Andžej Sapkovski Lastavicja kula. Šesti deo Sage o vešcu. S poljskog prevela Zorana Lutovac. Čarobna knjiga

da očekuješ milost, oni će te u najboljem slučaju linčovati na licu mesta, brzo i,
ako krene kako treba, bezbolno. Ako ipak padneš u ruke prefekta i ako budeš
stala pred surovo ali pravedno lice carevog zakona... Ha, u tom slučaju bih ti
preporučio sopstvenu liniju odbrane: obliješ se suzarna i izjaviš da si nevina
žrtva spleta okolnosti.

– A ko će u to poverovati?
– Svako – Hotsporn se nagnu u sedlu i pogleda je u oči. – Jer to i jeste
istina. Ti zaista jesi nevina žrtva, Falka. Nemaš još šesnaest godina, po carskim
zakonima, ti si maloletna. U bandi Pacova si se slučajno našla. Nije tvoja krivica
što si zapala za oko jednoj banditkinji, Mistle, kojoj neprirodne sklonosti nisu
nikakva tajna. Mistle je upravljala tobom, seksualno te iskorišćavala i primoravala
na...
– Da, razjasnilo se – prekide ga Ciri i sama se čudeći svojoj smirenosti. – Na
kraju se razjasnilo o čemu se radi, Hotsporne. Već sam viđala takve kao ti.
– Zaista?
– Kao i svakom petlu – i dalje je bila smirena – kresta ti se diže na pomisao
o meni i Mistle. Kao i svakom glupom mužjaku, u glupoj tintari ti je sinula ideja
da probaš da me izlečiš od neprirodne bolesti i da bludnicu vratiš na put istine.
A znaš li šta je u svemu tome gnusno i neprirodno? Upravo takve misli!
Hotsporn ju je posmatrao ćuteći i s veoma zagonetnim osmehom na brkatim
usnama.
– Moje misli, draga Falka – reče uskoro – možda i nisu pristojne, možda i
nisu lepe, ha, očigledno je da nisu nevine... Ali, tako mi bogova, one su u skladu
s prirodom. S mojom prirodom. Vređaš me time što misliš da je moja naklonost
ka tebi zasnovana na nekakvoj... perverznoj radoznalosti. Ha, ti i sama sebe
vređaš, ne primećujući ili ne želeći da prihvatiš činjenicu da su tvoja
nesvakidašnja lepota i šarm koji pleni u stanju da svakog muškarca bace na
kolena. Da čarolija tvog pogleda...
– Slušaj, Hotsporne – prekinu ga. – Da li ti to težiš da spavaš sa mnom?
– Kakva inteligencija – raširi ruke. – Jednostavno nemam reči.
– Onda ću ti ja pomoći. – Lagano potera konja kako bi mogla da ga gleda
preko ramena. – Pošto ja imam reči u izobilju. Osećam se počastvovano. U
nekim drugim uslovima, ko zna... Da je to bio neko drugi, eh! Ali ti, Hotsporne,
uopšte mi se ne sviđaš. Ništa, ali jednostavno ništa kod tebe me ne privlači. A
rekla bih čak da je suprotno: sve me od tebe odbija. Sam vidiš da bi u takvim

uslovima seksualni čin bio čin protivan prirodi.
Hotsporn se zasmejao, takođe terajući konja. Vrana kobila je zaplesala na

šumskom putu, zahvalno podižući skladnu glavu. Ciri se zavrte na sedlu, boreći
se s čudnim osećanjem koje je odjednom oživelo u njoj, oživelo je negde
duboko, u dnu stomaka, ali brzo i dosledno je izbijalo napolje na kožu koju je
iritirala odeća. „Rekla sam mu istinu”, pomisli. “On mi se ne sviđa, dođavola,
sviđa mi se njegov konj, ova vrana kobila. Ne on, nego konj... Kakva je ovo
prokleta glupost! Ne, ne, ne! Čak iako ne uzmem u obzir Mistle, bilo bi smešno
i glupo da mu se predam samo zato što me uzbuđuje gledanje vrane kobile kako
pleše na putu.”

Hotsporn joj je dozvolio da se popne i gledao ju je u oči s čudnim
osmehom. Zatim je ponovo cimnuo vođice i primorao kobilu na sitne korake,
okrete i plesno koračanje u stranu. “Zna”, pomisli Ciri, „Stari lisac zna šta ja
osećam.”

„Mater ti. Samo sam radoznala!”
– Borove iglice – Hotsporn reče nežno, prilazeći veoma blizu i pružajući
ruku – zakačile su ti se za kosu. Skinuću ih, ako dozvoliš. Dodaću da gest dolazi
iz moje učtivosti, ne iz perverznih požuda.
Dodir – to je uopšte nije začudilo – prijao joj je. Bila je još daleko od odluke,
ali je radi sigurnosti računala dane od poslednje menstruacije. To ju je naučila
Jenefer – da računa unapred i hladne glave, jer kasnije, kada je vrućina, nastaje
čudna mrskost za računanje, zajedno s težnjom da se zanemaruju posledice.
Hotsporn ju je gledao u oči i osmehivao se, kao da je u potpunosti znao da
je proračun ispao u njegovu korist. „Još da nije tako star”, uzdahnu krišom Ciri.
„Ali on ima sigurno preko trideset godina...”
– Turmalini – Hotspornovi prsti su nežno dodirnuli njeno uho i naušnicu. –
Lepi su, ali to su samo turmalini. Rado bih ti darovao i prikačio smaragde,
dragocenije i intenzivnije zelene boje, koji mnogo bolje pristaju tvojoj lepoti i
boji očiju.
– Znaj – procedi Ciri gledajući ga bezobrazno – da ako bi i došlo do nečega,
tražila bih ti smaragde unapred. Pošto zasigurno ne tretiraš samo konje u
pogledu korisnosti, Hotsporne. U zoru nakon opojne noći, prisećanje mog
imena kao od šale bi ocenio pretencioznim. Pas Rundov, mačka Mrgud, a gđica:
Marica.
– Tako mi časti – nasmeja se kiselo. – Uspevaš da zamrzneš i najvatrenije

požude, Kraljice Snega.
– Prošla sam dobru školu.

*

Magla se malo podigla, ali i dalje je bilo tmurno. I uspavljujuće. Pospanost je
brutalno prekinula vriska i topot. Iza hrastova pored kojih su upravo prolazili
iskočili su konjanici.

Oboje su reagovali tako brzo i na tako uvežban način kao da su to vežbali
nedeljama. Zaustavili su se i okrenuli konje, istog časa su krenuli u trk, u galop,
u gnevni juriš, prilepivši se uz grive i terajući konje urlicima i udarajući ih
petama. Iznad njihovih glava zafijukala su krilca strela, digao se vrisak, zveket i
tresak.

– U šumu! – viknu Hotsporn. – Skreći u šumu! U gustiš!
Skrenuli su bez usporavanja. Ciri se još niže i jače priljubila uz konjski vrat,
jer su grane polomljene u jurišu pretile da je zbace sa sedla. Videla je kako je luk
iz samostrela otkinuo komad stabla jovovine pored kog je prolazila. Vriskom je
požurila, jer je u svakom trenutku očekivala da je u leđa pogodi vrh strele.
Hotsporn, koji je jahao odmah ispred nje, odjednom čudno zastenja.
Preskočili su duboku jamu i spustili se niz vratolomnu liticu u trnovito
šipražje. I tada Hotsporn naglo skliznu sa sedla i strovali se u brusnice. Vrana
kobila zarza, ritnu se, mlatnu repom i pojuri dalje. Ciri se nije premišljala. Skoči i
udari svog korija po zadnjici. Kad je otrčao za vranom kobilom, pomogla je
Hotspornu da ustane; oboje su zaronili u žbunje, u jovovu šumu, sapleli se,
skotrljali niz padinu i pali u visoku paprat na dnu jaruge. Mahovina je ublažila
pad.
Odozgo, s litice, odjekivala su kopita potere – na sreću, išli su kroz visoku
šumu za odbeglim konjima. Kako se činilo, njihov nestanak u paprati nisu
primetili.
– Ko su ovi? – siknu Ciri, izvlačeći se ispod Hotsporna i istresajući iz kose
zgnječene gluvare. – Prefektovi ljudi? Varnhageni?
– Obični banditi... – Hotsporn ispljunu lišće. – Razbojnici...
– Predloži im amnestiju – zaškripa peskom u zubima. – Obećaj im...
– Budi tiha. Čuće.

– Hoooo! Hooooo! Ovamoooo! – čulo se odozgo. – Sleva siiiiđiii!

Slevaaaaa!
– Hotsporne?
– Šta?
– Imaš krv na leđima.
– Znam – odgovori hladno, izvlačeći ispod pazuha smotuljak platna i

okrećući se ka njoj postrance. – Gurni mi to ispod majice. U visini leve
lopatice...

– Gde si pogođen? Ne vidim strelu...
– To je bio arbalest... Gvozdena sečanica, najverovatnije presečeni potkivački
klin. Ostavi, ne diraj. To je ovde pored kičme...
– Mater ti. Pa šta da radim?
– Ostani tiha. Vraćaju se.
Zatopotaše kopita, a neko piskavo zviznu. Neko je vikao, zvao, naređivao
nekom da se vrati. Ciri naćuli uši.
– Odlaze – promrmlja. – Obustavili su poteru. Nisu uhvatili konje.
– To je dobro.
– Ni mi ih nećemo uhvatiti. Hoćeš li moći da hodaš?
– Neću morati – osmehnu se pokazujući joj bezvrednu narukvicu prikačenu
za zglob. – Kupio sam ovu dranguliju zajedno s konjem. Magična je. Kobila ju
je nosila otkad je bila ždrebe. Kada je protrljam, oh, evo ovako, kao da sam je
prizvao. Kao da je čula moj glas. Dotrčaće ovamo. Malo će to potrajati, ali
dotrčaće sigurno. Uz malo sreće, i tvoj šarac će dotrčati za njom.
– A uz malo loše sreće? Otići ćeš sam?
– Falka – reče, uozbiljivši se. – Ja neću otići sam, ja računam na tvoju
pomoć. Moraćeš da me pridržavaš na sedlu. Prsti na nogama mi već odumiru.
Mogu da izgubim svest. Slušaj: taj klanac će te odvesti do sliva potoka.
Krenućeš gore, uzvodno, na sever. Odvešćeš me u mesto po imenu Tegamo.
Tamo ćemo pronaći nekoga ko će umeti da mi izvadi gvožđe iz leđa, ne
izazivajući pritom smrt ili paralizu.
– Toje najbliže mesto?
– Ne. Bliže je Zavist, nekih dvadeset milja odavde kotlinom, u suprotnom
pravcu, uz tok potoka. Ali tamo ni u kom slučaju nemoj da ideš.
– Zbog čega?
– Ni pod kojim uslovom – ponovi mršteći lice. – Ne radi se tu o meni, već
o tebi. Zavist je za tebe smrt.

– Ne razumem.
– I ne moraš. Jednostavno mi poveruj.
– Giselheru si rekao...
– Zaboravi na Giselhera. Ukoliko želiš da živiš, zaboravi na sve njih.
– Zašto?
– Ostani sa mnom. Održaću obećanje, Kraljice Snega. Okitiću te
smaragdima... Obasuću te njima...
– Stvarno odličan trenutak za šale.
– Uvek je trenutak za šale.
Hotsporn je odjednom zagrli, pritisnu rukom i poče da joj otkopčava bluzu.
Bez blefiranja, čak i bez žurbe. Ciri odgurnu ruku.
– Stvarno – promrmlja. – Odličan trenutak i za to!
– I za to je uvek dobar trenutak. Pogotovo za mene, sada. Rekao sam ti, to
je kičma. Sutra mogu da se jave poteškoće... Šta radiš? Ah, prokletstvo...
Ovoga puta ga odgurnu još jače. Prejako. Hotsporn poblede, zagrize usne i
zastenja od bola.
– Izvini. Ali ako je neko ranjen, mora da leži mirno.
– Blizina tvog tela čini da zaboravljam na bol.
– Prestani, dođavola!
– Falka, budi mila prema čoveku koji pati.
– Patićeš ti ako ne skloniš ruku. Odmah!
– Tiše... Razbojnici će nas čuti... Tvoja koža je kao saten... Ne vrti se,
dovraga.
„Ah, dođavola”, pomisli Ciri. „Kud puklo da puklo. Na kraju krajeva, kakav
značaj to ima? Radoznala sam. Smem da budem radoznala. U tome nema
nijednog osećanja. Tretiraću ga u vidu korisnosti i to je to. I zaboraviću na to
bespretenciozno.”
Predala se dodiru i prijatnosti koju je nosio. Okrenula je glavu, ali shvatila je
da je to prekomerna skromnost i lažna uštogljenost – nije htela da se prikaže kao
zavedena čistunica. Gledala mu je pravo u oči, ali joj je to izgledalo previše
smelo i izazovno – ni takvom nije htela da se predstavi. Prosto je spustila kapke,
obgrlila ga oko vrata i pomogla mu oko guzova, jer mu je bilo teško i gubio je
vreme. Dodirima prstiju pridružio se dodir usana. Bila je već na korak da
zaboravi na ceo svet, kad Hotsporn odjednom presta da se pomera. Neko
vreme je ležala strpljivo, setila se da je ranjen i da mu rana sigurno smeta. Ali to

je trajalo predugo. Njegova pljuvačka se osušila na njenim bradavicama.
– Hej, Hotsporne? Spavaš li?
Nešto joj je kanulo na grudi i kuk. Dodirnula je prstima. Krv.
– Hotsporne! – gurnu ga sa sebe. – Hotsporne, jesi li umro?
„Glupo pitanje”, pomisli. “Pa vidim. Vidim da je umro.”

*

– Umro je s glavom na mojim grudima – Ciri okrenu glavu. Žar iz kamina
zaigra na njenom osakaćenom obrazu. Moguće da je tamo bilo i rumenila.
Visogota nije bio siguran u to.

– Jedino što sam tada osetila – doda i dalje okrenuta – to je razočaranje.
Iznenađuje li te to?

– Ne. Nikako, ne.
– Razumem. Trudim se da ne ukrašavam priču, da ništa ne popravljam. Da
ništa ne prikrivam. Mada ponekad želim, pogotovo ovo poslednje. – Ušmrknu i
zglobom na prstu počeprka po uglu oka.
– Pokrila sam ga granama i kamenjem. Nikako, priznajem. Smrklo se, te
sam morala tamo da prenoćim. Banditi su neprestano kružili po okolini, slušala
sam njihove urlike i bila sam više nego sigurna da to nisu bili obični banditi.
Samo nisam znala koga su lovili – mene ili njega. Ipak sam morala da sedim
tiho. Cele noći. Do zore. Pored leša. Brrrr.
– U zoru – nastavi uskoro – od potere nije bilo ni traga ni glasa, i već sam
mogla da krenem. Tada sam već imala konja. Magična narukvica koju sam
skinula s Hotspornove ruke zaista je delovala. Vrana kobila se vratila. Sada je
pripadala meni. To je bio moj poklon. Takav je običaj na Skeliškim ostrvima,
znaš? Od svog prvog ljubavnika devojka dobija skup poklon. Šta ima veze što je
moj umro pre nego što je stigao da to postane?

*

Kobila je lupila prednjim kopitima o zemlju, zarzala i stala sa strane kao da je
zahtevala da joj se dive. Ciri nije mogla da zadrži uzdah divljenja videvši taj
jednostavan, vitak vrat delfina, mišićavu, malu, skladnu glavu ispupčenog čela,
visoke sapi i građu koja je fascinirala proporcionalnošću.

