ja mislim da imaš.
– Meni se, gospodine Fulko – reče mirno Geralt – čak dopada svet iz tvoje
vizije i tvoje ideje.
– Zaista? Tvoj izraz lica svedoči nešto suprotno.
– Svet iz tvoje ideje je pravi svet za vešca. U njemu nikad neće nedostajati

posla za vešca. Umesto kodeksa, paragrafa i naduvanih fraza o pravednosti,
tvoja ideja daje bezakonje, anarhiju, samovolju i koristoljublje kraljevske dece i
samozvane gospode, revnost karijerista koji žele da se omile svojim šefovima,
zaslepljeno osvetoljublje fanatika, svirepost krvnika, revanš i sadističku osvetu.
Tvoja vizija je svet straha, svet u kome se ljudi boje da izlaze iz kuća po
sumraku, ne iz straha od bandita, već od čuvara zakona, jer je svakako rezultat
svakog velikog lova na bandite uvek to što razbojnici odmah pristupaju u redove
čuvara zakona. Tvoja vizija je svet korupcije, iznude i provokacije, svet krunskih
svedoka i lažnih svedoka. Svet špijunaže i iznuđenih iskaza. Potkazivanja i straha
od potkazivanja. I neizbežno će doći dan kada će se u tom svetu iskidati
kleštima grudi pogrešne osobe, kada će se neko nevin obesiti ili nabiti na kolac.
A tada će to već biti svet zločina.

– Ukratko govoreći – dovrši – svet u kom bi se veštac osećao kao riba u
vodi.

– Molim vas – reče nakon trena ćutanja Fulko Altervelda, trljajući očnu
šupljinu zaklonjenu kožnim naočnikom. – Idealista! Veštac. Profesionalac za
ubijanje. A ipak idealista. I moralista. To je opasno u tvojoj struci, vešče. To je
znak da počinješ da prerastaš svoju struku. Jednog dana ćeš se dvoumiti da li da
ubiješ strigu, jer možda je to nevina striga? Jer možda je to slepa osveta i slepi
fanatizam? Ne želim ti da do toga dođe. A ako ti nekad... ne želim ti ni to, ali to
je ipak moguće, ako ti neko na okrutan i sadistički način povredi blisku osobu,
tada bih se rado vratio ovom našem razgovoru i problematici kazne koja je
proporcionalna krivici. Ko zna da li ćemo se tada toliko mnogo razlikovati u
gledištima? Ali danas, ovde, sada, to neće biti predmet konsideracije, ni debate.
Danas ćemo govoriti o konkretnim stvarima. A konkretna stvar si ti.

Geralt lako podiže obrve.
– Iako si se ironično izrazio o mojim metodama i mojoj viziji sveta zakona,
poslužićeš, moj dragi vešče, da se ta vizija ostvari. Ponoviću: ja sam se zakleo da
će oni što krše zakon dobiti svoje. Svi. Od onog sitnog što na tržnici vara na
vagi, do onog koji je negde na putu opljačkao transport lukova i strela za vojsku.
Razbojnici, secikese, lopovi, lupeži. Teroristi iz organizacije „Slobodne
Strmine”, koji sebe pompezno nazivaju borcima za slobodu. I Slavuj. Pre svega
Slavuj. Slavuja mora da sustigne kazna, a metoda je nevažna. Što brže. Pre nego
što proglase amnestiju, a on se izvuče... Vešče, ja mesecima čekam nešto što će
mi omogućiti da budem za korak ispred njega. Nešto što će mi omogućiti da ga

usmerim, da udesim da napravi grešku, tu jednu odlučujuću grešku koja će ga
uništiti. Moram li da govorim dalje, ili si već pogodio?

– Pogodio sam, ali nastavite.
– Tajanstveni poluvilenjak, navodni inicijator i podstrekivač napada,
upozorio je Slavuja na vešca, preporučio mu da bude oprezan i savetovao drsku
arogantnost, kočoperenje i da ne bude zabrinut. Znam da to nije bez razloga.
Ipak, upozorenje će biti uzaludno. Slavuj će napraviti grešku. Napašće vešca
upozorenog i spremnog da se odbrani. Napašće vešca koji čeka napad. I to će
biti kraj razbojnika Slavuja. Želim da sklopim dogovor s tobom, Geralte. Bićeš
moj krunski veštac. Ne prekidaj me. Dogovor je jednostavan, svaka strana se
obavezuje, svaka će ispuniti obaveze. Ti ćeš likvidirati Slavuja. S druge strane, ja
ću u zamenu...
Zaćutao je na trenutak, osmehnuo se podmuklo.
– Ne pitam ko ste, odakle dolazite, kuda i zbog čega putujete. Ne pitam
zašto jedan od vas govori s jedva primetnim nilfgardskim akceutom, a drugog
ponekad popreko gledaju psi i konji. Neću narediti da se trubaduru Nevenu
uzme tubus s beleškama, neću proveriti šta piše u tim beleškama. A carska
kontraobaveštajna služba će me informisati o vama tek onda kada Slavuj bude
mrtav ili u mojoj tamnici. Čak i kasnije, zašto da žurimo? Daću vam vremena. I
šansu.
– Šansu za šta?
– Da stignete u Tusen. U tu smešnu kneževinu iz bajke čije granice čak ni
nilfgardska kontraobaveštajna služba ne sme da povredi. Posle toga se pak
mnogo toga može promeniti. Biće amnestija. Biće možda primirje iza Jaruge.
Možda čak trajan mir.
Veštac je dugo ćutao. Unakaženo prefektovo lice bilo je nepokretno, a
njegovo oko je sijalo.
– Pristajem – reče napokon Geralt.
– Bez pogađanja? Bez uslova?
– Dva uslova.
– A kako drugačije. Slušam.
– Moram najpre otići na nekoliko dana na zapad. Na jezero Monduirn. Kod
druida, pošto...
– Da li me ti smatraš budalom? – nasilno ga prekinu Fulko Artevelda. – Da
li ti hoćeš da me nasamariš? Kakav zapad? Kuda vodi tvoj put, svako zna! Tu

ubrajam i Slavuja, koji baš na tvom putu postavlja zasedu. Na jugu, u
Belhavenu, na mestu gde Dolinu Neve preseca Dolina Sansretur, koja vodi u
Tusen.

– Da li to znači...
– ... da druidi nisu na Lok Monduirnu. Već skoro mesec dana. Otputovali
su Dolinom Sansretur do Tusena, pod okriljem kneginje Anrijete iz Boklera,
koja je bila slaba na svakojake čudake, ludake i čudovišta. Rado je davala
takvima azil u svojoj bajkovitoj zemlji. Ali ti to znaš, vešče. Ne pravi me
budalom. Ne pokušavaj da me obmaneš.
– Neću pokušavati – reče polako Geralt. – Dajem reč da neću. Sutra krećem
u Belhaven.
– A da nisi nešto zaboravio?
– Ne, nisam zaboravio. Moj drugi uslov: želim Angulemu. Ubrzaćeš za nju
amnestiju i pustićeš je iz tamnice. Krunskom vešcu je potreban tvoj krunski
svedok. Brzo, slažeš li se ili ne?
– Slažem – odgovori gotovo odmah Fulko Altervelda. – Nemam izbora.
Angulema je tvoja. Zato što ipak znam da pristaješ na saradnju sa mnom samo
zbog nje.

*

Jašući bok uz bok s Geraltom, vampir je slušao pažljivo, nije ga prekidao.
Vešca nije prevarila njegova pronicljivost.

– Ima nas petoro, a ne četvoro – reče čim je Geralt prestao da priča. –
Putujemo u petorci od kraja avgusta i u petorci smo prešli Jarugu. A pletenicu je
Milva sebi odsekla tek u Prekorečju. Pre nekih nedelju dana. Tvoja svetlokosa
štićenica zna za Milvinu pletenicu. A nije nas izbrojala petoro. Čudno.

– Zar to nije najčudnije u celoj toj čudnoj priči?
– Ni najmanje. Najčudniji je Belhaven. Gradić u kom nam je navodno
postavljena zaseda. Gradić smešten duboko u planinama, na putu Doline Neve i
prevoja Teodula...
– Kud nikad nismo planirali da putujemo – završi veštac požurujući
Ukljevu, koja je počela da zaostaje. – Pre tri nedelje, kada je taj razbojnik Slavuj
primio od nekakvog poluvilenjaka naredbu da me ubije, bili smo u Angrenu,
kretali smo se ka Ked Duu, plašeći se močvara Isgit. Nismo čak ni znali da

ćemo morati da pređemo Jarugu. Dođavola, mi još jutros nismo znali...
– Znali smo – prekinu ga vampir. – Znali smo da tražimo druide. Jutros

isto, kao i pre tri nedelje. Taj tajanstveni poluvilenjak organizuje zasedu na putu
koji vodi do druida, ubeđen da ćemo mi poći istim tim putem. On
jednostavno...

– ... zna bolje od nas kuda taj put vodi – veštac se revanšira upadanjem u
reč. – Otkud on to zna? – To treba njega pitati. Upravo si zbog toga pristao na
prefektovu ponudu, zar ne?

– Svakako. Računam da ću uspeti da malo proćaskam s tim gospodinom
poluvilenjakom – osmehnu se zločesto Geralt. – Ipak, pre nego što dođe do
toga, ne pada ti na pamet nekakvo objašnjenje? Zar prosto samo ne vapi?

Vampir ga je neko vreme posmatrao ćuteći.
– Ne sviđa mi se to što govoriš, Geralte – reče konačno. – Ne sviđa mi se to
što misliš. Smatram da je ta misao rđava. Prebrzo usvojena, bez razmišljanja.
Proizilazi iz predrasuda i nezadovoljstva.
– Pa, čime objasniti...
– Čime god – Regis ga je prekinuo tonom kakav Geralt nikad kod njega nije
čuo. – Čime god, samo ne tim. Zar ne uzimaš, na primer, u obzir mogućnost da
tvoja svetlokosa štićenica jednostavno laže?
– Deder, deder, ujko! – povika Angulema jašući za njima na magarcu po
imenu Drakul. – Ne prebacuj mi laž ako mi je ne možeš dokazati!
– Ja nisam tvoj ujka, drago dete.
– A ja nisam tvoje drago dete, ujko!
– Angulema – veštac se okrenu u sedlu. – Začepi.
– Kako narediš – Angulema se momentalno smirila. – Ti možeš da mi
naređuješ. Ti si me izvukao iz jame i istrgao iz kandži gospodina Fulka. Tebe
slušam, ti si sada vođa, glava bande...
– Začepi, molim te.
Angulema je zamrmljala sebi u bradu, prestala da požuruje Drakula i ostala
pozadi, tim pre što su Regis i Geralt ubrzali da bi sustigli Nevena, Kahira i
Milvu, koji su jahali napred. Išli su prema planinama obalom reke Neve, koja je
brzo valjala po kamenju i pragovima mutnu i žuto-bronzanu vodu od poslednjih
kiša. Nisu bili sami. Veoma često su sretali ili zaobilazili eskadrone nilfgardske
konjice, usamljene jahače, kola naseljenika i karavane trgovaca.
Na jugu, sve bliže i sve groznije, izdizale su se Amelske planine. I špicasti

vrh Gorgone, Ðavolje planine, potonule u oblake koji su brzo prekrivali celo
nebo.

– Kada ćeš im kazati? – upita vampir, pogledom pokazujući trojku koja je
jahala napred.

– U logoru.

*

Neven je bio prvi koji je pustio glas kada je Geralt prestao da govori.
– Ispravi me ako grešim – reče. – Ta devojka, Angulema, koju si rado i
bezbrižno priključio našoj družini, obična je kriminalka. Da bi je spasao od
kazne, koja je uostalom zaslužena, pristao si da sarađuješ s Nilfgardijcima. Dao
si da te unajme. Ha, nisi samo sebe iznajmio, već sve nas. Svi moramo da
pomognemo Nilfgardijcima da uhvate ili usmrte nekog lokalnog razbojnika.
Ukratko: ti si, Geralte, postao nilfgardski najamnik, lovac na nagrade, plaćeni
ubica. A mi smo unapređeni u tvoje pomoćnike... Ili sluge...
– Imaš neverovatan talenat za uprošćavanje, Nevene – probrblja Kahir. –
Zar stvarno nisi razumeo o čemu se radi? Da li ti pričaš samo da bi pričao?
– Ćuti, Nilfgardijče. Geralte?
– Počnimo od toga – veštac ubaci u vatru drvce kojim se zanimao već neko
vreme – da u tome što nameravam niko ne mora da mi pomaže. Mogu to da
obavim sam. Bez pomoćnika i slugu.
– Odvažan si, ujko – javila se Angulema. – Ali Slavujeva banda ima dvadeset
i četvoro dobrih delija, koji se čak ni vešca neće uplašiti tako lako, a ako je reč o
maču, jedan ne može da istraje protiv dva tuceta čak iako je istina ono što
pričaju o vešcima. Spasao si mi život, pa ću ti ja vratiti istom merom.
Upozorenjem i pomoći.
– Šta je to, dođavola, banda!
– Aen Hanse – objasni Kahir – to je na našem jeziku naoružana družina, ali
ona koju spajaju prijateljske veze...
– Kompanija?
– E, upravo. Kao što vidim, reč je ušla u ovdašnji žargon...
– Banda je banda – prekinu ga Angulema. – A na našem: bagra ili grupa. Šta
tu ima da se priča? Ja sam ozbiljno upozorila. Jedan nema šanse protiv cele
bande. Da bude veće zlo, on ne zna ni Slavuja, niti ikoga u Belhavenu i okolini,

ni neprijatelja ni prijatelja ili saveznika. Ne zna puteve koji vode u grad, a vode
mnogi. Ja kažem: veštac neće sam izaći na kraj s tim. Ne znam kakvi običaji
vladaju kod vas, ali ja vešca neću ostaviti samog. On je mene, kao što je to rekao
ujka Neven, rado i bezbrižno primio u vašu družinu, iako sam ja kriminalka...
Još mi kosa smrdi na kriminal, ali nisam imala kako da je operem... Veštac, a ne
neko drugi, izvukao me je iz tog kriminala na svetlost dana. I ja sam mu za to
zahvalna. Zbog toga ga ja neću ostaviti samog. Odvešću ga u Belhaven, na
Slavuja i tog poluvilenjaka. Idem zajedno s njim.

