Andžej Sapkovski Lastavicja kula. Šesti deo Sage o vešcu. S poljskog prevela Zorana Lutovac. Čarobna knjiga

ranije. Znam šta živi u dubokim pećinama pod Ðavoljom planinom. Tu žive
raznoliki stanovnici. Ali s većinom se ne može razgovarati, jedino možda uz
pomoć mača. Šta je još rekla ta tvoja druitkinja? U šta još treba da poverujem?

– Na izrazit način – vampir upilji u Geralta crne oči – dala mi je do znanja
da ona uopšte nije luda za osobama koje uništavaju i ubijaju živu prirodu, a za
vešcima pogotovo. Objasnio sam joj da si ti sada veštac samo po nazivu, da
uopšte ne uznemiravaš živu prirodu, ako i ona tebe ne uznemirava. Treba da
znaš da je flaminika neobično bistra žena, smesta je primetila da se nisi odrekao
veštičarstva zato što si promenio pogled na svet, već zato što su te okolnosti
primorale. „Znam odlično”, rekla je, “da je nesreća zadesila vešcu blisku osobu.
Veštac je bio primoran da odustane od veštičarstva i požuri da spase...”

Geralt nije komentarisao, ali njegov pogled je bio toliko rečit da je vampir
požurio sa objašnjenjima.

– Rekla je, citiram: „Time što neće biti veštac, veštac će dokazati da je
spreman za pokornost i požrtvovanost. Zakoračiće u mračnu čeljust zemlje. Bez
oružja, ostavivši svako oružje, svako oštro železo. Svaku oštru misao. Svaku
agresiju, gnev, zlobu, aroganciju. Mora ući pokoran. Tek tada će, u čeljusti,
pokorni veštac pronaći odgovore na pitanja koja ga muče. Pronaći će odgovore
na mnoga pitanja. Ali ako veštac ostane veštac, neće pronaći ništa.”

Geralt pljunu prema vodopadu i pećini.
– To je obična igra – kaza. – Zabava! Šala! Vidovitost, požrtvovanje,

tajanstveni susreti u špiljama, odgovori na pitanja... Takve izlizane trikove možeš
sresti samo kod putujućih prosjaka-pripovedača. Neko se tu sprda sa mnom. U
najboljem slučaju. A ako to nije sprdanje...

– Ne bih to nazvao sprdnjom ni u kom slučaju – reče odlučno Regis. – Ni u
kom slučaju, Geralte iz Rivije.

– A šta je to onda? Jedno od slavnih druidskih čudaštava?
– Nećemo znati – odazva se Kahir – dok se ne uverimo. Hajde, Geralte, ući
ćemo tamo zajedno...
– Ne – odmahnu glavom vampir. – Flaminika je u tom pogledu bila
kategorična. Veštac mora tamo da uđe sam. Bez oružja. Daj mi tvoj mač.
Čuvaću ga dok si ti odsutan.
– Neka me đavo... – poče Geralt, ali Regis mu brzim gestom prekinu tok
odgovora.
– Daj mi tvoj mač – ispruži ruku. – Ukoliko imaš još neko oružje, i njega

mi ostavi. Seti se flaminikinih reči. Bez ikakve agresije. Požrtvovanost.
Pokornost.

– Da li ti znaš na koga ću tamo naići? Ko... ili šta me čeka tamo u pećini?
– Ne, ne znam. Najrazličitiji stvorovi naseljavaju podzemne hodnike ispod
Gorgone.
– Šlog će me strefiti!
Vampir se tiho nakašlja.
– To ne možemo da isključimo – reče ozbiljno. – Ali moraš preuzeti taj
rizik. Svakako znam da ćeš ga preuzeti.

*

Nije se prevario – kao što je i očekivao, ulaz u pećinu je bio zasut
zadivljujućom gomilom lobanja, rebara, kolenica i drugih kostiju. Međutim, nije
se osećao smrad truleži. Posmrtni ostaci su očigledno bili starovečni i imali su
dekorativnu ulogu za plašenje uljeza.

Barem je tako mislio.
Zašao je u tamu, a kosti su zakrckale i zapuckale pod stopalima.
Vid mu se brzo prilagodio mraku.
Našao se u gigantskoj pećini, kamenitoj kaverni, čije razmere oko nije moglo
da obuhvati, budući da su se proporcije lomile i nestajale u šumi stalaktita koji
su visili sa svoda poput živopisnih poluvenaca. S dna pećine, bleštavog od vlage
i iskričavog od raznobojnog šljunka, izrastali su beli i ružičasti stalagmiti, široki i
zdepasti pri osnovi, a tankovijasti pri vrhu. Neki su vrhovima sezali visoko iznad
veščeve glave. Neki su se na vrhu vezivali sa stalaktitima, stvarajući kolone
stalagnata. Niko ga nije dozivao. Jedini zvuk koji se mogao čuti bio je
odzvanjajući eho vode.
Krenuo je polako, pravo ispred sebe, u mrak, između redova stalagnata.
Znao je da ga neko posmatra.
Jako, uporno i izrazito, osećao je nedostatak mača na leđima – kao
nedostatak skoro izvađenog zuba.
Usporio je korak.
To što je maločas usvojio kao okrugle kamenčiće pri dnu stalagmita sada je
na njega kolačilo velike bleštave oči. U gustoj masi prljavosivih čuperaka
pokrivenih prašinom, otvarale su se ogromne čeljusti i bleštali stožasti očnjaci.

Barbegazi.
Išao je polako, a koračao ozbiljno – barbegazi su bili svuda, veliki, srednji i
mali, ležali su na njegovom putu bez pomisli da se sklone. Iako su se do tada
vladali mirno, ipak nije bio siguran šta će se desiti kada na nekog nagazi.
Stalagnati su bili kao šuma, nije bilo načina da se ide pravo, morao je da
skreće tamo-amo. Odozgo, sa svoda, kapala je voda.
Barbegazi – pojavilo ih se još više – pratili su ga u marširanju, kotrljajući se i
valjajući se po dnu. Čuo je njihovo monotono čavrljanje i brektanje. Osetio je
njihov oštar, kiseo miris.
Morao je da se zaustavi. Na njegovom putu, između dva stalagmita, na
mestu koje nije mogao da zaobiđe, ležao je veliki ehinops, načičkan gomilom
dugih bodlji. Geralt obliza pljuvačku. Znao je veoma dobro da ehinops može da
ispaljuje bodlje s razdaljine od deset stopa. Bodlje su imale posebnu odliku –
kada se zabiju u telo, slome se, a oštri krajevi prodiru i „putuju” sve dublje i
dublje, sve dok najzad ne dospeju do nekog osetljivog organa.
– Glupi veštac – začu iz mraka. – Plašljivi veštac! Boji se, haha!
Glas je zvučao čudnovato i strano, ali Geralt je takve glasove čuo već mnogo
puta. Tako su govorila bića koja nisu navikla da se sporazumevaju pomoću
artikulisanog govora – koristili su čudan akcenat i artikulaciju, te neprirodno
razvučene vokale.
– Glupi veštac! Glupi veštac!
Suzdržao se od komentara. Zagrizao je usne i oprezno prošao pored
ehinopsa. Stvorove bodlje zatalasale su se kao pipci morske sase. Ali samo na
trenutak, posle je ehinops prestao da se pomera i ponovo počeo da podseća na
veliku gomilu močvarne trave.
Dva ogromna barbegazija, cerekajući se i mumlajući, prekotrljala su se preko
njegovog puta. Odozgo, pod svodom, začulo se lepršanje opnastih krila i siktavo
kikotanje, koje je nepogrešivo signaliziralo prisutnost listonošaca i vespertila.
– Ovamo je došao, ubica, nasilnik! Veštac! – razlegao se u mraku isti glas
koji je maločas čuo. – Ugmizao je ovde! Osmelio se! Ali nema mač, ubica. Pa
kako hoće da ubija? Pogledom? Haha!
– Možda – razleže se drugi glas, s još neprirodnijom artikulacijom – da mi
njega ubijemo? Haaa?
Barbegazi začavrljaše u glasnom horu. Jedan, velik kao zrela bundeva,
dokotrlja se veoma blizu i škljocnu zubima pored Geraltovih potpetica. Veštac

priguši psovku koja mu je pohrlila na usne. Krenuo je dalje. Sa stalaktita je
kapala voda odjekujući zvonkim ehom.

Nešto se uhvatilo za njegovu nogu. Suzdržao se da ga ne otrese snažno.
Stvor nije bio velik, malo veći od psa pekinezera. Malo je i podsećao na
pekinezera. Po liku, a po ostalom je podsećao na majmuna. Geralt nije imao
pojma šta je to. U životu nije video ništa slično.
– Viš-tac! – izgovarao je pekinezer zviždeći, ali potpuno jasno, kruto se
držeći za Geraltovu čizmu. – Viš-tac-tac. Tu-pa-vac.
– Skini se – reče Geralt kroz stisnute zube. – Skini se sa čizme ili ću te
šutnuti u dupe.
Barbegazi začavrljaše glasnije, jače i groznije. U mraku nešto zariča. Geralt
nije znao šta je to bilo. Zvučalo je kao krava, ali veštac se mogao kladiti u bilo
šta da to nije krava.
– Viš-tac, tu-pa-vac.
– Pusti mi čizmu – ponovi, s naporom vladajući sobom. – Došao sam ovde
nenaoružan, u miru. Smetaš mi...
Zastao je i zagrcnuo se talasom groznog smrada od kog su mu oči zasuzile, a
kosa se uvila u lokne.
Pribijen uz njegov list, stvor nalik na pekinezera iskolačio je oči i ispraznio
creva pravo na njegove čizme. Odvratan smrad pratio je još odvratniji zvuk.
Geralt je opsovao u skladu sa situacijom i odgurnuo nogom navalentno
stvorenje. Mnogo nežnije nego što je trebalo. Ali ionako se desilo ono što je
očekivao.
– Šutnuo je malog! – zariča nešto iz mraka, nadglasavši uragansko čavrljanje
i hrkanje barbegazija. – Šutnuo je malog! Povredio je manjeg od sebe!
Najbliži barbegazi dovaljali su mu se do samih nogu. Osetio je kako ga
njihove čvornovate šape, tvrde poput kamenja, hvataju i onesposobljavaju. Nije
se branio, bio je potpuno rezigniran. U krzno najvećeg i najagresivnijeg protrljao
je čizme umrljane izmetom. Kad su ga povukli za odeću, seo je.
Nešto veliko spustilo se niz stalagnate skočivši na pod. Odmah je video šta je
to. Klepač. Zdepast, debeo, kosmat, krivonog, širok u ramenima verovatno
jedan sužanj i s riđom bradom koja je bila još šira.
Približavanje klepača pratili su potresi zemlje, kao da se nije klepač
približavao, već peršeronski konj. Orožnala i široka stopala stvora bila su –
koliko god to smešno zvučalo – dugačka po pola stope svako.

Klepač se nagnuo preko njega i podrignuo na votku. „Hulje ovde peku
rakiju”, pomisli mahinalno Geralt.

– Udario si manjeg od sebe, vešče – zasmrde mu u lice klepač. – Bez
ikakvog razloga si napao i povredio malo, prijatno, nevino stvorenje. Znali smo
da ti se ne može verovati. Ti si agresivan. Imaš instinkte ubice. Koliko naših si
ubio, ološu?

Geralt je smatrao da nije nužno da odgovori.
– Oooo! – klepač je još jače podrignuo na njega svareni alkohol. – Od
detinjstva o tome maštam! Od detinjstva! Napokon se ispunio moj san. Pogledaj
levo.
Pogledao je kao da je glupan i dobio desnu pesnicu u zube, tako da je video
veliku svetlost.
– Oooo! – klepač iskezi velike krive zube kroz gustiš smrdljive brade. – Od
detinjstva o tome maštam. Pogledaj desno.
– Dosta – razleže se negde u dubini pećine glasna i zvučna naredba. – Dosta
tih igara i šala. Pustite ga.
Geralt pljunu krv s rasečene usne. Oprao je čizmu u potočiću vode koja je
tekla po steni. Tvor s licem pekinezera kezio se na njega podrugljivo, ali s
bezbedne udaljenosti. Klepač se takođe kezio, trljajući pesnicu...
– Idi, vešče – povika. – Idi kod njega, jer te zove. Ja ću sačekati. Ipak ćeš
morati da se vratiš ovuda.

*

Pećina u koju je ušao, začudo, bila je puna svetlosti. Kroz otvore na svodu
koji se caklio od siga upadali su unakrsni snopovi svetlosti, koji su se odbijali od
stene i slivali u čarobne prizore bleskova i boja. Povrh toga, u vazduhu je visila
magična lopta usplamtela od svetlosti, pojačana refleksijama kvarca u stenama.
Mimo sve te iluminacije, kraj pećine je nestajao u mraku, crna tama skrivala se u
perspektivi kolonade stalagnata.

Upravo u tom trenutku, na zidu koji je priroda pripremila za tu svrhu,
nastajala je ogromna pećinska slika. Slikar je bio svetlokosi vilenjak koji je nosio
mantil izmrljan farbom. U magijsko-prirodnom blesku, njegova glava kao da je
bila ovenčana svetlucavim oreolom.

– Sedi – vilenjak, ne skrećući pogled sa slike, pokretom četkice pokaza

Geraltu kamen. – Nisu ti naudili?
– Ne. Ne baš.
– Moraš im oprostiti.
– Istina. Moram.
– Malo su kao deca. Strašno su se radovali tvom dolasku.
– Primetio sam.
Vilenjak je tek sada pogledao u njega.
– Sedi – ponovi. – Uskoro ću ti biti na raspolaganju. Već završavam.
To što je vilenjak završavao bila je stilizovana životinja, najverovatnije bizon.

Zasad su bile gotove samo njegove konture – od impresivnih rogova do ništa
manje divnog repa. Geralt je seo na pokazani kamen i zakleo se u sebi da će biti
strpljiv i pokoran – do granice mogućnosti.

Vilenjak, tiho zviždeći kroz stisnute zube, umoči četkicu u činiju s farbom i
brzim pokretima oboji svog bizona u ljubičasto. Nakon trena razmišljanja,
naslikao je na boku životinje tigrove pruge.

Geralt je posmatrao u tišini.
Napokon se vilenjak odmakao za korak, diveći se pećinskoj fresci na kojoj je
sada već bila predstavljena cela lovačka scena. Ljubičastog i prugastog bizona
jurile su, u čudnim poskocima, nacrtanim nehajnim pokretima četkice, mršave
figurice ljudi s lukovima i kopljima.
– Šta to treba da bude?
Vilenjak ga pogleda nakratko, turajući čist kraj četkice u usta.
– To je – kaza – preistorijska slika, koju su naslikali prvobitni ljudi, što su
živeli u ovoj pećini pre hiljadu godina i uglavnom se bavili lovom na već odavno
izumrle ljubičaste bizone. Neki od prvobitnih lovaca su bili umetnici, sačuvali su
duboko ukorenjenu potrebu da reaguju na umetnički način. Da ovekoveče ono
što im je stajalo u duši.
– Fascinantno.
– Sigurno da jeste – složi se vilenjak. – Vaši učenjaci odavno skitaju po
pećinama i traže tragove pračoveka. A koliko god puta da ih pronađu,
neizmerno su fascinirani. Zato što pronalaze i dokaz da na ovoj zemlji, i ujedno
na ovom svetu, niste skitnice. Dokaz za to da su vaši preci tu živeli vekovima, te
da njihovim naslednicima taj svet pripada. Pa, svaka rasa ima pravo na nekakve
korene. Čak i vaša, ljudska, čije korene svakako treba tražiti u krošnjama drveća.
Ha, smešna igra reči, zar ne? Dostojna epigrama. Voliš li laku poeziju? Šta ti

misliš, šta bih još mogao ovde da docrtarn?
– Docrtaj praljudskim lovcima velike, ukrućene faluse.
– Dobra ideja – vilenjak umoči četkicu u farbu. – Kult falusa je bio tipičan

za primitivne civilizacije. To takođe može da posluži nastanku teorije da ljudska
rasa podleže fizičkoj degeneraciji. Preci su imali faluse kao močuge, a
potomcima su ostale smešne, zakržljale kitice... Hvala, vešče.

– Nema na čemu. Eto, stajalo mi je na duši. Farba izgleda veoma sveže da bi
bila preistorijska.

– Za tri-četiri dana boje će izbledeti pod uticajem soli koju ispušta zid i slika
će postati toliko preistorijska da ti pamet stane. Vaši učenjaci će se upišati od
radosti kada to vide. Dajem glavu da nijedan neće prepoznati moju farsu.