Približila se obazrivo, pokazujući kobili narukvicu na zglobu. Kobila je
otegnuto frknula i naćuljila nemirne uši, ali joj je dopustila da uhvati uzde i da je
pomiluje po svilenom nosu.

– Kelpi – reče Ciri. – Crna si i okretna kao morska kelpi. Stoga ćeš se zvati
Kelpi. I ne brinem da li je to pretenciozno ili ne.

Kobila zafrkta, uspravi uši i ošinu svilenkastim repom, koji je dosegao do
njenih članaka. Ciri, koja voli visoka sedla, suzi remen stremena i neobično
opipa ravno sedlo bez drvene osnove i prednjeg obluka. Smestila je čizme u
stremene i uhvatila konja za grivu.

– Mirno, Kelpi.
Uprkos svemu, sedlo je bilo potpuno udobno. I, iz očiglednih razloga, dosta
lakše od uobičajenih konjičkih sedala.
– Sada ćemo – reče Ciri, udarajući kobilu po vrelom vratu – videti da li si
hitra koliko si lepa. Da li si pravi rasni konj ili samo mešanac. Šta kažeš na
dvadeset milja galopa, Kelpi?

*

Da je u dubokoj noći neko tiho uspeo da se prikrade toj kolibi izgubljenoj
među močvarama, sa upalom strehom obraslom mahovinom, da je pogledao
kroz pukotine na prozorima, video bi sedobradog starca kako sluša priču
devojke od petnaestak godina, zelenih očiju i pepeljaste kose. Video bi kako
ugašen žar u ognjištu oživljava i sjaji kao da predoseća šta će biti ispričano.

Ali to nije bilo moguće. Niko to nije mogao videti. Koliba pustinjaka
Visogote bila je dobro sakrivena među močvarama, u pustoši večito pokrivenoj
maglom, u koju se niko nije usuđivao da zađe.

*

– Uvala potoka bila je ravna, pogodna za put, pa je Kelpi išla kao vihor.
Naravno, nisam išla uzvodno, već nizvodno. Sećala sam se tog čudnog naziva:
Zavist. Prisećala sam se šta je Hotsporn govorio Giselheru u stanici. Shvatila
sam zbog čega me je upozorio na to naselje. U Zavisti je sigurno bila zaseda.
Kada je Giselher potcenio ponudu amnestije i rad za gildu, Hotsporn mu je
namerno napomenuo o lovcu na nagrade koji boravi u naselju. Znao je da će

Pacovi progutati taj mamac i da će otići tamo i upasti u klopku. Morala sam da
stignem do Zavisti pre njih, da im preprečim put, da ih upozorim. Da ih vratim.
Sve. Ili barem sarno Mistle.

– Slutim – promrmlja Visogota – da ti nije pošlo za rukom.
– Tada – reče nečujno – sam mislila da u Zavisti čeka velika divizija
naoružana do zuba. Ni na kraj pameti mi nije bilo da je ta zaseda – jedan
čovek...
Ućuta, zagledana u tamu.
– I nisam imala pojma kakav je to čovek.

*

Birka je nekada bila bogato, divno selo, s neobično živopisnim položajem –
njene žute strehe i crveni krovići tesno su popunjavali kotlinu strmih, šumovitih
padina, koje su menjale boje u zavisnosti od godišnjeg doba. Naročito je u jesen
krajolik Birke naslađivao estetsko oko i osećajno srce.

Tako je bilo dok naselje nije promenilo naziv. A to je bilo ovako: Mladi
seljak, vilenjak iz obližnje vilenjačke kolonije, bio je nasmrt zaljubljen u
mlinarevu kći iz Birke. Mlinarka-vragolanka ismevala je vilenjakovo udvaranje i
sve više se puštala u promet. sa susedima, poznanicima, pa čak i rođacima. Ovi
počeše da se podsmevaju vilenjaku i njegovoj slepoj ljubavi. Vilenjak je – veoma
netipično za vilenjaka – eksplodirao od besa i osvete, eksplodirao je strašno.
Jedne noći, po jakom vetru, koji mu je bio naklonjen, naložio je vatru i spalio
celu Birku do temelja.

Uništeni seljaci, žrtve požara, klonuli su duhom. Jedni su odlutali u svet,
drugi su pali u lenjost i pijanstvo. Novac koji je bio skupljan za obnovu bio je
regularno proneveren i popijen, a naselje je pružalo sliku siromaštva i očaja: bilo
je zbirka gnusnih prčvara navrat-nanos sklepanih u podnožju gole i osmuđene
padine. Pre požara, Birka je imala ovalni oblik i centralni trg, a sada je od
nekoliko pristojno sagrađenih kuća, žitnica i destilerija bilo formirano nešto
poput duge uličice, koju je zatvarao ulaz zajednički sagrađene krčme „Pod
Himerinom glavom”, pod upravom udovice Gule.

I već sedam godina niko ne koristi naziv Birka. Govorilo se: Vatrena Zavist,
skraćeno – jednostavno Zavist.

Uličicama Zavisti jahali su Pacovi. Bio je hladan, oblačan i sumoran dan.

Ljudi su poleteli u kuće, sakrili se u brvnarama i kolibama. Ko je imao
prozore, zatvarao ih je uz snažan tresak, ko je imao vrata, taj ih je podupirao
motkom. A ko je još imao votku, pio je zbog hrabrosti. Pacovi su jahali polako,
demonstrativno sporo, stremen pred stremen. Na njihovim licima oslikavao se
ravnodušan prezir, ali namrštene oči su obazrivo motrile na prozore, verande i
ćoškove.

– Jedan klin iz arbalesta! – Giselher upozori gromko za svaki slučaj. – Jedno
povlačenje tetive i počinjemo masakr!

– I još jedanput ćemo ovde podmetnuti crvenu vatru! – Iskra dobaci
zvučnim i visokim sopranom. – Ostaće samo zemlja i voda!

Neki od stanovnika su sigurno imali samostrel, ali nije se našao niko ko bi
hteo da proveri da li Pacovi pričaju u vetar ili ne.

Pacovi su sišli s konja. Četvrtinu staje{6} koja ih je delila od krčme „Pod
Himerinom glavom” prešli su pešice, nogu pred nogu, ritmično zveckajući i
bučeći mamuzama, ukrasima i nakitom.

Trojica Zavišćana koji su gasili pivom jučerašnji mamurluk nestali su sa
stepeništa krčme čim su ih ugledali.

– Još kada bi on bio ovde – promrmlja Kajli. – Protraćili smo vreme. Nije
trebalo da se odmaramo, trebalo je da upadnemo noću...

– Budalo – isceri zube Iskra. – Ako hoćemo da bardi pevaju pesme o tome,
onda ne možemo to uraditi po noći i kad je mrak. Ljudi moraju da vide! Jutro je
najbolje, jer su svi još trezni, zar ne, Giselhere?

Giselher nije odgovorio. Podigao je kamen, zarnahnuo njime i pogodio vrata
kafane.

– Izlazi, Bonharte!
– Izlazi, Bonharte! – Pacovi nastaviše u horu. – Izlazi, Bonharte!
Iznutra su dopirali koraci. Spori i teški. Mistle je osetila drhtavicu kako joj trči
preko vrata i ramena.
Bonhart je stajao na vratima.
Pacovi impulsivno odstupiše korak nazad, potpetice visokih čizama ukopaše
se u zemlju, a dlanovi skočiše ka rukohvatima mačeva. Lovac na nagrade je svoj
mač držao u kanijama. Zahvaljujući tome, imao je slobodne ruke – u jednoj je
držao oljušteno jaje, a u drugoj koru hleba.
Polako je prišao do ograde i pogledao ih odozgo s visine. Stajao je na tremu,

ali je i sam bio visok. Ogroman, mada mršav kao gul.
Gledao ih je, prelazio vodnjikavim očima po svima redom. Zatim je odgrizao

prvo parčence jajeta, pa parčence hleba.
– A gde je Falka? – upita ravnodušno. Mrvice žumanca pale su mu s brkova

i usana.

*

– Juri, Kelpi! Juri, lepotice! Juri svom snagom!
Vrana kobila zarza glasno, pružajući vrat u vratolomnom galopu. Šljunak
ispod kopita udarao je kao grad, mada je izgledalo kao da kopita jedva dodiruju
zemlju.

*

Bonhart se lenjo protegnu škripeći kožnim gunjem, lagano je navukao i
brižljivo namestio rukavice od losove kože.

- – Šta je ovo? – iskrivi se. – Hoćete da me ubijete? A radi čega?
– A radi Muhomora, da ne tražimo daleko – odgovori Kajli.
– I radi zabave – dodala je Iskra.
– I za sveti mir – dobaci Rif.
– Aaaa – reče polako Bonhart. – Dakle, o tome se radi? A ako obećam da
ću vam pokloniti mir, ostavićete me?
– Ne, stari džukče, nećemo te ostaviti – Mistle se čarobno osmehnu. –
Poznajemo te. Znamo da ti ne poklanjaš, da ćeš gmizati za našim stopama i
čekati priliku da nekog od nas ubodeš u leđa. Napolje!
– Polako, polako – Bonhart se osmehnu, razvlačeći zlurada usta pod sedim
brkovima. – Uvek ima vremena za ples, nema potrebe da se uzbuđujete. Prvo ću
vam dati predlog, Pacovi. Dozvoliću vam da birate, a vi učinite kako vam je
volja.
– Šta brbljaš, starkeljo? – viknu Kajli, pogrbivši se. – Govori jasnije!
Bonhart klimnu glavom i počeša se po butini.
– Nagrada je za vas, Pacovi. Velika. A treba živeti.
Iskra prasnu u smeh i iskolači oči kao hijena. Bonhart prekrsti ruke na
grudima, premeštajući mač na pregib lakta.

– Velika nagrada – ponovi – jeste za mrtve, a za žive je mnogo veća. A meni
je, iskreno da vam kažem, svejedno. Nemam ništa lično protiv vas. Još juče sam
mislio da vas pobijem, eto tako, radi razonode i zadovoljstva, ali sami ste došli i
poštedeli me muke, a time ste osvojili moje srce. Stoga ću vam dozvoliti da
birate. Kako biste voleli da vas uzmem: po dobroti ili po zlu?

Mišići na Kajlijevim obrazima zadrhtaše. Mistle se nagnula, spremna da
skoči. Giselher je uhvati za rame.

– Hoće da nas razbesni – siknu. – Pusti smrdijivca da govori.
Bonhart prasnu u smeh.
– I? – ponovi. – Po dobroti ili po zlu? Ja savetujem ovo prvo. Jer vidite, po
dobroti znatno, znatno manje boli.
Pacovi kao po naredbi izvukoše oružje. Giselher mahnu oštricom unakrst i
ukipi se u odbrambenom stavu. Mistle sočno pljunu na zemlju.
– Dođi ovamo, koščati deduskaro – reče tobože mirno. – Dođi, nitkove.
Ubićemo te kao starog, sedog psa.

– Dakle, radije biste po zlu – Bonhart, gledajući iznad krovova
domaćinstava, polako izvuče mač i baci kanije. Sišao je s trema bez žurbe,
zveckajući mamuzama.

Pacovi se brzo razmestiše po ulici. Kajli je otišao najdalje ulevo, gotovo do
zida destilerije. Pored njega je stajala Iskra, kriveći dlakave usne u svom
uobičajenom, strašnom osmehu. Mistle, Ase i Rif su otišli udesno. Giselher je
ostao na sredini, zagledan u lovca na nagrade ispod namrštenih kapaka.

– Pa dobro, Pacovi – Bonhart pogleda sebi u bokove, pogleda u nebo, a
onda podiže mač i pljunu na oštricu.

– Ako ćemo da plešemo, plešimo. Muzika, sviraj!
Skočiše jedan na drugoga kao vukovi, munjevito, tiho i bez upozorenja.
Oštrice zahujaše u vazduhu, ispunjavajući ulicu jaucima i zveketom čelika. U
početku se čuo samo zveket oštrica, uzdasi, jauci i ubrzano disanje.
A potom, odjednom i iznenada, Pacovi počeše da vrište. I da umiru.
Rif je prvi izleteo iz gomile, pljesnuo leđima o zid i krvlju isprskao
prljavobelu fasadu. Za njim se lelujavim korakom dogegao Ase, presavio se i
pao na stranu, naizmenično grčeći i ispružajući kolena.
Bonhart se izvijao i skakao kao čigra, okružen sjajem i zveketom oštrice.
Pacovi su se povlačili pred njim, skakali, napadali i provlačili gnevno, revnosno i
bez milosti. I bezuspešno. Bonhart je odbijao udarce, udarao, odbijao, udarao,

skakao, napadao bez pauze, nije dopuštao predah i menjanje tempa. A pacovi su
se povlačili. I umirali.

Iskra, isečena po vratu, pala je u blato i skupila se kao mačka, krv iz tetiva
šiknula je na listove i kolena Bonhartu, koji je prolazio pored nje. Lovac je
širokim zamahom odbio Mistleine i Giselherove napade, posle čega se zaokrenu
i munjevitim udarcem raspori Kajlija, posekavši ga samim vrhom mača – od
ključne kosti sve do bedara. Kajli je ispustio mač, ali nije pao – samo se zgrčio i
oberučke uhvatio za grudi i stomak, a pod dlanovima mu je buknula krv.
Bonhart je opet izbegao Giselherov udarac, odbio Mistlein napad i još jednom
zviznuo Kajlija, ali ovaj put mu je jednu stranu glave pretvorio u skerletnu kašu.
Plavokosi Pacov je pao i iz njega je potekla lokva krvi pomešana s blatom.

Mistle i Giselher su na trenutak oklevali. I umesto da beže, vrisnuše u jedan
glas, divlje i besno. I baciše se na Bonharta.

Pronašli su smrt.

*

Ciri je upala u grad i progalopirala ulicom. Ispod kopita vrane kobile letele su
kapljice blata.

*

Bonhart je potpeticom gurnuo Giselhera, koji je ležao ispred zida. Starešina
Pacova nije pokazivao znake života. Iz razvaljene lobanje već je prestala da teče
krv.

Mistle je na kolenima tražila mač i opipavala blato i glib obema rukama, ne
videvši da kleči u crvenoj bari koja se sve više širila. Bonhart joj je polako
prišao.

– Neeeeeee!
Lovac podiže glavu.
Ciri u trku skoči s konja, saplete se i pade na jedno koleno.
Bonhart se osmehnu.
– Pacovčica – reče. – Sedma Pacovčica. Dobro je da si tu. Samo si mi ti
nedostajala za komplet.
Mistle je pronašla mač, ali nije bila u stanju da ga podigne. Zabrektala je i

bacila se pod Bonhartove noge, a uzdrhtale prste je zabila u vrhove njegovih
čizama. Otvorila je usta da bi vrisnula, ali joj je umesto vriska iz usta potekao
sjajan krmezan mlaz. Bonhart ju je snažno šutnuo i obalio u glib. Držeći se
oberučke za rasporeni stomak, Mistle je ipak uspela da se ponovo pridigne.