– I ja – reče odmah Kahir.
– Ja takođe! – glasno će Milva.
Neven je pritisnuo uz grudi tubus s rukopisima, od kog se u poslednje
vreme nije razdvajao ni na tren. Spustio je glavu. Videlo se da se bori s mislima.
A misli uvek pobeđuju.
– Ne meditiraj, pesniče – reče opušteno Regis. – Ipak, nemaš čega da se
stidiš. Ti si još manje sposoban od mene za učestvovanje u krvavom boju s
mačevima i noževima. Nisu nas učili da ranjavamo bližnje železom. Povrh
toga... Ja povrh toga...
Podigao je na vešca i Milvu blistave oči.
– Ja sam kukavica – reče kratko. – Ako ne budem morao, ne želim da
preživim ono što sam onda preživeo na trajektu i mostu. Nikad. Zbog toga vas
molim da me isključite iz borbene grupe koja ide u Belhaven.
– S tog trajekta i mosta – odazvala se oporo Milva – izvukao si me na
leđima, kada mi je slabost oduzela noge. Da je tamo umesto tebe bila neka
kukavica, onda bi me ostavio i pobegao. Ali tamo nije bilo nikakve kukavice. To
si bio ti, Regise.
– Dobro rečeno, tetka – reče s uverenjem Angulema. – Ne razumem baš o
čemu je reč, ali dobro rečeno.
– Nisam ti ja nikakva tetka! – Milvine oči blesnuše zloslutno. – Pazi, mala!
Ako me još jednom tako nazoveš, videćeš!
– Šta ću videti?
– Mir! – zareža oštro veštac. – Dosta s tim, Angulema! Kako vidim, sve vas
treba dovesti u red. Završilo se vreme putovanja naslepo, ka horizontu, ako i
ima nešto tamo iza horizonta. Došlo je vreme za konkretna dela. Vreme za
prerezivanje grla. Zato što napokon imamo kome da ih prerežemo. Oni koji
dosad nisu razumeli neka shvate – napokon imamo nadohvat ruke konkretnog

neprijatelja. Poluvilenjaka koji želi našu smrt, a i agent je nama neprijateljskih
sila. Zahvaljujući Angulemi, mi smo upozoreni, a upozoreni znači naoružani,
kako glasi poslovica. Moram da uhvatim tog poluvilenjaka i iscedim iz njega po
čijoj naredbi dela. Da li si najzad razumeo, Nevene?

– Čini se – reče mirno pesnik – da razumem više i bolje nego ti. Bez
ikakvog hvatanja i ceđenja, slutim da taj tajanstveni vilenjak dela po Dajkstrinoj
naredbi, koga si pred mojim očima obogaljio na Tanedu, slomivši mu skočni
zglob. Dajkstra, po izveštaju maršala Visegerda, nas nesumnjivo smatra
nilfgardskim špijunima. A nakon našeg bega iz korpusa lirijskih partizana,
kraljica Meve je sigurno dopisala nekoliko tačaka na listu naših zločina...

– Greška, Nevene – ubaci tiho Regis. – To nije Dajkstra. A ni Visegerd. A ni
Meve.

– Pa ko onda?
– Svaki sud i zaključak bio bi preran.
– Slažem se – procedi hladno veštac. – Zbog toga stvar treba ispitati na
mestu. A zaključke izbaciti iz glave.
– A ja – nije odustajao Neven – i dalje smatram da je ta ideja glupa i rizična.
Dobro je da smo upozoreni na zasedu i da znamo za nju. Ako znamo, zaobići
ćemo je u širokom luku. Neka nas taj vilenjak ili poluvilenjak čeka do mile volje,
a mi ćemo da požurimo svojim putem...
– Ne – prekinu veštac. – Kraj diskusije, dragi moji. Kraj anarhije. Došlo je
vreme da naša... banda... konačno ima predvodnika.
Svi, ne isključujući Angulemu, gledali su ga u tišini punoj iščekivanja.
– Ja, Angulema i Milva – reče – idemo u Belhaven. Kahir, Regis i Neven
skreću u Dolinu Sansretur i idu u Tusen.
– Ne – reče brzo Neven, jače stiskajući svoj tubus. – Nema šanse. Ja ne
mogu.
– Začepi. Nema rasprave. Ovo je naređenje vođe bande! Idete u Tusen, ti,
Regis i Kahir. Tamo ćete nas čekati.
– Tusen je za mene smrt – reče trubadur bez emfaze. – Kada me
prepoznaju u Bokleru u zamku, gotov sam. Moram vam otkriti...
– Ne moraš – prekinu ga grubo veštac. – Prekasno je. Mogao si da se
povučeš, nisi hteo. Ostao si u družini da bi spasao Ciri. Zar ne?
– Tako je.
– Stoga ćeš poći s Regisom i Kahirom Dolinom Sansretur. Sačekaćete nas u

planinama, ali nećete odmah preći granice Tusena. Ali ako... Ako bude
neophodno, morate preći granicu. U Tusenu su navodno druidi, oni iz Ked
Dua, Regisovi prijatelji. Ako bude neophodno, dobićete od druida informacije, i
krenite po Ciri... sami.

– Kako to sami? Ti predviđaš...
– Ne predviđam, uzimam u obzir mogućnost. Takozvani: za svaki slučaj.
Krajnost, ako više voliš. Možda sve prođe dobro i nećemo morati da se
pokazujemo u Tusenu. Ali u slučaju... Važno je to da u Tusen ne krene za vama
nilfgardska potera.
– Neće krenuti – dobaci Angulema. – Čudno je to, ali Nilfgard poštuje
rubež Tusena. Ja sam se takođe jednom tamo sakrila od potere. Ali tamošnji
vitezovi nisu bolji od Crnih! Fini, ljubazni, ali hitri s kopljem i mačem. A
granicama patroliraju bez prestanka. Sebe nazivaju: lutalice. Jašu sami, po dvoje
ili troje. I iskorenjuju lopovluk. Znači: nas. Vešče, jedna stvar u tim tvojim
planovima treba da se promeni.
– Šta?
– Ako treba da krenemo u Belhaven i uplašimo Slavuja, poći ćete sa mnom
ti i gos’n Kahir. A s njima neka ide tetka.
– A zbog čega? – Geralt gestom umiri Milvu.
– Za taj posao su potrebni momci. Što se žestiš, tetka? Ja znam šta pričam!
Ako dođe do nečega, možda će trebati da se dela više zastrašivanjem nego
snagom. A niko iz Slavujeve bande neće se uplašiti trojke u kojoj na jednog
momka idu dve žene.
– Poći će s nama Milva. – Geralt stisnu prste na nadlaktici ozbiljno
razbesnele streličarke. – Milva, a ne Kahir. S Kahirom ne želim da idem.
– Zašto? – upitaše gotovo istovremeno Angulema i Kahir.
– Upravo tako – reče polako Regis. – Zašto?
– Zato što nemam poverenja u njega – izjavi kratko veštac.
Tišina koja je zavladala bila je neprijatna, teška, gotovo lepljiva. Iz pravca
šume, u kojoj je logorovao trgovački karavan i grupa drugih putnika, dopirali su
povišeni glasovi, krici i pesma.
– Objasni – reče najzad Kahir.
– Neko nas je izdao – reče oporo veštac. – Posle razgovora s prefektom i
Angulemine izjave, u to nema sumnje. A kada se dobro razmisli, dolazi se do
zaključka da je izdajnik među nama. A da bi se pogodilo ko je on, uopšte ne

treba dugo razmišljati.
– Kako mi se čini, ti si – namršti obrve Kahir – dozvolio sebi da sugerišeš

da sam ja taj izdajnik?
– Ne krijem – veščev glas je bio hladan – da me je spopala takva misao,

razume se. Mnogo stvari ukazuje na to. Mnogo stvari bi to razjasnilo. Veoma
mnogo.

– Geralte – reče Neven. – Da ti ne odlaziš malčice predaleko?
– Neka govori – napući usne Kahir. – Neka govori. Neka se ne ustručava.
– Pitali smo se – Geralt pređe pogledom po licima kompanjona – kako je
moglo doći do izmišljene greške u računu. Znate o čemu govorim. O tome što
nas je petoro, a ne četvoro. Mislili smo da je neko jednostavno pogrešio:
tajanstveni poluvilenjak, razbojnik Slavuj ili Angulema. A ako odbacimo verziju
greške? Onda se nameće sledeća verzija: družina broji pet osoba, a Slavuj treba
da ubije samo četiri. Znači da je peta saveznik atentatora. Neko ko ih stalno
informiše o koracima družine. Od početka, od trenutka kada se, nakon pojedene
slavne riblje čorbe, formirala družina, primivši u svoje redove Nilfgardijca.
Nilfgardijca koji mora da uhvati Ciri, mora da je preda caru Emhiru, jer od toga
zavisi njegov život i dalja karijera.
– Znači, ipak nisam pogrešio – reče polako Kahir. – Ipak sam izdajnik.
Podao, dvoličan izdajica?
– Geralte – odazva se ponovo Regis. – Oprosti na iskrenosti, ali tvoja teorija
je šuplja kao staro rešeto. A tvoja misao, već sam ti to rekao, rđava je.
– Jesam izdajnik – ponovi Kahir kao da nije čuo vampirove reči. – Međutim,
koliko shvatam, nema nikakvih dokaza za moju izdaju, postoje samo mutne
indicije i veščeve pretpostavke. Koliko sam shvatio, na mene će pasti teret
dokazivanja moje nevinosti. Ja ću morati da dokažem da nisam konj. Zar ne?
– Bez patetike, Nilfgardijče – planu Geralt stojeći pored Kahira i udarajući
ga pogledom. – Da imam dokaz za tvoju krivicu, ne bih traćio vreme na priču,
već bih te rasporio po podbratku kao haringu! Znaš princip cui bono? Onda mi
odgovori: ko osim tebe ima i najmanji razlog da izda? Ko bi osim tebe dobio
bilo šta za izdaju?
Iz pravca logora trgovačkog karavana razlegao se glasan i otegnut tresak. Na
crnom nebu zvezdasto je eksplodirala crveno-zlatna raketa, vatromet koji se
raspršio kao roj zlatnih pčela i pao poput šarene kiše.
– Nisam konj – reče mladi Nilfgardijac zvučnim, moćnim glasom. –

Nažalost, to ne mogu da dokažem. Mogu da uradim nešto drugo. Ono što mi
priliči, što moram da uradim kada me vređaju i nipodaštavaju, kada se kalja
moja čast i blati moje dostojanstvo.

Njegov pokret je bio brz kao munja, ali bez obzira na to, ne bi iznenadio
vešca da nije njegovog bolnog kolena, koje komplikuje pokrete. Ipak, Geralt nije
uspeo da eskivira, a pesnica u jahačkoj rukavici tresnula ga je posred njuške
takvom snagom da je poleteo unazad i pao pravo u vatru, podižući prašinu
iskrica. Skočio je, ali opet presporo zbog bola u kolenu. Kahir je već bio pored
njega. Ovog puta veštac nije uspeo ni da se zakloni, pesnica ga je lupila u bok
glave, a u očima su mu zasijali šareni vatrometi, lepši i od onih koje su ispaljivali
trgovci. Geralt je vulgarno opsovao i bacio se na Kahira, obavio ga rukama i
svalio na zemlju, zakotrljali su se po šljunku, udarajući se međusobno
pesnicama.

Sve to se dešavalo pod avetnim i neprirodnim svetlom veštačke vatre koja je
prskala po nebu.

– Prestanite! – vrištao je Neven. – Prestanite, prokleti idioti.
Kahir je vešto izbio Geraltu zemlju ispod nogu i, dok je ovaj pokušavao da
ustane, udario ga u zube. I ponovio je tako da je zazvonilo. Geralt se okrenuo,
napregnuo i šutnuo ga, nije pogodio međicu, ali je pogodio butinu. Iznova su
pali, prevrtali se, kotrljali lomeći jedan drugoga gde su stizali, oslepljeni
udarcima i prašinom i peskom u očima.
Iznenada su se razdvojili, zakotrljali na suprotne strane, sklupčavši se i
čuvajući glavu od fijukavih udaraca.
Milva je skinula s bedara debeli kožni pojas, uhvatila ga je za kopču i obavila
oko korena šake, a potom je dohvatila ratnike i počela da ih lema iz sve snage,
ne žaleći ni ruke, ni remene. Pojas je fijukao i uz opori tresak padao na ruke,
leđa i ramena, čas na Kahirove, čas na Geraltove. Kada su se razdvojili, Milva je
skakala od jednog do drugog kao zrikavac, i dalje ih šamarajući pravedno, tako
da nijedan ne dobije manje, a ni više od onog drugog.
– Vi glupani glupavi! – vrisnu, s treskom udarivši Geraita preko leđa. – Vi
budale budalaste! Naučiću vas ja pameti, obojicu!
– Još? – vrisnu glasnije pritiskajući Kahira po rukama, kojima je sakrio
glavu. – Prošlo vas je? Smirili ste se?
– Jesmo! – zaječa veštac. – Dosta!
– Dosta! – ponovi sklupčani Kahir. – Dovoljno je!

– Dovoljno je – reče vampir. – Zaista je već dovoljno, Milva.
Streličarka je disala teško, obrisa čelo pojasom oko pesnice.
– Bravo – odazva se Angulema. – Bravo, tetka.
Milva se okrenu na petama i iz sve snage je šljusnu pojasom preko leđa.
Angulema je zajecala, sela i rasplakala se.
– Rekla sam – brektala je Milva – da me ne zoveš tako. Rekla sam!
– Ništa se nije desilo! – Neven pomalo rastresenim glasom umiri trgovce i
putnike koji su dotrčali sa susednih ognjišta. – Mali prijateljski nesporazum.
Prijateljska kavga. Već je sprečena!
Veštac dodirnu jezikom klimav zub, pljunu krv koja mu je tekla iz rasečene
usne. Osetio je kako mu na leđima i rarnenima već rastu kvrge, kako otiče –
verovatno do veličine karfiola – uho udareno remenom. Pored njega, Kahir se
tromo dizao sa zemlje, pipajući se po obrazu. Na njegovoj otkrivenoj nadlaktici
pred očima su izrastale i oticale crvene pruge.
Na zemlju je pala kiša koja je smrdela na sumpor, pepeo iz poslednjeg
vatrometa.
Angulema je žalosno plakala držeći se za leđa. Milva je bacila pojas i nakon
trena dvoumljenja prišla joj, obuhvatila je i zagrlila bez reči.
– Predlažem – odazva se hladnim glasom vampir – da pružite jedna drugoj
ruku. Predlažem da se nikada više ne vraćamo na ovu stvar.
Neočekivano je zaduvao i zašumeo vetar s planina, u kojem su, činilo se,
brujala neka avetna zavijanja, krici i žalopojke. Hitri oblaci preuzeli su
fantastične oblike. Srp meseca postao je crven poput krvi.