– Prepoznaće je.
– A na koji način?
– Zato što nećeš izdržati a da ne potpišeš remek-delo.
Vilenjak se zasmeja oporo.
– Tačno. Pročitao si me bez greške. Eh, ognju sujete, kako je teško
umetniku da te ugasi u sebi. Ja sam već potpisao sliku. Evo, ovde.
– To nije vilin konjic?
– Ne. To je ideogram koji označava moje ime. Zovem se Krevan Espan ep
Kaomhan Maha. Da bi bilo ugodnije, koristim alijas Avalak’h, i tako mi se
možeš obraćati.
– Neću zanemariti.
– A tebe zovu Geralt iz Rivije. Ti si veštac. Ipak, trenutno ne juriš stvorove i
zveri, pošto si zauzet traženjem nestalih devojaka.
– Zadivljujuće brzo se šire vesti. I zadivljujuće duboko. Očigledno si
predvideo da ću se pojaviti ovde. Umeš i da prorekneš budućnost, kako sam
shvatio?
– Da prorekne sudbinu – Avalak’h obrisa ruke o krpu – može svako. I
svako to radi, pošto je to odista lako. Nije nikakva nauka proricati. Nauka je
proricati tačno.
– Zgodan zaključak i vredan epigrama. Jasno je da umeš da proričeš tačno.
– Veoma često. Ja, dragi Geralte, umem dosta toga i znam dosta toga.
Uostalom, na to ukazuje moja, kako biste to vi ljudi rekli, naučna titula. U celini:
Aen Saevhern.
– Znalac.

– Tako je.
– Koji hoće, nadam se, da podeli znanje.
Avalak’h je ćutao nekoliko trenutaka.
– Da podelim? – reče najzad otegnuto. – S tobom? Znanje, dragi moj, jeste
privilegija, a privilegije se dele samo sa sebi ravnima. A zbog čega bih ja,
vilenjak, Znalac, član elite, morao da delim bilo šta s potomkom bića koje se
pojavilo u svemiru pre jedva pet miliona godina, evoluiravši iz majmuna,
pacova, šakala ili drugog sisara? Bića kojem je trebalo oko milion godina da bi
otkrilo da pomoću dve dlakave ruke može da obavi neku radnju koristeći
oglodanu kosku? Posle čega je gurnulo tu kost sebi u dupe i zapištalo od sreće?
Vilenjak ućuta, okrenuvši se i upiljivši oči u svoju sliku.
– Zbog čega si se – ponovi – usudio da pomisliš da ću s tobom podeliti ma
kakvo znanje, čoveče? Reci mi!
Geralt obrisa čizmu od ostataka govana.
– Možda zbog toga – odgovori oporo – što je to neizbežno?
– Možda zato – Geralt nije hteo da povišava glas – što će proći narednih
nekoliko godina i ljudi će jednostavno uzeti svako znanje, bez obzira na to da li
neko želi s njima da ga podeli ili ne? Tu ubrajam i znanje o tome što ti, vilenjak i
Znalac, vešto skrivaš iza pećinskih fresaka? Zato što računaš na to da ljudi neće
hteti da razvaljuju krampovima taj zid oslikan lažnim dokazom praljudskog
postojanja? Šta? Ti, moj ognju sujete?
Vilenjak je prasnuo u smeh. Potpuno veselo.
– O da – reče. – Bila bi to sujeta nesumnjivo dovedena do gluposti da
mislim da nešto nećete razvaliti. Razvalićete sve. Samo, šta s tim? Šta s tim,
čoveče?
– Ne znam. Reci mi. A ako smatraš da nije prikladno, onda ću otići.
Najradije na neki drugi izlaz, pošto me na onom čekaju tvoji raskalašni
kompanjoni u želji da mi polome rebra.
– Izvoli – vilenjak naglim pokretom raširi ruke, a kamenita stena se sa
škripom i treskom otvori, brutalno cepajući ljubičastog bizona napola. – Izađi
ovuda. Koračaj ka svetlosti. U prenesenom ili bukvalnom značenju reči, ovo je
po pravilu pravi put.
– Šteta – promrmlja Geralt. – Mislim na fresku.
– Mora da se šališ – reče vilenjak nakon trena ćutanja, koji ga je prijatno i
ugodno iznenadio. – Fresci neće ništa biti. Istom čarolijom ću zatvoriti stenu,

čak ni trag linije neće ostati. Hajde. Izaći ću s tobom, ispratiću te. Došao sam do
zaključka da ipak imam nešto da ti kažem. I da ti pokažem.

Unutra je vladala tama, ali veštac je odmah znao da je pećina ogromna –
prozreo je to po temperaturi i kretanju vazduha. Šljunak po kome su hodali bio
je mokar.

Avalak’h je čarima stvorio svetlost – na vilenjački način, samo gestom, bez
izgovaranja čari. Usplamtela lopta uzletela je ka svodu, formacije planinskog
kristala u stenama pećine zasijale su milijardama zraka, zaplesale su senke.
Veštac je uzdahnuo mimo volje.

Nije prvi put da vidi vilenjačke rezbarije i kipove, ali svaki put je utisak bio
isti: figure vilenjaka i vilenjakinja zamrznute usred pokreta, usred treptaja, nisu
delo rezbarovog dleta, već rezultat snažne čarolije, koja je u stanju da pretvori
živo tkivo u beli mermer iz Amela.

Najbliža statua predstavljala je vilenjakinju kako sedi zgrčenih nogu ua
bazaltnoj ploči. Vilenjakinja je okretala glavu, kao da ju je upozorio šum koraka
koji su se približavali. Bila je potpuno naga. Beo mermer izglačan do mlečnog
sjaja činio je da se zaista oseti toplota koja je izbijala iz kipa.

Avalak’h se zaustavio i naslonio na jedan od stubova koji je obeležavao put
između aleje kipova.

– Po drugi put – kaza tiho – munjevito si me pročitao, Geralte. Da, bio si u
pravu, slika bizona na steni bila je kamuflaža koja treba da odvrati od raskivanja
i razbijanja zida. Kamuflaža koja treba da sačuva sve ovo ovde od otimačine i
uništavanja. Svaka rasa, pa i vilenjačka, ima pravo na korene. Ovo što vidiš, to
su naši koreni. Molim te, gazi oprezno. To je u suštini groblje.

Rasplesane refleksije svetlosti na planinskim kristalima dobijale su od mraka
druge osobine – iza aleje kipova videle su se kolonade, stepenice, amfiteatarski
klaustri, arkade i peristili. Sve je bilo od belog mermera.

– Želim – nastavi Avalak’h, zaustavljajući se i pokazujući dlanom – da ovo
opstane. Čak i kada mi odemo, kada se ceo ovaj kontinent i ceo ovaj svet nađu
pod mnogomiljnim slojem snega i leda, Tir na Bea Arain će opstati. Otići ćemo
odavde, ali jednom ćemo se vratiti. Mi, vilenjaci. Tako nam to predskazuje Aen
Ithlinnespeath, proročanstvo Itline Egli ep Evenijen.

– Vi stvarno u njega verujete? U tu vradžbinu? Zar je toliko dubok vaš
fatalizam?

– Sve – vilenjak nije gledao u njega, već u mermerne stubove pokrivene

bareljefom delikatnim poput paučine – beše predskazano i prorokovano. Vaš
dolazak na kontinent, ratovi, prolivanje vilenjačke i ljudske krvi. Uzdizanje vaše
rase, dekadencija naše. Borba vladara Severa i Juga. “I ustaće kralj Juga protiv
kraljeva Severa i potopiće njihovu zemlju kao povodanj; biće oni zdrobljeni, a
narodi njihovi uništeni... I tako će začeti propast sveta.” Sećaš li se Itlininog
teksta, vešče? Onaj ko je daleko umreće od zaraze; onaj ko je blizu, njega će
ubiti mraz... Pošto će doći vreme Tedd Deireadh, Vreme svršetka, Vreme mača i
sekire, Vreme prezira, Vreme bele studeni i vučje mećave...

– Poezija.
– Više voliš manje poetsko? Kao rezultat promene ugla padanja sunčevih
zraka, pomeriće se, i to znatno, granica večitog leda. Led koji će skliznuti sa
severa smoždiće ove planine i gurnuti ih daleko na jug. Sve će prekriti beo sneg
u sloju debljem od milje. I biće veoma, veoma hladno.
– Nosićemo tople gaće – odgovori bez emocija Geralt. – Kožuhe i krznene
kape.
– Uzeo si mi reč iz usta – saglasi se mirno vilenjak. – I u tim gaćama i s
kapama opstaćete kako biste se jednog dana vratili ovamo da kopate rupe i
pretražujete ove pećine, da uništavate i kradete. Itlinino proročanstvo o tome ne
govori, ali ja to znam. Nema načina da se potpuno unište ljudi, uvek će ostati
barem dvoje. Što se tiče nas, vilenjaka, Itlina je vrlo odlučna: spasiće se samo oni
koji krenu za Lastavicom. Lastavica, simbol proleća, jeste izbaviteljka, ona koja
će otvoriti Zabranjene dveri, pokazati put izbavljenja. I omogućiti oživljenje
sveta. Lastavica, Čedo Drevne krvi.
– Odnosno Ciri? – ne izdrža Geralt. – Ili Cirino dete? Kako? I zašto?
Činilo se da Avalak’h nije čuo do kraja.
– Lastavica Drevne krvi – ponovi. – Njene krvi. Hodi. Pogledaj.
Čak i među drugim kipovima, nesumnjivo realističnim, uhvaćenim u pokretu
ili gestu, kip koji je pokazivao Avalak’h razlikovao se.
Bela mermerna vilenjakinja, u poluležećem stavu na ploči, ostavljala je utisak
kao da se tek probudila – samo što se ne uspravi i ustane. Bila je licem okrenuta
ka praznom mestu pored nje, a podignuta ruka kao da je dodirivala nešto
nevidljivo.
Na vilenjakinjinom licu oslikavao se izraz spokoja i sreće.
Mnogo je vremena prošlo dok Avalak’h nije prekinuo tišinu.
– To je Lara Doren ep Šijadal. Naravno, to nije grob, već kenotaf. Čudi te

stav kipa? Eto, projekat nije pronašao podršku da se u mermeru izvajaju oboje
legendarnih ljubavnika: Lara i Kregenan iz Loda. Kregenan je bio čovek, bilo bi
svetogrđe trošiti amelski mermer na njegovu statuu. Bilo bi huljenje staviti
statuu čoveka ovde, u Tir na Bea Arainu. S druge strane, još bi veći zločin bio s
predumišljajem uništavati sećanje na ta osećanja. Pa su se našli na zlatnoj sredini.
Kregenana... formalno ovde nema. A ipak je tu. U Larinom pogledu i pozi.
Ljubavnici su zajedno. Ništa nije uspelo da ih rastavi. Ni smrt, ni zaborav... Ni
mržnja.

Vešcu se činilo da se ravnodušan vilenjakov glas promenio na trenutak. Ali to
verovatno nije bilo moguće.

Avalak’h se približi kipu i opreznim, nežnim pokretom pogladi mermerno
rame. Zatim se okrenu, a na njegovom trouglastom licu ponovo se pojavio
običan, malo ironičan osmeh.

– Da li znaš, vešče, šta je najveći minus dugovečnosti?
– Ne.
– Seks.
– Šta?
– Dobro si čuo. Seks. Posle nepunih sto godina postaje dosadan. Nema više
u njemu ničega što bi moglo da fascinira ili uzbuđuje, što bi imalo u sebi
uzbudljivu privlačnost nečeg novog. Sve je već bilo... Na ovaj, ili onaj način, ali
bilo je. I onda odjednom dođe konjunkcija sfera i ovde se pojavite vi, ljudi.
Pojavljuju se ovde preživeli ljudi koji pristižu iz drugog sveta, iz vašeg drevnog
sveta, koji ste uspeli potpuno da uništite, vašim sopstvenim, večito dlakavim
rukama da uništite, jedva pet miliona godina nakon što ste se oblikovali kao
vrsta. Ima vas šaka jada, prosek godina života vam je smešno nizak, vaš
opstanak stoga zavisi od tempa razmnožavanja, zbog toga vas razuzdana žudnja
nikada neće napustiti, seks potpuno upravlja vama, to je nagon jači čak od
instinkta samoodržavanja. Umreti, zašto da ne, ako pre toga može nešto da se
kara: to je u kratkim crtama cela vaša filozofija.
Geralt nije prekidao i nije komentarisao, iako je imao veliku želju.
– I šta se na kraju dešava? – nastavi Avalak’h. – Vilenjaci, smoreni
smorenim vilenjakinjama, hvataju se za ljudske žene koje su uvek raspoložene, a
smorene vilenjakinje za ljudske mužjake, uvek pune jedrine i poleta. I dešava se
nešto što niko ne može da objasni: vilenjakinje, koje obično imaju ovulaciju
jednom u deset, dvadeset godina, opšteći s čovekom počinju da ovuliraju pri

svakom snažnom orgazmu. Proradio je neki skriveni hormon, možda i
kombinacija hormona. Vilenjakinje shvataju da decu mogu praktično imati samo
s ljudima. Vilenjakinje su zaslužne što vas nismo istrebili dok smo još bili jači. A
kasnije ste vi postali jači i počeli ste nas da istrebljujete. Ali u vilenjakinjama ste
uvek imali saveznike, One su bile zastupnice zajedničkog života, zajedničkog
rada i zajedničkog postojanja... i nisu htele da priznaju da se u suštini radi o
zajedničkom spavanju.

– Šta to ima – frknu Geralt – zajedničko sa mnom?
– S tobom? Apsolutno ništa. Ali ima mnogo s Ciri. Ciri je svakako potomak
Lare Doren ep Šijadal, a Lara Doren je bila zastupnica zajedničkog postojanja s
ljudima. Generalno, s jednim čovekom. S Kregenanom iz Loda, ljudskim
čarobnjakom. Lara Doren je koegzistirala s tim Kregenanom često i uspešno.
Jednostavnije govoreći: zatrudnela je.
Veštac ni ovaj put nije prekidao.
– Problem je bio u tome što Lara Doren nije bila obična vilenjakinja. Bila je
genetska zaliha. Specijalno pripremljena. Rezultat višegodišnjeg rada. Povezavši
se s drugom zalihom, vilenjačkom, trebalo je da rodi još posebnije dete. Začevši
s čovečjim semenom, pokopala je tu šansu, uništila je rezultate stotina godina
planiranja i pripremanja. Barem se tada tako mislilo. Niko nije mogao da
pretpostavi da bi mestik kog je oplodio Kregenan mogao da nasledi od
punovredne majke nešto pozitivno. Ne, takva mezalijansa nije mogla doneti
ništa dobro...
– I zbog toga je – dobaci Geralt – bio surovo kažnjen.
– Ne tako kao što misliš – Avalak’h ga pogleda brzo. – Iako je veza Lare
Doren i Kregenana donela nepredvidivu štetu vilenjacima, a ljudima je mogla
samo izaći na dobro, ipak su ljudi, a ne vilenjaci, ubili Kregenana. Ljudi, a ne
vilenjaci, ubili su Laru. Upravo tako je bilo, pored toga što je mnogo vilenjaka
imalo razloge da mrzi ljubavnike. Lične takođe.
Geralta je već po drugi put zbunila neznatna promena u glasu vilenjaka.
– Ovako ili onako – nastavi Avalak’h – zajedničko postojanje je puklo kao
mehurići od sapuna, rase su skočile jedne drugima za guše. Počeo je rat koji
traje do dan-danas. A u međuvremenu, genetski materijal Lare... Postoji, kao što
si već sigurno naslutio. Nažalost, mutirao je. Da, da. Tvoja Ciri je mutant.
Vilenjak ni ovog puta nije dočekao odgovor.
– Naravno, u to su umešali prste vaši čarobnjaci, lukavo spajajući uzgajane

pojedince u parove, ali to im je izmaklo kontroli. Malo ko može da nasluti kojim
čudom se genetski materijal Lare Doren preporodio tako snažno u Ciri i šta je
bio okidač. Mislim da Vilgeforc zna za to, onaj isti što ti je u Tanedu prebrojao
kosti. Čarobnjaci koji su eksperimentisali s potomstvom Lare i Rijanon, i neko
vreme vršili regularan uzgoj, nisu došli do očekivanih rezultata, umorili su se i
odustali od eksperimenta. Ali eksperiment je trajao, s tim što je sad tekao
spontano. Ciri, kćerka Pavete, unuka Kalante, praprapraunuka Rijanon, bila je
pravi potomak Lare Doren. Vilgeforc je saznao za to, verovatno slučajno. Za to
zna i Emhir var Emreis, car Nilfgarda.