– Neeeeee! – Ciri vrisnu. – Mistleeeeee!
Lovac na nagrade nije obratio pažnju na njen vrisak, čak nije ni glavu
okrenuo. Zamahnuo je mačem i energično je tresnuo kao kosom; snažnim
udarcem je podigao Mistle sa zemlje i gurnuo je čak do zida kao meku, krpenu
lutku, kao dronjak umazan crvenom bojom.
Urlik je utihnuo u Cirinom grlu. Ruke su joj drhtale dok je sezala za mačem.
– Ubica – rekla je, začudivši se kako joj je glas stran. Bile su joj strane i
usne, koje su odjednom postale strahovito suve.
– Ubica! Ološ!
Bonhart ju je radoznalo posmatrao, naginjući lagano glavu.
– Hoćemo li da umiremo? – upitao je.
Ciri je išla ka njernu i stvarala polukrug oko njega. Mač joj se u podignutim i
ispruženim rukama pomerao, varao je, dovodio u zabludu.
Lovac na nagrade se gromko zasmejao.
– Da umiremo! – ponovi. – Pacovčica želi da umre!
Polako se okrenuo, zastao u mestu i nije dao da ga namami u polukružnu
klopku. Ali Ciri je bilo svejedno. Ključala je od besa i mržnje, drhtala od žudnje
da ubije. Htela je da nasrne na tog strašnog starca, da oseti kako mu se oštrica
zabija u telo. Želela je da vidi njegovu krv kako šiklja iz posečenih tetiva u ritmu
poslednjih otkucaja srca.
– Pa, Pacovčice – Bonhart podiže okrvavljeni mač i pljunu na oštricu. – Pre
nego što izdahneš, pokaži šta čuči u tebi! Muzika, sviraj!

*

– Zaista ne znam kako to da se nisu poubijali u tom prvom okršaju – šest
dana kasnije pričao je Niklar, sin pogrebnika. – Baš su hteli da se poubijaju, to
se dalo primetiti. Ona njega, a on nju. Naleteše jedno na drugo, usplamteše za
manje od trena oka i poče sveopšti zveket mačeva. Možda su razmenili dva,
možda i tri udarca. Nije bilo čoveka koji je stigao da to izbroji okom ili uhom.
Tako brzo su udarali, zlatni gospodine, da to nije moglo da ulovi ni ljudsko oko,

a ni uho. A plesali su i skakali jedno oko drugog kao dve lasice!
– Odskočiše jedno od drugog – nastavi momak – ali nijedno nije imalo

posekotinu. Moglo bi se reći da je Pacovčica bila besna kao sam đavo, a siktala
je kao mačor kad hoćeš da mu otmeš miša. A milostivi gospodin Bonhart je bio
potpuno smiren.

*

– Falka – reče Bonhart nasmejan i iskežen kao pravi gul. – Zaista umeš da
plešeš i rukuješ mačem! Zaintrigirala si me, šiparice. Ko si ti? Kaži mi pre nego
što umreš.

Ciri je teško disala. Osećala je kako počinje da je obuzima strah. Shvatila je s
kim ima posla.

– Kaži ko si, a ja ću ti darovati život.
Još jače je stisnula rukohvat u šaci. Morala je, morala je da odbije njegove
napade i da ga zvekne pre no što se zakloni. Nije mogla da dopusti da odbija
njene udare, nije mogla mačem da prima njegove udarce i više nijednom nije
smela da rizikuje da oseti bol i paralizu koja joj je prožimala i obuhvatala lakat i
podlakticu tokom napada. Nije smela da traći energiju na pasivno izmicanje od
njegovih uboda, koji su je za dlaku promašivali. „Moram da zaobiđem njegov
gard”, pomisli, „Odmah. U ovom okršaju. Ili ću umreti.”
– Umrećeš, Pacovčice – reče dok je išao ka njoj s mačem ispruženim daleko
ispred sebe. – Ne bojiš se? To je zato što ne znaš kako izgleda smrt.
„Kaer Morhen”, pomisli skačući, „Lambert. Češalj. Salto.”
Napravila je tri koraka i polupiruetu, a kada ju je napao potcenivši trik,
uradila je salto unazad, dočekala se vešto na jedno koleno i odmah jurnula na
njega; izmicala je njegovoj oštrici i zaokrenula zglob kako bi mu nanela strašan
udarac, potpomognut jakim okretom kuka. Odjednom ju je obuzela euforija, već
je gotovo čula kako se oštrica zariva u telo.
Umesto toga, došlo je do tvrdog, piskavog zveketa metala o metal. I
odjednom blesak u očima, užas i bol. Osetila je da pada, osetila je da je pala.
„Odbio je udarac i uzvratio”, pomisli. “Umirem”, pomisli.
Bonhart ju je šutnuo u stomak. Drugim šutom, koji je bio precizno i bolno
naciljan u lakat, izbio joj je mač. Ciri se uhvatila za glavu, osetila je tup bol, ali
pod prstima nije bilo ni rane, ni krvi. „Udario me je pesnicom”, pomisli

zgrozivši se. „Jednostavno me je udario pesnicom. Ili drškom mača. Nije me
ubio. Prebio me je kao balavicu.”

Otvorila je oči.
Lovac je stajao iznad nje, strašan i mršav kao kostur, nadmašivao ju je kao
bolesno drvo bez listova. Smrdeo je na znoj i krv.
Uhvatio ju je za kosu na vratu, nadmoćno podigao, primorao da ustane, ali
odmah ju je povukao zatirući zemlju pod nogama i, dok je vrištala iz sveg glasa,
prostro ju je pored Mistle, koja je ležala kod zida.
– Ne bojiš se smrti, a? – promumla, povijajući joj glavu nadole. – Onda
pogledaj sebe, Pacovčice. To je smrt. Tako se umire. Pogledaj, ovo su creva.
Ovo je krv. A ovo je govno. To čovek ima u sebi.
Ciri se uspravljala, savijala i brektala u suvoj bljuvotini, dok ju je njegova
ruka pritiskala. Mistle je još bila živa, ali oči su joj već bile zamagljene, staklaste i
buljave. Njena šaka skupljala se i širila kao kandža jastreba, zarivena u blato i
đubrivo. Ciri je osetila oštar, prodoran smrad urina. Bonhart se zasmejao
grohotom.
– Tako se umire, Pacovčice. U sopstvenoj pišaćki!
Pustio joj je kosu. Ciri se skljokala na sve četiri, rastrzana suvim,
isprekidanim jecanjem. Mistle je bila odmah pored nje. Mistleina ruka, uska,
nežna, meka, mudra Mistleina ruka...
Više se nije pomerala.

*

– Nije me ubio. Privezao me je za prikolicu, za obe ruke.
Visogota je nepomično sedeo. Već duže je tako sedeo. Čak je i dah
zadržavao. Ciri je nastavila priču, a njen glas je postajao sve nejasniji, sve
neprirodniji i sve neprijatniji.
– Naredio je onima što su se razbežali da mu donesu vreću soli i bačvu
sirćeta. I testeru. Nisam znala... Nisam mogla da shvatim šta smera... Ni tada
nisam znala na šta je spreman. Ja sam bila vezana... za prikolicu... Pozvao je neke
momke i naredio im da me drže za kosu... i za kapke. Pokazao im je kako...
Tako da ne bih mogla da okrenem glavu, ni da zatvorim oči... Da bih morala da
gledam šta radi. „Treba pripaziti da se roba ne pokvari”, rekao je. “Da ne
propadne...”

Cirin glas se lomio, zaglavio se u suvom grlu. Visogota, shvativši odjednom
šta će čuti, oseti kako mu se pljuvačka skuplja u ustima kao poplavni talas.

– Odsekao im je glave – reče Ciri nejasno. – Testerom. Giselher, Kajli, Ase,
Rif, Iskra... I Mistle. Posekao im je glave... Redom. Pred mojim očima.

*

Da je te noći neko uspeo da se prikrade do kolibe izgubljene među
močvarama, sa upalom strehom obraslom mahovinom, i da je pogledao kroz
pukotine na prozorima, onda bi u unutrašnjosti, oskudno osvetljenoj lojanicama,
ugledao sedobradog starca u kožuhu i devojku pepeljaste kose, lica unakaženog
ožiljkom na obrazu. Video bi kako se devojka trese od plača, kako se davi u
jecajima na starčevim ramenima, i kako on pokušava da je smiri tako što joj
neumešno i mahinalno miluje i tapše drhtava ramena.

Ali to nije bilo moguće. Niko to nije mogao videti. Koliba je bila dobro
sakrivena među trskom na močvarama, u pustoši večito pokrivenoj maglom, u
koju se niko nije usuđivao da zađe.

Često me pitaju kako je došlo do toga da zapisujem svoje uspomene. Mnoge ljude zanima
trenutak kada su moji memoari počeli da nastaju – kakva je zapravo činjenica, događaj ili
senzacija pratila početak zapisivanja ili šta je dalo podsticaj za to. Ranije sam delio razna
tumačenja i neretko sam lagao, a sada ću doista odati poštovanje, budući da danas, kad mi
je kosa posedela i proredila se, znam da je istina dragoceno zrno, a laž – bezvredna ljuska.

A istina je ovakva: senzacija koja je svemu dala podsticaj, kojoj dugujem zahvalnost za
prve zapise, od kojih je kasnije počelo da se oblikuje delo moga života, bio je slučajan
pronalazak papira i olovke među stvarima koje smo moji drugovi i ja ukrali iz lirijskih
vojnih tabora. To se dogodilo...

Neven, Pola veka poezije

Treće poglavlje

... to se dogodilo petog dana nakon septembarskog mladog meseca, tačno tridesetog dana
našeg pohoda, računajući od polaska iz Brokilona, a šest dana nakon Bitke na Mostu.

Sada, dragi budući čitaoče, vratiću se malo kroz vreme i opisaću događaje koji su se
odigrali neposredno nakon slavne i posledicama bremenite Bitke na Mostu. Ipak, najpre ću
prosvetiti mnogobrojan krug čitalaca koji o Bici na Mostu ništa ne zna – da li zbog drugih
interesovanja, da li kao posledicu opšteg neznanja. Objašnjavam: ova bitka se odigrala
poslednjeg dana meseca avgusta Godine Velikog rata u Angrenu, na mostu koji spaja obe
obale reke Jaruge, u blizini stanice po imenu Crvena Binduga. Strane tog oružanog sukoba
bile su: vojska Nilfgarda, kor pus iz Lirije kojim je komandovala kraljica Meve i mi, naša
izvanredna družina – ja, iliti dolepotpisani, a takođe i veštac Geralt, vampir Emjel Regis
Rohelec Terzif-Godfroa, streličarka Marija Baring zvana Milva i Kahir Maur Difrin ep
Kelah, Nilfgardijac koji je voleo tvrdoglavo da dokazuje bolju stvar, odnosno da nije
Nilfgardijac.

Može biti nejasno za tebe, čitaoče, otkud u Angrenu kraljica Meve, za koju se onomad
smatralo da je zajedno sa svojom vojskom poginula i nestala tokom nilfgardske julske
inkurzije na Liriju, Riviju i Edirn, a koja se završila potpunim osvajanjem tih zemalja i
njihovom okupacijom od strane imperijalne vojske. Ali Meve nije poginula u boju, kao što se
mislilo, nije pala u nilfgardsko zarobljeništvo. Nakon što je pod svoj barjak sazvala
preživeli ljubazni konjički odred lirijske vojske i vrbovala sve koje je mogla, uključujući
plaćenike i obične bandite, odvažna Meve započela je s Nilfgardom partizanski rat. A za
ovakvu gerilu divlji Angren bio je idealan – bilo da napada iz zasede, bilo da se pritaji u
nekom šipražju, pošto je u Angrenu šipražja bilo u izobilju, istinu govoreći, osim šipražja, u
toj zemlji nema ničega što je vredno pomena.

Četa Meve – koju je njena vojska zvala još Bela Kraljica – brzo je ojačala i toliko se
okuražila da je uspela da se bez straba probije na levu obalu Jaruge, da bi tamo, u dubokoj
pozadini neprijateljskog fronta, pravila larmu i harala do mile volje.

Tu se vraćamo našoj temi, to jest Bici na Mostu. Taktička situacija je izgledala ovako:
poharavši levu obalu Jaruge, partizani kraljice Meve hteli su da prebegnu na desnu obalu
Jaruge, ali su naleteli na Nilfgardijce, koji su harali na desnoj obali Jaruge i baš su hteli da
prebegnu na njenu levu obalu. Na gorenavedene smo nabasali sa centralne pozicije, odnosno

sa samog središta reke Jaruge, okruženi sa svake strane – da li leve ili desne – nekim
naoružanim narodom. Pošto tada nismo imali kuda da pobegnemo, ostali smo junaci i
ovenčali smo se besmrtnom slavom. Bitku su, uzgred rečeno, dobili Lirijci, jer im je uspelo
ono što su namerili, odnosno prelazak na desnu obalu. Nilfgardijci su pobegli u nepoznatom
pravcu i samim tim su bitku izgubili. Priznajem da sve ovo zvuči dosta konfuzno i pre
publikacije neću propustiti da se konsultujem s nekim teoretičarem ratne veštine. Zasad se
oslanjam na autoritet Kahira ep Kelaha, jedinog vojnika u našoj družini – a Kahir je
potvrdio da je pobeda u bici pomoću brzog bega s bojnog polja dozvoljena s tačke gledišta
većine vojnih doktrina.

Učešće naše družine u bici bilo je neosporno slavno, ali imalo je i loše posledice. Milva,
koja je bila u drugom stanju, pretr pela je tragičnu nesreću. Mi ostali smo imali sreće, te niko
nije zadobio ozbiljnije ozlede. Ali niko ni profit nije stekao, a ni zahvalnost nije dočekao.
Izuzetak je bio veštac Geralt. Pošto je veštac Geralt, uprkos što je više puta – očigledno
licemerno – oglasio indiferentnost i što se mnogo puta deklarisao kao neutralan, pokazao u
bici žar toliko velik i preterano spektakularan; drugim rečima, tukao se doista paradno, da
ne kažem: teatralno. I zapazili su ga – Meve, kraljica Lirije, sopstvenom ga je rukom
proglasila za viteza. Od tog proglašenja, kako se ubrzo pokazalo, bilo je više neprijatnosti
nego prednosti.

Ipak bi trebalo da znaš, dragi čitaoče, da je veštac Geralt uvek bio skroman, promišljen
i pribran čovek, duše proste i jednostavne poput drške oštroperca. Neočekivano unapređenje i
prividna blagonaklonost kraljice Meve ipak su ga promenili – a da ga ne znam bolje, rekao
bih da se uobrazio; umesto da što brže i anonimno nestane sa scene, Geralt se motao oko
kraljevske svite, uživao čast, radovao se milosti i naslađivao slavom.

A nama su zapravo slava i glas bili najmanje potrebni. Podsećam one koji se ne sećaju
da su istog tog vešca Geralta, sada proglašenog viteza, jurili organi bezbednosti sva četiri
kraljevstva zbog pobune čarobnjaka na ostrvu Taned. Mene, osobu nevinu i čistu poput suze,
pokušali su da optuže za špijunažu. Uz to treba pomenuti Milvu, koja je sarađivala s
drijadama i Skoja’taelima i bila umešana, kako se ispostavilo, u ozloglašen masakr ljudi na
granicama šume Brokilon. Tome treba dodati Kahira ep Kelaha, Nilfgardijca, stanovnika
neprijateljske nacije, čije prisustvo na pogrešnoj strani fronta ne bi moglo lako da se objasni i
opravda. Tako se zadesilo da je jedini član naše družine čiji životopis nisu prljale političke ili
kriminalne stvari bio vampir. Prema tome, demaskiranje i prepoznavanje bilo koga od nas
pretilo je ostalima nabijanjem na zaoštrene jasikove kočeve. Svaki dan proveden – u početku
lepo, sito i bezbedno – u senci lirijskih barjaka povećavao je ovaj rizik.