*

Besan hor i šušanj legnjeva probudio ih je pred zoru.
Krenuli su pred izlazak sunca, koje je kasnije zaslepljujućom vatrom zapalilo
sneg na vrhovima planina. Krenuli su mnogo pre no što je sunce stiglo da se
prikaže iza vrhova. Uostalom, pre nego što se prikazalo, nebo su pokrili oblaci.
Kretali su se kroz šume, a put je vodio sve više i više, što se moglo prirnetiti
po promeni sastava drveća. Hrastovi i grabovi su se završili iznenada, ušli su u
mrak bukvika zastrt opalim lišćem, mirisom plesni, paučinom i gljivama. Gljiva
je bilo u izobilju. Vlažan kraj leta uistinu je obrodio jesenjim gljivama. Oplata
bukvika mestimično je nestajala pod šeširima rudnjača, mlečnica i muhara.

Bukvik je bio tih, izgledalo je da je većina ptica pevačica odletela u tople
krajeve. Samo su natopljene vrane krakale na rubovima rastinja.

Posle toga su se okončali bukvici, pojavile su se smrče. Zamirisalo je na
smolu.

Sve češće su naliazili na gola brda i uzvišenja, među kojima ih je sustizao
vetar. Reka Nevi penila se na pragovima i kaskadama, njena voda – uprkos kiši
– postala je kristalno prozračna.

Na horizontu se uznosila Gorgona. Sve bliže.
Sa šiljatih rubova snažne planine spuštale su se ogromne ledenice i sneg,
zbog čega je Gorgona uvek izgledala kao da je opasana belim maramama. Vrh
Ðavolje planine, poput glave i vrata tajanstvene neveste, neprestano su obavijali
velovi oblaka. Ponekad je Gorgona kao plesačica treskala svojom belom
haljinicom – prizor je bio divan, ali nosio je smrt – s vrletnih zidina planine,
lavine su čistile sve na svome putu, sve do odrona u podnožju i dalje ka dnu,
padinama, do najviše smrčine krošnje nad prevojem Teodula, preko dolina Neve
i Sansretur, preko crnih okica planinskih jezera.
Sunce, koje je uprkos svemu uspelo da se probije kroz oblake, vrlo brzo je
zašlo – jednostavno se sakrilo iza planina na zapadu, potpaljujući ih purpurno-
zlatnim sjajem.
Prenoćili su. Sunce je izašlo.
Došlo je vreme da se razdvoje.

*

Pažljivo je obavio glavu svilenom Milvinom maramom. Stavio je Regisov
šešir. Još jednom je proverio položaj sihila na leđima i oba stileta u kanijama.

Pored njega, Kahir je oštrio svoj dugi nilfgardski mač. Angulema je opasala
čelo vunenim zavojem, gurnula u kanije lovački nož, poklon od Milve.
Streličarka i Regis odsedlavali su im konje. Vampir je dao Angulemi svog vranca,
a on je prešao na magarca Drakula.

Bili su spremni. Samo je još jedna stvar trebalo da se obavi.
– Hodite ovamo, svi.
Prišli su.
– Kahire, Kelahov sine – poče Geralt, trudeći se da ne bude patetičan. –
Uvredio sam te nečuvenim podozrevanjem i ponašao sam se podlo prema tebi.

Stoga se izvinjavam, pred svima, i spuštam glavu. Izvinjavam se i molim te da
mi oprostiš. I vas ostale molim za oproštaj, jer je bilo podlo da vas teram da to
slušate i gledate.

– Istresao sam na Kahira i na vas moj gnev, moju zlobu i moj žal, koji su
proizašli iz toga što znam ko nas je izdao. Znam ko je izdao i uzeo Ciri koju mi
želimo da spasemo. Uzrok mog gneva je to što je reč o osobi koja mi je nekada
bila veoma bliska.

– Gde smo, šta nameravamo, kuda idemo i kuda smo se uputili... sve to je
otkriveno pomoću magije skeniranja, pronalaženja. Nije mnogo teško za
majstora magije da uhvati i posmatra iz daljine preko dobro znane i bliske osobe
s kojom je imala dugotrajan psihički kontakt i stvorenu matricu. Ali čarobnica i
čarobnjak o kojima govorim napravili su grešku. Demaskirali su se. Pogrešili su
brojeći članove družine, a ta greška ih je otkrila. Kaži im, Regise.

– Geralt je možda u pravu – reče polako Regis. – Kao svaki vampir, ja sam
nevidijiv za magijsku sondu vizije i skeniranja, odnosno za čini pronalaska.
Vampir se može pratiti analitičkim činima, izbliza, međutim, nije moguće otkriti
vampira na daljinu skenirajućim činima. Čini skeniranja neće pokazati vampira.
Tamo gde je vampir, pronalazač će reći da nema nikoga. Samo čarobnjak je
mogao tako da pogreši kada smo mi u pitanju: da skenira četvoro tamo gde je u
suštini petoro, to jest četvoro ljudi i jedan vampir.

– Iskoristićemo tu grešku čarobnjaka – nastavi opet veštac. – Ja, Kahir i
Angulema idemo u Belhaven na razgovor s poluvilenjakom koji unajmljuje
ubice na nas. Nećemo pitati vilenjaka po čijoj naredbi dela, jer to već znamo.
Pitaćemo ga gde se nalaze čarobnjaci po čijim naredbama dela. Kada saznamo
gde je to, poći ćemo tamo i osvetićemo se.

Svi su ćutali.
– Prestali smo da računamo datume, zbog toga nismo primetili da je već
dvadeset peti septembar. Pre dva dana bila je ravnodnevica. Ekvinocij. Da,
upravo ta noć o kojoj mislite. Vidim vašu potištenost, vidim to što imate u
očima. Primili ste tada signal, te sablasne noći kada su pored nas logorovali
trgovci i hrabrili se špiritusom, pesmom i vatrometom. Sigurno ste imali manje
jasno predosećanje nego Kahir i ja, ali svakako pretpostavljate. Sumnjate. I
bojim se da su vaše sumnje opravdane.
Zakrakaše vrane koje su preletale preko uzvišenja.
– Sve ukazuje na to da Ciri više nije živa. Pre dve noći, na ekvinocij,

preminula je. Negde daleko odavde, usamljena, sama među neprijateljima i
tuđinima.

– A nama je ostala samo osveta. Krvava i okrutna osveta, o kojoj će i za sto
godina kružiti priče. Priče koje će uterivati ljudima strah u kosti. A onima koji
budu poželeli da ponove takav zločin zadrhtaće ruka na pomisao o našoj osveti.
Daćemo im primer jeze koji će ih odvratiti, metodom gos’n Fulka Artevelde,
mudrog gos’n Fulka, koji zna kako treba s huljama i nitkovima. Primer jeze koji
ćemo mi dati zaplašiće čak i njega!

– Stoga da počnemo i neka nam pakao bude u pomoći! Kahire, Angulema,
na konje. Idemo uzvodno Nevom ka Belhavenu. Nevene, Milva, Regise, vi
krećete ka Sansreturu, ka granicama Tusena. Nećete zalutati, put će vam
pokazati Gorgona. Doviđenja.

*

Ciri je mazila crnog mačka, koji se, po običaju svih mačaka sveta, vratio u
kolibu na močvarama kada su slast slobode i parenje nadjačali hladnoća, glad i
nevolje. Sada je ležao na kolenima devojke i gurao vrat pod njen dlan, a
predenjem je iskazivao duboko zadovoljstvo.

Ono što je devojka pričala mačka nimalo nije interesovalo.
– To je bio jedini put kada sam sanjala Geralta – nastavi Ciri. – Od onog
vremena, od rastanka na ostrvu Taned, od Galebove kule, nikad ga nisam videla
u snu. Zbog toga sam mislila da nije živ. I iznenada je došao taj san, kakve sam
imala i ranije, san o kakvima mi je pričala Jenefer da su proročki, prekognitivni,
da pokazuju prošlost ili budućnost. To je bilo dan pred ekvinocij. U gradiću
čijeg se imena ne sećam. U podrumu u koji me je zatvorio Bonhart, nakon što
me je mučio i terao da mu priznam ko sam.
– Otkrila si mu ko si? – podiže glavu Visogota. – Kazala si mu sve?
– Za kukavičluk – obliza pljuvačku – platila sam poniženjem i
samoprezirom.
– Pričaj mi o tvom snu.
– Videla sam u njemu planinu, strmu, rogljastu kao kameni nož. Videla sam
Geralta. Čula sam šta je govorio. Svaku reč, kao da sam bila odmah pored
njega. Sećam se da sam htela da vičem da uopšte nije tako, da je to sve laž, da se
grdno prevario... Da je sve pogrešio! Da još uvek nije ni bio ekvinocij, pa ako se

i desi da ja umrem na ekvinocij, ne sme da me proglašava mrtvom ranije, ako
još živim. I ne sme da vređa Jenefer i da govori takve stvari o njoj...

Ućutala je na trenutak, pomazila mačku i jako ušmrknula.
– Ali nisam mogla da pustim glas. Nisam mogla ni da dišem... Kao da sam
se davila. I probudila sam se. Poslednje što sam videla, čega se sećam iz sna,
jeste trojka jahača. Geralt i još dvoje kako galopiraju klisurom sa čijih su zidina
lili vodopadi.
Visogota je ćutao.

*

Da se u sumrak neko prikrao do kolibe sa upalom strehom, da je pogledao
kroz pukotine u prozorima, ugledao bi u slabo osvetljenoj unutrašnjosti
belobradog starca koji koncentrisano sluša priču devojke pepeljaste kose, s
obrazom unakaženim odvratnim ožiljkom.

Video bi crnu mačku kako leži na devojčinim kolenima, lenjo prede i
preklinje za maženje – na radost miševa koji su trčkarali po izbi.

Ali to niko nije mogao da vidi. Koliba sa upalom i mahovinastom strehom
bila je dobro sakrivena pod maglom, na beskrajnim močvarama Perepluta, u
koje se niko nije usuđivao da zade.

Poznato je da veštac, kada muku, bol i smrt zadaje, takva similissime blaženstva i
užitke spoznaje kakve čovek pobožan i normalan samo onda ima kada sa suprugom svojom
venčanom opšti, ibidem cum eiaculatio. Iz toga jasno proizilazi da je i u toj materiji veštac
prirodi protivan stvor, nemoralan i bestidan izrod, s dna pakla najcrnjeg i najsmrdljivijeg
izrođen, pošto iz tuge i bola verovatno samo sam đavo užitak cr psti može.

Anonim,
Monstrum, iliti opis vešca

Šesto poglavlje

Sišli su sa glavnog puta, koji vodi Dolinom Neve, i krenuli prečicama kroz
planine. Jahali su onoliko brzo koliko je dopuštala staza, uska, krivudava,
privijena uz stene fantastičnih oblika, pokrivene lišajem višebojnih mahovina i
rastinja. Jahali su među uspravnim stenovitim urvinama s kojih su se spuštale
iskrzane vrpce vodopada. Prejahali su kroz klisure i jaruge, preko nestabilnih
mostića nad provalijama, na dnu kojih su se kovitlali potoci u beloj peni.

Izgledalo je kao da se rogljasta oštrica Gorgone uznosi odmah tu iznad
njihovih glava. Vrh Ðavolje planine nisu mogli videti – utonuo je u oblake i
maglu koja je prekrivala nebo. Vreme – kao što biva u planinama – pokvarilo se
u toku nekoliko sati, počelo je da sipi, mučno i odvratno da sipi.

Kada je počeo da pada sumrak, sve troje su nestrpljivo i nervozno počeli da
traže pastirsku kolibu, uništen tor ili barem pećinu. Bilo šta što bi ih zaštitilo od
noći pune vode koja je padala s neba.

*

– Možda je prestalo da pada – reče s nadom u glasu Angulema. – Sada
kaplje samo iz rupa na krovu kolibe. Na sreću, sutra ćemo već biti u blizini
Belhavena, a u podgrađu možemo da prenoćimo u nekoj šupi ili ambaru.

– Nećemo ući u grad?
– Nema ni govora o ulasku. Stranci na konjima zapadaju za oko, a Slavuj
ima u gradu hrpu informatora.
– Uzeli smo u obzir plan da se svesno postavimo kao mamac...
– Ne – prekinu. – To je loš plan. To što smo zajedno budi sumnju. Slavuj je
prepredena gnjida, a vest da sam uhvaćena sigurno se već raširila. A ako nešto
uznemiri Slavuja, to će i do poluvilenjaka doći.
– Šta onda predlažeš?
– Otići ćemo oko grada do istočne strane, do otvora Doline Sansretur. Tamo
su rudnici. U jednom od tih rudnika imam prijatelja. Posetićemo ga. Ko zna,
ako budemo imali sreće, možda nam se isplati ta poseta?

– Možeš li da govoriš jasnije?
– Ispričaću vam sutra. U rudniku. Ne želim da ureknem.
Kahir dobaci u vatru brezove grane. Kiša je padala ceo dan, drugo drvo ne
bi moglo da gori. Ali brezovina, iako mokra, samo je malo zapucketala i odmah
buknula visokim modričastim plamenom.
– Odakle si, Angulema?
– Iz Cintre, vešče. To je zemlja na moru, kod ušća Jaruge...
– Znam gde se nalazi Cintra.
– Zašto pitaš ako toliko znaš? Toliko te mnogo interesujem?
– Recimo, malo.
Ćutali su. Vatra je pucketala.
– Moja majka je – progovori najzad Angulema posmatrajući plamen – u
Cintri bila plemkinja, i to verovatno iz visokog roda. Taj rod je na grbu imao
morsku mačku, pokazala bih, pošto sam imala od majke medaljon s tom
njihovom glupom mačkom, ali izgubila sam ga u kockanju... Ali taj rod se,
dabogda ih iskidao morski pas, odrekao mene, jer se moja majka navodno
spanđala s nekim prostakom, verovatno konjušarem, i ja sam bila kopile, blam,
sramota i mrlja na časti. Dali su me dalekim rođacima da me vaspitavaju, oni
uistinu nisu imali na grbu ni mačku, niti psa, niti nekog drugog vraga, ali nisu
bili loši prema meni. Poslali su me u školu, u suštini su me malo tukli... Mada,
dosta često su me podsećali na to ko sam – nekakvo kopile začeto u koprivama.
Majka me je posetila možda tri ili četiri puta, kada sam bila dete. A onda je
prestala da me obilazi. Uostalom, mene je bolelo dupe...
– Na koji način si dospela među kriminalce?
– Pitaš kao istražni sudija! – frknu kriveći se groteskno. – Među kriminalce,
fuuu! Skrenula s puta vrlina, heee!
Promrmljala je, pročeprkala ispod pazuha i izvukla nešto, veštac nije precizno
video šta.
– Jednooki Fulko je – reče nejasno, zauzeto utrljavajući nešto u desni i
uvlačeći u nos – ipak pristojan čovek. Šta je uzeo – uzeo je, ali prah je ostavio.
Hoćeš malo, vešče?
– Ne. Radije bih da ni ti ne uzimaš.
– Zašto?
– Zato.
– Kahire?