– I ti znaš za to.
– Ja znam i više nego njih dvojica. Ali to nije važno. Mlin predodređenja
deluje, melje zrna sudbine... Ono što je predodređeno mora se desiti.
– A šta mora da se desi?
– Ono što je predodređeno. Ono što je utemeljeno odozgo, naravno, u
prenesenom značenju. Nešto o čemu odlučuje mehanizam koji nepogrešivo
funkcioniše i u čijim su temeljima Cilj, Plan i Rezultat.
– To je ili poezija, ili metafizika. Ili i jedno i drugo, jer je ponekad teško
razgraničiti. Možeš li da mi kažeš neke konkretne stvari? Makar minimalne?
Rado bih prodiskutovao s tobom o svemu, ali zadesilo se da sam u žurbi.
Avalak’h ga odmeri dugotrajnim pogledom.
– A kuda tako žuriš? Ah, oprosti... Kako mi se čini, ti ništa nisi shvatio od
onog što sam govorio. Stoga ću ti jednostavno reći: tvoj veliki spasilački pohod
već je lišen smisla. U potpunosti ga je izgubio.
– Ima nekoliko razloga – nastavi vilenjak, gledajući kameno veščevo lice. –
Kao prvo, već je prekasno, osnovno zlo se već desilo, nisi više u stanju da od
njega spaseš devojku. Kao drugo, sada, kada je već kročila na svoj put,
Lastavica će se odlično sama čuvati, previše snažnu moć nosi u sebi da bi se
plašila bilo čega. Tvoja pomoć joj nije potrebna. A kao treće... Hm...
– Ja te sve vreme slušam, Avalak’h. Sve vreme.
– Kao treće... Kao treće, neko drugi će joj sada pomoći. Valjda nisi toliko
arogantan da misliš da tu devojku samo i isključivo s tobom vezuje sudbina...
– To je sve?
– Da.
– Onda doviđenja.
– Čekaj.

– Rekao sam. Žurim.
– Pretpostavimo na trenutak – reče spokojno vilenjak – da ja faktički znam
šta će se desiti, da vidim budućnost. Ako ti kažem da će se to što će se desiti
svejedno desiti, bez obzira na napore koje ti činiš? Bez obzira na preuzete
inicijative? Ako ti kažem da bi mogao da potražiš neko mirno mesto i da sediš
tamo ne radeći ništa, čekajući na neizbežne posledice toka događaja, da li bi se
odlučio na tako nešto?
– Ne.
– A ako ti kažem da tvoja aktivnost, koja svedoči o nedostatku vere u
nepokolebljive mehanizme Cilja, Plana i Rezultata, može, mada je verovatnoća
nikakva, ponešto da promeni – ali nagore? Da li bi ponovo razmislio o tome?
Ah, već vidim po tvom izrazu lica da ne bi. Stoga ću jednostavno pitati: zašto?
– Stvarno želiš da znaš?
– Stvarno.
– Zato što ja jednostavno ne verujem u tvoje metafizičke otrcane fraze o
ciljevima, planovima i zamislima tvoraca s vrha. Takođe, ne verujem u vašu
slavnu Itlininu vradžbinu i druga proročanstva. Zamisli, smatram da je to
besmislica i podvala isto kao tvoja pećinska slika. Ljubičasti bizon, Avalak’h.
Ništa manje. Ne znam da li ne možeš ili ne želiš da mi pomogneš. Ipak, ne
žalim te...
– Kažeš da ne mogu ili neću da ti pomognem. A na koji bih način mogao?
Geralt je razmišljao neko vreme, apsolutno svestan da od tačnog
formulisanja pitanja mnogo toga zavisi.
– Pronaći ću Ciri?
Odgovor je usledio odmah.
– Pronaći ćeš je. Samo da bi je ponovo izgubio. I to zanavek, bespovratno.
Pre nego što do toga dođe, izgubićeš sve svoje saputnike. Jednog od tih
saputnika ćeš izgubiti u toku nekoliko narednih nedelja, možda čak dana. Možda
čak časova.
– Hvala.
– Još nisam završio. Neposredan i brz rezultat tvoje ingerencije u mlevenju
zrna Cilja i Plana biće smrt nekoliko desetina hiljada ljudi. Uostalom, to nema
nikakav značaj, pošto će ubrzo zatim život izgubiti nekoliko desetina miliona
ljudi. Svet kakav znaš jednostavno će nestati, prestaće da postoji, kako bi se
nakon određenog vremena preporodio u potpuno drugom obliku. Ali na to niko

apsolutno nema i neće imati uticaj, niko nije u stanju da izbegne niti da obrne
redosled stvari. Ni ti, ni ja, ni čarobnjaci, ni Znalci. Čak ni Ciri. Šta kažeš na to?

– Ljubičasti bizon U svakom slučaju, hvala ti, Avalak’h.
– Uostalom – slegnu ramenima vilenjak – malo me intrigira šta će uraditi
kamičak koji upadne u zupčanik žrvnja... Mogu li još nešto da učinim za tebe?
– Bolje ne. Po mom mišljenju, ne možeš da mi pokažeš Ciri?
– Ko je to rekao?
Geralt zadrža dah.
Avalak’h se brzim koracima uputi prema zidu pećine dajući znak da veštac
pođe za njim.
– Ovi zidovi – pokaza na iskričave planinske kristale – imaju osobita
svojstva. Stavi ruku na ovaj zid. Dobro gledaj. Razmišljaj intenzivno o tome
kako si joj sada veoma potreban. I ponudi, da se tako izrazim, mentalnu volju
da pomogneš. Misli o tome kako želiš da joj pojuriš u pomoć, da budeš pored
nje, nešto u tom smislu. Slika bi trebalo sama da se pojavi i da bude jasna.
Gledaj, ali suzdržavaj se od naglih reakcija. Ništa ne govori. To će biti vizija, a
ne komunikacija.
Poslušao je.
Prve vizije, uprkos obećanju, nisu bile jasne. Bile su nejasne, ali ipak
iznenadne, te se mahinalno pomerio unazad. Odsečena ruka na vrhu stola... Krv
rasprskana po staklenoj ploči... Kosturi na konjskim skeletima... Jenefer vezana
lancima...
Kula? Crna kula? A iza nje, pri dnu... Polarna svetlost?
I odjednom, bez upozorenja, slika je postala jasna. Čak i više nego jasna.
– Neven! – vrisnu Geralt – Milva! Angulema!
– Šta? – zainteresova se Avalak’h. – Ah, da. Čini mi se da si sve pokvario.
Geralt je odskočio od zida pećine, zamalo se prevrnuvši o bazaltni
postament.
– Nije važno, dođavola! – viknu. – Slušaj, Avalak’h, ja moram što brže da
stignem do te druidske šume...
– Ked Mirkvid?
– Tako je! Mojim drugovima tamo preti smrtna opasnost! Bore se za život!
Ugroženi su čak i drugi ljudi... Kuda je najbrže... Ah, dođavola! Vratiću se po
mač i konja...
– Nijedan konj – prekinu ga mirno vilenjak – neće uspeti da te odvede u

Mirkvid pre nego što mrak padne...
– Ali ja...
– Još nisam završio. Idi po taj tvoj slavni mač, a ja ću ti u međuvremenu

obezbediti konja. Savršenog konja za planinske staze. Taj konj je malo, rekao
bih, netipičan... Ali zahvaljujući njemu, bićeš u Ked Mirkvidu za nepunih pola
sata.

*

Klepač je smrdeo kao konj – i tu se završavala svaka sličnost. Geralt je
jednom gledao u Mahakamu takmičenje u jahanju planinskih muflona koje su
organizovali patuljci i to mu je izgledalo kao apsolutno ekstreman sport. Ali tek
sada, sedeći na leđima klepača koji juri kao sumanut, shvatio je šta je pravi
ekstrem.

Da ne bi spao s njega, snažno je zabio prste u grube lokne i stezao butinama
kosmate kukove stvora. Klepač je smrdeo na znoj, urin i votku. Jurio je kao
pomahnitao, od udara njegovih gigantskih stopala zemlja je tutnjala, kao da je
imao tabane od bronze. Retko kad je usporavao, ali tad bi se popeo na padinu i
jurnuo niz nju tako brzo da je vazduh zavijao u ušima. Hitao je po granama,
strmim planinskim stazama i grebenima tako uskim da je Geralt stezao kapke da
ne bi gledao ka dole. Preskakao je vodopade, kaskade, bezdane i pukotine koje
ne bi preskočio muflon, a svaki načinjeni skok pratila je divlja i zaglušujuća rika.
Odnosno, još više divlja i zaglušujuća nego inače – zato što je klepač praktično
ričao bez pauze.

– Ne juri toliko! – nalet vazduha potisnuo je reči nazad u grlo.
– Zašto?
– Pio si.
– Vuaaaaahaaaaaa!
Hitali su. U ušima je zviždalo.
Klepač je smrdeo.
Topot ogromnih stopala na steni je utihnuo, zaklepetali su goleti i nasipi.
Zatim je zemlja postala manje kamenita, treperilo je nešto zeleno, što je mogao
biti bor krivulj. Posle toga je treperilo zeleno i bronzano, zato što je klepač
suludo đipao kroz jelovinu. Miris smole pomešao se sa smradom stvora.
– Vuaaahaaaa!

Jele su nestale, zašumelo je opalo lišće. Sada je bilo crveno, bordo, oker i
žuto.

– Sporijeeeee!
– Vuaaahaaaa!
Klepač dugim skokom prelete preko gomile obaljenih drva. Geralt se zamalo
ugrize za jezik.

*

Divlja vožnja se okončala jednako sirovo kao što je i počela. Klepač je zario
pete u zemlju, zaričao i zbacio vešca na zemlju pokrivenu lišćem. Geralt je ležao
neko vreme, jer od nedostatka vazduha nije mogao ni da proklinje. Potom je
ustao sikteći i trljajući koleno, u kome se opet javio bol.

– Nisi spao – utvrdi činjenicu klepač, a glas mu je bio začuđen. – Deder,
deder.

Geralt nije komentarisao.
– Na pravom smo mestu – klepač pokaza kosmatom šapom. – Ovo je Ked
Mirkvid.
Nadole pred njima ležala je kotlina gusto pokrivena maglom. Kroz nju su
prosijavali vrhovi velikog drveća.
– Ta magla – preduhitri pitanje klepač njuškajući – nije prirodna. Osim toga,
odande se oseća dim. Na tvom mestu bih požurio. Eeeh, pošao bih s tobom...
Čak mi se manta od želje za borbom! A još kao dete sam maštao da jednom
napadnem ljude s vešcem na leđima! Ali Avalak’h mi je zabranio da se izlažem.
Radi se o bezbednosti cele naše zajednice...
– Znam.
– Ne uzimaj za zlo što sam te odalamio po zubima.
– Neću.
– Ti si pravi momak.
– Hvala ti. Hvala i za prevoz.
Klepač isceri zube kroz riđu bradu i podrignu na votku.
– Bilo mi je zadovoljstvo.

*

Magla koja je prekrivala Mirkvid bila je gusta i imala je neregularan oblik, koji
je podsećao na gomilu razbijene pavlake što ju je nasadila na tortu bezumna
kuvarica. Ova magla je podsećala vešca na Brokilon – šuma drijada često je bila
pokrivena sličnom gustom, zaštitnom i kamuflažnom magijskom oparom. Slična
brokilonskoj bila je takođe i odvratna atmosfera prašume, ovde na kraju, u delu
koji se većinom sastoji iz jovovine i bukve.

I isto kao u Brokilonu, već na kraju šume, na putu pokrivenom lišćem,
Geralt se umalo spotakao o leševe.

*

Okrutno pobijeni ljudi nisu bili ni druidi ni Nilfgardijci, a sigurno nisu
pripadali ni bandi Slavuja i Širua. Pre nego što je Geralt video u magli obrise
kola, prisetio se da je Regis govorio o hodočasnicima. Proizilazilo je da se nekim
hodočasnicima hodočašće nije baš srećno završilo.

Smrad dima i paljevine, neprijatan u vlažnom vazduhu, postajao je sve
izrazitiji i pokazivao je put. Uskoro su i glasovi pokazivali put. Urlici. I lažna.,
mačja muzika gusala.

Geralt je ubrzao korak.
Na putu mokrom od kiše stajala su kola. Pored točkova su ležali novi leševi.
Jedan od bandita je čeprkao po kolima izbacujući na put predmete i alatke.
Drugi je držao ispregnute konje, treći je skidao s ubijenog hodočasnika plašt od
lisičje kože. Četvrti je testerisao gudalom gusle koje je sigurno našao među
plenom i nikako nije mogao da izvuče iz instrumenta makar jednu čistu notu.
Kakofonija je dobro došla – priglušila je Geraltove korake.
Muzika je odjednom stala, strune gusala su zajaukale prodorno, razbojnik je
pao na lišće i isprskao ga krvlju. Onaj što je držao konje nije stigao ni da vrišti,
sihil mu je probio dušnik. Treći razbojnik nije uspeo da skoči s kola, ričući je
pao s posečenom butnom arterijom. Poslednji je stigao čak da izvuče mač iz
korica. Ali da ga podigne, to već nije stigao.
Geralt je palcem obrisao krv sa oštrice.
– Da, sinovi – reče u pravcu šume i mirisa dima – to je bila glupa ideja. Nije
trebalo da slušate Slavuja i Širua. Trebalo je da ostanete kod kuće.

*

Uskoro je naišao na još kola i još ubijenih ljudi. Među brojnim posečenim i
izbodenim hodočasnicirna ležali su i druidi u okrvavljenim belim odorama. Dim
obližnjeg požara vukao se nisko iznad zemlje.

Ovog puta su razbojnici bili oprezniji. Uspeo je da se prikrade samo jednom,
koji je bio zauzet skidanjem jeftinog prstenja i narukvica s ukrvavljenih ruku
ubijene žene. Geralt je bez oklevanja ubo bandita, bandit je zaričao, a ostali –
razbojnici izmešani s Nilfgardijcima – bacili su se na njega uz vrisak.

Odskočio je u šumu pod najbliže drvo kako bi mu stablo branilo leđa. Ali
pre no što su razbojnici dotrčali, zatopotala su kopita, a iz žbunja i magle iskočio
je ogroman konj pokriven abajlijom sa iskošenom zlatno-crvenom šahovnicom.
Konj je nosio jahača pod punim naoružanjem, u snežnobelom kaputu i sa
šlemom sa izbušenim vizirom u obliku kljuna. Pre nego što su banditi stigli da
dođu sebi, vitez im je već sedeo na vratovima i seckao mačem levo-desno, a krv
je prštala kao fontana. To je bio lep prizor.

Ipak, Geralt nije imao vremena da posmatra, pošto je i sam imao za vratom
dvojicu, razbojnika u gunju boje višnje i crnog Nilfgardijca. Razbojnika koji se u
toku borbe otkrio posekao je preko lica. Nilfgardijac, videvši zube kako lete,
uhvati šturu i nestade u magli.

Geralta umalo nije pregazio konj u šahovskoj abajliji, koji je trčao bez jahača.
Bez oklevanja je skočio preko rastinja ka mestu odakle su dopirali krici,
psovke i lupa.
Viteza u belom kaputu su trojica bandita svukli sa sedla i sada su pokušavali
da ga ubiju. Jedan ga je, stojeći u raskoraku, udarao sekirom, drugi sekao
mačem, a treći, mali i riđ, skakao je okolo kao zec tražeći priliku i nezaštićeno
mesto u koje bi mogao da zarije koplje. Obaljeni vitez je vrištao nešto
nerazumljivo kroz šlem i odbijao udare štitom koji je oberučke držao. Posle
svakog udarca sekirom, štit je bio sve niže, već se skoro naslanjao na pršnjak.
Bilo je očigledno – još jedan, dva takva udara, i vitezove iznutrice će izaći kroz
sve otvore pancira.
Geralt se u tri skoka našao usred vrtloga, posekao je po vratu riđana s
kopljem, široko je rasporio preko stomaka onog sa sekirom. Vitez, okretan iako
pod oružjem, lupio je rubom štita trećeg razbojnika u koleno, kada je pao na
zemlju, triput ga je odalamio po licu dok krv nije isprskala štit. Pridigao se na
kolena i opipavao oko paprati da pronađe mač, brujeći kao ogroman metalni

trut. Odjednom je ugledao Geralta i ukipio se.
– U čijim sam rukama? – promrmlja iz dubine štita.
– Ni u čijim. Ovi koji ovde leže su i moji neprijatelji.
– Aha... – vitez se trudio da podigne vizir na šlemu, ali lim je bio ulubljen i

mehanizam je blokirao. – Časti mi! Hvala vam stoput za pomoć.
– Hvala vama. Ipak ste vi prišli meni u pomoć.
– Zaista? Kada?
„Ništa nije video”, pomisli Geralt. „Čak ni mene nije primetio kroz rupe u

tom gvozdenom krčagu.”
– Kako je vaše ime? – upita vitez.
– Geralt iz Rivije.
– Grb?
– Nije vreme, gos’n viteže, za heraldiku.
– Časti mi, u pravu ste, hrabri momče Geralte – vitez je pronašao svoj mač i

ustao. Njegov iskrzani štit – isto kao abajlija konja – krasila je zlatno-crvena
iskošena šahovnica, u čijim poljima su se naizmenično videla slova A i H.