Geralt, kad sam ga na to jasno podsetio, lagano se smrknuo, ali je predočio

svoje razloge, a imao ih je dva. Kao prvo, Milva je nakon svoje nelagodne
nesreće stalno iziskivala zaštitu i brigu, a u vojsci su postojali felčeri. Kao drugo,
vojska kraljice Meve uputila se na istok, u pravcu Ked Dua. A naša družina, pre
nego što je promenila pravac i uglavila se u goreopisanu bitku, isto se kretala ka
Ked Duu – nadali smo se da ćemo od tamošnjih druida dobiti nekakvu
informaciju koja bi mogla da pomogne u potrazi za Ciri. S prostog puta ka
pomenutim druidima potisnule su nas konjičke izvidnice i razuzdane gomile
koje su harale po Angrenu. Sada, pod zaštitom prijateljske lirijske vojske i u
milosti i naklonosti kraljice Meve, put do Ked Dua bio je otvoren, ha, činio se
jednostavnim i bezopasnim.

Upozorio sam vešca da tako samo izgleda, da je to samo privid, da je
kraljevska milost varljiva i da je kratkog veka. Veštac nije hteo da sluša. A ko je
bio u pravu, uskoro se pokazalo. Kad je grunula vest da od istoka, od prevoja
Klamat, ide nilfgardska kaznena ekspedicija svom snagom na Angren, lirijska
vojska se bez oklevanja vratila na sever u pravcu planina Mahakama. Kao što je
lako pretpostaviti, Geraltu uopšte nije odgovarala ta promena pravca – žurilo
mu se kod druida, a ne u Mahakam! Naivan kao dete, poleteo je kod kraljice
Meve s namerom da traži otpust iz vojske i kraljevski blagoslov za njegove
privatne interese. I u tom trenutku se okončala kraljevska ljubav i naklonost, a
poštovanje i divljenje prema junaku Bitke za Most raspršili su se kao dim.
Hladnim, čak tvrdim tonom, podsetili su viteza Geralta iz Rivije na njegove
viteške obaveze prema kruni. Neprestano slaboj Milvi, vampiru Regisu i
dolepotpisanom savetovali su da se priključe koloni begunaca i civila koja se
vukla za taborima. Kahira ep Kelaha, krupnog mlađana, koji ni u kom slučaju
nije ličio na civila, opasali su belo-plavom lentom i uključili u takozvanu
nezavisnu kompaniju, odnosno konjički odred koji se sastojao iz kojekakvog
ološa što ga je lirijski korpus skupljao po ulicama. Na taj način su nas razdvojili i
sve je ukazivalo na to da se naš pohod definitivno i sasvim završio.

Ipak, kao što pretpostavljaš, dragi čitaoče, to uopšte nije bio kraj, ma, to čak
nije bio ni početak! Čim je saznala za razvoj događaja, Milva je istog časa
objavila da je zdrava i prava – i prva je dala znak za bekstvo. Kahir je bacio
kraljevske boje u žbunje i zbrisao iz nezavisne kompanije, a Geralt se iskrao iz
luksuznih šatora odabranih vitezova.

Neću ići u pojedinosti, a skromnost mi ne dozvoljava prekomerno
eksponiranje mojih sopstvenih – ne tako malih – zasluga u opisanom

poduhvatu. Konstatovaću činjenicu: u noći petog na šesti septembar, cela naša
družina je kradom napustila korpus kraljice Meve. Pre opraštanja s lirijskom
vojskom, nismo oklevali da se bogato snabdemo, a pritom uopšte nismo pitali
šefa konačarske službe za saglasnost. Reč “otimačina”, koju je upotrebila Milva,
smatram previše dosadnom. Svakako nam je pripadala nekakva nagrada za naše
učešće u epohalnoj Bici za Most. A ako li ne nagrada, onda barem obeštećenje i
poravnanje pretrpljenje štete! Izuzimajući tragičnu Milvinu nesreću, ne
računajući Geraltove i Kahirove ozlede i ubode, u bici su nam ubijeni ili
osakaćeni svi konji – osim mog vernog Pegaza i ćudljive Ukljeve, veščeve
kobile. U okviru rekompenzacije, uzeli smo tri čistokrvna jahačka konja i jednog
lošijeg konja. Pokupili smo i onoliko opreme koliko nam je padalo u ruke –
pravde radi ću dodati da smo polovinu kasnije morali da bacimo. Kao što je
rekla Milva, tako biva kad se krade u mraku. Najkorisnije stvari iz državnih
rezervi uzeo je vampir Regis, koji u mraku vidi bolje nego za dana. Regis je
dodatno snizio odbrambenu moć lirijske vojske za debelog sivkastog magarca,
kojeg je izveo iz poseda tako vešto da nijedna životinjka nije zafrktala niti
zatopotala. Stoga, priče o životinjama koje osećaju vampire i reaguju na njihov
miris paničnim strahom treba uvrstiti u bajke – možda se radi samo o nekim
životinjama i nekim vampirima. Dodaću da ovog sivkastog magarca još imamo.
Od gubitka lošijeg konja, koji nam je kasnije uginuo u šumama Prekorečja kad
su ga uplašili vukovi, magarac nosi naš imetak – ili bolje, ono što je od njega
ostalo. Magarac se zove Drakul. Regis ga je tako nazvao odmah posle krađe i
tako je i ostalo. To ime najizrazitije zabavlja Regisa i nesumnjivo ima nekakvo
domišljato značenje u kulturi i govoru vampira, ali nije hteo da nam objasni,
tvrdeći da je to igra reči koja se ne može prevesti.

Eto, na takav način se naša družina opet našla na okupu, a duga lista ljudi
koji nas ni pre toga nisu voleli produžila se još više. Geralt iz Rivije, vitez bez
mane, napustio je redove viteštva još pre nego što je proglašenje potvrđeno
ukazom i pre nego što mu je dvorski heraldičar izmislio grb. A Kahir ep Kelah
je u velikom sukobu Nilfgarda s Nordlinzima uspeo da se bori u obe vojske i da
iz obe dezertira zaradivši u obema smrtnu kaznu u odsustvu. Ni mi ostali nismo
bili u boljoj situaciji – na kraju krajeva, omča je omča i veoma je mala razlika za
šta se visi – za uvredu viteške časti, dezerterstvo ili nazivanje vojnog magarca
Drakulom.

Pa neka te ne začudi, čitaoče, što smo ulagali doista ogromne napore kako

bismo maksimalno povećali razdaljinu koja nas je delila od korpusa kraljice
Meve. Svim konjskim snagama pojurili smo na jug, ka Jarugi, sa namerom da
pređemo na levu obalu. Ne samo da bismo se rekom ogradili od kraljice i njenih
partizana već i zato što su pustoši Prekorečja bile manje odvratne od Angrena
obuhvaćenog ratom – do druida u Ked Duu bilo je mnogo razumnije putovati
levom nego desnom obalom. To je bilo paradoksalno, jer je na levoj obali Jaruge
bilo neprijateljsko Nilfgardsko carstvo. Otac ove levoobalne koncepcije bio je
veštac Geralt, koji je po istupanju iz bratstva proglašenih bezočnika u znatnoj
meri pronašao zdrav razum, sposobnost logičkog mišljenja i sebi svojstvenu
obazrivost. Budućnost je pokazala da je veščev plan bio bremenit posledicama i
da je odigrao presudnu ulogu u sudbini cele ekspedicije. Ali o tome kasnije.

Kada smo stigli, kod Jaruge je već bilo mnogo Nilfgardijaca, koji su prelazili
preko obnovljenog mosta u Crvenoj Bindugi nastavljajući ofanzivu na Angren –
a sigurno i dalje, na Temeriju, Mahakam i đavo će ga znati na šta još i šta je
isplanirao nilfgardski generalštab. Nije moglo biti reči o savlađivanju reke
marširanjem, morali smo da se pritajimo i čekamo da vojska pređe. Tokom cela
dva dana sedeli smo u rečnom pruću uzgajajući reumatizam i hraneći komarce.
Da bude veće zlo, vreme se uskoro pokvarilo, rominjalo je i duvalo kao vrag, a
od hladnoće smo uspevali samo da cvokoćemo zubima. Među brojnim
septembrima utkanim u mom sećanju, ne mogu da se prisetim septembra
sličnog ovom. Upravo sam tada, dragi čitaoče, pronašavši papir i olovku među
opremom pozajmljenom od lirijskih tabora, počeo – ne bih li ubio vreme i
zaboravio na neprilike – da zapisujem i ovekovečujem neke od naših avantura.

Nesnosna susnežica i prinudna neaktivnost pokvarili su nam raspoloženje i
probudili razne crne misli. Naročito u vešca. Geralt je već odavno navikao da
računa dane koji su ga delili od Ciri – a svaki dan, po njegovom mišljenju,
nesumnjivo ga je sve više odaljavao od devojke. Sada, u mokrom pruću, na
hladnoći i na kiši, veštac je gotovo iz časa u čas postajao sve tmurniji i
ogorčeniji. Primetio sam i da je grdno ćopao, a kada je mislio da niko ne gleda i
ne sluša, psovao je i siktao od bola. Uzgred, treba da znaš, dragi čitaoče, da su
Geraltu slomljene kosti tokom pobune čarobnjaka na ostrvu Taned. Magijskom
brigom drijada iz šume Brokilon, frakture su zarasle i zalečile se, ali se videlo da
nisu prestale da dosađuju. Stoga je veštac, kako kažu, jednako trpeo telesni bol,
koliko i duševni, a zbog toga je bio ljut kao paprika i bolje je bilo ne prilaziti mu.

I ponovo su počeli da ga progone snovi. Devetog septembra ujutru, nakon

što se odmorio od noćne straže, sve nas je prestrašio probudivši se uz krik i
hvatajući se za mač. To je izgledalo kao nastup ludila, ali, na sreću – odmah ga
je prošlo.

Otišao je na stranu, a kad se uskoro vratio sumornog lica, saopštio je, ni
manje ni više, da iz istih stopa raspušta družinu i dalje kreće sam, zato što se
tamo negde dešavaju strašne stvari, zato što vreme ne čeka i zato što postaje
opasno, a on nikog ne želi da ugrožava i ni za koga da snosi odgovornost.
Pričao je i mudrovao tako dosadno i neubedljivo da niko nije hteo sa njim da
diskutuje. Čak ga je i obično elokventni vampir skinuo s vrata sleganjem
ramena, Milva pljuvanjem, a Kahir oporim napominjanjem da on odgovara za
samog sebe, a što se tiče rizika, on ne nosi mač da bi mu zatezao kaiš. Posle
toga su zamrli u tišini i namerno uperili oči u nižepotpisanog, verovatno
očekujući da ću iskoristiti priliku i vratiti se kući. Ne moram da dodajem da su
se prevarili.

Ipak, događaj nas je naveo da prekinemo mrtvilo i gurnuo nas u smeli čin –
da pređemo Jarugu. Priznajem da je podvig u meni probudio nemir – plan je bio
da uveče pređemo reku plivajući – citiram Milvu i Kahira: “za konjskim
repovima”. Čak i ako je to bila metafora – sumnjam da nije bila – nekako u tom
prelasku nisam mogao da zamislim ni sebe, ni svog pastuva Pegaza, u čiji rep je
trebalo da položim sve nade. Generalno, plivanje nije bilo i nije moja najjača
strana. Da je Majka Priroda htela da plivam, u činu stvaranja i procesu evolucije
ne bi oklevala da me obdari kožicom među prstima. To isto se odnosilo i na
Pegaza.

Moji nemiri su se pokazali neosnovanim – barem kada se radi o plivanju za
konjskim repom. Prešli smo na drugi način. Ko zna, možda je bio još bezumniji.
Na potpuno smeo način: preko obnovljenog mosta u Crvenoj Bindugi, ispred
nosa samih nilfgardskih straža i patrola. Poduhvat, kako se ispostavilo, samo je
na prvi pogled mirisao na sumanutu drskost i smrtonosni rizik, a u stvarnosti je
krenulo kao po loju. Pošto su linijske jedinice prešle tamo-amo preko mosta,
krenuo je transport za transportom, vozilo za vozilom, stado za stadom,
raznolike gomile, uključujući i civilne rulje među kojima se naša družina uopšte
nije isticala i zapadala za oko. Tako smo desetog dana meseca septembra svi
prešli na levu obalu Jaruge, a samo jednom je na nas viknula straža, kojoj je
Kahir, zapovednički namrštivši obrve, strašno zarežao nešto o carskoj službi
koristeći klasične vojne iskaze i uvek prigodnu „mater vam vašu”. Pre nego što

je još neko uspeo da se zainteresuje za nas, bili smo na levoj obali Jaruge u
dubini prekorečjanskih šuma – ali tu je bio samo jedan put koji je vodio na jug,
a nama nisu odgovarali ni pravac, ni broj Nilfgardijaca koji su tuda tumarali.

Na prvom bivakovanju u šumama Prekorečja, i mene je uveče snašao čudan
san – ipak, za razliku od Geralta, nisam usnio Ciri, već čarobnicu Jenefer. San je
bio čudan, uznemirujući – Jenefer, kao i obično u crnini i belini, uznosila se u
vazduhu iznad sumornog planinskog zamka, a odozdo su joj druge čarobnice
pretile pesnicama i obasipale je psovkama. Jenefer je zamahala dugim rukavima
haljine i odletela poput crnog albatrosa iznad beskrajnog mora, pravo u izlazeće
sunce. Od tog trenutka, san se pretvorio u košmar. Kad sam se probudio, detalji
su nestali iz mog sećanja, ostale su maglovite, malo smislene slike, ali to su bile
stravične slike – torture, krik, bol, strah, smrt... Jednom rečju: horor.

Nisam se pohvalio Geraltu tim snom. Ni reč nisam pisnuo. Kako se kasnije
pokazalo, s pravom.

*

– Zvala se Jenefer! Jenefer iz Vengerberga. I bila je čuvena čarobnica!
Dabogda ne dočekala sutra ako lažem!

Tris Merigold je drhtala, okrenula se i pokušavala da se pogledom probije
kroz gužvu i sivi dim koji su potpuno napunili glavnu salu kafane. Najzad je
ustala od stola i sa žalom ostavila filet lista s paštetom od sardele, lokalni
specijalitet i pravi delikates. Međutim, ona se nije smucala po kafanama i
krčmama Bremervorda da bi jela delikatese, već da bi dobila informacije. Osim
toga, morala je da misli na liniju.

Krug ljudi u koji je trebalo da se ugura već je bio gust i nabijen – u
Bremervordu su ljudi voleli priče i nisu propuštali nijednu priliku da poslušaju
novu. A brojni mornari koji su tu pristizali nikad ih nisu izneverili – uvek su
imali nov i svež repertoar morskih bajki i anegdota. Stvar je jasna, uglavnom su
bile izmišljene, ali to ipak nije imalo ni najmanji značaj. Priča je priča. Ima svoje
zakone.

Ova koja je upravo pričala i koja je pomenula Jenefer bila je ribarka sa
Skeliških ostrva, krupna, širokih ramena, kratko ošišana i, isto kao njene četiri
saputnice, u prsluku od kože narvala, koji je bio toliko izlizan da je bleštao.

– Bilo je to devetnaestog dana meseca avgusta, jutro nakon drugog punog

meseca – ostrvljanka nastavi priču prinoseći ustima kriglu piva. Njen dlan, kako
je primetila Tris, bio je boje stare cigle, a obnaženo čvornovato mišićavo rame
imalo je barem dvadeset cola u obimu. Tris je imala dvadeset dva cola u struku.

– U cik zore – nastavi ribarka prelazeći pogledom po licima slušalaca –
izašla je naša barkasa na more, u moreuz između An Skeliga i Spikeroga, na
ostrižnjak gde obično stavljamo mreže za losose. Mnogo smo žurili, pošto se
spremala oluja i nebo se jako mračilo iz pravca zapada. Trebalo je što brže
pokupiti losose iz mreža, jer u suprotnom – znate kako je, kada posle oluje
najzad ponovo možeš izaći na more, u mrežama zatekneš samo zgnječene,
izgrizene glave, i sav lov je otišao u propast.