– Ne konzumiram fisteh.
– Ala sam dospela među neke bogomoljce – zavrte glavom. – Sada ćete
sigurno početi da mi popujete o moralu, da ću da ogluvim, oslepim i oćelavim
od praha? Da ću roditi obogaljeno dete?
– Ostavi to, Angulema. I završi priču.
Devojka snažno kinu.
– Dobro, kako hoćeš. Gde sam stala... Aha. Izbio je rat, znaš, s Nilfgardom,
rođaci su izgubili sav imetak i morali su da napuste kuću. Imali su troje
sopstvene dece, a ja sam im postala teret, pa su me dali u sirotište kojim su
upravljali sveštenici kod nekog hrama. Kako se ispostavilo, bilo je to veselo
mesto. Obična javna kuća, bordel, ništa manje, ništa više, za one koji vole kiselo
voće s belim košticama, kapiraš? Mlade devojčice. Mlade dečake takođe. Kada
sam stigla tamo, ja sam već bila previše odrasla, tinejdžerka, nije bilo za mene
zainteresovanih...
Potpuno neočekivano ju je oblilo rumenilo, koje je bilo vidljivo čak i pod
svetlom vatre.
– Gotovo nije bilo – dodala je kroz zube.
– Koliko si tada imala godina?
– Petnaest. Upoznala sam tamo jednu devojku i pet momaka, mojih godina i
malo starijih. Sporazumeli smo se za tili čas. Bilo kako bilo, znali srno legende i
priče. O Blesavom Deiju, o Crnobradom, o braći Kasini... Poželeli smo da
krenemo na put, na slobodu, u razbojništvo! Rekli srno sebi, zašto bisrno morali
nekim bolesnicima da dajemo dupe samo zbog toga što nas tu hrane dva puta
dnevno...
– Biraj reči, Angulema. Znaš, čega ima previše, to nije zdravo.
Devojka je dugo prohrkljala i pljunula u vatru.
– Bogomoljac! Dobro, preći ću na stvar, zato što mi se ne priča. U kuhinji
sirotišta nalazili su se noževi, bilo je dovoljno naoštriti ih dobro na kamenu i za
pojas zadenuti. Od oblih nogara hrastove stolice ispale su lepe palice. Potrebni
su nam bili samo konji i novac, pa smo sačekali da dođu dva razvratnika, stalne
mušterije, starkelje, pih, možda četrdesetogodišnjaci. Došli su, seli, vino ispijali i
čekali da im kao po običaju sveštenici privežu izabranu maloletnicu za
specijalan, zgodan nameštaj... Ali tog dana nisu orgijali!
– Angulema.
– Dobro, dobro. Ukratko: zaklali smo i premlatili oba razvratnika, tri

sveštenika i paža, jedinog koji nije pobegao, već je branio konje. Hramskog
ekonoma, koji nije hteo da nam da ključ od škrinje, dugo smo pržili vatrom, sve
dok nije dao, ali darovali smo mu život, zato što je bio drag starac, uvek ljubazan
i dobar. I pošli smo u razbojništvo, na puteve. Razne su bile naše sudbine, čas
na kolima, čas ispod njih, čas mi tučemo, čas nas tuku. Čas smo bili siti, čas
gladni. He, češće gladni. Od onog što puzi, majku mu, pojela sam u životu sve
što se moglo uloviti. A od onog što leti... jednom sam čak pojela zmaja od
hartije, zato što je bio zalepljen tutkalom od brašna.

Ućutala je i snažno raščupala kosu svetlu kao slama.
– Ah, šta je bilo, bilo je. Samo ću ti reći da od onih što su pobegli sa mnom
iz sirotišta niko više nije živ. Dvojicu poslednjih, Ovena i Abla, ucmekali su pre
nekoliko dana knehti gos’n Fulka. Abel se predao kao i ja, ali svejedno su ga
isekli, iako je bacio mač. Mene su poštedeli. Nemoj misliti da je to bilo zbog
dobrog srca. Već su me bacili na zemlju i naredili da raširim ruke i noge, ali
doleteo je oficir i, na sreću, nije dozvolio. A od gubilišta si me ti spasao...
Zaćuta na trenutak.
– Vešče?
– Reci.
– Ja znam kako da iskažem zahvalnost. Ako samo poželiš...
– Šta?
– Pogledaću šta je s konjima – reče brzo Kahir, podiže se i obavi kaputom.
– Idem malo... po okolini...
Devojka kinu, ušmrknu i hrknu.
– Ni reči, Angulema – preduhitri je veštac, veoma postiđen, veoma
pometen. – Ni reči!
Opet je hrknula.
– Stvarno me ne želiš? Ni malkice?
– Od Milve si već dobila remenom, balavice. Ako smesta ne umukneš,
dobićeš od mene opet.
– Neću više ništa reći.
– Poslušna devojka.

*

Na padini obrasloj iskrivljenim i upletenim borićima, zjapile su jame i rupe

prekrivene daskama, povezane brvnima, lestvama i skelama. Iz rupa su štrčale
platforme poduprte ukrštenim stubovima. Po nekim platformama hitali su ljudi
gurajući kolica i torbe. Sadržaj kolica i rorbi – koji je na prvi pogled bio prljava
šljunkovita zemlja – istresali su u veliko četvorougaono korito, ili bolje –
kompleks sve manjih korita pregrađenih daskama. Kroz korita je neprestano i
bučno lila voda koja je bila sprovedena od strane šumovitih brda pomoću
drvenih oluka oslonjenih na niska ležišta u obliku krsta. I na isti način je
sprovođena dole, niz urvinu.

Angulema je sjahala s konja i dala znak da Geralt i Kahir isto sjašu. Ostavivši
konje kraj plota, krenuli su u pravcu ograda gackajući po blatu pored oluka i
cevi koji su ispuštali vodu.

– Ovde se ispira gvozdena ruda – reče Angulema pokazujući na opremu. –
Odande, iz rudarskih okana, iznose otkopani materijal, stavljaju ga u korita i
ispiraju vodom iz potoka. Ruda se sleže u basenima i odatle je vade. U okolini
Belhavena ima mnogo rudnika i takvih ispirača. A ruda se vozi u dolinu, u Mag
Turg, onamo se nalaze peći i topionice, pošto tarno ima više šuma, a za
topljenje trebaju drva...

– Hvala na predavanju – Geralt je kiselo prekinu. – Već sam u životu video
nekoliko rudnika i znam šta treba za topljenje. Kada ćeš nam konačno otkriti s
kojim smo ciljem ovamo došli?

– S ciljem da popričamo s jednim mojim prijateljem. Ovdašnjim
nadzornikom. Hajte za mnom. Ha, već ga vidim. Eno, tamo u stolarskoj
radionici. Haj’mo.

– Onaj patuljak?
– Da. Zove se Golan Drozdek. On je, kao što sam rekla...
– Ovdašnji nadzornik. Rekla si. Ali nisi rekla o čemu hoćeš s njim da
razgovaraš.
– Pogledajte svoje čizme.
Geralt i Kahir poslušno pogledaše obuću prekrivenu glibom čudne
crvenkaste boje.
– Vilenjak koga tražimo – preduhitri pitanja Angulema – tokom razgovora
sa Slavujem imao je isto takvo crvenkasto blato na kamašnama. Kapirate?
– Sada da. A patuljak?
– Uopšte mu se ne obraćajte. Ja preuzimam na sebe priču. Ali on vas mora
smatrati onima što ubijaju, a ne pričaju. Napravite grozne face.

Nisu morali da prave specijalne izraze lica. Neki od kopača koji su ih
posmatrali brzo su skretali pogled, a drugi su se ukipili otvorenih usta. Oni koji
su se našli na njihovom putu, munjevito su se sa njega sklanjali. Geralt se
domišljao zbog čega. Na njegovom i Kahirovom licu još uvek su se poznavale
modrice, podlivi, ožiljci i otoci – živopisni tragovi udaraca i šamara koje su
dobili od Milve.

Osim toga, ličili su na osobenjake koji vole da se međusobno lemaju po
njuškama, a nije bilo potrebe nagovarati ih da neku treću osobu odvale po
brnjici.

Patuljak, Angulemin poznanik, stajao je kod zgrade s natpisom „Stolarska
radionica” i crtao nešto na tabli napravljenoj od dve daske. Primetio ih je,
odložio četku, ostavio kanticu s farbom i pogledao ih ispod obrva. Na njegovoj
fizionomiji ukrašenoj umrljanom bradom odjednom se oslikao izraz strogog
čuđenja.

– Angulema?
– Š’a ima, Drozdek?
– To si ti? – patuljak razjapi bradatu brnjicu. – To si stvarno ti?
– Ne. To nisam ja. To je sveže vaskrsli prorok Loboda. Postavi još neko
pitanje, Golane. Za promenu može i neko pametnije.
– Ne zezaj, Jasna. Ja se nisam nadao da ću te više videti. Bio je ovde pre
nekoliko dana Mulica, brbljao je da su te uhvatili i nabili na kolac u Ridbrunu.
Kleo se da je to istina!
– U svemu ima koristi – slegnu ramenima devojka. – Kada Mulica bude
pozajmio od tebe novac i zakleo se da će ti vratiti, onda ćeš videti koliko
njegova zakletva vredi.
– Ja sam to već znao – odgovori patuljak hitro namigujući i mrdajući nos
kao zec. – Ja njemu ne bih pozajmio ni prebijenu paru, makar se tu usrao i
zemlju jeo. Ali da si ti meni živa i zdrava, radujem se, radujem, hej! Možda se
desi i da mi vratiš dug, a?
– Možda. Ko zna.
– A ko je to s tobom, Jasna?
– Dobri drugovi.
– Eh, vraže... A kuda vas bogovi vode?
– Kao i obično, na stranputicu – Angulema je ignorisala gromovit veščev
pogled, ušmrknula je u nos liniju fisteha, a ostatak utrljala u desni. – Oćeš šmrk,

Golane?
– Pa, može – patuljak postavi šaku i ušmrknu poklonjenu liniju narkotika u

nos.
– Istina je – nastavi devojka – da smo mislili do Belhavena. Ne znaš možda

da li je tamo negde Slavuj s bandom?
Golan Drozdek pognu glavu.
– Ti, Jasna, moraš da izbegavaš Slavuja. Kažu da je ljut na tebe kao ovaj

žderonja kada ga u zimu probudiš.
– Ma nemoj! A kad je dobio vest da su me s dva konja navukli na kolac, srce

mu nije zadrhtalo? Nije mu bilo žao? Suze nije ronio, bradu nije pokvasio?
– Nikako, nije. Pričaju da je rekao ovako: Angulema je dobila ono što je

odavno trebalo – motku u guzicu.
– Eto, grubijan. Vulgarna, prostačka njuška. Gospodin prefekt Fulko bi

rekao: savremena jama. A ja kažem septička jama!
– Bolje ti je, Jasna, da mu takve stvari govoriš iza leđa i da ne ideš ka

Belhavenu, u širokom luku da zaobilaziš grad. A ako ideš u grad, onda se bolje
preruši...

– Ti, Golane, ne uči dedu kako da kašlje.
– Kada bih smeo to.
– Slušaj me, patuljče – Angulema protrlja čizmu o stepenik stolarske
radionice. – Postaviću ti pitanje. Ne žuri sa odgovorom. Prvo dobro razmisli.
– Pitaj.
– Da ti nije u poslednje vreme slučajno zapao za oko neki poluvilenjak?
Stranac, meštanin?
Golan Drozdek uvuče vazduh, kinu snažno i obrisa nos zglobom na šaci.
– Poluvilenjak, kažeš? Kakav poluvilenjak?
– Ne pravi se glup, Drozdeče. Jedan koji je unajmio Slavuja za određeni
posao. Za ubistvo... Jednog vešca...
– Vešca? – zasmeja se Golan Drozdek, podižući sa zemlje svoju dasku. –
Ma nemoj pričati! Zamisli, mi baš ovde tražimo vešca, eh, zato slikamo i kačimo
ove znakove po okolini. Pogledaj: potreban veštac, plata dobra, plus hrana i
soba, za pojedinosti se javiti uredu rudokopa „Mala Babeta”... Kako se pravilno
piše: “pojedinosti” ili “pojedenosti”?
– Napiši: “detalji”. A šta će vam u rudniku veštac?
– Eto, mora da pita. Za šta drugo nego za stvorove?

– Kakve?
– Klepače i barbegaze. Strašno su se raspojasali u donjim hodnicima.
Angulema baci pogled na Geralta, koji je klimanjem glave potvrdio da zna o
čemu se radi. A jakim nakašljavanjem joj je dao do znanja da se vrati temi.
– Da se vratimo na temu – devojka je shvatila znak. – Šta znaš o tom
poluvilenjaku?
– Ne znam ništa ni o kakvom poluvilenjaku.
– Rekla sam ti da dobro razmisliš.
– To sam i uradio – Golan Drozdek napravi prepredeni izraz lica. – I
namislio sam da ne vredi znati nešto u vezi s time.
– To znači?
– Znači da ovde nije mirno. Teren nije miran i vreme nije mirno. Bande,
Nilfgardijci, partizani iz „Slobodnih Strmina”... I razni drugi elementi,
poluvilenjaci. I svako je željan da napravi neku neprijatnost...
– Što znači? – nabora nos Angulema.
– Znači da mi duguješ keš, Jasna. Umesto da ga vratiš, ‘oćeš nove dugove
da budžiš. Ozbiljne dugove, jer za to što pitaš možeš dobiti po njonji, i to ne
golom rukom, već sekirčetom. U čemu je tu moj interes? Da li će mi se isplatiti
ako budem znao nešto o poluvilenjaku, a? Hoću li dobiti nešto? Ako je samo
rizik, a nikakve koristi...
Geraltu je bilo dosta. Dosadio mu je razgovor, iritirali su ga žargon i maniri.
Munjevitim pokretom uhvatio je patuljka za bradu, udario ga i gurnuo. Goran
Drozdek se spotakao o vedro s farbom i pao. Veštac je skočio do njega,
pritisnuo mu koleno na grudi i zasijao mu nožem u oči.
– Korist – zareža – će ti biti to što ćeš ostati živ. Pričaj.
Golanove oči izgledale su kao da će izaći iz duplji i malo prošetati po okolini.
– Pričaj – ponovi Geralt. – Pričaj šta znaš. Inače ću ti prerezati grkljan da
ćeš se pre udaviti nego što ćeš iskrvariti.
– “Rijalto”... – prostenja patuljak. – U rudniku “Rijalto”...