– Ovo nije moj porodični grb – zabruja objašnjavajući. – Ovo su inicijali
moje sizerene, kneginje Ane Henrijete. Ja se zovem Vitez Šahovnice. Ja sam
vitez lutalica. Ne smem da otkrivam svoje ime i grb. Ja sam dao vitešku
zakletvu. Časti mi, još jednom ti hvala za pomoć, viteže.

– Zadovoljstvo je samo moje.
Jedan od srušenih bandita zaječa i zašušta u lišću. Vitez Šahovnice dotrča i
snažnim udarcem ga prikova za zemlju. Razbojnik zamaha rukama i nogama
kao pauk proboden čiodom.
– Požurimo – reče vitez. – Manguparija će još ovde besneti. Časti ti, još nije
vreme za odmor.
– Istina – prizna Geralt. – Banda hara po šumi, ubijaju hodočasnike i
druide. Moji prijatelji su u neprilici...
– Izvinjavam se na trenutak.
Drugi razbojnik je davao znake života. I on je bio poletno prikovan za
zemlju, a zadignutim nogama je napravio takav okret da su mu i čizme
popadale.
– Časti mi – Vitez Šahovnice obrisa mač o mahovinu. – Ovim dronjavcima
je teško da se rastanu od života! Neka te ne čudi, momče, što ranjene
dožnjevam. Časti mi, ranije to nisam činio. Ali ove hulje se tako brzo vraćaju u

život da pošten čovek može samo da zavidi. Otkada sam s jednom bitangom
morao tri puta zaredom da se bijem, počeo sam s radošću da ih dokrajčujem.
Tako da s njima bude skroz svršeno.

– Shvatam.
– Vidite, ja sam lutalica. Ali, časti mi, nisam lud. Evo moga konja. Hodi
ovamo, Bukefale!

*

Šuma je postala prostranija i jasnija, počeli su u njoj da dominiraju veliki
hrastovi razgranatih ali retkih kruna. Dim i smrad su već osećali u blizini. A
uskoro su i videli.

Gorele su kolibe pokrivene strehama od trske, celo omanje naselje. Gorele su
plahte na kolima. Među kolima su ležali leševi – izdaleka se videlo da je mnogo
njih bilo u belim druidskim odorama.

Banditi i Nilfgardijci, pridodajući sebi hrabrost rikom i krijući se iza
prevrnutih kola, napadali su veliku kuću koja je stajala na stubovima i bila
naslonjena o stablo ogromnog hrasta. Kuća je bila sagrađena od solidnih
balvana i pokrivena kosom šindrom, po kojoj su se kotrljale bezopasne baklje
što su ih bacali banditi. Opkoljena kuća se branila i uspešno je uzvraćala – pred
Geraltovim očima jedan od razbojnika se promolio iz kola i pao kao udaren
gromom, sa strelom u lobanji.

– Tvoji prijatelji – reče domišljato Vitez Šahovnice – sigurno su u toj zgradi!
Časti mi, pod čvrstom su opsadom! Hajde, požurimo da im pomognemo!

Geralt je začuo piskave povike i naredbe, prepoznao je razbojnika Slavuja
zavijenog lica. Video je na tren i poluvilenjaka Širua, koji se krio iza leđa
Nilfgardijaca u crnim kaputima.

Odjednom su zaričali rogovi, čak je i lišće popadalo s hrastova. Zatutnjala su
kopita borbenih pastuva, zablistalo je oružje i mačevi vitezova jurišnika.
Razbojnici su se uz vrisku razbežali na sve strane.

– Časti mi! – riknu Vitez Šahovnice okrećući konja. – To su moji drugovi!
Pretekli su nas! U napad, da i za nas malo slave ostane! Tuci, ubij!

Galopirajući na Bukefalu, Vitez Šahovnice je prvi naleteo na razbojnike u
begu, munjevito je posekao dvojicu, ostale je razbacao kao jastreb vrapce.
Dvojica su skrenula prema Geraltu, koji je pritrčavao, a veštac se raspravio s

njima u tren oka.
A treći ga je gađao iz gabrijela.
Minijaturne samostrele je izmislio i patentirao nekakav Gabrijel, zanatlija iz

Verdena. Reklamirao ih je pod sloganom „Odbrani se sam”. „Naokolo besne
banditizam i nasilje”, glasila je reklama. „Zakon je nemoćan i nesposoban.
Odbrani se sam! Ne izlazi iz kuće bez pogodnog samostrela marke gabrijel.
Gabrijel je tvoj stražar, gabrijel će zaštititi od bandita tebe i tvoje bližnje.”

Prodaja je bila rekordna. Uskoro su gabrijele pogodne za napade nosili svi
banditi.

Geralt je bio veštac, umeo je da se skloni od strele. Ali zaboravio je na bolno
koleno. Zakasnio je sa eskivažom za ceo col, lisnati vrh strele mu je razorio uvo.
Bol ga je oslepio, ali samo na trenutak. Razbojnik nije stigao da nategne
samostrel i odbrani se sam. Razljućeni Geralt ga je posekao po rukama, a potom
je širokim prorezom sihila iz njega istresao creva.

Nije stigao ni da očisti krv sa uha i vrata kad ga je napao mali tip, okretan
kao lasica, neprirodno sjajnih očiju, naoružan krivom zerikanskom sabljom koju
je okretao veštinom dostojnom divljenja. Već se odbranio od dva Geraltova
udarca, plemenit čelik obe oštrice odzvanjao je i prosipao iskre.

Lasica je bio brz i pronicljiv – odmah je primetio da veštac hramlje i odmah
je počeo da kruži oko njega i napada sa strane koja je njemu odgovarala. Bio je
neverovatno brz, oštrica sablje je zavijala u napadima koje je izvršavao opasnom
i kružnom veštinom. Geralt je sve teže izbegavao udare. I sve više je ćopao, zato
što je bio primoran da stoji na bolnoj nozi.

Lasica je iznenada čučnuo, skočio, izvršio vešt dribling i fintu i široko
zamahnuo. Geralt je sparingovao iskosa i odbio napad. Bandit se hitro okrenuo,
već je krenuo da iz pognutog stava nanese opasan donji ubod, kad odjednom
iskolači oči, jako kinu i očisti nos, na trenutak spuštajući gard. Veštac ga
munjevito ubode u vrat, a oštrica je došla čak do pršljena.

– Pa neka mi neko kaže – brektao je gledajući u drhtav leš – da korišćenje
narkotika nije štetno.

Bandit koji je krenuo u napad na njega sa uzdignutim buzdovanom spotakao
se i pao pravo nosom u blato, a iz potiljka mu je štrčala strela.

– Dolazim, vešče! – viknu Milva. – Dolazim! Drži se!
Geralt se okrenu, ali nije bilo više nikoga koga bi mogao da kokne. Milva je
ustrelila jedinog razbojnika koji je ostao u blizini. Ostali su pobegli u šumu, zato

što su ih pojurili šareni vitezovi. Nekoliko njih je pratio Vitez Šahovnice na
Bukefalu. Stigao ih je, pošto se čulo iz šume kako jezivo besni.

Jedan Nilfgardijac koji nije bio potpuno ubijen, odjednom je skočio i bacio se
u beg. Milva je munjevito podigla i nategla luk, strele su zašičale, Nilfgardijac je
pao na lišće sa sivoperom strelom među lopaticama.

Streličarka je teško uzdahnula.
– Visićemo – reče.
– Zašto tako misliš?
– Ipak je ovo Nilfgard. A već je drugi mesec kako uglavnom ubijam
Nilfgardijce.
– Ovo je Tusen, a ne Nilfgard – Geralt protrlja glavu i skloni ruku oblivenu
krvlju. – Prokletstvo. Šta je ovo ovde, pogledaj, Milva?
Streličarka je gledala ozbiljno i kritično.
– Samo ti je otkinulo uvo – reče najzad. – Nema razloga za brigu.
– Lako je tebi da kažeš. Ja sam veoma voleo to uvo. Pomozi mi da to
obavijem nečim, jer mi curi na kragnu. Gde su Neven i Angulema?
– U kolibi s hodočasnicima... O, dođavola...
Zatopotala su kopita, iz magle su izletela tri jahača na borbenim pastuvima,
mašući u galopu kaputima i barjacima. Pre nego što je progrmeo njihov ratni
poklik, Geralt je uhvatio Milvu za ruku i odvukao je pod kola. Nema šale s
nekim ko juriša naoružan kopljem dužine četrnaest stopa, dajući efekat
domašaja od deset stopa ispred konjske glave.
– Izlazite! – pastuvi vitezova rili su potkovicama zemlju oko kola. – Bacite
oružje i izlazite!
– Visićemo – promrmlja Milva. Mogla je biti u pravu.
– Ha, lupeži! – zariča gromko jedan od vitezova, koji je na štitu imao crnu
bivolju glavu na srebrnoj podlozi. – Ha, ološi! Časti mi, visićete!
– Časti mi! – zapišta mladalačkim glasom drugi, sa štitom jednolične plave
boje. – Posecimo ih na licu mesta!
– Hej! Hej! Stanite!
Iz magle se promoli Vitez Šahovnice na Bukefalu. Najzad mu je uspelo da
podigne iskrivljen vizir šlema, ispod kog su sad izvirili bujni plavi brkovi.
– Oslobodite ih što pre! – povika. – To nisu banditi, već pravi i pošteni ljudi.
Žena je hrabro stala u odbranu hodočasnika. A ovaj momak je dobar vitez!
– Dobar vitez? – Bivolja Glava podiže vizir šlema i pogleda u Geralta u

potpunoj neverici. – Časti mi! To ne može biti!
– Časti mi! – Vitez Šahovnice udari se u pršnjak pancirnom pesnicom. –

Može to biti, dajem reč! Ovaj odvažni momak mi je spasao život kad sam bio
potlačen, kada su me razbojnici svalili na zemlju. Zove se Geralt iz Rivije.

– Grb?
– Ne smem da obelodanim – promumla veštac – ni pravo ime ni grb. Dao
sam vitešku zakletvu. Ja sam lutalica Geralt.
– Ooo! – vrisnu konačno poznati bezobrazan glas. – Pogledajte šta je mačka
donela! Ha, rekla sam ti, tetka, da će nam veštac priteći u pomoć!
– I tačno na vreme! – viknu Neven, koji je dolazio sa Angulemom i grupom
prestrašenih hodočasnika, noseći lutnju i svoj neodvojivi tubus. – Ni sekund
kasnije. Imaš dobar osećaj za dramatizam, Geralte. Trebalo bi da pišeš dela za
pozorišta!
Odjednom su zaćutali. Bivolja Glava se sagnuo u sedlu, a oči su mu
zablistale.
– Vikont Julijan?
– Baron De Pejrak-Pejran?
Iza hrastova su se promolila još dva viteza. Jedan, sa šlemom ukrašenim
belim labudom raširenih krila, odista nalik na pravog, vodio je na lancu dva
zarobljenika. Drugi vitez, lutalica ali praktičar, pripremao je omče i tražio dobru
granu.
– Ni Slavuj – Angulema primeti veščev pogled – ni Širu. Šteta.
– Šteta – prizna Geralt. – Ali pokušaćemo da to ispravimo. Gos’n viteže...
Ali Bivolja Glava – ili bolje baron De Pejrak-Pejran – nije obraćao pažnju na
njega. Činilo se da je video samo Nevena.
– Časti mi – reče otegnuto. – Ne varaju me oči! To je gos’n vikont Julijan
lično. Ha! Obradovaće se kneginja!
– Ko je vikont Julijan? – zaintrigira se veštac.
– Ja sam – reče poluglasno Neven. – Ne mešaj se u to, Geralte.
– Obradovaće se gđica Anrijeta – ponovi baron De Pejrak-Pejran.
– Ha, časti mi! Odvešćemo vas sve u zamak Bokler. Samo bez izgovora,
vikonte, nijedan izgovor neću da čujem!
– Deo razbojnika je pobegao – Geralt dopusti sebi dosta hladan ton. –
Predlažem da najpre njih uhvatimo. Posle ćemo razmisliti šta ćemo da radimo s
danom koji je tako zanimljivo počeo. Šta vi kažete, gos’n barone?

– Časti ti – reče Bivolja Glava – neće od toga biti ništa. Potera je nemoguća.
Prestupnici su pobegli preko potoka, a mi ne smemo čak ni nogom da kročimo
preko potoka, čak ni krajičkom kopita. Taj deo Mirkvida je nedodirljivo
svetilište, na osnovu dogovora s druidima koje je sklopila kneginja Ana
Henrijeta, koja blagotvorno vlada Tusenom...

– Razbojnici su tamo pobegli, dođavola! – prekinu ga Geralt besneći. – Oni
će u tom nedodirljivom svetilištu ubijati! A vi tu meni o nekakvim dogovorima...

– Dali smo vitešku reč! – činilo se da bi baronu Pejrak-Pejranu na štitu više
pristajala ovnovska nego bivolja glava. – Ne smemo! Dogovori! Ni korakom na
druidski teren!

– Ko ne sme, taj ne sme – prasnu Angulema vukući za vođice dva banditska
konja. – Pusti te prazne priče, vešče. Idemo. Ja još imam neraščišćene račune sa
Slavujem, a mislim da bi ti želeo da proćaskaš s poluvilenjakom!

– Ja sam s vama – reče Milva. – Odmah ću sebi potražiti neku kobilu.
– I ja sam – promrmlja Neven. – I ja sam s vama...
– Oh, šta, nećete vala! – povika bivoglavi baron. – Časti mi, gos’n vikont
Julijan će poći s nama u zamak Bokler. Kneginja nam ne bi oprostila kada vas ne
bismo doveli, a sreli smo vas. Vas neću da zadržavam, slobodni ste u svojim
planovima i zamislima. Kao kompanjone vikonta Julijana, njena milost gđica
Anrijeta rado bi vas dostojno primila i ugostila u zamku, ali šta ćeš, ukoliko
ismevate poziv...
– Ne ismevamo – prekinu Geralt, jezivim pogledom smirujući Angulemu,
koja je iza baronovih leđa savijenim laktom pokazivala razne odvratne i
uvredljive gestove. – Daleko smo od toga da ismevamo. Nećemo propustiti da
se poklonimo kneginji i ukažemo joj dužno poštovanje. Ipak, prvo ćemo obaviti
ono što moramo da obavimo. I mi smo dali reč, moglo bi se reći da smo takođe
zaključili dogovore. Kada ih ispunimo, bez odlaganja ćemo se uputiti ka zamku
Bokler. Nesumnjivo ćemo doći ovamo.
– Makar i samo zbog toga – doda značajno i s naglaskom – da bismo se
uverili da nijedna uvreda ili sramota ovde neće zadesiti našeg druga Nevena.
Hoću reći, Julijana.
– Časti ti! – zasmejao se odjednom baron. – Nijedna uvreda niti sramota
neće zadesiti vikonta Julijana, spreman sam da za to dam reč! Zaboravio san da
vam kažem, vikonte, da je knez Rejmund umro pre dve godine od moždanog
udara.

– Ha-ha! – povika Neven, zablistavši naglo. – Knez je odapeo! E pa to je
odlična i radosna vest! To jest, hteo sam reći, tuga i žalost, šteta i gubitak... Neka
mu bude laka zemlja... Ipak, ako je tako, idemo u Bokler što brže, gospodo
vitezovi! Geralte, Milva, Angulema, do viđenja u zamku!

*

Prešli su preko potoka, poterali konje u šumu, među razgranate hrastove, u
paprat koja seže do stremena. Milva je bez napora pronašla trag odbegle bande.
Zajahali su onoliko brzo koliko je bilo moguće – Geralt se plašio za druide.
Bojao se da će preživeli iz bande, osetivši da su u opasnosti, hteti na druidima
da iskale osvetu za pogrom koji su iskusili od vitezova lutalica iz Tusena.