Slušaoci, većinom stanovnici Bremervorda i Cidarisa, ljudi koji su uglavnom
živeli od mora i čiji je život zavisio od njega, klimali su glavom i saosećajno
mumlali. Tris je losose ponajviše viđala u obliku ružičastih kriški, ali je i ona
klimala glavom i mumlala, budući da nije htela da se ističe. Bila je tu inkognito,
u tajnoj misiji.

– Doplovili smo... – nastavi ribarka ispraznivši kriglu i davši znak da joj
neko od slušalaca može doneti drugu. – Doplovili smo i vadimo mreže, kad tu
odjednom Gudrun, Sturlina kćerka, vrišti na sav glas! I prstom pokazuje u
desnu stranu broda! Gledamo, a tu nešto leti u vazduhu, a nije ptica! Čak mi je
srce na trenutak stalo, jer sam odmah pomislila da je viverna ili mali grifon,
doleću takvi ponekad na Spikerog, istina, kada zima zavlada, naročito uz zapadni
vetar. A onda ti to nešto crno: pljus u vodu! I pod talas šmugnu! Pravo u naše
mreže. Uplelo se u mrežu i koprca se u vodi kao foka, a onda mi, koliko nas je
bilo, a bilo je nas osam ženskih, svom snagom za mrežu i drž’ – ne daj na
palubu! I tad nam vilice padoše do zemlje! Ispostavi se da je žena! U crnoj
haljini, a i sama crna kao ova vrana. Umotana u mrežu između dva lososa, od
kojih je jedan, da sam živa i zdrava, imao četrdeset dve i po funte!

Ribarka iz Skeliga oduva penu iz krigle i valjano potegnu. Niko od slušalaca
nije komentarisao niti izražavao nevericu, uprkos činjenici da se najstariji ljudi
nisu sećali ulova lososa tako zadivljujuće težine.

– Crnokosa u mreži – nastavi ostrvijanka – kašlje, pljuje morsku vodu i trza
se, a Gudrun, nervozna jer očekuje dete, u vrisak: „Kelpi! Kelpi! Sirena!” A
svaka budala je znala da to nije kelpi, jer bi kelpi već odavno pokidala mrežu ako
bi uopšte uspeli da izvučemo stvora na barkasu! A nije ni sirena, jer nema riblji
rep, a morska diva riblji rep uvek ima! Pa pala je s neba u more, a vide li neko da

su kelpi ili sirena letele po nebu? Ali i Skadi, Unina kćerka – ta se uvek žesti –
isto u vrisak: “Kelpi!” I kad dohvati sošnjak! I sa sošnjakom po mreži! A iz
mreže kad sevnu nešto modro, a Skadi zaskiča! Sošnjak ulevo, ona udesno, nek
crknem ako lažem, tri puta se preokrenula i razbi dupe o palubu! Ha, ispostavilo
se da je takva čarobnica u mreži gora negoli meduza, škarpina ili električna
jegulja! A uz to veštica poče da vrišti i da tera sve po spisku, da se zgroziš! A iz
mreže šišti, smrdi i para ide, ona tamo nasred mreže vradžbine stvara! Vidimo,
nije to šala...

Ostrvljanka ispi kriglu i bez oklevanja segnu za sledećom.
– Nije to šala – grornko podrignu, obrisa nos i usta – uloviti u mrežu
čarobnicu! Osećamo da od te magije, da sam živa i zdrava, i barkasa počinje jače
da se njiše. Nema oklevanja! Brita, Karenina kćerka, pritisnu mrežu kukom, a ja
ti dohvatim veslo i bam! Bam! Bam!!!
Pivo pljusnu visoko i proli se po blatu, a nekoliko prevrnutih krigli pade na
pod, slušaoci protrljaše obraze i obrve, ali niko ne pusti ni reč zamerke ili
opomene. Priča je priča. Ima svoje zakone.
– Shvatila je veštica s kim ima posla – ribarka isturi pozamašno poprsje i
pogleda izazovno oko sebe. – Sa ženskama iz Skeliga ne sme da se šali! Rekla je
da nam se predaje dobrovoljno i obećala da neće bacati ni kletve ni čini. I ime
nam je svoje rekla: Jenefer iz Vengerherga.
Slušaoci zašumeše. Od događaja na ostrvu Taned prošla su jedva dva meseca
– sećali su se imena izdajica koje je Nilfgard potkupio. Ime divne Jenefer takođe.
– Odvezli smo je – nastavi ostrvljanka – na Ard Skelig, u Kaer Trold, kod
jarla Kraha an Krajtea. Više je nisam videla. Jarl je bio u pohodu, kažu, kad se
vratio, isprva je pristupao čarobnici surovo, ali kasnije se odnosio prema njoj
učtivo i ljubazno. Hm... A ja sam samo čekala kakvo će mi iznenađenje
čarobnica prirediti za to što sam je izlemala veslom. Mislila sam da će me ocrniti
kod Jarla. Ali ne. Ni reč nije rekla, nije se požalila, znam to. Časna ženska.
Kasnije, kad se ubila, čak mi ju je bilo žao...
– Jenefer nije živa? – vrisnu Tris od užasa, zaboravivši da je tu inkognito i u
tajnoj misiji. – Jenefer iz Vengerberga nije živa?
– Pa, nije – ribarka popi pivo. – Mrtva je kao ova skuša. Ubila se sopstvenim
činima, izvodeći čarobnjačke trikove. To se desilo sasvim nedavno, poslednjeg
dana avgusta, malo pre mladog meseca. Ali to je potpuno druga priča...

*

– Nevene! Ne spavaj na sedlu!
– Ja ne spavam. Ja kreativno razmišljam.

*

I putovali smo, dragi čitaoče, šumama Prekorečja prema istoku, ka Ked Duu, tražeći
druide koji će nam pomoći u pronalaženju Ciri. Šta se u vezi s tim desilo, ispričaću. Ipak,
najpre, radi istorijske pravde, zapisaću nesto o našoj družini, o njenim pojedinim članovima.

Vampir Regis je imao više od četiristo godina. Ako nije lagao, onda je to značilo da je
bio stariji od svih nas zajedno. Naravno, to je mogla biti obična prevara, ko je bio u stanju
proveriti? Ipak, radije sam polazio od toga da je naš vampir bio istinozborac, budući da se i
sam tako deklarisao, da je zarad opšteg dobra i neopozivo odbacio isisavanje krvi iz ljudi –
zahvaljujući toj izjavi nekako smo spokojnije odlazili na noćni počinak. Primetio sam i da
su obično nakon buđenja Milva i Kahir plašljivo i uznemireno opipavali vratove, ali ubrzo
su prestali. Vampir Regis je bio – ili se tako činio – apsolutno častan vampir. Ako je
kazao da neće sisati, onda neće sisati.

Ipak, on je posedovao mane koje ni u kom slučaju nisu bile rezultat njegove vampirske
prirode. Regis je bio intelektualac i voleo je da to demonstrira. Imao je iritantan običaj da
povišenim tonom i i proročkim izrazom lica deklamuje tvrdnje i istine, na šta smo ipak brzo
prestali da reagujemo, jer su deklamovane tvrdnje bile ili činjenične istine, ili su zvučale kao
istina, ili su bile neproverljive, što je u suštini jedno te isto. S druge strane, veoma je bio
nesnosan Regisov način odgovaranja pre nego što bi ovaj što pita formulisao pitanje – ma,
nekad čak i pre nego šlo bi počeo da ga formuliše. Ja sam to tobožnje ispoljavanje visoke
bajagi inteligencije uvek više smatrao ispoljavanjem prostakluka i arogancije, a te osobine,
koje pasuju univerzitetskoj sredini ili dvorskim krugovima, teško je tr peti kod saputnika s
kojim po ceo dan putuješ stremen o stremen, a noću spavaš pod istim pokrivačem. Međutim,
do ozbiljnijih raspri nije došlo, a toje bilo pod Milvinim uticajem. Za razliku od Geralta i
Kahira, kojima je urođeni oportunizam naređivao da se prilagode vampirovim manirima, pa
čak i da se takmiče s njim u tom pogledu, streličarka Milva je predlagala jednostavna i
skromna rešenja. Kada joj je Regis po treći put dao odgovor usred pitanja, teško ga je
opsovala koristeći reči i atribute koji su u stanju da izazovu crvenilo smetenosti čak i kod
starog najamnika. Čudo jedno, delovalo je – vampir se u tren oka otarasio iritantnih
manira. Iz toga proističe da je najdelotvornija odbrana od intelektualne dominacije solidno

psovanje intelektualca koji pokušava da dominira.
Milva je, kako mi se čini, dosta teško preživela svoju tragičnu nesreću i gubitak. Pišem:

kako mi se čini, jer sam svestan da, budući da sam muškarac, uopšte ne mogu da zamislim
šta je za ženu takva nesreća i takav gubitak. Iako sam pesnik i čovek od pera, čak se i
moja školovana i uvežbana mašta tu vara, i ja tu ništa ne mogu.

Streličarka je brzo povratila fizičku spremnost, a s psihičkom je bilo još gore. Činilo se
da po ceo dan, od sumraka do svitanja, ne progovara ni reč. Volela je da nestane i da se drži
po strani, što je sve malo uznemiravalo. Sve dok najzad nije došlo do preloma. Milva je
odreagovala kao drijada ili vilenjakinja – žestoko, impulsivno i ne naročito razumljivo.
Jednog jutra, pred našim očima, uze nož i bez reči odseče sebi pletenicu uz samo teme. “Ne
pristoji mi, jer nisam devica!” reče videvši naše ispale vilice.

“A nisam ni udovica’, dodala je, „ovim se završava moja žalost.“ Od tog trenutka, bila
je kao i nekada – naprasita, zajedljiva, drska i orna za neparlamentarne reči. Iz toga smo
zaključili da je – srećom – već prebrinula krizu.

Treći, ništa manje čudan, član družine bio je Nilfgardijac koji je voleo da dokazuje da
nije Nilfgardijac. Zvao se, kako je tvrdio, Kahir Maur Difrin ep Kelah...

*

– Kahire Maure Difrine, sine Kelahov – izrazito izjavi Neven nanišanivši u
Nilfgardijca olovni ekser. – S mnogim stvarima koje ne volim, koje čak i ne
podnosim, morao sam da se pomirim u toj visokopoštovanoj kompaniji. Ali ne
sa svim! Ne podnosim da mi neko gleda preko ramena dok pišem! I s tim ne
nameravam da se mirim!

Nilfgardijac se odmače od pesnika i nakon malo razmišljanja uhvati svoje
sedlo, kožuh i prekrivač i prevuče sve bliže Milvi, koja je izgleda spavala.

– Izvinjavam se – reče. – Oprosti na nametljivosti, Nevene. Instinktivno
sam pogledao, iz čiste radoznalosti. Mislio sam da crtaš mapu ili uređuješ neke
račune...

– Nisam knjigovođa! – Pesnik se uzdiže i metaforički i doslovno. – Ni
kartografi A čak i da jesam, to ne opravdava nabijanje nosa u moje spise!

– Već sam se izvinio – Kahir ga oporo podseti nameštajući postelju na
novom mestu. – S mnogim stvarima sam se pomirio u ovoj poštovanoj
kompaniji i na mnoge sam se navikao. Ali navikao sam i da se izvinim samo
jednom.

– U suštini – odazvao se veštac i potpuno neočekivano za sve, pa i za sebe
samog, stao na stranu mladog Nilfgardijca. – Postao si đavolski razdražljiv,
Nevene. Ne može a da se ne primeti da je to nekako u vezi s papirom koji si u
logoru odskoro počeo da kaljaš komadom olova.

– Istina – potvrdi vampir Regis stavljajući u vatru brezine grane. – Naš
putujući pesnik je odnedavno postao razdražljiv, a uz to je povučen, diskretan i
traži samoću. O ne, u vršenju velike nužde svedoci mu ni najmanje ne smetaju,
što uopšte i nije za čuđenje u našoj situaciji. Stidljiva zatvorenost i razdražljivost
koje izaziva nečiji pogled isključivo se ispoljavaju na papiru ispisanom sitnim
slovima. Zar se to u našem prisustvu stvara poema? Rapsodija? Ep? Romansa?
Kancona?

– Ne – poreknu Geralt, primičući se vatri i ututkavajući leđa polu ivačem. –
ja ga poznajem. To ne može biti stihovani govor, jer on ne huli, ne brblja i ne
broji slogove na prste. Piše u tišini, prema tome– to je proza.

– Proza! – vampir blesnu zašiljenim očnjacima, što se obično trudio da ne
čini. – Možda pripovetka? Ili esej? Moralitet? Sto mu gromova, Nevene! Ne
stavljaj nas na muke! Otkrij šta pišeš?

– Memoare.
– Šta?
– Evo iz ovih beležaka – Neven pokaza tubus natrpan papirima – nastaće
delo mog života. Memoari koji nose naslov Pedeset godina poezije.
– Glup naslov – oporo ustvrdi Kahir. – Poezija nema godine.
– A ako uzmemo da ima – dobaci vampir – onda je sigurno starija.
– Ne razumete. Naslov označava da je autor dela proveo pedeset godina, ni
manje ni više, u službi Gospodarice Poezije.
– U tom slučaju, to je još veća glupost – kaza veštac. – Ti, Nevene, svakako
još nemaš četrdeset. Veština pisanja ti je šibom uterana u dupe u prvom razredu,
kad si imao osam godina. Čak i ako uzmemo da si još u prvom razredu pisao
rime, tvojoj Gospodarici Poeziji ne služiš više od trideset godina. Ali ja dobro
znam, jer si i sam mnogo puta o tome pričao, da si počeo ozbiljno da rimuješ i
kornponuješ melodije kad si imao devetnaest godina, inspirisan ljubavlju prema
kontesi De Stel. To je manje od dvadesetogodišnjeg staža u tvojoj službi,
Nevene. Odakle si onda istresao tih naslovnih pedeset godina? Da li to treba da
bude neka metafora?
– Ja – bard se naduri – mišlju obuhvatam široke horizonte. Opisujem

sadašnjost, ali bežim u budućnost. Delo koje počinjem da pišem nameravam da
objavim za nekih dvadeset do trideset godina, a tada niko neće moći da sumnja
u naslovnu kalkulaciju.

– Ha. Sad razumem. Ako me nešto čudi, onda je to predusretljivost. Obično
te je malo interesovala sutrašnjica.

– Sutrašnjica me i dalje malo interesuje – nadmeno saopšti pesnik. – Mislim
o budućim pokolenjima. I o večnosti!

– S tačke gledišta pokolenja – primeti Regis – nije naročito etički započeti
pisanje već sad, unapred. Posle ovakvog naslova pokoljenje ima pravo da
očekuje delo napisano iz poluvekovne perspektive i od strane osobe koja ima
gotovo poluvekovni fond znanja i iskustva...

– Neko ko ima pola veka iskustva – prekide ga grubo Neven – po samoj
prirodi stvari mora biti sedamdesetogodišnji truli deda s mozgom koji je pojela
rospija skleroza. Takav treba da sedi na verandi i da pušta vetrove, a ne
memoare da diktira, jer će mu se ljudi smejati. Ja tu grešku neću napraviti, moje
uspomene ću zapisati ranije, kada budem u punoj stvaralačkoj snazi. A posle,
pred samo objavljivanje, izvršiću samo kozmetičke prepravke.

– Šta je to pola veka? – osmehnu se vampir. – Momenat, prolazan tren...
Aha, Nevene, mala opaska: Pola veka poezije, po mom mišljenju, zvuči bolje od
Pedeset godina poezije.