*

Rudokop “Rijalto” se u mnogim detaljima razlikovao od rudokopa „Mala
Babeta”, kao i od drugih rudnika i potkopa pored kojih su usput prošli
Angulema, Geralt i Kahir, a koji su se zvali „Jesenji manifest”, „Stara ruda”,

„Nova ruda”, „Ruda Julka”, “Celestinka”, “Zajednička stvar” i „Jama Portuna”.
U svim je kipeo posao, iz svih je iz okna i iskopa izvožena blatnjava zemlja,
istresana u korita i ispirana vodom. U svakom je bilo obilje karakterističnog
crvenog blata.

“Rijalto” je bio velik rudnik, smešten blizu vrha brda. Vrh je bio zasečen i
formirao je otvor. Ispirač se nalazio na udubljenoj terasi na padini brda. Ovde,
pod uspravnim zidom u kom su zjapili otvori okana i potkopa, bila su korita,
ispirači, odvodi i druga oprema rudarske industrije. Takođe, tu se nalazilo pravo
naselje drvenih kuća, baraka, šupa i koliba pokrivenih korom drveta.

– Ne poznajem ovde nikoga – reče devojka vezujući uzda za plot. – Ali
pokušaćemo da razgovaramo sa upravnikom. Geralte, ako možeš, ne hvataj ga
odmah za vrat i ne preti nožem. Najpre ćemo da razgovaramo...

– Ne uči dedu kako se kašlje, Angulema.
– O, dođavola. Pogledajte šta je mačka donela.
– O čemu se radi?
– To su Slavujevi ljudi. Došli su da traže harač. Već su me primetili i
prepoznali... Majku ti! Ala smo upali...
– Možeš da se izvučeš? – promumla Kahir.
– Ne računajte na to.
– Što?
– Pokrala sam Slavuja bežeći iz bande. Neće mi to oprostiti. Ali pokušaću...
Vi ćutite. Držite oči otvorene i budite spremni. Na sve.
Konjanici su se približili. Napred su jahala dvojica – dugokosi prosed tip u
vučetini i mladi dugonja s bradom, očigledno zapuštenom kako bi sakrio ožiljke
od akni. Pravili su se ravnodušnima, ali Geralt je uočio skrivene bleske mržnje u
pogledu kojim su odmeravali Angulemu.
– Jasna.
– Novosade. Jirele. Pozdrav. Lep dan danas. Šteta samo što pada.
Prosedi čovek je sjahao, bolje rečeno – skočio s kobile, poletno prebacujući
desnu nogu preko konjske glave. Ostali su takođe sjahali. Prosedi je dao vođice
dugonji s bradom, nazvanom Jirel, a sam je prišao bliže.
– Vidi, vidi – reče. – Naša brbljiva svraka. Vidim, živa si i zdrava?
– I nogama se ritam.
– Balavice lajava! Šuškalo se da se ritaš, ali na kocu. Šuškalo se da te je
uhvatio Jednooki Fulko. Šuškalo se da si od muke pevala kao grlica, sve si

odrukala što su te pitali!
– Šuškalo se – frknu Angulema – da je tvoja majka, Novosade, tražila od

klijenata samo četiri tinfe, a svejedno niko nije hteo da joj da više od dve.
Razbojnik joj je pljunuo pod noge s prezrivim izrazom lica. Angulema je

opet frknula isto kao mačka.
– Novosade – reče bezobrazno stavljajući ruke na kukove. – Imam posla sa

Slavujem.
– Zanimljivo. I on s tobom.
– Začepi gubicu i slušaj, dok još imam želju da govorim. Pre dva dana,

jednu milju pre Ridbruna, ja i ovi moji drugovi roknuli smo onog vešca, što je
postojao ugovor za njegovo ubistvo. Kapiraš?

Novosad značajno pogleda u kamarade, a zatim povuče rukavice i baci
pogled na Geralta i Kahira.

– Tvoji novi drugovi – ponovi otegnuto. – Ha, vidim po brnjicama da nisu
sveštenici. Ubili su vešca, kažeš? A kako? Udarcem u leđa? Ili u snu?

– To je nevažan detalj – Angulema se iskrivi kao majmun. – Važan detalj je, s
druge strane, to što veštac truli u zemlji. Slušaj, Novosade. Ja ne želim da se
kačim sa Slavujem niti da mu stajem na put. Ali posao je posao. Poluvilenjak
vam je dao avans za kontrakt, u to se ne mešam, to je vaš novac, za troškove i
trud. Ali drugi deo, koji je poluvilenjak obećao po poslu, po pravilima pripada
meni.

– Po pravilima?
– Tako je! – Angulema nije obratila pažnju na sarkastičan ton. – Mi smo taj
kontrakt ispunili, vešca smo ubili, a poluvilenjaku možemo pokazati dokaze za
to. Stoga ću uzeti što je moje i poći u modru i magličastu daljinu. Kao što sam
kazala, sa Slavujem neću da se takmičim, jer je za njega i za mene na Strminama
tesno. To mu prenesi, Novosade.
– Samo to? – ponovo otrovni sarkazam.
– I poljupce – prsnu u smeh Angulema. – Možeš mu umesto mene poljubiti
dupe, per procura{21}.
– Ja imam bolju ideju – reče Novosad piljeći u kompanjone. – Ja ću mu tvoje
dupe u originalu odneti, Angulema. Ja ću mu tebe, Angulema, u lancima
dovesti, a on će već tada s tobom o svemu proćaskati i sve utanačiti. I regulisati.
Sve. I spor oko toga kome pripada novac za kontrakt poluvilenjaka Širua. A i

isplatu onoga što si ukrala. A i to što su Strmine pretesne za nas. Sve će se na taj
način srediti. Detaljno.

– Ima jedna prepreka – Angulema spusti ruke. – Kako ti planiraš da me
odvedeš kod Slavuja, Novosade?

– Eh, kako! – bandit ispruži ruke. – Za vrat!
Geralt munjevitim pokretom dohvati sihil i stavi ga Novosadu pod nos.
– Ne bih ti savetovao – zareža.
Novosad odskoči i izvuče mač. Jirel sikćući potegnu krivu sablju iz kanija na
leđima. Ostali su sledili njihov primer.
– Ne bih ti savetovao – ponovi veštac.
Novosad opsova. Baci pogled po kompaniji. Nije bio vičan u aritmetici, ali
zaključio je da je petoro mnogo više od troje.
– Udri! – vrisnu bacajući se na Geralta. – Ubij!
Veštac je poluokretom izbegao udarac i tresnuo ga jako u slepoočnicu. Pre
nego što je Novosad pao, Angulema se sagnula u kratkom zamahu i nož je
zafijukao u vazduhu; tokom napada, Jirel je posrnuo, a pod bradom mu je
štrčao koštani rukohvat. Razbojnik je pustio sablju, oberučke izvukao nož iz
vrata, krv je počela da pljušti, a Angulema ga je iz podskoka šutnula u leđa i
srušila na zemlju. Za to vreme je Geralt posekao drugog bandita. Kahir je
koknuo sledećeg, pod snažnim udarcem nilfgardskog mača, iz glave razbojnika
ispalo je nešto oblika porcije lubenice. Poslednja hulja se povukla i skočila na
konja. Kahir je bacio uvis mač, uhvatio ga za oštricu i bacio kao koplje,
pogodivši razbojnika pravo među lopatice. Konj je zarzao i trgnuo glavom, seo,
zatopotao vukući po crvenom blatu leš s rukom koja je još uvek držala uzde.
Sve je trajalo manje od pet otkucaja srca.
– Ljudiiiii! – vrisnu neko između zgrada. – Ljudiiii! Upomoooć! Ubistvo,
ubistvo, ubijaju!
– Vojska! Pozovite vojsku! – viknu drugi rudar požurujući decu, koja su se
kao i sva deca sveta pojavila niotkuda da gledaju i da smetaju pred nogama.
– Neka neko trči po vojsku!
Angulema podiže svoj nož, obrisa ga i gurnu u kanije.
– Nek trči, pazi, molim te – vrisnu pogledajući unaokolo. – Jeste li vi, rudari,
slepi ili šta? To je bila samoodbrana! Napali su nas, ološi! A vi ih kao ne znate?
Malo su vam zla učinili? Malo su od vas izvukli harača?
Kinu jako. Potom je Novosadu, koji se još tresao, iskidala vreću s pojasa i

nagnula se nad Jirelom.
– Angulema.
– Šta je?
– Ostavi.
– Zašto? To je plen! Tebi više neće trebati.
– Angulema...
– Hej, vi – odjednom se razleže zvučan glas. – Dođite ovamo.
Na otvorenim vratima barake, koja je služila kao magacin alata, stajala su tri

muškarca. Dvojica su bili kratko ošišani grmalji niskih čela i nesumnjivo niske
inteligencije. Treći – onaj što ih je pozvao – bio je neobično visok, tamnokos,
zgodan muškarac.

– Slučajno sam čuo razgovor koji je prethodio događaju – reče muškarac. –
Nisam baš verovao da je veštac ubijen, mislio sam da su to prazne priče. Sada
već tako ne mislim. Uđite ovamo, u baraku.

Angulema je čujno povukla vazduh. Pogledala je u vešca i jedva primetno
klimnula glavom.

Muškarac je bio poluvilenjak.

*

Poluvilenjak Širu bio je visok – bio je preko šest stopa visok. Duga tamna
kosa bila mu je vezana na vratu u konjski rep koji je padao preko leđa. Mešanu
krv su odavale oči – velike, bademaste, zeleno-žute kao u mačke.

– Znači, vi ste ubili vešca – ponovi osmehujući se rđavo. – Preduhitrili ste
Homera Stragena, zvanog Slavuj? Zanimljivo, zanimljivo. Jednom rečju, moram
da vam isplatim pedeset florena. Drugi deo. Stragen je dobio svojih pola stotine
za džabe. Sigurno ne mislite da će vam ih dati.

– Kako ću ja sa Slavujem, to je moja stvar – reče Angulema, koja je sedela
na škrinji i mahala nogama. – A ugovor o vešcu je podrazumevao delo. I mi
smo to delo obavili. Mi, ne Slavuj. Veštac je pod zemljom. Njegovi kompanjoni,
njih troje, pod zemljom. Proizilazi da je kontrakt ispunjen.

– Barem tako tvrdite. Kako se to desilo?
Angulema nije prestajala da maše nogama.
– U starosti ću – izjavi svojim uobičajenim bezobraznim glasom – napisati
priču svog života. Opisaću u njoj kako se odvijalo to i to. Do tada se morate

suzdržati, gos’n Širu.
– Stidite se toga – primeti hladno stanovnik. – Znači da ste ga ubili na

mučan i podmukao način.
– Smeta vam to? – odazva se Geralt.
Širu ga pogleda oprezno.
– Ne – odgovori uskoro. – Veštac Geralt iz Rivije nije zaslužio drugu

sudbinu. On je bio naivčina i glupak. Da je imao lepšu, pošteniju, časniju smrt,
nastale bi legende. A on nije zaslužio legende.

– Smrt je uvek ista.
– Nije uvek – zavrte glavom poluvilenjak trudeći se da pogleda u Geraltove
oči, skrivene senkom kapuljače. – Uveravam vas da nije uvek. Pretpostavljam da
si ti dao smrtonosni udarac.
Geralt nije odgovorio. Osetio je neodoljivu želju da uhvati mestika za konjski
rep, svali ga na pod i iscedi iz njega sve što zna, redom mu izbijajući zube
balčakom mača. Suzdržavao se. Razum mu je šaputao da je Angulemina
mistifikacija mogla dati bolje rezultate.
– Kako želite – reče Širu ne dočekavši odgovor. – Neću insistirati na
prikazu toka događaja. Jasno je da ne želite da govorite o tome, jasno je da ne
želite baš da se hvalite time. Ako, naravno, vaše ćutanje ne proizilazi iz nečeg
potpuno suprotnog... Na primer, iz toga da se ništa nije desilo. Imate li možda
neke dokaze za istinitost vaših reči?
– Odsekli smo ubijenom vešcu desnu šaku – odgovori ravnodušno
Angulema. – Ali kasnije ju je ukrao i pojeo rakun.
– Imamo samo ovo – Geralt polako raskopča košulju i istrgnu medaljon s
vučjom glavom. – Veštac je to nosio oko vrata.
– Da vidim.
Geralt nije dugo oklevao. Poluvilenjak je odmerio medaljon u šaci.
– Sada verujem – reče polako. – Ova sitnica snažno emituje magiju. Ovako
nešto je mogao imati samo veštac.
– A veštac – dovrši Angulema – ne bi dao da mu je skinu da je još disao.
Znači, to je čvrst dokaz. Stoga dajte, gospodičiću, pare na sto.
Širu je brižljivo sklonio medaljon, izvukao ispod miške svitak papira, stavio
ga na sto i raširio rukom.
– Izvolite.
Angulema je skočila sa škrinje i prišla majmunišući se i vrckajući kukovima.

Savila se nad stolom. Širu ju je munjevito zgrabio za kosu, obalio na vrh stola i
naslonio joj nož na grlo. Devojka nije stigla ni da vrisne.

Geralt i Kahir su već imali mačeve u rukama. Ali prekasno.
Poluvilenjakovi pomoćnici, grmalji niskih čela, držali su u rukama gvozdene
kuke. Ali nisu žurili da priđu.
– Mačeve na pod – zareža Širu. – Obojica, mačeve na pod. Inače ću ovoj
devojci proširiti osmeh.
– Ne slušaj... – poče Angulema i završi vriskom, zato što je poluvilenjak
zaokrenuo ruku nabijenu u njenu kosu. I zasekao joj je kožu, po devojčinom
vratu je potekla svetlocrvena nit.
– Mačeve na pod! Ne šalim se!
– A možda da se nekako dogovorimo? – Geralt, ne obazirući se na bes koji
je kuljao u njemu, odluči da igra na kartu odugovlačenja.
– Kao kulturni ljudi?
Poluvilenjak se zasmejao zajedljivo.
– Da se dogovorimo? S tobom, vešče? Mene su ovamo poslali da završim s
tobom, a ne da bih pričao. Da, da, čudače. Ti si se tu pretvarao, izvodio
komediju, a ja sam te odmah prepoznao, na prvi pogled. Detaljno su mi te
opisali. Slutiš li ko mi te je tako tačno opisao? Ko mi je dao detaljna uputstva,
gde i u kakvoj kompaniji ću te pronaći? O, sigurno slutiš.
– Pusti devojku.
– Ali ja te ne poznajem samo po opisu – nastavi Širu i ne pomislivši da
pusti devojku. – Ja sam te viđao. Jednom sam te čak pratio. U Temeriji. U julu.
Jahao sam za tobom čak do grada Dorijana. Do sedišta jurista Kodringera i
Fena. Povezuješ li?
Geralt okrenu mač tako da bi oštrica zasvetlela u poluvilenjakovim očima.
– Radoznao sam – reče hladno – kako nameravaš da se izvučeš iz te pat-
pozicije, Širu, Ja vidim dva izlaza. Prvi: odmah ćeš pustiti devojku, Drugi: ubićeš
devojku... A sekund kasnije tvoja krv će lepo obojiti zidove i plafon.
– Vaše oružje – Širu brutalno trgnu Angulemu za kosu – mora da bude na
zemlji pre nego što izbrojim do tri. Posle toga ću početi kučku da sečem.
– Videćemo koliko ćeš stići da isečeš. Ja mislim, ne mnogo.
– Jedan!
– Dva! – poče i Geralt da broji vrteći sihilom uz zvuke poput šištanja mlina.
Spolja je dopro do njih topot kopita, rzanje i frktanje konja, krici.