– To se desilo Nevenu – reče iznenada Angulema. – Kada su nas Slavujevi
opkolili u onoj kolibi, priznao mi je čega se plašio u Tusenu.

– Pretpostavio sam – odgovori veštac. – Samo nisam znao da je tako visoko
ciljao. Kneginja, ho-ho!

– To je bilo pre nekoliko godina. A knez Rejmund, onaj što je odapeo
papke, navodno se zakleo da će pesniku iščupati srce, da će narediti da ga
ispeku, da će ga dati nevernoj kneginji za večeru i da će je primorati da ga
pojede. Neven ima sreće što nije dopao šaka knezu, dok je još bio živ. I mi
imamo sreće...

– To će se tek pokazati.
– Neven tvrdi da ga ta kneginja voli do ludila.
– Neven uvek tako tvrdi.
– Začepite gubice! – vrisnu Milva povlačeći uzde i sežući po luk.
Trčeći od hrasta do hrasta, ka njima je hitao razbojnik, bez kape, bez oružja,
naslepo. Trčao je, saplitao se i opet trčao. I vikao. Tanko, piskavo i užasno.
– Šta je? – začudi se Angulema.
Milva je u tišini nategla luk. Nije gađala, čekala je da se razbojnik približi, a
ovaj je jurio pravo na njih kao da ih nije video. Protrčao je između veščevog i
Anguleminog konja. Videli su njegovo lice belo kao sir i iskrivljeno od jeze,
videli su iskolačene oči.
– Koji đavo? – ponovi Angulema.
Milva se stresla od začuđenosti, okrenula u sedlu i poslala beguncu strelu u
krsnu kost. Razbojnik je zaričao i pao u paprat.

Zemlja se zatresla. Toliko da su sa obližnjeg hrasta popadali žirevi.
– Zanimljivo – reče Angulema – od čega li je on tako bežao...
Zemlja se ponovo zatresla. Zašuštalo je grmlje, zaškripale su lomljene grane.
– Šta je to? – jaukala je Milva stojeći na mamuzama. – Šta je to, vešče?
Geralt je pogledao, video i udahnuo glasno. I Angulema je videla. I
pobledela.
– O, prokletstvo!
Milvin konj je takođe video. Panično je zarzao, stao na zadnje noge, a potom
se ritnuo zadnjicom. Streličarka je izletela iz sedla i teško pala na zemlju. Konj je
odjurio u šumu. Veščev konj je bez razmišljanja pohitao za njim, nesrećno
izabravši put pod niskim obešenim granama hrasta. Grana je počistila vešca sa
sedla. Šok i bol u kolenu gotovo su ga lišili svesti.
Angulema je najduže uspevala da vlada poludelim konjem, ali na kraju je i
ona završila na zemlji, a konj je pobegao, umalo ne zgazivši Milvu na putu.
I tada su jasno videli to što je išlo na njih. I potpuno, ali potpuno su prestali
da se čude panici životinja.
Stvor je podsećao na ogromno drvo, račvast vekovni hrast – a možda je i bio
hrast. Ali vrlo netipičan hrast. Umesto da stoji negde na poljani usred opalog
lišća i žireva, umesto da dozvoljava da po njemu trče veverice i seru
konopljarke, taj hrast je bodro marširao šumom, odmereno udarao debelim
korenjem i mahao granama. Debelo stablo – ili trup – stvora imalo je odoka
oko dva sužnja u prečniku, a duplja koja je zjapila u njemu ipak nije bila duplja,
već čeljust – škljockala je zubima, što je podsećalo na treskanje velikih vrata.
Iako se pod njegovim strašnim teretom zemlja tresla na način koji je
komplikovao držanje ravnoteže, stvor je prelazio preko jama zadivljujuće gipko.
I to nije radio bez cilja.
Pred njihovim očima stvor je zamahao i fijuknuo granama i izvukao iz
vetroloma bandita koji se tu skrivao, jednako vešto kao što roda lovi žabu u
travi. Upleten u grane, razbojnik je visio usred krošnje, zavijajući. Geralt je video
da je stvor na sličan način nosio još trojicu razbojnika. I jednog Nilfgardijca.
– Bežite... – stenjao je, bezuspešno pokušavajući da ustane. Imao je osećaj
kao da mu neko ritmičnim udarcima nabija ekser zagrejan do beline. – Milva...
Angulema... Bežite...
– Nećemo te ostaviti!
Hrastostvor ih je čuo, tupnuo radosno korenjem i pojurio ka njima.

Angulema, bezuspešno pokušavajući da podigne Geralta, zapsovala je na
izuzetno skaredan način. Milva je drhtavim rukama pokušavala da stavi strelu na
tetivu. Potpuno suludo.

– Bežite!
Bilo je prekasno. Hrastostvor je već bio pored njih. Paralisani od jeze, sada su
jasno videli njegov plen, četiri razbojnika koja su visila u spletu grana. Dvojica
su bila živa, pošto su hrapavo kričali i ritali se nogama. Treći, verovatno
onesvešćen, tromo je visio. Stvor se na očigledan način starao da ih hvata žive.
Ali s četvrtim uhvaćenim mu nije pošio za rukom, verovatno ga je nepažnjom
jako stisnuo – što se moglo videti po izbuljenim očima žrtve i jeziku isplaženom
daleko, čak do brade isprskane krvlju i povraćkom.
U narednoj sekundi su već visili u vazduhu, upleteni u granje, sve troje su se
drali do nebesa.
– Iš-iš-iš – čuli su odozdo, iz pravca korenja. – iš-iš, Drvce.
Iza hrastostvora, lagano ga terajući lisnatom grančicom, koračala je mlada
druitkinja u beloj odori i s cvetnim vencem na glavi.
– Ne povređuj ih, Drvce, ne stiskaj. Nežno. Iš-iš-iš.
– Mi nismo razbojnici... – zastenja odozgo Geralt, jedva ispuštajući glas iz
grudi pritisnutih spletom grana. – Naredi mu da nas pusti... Mi smo nevini...
– Svi tako govore – druitkinja otera leptira koji joj je kružio nad obrvom. –
Iš-iš-iš.
– Posekla sam se... – jauknu Angulema. – Majku mu, posekla sam se!
Milva je samo zabrektala. Glava joj je pala na grudi. Geralt je opsovao rđavo.
To je bilo jedino što je mogao da uradi.
Hrastostvor, kog je požurivala druitkinja, bodro je otrčao u šumu. Tokom
tog trka svi – koji su bili svesni – zveckali su zubima u ritmu poskoka stvora.
Čak je odzvanjao eho.
Nakon malo vremena, našli su se na prostranoj poljani. Geralt je ugledao
grupu u belo odevenih druida, a pored njih drugog hrastostvora. Taj drugi je
imao slabiji trup – iz njegove krošnje je visilo samo troje bandita, a od toga je
verovatno bio živ samo jedan.
– Prestupnici, zločinci, ljudi podli! – progovori odozdo jedan od druida,
starac oslonjen na veliki štap. – Posmatrajte dobro. Pogledajte kakva kazna čeka
zločince i podlace u Šumi Mirkvid. Pogledajte i zapamtite. Pustićemo vas kako
biste mogli da ispričate drugima ono što ćete za trenutak videti. Kao

upozorenje.
U samom centru poljane, uzdizala se velika hrpa debala i suvih grančica, a na

hrpi, poduprt motkama, stajao je kavez ispleten od vrbe u obliku velike
nezgrapne lutke. Kavez je bio pun ljudi koji su vrištali i koprcali se. Veštac je
jasno čuo žablje, od jeze hrapave, vriske razbojnika Slavuja. Video je lice
poluvilenjaka Širua, belo poput platna i iskrivljeno paničnim strahom, zgnječeno
uz vrbine spletove.

– Druidi! – vrisnu Geralt, mobilišući za taj vrisak svu snagu kako bi se
mogao čuti kroz sveopštu galamu. – Gđice flaminika! Ja sam veštac Geralt!

– Kako? – odazva se odozdo visoka i mršava žena s kosom boje sivog
čelika, koja joj je padala preko leđa a na čelu bila pritisnuta vencem od imele.

– Ja sam Geralt... Veštac... Prijatelj Emjela Regisa...
– Ponovi, nisam čula.
– Geraaaaalt! Prijatelj vampiiiiiira!
– Ah! Trebalo je odmah da kažeš!
Na znak sivokose druitkinje, hrastostvor ih je spustio na zemlju. Ne previše
nežno. Pali su, niko nije mogao sopstvenim snagama da ustane. Milva je bila
nesvesna, krv joj je tekla iz nosa. Geralt je ustao s naporom i kleknuo pored nje.
Sivokosa flaminika je stala pored i frknula. Lice joj je bilo vrlo tanano, čak
mršavo, i budilo je neprijatnu asocijaciju na lobanju obavijenu kožom. Njene oči
plave poput različka bile su mile i prijatne.
– Možda su joj slomljena rebra – reče gledajući u Milvu. – Ali sada ćemo to
srediti. Naši iscelitelji će joj odmah udeliti pomoć. Kajem se zbog toga što se
desilo. Ali otkuda sam mogla znati ko ste vi? Nisam vas pozvala u Ked Mirkvid
i nisam dala saglasnost da uđete u naše svetilište. Emjel Regis je garantovao za
vas, istina, ali prisustvo vešca u našoj šumi, plaćenog ubice živih stvorova...
– Otići ću odavde bez trena odugovlačenja, poštovana flaminika – uveri je
Geralt. – Samo kada...
Zastao je videvši druide sa zapaljenim bakljama kako prilaze hrpi i vrbovoj
lutki punoj ljudi.
– Ne! – viknu stiskajući pesnice. – Stanite!
– Taj kavez – reče flaminika, kao da ga ne sluša – trebalo je u početku da
služi kao zimski pašnjak za gladne životinjke, trebalo je da stoji u šumi napunjen
senom. Ali kada smo uhvatili ove hulje, setila sam se gnusnih glasina i kleveta
koje ljudi o nama pripovedaju. Pomislila sam, dobro, imaćete svoju Vrbovu

Babu. Sami ste je isisali s palca kao košmar koji budi jezu, i ja ću vam taj
košmar obezbediti...

– Naredi im da se zaustave – veštac je teško disao. – Poštovana flaminika...
Ne palite... Jedan od tih bandita ima važnu informaciju za mene...

Flaminika uplete ruke na grudi. Njene oči boje različka i daije su bile meke i
prijatne.

– O ne – reče oporo. – Ništa od toga. Ja ne verujem u instituciju krunskog
svedoka. Izvrdavanje kazne je nemoralno.

– Stanite! – vrisnu veštac. – Ne potpaljujte vatru! Šta...
Flaminika je napravila rukom kratak gest, a Drvce koje je i dalje stajalo u
blizini zalupalo je korenjem i stavilo vešcu granu na rame. Geralt je seo, i to sa
zamahom.
– Potpaljuj vatru! – naredi flaminika. – Žao mi je, vešče, ali tako mora biti.
Mi druidi cenimo i poštujemo život u svakom obliku. Ali darovanje života
zločincima je obična glupost. Zločince plaši isključivo grozota. Stoga ćemo im
dati primer grozote. Polažem veliku nadu u to da neću morati da ponavljam taj
primer.
Suve grančice su munjevito planule, hrpa je buknula u dim i oživela u
plamenu. Rika i vriska što su dopirale iz Vrbove Babe dizali su kosu na glavi.
Naravno, to nije bilo moguće u kakofoniji ojačanoj treskom vatre, ali Geraltu se
činilo da razlikuje očajničke krike Slavuja i visoku vrisku Širua punu bola.
„Bio je u pravu”, pomisli. „Smrt nije uvek ista.”
A zatim – nakon užasno mnogo vremena – hrpa i Vrbova Baba milostivo
eksplodiraše u pakao bučne vatre, vatre u kojoj ništa nije moglo preživeti.
– Tvoj medaljon, Geralte – reče Angulema, koja je stajala pored njega.
– Reci? – nakašlja se pošto mu je grlo bilo stegnuto. – Šta si rekla?
– Tvoj srebrni medaljon s vukom. Bio je kod Širua. Sada si ga izgubio
zauvek. Istopio se u ovom žaru.
– Teško – reče ubrzo, gledajuči u oči flaminike boje različka. – Nisam više
veštac. Prestao sam da budem veštac. U Tanedu, u Galebovoj kuli. U Brokilonu.
Na mostu preko Jaruge. U pećini pod Gorgonom. I ovde, u Šumi Mirkvid. Ne,
ja više nisam veštac. Stoga ću morati da naučim da živim bez veščevog
medaljona.

Kralj je bezgranično voleo svoju suprugu kraljicu, a ona je celim srcem volela njega. Nešto
takvo je moralo da se okonča nesrećom.

Fluren Delanoj, Bajke i predanja

Delanoj, Fluren, lingvista i istoričar, rođen 1432. u Vikovaru, u periodu 1460-1475
sekretar i bibliotekar na carskom dvoru. Neumorni istraživač legendi i narodnih priča,
autor mnogih rasprava koje se smatraju spomenicima drevnog jezika i književnosti severnih
oblasti Imperije. Neka od njegovih najvažnijih dela su: Mitovi i legende naroda Severa,
Bajke i predanja, Iznenađenje, ili mit o Drevnoj krvi, Saga o vešcu i Veštac i
veštica, iliti večito traganje. Od 1476. godine profesor akademije u Kastel Garaupijanu,
gde je umro 1510.

Efenberg i Talbot
Encyclopedia Maxima Mundi, tom IV

Osmo poglavlje

Vetar je duvao s mora, lepršao jedrima, kišica je bolno udarala u lice kao
sitan grad. Voda u Velikom kanalu bila je olovna, uzburkana vetrom i išarana
ospicama kiše.

– Ovuda, gospodine, izvolite. Lađa čeka.
Dajkstra je teško udahnuo. Već mu je bilo preko glave morskog puta,
obradovalo ga je tih nekoliko trenutaka kada je osetio pod nogama tvrd i
stabilan kamen keja, jeza ga je prolazila pri pomisli o neophodnosti da se
ponovo vrati na klimavu palubu. Ali šta da radi – Lan Ekseter, zimska
prestonica Kovira, značajno se razlikovala od drugih prestonica sveta. U luci
Lan Ekseter, putnici koji su pristizali s mora silazili su s brodova na kameniti kej
samo da bi iz istih stopa prešli na sledeće plovilo – vitku lađu sa visoko
zadignutim pramcem i nešto nižom krmom, kojom je upravljalo mnogo vesala.
Lan Ekseter je bio izgrađen na vodi, u širokom ušću reke Tango. Umesto ulica,
grad je imao kanale – a cela gradska komunikacija odvijala se na lađama.
Ušao je u lađu, pozdravivši se s redanjskim ambasadorom, koji ga je
očekivao kraj siza. Odgurnuli su plovilo od obale, vesla su jednako udarila u
vodu, lađa je krenula i ubrzala. Redanjski ambasador je ćutao.
“Ambasador”, pomisli mahinalno Dajkstra. “Od kada Redanja šalje
ambasadore u Kovir? Od pre sto dvadeset godina, najviše. Već sto dvadeset
godina su Kovir i Povis inostranstvo za Redanju. A svakako nisu uvek bili.”
Zemlje smeštene na severu, u zalivu Praksedi, Redanja je od davnih dana
tretirala kao svoj vlastiti feud. Kovir i Povis su bili – kako se to govorilo na
tretogorskom dvoru – apanaža u okviru krune. Uzastopni grofovi-apanažisti
koji su vladali tamo zvali su se Trojdenidi, vodili su poreklo, ili su bar tvrdili da
ga vode, od zajedničkog pretka Trojdena. Taj princ Trojden bio je rođeni brat
kralja Redanje, Radovida I, koga su kasnije nazvali Velikim. Još u mladosti je taj
Trojden bio sladostrastan i izuzetno gnusan. Strašno je bilo i pomisliti u šta će
on izrasti. Kralj Radovid, koji u tom pogledu nije bio izuzetak, mrzeo je brata
kao kugu. Stoga ga je imenovao grofom-apanažistom, kako bi ga se rešio,
odgurnuo ga što dalje od sebe. A dalje od Kovira nije mogao.