– Ne poričem – trubadur se nadvi nad listom i zaškraba po njemu olovkom.
– Hvala, Regise. Najzad nešto konstruktivno. Ima li još neko neke primedbe?

– Ja imam – odazva se neočekivano Milva, isturajući glavu ispod ćebeta. –
Zašto razgoračujete oči! Zato što sam nepismena? Ali nisam i luda! Mi smo u
pohodu, idemo Ciri u pomoć, idemo s oružjem u ruci kroz neprijateljske zemlje.
Može da se desi da ta Nevenova pisarija padne u neprijateljske šape. A znamo
stihoklepca, nije tajna da je brbljivac i spletkaroš. Prema tome, neka vodi računa
šta škraba, da nas ne bi slučajno povešali zbog te njegove škrabotine.

– Preteruješ, Milva – reče opušteno vampir.
– I to debelo – potvrdi Neven.
– I meni se tako čini – doda bezbrižno Kahir. – Ne znam kako je to kod
Nordlinga, ali posedovanje rukopisa se u carstvu ne smatra zločinom, a
književna delatnost ne podleže kazni.
Geralt iskosi oči na njega i bučno polomi drvce kojim se zabavljao.
– Ali u gradovima koje je osvojila ta kulturna nacija, biblioteke podležu

spaljivanju – reče smirenim tonorn, ali s jasnom ironijom.
– U svakom slučaju, nije važno. Marija, i meni se čini da preteruješ.

Nevenova pisarija nema, kao i obično, nikakav značaj. Pa ni za našu bezbednost.
– Dabome, tačno! – zapeni streličarka sedajući. – Ja svoje znam! Kada su

kraljevski komornici vršili popis stanovništva kod nas, moj očuh je uhvatio
maglu, skočio u guščaru i dve nedelje je tamo sedeo, nos nije vadio. „Gde je
pergament, tu je jurament”, obično je govorio, “A ko je danas mastilom zapisan,
taj je sutra omčom otpisan.” I bio je u pravu, iako je bio smrdljivac, prosto
strašan! Verujem da gori u paklu, kurvin sin!

Milva je odbacila ćebe i sela kraj vatre definitivno istrgnuta iz sna. Spremao
se, primeti Geralt, još jedan dug noćni razgovor.

– Kako mogu da zaključim, nisi volela svog očuha – primeti Neven nakon
trena ćutnje.

– Nisam – Milva čujno zaškripa zubima. – Zato što je bio smrdljivac. Kad
mama nije gledala, udvarao se i šapama me opipavao. Pošto reči nije slušao, na
kraju sam mu se obratila grabuljama i klepila ga, a kad je pao, ubola sam ga još
jednom ili dvaput u rebra i u slabo mesto. Posle toga je dva dana ležao i pljuvao
krv... A ja sam pobegla iz kuće daleko u svet, ne čekajući da ozdravi. Posle su do
mene doprle glasine da je umro, a i moja mama ubrzo posle njega... Ej bre,
Nevene! Ti to zapisuješ? Ne smeš! Ne smeš, čuješ li šta govorim?

*

Čudno je bilo što je s nama putovala Milva, a iznenađujuća je bila. činjenica
da nam je društvo pravio vampir. Svakako najčudniji – i sasvim nepojmijivi –
bili su motivi Kahira, koji je najednom od neprijatelja postao ako ne drug, a ono
saveznik. Mladić je to dokazao u Bici na Mostu, bez dvoumljenja je s mačem u
ruci stao uz vešca protiv svojih zemljaka. Tim činom osvojio je našu simpatiju i
na kraju raspršio naše sumnje. Pišući “naše”, imam na misli vampira i
streličarku. S druge strane, iako se borio sa Kahirom rame uz rame, iako je uz
njega gledao smrti u oči, Geralt je i dalje bio nepoverljiv prema Nilfgardijcu i
nije ga darovao simpatijom. Ruku na srce, starao se da sakrije svoju
ozlojeđenost, ali pošto je bio – možda sam to već napomenuo – osoba prava
kao koplje, nije umeo da se pretvara, i antipatija je na svakom koraku izlazila
poput jegulje iz probušenog pecaroškog bubnja.

Uzrok je bio očigledan, a to je bila Ciri.
Sudbina je udesila da sam bio na ostrvu Taned za vreme julskog mladog meseca, kada je
došlo do krvave svađe između čarobnjaka vernih kralju i izdajica koje je pobudio Nilfgard.
Izdajicama su pomogle Veverice, buntovne vilenjakinje – i Kahir, Kelahov sin. Kahir je bio
na Tanedu, pošto su ga tamo poslali u specijalnu misiju – trebalo je da uhvati i dovede Ciri.
Braneći se, Ciri ga je ranila – Kahir ima na levom dlanu ožiljak, koji kad god vidim padne
mi mrak na oči. To mora da je đavolski bolelo, a dva prsta i dalje ne može da savije.
A posle svega toga mi smo ga spasli, kod Vr pce, kad su ga njegovi sopstveni zemljaci
vezali u lance na žestoku kaznu. Za šta, pitam, za kakve prestupe su hteli da ga pogube?
Da li samo za poraz na Tanedu? Kahir nije pričljiv, ali ja imam osetljivo uvo čak i za
nepotpune reči. Momak nema još ni trideset, a izgleda da je u nilfgardskoj vojsci bio oficir
visokog čina. Budući da se opštim jezikom besprekorno služi, što je retko u Nilfgardijaca,
mislim da znam u kakvoj je vojsci Kahir služio i zbog čega je tako brzo napredovao. I zbog
čega mu je poverena tako čudna misija. I to van granica.
Zato što je upravo Kahir bio taj koji je već jednom pokušao da otme Ciri. Pre skoro
četiri godine, u vreme pokolja u Cintri. Tada je prvi put osetio cilj koji upravlja sudbinom te
devojke.
Igrom slučaja, razgovarao sam o tome s Geraltom. Bilo je to trećeg dana po prelasku
Jaruge, deset dana pre ekvinocija, za vreme prolaska kroz šume Prekorečja. Iako veoma
kratak, taj razgovor je bio pun neprijatnih i uznemirujućih nota. A na licu i u očima vešca
već tad se oslikavao nagoveštaj zverstva koje je eksplodirao kasnije, u noći ekvinocija, nakon
što nam se priključila svetlokosa Angulema.

*

Veštac nije gledao u Nevena. Nije gledao ispred sebe. Gledao je u Ukljevinu
grivu.

– Kalante – nastavi – je pred smrt iznudila zakletvu od nekoliko vitezova.
Nisu smeli da dozvole da Ciri dospe u šake Nilfgardijaca. Tokom bekstva, ti
vojnici su ubijeni, a Ciri je ostala sama usred leševa i požara, u zamci sokaka
zapaljenog grada. Ne bi se spasla, u to nema sumnje. Ali on ju je pronašao. On,
Kahir. Izveo ju je iz čeljusti vatre i smrti. Spasao ju je. Hrabro! Plemenito!

Neven je malo usporio Pegaza. Oni su jahali pozadi, a Regis, Milva i Kahir
su bili ispred njih za nekih četvrt staje, ali pesnik nije želeo da reč tog razgovora
dospe do ušiju saputnika.

– Problem je u tome – nastavi veštac – što je naš Kahir bio plemenit po
naredbi. Bio je plemenit kao kormoran: nije gutao ribu, jer je oko grla imao
prsten. Trebalo je da odnese ribu u kljun svog gospodara. Nije mu pošlo za
rukom, pa se gospodar razbesneo na kormorana! Kormoran je sad u nemilosti!
Da li zbog toga traži prijateljstvo i društvo riba? Šta misliš, Nevene?

Trubadur se savio u sedlu kako bi izbegao obešenu granu lipe. Grana je već
imala potpuno žuto lišće.

– Ipak joj je spasao život, sam si rekao. Zahvaljujući njemu, Ciri je otišla iz
Cintre čitava.

– I vrištala je noću kada joj dođe u san.
– Ipak ju je on spasao. Prestani da se prisećaš, Geralte. Dosta toga se
promenilo, da, svakog dana se menja, prisećanje ne pruža ništa osim briga koje
zasigurno nisu od koristi. On je spasao Ciri. Činjenica je bila, jeste i ostaće
činjenica.
Geralt najzad skloni pogled s grive i podiže glavu. Neven je bacio pogled na
njegovo lice i brzo pretrčao očima u stranu.
– Činjenica će ostati činjenica – ponovi veštac zlim, metalnim glasom. – O
da! On mi je tu činjenicu viknuo u lice na Tanedu, a od jeze mu se glas zavezao
u grlu, zato što je gledao u oštricu mog mača. Ta činjenica i to vikanje trebalo je
da budu argumenti da ga ne ubijem. Šta ćeš, desilo se i možda će tako i ostati. A
šteta je. Već tada, na Tanedu, trebalo je da pokrenem lanac. Dug lanac smrti,
lanac osvete o kojoj bi i nakon sto godina kružile priče. Priče koje bi noću
strašile ljude. Razumeš li to Nevene?
– Ne baš.
– Onda idi dođavola.

*

Odvratan je bio taj razgovor i odvratno je lice tada imao veštac. Oj, nije mi se dopadalo
kada je upadao u takvo raspoloženje i na taj način započinjao razgovor.

Ipak, moram priznati da je slikovito upoređivanje s kormoranom odigralo svoju ulogu –
postajao sam uznemiren. Riba u kljunu, nošena tamo gde će je ošamutiti, očistiti i smazati!
Zaista simpatična analogija, radosna perspektiva...

Ipak, razum se protivio takvim bojaznima. Na kraju krajeva, ukoliko ćemo se i dalje
držati ribljih metafora, ko bismo onda bili mi? Bodorke, male, koščate bodorke. U zamenu

za tako tričav ulov, kormoran Kahir nije mogao da računa na carsku milost. A i sam
uostalom sigurno nije bio takva štuka kakvom je hteo da se predstavi, bio je bodorka isto
kao i mi. U vremenima kada rat poput gvozdene drljače ore i zemlju i ljudske sudbine, ko
uopšte obraća pažnju na bodorke.

Glavu dajem da se u Nilfgardu niko više ne seća Kahira.

*

Vatje de Rido, šef nilfgardske vojne obaveštajne službe, spuštene glave
slušao je carske prekore.

– Znači tako – nastavi zajedljivo Emhir var Emreis. – Institucija koja guta
triput više državnog budžeta od školstva, kulture i umetnosti zajedno, nije u
stanju da pronađe jednog čoveka. Taj čovek je jednostavno nestao, skriva se,
dok ja dajem basnoslovne sume instituciji od koje niko nema prava da se sakrije!
Jedan čovek kriv za izdaju ruga se pravo u oči instituciji kojoj sam dao dosta
privilegija i sredstava da ne bi čak ni nevinima dala mira. O, možeš mi verovati,
Vatje, kad sledeći put u savetu počne da se govori kako je potrebno srezati
budžet tajnim službama, rado ću ih saslušati, možeš mi verovati!

– Vaša carska milosti – Vatje de Rido pročisti grlo – doneću, ne sumnjam u
to, sopstvenu odluku nakon što prvo izvagam sve za i protiv. Takođe, i
neuspehe i uspehe koje je služba ostvarila. Vaše veličanstvo takođe može biti
sigurno da izdajnik Kahir ep Kelah neće umaći kazni. Postarao sam se...

– Ne plaćam vas da se postarate, već za rezultate. A oni su prosečni, Vatje,
prosečni! Šta je s Vilgeforcovim pitanjem? Gde je, dođavola, Cirila? Šta mrmljaš
tamo? Glasnije!

– Mislim da Vaše veličanstvo treba da se oženi ovom devojkom koju držimo
u Darn Rovanu. Potrebno nam je to venčanje, legalitet suverenog feuda Cintre,
smirivanje Skeliških ostrva i pobunjenika iz Atre, Strepta, Mag Turga i Strmina.
Potrebna je generalna amnestija, mir u pograničnim zonama i na linijama
snabdevanja. Potrebna je neutralnost Esterada Tisena iz Kovira.

– Znam za to, ali ta iz Darn Rovana nije ona prava. Ne mogu se oženiti
njome.

– Vaša carska milost će mi oprostiti, ali kakav ima značaj da li je prava ili
manje prava? Politička situacija iziskuje svečano sklapanje braka. Hitno. Mlada
će nositi veo. A kada najzad pronađemo pravu Cirilu, nevestu ćemo

jednostavno... zameniti.
– Jesi li poludeo, Vatje?
– Tu lažnu su nam pokazali na brzinu. Onu pravu iz Cintre niko nije video

četiri godine, uostalom, vest glasi da je ona više boravila na Skeligu nego u
samoj Cintri. Garantujem da niko neće primetiti trik.

– Ne!
– Vaša carska...
– Ne, Vatje! Pronađi mi pravu Ciri! Pomerite više zadnjice. Pronađite mi
Ciri. Pronađite Kahira. I Vilgeforca. Pre svega Vilgeforca. Zato što on ima Ciri,
siguran sam u to.
– Vaše carsko veličanstvo...
– Slušam, Vatje! Sve vreme slušam!
– U svoje vreme sam sumnjao da je takozvani Vilgeforcov problem obična
provokacija. Da je čarobnjak ubijen ili zarobljen, a spektakularan i izvikan lov
služi Dajkstri da nas ocrni i opravda krvavu represiju.
– I ja sam imao takve sumnje.
– A ipak... U Redanji to nije javno objavljeno, ali ja znam od mojih agenata
da je Dajkstra pronašao jedno od Vilgeforcovih skrovišta, a u njemu dokaze da
je čarobnjak vršio zverske eksperimente na ljudima. Tačnije, na ljudskim
embrionima... i na bremenitim ženama. Ako je pak Vilgeforc imao Cirilu, onda
se bojim da je dalja potraga za njom...
– Ćuti, dođavola!
– S druge strane – reče brzo Vatje de Rido, gledajući imperatorovo lice,
izmenjeno od besa. – To sve može biti dezinformacija. Kako bi diskreditovali
čarobnjaka. To liči na Dajkstru.
– Morate pronaći Vilgeforca i uzeti mu Ciri! Neka te đavo nosi! Odstupaš
od teme i nagađaš! Gde je Sova? I dalje u Gesou? On je navodno tamo
prevrnuo svaki kamen i pogledao u svaku rupu u zemlji. Navodno devojke
tamo nema i nije je ni bilo. Astrolog je pogrešio ili laže. Sve su to citati iz
njegovih izveštaja. Šta on više tamo radi?
– Usudiću se da primetim, koroner Skelen preduzima radnje koje nisu
naročito jasne... Svoj odred, onaj koje mu je Vaše veličanstvo naredilo da
organizuje, vrbuje u Maehtu, u utvrdi Rokain, gde je postavio bazu. Taj odred,
dozvoliću sebi da dodam, velika je sumnjiva skupina. A nadasve je čudno to što
je pred kraj avgusta gospodin Skelen unajmio čuvenog profesionalnog ubicu...

– Šta?
– Uzeo je najamnog razbojnika i naredio mu da likvidira bandu koja je
harala po Gesou. Stvar je sama po sebi za pohvalu, ali da li je to zadatak carskog
koronera?
– Jesi li siguran da kroz tebe ne progovara zavist, Vatje? Da možda ona ne
doliva boju i zanos tvojim izveštajima?
– Izlažem samo činjenice, Vaše veličanstvo.
– Činjenice – car naglo usta – to ja hoću da vidim. Dosadno mi je da više
slušam o njima.