– I šta sada? – zasmejao se Širu. – To sam čekao. To više nije pat, već mat!
Stigli su moji prijatelji.

– Ma nemoj? – reče Kahir gledajući kroz prozor. – Vidim uniforme carske
konjice.

– Znači to jeste mat, ali za tebe – reče Geralt. – lzgubio si, Širu. Pusti
devojku.

– Kako da ne.
Vrata barake otvoriše se od šutiranja, unutra je kročilo nekoliko ljudi,
većinom odevenih jednoobrazno i u crnoj boji. Predvodio ih je svetlokosi
bradonja sa srebrnim medvedom na naramenici.
– Que aen suecc’s? – upita jezivo. – Šta se ovde dešava? Ko je odgovoran za
ovaj izgred? Za one leševe u dvorištu? Govorite odmah!
– Gos’n komandante...
– Glaeddyvan vort! Bacite mačeve!
Poslušaše, zato što su u njih bili upereni samostreli i arbalesti. Kada ju je Širu
pustio, Angulema je htela da se skotrlja sa stola, ali se odjednom našla u stisku
zdepastog, u šareno obučenog pandura, očiju izbuljenih kao u žabe. Htela je da
vrisne, ali pandur joj je pritisnuo na usta ruku u rukavici.

– Suzdržimo se od nasilja – predloži hladno Geralt komandantu s
medvedom. – Nismo kriminalci.

– Još kako.
– Mi delujemo uz znanje i dozvolu gospodina Fulka Artevelde, prefekta iz
Ridbruna.
– Još kako – ponovi Medved dajući znak da se podignu i donesu mačevi
Geralta i Kahira. – Uz znanje i dozvolu. Gospodina Fulka Artevelde. Važnog
gospodina Artevelde. Čujete li, momci?
Njegovi ljudi – oni crni i oni šareni – zacerekaše se u horu.
Angulema se uzvrtela u stisku žabljookog, uzalud se trudeći da vrišti.
Bespotrebno. Geralt je već znao. Pre nego što je nasmejani Širu počeo da stiska
pružene mu desnice. Pre nego što su četvorica crnih Nilfgardijaca uhvatila
Kahira, a trojica drugih usmerili samostrele pravo u njegovo lice.
Žabljooki gurnu Angulemu u ruke svojih kamarada. Devojka se obesila pod
njihovim stiskom kao krpena lutka. Nije ni pokušala da pruži otpor.
Medved je polako prišao Geraltu i iznenada ga lupio u međunožje pesnicom
u pancirskoj rukavici. Geralt se savio, ali nije pao. Na nogama ga je držao

hladan gnev.
– Možda će te obradovati vest – reče Medved – da niste prve budale koje je

Jednooki Fulko iskoristio za sopstvene ciljeve. Trn u oku su mu unosni poslovi,
kakve ja ovde imam sa gos’n Homerom Stragenom, a koga neki zovu Slavuj.
Fulko je besan što sam u okviru tih poslova primio Homera Stragena u carsku
službu i imenovao ga vođom dobrovoljačke kompanije za zaštitu rudarstva.
Pošto više ne može zvanično da se sveti, unajmljuje razne lopuže.

– I vešce – dobaci zajedijivo nasmejani Širu.
– Napolju – reče glasno Medved – kisne pet leševa. Ubili ste ljude koji su
bili u carskoj službi. Omeli ste rad u rudniku! Nemam nikakvih sumnji da ste
špijuni, diverzanti i teroristi. Na ovom terenu na snazi je vojni zakon. Suđenjem
po kratkom postupku osuđujem vas na smrt.
Žabljooki se zacerekao. Prišao je Angulemi, koju su držali banditi, i hitrim
pokretom je uhvatio za grudi. I jako stisnuo.
– I šta, Jasna? – zakreketa, a glas je, činilo se, bio još više žablji nego oči.
Banditski nadimak, ukoliko ga je sam sebi nadenuo, izazivao je smisao za
humor. A ako je to trebalo da bude kamuflažni alijas, onda je bio izvanredan.
– Ipak smo se sreli ponovo! – zakreketa opet žablji Slavuj, štipajući
Angulemu za grudi. – Raduješ se?
Devojka bolno jauknu.
– Gde držiš, kurvo, perle i kamenje koje si mi ukrala?
– Uzeo ih je kao depozit Jednooki Fulko! – vrisnu Angulema, neuspešno se
praveći da se ne boji. – Javi se njemu za novac!
Slavuj zakreketa i izbulji oči – sada je izgledao kao prava pravcata žaba, samo
je trebalo gledati da počne da lovi muve jezikom. Još jače je uštinuo Angulemu,
koja se uzvrtela i bolnije jauknula. Kroz crvenu maglu besa, koja je prekrila
Geraltove oči, devojka je ponovo počela da ga podseća na Ciri.
– Vodite ih – naredi uznemireni Medved. – U dvorište s njima.
– To je veštac – reče nesigurno jedan od bandita iz Slavujeve kompanije za
zaštitu rudarstva. – Junačina! Kako da ga vodimo golim rukama? Spreman je da
nas začara nekim činima, ili nečim drugim...

*

– Ne bojte se – nasmejani Širu potapša oko novčanika. – Bez veščevog

amuleta ne može da baca čini, a amulet je kod mene. Vodite ga slobodno.
U dvorištu je čekalo još naoružanih Nilfgardijaca u crnim kaputima i šarena

Slavujeva bagra. Takođe se okupila i grupa rudara. Kružila su sveprisutna deca i
psi.

Slavuj je odjednom izgubio kontrolu nad sobom. Kao da je đavo potpuno
ušao u njega. Krekećući besno, udario je Angulemu pesnicom, a kada je pala,
udario ju je još nekoliko puta. Geralt se uskovitlao u stisku bandita, za šta je
dobio nečim tvrdim u vrat.

– Govorili su – kreketao je Slavuj skačući nad Angulemom kao poludela
krastača – da su te u Ridbrunu nabili na kolac kroz zadnjicu, ti mala kurvice!
Bio ti je tada suđen kolac! I na kocu ćeš izdahnuti! Hej, momci, potražite tu neki
štap i zašiljite ga u špic. Življe!

– Gos’n Stragene – iskrivi se Medved. – Ne vidim razlog da se bavimo
takvim zverskim egzekucijama koje troše vreme. Ratne zarobljenike treba
jednostavno obesiti...

Zaćutao je pod zlim pogledom žabljih očiju.
– Budite tihi, kapetane – skviknu bandit. – Previše vam plaćam da biste mi
davali nepodesne prigovore. Ja sam Angulemi obećao rđavu smrt i sada ću se s
njom poigrati. Ako želite, možete da obesite tu dvojicu. Oni me ne interesuju.
– Ali mene interesuju – ubaci se Širu. – Obojica su mi potrebna. Pogotovo
veštac. Pogotovo on. A pošto će navlačenje devojke potrajati malo, onda ću i ja
iskoristiti to vreme.
Prišao je i upiljio u Geralta svoje mačje oči.
– Treba da znaš, čudače – reče – da sam ja dokrajčio tvog druga Kodringera
u Dorijanu. Učinio sam to po naredbi mog gospodina, gospodara Vilgeforca,
kojem služim mnogo godina. Ali uradio sam to s velikim zadovoljstvom.
– Stari ološ Kodringer – nastavi poluvilenjak ne dočekavši reakciju – imao
je smelosti da zabija nos u stvari gospodara Vilgeforca. Istranžirao sam ga
nožem. A onog odvratnog monstruma Fena sam pripalio među njegovim
papirima i spalio ga živog. Mogao sam jednostavno da ga ubodem, ali posvetio
sam malo vremena i truda da bih čuo kako zavija i skviči. A zavijao je, skvičao,
kažem ti, kao zaklano prase. Ne, apsolutno ničeg ljudskog nije bilo u tom
zavijanju.
– Znaš li zbog čega ti govorim o svemu tome? Zato što bih i tebe isto
mogao jednostavno ubosti ili narediti da te ubodu. Ali posvetiću malo vremena i

truda. Malo ću da poslušam kako ćeš ti zavijati. Kazao si da je smrt uvek ista?
Sada ćeš videti da nije svaka. Potpalite, momci, katran u mazalici. I donesite neki
lanac.

Nešto se uz huk razbilo u uglu barake i odmah eksplodiralo vatreno i sa
strašnim hukom.

Druga posuda s naftom – Geralt prepozna po mirisu – pala je pravo u
mazalicu, treća se slomila odmah pored ljudi koji su držali konje. Huknulo je,
plamen je buknuo, konji su poludeli. Uskovitlalo se, iz uskovitlanosti je ispao
usplamteo pas koji zavija. Jedan od Slavujevih bandita odjednom je raširio ruke i
pljesnuo u blato sa strelom u ruci.

– Živele Slobodne Strmine!
Na vrhu brda, na skelama i brvnima, maglile su se siluete u sivim ogrtačima i
s krznenim kapama. Još vatrenih metaka poletelo je na ljude, konje i rudarske
barake poput vatrometa koji za sobom vuče pletenice vatre i dima. Dva su upala
u radionicu, na pod pokriven iverjem i piljevinom.
– Živele Slobodne Strmine! Smrt nilfgardskim okupatorima!
Zapevala su zakrilca strela i kopalja.
Jedan od crnih Nilfgardijaca strovalio se pod konja, survao se sa slomljenim
vratom jedan od Slavujevih bandita, srušio se s kopljem u leđima jedan od
ošišanih grmalja. Medved je pao uz užasan jecaj. Strela ga je pogodila u grudi,
ispod grudne kosti, niže goržeta. Iako to niko nije mogao znati, bila je to strela
ukradena iz vojnog transporta, standardni model carske armije, malo prerađen.
Širok vrh strele s dve oštrice bio je na nekoliko mesta zastrugan kako bi se
dobio efekat rasprskavanja.
Strela se lepo rasprsnula u Medvedovoj utrobi.
– Dole tiranin Emhir! Slobodne Strmine!
Slavuj zakreketa držeći se za rame razneseno kopljem.
U crvenom blatu se valjalo jedno dete, probodeno strelom nekog od boraca
za slobodu koji loše ciljaju. Pao je jedan od onih što su držali Geralta.
Stropoštao se i jedan od onih što su držali Angulemu.
Devojka se istrgla od drugog, munjevito izvukla nož iz korica i u širokom
zamahu ga ubola. U besu je promašila Slavujevo grlo, ali lepo mu je razvalila
obraz, skoro do samih zuba. Slavuj je zakreketao još jače nego obično, a oči
izbuljio još više. Pao je na kolena, krv mu je lila kroz dlanove kojima se držao za
lice. Angulema je đavolski počela da zavija, priskočila je da okonča delo, a!i nije

uspela, zato što je između nje i Slavuja eksplodirala bomba rasprsnuvši vatru i
oblake smrdljivog dima.

Naokolo je već bukteo požar i vladao je uzavreli pandemonijum. Konji su
besneli, rzali i ritali se. Banditi i Nilfgardijci su vrištali. Rudari su trčali u panici –
jedni su bežali, drugi su se trudili da ugase požare u zgradama.

Geralt je već uspeo da podigne sihil koji je Medved ispustio. Visoku ženu u
verižnjači, koja je krenula s jutarnjom zvezdom{22} na Angulemu, kratko je
zasekao po čelu. Crnom Nilfgardijcu koji je trčao sa spontonom{23} rasekao je
butinu. Narednom, koji se jednostavno našao na putu, rasporio je grlo.

Pobesneli, razljućeni konj, koji je jurio na sve strane, obalio je i ubio drugog
dečaka.

– Drž’ konja! Drž’ konja! – Kahir se našao odmah pored njega,
raščišćavajući mu put poletnim udarcima mača. Geralt nije slušao, nije gledao.
Ucmekao je sledećeg Nilfgardijca. Pogledom je tražio Širua.

Angulema, na kolenima, podigla je samostrel sa zemlje i s tri koraka
razdaljine gađala i pogodila strelom u abdomen bandita iz kompanije za zaštitu
rudarstva koji je išao na nju. Zatim je skočila i uhvatila uzde konja dok je
protrčavao pored nje.

– Uhvati jednog, Geralte! – viknu Kahir. – I beži!
Veštac je visokim zamahom raspolutio narednog Nilfgardijca od grudne
kosti do bedara. Snažnim trzajem glave otresao je sa obrva i trepavica krv. Širu!
Gde si, ološu?
Udarac. Vrisak. Tople kapljice na licu.
– Milost! – zavrišta momak u crnoj uniformi dok je klečao u blatu. Veštac se
dvoumio.
– Saberi se! – riknu Kahir hvatajući ga za ramena i protresajući jako. –
Saberi se! Jesi li poludeo?
Angulema se galopom vraćala i vukla za uzde drugog konja. Gonila su je
dva jahača. Jedan je pao pogođen strelom borca za slobodu Strmina. Drugog je
srušio sa sedla Kahirov mač.
Geralt je skočio na kobilu. I tada je u svetlosti požara primetio Širua, koji je
pozivao panične Nilfgardijce. Pored poluvilenjaka, kreketao je i uzvikivao
psovke Slavuj, a sa okrvavljenom njuškom izgledao je kao pravi trol-ljudožder.
Geralt je gnevno riknuo, okrenuo konja i zamlatarao mačem.

Kahir povika, opsova, zaklati se na sedlu, a krv iz čela momentalno mu se
slila na oči i lice.