Grof-apanažista Trojden bio je formalno vazal Redanje, ali netipičan vazal –
nije snosio nikakav teret niti dužnosti feuda. Ha, čak nije morao da da svečanu
vazalnu zakletvu, isključivo su od njega tražili takozvano obećanje da neće
naneti štetu. Jedni su govorili da se Radovid jednostavno sažalio znajući da
kovirski „krunski okvir” ne može da priušti ni danak, ni servitut. A drugi su
držali da Radovid jednostavno nije mogao očima da gleda grofa-apanažistu –
muka mu je bila od pomisli da bratić može lično da se pojavi u Tretogoru s
novcem ili vojnom pomoći. Kako je zaista bilo, niko nije znao, ali kako je bilo –
tako je ostalo. Mnogo godina nakon smrti Radovida I, u Redanji je i dalje bio na
snazi zakon obnarodovan od strane velikog kralja. Kao prvo: grofovija Kovira je
vazal, ali ne mora ni da plaća porez ni da služi. Kao drugo: kovirski apanaž je
dobro mortuarijuma{24}, a sukcesija je isključivo u nadležnosti kuće Trojdenida.
Kao treće: Tretogor se ne meša u pitanja kuće Trojdenida. Kao četvrto: članovi
kuće Trojdenida ne pozivaju se u Tretogor na svečanosti proslava državnih
praznika. Kao peto: niti u drugim prilikama.

O tome šta se dešava na Severu suštinski je malo ko znao i malo koga je to
zanimalo. U Redanju su stizale – uglavnom zaobilaznim putem, preko Kedvena
– vesti o konfliktima kovirske grofovije s nižim vladikama. O savezima i
ratovima s Hengforsom, Maleorom, Krejdenom, Talgarom i drugim zemljicama
čija se imena teško pamte. Tamo je neko nekoga pokorio i pripojio, neko se s
nekim spojio u dinastijsku vezu, neko je nekoga porazio i okupirao – u suštini,
nije se znalo ko, koga i zašto.

Vesti o ratovima i borbama primamile su na Sever ceo mravinjak lopuža,
avanturista, lovaca na pustolovine i druge nemirne duhove koji traže plen i
mogućnost da se ižive. Takvi su potegli tamo sa svih strana sveta, čak i iz
dalekih zemalja kao što su Cintra ili Rivija. Ipak, pre svega su to bili stanovnici
Redanje i Kedvena. Pogotovo iz Kedvena, u Kovir su išli celi konjički odredi –
čak se raširila glasina da je na čelu jednog krenula slavna Aiden, buntovna
vanbračna kćerka kedvenskog monarha. U Redanji se čak pričalo da se na dvoru
u Ard Karaigu rađaju ideje o aneksiji severne grofovije i njenom otcepljenju od
redanjske krune. Neko je tamo čak počeo da viče o potrebi naoružane
intervencije.

Međutim, Tretogor je demonstrativno saopštio da ga Sever ne interesuje.
Kako su objavili kraljevski pravnici, obavezuje ih princip uzajamnosti – kovirska

apanaža nema nikakve obaveze prema kruni, stoga kruna ne pruža pomoć
Koviru. Tim pre što Kovir nikakvu pomoć nikada nije tražio.

U međuvremenu, iz ratova vođenih na severu, Kovir i Povis su se uzdizali
moćniji i snažniji. U to vreme je to malo ko znao. Najjasniji signal rastuće snage
Severa bio je sve aktivniji izvoz. Za Kovir se pre desetak godina govorilo da
jedino bogatstvo te zemlje jesu pesak i morska voda. Ljudi su se setili ove
pošalice kada su proizvodi iz kovirskih topionica i solana praktično
monopolizovali svetsko tržište stakla i soli.

Ali iako su stotine ljudi pile iz čaša sa znakom kovirskih topionica i solile
supu kovirskom solju, ipak je u ljudskoj svesti taj kraj bio nečuveno dalek,
nedostupan, surov i neprijatan. A pre svega drugačiji.

U Redanji i Kedvenu se umesto “dođavola” govorilo „terati nekoga u
Povis”. „Ako vam se kod mene ne sviđa”, govorio je majstor neposlušnim
šegrtima, „široko vam polje do Kovira.” „Nećete mi ovde zavoditi kovirski red”,
vikao je profesor na nemirne raspričane studente. „Idi u Povis da mudruješ”,
drao se zemljoradnik na sina koji kritikuje pradedovo ralo i poseci-i-spali sistem
obrade zemljišta.

Kome se ne dopada vajkadašnji poredak, široko mu polje u Kovir!
Adresati ovih iskaza malo-pomalo počeli su da promišljaju i uskoro su
shvatili da njihov put do Kovira i Povisa praktično ništa, ali apsolutno ništa ne
preprečuje. Na sever je krenuo drugi talas emigracije. Kao i prethodni, i ovaj
talas se sastojao od nezadovoljnih čudaka koji su se razlikovali i želeli nešto
drugačije. Ali ovaj put to nisu bili ljudi posvađani sa životom i avanturisti koji se
ne uklapaju nigde. Barem ne jedino takvi.
Na sever su krenuli učenjaci koji su verovali u svoje teorije, iako su te teorije
proglašene nerealnim i sumanutim. Tehničari i konstruktori ubeđeni da će
uprkos rasprostranjenom mišljenju ipak moći da se konstruišu mašine i oprema
koje su koncipirali učenjaci. Čarobnjaci koji korišćenje magije radi postavljanja
valobrana nisu smatrali svetogrdnom uvredom. Trgovci prema čijem mišljenju
je perspektiva razvoja prometa bila u stanju da sruši krute, statične i kratkovide
granice rizika. Zemljoradnici i stočari uvereni da se i iz najgore zemlje mogu
urediti njive koje daju prinos, da se uvek mogu uzgojiti sorte životinja kojima
data klima pogoduje.
Takođe, na sever su krenuli rudari i geolozi kojima je surovost divljih
Kovirskih planina i stena predstavljala nepogrešiv signal da, ako je na vrhu takva

beda, onda ispod mora biti bogatstvo. Zato što priroda voli ravnotežu.
Ispod je bilo bogatstvo.
Minulo je četvrt veka – i Kovir je dobio toliko rudnika koliko Redanja, Edirn

i Kedven zajedno. Eksploatacijom i preradom rude gvožđa, Kovir je zaostajao
samo za Mahakamom, ali u Mahakam su iz Kovira išli transporti metala koji su
služili za izradu legura. Koviru i Povisu je pripadala četvrtina svetske
eksploatacije ruda srebra, nikla, olova, kalaja i cinka, polovina eksploatacije ruda
bakra i samorodnog bakra, tri četvrtine eksploatacije ruda mangana, hroma,
titanijuma i volframa, isto toliko eksploatacije metala koji se javljaju samo u
obliku samorodnih metala: platine, feroauruma, kriobelita i dvimerita.

I preko osamdeset procenata svetske eksploatacije zlata.
Zlata kojim su Kovir i Povis kupovali ono što na Severu nije raslo i nije se
odgajalo. I to što Kovir i Povis nisu proizvodili. Ne zbog toga što nisu mogli ili
nisu umeli, jednostavno nije bilo isplativo. Zanatlija iz Kovira ili Povisa, sin ili
unuk imigranta koji je tu pristigao sa zavežljajem na leđima, zarađivao je
četvorostruko više nego njegov sabrat u Redanji ili Temeriji.
Kovir je trgovao i hteo je da trguje s celim svetom, u što većim razmerama.
Nije mogao.
Kralj Redanje je postao Radovid III, koga je s Radovidom I, njegovim
pradedom, vezivalo ime, a takođe i lukavstvo i pohlepa. Ovaj kralj, koga su
udvorice i hagiografi nazivali Hrabri, a svi ostali Riđi, primetio je ono što pre
njega niko nije hteo da primeti. Zašto od gigantske trgovine koju vodi Kovir
Redanja nema ni prebijene pare? Kovir je ionako samo beznačajna grofovija,
feud, kamenčić u redanjskoj kruni. Vreme je da kovirski vazal počne da služi
sizerenu!
Desila se odlična prilika za to – Redanja je imala granični sukob sa Edirnom,
kao i obično, radilo se o Dolini Pontar. Radovid III je bio odlučan da
interveniše oružjem i počeo je za to da se priprema. Propisao je porez za vojne
ciljeve, nazvan „pontarska desetina”. Morali su da ga plaćaju svi podanici i
vazali. Svi. Kovirska apanaža takođe. Riđi je protrljao ruke – deset procenata od
kovirskih dohodaka, malo li je!
U Pont Vanis, za koji se mislilo da je mali grad s drvenom palisadom, krenuli
su redanjski izaslanici. Kada su se vratili, saopštili su Riđem zaprepašćujuće
vesti.
Pont Vanis nije gradić. To je ogroman grad, letnja prestonica kraljevstva

Kovira, čiji vladar, kralj Gedovij, šalje u prilogu kralju Radovidu sledeći
odgovor:

Kraljevstvo Kovir nije ničiji vazal. Pretenzije i tvrdnje Tretogora su
neosnovane i oslanjaju se na mrtvo slovo zakona koji nikada nije imao moć.
Kraljevi iz Tretogora nikada nisu bili suvereni vladari Kovira, zato što vladari
Kovira – što se lako može utvrditi u analima – nikada nisu platili danak
Tretogoru, nikada nisu ispunjavali vojnu službu, a što je najvažnije – nikada nisu
bili pozivani na svečanosti državnih praznika. Niti ikakvih drugih.

Gedovij, kralj Kovira – preneli su izaslanici – žali, ali ne može da prihvati
kralja Radovida za seniora i sizerena, a još manje da mu plati desetinu. Takođe,
to ne može da učini niko od kovirskih vazala niti vazali vazala, koji isključivo
podležu kovirskom senioratu.

Jednom rečju: neka Tretogor gleda svoja posla i ne trpa nos u pitanja Kovira,
nezavisnog kraljevstva.

U Riđem se skupio hladan gnev. Nezavisno kraljevstvo? Strana država?
Dobro. Postupićemo sa Kovirom kao s tuđinskom oblašću.

Redanja, te Kedven i Temerija, koje je nagovorio Riđi, primenili su prema
Koviru retorzione carine i nemilosrdan zakon o skladištenju. Trgovac iz Kovira
koji krene na jug, hteo-ne hteo, morao je ceo svoj tovar da izloži za prodaju u
nekom od redanjskih gradova i da ga proda – ili da se vrati. Ista iznuda čekala je
kupca s dalekog Juga koji se uputi ka Koviru.

Za tovare koje je Kovir transportovao morem, ne pristajući u redanjske ili
temerske luke, Redanja je zahtevala banditske carine. Jasno je da kovirski
brodovi nisu hteli da plaćaju – platili su samo oni koji nisu uspeli da pobegnu.
Započeta igra mačke i miša na moru ubrzo je dovela do incidenta. Redanjska
patrola je pokušala da uhapsi kovirskog trgovca, pojavile su se dve fregate i
patrolni brod je izgoreo. Bilo je žrtava.

Ovo je prelilo čašu. Radovid Riđi je odlučio da nauči pameti neposlušnog
vazala. Redanjska vojska od četiri hiljade vojnika prešla je reku Bra, a
ekspedicijski korpus iz Kedvena išao je na Kaingorn.

Nakon nedelju dana, dve hiljade preživelih Redanjaca prelazilo je Bra na
suprotnu stranu, a bedni preživeli iz kedvenskog korpusa vukli su se kućama
preko prevoja Pustulskih planina. Pojavio se novi cilj kojem je poslužilo zlato
severnih planina. Regularnu vojsku Kovira činilo je dvadeset pet hiljada iskusnih
u boju – i razbojništvu – profesionalaca, kondotjera iz najdaljih zabiti sveta,

bezgranično vernih kovirskoj kruni za nečuveno darežljivu vojničku platu i
ugovorom garantovanu penziju. Ljudi spremnih za svaki rizik za nečuveno
darežljivu premiju, koja se isplaćivala posle svake izvojevane bitke. Te bogate
vojnike u boj su vodili iskusni, sposobni – i sada veoma bogati – komandanti,
koje su Riđi i kralj Benda iz Kedvena odlično znali – bili su to isti koji su ne
tako davno služili u njihovim armijama, ali su iznenada uzeli odmor i otišli u
inostranstvo.

Riđi nije bio glupan i umeo je da uči na greškama. Smirio je pobunjene
generale koji su zahtevali krstaški rat, nije slušao trgovce koji su zahtevali
ekonomsku blokadu, odobrovoljio je Bendu iz Kedvena, željnog krvi i osvete
zbog uništenja njegove elitne jedinice. Riđi je inicirao pregovore. Nije ga
odvratilo ni poniženje, gorka pilula koju je morao da proguta – Kovir je pristao
na razgovore, ali kod sebe, u Lan Ekseteru. Maca je morala da dođe na
vratanca.

„Krenuli su tada u Lan Ekseter kao molitelji”, pomisli Dajkstra ogrćući se
kaputom. „Kao poniženi molitelji. Isto kao i ja danas.”

Redanjska eskadrila ušla je u zaliv Prakseda i uputila se ka kovirskoj obali. S
palube admiralskog broda „Alata”, Radovid Riđi, Benda iz Kedvena i njihov
saputnik u ulozi pregovarača, hijerarh Novigrada, s divljenjem su gledali kako se
izdižu valobrani u moru, nad kojima su se uznosili zidovi i ogromni bedemi
tvrđave što je čuvala prilaz u grad Pont Vanis. A ploveći od Pont Vanisa na
sever, prema ušću reke Tango, kraljevi su videli luke pored luka, brodogradilište
pored brodogradilišta, pristanište pored pristaništa. Videli su šumu jarbola i
belinu jedara koja bode oči. Kako se ispostavilo, Kovir je već imao lek protiv
blokade, retorzije i carinskog rata. Kovir je očigledno bio spreman da vlada
morima.

“Alata” je uplovila u široko ušće Tanga i bacila sidro u kamenite čeljusti
otvorenog sidrišta. Ali kraljeve je, na njihovo iznenađenje, čekao još jedan put
preko vode. Grad Lan Ekseter nije imao ulice, već kanale. Glavna arterija i osa
metropole bio je Veliki kanal, koji je vodio od luke pravo do kraljevske
rezidencije. Kraljevi su prešli na galiju dekorisanu skerletno-zlatnim girlandama i
grbom na kom su Riđi i Benda sa čuđenjem prepoznali redanjskog orla i
kedvenskog jednoroga.

Ploveći Velikim kanalom, kraljevi i njihova svita pogledavali su se i čuvali
tišinu. U stvari, bolje bi bilo reći da su zanemeli. Pogrešili su što su mislili da

znaju šta je bogatstvo i raskoš, da se oni ne mogu iznenaditi izobiljem niti bilo
kakvom demonstracijom luksuza.

Piovili su Velikim kanalom, prolazeći pored impozantnog zdanja Admiralicije
i sedišta Trgovačke gilde. Plovili su duž promenada ispunjenih šarenom i bogato
odevenom masom. Plovili su kroz špalir izvanrednih velikaških palata i
trgovačkih poseda koji su se odbijali u vodi kanala kao duga prelepo ukrašenih,
čak neviđeno uskih frontalnih zidova. U Lan Ekseteru se plaćao porez za
frontalni zid – što je zid veći, porez je progresivno viši.

Kanal su dodirivale stepenice palate Ensenad, kraljevske zimske rezidencije,
jedine zgrade sa širokim frontalnim zidom, a na njima je već čekao pozdravni
komitet i kraljevski par: Gedovij, vladar Kovira, i njegova supruga Gema. Par je
dočekao goste elegantno, ljubazno... i netipično. „Dragi striko”, obrati se
Gedovij Radovidu. „Voljeni deko”, osmehnu se Bendi Gema. Gedovij je
svakako bio Trojdenid. Gama pak, kako se ispostavilo, vodila je poreklo od
buntovne Aiden, koja je izbegla iz Kedvena, u čijim žilama je tekla krv kraljeva
iz Ard Karaiga.

Dokazana srodnost popravila je raspoloženje i probudila simpatije, ali u
pregovorima nije pomogla. U suštini, to što je nastupilo, to nisu bili pregovori.
“Deca” su kratko rekla šta zahtevaju. “Dede” su poslušale. I potpisale
dokument koji su pokolenja nazvala Prvi ekseterski traktat. Da bi se razlikovao
od kasnijih, Prvi traktat nosi i naziv u skladu s prvim rečima njegove preambule:
Mare liberum apertum.

More je slobodno i otvoreno. Trgovina je slobodna. Korist je sveta. Ljubi
trgovinu i korist bližnjeg kao svoju vlastitu. Otežavanje nečije trgovine i sticanja
koristi je rušenje zakona prirode. A Kovir nije ničiji vazal. On je nezavisno,
samoupravno i neutralno kraljevstvo.