*

Bio je to zaista težak dan. Vatje de Rido je bio umoran. U rasporedu je
isplanirao još sat ili dva rada s papirima kako ne bi utonuo u nezavršenu
dokumentaciju, ali sama ga je pomisao na to potresla. “Ne”, pomislio je, „Ništa
na silu. Posao neće pobeći. Idem kući... Ne, ne kući. Žena će sačekati. Idem kod
Kantarele. Kod slatkaste Kantarele, pored koje se tako dobro odmaram.”

Nije se dugo premišljao. Jednostavno je ustao, uzeo kaput i izašao. Sekretar je
pokušao da mu gurne tašnu od safijana punu dokumenata koje je hitno trebalo
potpisati, ali on ga je zaustavio gestom punim gnušanja. „Sutra! Sutra je takođe
dan!”

Napustio je palatu kroz zadnji izlaz, pokraj vrtova, i krenuo čempresnim
drvoredom. Prošao je veštačko jezero u kom je starost dočekao šaran od sto
trideset dve godine; tu ga je pustio car Tores, o čemu svedoči zlatna
komemorativna medalja prikačena na škrge ogromne ribe.

– Dobro veče, vikonte.
Vatje je kratkim pokretom nadlaktice odrešio stilet skriven u rukavu.
Rukohvat je sam skliznuo u dlan.
– Mnogo rizikuješ, Rjense – reče hladno. – Mnogo rizikuješ pokazujući u
Nilfgardu svoju oprljenu gubicu. Čak i u vidu magijske teleprojekcije.
– Primetio si! A Vilgeforc mi je garantovao da, ako ne dotakneš, nećeš ni
pogoditi da je to iluzija.
Vatje skloni stilet. Uopšte nije pogodio da je to iluzija, ali sada je već znao.

– Prevelika si kukavica, Rjense – reče – da bi se ovde lično pokazao.
Svakako znaš šta bi te tada moglo snaći.

– Car je i dalje prema meni tako nepopustljiv? I prema mom gospodaru
Vilgeforcu?

– Tvoj bezobrazluk razoružava.
– Dođavola, Vatje. Uveravam te da i dalje stojimo na vašoj strani, Vilgeforc i
ja. Priznajem, obmanuli smo vas dajući vam lažnu Cirilu, ali to je bilo u
najboljoj nameri, u najboljoj nameri, neka me utope ako lažem. Pošto je prava
nestala, Vilgeforc je smatrao da će bolja biti lažna negoli nijedna. Mislili smo da
vam je svejedno...
– Tvoj bezobrazluk je prestao da razoružava, počeo je da vređa. Nemam
nameru da traćim vreme na ćaskanje sa iluzijom koja me vređa. Kada te najzad
uhvatim u pravom obliku, razgovaraćemo, i to dugo, kunem se. A do tada...
Apage{7}, Rjense.
– Ne prepoznajem te, Vatje. Ranije, čak i ako bi ti se sam đavo prikazao, pre
egzorcizma ne bi oklevao da ispitaš da li tu ima neke koristi za tebe.
Vatje nije udostojio iluziju pogleda, već je umesto toga posmatrao šarana
obraslog algama kako lenjo muti mulj u jezeru.
– Korist? – ponovi najzad nabravši prkosne usne. – Od tebe? A šta bi mi ti
mogao dati? Možda pravu Cirilu? Možda svog patrona Vilgeforca? Možda
Kahira ep Kelaha?
– Stop! – Rjensova iluzija podiže iluzornu ruku. – Pomenuo si.
– Šta sam pomenuo?
– Kahir. Isporučićemo vam Kahirovu glavu. Ja i moj gospodar Vilgeforc...
– Smiluj se, Rjense – prasnu Vatje. – Deder, promeni redosled.
– Kako hoćeš. Uz moju skromnu pomoć, Vilgeforc će vam dati glavu
Kahira, Kelahovog sina. Znamo gde je on, možemo ga izvući kao mačku iz
džaka, po volji.
– Molim vas, ako imate takve mogućnosti. Zar imate tako dobre cinkaroše u
vojsci kraljice Meve?
– Testiraš me? – iskrivi se Rjens. – Ili stvarno ne znaš? Verovatno je ovo
drugo. Kahir, moj dragi Vikonte, jeste... Mi znamo gde je, znamo kuda se
uputio, znamo u kakvoj kompaniji. Želiš njegovu glavu, dobićeš je.
– Glavu – osmehnu se Vatje. – Koja neće moći da mi odgovori šta se doista
desilo na Tanedu.
– Možda je tako bolje – reče cinično Rjens. – zašto davati Kahiru

mogućnost da govori? Naš zadatak je da ublažimo, a ne da produbimo
animozitet između Vilgeforca i cara. Dostaviću ti ćutljivu glavu Kahira ep
Kelaha. Udesićemo to tako da izgleda kao da je tvoja, i isključivo tvoja zasluga.
Dostava u toku naredne tri nedelje.

Prastari šaran u jezeru talasao je vodu grudnim perajima. “Zver”, pomisli
Vatje. „Sigurno je veoma mudra. Samo, šta će mu ta mudrost? Svuda samo isti
mulj i isti lokvanji.”

– Tvoja cena, Rjense?
– Sitnica. Gde je i šta namerava Stefan Skelen?

*

– Kazao sam mu šta je želeo da zna – Vatje de Rido ispruži se na jastucima
igrajući se pramenom zlatne kose Kartije van Kanten. – Vidiš, slatka moja,
određenim stvarima treba pristupiti pametno. A pametno znači komforno.
Ukoliko se bude postupalo drugačije, neće se ništa imati. Samo ukvarena voda i
smrdljiv mulj u bazenu. I šta s tim što je bazen od mermera i što je na tri koraka
od palate? Zar nisam u pravu, slatka moja?

Kartija van Kanten, odmila zvana Kantarela, nije odgovarala. Vatje uopšte
nije očekivao odgovor. Devojka je imala osamnaest godina i – generalno
govoreći – nije bila genije. Njena interesovanja – barem sada – sastojala su se iz
vođenja ljubavi sa – barem sada – Vatjeom. Kantarela je u pogledu seksa bila
prirodan talenat, spajala je strast i posvećenost s tehnikom i umetnošću. Ipak, to
nije bilo najvažnije.

Kantarela je govorila malo i retko, a s druge strane, slušala je odlično i rado.
Pored Kantarele je mogao da priča do mile volje, da se odmori, da se opusti
duhovno i obnovi psihički.

– Čovek u takvoj službi može da dočeka samo prekore – reče gorko Vatje. –
Zato što nije pronašao tamo neku Cirilu! A što zahvaljujući radu mojih ljudi
vojska odnosi uspehe, to je malo? A što generalštab zna svaki korak neprijatelja,
to je ništa? Malo li je što su moji agenti otvorili carskoj vojsci tvrđavu koju bi
trebalo osvajati nedeljama? A ne, za to te niko neće pohvaliti. Važna je samo
tamo neka Cirila!

Dahćući gnevno, Vatje de Rido uzeo je iz Kantarelinih ruku putir napunjen
poznatim vinom est est iz Tusena, iz godine koja pamti vremena kada je car

Emhir var Emreis bio dete, lišen prava na tron i okrutno okrivljen, a Vatje de
Rido mlad i nevažan oficir u hijerarhiji odreda.

To je bila dobra godina. Za vina.
Vatje je pijuckao, igrao se skladnim Kantarelinim grudima i pričao. Kantarela
je posvećeno slušala.
– Stefan Skelen, slatka moja – mrmljao je šef carskog odreda – je hohštapler
i zaverenik. Ali ja ću saznati šta on namerava pre nego što tamo dospe Rjens...
Ja već imam čoveka tamo... Veoma blizu Skelena... Veoma blizu...
Kantarela je razvezala vrpcu oko Vatjeove kućne haljine i sagla se. Vatje oseti
njen dah i zaječa naslutivši užitak. “Talenat”, pomislio je. A potom mu je mek i
vreo dodir svilenih usana izgnao iz glave sve misli.
Kartija van Kanten je polako, vešto i talentovano pružala užitak Vaijeu de
Ridou, šefu carskog odreda. To svakako nije bio jedini Kartijin talenat. Ali Vatje
de Rido o tome nije imao pojma.
Nije znao da je, uprkos svemu, Kartija van Kanten posedovala izvanredno
pamćenje i inteligenciju na zavidnom nivou.
Sve što joj je Vatje pričao, svaku informaciju, svako slovo koje je kraj nje
ispustio, Kartija je već sutradan prenosila čarobnici Asire var Anahid.

*

Da, glavu dajem da su u Nilfgardu odavno već svi zasigumo zaboravili Kahira, pa i
verenica, ukoliko ju je imao.

Ali o tome kasnije, vratimo se zasad do dana i meseca kad smo prešli Jarugu. Putovali
smo dosta brzo na istok, želeći da stignemo u okolinu Crne šume, koja se na Drevnom
jeziku zvala Ked Du. Naime, tamo su živeli druidi koji su bili sposobni da proreknu
Cirino mesto prebivanja, eventualno da protumače ono mesto iz čudnih snova koji su tištili
Geralta. Pulovali smo kroz šume Gornjeg Prekorečja, koji se još zvao Levoobalje, divlju i
praktično nenaseljenu zemlju između Jaruge i zemlje u podnožju Amelskih planina, zvanih
Strmine; od istoka je bila ograničena Dolinom Dol Angra, a od zapada močvarnom
jezerskom oblašću čiji mi je naziv nekako odlepršao iz sećanja.

Prema ovoj zemlji niko nikada nije imao naročitih pretenzija, te otuda nikad nije bilo
dobro poznato kome ta zemlja zaista pripada i ko njome vlada. U tom pogledu, kako se
čini, imali su šta da kažu vladari Temerije, Sodena, Cintre i Rivije, koji su sa različitim
ishodima posmatrali Levoobalje kao feud sopstvene krune i ponekad pokušavali da dokažu

svoja prava ognjem i železom. A posle toga je iza Amelskih planina naišla vojska
Nilfgarda i više niko nije imao šta da kaže, niti sumnje u pogledu prava feuda i vlasništva
zemlje. Sve južno od Jaruge pripadalo je Carstvu. U trenutku dok pišem ove reči, Carstvu
pripada i mnogo zemalja severno od Jaruge. Usled nedostatka tačnih informacija, ne znam
koliko zemalja i koliko daleko na sever.

Vratimo se Prekorečju. Dozvolićeš mi, dragi čitaoče, digresiju koja se tiče istorijskih
procesa. Istorija date teritorije često je stvarana i oblikovana slučajno, kao sporedni proizvod
sukoba spoljašnjih sila. Istoriju date zemlje veoma često su stvarali došljaci. Prema tome,
došljaci su uvek uzrok, a posledice uvek i nesumnjivo snose meštani.

Ovo pravilo se odnosilo na Prekorečje celom njegovom dužinom i širinom.
Prekorečje je imalo svoje stanovnike, rođene Prekorečjane. Njih su neprestani i
višegodišnji razdori i borbe pretvorili u prosjake i primorali na migraciju. Sela i imanja su
zapaljena, a ruševine okućja i polja pretvorena u ugar progutala je prašuma. Trgovina je
propala, a karavani su izbegavali zanemarene puteve i drumove. Malobrojni Prekorečjani
koji su ostali pretvorili su se u podivljale prostake. Od žderavaca i medveda razlikovali su se
samo po tome što su nosili pantalone. Barem neki. Odnosno, neki su ih nosili, a neki su se
razlikovali. U suštini, to je bio sebičan, prostački i grubijanski narod.
I totalno operisan od smisla za humor.

*

Tamnokosa pčelareva kćerka zabacila je na leđa pletenicu koja ju je ometala i
vratila se besnom i energičnom okretanju žrvnja. Nevenovi napori bili su
uzaludni – činilo se da pesnikove reči uopšte ne dopiru do adresatkinje. Neven
namignu ostalim kompanjonima praveći se da uzdiše i podiže pogled ka
tavanici. Ali nije odustajao.

– Daj – ponovi cereći zube. – Daj da ja sameljem, a ti skoči do podruma po
pivo. Tamo negde sigurno ima skrivena ćelija, a u ćeliji bačva. Jesam li u pravu,
lepotice?

– Ostavite devojku na miru, gospodine – reče gnevno pčelareva supruga,
visoka i zgodna žena zasenjujuće lepote koja se motala po kuhinji. – Pa već sam
vam rekla da ovde kod nas nema nikakvog piva,

– Već vam je sto puta to rečeno, gospodine – pčelar podrža ženu prekidajući
razgovor sa vešcem i vampirom. – Spremićemo vam palačinke s medom, tada
ćete jesti. Ali najpre neka devojka u miru samelje zrno u brašno, jer bez brašna

ni čarobnjak neće stvoriti palačinku! Pustite je, neka brusi u miru.
– Jesi čuo, Nevene? – povika veštac. – Makni se od devojke i radi nešto

korisno. Ili piši memoare!
– Hoću da pijem. Popio bih nešto pre jela. Imam nešto bilja, spremiću sebi

odvar. Ženo, ima li ovde u kolibi vruće vode? Vruće vode, pitam, ima li?
Starica, pčelareva majka, koja je sedela na klupici, podiže glavu s čarape koju

je krpila.
– Naći će se, golubiću, naći će se – zamumla. – Samo, ohladila se.
Neven jauknu i rezigniran sede za sto gde su kompanjoni ćaskali s pčelarem,

kog su prethodnog jutra sreli u šumi. Pčelar je bio nizak, zdepast, crnomanjast i
užasno zarastao, pa nije ni čudo što je družini uterao strah u kosti kada se
iznenada promolio iz šume i što su mislili da je likantrop. Što je još smešnije,
onaj što je prvi vrisnuo: „Vukodlak, vukodlak”, bio je vampir Regis. Nastala je
mala zbrka, ali stvar se ubrzo rešila, a pčelar, iako naizgled džangrizav, pokazao
se gostoljubiv i ljubazan. Družina je bez oklevanja prihvatila poziv na njegovo
okućje. Okućje – u pčelarskom žargonu salaš – nalazilo se na raskrčenoj poljaui,
a pčelar je tu živeo s majkom, ženom i kćerkom. Ove dve poslednje bile su žene
izuzetne, čak pomalo čudne lepote, koja je evidentno ukazivala da je među
precirna bila drijada ili hamadrijada.

Tokom razgovora koji su usledili, pčelar je odmah ostavio utisak da s njim
može da se razgovara isključivo o pčelama, košnicama, saću, odimljavanju,
maticama, vosku, među i skupljanju meda, ali to je bio samo privid.

– U politici? A šta treba da bude u njoj? Isto što i uvek. Sve veće poreze
treba davati. Tri urne meda, a ceo kotur voska. Jedva dišem da bih sve postigao,
od sumraka do svitanja stojim kraj saća, košnice podmećem... Kome plaćam
danak? Pa onom ko traži, otkud ja znam ko je sad na vlasti? U poslednje vreme
u nilfgardskom govoru ga zovu taj, tog... Kao mi smo sad neka impirijalna
provencija ili nešto tako. Za med, ako nešto prodam, plaćaju impirijalnim
novcem na kom je cer utisnut. Po liku je više lep, mada surov, odmah ga poznaš.
Taj, tog...

Oba psa – crn i riđ – sedoše naspram vampira, zabaciše glave i počeše da
zavijaju. Pčelareva žena hamadrijada okrenu se od ognjišta i klepi ih metlom.

– Loš znak – reče pčelar – kada psi usred dana zavijaju. Taj, tog... Šta je ono
trebalo da pričam?

– O druidima iz Ked Dua.

– Jes’! Znači, niste se šalili, uvažena gospodo? Vi zaista hoćete da idete kod
druida? Život vam se zgadio ili šta? Pa tamo je smrt! Svakog ko se odvaži da
izađe na njihove poljane imelaši će zgrabiti, na vrbovo deblo nabiti i na tihoj
vatri čvariti.