– Geralte! Pornozi!
Širu je okupio oko sebe grupu ljudi, vrištao je, naređivao da gađaju iz
samostrela. Geralt, spreman za samoubilački juriš, tresnuo je konja drškom noža
po zadnjici. Širu je morao da umre. Ostali ga nisu zanimali. Nisu mu značili.
Nije mu značio Kahir. Nije mu značila Angulema...
– Geralte! – vrisnu Angulema. – Pomozi Kahiru!
Došao je sebi i postideo se.
Pridržao ga je i uspravio. Kahir je protrljao oči rukavom, a krv mu ih je istog
časa ponovo prelila.
– To nije ništa, ogrebotina... – glas mu je drhtao. – Na konja, vešče... Juriš
za Angulemom... Juriš!
Od podnožja planine zagrmeo je veliki krik, otuda je pritrčavala masa
naoružana trnokopima, ćuskijama i sekirama. To su u pomoć drugovima i
ortacima iz rudokopa “Rijalto” žurili rudari iz susednih rudnika – iz „Jame
Fortune” ili „Zajedničke stvari”. Ili iz neke treće.
Ko je to mogao znati.
Geralt je udario konja potpeticama. Krenuli su u juriš, u sumanuti ventre a
terre.

*

Jurili su ne osvrćući se, pribijeni uz konjske vratove. Angulemi je pripao
najbolji konj, mali ali hitar kasač. Geraltov konj, mrkov s nilfgardskom
opremom, već je počinjao da brekće i hrkće i imao je problema da drži glavu
uspravnom. Kahirov konj, takođe vojni, bio je jači i izdržljiviji, ali šta to vredi
kada je jahač imao probleme, ljuljao se u sedlu, mahinalno stiskao butine i
pljuvao krv na grivu i vrat pastuva.

Ali nastavili su galopiranje.
Ostavivši ih daleko iza sebe, Angulema ih je čekala na okretnici, na mestu
gde je put vodio ka dole, uvijajući se među stenama.
– Potera... – disala je teško, razmazujući blato po licu. – Juriće nas, neće
oprostiti... Rudari su videli kuda smo pobegli. Ne smemo da ostanemo na
drumu... Moramo uskočiti u šume gde nema puteva... Da im umaknemo...

– Ne – usprotivi se veštac s nemirom slušajući zvuke koji su dopirali iz
konjskih pluća. – Moramo drumom... Najjednostavniji i najkraći put do
Sansretura...

– Zašto?
– Nemamo vremena za priču. Polazak! Iskoristite konje koliko god možete...
Galopirali su. Geraltov mrkov je brektao.

*

Mrkov nije bio sposoban za dalji put. Jedva je koračao na nogama ukočenim
poput štapa, teško je pomerao kukove, a vazduh je iz njega izlazio uz pomoć
hrapavog disanja. Konačno je pao na stranu, ritnuo se snažno i gledao u jahača,
a iz njegovog mutnog pogleda tukao je prekor.

Kahirov konj je bio u malo boljem stanju, ali je zato Kahir bio u lošijem. Sa
sedla je jednostavno pao, podigao se, ali samo na sve četiri, zamlatarao je
strašno, mada nije imao čime.

Kada su Geralt i Angulema pokušali da dotaknu njegovu okrvavljenu glavu,
zavrištao je.

– Prokletstvo – reče devojka. – Ali bar su ga častili frizurom.
Koža iznad čela i slepoočnice mladog Nilfgardijca, zajedno s kosom, bila je
znatno odaljena od lobanje. Da krv nije stvorila lepljivi ugrušak, labavi komad
već bi pao na uho. Prizor je bio jeziv.
– Kako se to desilo?
– Jednostavno su mu bacili sekiru u glavu. Da bude još smešnije, to nije bio
ni Crni, niti neko od Slavujevih, već neko od rudara.
– Sasvim je svejedno ko je bacio – veštac je tesno uvio Kahirovu glavu
otcepijenim rukavom košuije. – Važno je da je to bio loš bacač, samo mu je
skinuo skalp, a mogao je da mu razvali glavu. Ali i lobanja je dosta zahvaćena. A
mozak je to osetio. On ne može da se drži na sedlu, čak i da konj uspe da
ponese njegovu težinu.
– Šta ćemo onda da radimo? Tvoj konj je izdahnuo, njegov samo što nije, a
iz mog već curi... A iza nas je potera. Ne možemo ostati ovde...
– Moramo ostati ovde. Kahir i ja. I Kahirov konj. Ti jaši dalje. Oštro. Tvoj
konj je snažan, izdržaće galop. A čak i ako budeš morala da ga izmoždiš
galopom... Angulema, negde u Dolini Sansretur čekaju nas Regis, Milva i

Neven. Ne znaju ništa i mogu upasti u Širuove kandže. Moraš ih pronaći i
upozoriti, a potom sve četvoro jurite svom snagom u Tusen. Tamo vas neće
goniti. Nadam se.

– A ti i Kahir? – Angulema zagrize usne. – Šta će biti s vama? Slavuj nije
glup, kada vidi polumrtvog konja, zaviriće ispod svakog kamena u okolini! A ti s
Kahirom nećeš daleko otići!

– Širu, pošto nas on juri, poći će za tobom.
– Misliš?
– Siguran sam. Idi.
– Šta će tetka reći kada se vratim bez vas?
– Objasnićeš. Ne Milvi, samo Regisu. Regis će znati šta treba da radi. A mi...
Kada Kahirova ćuba nešto jače prione za lobanju, krenućemo u Tusen. Tamo
ćemo se nekako naći. Ne, ne dangubi, devojko! Na konja i polazak. Ne dozvoli
da te stigne potera. Ne dozvoli da te uoče.
– Ne uči dedu kako se kašlje! Držite se! Vidimo se!
– Vidimo se, Angulema.

*

Nije se previše udaljio od puta. Nije mogao da ne gleda progonitelje. A, u
suštini, nije očekivao nikakvu akciju s njihove strane, znao je da neće gubiti
vreme i da će krenuti za Angulemom.

Nije pogrešio.
Kada su pre manje od četvrt sata upali na prevoj, jahači su se zaista zaustavili
videvši konja kako leži, podviknuli su, posvadili se, pretražili okolne staze, ali
gotovo iz istih stopa su nastavili svojim putem. Nesumnjivo su shvatili da, od
troje begunaca, dvoje sada jaše na jednom konju i sigurno će ih brzo uhvatiti
ako ne dangube. Geralt je video da i neki njihovi konji nisu bili u najboljem
stanju.
Među goniteljima je bilo i nekoliko ljudi iz nilfgardske lake konjice u crnim
kaputima, ali su dominirali šareni Slavujevi razbojnici. Geralt nije mogao da vidi
da li i sam Slavuj učestvuje u poteri, ili je ostao da neguje posečenu gubicu.
Kada je topot udaljene potere utihnuo, Geralt je ustao iz skloništa u paprati,
podigao i pridržao Kahira koji je stenjao i jaukao.
– Konj je preslab da bi te nosio. Hoćeš li moći da hodaš?

Nilfgardijac je ispustio glas koji je u isto vreme mogao biti potvrda, ali i
negacija. Ili nešto treće. Ali noge je uspravio, a to je bilo najvažnije.

Zašli su u jarugu, do korita potoka. Kahir je poslednjih nekoliko koraka niz
klizavu padinu savladao dosta pometeno. Dopuzao je do potoka, pio i obilno
pokvasio ledenom vodom povez oko glave. Veštac ga nije požurivao, sam je
disao duboko, nabirajući snagu.

Išao je uzvodno, istovremeno pridržavajući Kahira i terajući konja, gackajući
po vodi i spotičući se o kamenje i obaljena stabla. Kahir je nakon nekog
vremena odbio saradnju – više nije poslušno ispravljao noge, prestao je potpuno
da ih pomera, a veštac ga je jednostavno vukao. Nisu mogli više tako da idu, tim
pre što su korito potoka pregrađivali pragovi i vodopadi. Geralt je prostenjao i
prebacio ranjenika na leđa. Ni konj kog je vukao nije mu olakšavao život. Kada
su napokon izašli iz jaruge, veštac se samo svalio na mokru trščinu i ležao
brekćući, potpuno iznuren, pored Kahira u jecajima. Ležao je dugo. Koleno je
opet počelo da mu pulsira u strašnom bolu.

Konačno je Kahir dao znake života, a uskoro je – za divno čudo – ustao
psujući i držeći se za glavu. Krenuli su. Kahir je u početku išao hrabro. A onda
je usporio. Potom je pao.

Geralt ga je podigao na leđa i nosio, stenjući i posrćući o kamenje. Bol mu je
kidao koleno, a u očima su mu letele crne i vatrene pčele.

– Još pre mesec dana... – zaječa Kahir na njegovim leđima. – Ko bi tada
pomislio da ćeš me nositi na leđima...

– Ćuti, Nilfgardijče... Kada brbljaš, teži si mi...
Kada su najzad stigli do stena i stenovitih zidina, već je gotovo bio mrak.
Veštac nije ni potražio pećinu, niti ju je našao – pao je bez snage u prvu rupu na
koju je naišao.

*

U dnu pećine trulile su ljudske lobanje, rebra, karlice i druge kosti. Ali – što
je najvažnije – bilo je tu i suvih grana.

Kahir je bio u groznici, drhtao je, tresao se. Prišivanje komada kože za
lobanju pomoću dretve i krive igle podneo je hrabro i svesno. Kriza je naišla
kasnije, tokom noći. Geralt je raspalio vatru u pećini, zanemarivši bilo kakvu
opasnost koju to može doneti. Uostalom, napolju je lila kiša i duvao vetar, bilo

je malo verovatno da neko kruži po okolini i traži odsjaj ognjišta. A Kahira je
morao da ogreje.

Bio je u groznici celu noć. Tresao se, jaukao, buncao. Geralt nije spavao –
potpaljivao je vatru. A koleno je bolelo kao vrag.

*

Mlad i snažan mornak, Kahir je ujutru došao sebi. Bio je bled i znojav,
osećala se groznica koja je izbijala iz njega. Artikulaciju mu je otežavalo
škripanje zuba. Ali moglo se razumeti šta je govorio. A govorio je svesno. Žalio
se na bol u glavi – sasvim normalna pojava kod nekog kome je sekira strgnula
kožu s glave zajedno s kosom.

Geralt je provodio vreme u nemirnoj dremci ili u skupljanju kiše koja je tekla
niz stene pomoću majstorske šoljice od brezove kore. I njega i Kahira je mučila
žeđ.

*

– Geralte?
– Reci?
Kahir je prodžarao drva u ognjištu pomoću pronađene butne kosti.
– U rudniku, kad smo se tukli... Prestrašio sam se, znaš?
– Znam.
– Na trenutak je izgledalo da si upao u bezumlje ubijanja. Da je za tebe sve
izgubilo smisao... osim ubijanja...
– Znam.
– Bojao sam se – dovrši mirno – da ćeš u toj bezumnosti poseći onog Širua.
A ne bismo izvukli nikakve informacije iz mrtvog.
Geralt pročisti grlo. Mladi Nilfgardijac mu se sve više dopadao. Nije bio
samo hrabar, već i inteligentan.
– Ispravno si postupio poslavši Angulemu – nastavi Kahir, lagano škripeći
zubima. – Nije to za devojke... Čak ni takve kao što je ona. Mi ćemo to sami
srediti, nas dvojica. Poći ćemo za poterom. Ali ne da bismo ubijali u bezumnom
ludilu. Ono što si onda govorio o osveti... Geralte, čak i u osveti mora postojati
neka metoda. Uhvatićemo tog poluvilenjaka... Primoraćemo ga da kaže gde je

Ciri.
– Ciri nije živa.
– Nije istina. Ne verujem u njenu smrt... Ni ti ne veruješ. Priznaj.
– Ne želim da verujem.
Napolju je zviždao vetar i šumela kiša. U pećini je bilo prijatno.
– Geralte?
– Reci?
– Ciri je živa. Opet sam sanjao... Istina, nešto se dogodilo u noći ekvinocija,

nešto fatalno... Da, bez sumnje, i ja sam to osetio i video... Ali ona je živa... Živa
je, siguran sam. Požurimo... Ali ne da se svetimo i ubijamo, već kod nje.

– Da. Tako je, Kahire. U pravu si.
– A ti? Ti nemaš više snove?
– Imam – reče gorko. – Ali retko otkad smo prešli Jarugu. I uopšte ih se ne
sećam, kad se probudim. Nešto se u meni okončalo, Kahire. Nešto se ugasilo.
Nešto se u meni otrgnulo...
– Nema veze, Geralte. Ja ću sanjati za obojicu.

*

U zoru su krenuli. Kiša je stala, činilo se da sunce pokušava da pronađe neku
rupu u sivilu koje je pokrivalo nebo.

Jahali su polako, obojica na jednom konju s vojnom nilfgardskom opremom.
Konj se saplitao o kamenje idući sporo obalom Sansretura, rekom koja vodi
u Tusen. Geralt je poznavao put. Bio je tu jednom. Veoma davno, mnogo se od
tada promenilo. Ali nije se promenila dolina i rečica Sansretur. Nisu se
promenile Amelske planine i nad njima obelisk Gorgone, Ðavolje planine.
Određene stvari jednostavno se nisu menjale.

*

– Vojnik ne dovodi u pitanje naredbe – reče Kahir opipavajući zavoj na glavi
– ne analizira ih, ne razmišlja o njima, ne čeka da mu objasne njihov smisao. To
je prvo čemu kod nas uče vojnika. Stoga možeš naslutiti da se ni na sekund
nisam premišljao u vezi s naredbom koja mi je data. Pitanje zbog čega baš ja
moram da uhvatim tu cintrijsku kraljicu ili kneginjicu nikad mi nije ni prošlo

kroz misli. Naredba je naredba. Bio sam rđav, zapravo, jer sam hteo da steknem
slavu boreći se s vitezovima, s regularnom vojskom... Ali rad za obaveštajnu
službu se isto smatra časnim. Kad bi se još samo radilo o nekom težem zadatku,
o nekom važnijem zarobljeniku... Ali devojka?

Geralt ubaci u vatru kičmenu kost pastrmke. Pre večeri su ulovili dosta ribe
u potočiću koji se uliva u Sensretur, kako bi se najeli. Pastrmke su se mrestile, pa
ih je bilo lako nahvatati.

Slušao je Kahirove priče, a radoznalost se u njemu borila sa osećanjem
dubokog sažaljenja.

– U suštini je to bila slučajnost – pričao je Kahir gledajući u plamen. –
Najčistija slučajnost. Kako sam kasnije saznao, imali smo na cintrijskom dvoru
špijuna, kamerjunkera. Dok smo zauzimali mesto i spremali se da zauzmemo
zamak, taj špijun se iskrao i obavestio nas da će pokušati da izvedu kneginjicu iz
grada. Formirano je nekoliko takvih grupa kao što je bila moja. Sticajem
okolnosti, na moju grupu su naleteli oni što su vozili Ciri.