Nije izgledalo da bi Gedovij i Gema hteli – bar radi same ljubaznosti –
učiniti makar jedan, makar najmanji ustupak, nešto što bi spaslo čast Radovida i
Bende. Ali ipak su to uradili. Saglasili su se da Radovid Riđi – doživotno –
koristi u zvaničnim dokumentima titulu kralja Kovira i Povisa, a Benda –
doživotno – titulu kralja Kaingorna i Maleora.

Naravno, s klauzulom de non preiudicando{25}.
Gedovij i Gema su vladali dvadeset pet godina; s njihovim sinom Gerardom
okončala se kraljevska loza Trojdenida. Na kovirski tron je stupio Esteril Tisen.

Osnivač kuče Tisenida.
Neko vreme su kraljevi Kovira, sjedinjeni krvnim vezama sa svim ostalim

dinastijama sveta, nepokolebljivo sledili ekseterske traktate. Nikada se nisu
mešali u susedska pitanja. Nikada nisu povlačili pitanje tuđe sukcesije – iako je
mnogo puta istorijski tok dovodio do toga da je kovirski kralj ili kraljević imao
svakakvog osnova da se smatra zakonskim naslednikom trona Redanje, Edirna,
Kedvena, Cidarisa ili čak Verdena ili Rivije. Nikada moćni Kovir nije kušao
teritorijalne aneksije niti osvajanje, nije slao brodove naoružane katapultima i
balistima na tuđe teritorijalne vode. Nikada nije iskoristio privilegiju “vlasti na
talasima”. Koviru je bio dovoljan mare liberum apertum, more slobodno i
otvoreno za trgovinu. Kovir je propovedao svetost trgovine i profita.

I apsolutnu, nepokolebljivu neutralnost.
Dajkstra je uspravio dabrov okovratnik kaputa kako bi sačuvao vrat od vetra
i kapljica kiše što je rominjala. Pogledao je unaokolo, istrgnut iz razmišljanja.
Voda u Velikom kanalu činila se crnom. U magli je čak i ponos Lan Eksetera,
zgrada Admiralicije, izgledala kao kasarna. Čak su i trgovački posedi izgubili
svoju uobičajenu raskoš – a njihovi uzani frontali izgledali su uže nego što je
normalno. “A možda i jesu uži, dođavola”, pomisli Dajkstra. „Ako je kralj
Esterad povisio porez, prepredenjaci su mogli i kuće da suze.”
– Odavno li je kod vas ovo rđavo vreme, ekselencijo? – upita da bi upitao,
da bi prekinuo iritantnu tišinu.

– Od polovine septembra, grofe – odgovori ambasador. – Od punog
meseca. Sprema se ranija zima. U Talgaru je već pao sneg.

– Mislio sam – reče Dajkstra – da se sneg u Talgaru nikada ne topi.
Ambasador ga pogleda kao da ubeđuje sebe da je to bila šala, a ne neznanje.
– U Talgaru – sam reši da se našali – zima počinje u septembru, a završava
se u maju. Ostala doba godine su proleće i jesen. Postoji i leto... obično pada na
prvi utorak nakon avgustovskog mladog meseca. I traje čak do srede ujutro.
Dajkstra se nije nasmejao.
– Ali čak i tamo je – natmuri se amhasador – sneg pred kraj oktobra
fenomen.
Ambasador, kao i većina redanjske aristokratije, nije podnosio Dajkstru.
Neophodnost ugošćavanja i primanja arhišpijuna smatrao je ličnom uvredom, a
činjenicu da je Regentski savet naložio Dajkstri da vodi pregovore s Kovirom, a
ne njemu, smatrao je smrtnom klevetom. Gadilo mu se što on, De Rujter iz

najslavnije loze porodice De Rujtera, grofova već devet pokolenja, mora da
oslovljava grofom tog prostaka i skorojevića. Ali kao iskusan diplomata,
majstorski je sakrivao ogorčenost.

Vesla su se dizala i padala ravnomerno, lađa se brzo kretala po kanalu. Prošli
su kraj malene, ali vrlo elegantne palate Kulture i Umetnosti.

– Plovimo u Ensenadu?
– Da, grofe – potvrdi ambasador. – Ministar spoljnih poslova je jasno
naglasio da želi da se vidi s vama čim stignemo, zbog toga vas vodim pravo u
Ensenadu. A uveče ću poslati lađu u palatu, pošto bih hteo da vas ugostim na
večeri...
– Ekselencija neka mi oprosti – prekinu ga Dajkstra – ali obaveze mi to neće
dozvoliti. Imam mnogo stvari da završim, a malo vremena, rnoram da obavim
te poslove nauštrb zadovoljstva. Večeraćemo neki drugi put. U neka srećnija,
mirnija vremena.
Ambasador se nakloni i krišom odahnu sa olakšanjem.

*

Naravno, u Ensenadu je stigao na zadnji ulaz. Zbog toga je bio veoma
srećan. Do glavnog ulaza u zimsku kraljevsku rezidenciju, ispod divnog frontona
oslonjenog na tanane stubove, pravo od Velikog kanala vodile su impozantne ali
prokleto duge stepenice od belog mermera. Stepenice koje vode do jednog od
brojnih zadnjih ulaza bile su nemerljivo manje efektne, ali bile su i lakše za
savladavanje. Dok je koračao, Dajkstra je grizao usne i psovao tiho u bradu,
kako ga ne bi čuli gardisti, lakeji i majordom, koji su ga pratili.

Unutar palate je čekalo još stepenica i još penjanja. Dajkstra je ponovo
opsovao poluglasno. Sigurno su vlaga, hladnoća i neugodna poza u lađi dovele
do toga da je noga, koja je bila polomljena u zglobu i potom magijski izlečena,
počela da ga podseća tupim i rđavim bolom. I lošom uspomenom. Dajkstra je
zaškripao zubima. Znao je da su krivcu za njegovu patnju – vešcu, takođe
polornljene kosti. Duboko se nadao da i njega kida bol i svim srcem mu je želeo
da ga kida što duže i što jače.

Napolju je već padao mrak, hodnici Ensenade bili su mračni. Put kojim je
Dajkstra išao iza tihog majordoma osvetljavao je redak red lakeja sa svećnjacima.
A pred vratima sobe u koju ga je vodio majordom stajali su gardisti s

helebardama, napeti i kruti kao da su im opasane helebarde bile metnute u
zadnjice. Lakeji sa svećama ovde su stajali gušće, svetlost je čak pekla oči.
Dajkstra se malo začudio pompi s kakvom su ga dočekali.

Ušao je u sobu i odmah je prestao da se čudi. Naklonio se duboko.
– Dobro nam došao, Dajkstra – reče Esterad Tisen, kralj Kovira, Povisa,
Naroka, Velhada i Talgara. – Ne stoj kod vrata, izvoli ovamo, bliže. Ostavićemo
etikete po strani, ovo je nezvanična audijencija.
– Vaša milosti.
Supruga Esterada, kraljica Zulejka, malo rasejanim naklonom glave odgovori
na Dajkstrin naklon pun poštovanja, ni na tren ne prekidajući vezenje.
Osim kraljevskog para, u sobi nije bilo žive duše.
– Upravo tako – Esterad primeti pogled. – Porazgovaraćemo u četiri oka,
izvinjavam se, šest očiju. Ipak mi se nešto čini da će tako biti bolje.
Dajkstra je seo na pokazanu stolicu, naspram Esterada. Kralj je imao na
ramenima krmezan kaput opšiven lasičjim krznom, a na glavi aksamitni šapo,
koji je bio u tonu s kaputom. Kao i svi muškarci iz klana Tisenida, bio je visok,
snažno građen i kriminalno zgodan. Uvek je izgledao krepko i zdravo poput
mornara koji se upravo vratio s mora – doslovno je iz njega izbijao miris
morske vode i hladan slani vetar. Kao i kod svih Tisenida, bilo je teško odrediti
koliko kralj tačno ima godina. Gledajući kosu, kožu i ruke – mesta koja najbolje
govore o starosti – Esteradu se moglo dati četrdeset pet godina. Dajkstra je
znao da je kralj imao pedeset šest.
– Zulejka – kralj se nagnu ka ženi. – Pogledaj ga. Da ne znaš da je špijun, da
li bi verovala?
Kraljica Zulejka nije bila visoka, pre punačka i simpatično ružna. Oblačila se
na način dosta tipičan za žene njene lepote, koji se zasnivao na biranju
elemenata garderobe tako da niko ne pogodi da je prava baba. Taj efekat je
Zulejka postizala noseći široke haljine, nikakvog kroja i obojene tamnosivim
tonovima. Na glavu je stavljala kapu nasleđenu od predaka. Nije se šminkala i
nije nosila nikakav nakit.
– Dobra knjiga – progovori tihim i milim glasićem – uči nas da se
suzdržavamo od procenjivanja bližnjih. Zato što će i nas nekad procenjivati. A
sigurno ne po izgledu.
Esterad Tisen podari ženi topao pogled. Kao što je već poznato, voleo ju je
bezgranično, ljubavlju koja se posle dvadeset devet godina braka nije prigasila ni

za trunku, naprotiv, sada je plamtela sve jasnije i vrelije. Esterad, kako su tvrdili,
nikada nije izneverio Zulejku. Dajkstra nije mnogo verovao u nešto tako
neverovatno, ali sam je tri puta pokušao da poturi – čak podgurne – kralju
efektivne agentkinje, kandidatkinje za miljenice, odlične izvore informacija. Ništa
od toga nije bilo.

– Ne volim da okolišam – reče kralj – stoga ću ti odmah otkriti, Dajkstra,
zašto sam odlučio da lično s tobom razgovaram. Ima nekoliko razloga. Kao
prvo, ja znam da se ti ne libiš korupcije. U suštini sam siguran u svoje
činovnike, ali zašto ih stavljati na teške probe, terati u iskušenja? Kakav mito si
nameravao da ponudiš ministru spoljnih posiova?

– Hiljadu novigradskih korona – odgovori bez treptanja špijun. – Da smo se
cenkali, došao bih do hiljadu petsto.

– I zato te volim – reče nakon kratkog ćutanja Esterad Tisen. – Strašan si
kurvin sin. Podsećaš me na moju mladost. Gledam tebe i vidim sebe u tim
godinama.

Dajkstra se zahvali naklonom. Bio je mlađi od kralja samo osam godina. Bio
je uveren da Esterad to dobro zna.

– Strašan si kurvin sin – ponovi kralj, postajući ozbiljniji. – Ali ispravan i
pristojan kurvin sin. A to je retkost u ovim bednim vremenima.

Dajkstra se ponovo nakloni.
– Vidiš – nastavi Esterad – u svakoj državi možeš sresti ljude koji su slepi
fanatici ideje društvenog mira. Odani toj ideji, spremni su na sve radi nje. Na
zločin takođe, pošto cilj po njihovom mišijenju opravdava sredstva i menja
značenje pojmova. Oni ne ubijaju, oni spasavaju poredak. Oni ne maltretiraju,
ne ucenjuju, oni osiguravaju interese države i bore se za mir. Život jedinke, ako
jedinka narušava dogme ustaljenog poretka, nije za takve ljude vredan ni pare ni
sleganja ramena. To da se društvo sastoji upravo iz jedinki, takvi ljudi to
jednostavno ne prihvataju. Takvi ljudi raspolažu takozvanim širokim pogledom...
a takav pogled je najsigurniji način da ne primetiš druge ljude.
– Nikodemus de Bot – ne izdrža Dajkstra.
– Blizu, ali nije tačno – kralj Kovira iskezi alabasterskobele zube. – To je bio
Visogota iz Korva. Manje poznat, ali isto dobar etičar i filozof. Pročitaj ga,
preporučujem. Možda je kod vas ostala još neka njegova knjiga, možda niste sve
spalili? Dobro, vratimo se na stvar. Ti se, Dajkstra, takođe bez skrupula
poslužuješ intrigom, podmićivanjem, ucenama i torturom. Ni okom ne trepneš

kad osuđuješ nekog na smrt ili naređuješ da nekog tajno ubiju. To da sve radiš
zbog kraljevstva kom verno služiš ne opravdava te i ne čini simpatičnijim u
mojim očima. Ni najmanje. Znaj to.

Špijun klimnu glavom u znak odobravanja.
– Ipak – nastavi Esterad – ti si, kako se kaže, kurvin sin pravog karaktera. I
zbog toga te volim i poštujem, zbog toga sam ti omogućio privatnu audijenciju.
Zato što ti, Dajkstra, imajući milion prilika, nikada u životu nisi učinio nešto za
sebe i nisi ukrao ni paru iz državne kase. Čak ni pola pare. Zulejka, gledaj!
Pocrveneo je ili mi se čini?
Kraljica podiže glavu s vezenja.
– Po njihovoj skromnosti poznaćete njihove ispravnosti – citirala je deo iz
Dobre knjige, iako je sigurno videla da na špijunovom licu nije bilo ni traga od
rumenila.
– Dobro – reče Esterad. – Na stvar. Vreme je da pređemo na državna
pitanja. Zulejka, on je preplovio more vođen patriotskom obavezom. Redanja,
njegova otadžbina, ugrožena je. Od tragične smrti kralja Vizimira tamo vlada
haos. Redanjom upravlja banda aristokratskih idiota koja se zove Regentski
savet. Ta banda, moja Zulejka, ništa neće učiniti za Redanju. Kada osete
opasnost, pobeći će ili početi kao psi da puze do perlama opšivenih čizama
nilfgardskog cara. Ta banda prezire Dajkstru, zato što je on špijun, ubica,
skorojević i prostak. Ali Dajkstra je preplovio more da bi spasao Redanju,
demonstrirajući time kome Redanja zaista pripada.
Esterad Tisen zaćuta, zevnu izmoren govorom, popravi krmezni šapo, koji
mu je lagano skliznuo na nos.
– Deder, Dajkstra – šta tišti tvoje kraljevstvo? Osim nedostatka novca,
razume se?
– Osim nedostatka novca – špijunovo lice je bilo kao od kamena – hvala, svi
su zdravo.
– Aha – kralj klimnu glavom, šapo ponovo skliznu na nos i ponovo ga je
morao popraviti. – Aha, razumem.
– Shvatam – nastavi. – I aplaudiram ideji. Kada imaš novac, možeš kupiti
lek za bilo koju drugu muku. U tom grmu leži zec, treba imati novac. Vi
nemate. Da ga imate, ne bi bio ovde. Da li shvatam dobro?
– Bez greške.
– A koliko vam to treba, radoznao sam?

– Ne mnogo. Milion bizanata.
– Ne mnogo? – Esterad Tisen preteranim gestom uhvati oberučke šapo. –
To nije mnogo? Aj-aj!
– Za vašu kraljevsku milost – promrmlja špijun – takva suma je svakako
sitnica...
– Sitnica? – kralj pusti šapo i podiže ruke ka plafonu. – Aj-aj! Milion
bizanata sitnica, čuješ, Zulejka, šta on govori? A znaš li ti, Dajkstra, da nemati
milion i imati milion – to je ukupno dva miliona? Ja razumem, ja shvatam da ti i
Filipa Elkhart brzo i panično tražite koncept za odbranu od Nilfgarda, ali šta vi
hoćete, da kupite ceo Nilfgard?
Dajkstra nije odgovorio. Zulejka je zauzeto vezla. Esterad se na tren
pretvarao da se divi golim nimfama na plafonu.
– Hodi – ustao je naglo i klimnuo špijunu.
Otišli su do ogromne slike na kojoj je bio predstavljen kralj Gedovij kako
sedi na sivom konju i mačem pokazuje nešto što se ne vidi na platnu, sigurno
valjan pravac. Esterad je iskopao iz džepa sićušan pozlaćen štapić, dotakao njime
ram slike i poluglasom izgovorio čini. Gedovij i sivi konj su nestali, pojavila se
plastična mapa poznatog sveta. Kralj je dotakao štapićem srebrno dugme u uglu
mape i magično promenio razmeru, suzivši vidnu površinu sveta na Dolinu
Jaruge i Četiri Kraljevstva.
– Ovo plavo je Nilfgard – objasni. – Ovo crveno ste vi. U šta zveraš?
Ovamo gledaj!
Dajkstra je sklonio pogled s drugih slika – većinom aktova i pomorskih
scena. Pitao se koja je od njih bila čarobnjačka kamuflaža za drugu slavnu mapu
Esterada – onu koja je oslikavala vojnu i trgovačku obaveštajnu službu Kovira,
celu mrežu podmićenih informatora i ucenjenih ljudi, poverenika, operativnih
kontakata, diverzanata, najamnih ubica, “uspavanih” agenata i aktivnih
rezidenata. Znao je da takva mapa postoji, odavno je bezuspešno pokušavao da
nađe način da dođe do nje.
– Crveno ste vi – ponovi Esterad Tisen. – Bedno izgleda, zar ne?
“Bedno”, prizna u sebi Dajkstra. U poslednje vreme je bez pauze gledao
strateške mape, ali sada, na plastičnoj mapi Esterada, položaj je izgledao još
gore. Plavi kvadratići su formirali oblik strašnih zmajevih čeljusti, spremnih da u
svakom trenutku zagrizu i smrskaju zubima bedne crvene kvadratiće.
Esterad Tisen je tražio nešto što bi moglo da posluži kao pokazivač mape,

izvuče najzad iz najbliže panoplije ukrašeni rapir.
– Nilfgard – započe izlaganje pokazujući rapirom šta treba – napada Liriju i

Edirn, kao casus belli oglašavajući napad na pograničnu utvrdu Glevicingen.
Neću ispitivati ko je zaista napao Glevicingen i u koga prerušen. Smatram
potpuno besmislenim i pretpostavke za koliko dana ili časova je naoružana
akcija Emhira predupredila analogna dejstva Edirna i Temerije. Ostaviću to
istoričarima. Više me interesuje današnja situacija i šta će biti sutra. U ovom
trenutku, Nilfgard stoji u Dol Angri i Edirnu, prikriven buferom u obliku
vilenjačkog dominiona u Dol Blatani, koji se graniči sa ovim delom Edirna, što
ga je kralj Henselt iz Kedvena, govoreći slikovito, istrgao Emhiru iz zuba i sam
ga zagrizao.

Dajkstra nije komentarisao.
– Moralnu ocenu akcije kralja Henselta isto ostavljam istoričarima – nastavi
Esterad. – Ali jedan pogled na mapu dovoljan je da bi se videlo da je aneksijom
Severne Marhije Henselt zagradio Emhiru put do Doline Pontar. Zaštitio je
bočnu stranu Temerije. A takođe i vas, Redanjce. Treba da mu zahvalite.
– Zahvalio sam – promumla Dajkstra. – Ali tiho. U Tretogoru gostimo
Jeralja Demavenda iz Edirna. A Demavend ima dosta preciznu moralnu ocenu
Henseitovog postupka. Obično ju je izražavao kratkim i zvučnim rečima.
– Pretpostavljam – klimnu glavom kralj Kovira. – Ostavimo to na trenutak,
pogledajmo na jug, na reku Jarugu. Napadajući Dol Angru, Emhir je
istovremeno osigurao bočnu stranu sklopivši separatistički dogovor s Foltestom
iz Temerije. Međutim, po okončanju ratnih dejstava u Edirnu, car je bez cifranja
prekršio pakt i udario na Bruge i Soden. Svojim kukavičkim pregovorima,
Foltest je dobio dve nedelje mira. Tačnije, šesnaest dana. A danas je dvadeset
šesti oktobar.
– Da.
– A stanje dvadeset šestog oktobra je sledeće: Bruge i Soden su okupirani.
Tvrđave Razvan i Majena su pale. Vojska Temerije je razbijena u bici kod
Maribora, potisnuta na sever. Maribor je pod opsadom. Jutros se još držao. Ali
sada je već kasna noć, Dajkstra.
– Maribor će izdržati. Nilfgardijci nisu uspeli tesno da ga zatvore.
– To je istina. Zašli su predaleko, previše su razvukli liniju snabdevanja,
opasno su otkrili bočnu stranu. Pre zime će prekinuti opsadu, povući će se bliže
jarugi, skratiće front. Ali šta će biti u proleće, Dajkstra? Šta će biti kad trava

izviri ispod snega? Približi se. Pogledaj mapu.
Dajkstra je gledao.
– Pogledaj mapu – ponovi kralj. – Reći ću ti šta će u proleće uraditi Emhir

var Emreis.

*

– U proleće će početi ofanziva neviđenih razmera – reče Kartija van Kanten,
popravljajući pred ogledalom svoje zlatne lokne. – Oh, znam da je ta
informacija sama po sebi malo senzacionalna, kraj svakog seoskog bunara žene
čine podnošljivim pranje veša pričama o prolećnoj ofanzivi.

Asire var Anahid, danas izuzetno razdražena i nestrpljiva, ipak je uspela da se
suzdrži od pitanja zašto joj uopšte skreću pažnju tako malo senzacionalne
informacije. Ali poznavala je Kantarelu. Ako je Kantarela počela o nečemu da
govori, onda je imala razloga. A obično je priče završavala zaključcima.

– Ipak ja znam malo bolje od prostog sveta – nastavi Kantarela. – Vatje mi
je sve ispričao, ceo tok sastanka s cezarom. Povrh toga, doneo je kod mene celu
torbu mapa, a kada je zaspao, pogledala sam ih... Da pričam dalje?

– Naravno – izbeči oči Asire. – Hajde, draga moja.
– Pravac glavnog udara je, naravno, Temerija. Rubež reke Pontar, linija
Novigrad-Vizima-Elander. Udara grupa vojske “Sredina”, pod vodstvom
Menoa Koehorna. Bočnu stranu čuva grupa vojskc “Istok”, koja udara iz
Edirna na Dolinu Pontar i Kedven...
– Na Kedven? – podiže obrve Asire. – Da li to znači kraj slabog prijateljstva
zaključenog pri podeli plena?
– Kedven preti desnoj bočnoj strani – Kartija van Kanten lagano napući
pune usne. Njena usta lutkice bila su u strašnom kontrastu sa strašnim
mudrostima koje je pričala. – Udar ima preventivni karakter. Podeljeni odredi
grupe „Istok” moraju da stegnu vojsku kralja Henselta i izbiju mu iz glave
eventualnu pomoć za Temeriju.
– Na zapadu – nastavi plavuša – udara specijalna operativna grupa
“Verden”, sa zadatkom da kontroliše Cidaris i tesno zatvori blokadu Novigrada,
Gors Velena i Vizime. Generalštab računa na nužnost opsade te tri tvrđave.
– Nisi navela prezimena vođa obeju grupa vojske.
– Grupa “Istok”, Ardal ep Dahi – osmehnu se lagano Kantarela. – Grupa

“Verden”, Joahim de Vet.
Asire visoko podiže obrve.
– Zanimljivo – reče. – Dva kneza, uvređeni što su njihove kćerke isključene

iz bračnih planova Emhira. Naš car je ili veoma naivan, ili veoma lukav.
– Ako Emhir zna nešto o zaveri kneževa – reče Kantarela – to nije od

Vatjea. Vatje mu ništa nije rekao.
– Pričaj dalje.
– Ofanziva mora imati razmeru koja do sada nije viđena. Sve ukupno,

računajući linijske odrede, rezerve, pomoćne i pozadinske službe, u operaciji će
učestvovati preko trista hiljada ljudi. I vilenjaka, razume se.

– Datum početka?
– Nije utvrđen. Ključna stvar je snabdevanje, snabdevanje i prohodnost
puteva, a niko nije u stanju da predvidi kada će se okončati zima.
– O čemu je još pričao Vatje?
– Žalio se, jadničak – blesnu zubima Kantarela. – Car ga je opet ispsovao i
narugao mu se. Pred ljudima. Opet je razlog bio onaj tajanstveni nestanak
Stefana Skelena i celog njegovog odreda. Emhir je javno nazvao Vatjea
šeprtljom, šefom službe koja umesto da se postara da ljudi ne nestaju bez traga
biva i sama iznenađena takvim nestancima. Na tu temu je konstruisao neku
zlobnu igru reči, koju Vatje ionako nije umeo tačno da ponovi. Posle je car
šaljivo upitao Vatjea da to ne znači možda da je nastala neka druga tajna
organizacija, pritajena i od njega. Bistar je naš imperator. Pogađa blizu.
– Blizu – promrmlja Asire. – Šta još, Kartija?
– Agent kog je Vatje imao u Skelenovom odredu, a koji je isto nestao, zvao
se Neratin Ceka. Vatje mora da ga je veoma cenio, jer je neobično potišten zbog
njegovog nestanka.
“I ja sam”, pomisli Asire, „potištena zbog nestanka Jedijaha Mekesera. Ali ja
ću, za razliku od Vatjea de Ridoa, uskoro znati šta se dogođilo.”
– A Rjens? Vatje se više nije sreo s njim?
– Ne. Nije spominjao.
Obe su ćutale neko vreme. Mačka na Asireinim kolenima mjaukala je glasno.
– Gđice Asire?
– Reci, Kartija.
– Da li ću još dugo morati da igram ulogu glupe ljubavnice? Htela bih da se
vratim na studije i da se posvetim naučnom radu...

– Nećeš – prekinu je Asire. – Ali još malo. Izdrži, dete.
Kantarela uzdahnu.
Završile su razgovor i pozdravile se. Asire var Anahid je oterala mačku iz
fotelje i još jednom pročitala pismo Fringile Vigo, koja je boravila u Tusenu.
Zamislila se, pošto ju je pismo uznemirilo. Imalo je među redovima neki smisao
koji je Asire osećala, ali ga nije razumela. Već je bila prošla ponoć kada je Asire
var Anahid, nilfgardska čarobnica, pokrenula megaskop i uspostavila
telekomunikaciju sa zamkom Montekalvo u Redanji.
Filipa Ejlhart bila je u kraćušnoj noćnoj košulji s tananim bretelama, a na
obrazu i dekolteu imala je tragove našminkanih usana. Asire je najvećim
naporom volje suzdržavala grimasu neukusa. „Nikada, baš nikada neću moći to
da razumem”, pomisli. “I ne želim to da razumem.”
– Možemo li da govorimo slobodno?
Filipa je napravila rukom širok gest, okružujući se magičnom sferom
diskrecije.
– Sada da.

– Imam informacije – poče oporo Asire. – Same po sebi, one nisu
senzacionalne, o tome čak govore žene kraj bunara. U svakom slučaju...

*

– Cela Redanja – reče Esterad Tisen gledajući u svoju mapu – u ovom
trenutku može da izloži trideset pet hiljada linijskih vojnika, od toga četiri hiljade
teške konjice. Okruglo, razume se.

Dajkstra klimnu glavom. Računica je bila apsolutno precizna.
– Demavend i Meve su imali sličnu vojsku. Emhir ih je rasturio za dvadeset
šest dana. To isto će biti s vojskama Redanje i Temerije, ukoliko ne ojačate.
Podržavam vašu ideju, Dajkstra, tvoju i Filipe Ejlhart. Potrebna vam je vojska.
Potrebna vam je borbena, dobro uvežbana i dobro opremljena konjica. Potrebna
vam je takva konjica za nekih milion bizanata.
Špijun potvrdi klimanjem glave da ni toj računici ne može ništa da se zameri.
– Ipak, kako ti je nesumnjivo poznato – nastavi suvo kralj – Kovir je uvek
bio, jeste i biće neutralan. S Nilfgardskim carstvom nas vezuje traktat koji je
potpisao još moj deda, Esteril Tisen, i imperator Fergus var Emreis. Slovo tog
traktata ne dozvoljava Koviru da potpomaže neprijatelje Nilfgrada vojnom

pomoći. A ni novcem za vojsku.
– Kada Emhir var Emreis udavi Temeriju i Redanju – frknu Dajkstra – tada

će pogledati ka severu. Emhiru neće biti dosta. Može da se ispostavi da vaš
traktat iznenada neće vredeti pišljiva boba. Skoro smo govorili o Foltestu iz
Temerije, koji je u dogovoru s Nilfgardom uspeo sebi da kupi šesnaest dana
mira...

– O, dragi moj – frknu Esterad. – Tako ne može da se argumentuje. S
traktatima je kao s brakom: ne sklapaju se s mišlju o izdaji, a kada se sklope, ne
raskidaju se. A kome to ne odgovara, neka se ne ženi. Ne možeš postati rogonja
ako nisi oženjen, ali priznaćeš, strah od rogova je žalostan i dosta smešno
opravdanje za iznuđeni celibat. A rogovi u braku nisu tema za razmatranja
poput “šta bi bilo kad bi bilo”. Dokle god se rogovi ne nose, ne poteže se to
pitanje, a kada ih već nosiš, onda nema o čemu da se priča. A kada smo već kod
rogova, kako se zove suprug lepe Marije, markiz De Mersej, redanjski ministar
blaga?

– Vaša kraljevska milost – nakloni se kruto Dajkstra – ima informatore
kojima se može zavideti.

– Tačno, imam – prizna kralj. – Začudio bi se koliko i kako dobrih. Ali ni ti
ne moraš svojih da se stidiš. Onih koje imaš na mojim dvorovima, ovde i u Pont
Vanisu. O, dajem reč da svaki od njih zaslužuje najviše pohvale.

Dajkstra čak ni okom nije trepnuo.
– Emhir var Emreis – nastavi Esterad gledajući nimfe na plafonu – takođe
ima nekoliko dobrih i dobro postavljenih agenata. Zbog toga ću ponoviti: interes
države Kovir je neutralnost i princip pacta sunt servanda{26}. Kovir ne krši
uspostavljene dogovore. Kovir ne krši ugovore čak ni da bi preduhitrio kršenje
ugovora od druge strane.
– Usudiću se da primetim – reče Dajkstra – da Redanja ne nagovara Kovir
da krši paktove. Redanja ni u kom slučaju ne traži savez ili vojnu pomoć Kovira
protiv Nilfgarda. Redanja želi... da pozajmi malu sumu, koju ćemo vratiti...
– Već vidim – prekinu ga kralj – kako vraćate. Ali to su akademska
razmatranja, jer vam neću pozajmiti ni paru. Poštedi me lažne kazuistike,
Dajkstra, jer ti stoji kao vuku kecelja. Imaš li neke druge, ozbiljne, pametne i
istinite argumente?
– Nemam.

– Posrećilo ti se – reče nakon malo ćutanja Esterad Tisen – što si postao
špijun. Od trgovine ne bi napravio karijeru.

*

Otkada je sveta i veka, svi kraljevski parovi imali su odvojene spavaće sobe.
Kraljevi su – s veoma različitim frekvencijama – posećivali spavaće sobe kraljica,
a dešavalo se da su kraljice dolazile u neočekivane posete u sobe kraljeva. A
posle bi se muž i žena jednostavno razišli po svojim odajama i to je bilo to.

Monarhijski par Kovira je i u ovom pogledu bio izuzetak. Esterad Tisen i
Zulejka uvek su spavali zajedno – u jednoj sobi, na jednom ogromnom ležaju s
ogromnim baldahinom.

Pre spavanja, Zulejka – stavivši naočare, koje se stidela da pokaže pred
podanicima – obično je čitala svoju Dobru knjigu. Esterad Tisen je obično
pričao.

Ni ove noći nije bilo drugačije. Esterad je stavio noćnu kapu, a u ruku je
uzeo žezlo. Voleo je da drži žezlo i da se zabavlja njime, a zvanično to nije radio,
jer se plašio da će ga podanici nazvati pretencioznim.

– Znaš, Zulejka – pričao je – u poslednje vreme imam veoma čudne snove.
Već neki put zaredom usnio sam onu vešticu od moje majke. Stoji nada mnom i
ponavlja: „Imam ženu za Tankreda, imam ženu za Tankreda.” I pokazuje mi
simpatičnu, ali veoma mladu devojčicu. A znaš, Zulejka, ko je ta devojka? Ciri,
Kalantina unuka. Sećaš se Kalante, Zulejka?

– Sećam se, mužu moj.
– Ciri – nastavi Esterad zabavljajući se žezlom – jeste ona kojom navodno
hoće da se oženi Emhir var Emreis. Čudnovat brak, iznenađujući... Kako bi, k
vragu, ona postala Tankredova žena?
– Tankredu – Zulejkin glas se malo promenio, kao i uvek kada je govorila o
sinu – dobro bi došla žena. Možda bi se skrasio...
– Možda – Esterald uzdahnu. – Mada sumnjam, ali možda. U svakom
slučaju, brak je nekakva šansa. Hm... Ta Ciri... Ha! Kovir i Cintra. Ušće Jaruge!
Ne zvuči loše, ne zvuči. Bio bi lep savez... Lepo srodstvo... Ali ako je tu malu
video Emhir... Samo, zbog čega li mi se baš ona javlja u snovima? I zašto,
dođavola, ja uopšte sanjam kojekakve gluposti? Na ekvinocijum, sećaš se, kada
sam i tebe razbudio... Brrr, kakav je to bio košmar, srećan sam što ne mogu da