– Počela je jurnjava po ulicama, u četvrti koja je već bila zapaljena. To je bio
pravi pakao. Ništa, samo rika plamena i zidovi vatre. Konji nisu hteli da idu, a
ljudi, šta da kažem, ni oni nisu hitali da ih gone. Moji podređeni, imao sam ih
četvoricu, počeli su da psuju, viču da sam izgubio pamet i da ih šaljem u smrt...
Jedva sam uspeo da povratim kontrolu...

– Gonili smo ih dalje kroz taj vreli kotao i stigli smo ih. Odjednom su bili tu
ispred nas – pet konjanika Cintrijaca. I poče seča i pre no što sam stigao da
viknem da paze na devojku. Ona se uostalom odmah našla na zemlji, pošto je
taj što je vozio poginuo prvi. Jedan od mojih podiže je i stavi na konja, ali nije
otišao daleko, neki Cintrijac ga je udario u leđa i prebio. Video sam kako je
oštrica za col prešla pored Cirine glave, koja je opet pala u blato. Bila je
polusvesna od straha, video sam kako se ćućuri pored ubijenog, kako se trudi da
se zavuče pod njega.. Kao mače kraj ubijene mačke...

Zaćuta, čujno obliza pljuvačku.
– Nije ni znala da se gnezdi pored neprijatelja. Pored omraženog

Nilfgardijca.
– Ostali smo sami – nastavi uskoro. – Ona i ja, a naokolo su bili leševi i

vatra. Ciri je puzala u kaljuzi, a voda i krv već su počeli snažno da isparavaju.
Kuća se srušila, slabo sam već mogao da vidim kroz iskre i dim. Konj nije hteo
tamo da priđe. Zvao sam je, vikao da dođe kod mene, zabrektao sam od

nadglašavanja rike požara. Videla me je i čula, ali nije reagovala. Konj nije hteo
da ide, a ja ga nisam mogao kontrolisati. Morao sam da sjašem. Nikako nisam
mogao da je podignem jednom rukom, a drugom sam morao da držim uzde,
konj se ritao toliko da me je umalo obalio. Kada sam je podigao, počela je da
vrišti. A onda se ispružila i onesvestila. Obavio sam je kaputom koji sam skvasio
u kaljuzi, u blatu, đubrištu i krvi. I krenuli smo. Pravo kroz vatru.

– Ni sam ne znam kojim čudom smo uspeli da izađemo odatle. Ali
odjednom se pojavila rupa u zidu i nalazili smo se kraj reke. Na nesreću, na
mestu gde su bili Nilfgardijci koji su pobegli. Zbacio sam oficirski šlem, jer bi
me po šlemu odmah prepoznali, sve i da su izgorela krila. Ostatak garderobe mi
je bio toliko isprljan da me ne bi mogla izdati. Ali da je devojka bila svesna, da
je vrisnula, razneli bi me na mestu. Imao sam sreće.

– Išao sam s njima dve milje, zatim sam ostao pozadi i sakrio se u grmlju,
kraj reke koja je nosila leševe.

Ućuta, nakašlja se, obema rukama ispipa uvijenu glavu. I pocrvene. A možda
je to samo odsjaj plamena?

– Ciri je bila strašno prljava. Morao sam da je skinem... Nije se branila, nije
vrištala. Samo je drhtala, a oči su joj bile zatvorene. Koliko god puta da sam je
dotakao ne bih li je oprao i očistio, trzala se i krutila... Znam, trebalo je da
pričam s njom, da je umirim... Ali odjednom nisam mogao pronaći reči iz vašeg
jezika... Iz jezika moje majke, koji znam od detinjstva. Ne mogavši da nađem
reči, hteo sam da je umirim dodirom, nežnošću... Ali ona se krutila i pištala...
Kao ptičica...

– To ju je progonilo u košmarima – šapnu Geralt.
– Znam. Mene takođe.
– Šta je bilo dalje?
– Zaspala je. I ja sam. Od umora. Kada sam se probudio, nije bila pored
mene. Nije je bilo nigde. Ostalog se ne sećam. Oni koji su me pronašli tvrde da
sam trčao ukrug i zavijao kao vuk. Morali su da me vežu. Kada sam se smirio,
uhvatili su me ljudi iz obaveštajne službe, podređeni Vatjea de Ridoa. Zanimala
ih je Cirila. Gde je, kuda je pobegla, kako mi je pobegla, zašto sam dozvolio da
pobegne. I nanovo, od početka: gde je, kuda je pobegla... Razljućen, viknuo sam
nešto o caru, kao kobac kad lovi male devojčice. Zbog tog vriska sam više od
godinu dana sedeo u citadeli. A onda su me oslobodili, jer sam im bio potreban.
U Tanedu im je bio potreban neko ko je govorio opšti jezik i znao kako Ciri

izgleda. Car je hteo da odem u Taned... I tog puta nisam smeo da omanem.
Morao sam da mu dovedem Ciri.

Zaćutao je na tren.
– Emhir mi je dao šansu. Mogao sam da odbijem, da odustanem od šanse.
To bi značilo definitivnu, totalnu, doživotnu nemilost i zaborav, ali mogao sam
da odbijem da sam želeo. Ali ja nisam odbio. Pošto, vidiš, Geralte... Ja nisam
mogao da zaboravim na nju.
– Neću te lagati. Ja sam je neprestano viđao u snovima. I ne samo kao
mršavo dete, kakvo je bila pored reke kada sam je skidao i prao. Video sam je...
I stalno je vidim kao ženu, lepu, iskusnu, provokativnu... S takvim detaljima kao
što je crvena ruža istetovirana na preponama...
– O čemu govoriš?
– Ne znam, ni sam ne znam... Ali tako je bilo i tako je i dalje. I dalje je
viđam u snovima, isto kao što sam je tada viđao u snovima... Zbog toga sam
pristao na misiju u Tanedu. Zbog toga sam kasnije hteo da vam se priključim.
Ja... Ja želim da je još jednom... vidim. Želim još jednom da joj dodirnem kosu,
pogledam je u oči... Želim da je posmatram. Ubij me, ako ti je volja. Ali neću se
više pretvarati. Ja mislim... Ja mislim da je ja volim. Molim te, ne smej se.
– Uopšte mi nije do smeha.
– Upravo zbog toga idem s vama. Razumeš?
– Želiš je za sebe ili za svog cara?
– Ja sam realista – šapnu. – Ipak ona mene ne želi. A mogao bih barem da
je viđam kao carevu suprugu.
– Kao realista – frknu veštac – treba da znaš da prvo moramo da je
pronađemo i spasemo. Pod uslovom da tvoji snovi ne lažu i da je Ciri stvarno
živa.
– Znam. A kada je pronađemo? Šta onda?
– Videćemo. Videćemo, Kahire.
– Ne varaj me. Budi iskren. Ipak nećeš dozvoliti da je uzmem.
Nije odgovorio. Kahir nije ponovio pitanje.
– Do tada – upita hladno – možemo li biti drugovi?
– Možemo, Kahire. Još jednom se izvinjavam za ono. Ne znam šta je bilo
ušlo u mene. U suštini, nikad te nisam sumnjičio za izdaju ili dvoličnost.
– Ja nisam izdajnik. Ja te nikada neću izdati, vešče.

*

Jahali su kroz duboku klisuru koju je bistra i široka reka Sansretur izdubila
među brdima. Išli su ka istoku, ka granici kneževine Tusen.

Gorgona, Ðavolja planina, izdizala se iznad njih. Morali bi da zabace glave
da bi videli njen vrh.

Ali nisu je zabacivali.
Prvo su osetili dim, trenutak kasnije ugledali su vatru, a na njoj ražnjeve na
kojima su se pekle rasečene pastrmke. Videli su pored vatre usamljenog čoveka.
Još sasvim nedavno, Geralt bi nemilosrdno ismejao i smatrao totalnim
idiotom svakoga ko bi smeo da tvrdi da će on, veštac, osetiti veliku radost kada
vidi vampira.

– Oho – reče mirno Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa ispravljajući
ražanj. – Pogledajte samo šta je mačka donela.

Klepač, takođe poznat kao knaker, goblinaj, polterduk, vratonos, rubezal, skrbnik ili
pustak, vrsta je kobolda, koga svakako k. visinom i snagom znatno premašuje. Takođe, k.
obično imaju ogromne brade, koje koboldi obično nemaju. K. prebiva u potkopima,
šahtovima, špiljama, ponorima, mračnim jamama, u unutrašnjosti stena, u svakojakim
šupljinama, pećinama i kamenitim pustarama. Tamo gde on živi, nesumnjivo su u zemlji
skrivena blaga, kao što su zlato, rude, karbon, so ili nafta. Zbog toga se k. često može sresti
i u rudnicima, naročito napuštenim, ali i u aktivnim voli da se pokazuje. Zloban nevaljalac
i štetočina, prokletstvo i prava božja kazna za rudare, koje raspojasani k. vuče za nos,
klepanjem mami u stenu i plaši, hodnike ruši, rudarsku opremu i svakojake alate krade i
kvari, a ne libi se ni da ih iza ugla gađa motkom.

Ali može da se potkupi da ne bi pravio belaja preko svake granice, tako što mu se stavi
negde u mračnom hodniku ili u šahtu hleb i mast, ovčiji sir, parče dimljene šunke – ali
najbolje boca rakije, pošto je k. na to strašno lakom.

Fiziolog

Sedmo poglavlje

– Bezbedni su – uveri ih vampir, terajući magarca Drakula. – Sve troje.
Milva, Neven i, naravno, Angulema, koja nas je u pravi čas sustigla u Dolini
Sansretur i sve nam ispričala, ne žaleći razne slikovite reči. Nikada nisam mogao
da shvatim zašto je kod vas, ljudi, većina psovki i pogrda povezana sa sferom
erotike? Ipak je seks lep i povezuje se s lepotom, radošću, prijatnošću. Kako
može da se koristi naziv polnog organa kao vulgaran sinonim...

– Drži se teme, Regise – prekinu ga Geralt.
– Naravno, izvinjavam se. Kada nas je Angulema upozorila na bandite koji
nas jure, bez odlaganja smo prešli rubež Tusena. Istina je da Milva nije bila
oduševljena, gorela je od želje da se vratimo i da vam obojici pomognemo.
Uspeo sam da je odvratim od toga. A Neven, čudo jedno, umesto da se raduje
utočištu koje pružaju granice kneževine, imao je srce u petama... Čega se on
tako plaši u Tusenu, da ne znaš slučajno?
– Ne znam, ali slutim – odgovori kiselo Geralt. – Pošto to ne bi bilo prvo
mesto gde je naš prijatelj bard nešto zakuvao. Sada se malo primirio jer se nalazi
u pristojnoj kompaniji, ali kao mlad nije bio baš cvećka. Rekao bih da su od
njega bili sigurni samo ježevi i one žene koje su se pentrale na vrh krošnje
visokog drveta. Muževi žena su veoma često to uzimali trubaduru za zlo, ne
znam zašto. U Tusenu sigurno postoji neki muž kome mogu da ožive sećanja
kada vidi Nevena... Ali to u suštini nije važno. Vratimo se konkretnim stvarima.
Šta je s poterom? Nadam se...
– Mislim – osmehnu se Regis – da ne bi prešli za nama u Tusen. Granica
vrvi od vitezova što se vrzmaju tamo i kojima je veoma dosadno, te traže priliku
za borbu. Povrh toga, mi smo zajedno s grupom hodočasnika koje smo sreli na
granici odmah pronašli put do svete šume Mirkvid. A to mesto budi strah. Čak i
pilgrimi i bolesnici, koji iz najdaljih zabiti putuju u Mirkvid radi ozdravljenja,
ostaju u kampovima nedaleko od kraja šume, jer ne smeju da zađu dublje. Zato
što kruže glasine da onaj ko se odvaži da uđe u svetu hrastovu šumu završava
tako što ga spale na laganoj vatri u Vrbovoj Babi.
Geralt udahnu vazduh.

– Ako bi...
– Naravno – vampir mu opet nije dopustio da dovrši. – U šumi Mirkvid
žive druidi. Oni što su ranije živeli u Angrenu, u Ked Duu, a zatim otputovali
na jezero Monduirn, i konačno u Mirkvid, u Tusen. Bilo nam je suđeno da
nađemo put do njih. Ne sećam se, govorio sam da nam je to suđeno?
Geralt snažno izdahnu, kao i Kahir, koji je išao iza njega.
– Tvoj poznanik je među tim druidima?
Vampir se ponovo osmehnu.
– To nije poznanik, nego poznanica – objasni. – Da, ona je među njima.
Čak je unapređena. Rukovodi celim Krugom.
– Hijerofantkinja?
– Flaminika. Tako se naziva najviša druidska titula kada je nosi žena.
– Tako je, zaboravio sam. Shvatam da su Milva i ostali...
– Sada pod zaštitom flaminike i Kruga – vampir po običaju odgovori na
pitanje u toku njegovog formulisanja, posle čega je odmah pristupio
odgovaranju na pitanje koje još nije postavljeno.
– Međutim, ja sam požurio da se nađem s vama. Zato što se desila
zagonetna stvar. Flaminika, kojoj sam počeo da izlažem naš problem, nije mi
dala da dovršim. Kazala je da zna sve i da već neko vreme očekuje naš dolazak.
– Kako?
– Ni ja nisam mogao da sakrijem nevericu – vampir cimnu magarca, uspravi
se na stremenima i pogleda unaokolo.
– Tražiš li nešto ili nekoga? – upita Kahir.
– Ne tražim više, pronašao sam. Sjašimo.
– Više bih voleo da najpre...
– Sjašimo. Pojasniću ti sve.
Morali su da govore glasnije kako bi se sporazumeli pod šumom vodopada
koji je padao s velike visine po uspravnom zidu kamene urvine. U dnu, tamo
gde se vodopad izlivao u poveliko jezero, u steni su zjapila crna pećinska usta.
– Da, to je upravo tamo – Regis potvrdi veščevu pretpostavku. – Izašao sam
ti u susret jer mi je naređeno da te uputim ovamo. Moraćeš da uđeš u ovu
pećinu. Rekao sam ti, druidi su znali za tebe, znali su za Ciri, znali su za našu
misiju. A to su saznali od osobe koja ovde živi. Ta osoba, ako je verovati
druitkinji, želi sa tobom da porazgovara.
– Ako je verovati druitkinji – ponovi zajedljivo Geralt. – Ja sam bio ovde