Geralt pogleda u Regisa, a Regis mu namignu. Obojica su dobro znali glasine
koje su kružile o druidima, a sve do jedne bile su izmišljene. Međutim, Milva i
Neven počeše da slušaju s većim interesovanjem nego dotad. I sa očiglednom
zabrinutošću.

– Jedni kažu – nastavi pčelar – da se imelaši svete, jer su ih Nilfgardijci prvi
izazvali kada su izašli na svetu hrastovu šumu kroz Dol Angru i počeli da tuku
druide bez ikakvog razloga. A drugi pričaju da su druidi započeli, pa im
Nilfgard sada vraća. Šta je istina, ne znam. Ali jedno je sigurno, druidi grabe,
stavljaju u Vrbovu Babu i pale. Ići među njih: sigurna smrt.

– Mi se ne bojimo – reče mirno Geralt.
– Verujem – pčelar odmeri pogledom vešca, Milvu i Kahira, koji su upravo
ulazili u kolibu, nakon što su nahranili konje. – Vidi se da ste neustrašivi ljudi,
borbeni i naoružani. Ha, sa takvima kao što ste vi nije strah putovati... Taj, tog...
Ali imelaši nisu više u Crnom Gaju, stoga je uzaludan vaš trud i vaš put.
Potisnuo ih je Nilfgard, izgnao iz Ked Dua. Nema ih više tamo.
– Kako to?
– Eto tako. Imelaši su pobegli.
– Kuda?
Pčelar je pogledao svoju hamadrijadu i ćutao na trenutak.
– Kuda? – ponovi veštac.
Šarena pčelareva mačka izađe ispred vampira i strašno zamjauka.
Hamadrijada je udari metlom.
– Loš je znak kada mačka usred dana mjauče – promumla pčelar, čudno
smeten. – A druidi... Taj, tog... Pobegli su na Strmine. Da. Dobro sam rekao.
Na Strmine.
– Dobrih šezdeset milja na jug – oceni Neven vrlo slobodnim, čak veselim
glasom. Međutim, ućutao je kada ga je veštac pogledao.
U tišini koja je zavladala moglo se čuti samo zloslutno mjaukanje mačke
isterane na dvorište.
– U suštini – progovori vampir – u čemu je razlika?

*

Jutro narednog dana donelo je nova iznenađenja. I zagonetke, koje su ipak
veoma brzo rešene.

– Nek me đavo nosi – reče Milva, koja se prva promolila iz plasta,
probuđena komešanjem. – Nek vrat slomim. Pogledaj ono, Geralte.

Poljana je bila puna naroda. Na prvi pogled moglo se videti da su se tu
skupili s pet ili šest pčelarskih salaša. Vešto veščevo oko ulovilo je u gomili
nekoliko zamčara i barem jednog katrandžiju. Sve ukupno bilo je nekih dvanaest
muškaraca, deset žena, deset tinejdžera oba pola i isto toliko maloletne dece. Od
opreme, gomila je imala šest kola, dvanaest volova, deset krava, četiri koze,
dosta ovaca, a takođe i nešto pasa i mačaka, čije je njuške i mjauke u takvim
uslovima nesumnjivo trebalo shvatiti kao loš predznak.

– Zanima me – Kahir protrlja oči – šta ovo može da znači?
– Nevolju – reče Neven istresajući seno iz kose. Regis je ćutao, ali imao je
čudan izraz lica.
– Želimo da pozovemo velmožnu gospodu na doručak – reče pčelar kojeg
su poznavali prilazeći plastu u društvu muškarca širokih ramena. – Doručak je
već gotov. Ovsena varenika. I med... Ah, dozvolite da vam predstavim: Jan
Kronin, naš pčelarski starosta{8}...
– Drago mi je – veštac je slagao ne odgovarajući na naklon, a i koleno ga je
mnogo bolelo da bi to učinio. – A ta gomila, otkud ona tu?
– Taj, tog... – pčelar se počeša po temenu. – Vidite, ide zima... Košnice su
već očišćene, poslovi obavljeni... Već nam je vreme da se vratimo u Strmine, u
Ridbrun... Treba da ostavimo med, da prezimimo... Ali u šumama je opasno...
Kad si sam...
Pčelarski starosta se nakašlja. Pčelar pogleda u Geraltov izraz lica i kao da se
malo stegnu.
– Vi ste konjanici i naoružani ste – zamucka. – Borbeni i smeli, odmah se
vidi. S takvima kao što ste vi nije strah putovati... A i vama će biti udobno... Mi
poznajemo svaku stazu, svaki drum, svaki šumarak i baru... I hranićemo vas...
– A druidi su – reče hladno Kahir – otputovali iz Ked Dua. Baš na Strmine.
Kakva čudna slučajnost.
Geralt polako priđe pčelaru. Oberučke ga uhvati za kaftan na grudima. Ali

ubrzo se predomislio, pustio ga i pogladio mu odeću. Ništa nije rekao. Ništa nije
pitao. Ali pčelar je ipak požurio sa objašnjenjima.

– Kazao sam istinu! Kunem se! Neka u zemlju propadnem ako sam slagao!
Imelaši su otišli iz Ked Dua. Nisu tamo!

– I na Strminama su, zar ne? – zareža Geralt. – Tamo kuda putuje cela vaša
skupina? Dokle želite da putujete s naoružanom pratnjom? Govori, seljače. Ali
pazi, zemlja samo što se nije otvorila!

Pčelar je spustio pogled i uznemireno pogledao u zemlju pod nogama. Geralt
je ubedljivo čutao. Milva, shvativši o čemu je reč, grozno opsova. Kahir je
prezreno frktao.

– I? – požuri ga veštac. – Kuda su otputovali druidi?
– A ko zna, gospodine, kuda – probrblja najzad pčelar. – Ali mogu biti na
Strminama... Tamo je jednako dobro kao i negde drugde. Na Strminama ima
mnogo velikih hrastovih šuma, a druidi vole da imaju hrastovu šumu...
Izuzev staroste Kronina, iza pčelara su i dalje stajale obe hamadrijade –
majka i kćerka. „Dobro je da se kćerka dala na majku, a ne na oca”, pomisli
mahinalno veštac. „Pčelar pasuje ženi kao nerast kobili.” Primetio je da je iza
hamadrijada stajalo još nekoliko žena, znatno manje lepih, ali sličnog molbenog
pogleda.
Pogledao je u Regisa ne znajući da li da se smeje ili da psuje. Vampir slegnu
ramenima.
– Ruku na srce – reče – pčelar je u pravu, Geralte. U suštini, vrlo je
verovatno da su druidi otputovali na Strmine. To je teren koji im dosta
odgovara.
– Ova verovatnoća je – veščev pogled je bio veoma, veoma hladan – po
tvom mišljenju, dovoljna da odjednom promenimo pravac i naslepo otputujemo
zajedno sa ovima?
Regis ponovo slegnu ramenima.
– A koja je razlika? Razmisli. Druidi nisu u Ked Duu, stoga taj pravac treba
isključiti. Mislim i da povratak u Jarugu ne može biti predmet raspave. Prema
tome, svi ostali pravci su jednako dobri.
– Ma nemoj? – Temperatura veščevog glasa bila je jednaka temperaturi
pogleda. – A od svih tih ostalih, koji bi, po tvom mišljenju, bio
najpreporučljiviji? Onaj zajednički s pčelarima? Ili neki sasvim suprotan? Možeš
li to da ustanoviš u svojoj bezgraničnoj mudrosti?

Varnpir se polako okrenu prema pčelaru, pčelarskom starosti, hamadrijadama
i drugim ženama.

– A zbog čega se – upita ozbiljno – tako plašite, dobri ljudi, da preklinjete za
pratnju? Šta u vama budi strah? Kažite iskreno.

– Oj, gospodine – jauknu Jan Kronin, a u njegovim očima se pojavi prava
jeza. – Još pitate... Naš put je kroz Gnjilo Uročište! A tamo je, gospodine,
strašno! Tamo ima, gospodine, brukolaka, listonožaca, endrijaga i mnogih
drugih nemani! Pre manje od dve nedelje, lesnik je uhvatio mog zeta, a zet samo
što je uspeo da hripne i već je bio gotov. I vi se čudite što nas je strah da idemo
tamo sa ženama i decom? A?

Vampir pogleda u vešca, a lice mu je bilo veoma ozbiljno.
– Moja bezgranična mudrost – reče – kao najbolji pravac savetuje mi onaj
koji je najpodesniji za vešca.

*

I krenuli smo na jug, ka Strminama, zemlji smeštenoj u podnožju Amelskih planina.
Krenuli smo s velikom svitom u kojoj je bilo svega i svačega: mlade devojke, pčelari, zamčari,
žene, deca, mlade devojke, domaći gmizavci, lična svojina, mlade devojke i prokleto mnogo
meda. Sve se lepilo od tog meda, čak i devojke.

Tabor je išao brzinom pešaka i kola, ali tempo marša ipak nije opao, pošto nismo lutali,
već smo išli kao pod konac – pčelari su poznavali puteve, staze i rovove između jezera. A to
je bilo dobro znati, oj, dobro, zato što je počelo da sipi i celo prokleto Prekorečje je odjednom
utonulo u maglu gustu poput pavlake. Bez pčelara bismo se neminovno izgubili i udavili
negde u močvarama. Takođe, nismo morali da traćimo vreme i energiju na organizovanje i
pripremanje hrane – hranili su nas izdašno tri puta dnevno, mada to nismo tražili. A posle
obroka su nas ostavljali da nekoliko trenutaka poležimo poleđuške.

Ukratko govoreći, bilo je čudesno. Čak je i veštac, taj stari namćor i gnjavator, počeo
češće da se smeje i raduje životu, zato što je izračunao da prelazimo po petnaest milja
dnevno, a od polaska iz Brokilona nijednom nam nešto slično nije pošlo za rukom. Za vešca
nije bilo nikakvog posla jer, iako je Gnjilo Uročište bilo toliko gnjilo da teško možeš
zamisliti nešto što je više gnjilo, nismo sreli nikakve monstrume. Eto, noću su malo zavijale
utvare, lelekale šumske ptice i plesale blede vatrice na baruštinama. Ništa senzacionalno.
Istina, malkice je uznemiravalo što ponovo putujemo u slučajno izabranom pravcu i ponovo
bez tačno određenog cilja. Ali, kao što se izrazio vampir Regis, bolje je bez cilja ići napred

nego bez cilja stajati u mestu, a sigurno je daleko bolje nego se bez cilja povući.

*

– Nevene! Pritegni bolje taj tvoj tubus! Bilo bi šteta kada bi pola veka
poezije ispalo i izgubilo se u paprati.

– Ne bojte se! Neću ga izgubiti, budite sigurni. I neću dati da mi ga otmu!
Svako ko bude hteo da mi otme ovaj tubus, prvo će morati da pređe preko mog
hladnog tela. Mogu li znati, Geralte, šta izaziva tvoj biserni osmeh? Čekaj, da
pogodim... Urođeni kretenizam?

*

Vršeći iskopavanja u Bokleru, ekipa arheologa sa univerziteta u Kastel
Garaupijanu je pod slojem ugljena koji je ukazivao na veliki požar pronašla još
stariji sloj, datiran u XIII veku. U tom sloju iskopana je kaverna koju su stvorili
ostaci zidina i koja je bila začepljena glinom i krečnjakom, a u njoj, na veliku
radost naučnika, pronađena su dva savršeno očuvana ljudska skeleta: žene i
muškarca. Pored skeleta – osim oružja i mnogobrojnih sitnih artefakata –
pronađen je tubus izrađen od štavljene kože i dug trideset cola. Na koži je bio
utisnut grb izbledelih boja na kom su bili predstavljeni lavovi i rombovi. Vođa
ekipe, profesor Šliman, čuveni specijalista sfragistike mračnog doba,
identifikovao je taj grb kao amblem Rivije – drevnog kraljevstva čija lokacija nije
utvrđena.

Entuzijazam arheologa je dostigao vrhunac, budući da su se u mračnom
dobu u takvim tubusima čuvali rukopisi, a zbog težine tubusa pretpostavljalo se
da unutra ima mnogo papira ili pergamenta. Odlično stanje tubusa davalo je
nadu da će dokumenti biti čitljivi i bacilo je svetlo na prošlost utonulu u mrak.
Vekovi bi progovorili! To je bila neviđena sreća, pobeda nauke koja nije smela
biti protraćena. Iz predostrožnosti su pozvali lingviste i proučavaoce mrtvih
jezika iz Kastel Garaupijana, a takođe i specijaliste koji bi umeli da otvore tubus
bez rizika da se neprocenjiva vrednost i najmanje ošteti.

Međutim, među ekipom profesora Šlimana raširile su se glasine o “blagu”.
Sticajem okolnosti, te reči su dospele do tri tipa iznajmljena za kopanje gline,
poznatih kao Ukeb, Jarac i Kamil Ronsteter. Ubeđeni da je tubus doslovno

natrpan zlatom i vrednostima, trojica unajmljenih kopača uveče su ukrali
dragoceni artefakt i pobegli s njime u šumu. Tamo su zapalili malu vatru i seli
oko nje.

– Šta čekaš? – Jarac reče Ukebu. – Otvaraj tu tubu!
– Kad se ne da – Ukeb se požalio Jarcu. – Drži se kao vražji sin!
– Zgazi je, majku ti kurvinu! – posavetova ga Kamil Ronsteter.
Poklopac dragocenog pronalaska je popustio pod Ukebovom potpeticom i
dragocenost je ispala na zemlju.
– O, majku ti kurvinu! – viknu preneraženi Jarac. – Šta je to?
Pitanje je bilo glupo pošto se na prvi pogled videlo da su to listovi papira.
Ukeb, umesto da odgovori, uze jedan od listova u ruku i približi ga nosu. Dugo
je zagledao čudne znakove.
– Ispisan je – utvrdi najzad autoritativno. – To su slova.
– Slova? – vrisnu Kamil Ronsteter pobledevši od jeze. – Ispisana su slova?
O, majku mu!
– Ispisan je, znači da su to čini! – probrblja Jarac cvokoćući zubima od
straha. – Slova, znači da je vradžbina. Ne dirajte to, mamu li mu njegovu! Time
se možemo zaraziti!
Ukeb nije hteo dva puta da ponavlja, gurnuo je list u vatru i nervozno
obrisao drhtave ruke o pantalone. Kamil Ronsteter je šutnuo u vatru ostatak
papira. Na kraju krajeva, neka deca su mogla da nabasaju na tu prokletinju.
Zatim su se sva trojica brzo udaljila od opasnog mesta.
Dragoceni spomenik pismenosti mračnog doba goreo je u svetlom, visokom
plamenu. Nekoliko kratkih trenutaka vekovi su progovarali tihim šapatom papira
koji se crneo u vatri. A onda se plamen ugasi i bludna tama pokri zemlju.

Huvenagel Dominik Bombast, rođen 1239, obogatio se u Ebingu, baveći se
široko rasprostranjenom trgovinom, i nastanio se u Nilfgardu; poštovan od strane prethodnih
careva, za vlade imperatora fana Kalvejta bio je imenovan burggrafom i venendalskim
župnikom, a kao nagradu za pružene usluge dobio je zvanje neveugenskog staroste. Kao verni
savetnik cara, H. je posedovao njegovo uvažavanje i učestvovao u mnogim političkim
stvarima. Umro 1301. Još u Ebingu je H. obavljao široku humanitarnu delatnost,
pomagao siromašnima i onima kojima je bilo potrebno, gradio je sirotišta, bolnice i
obdaništa, trošio je velike sume na to. Veliki ljubitelj lepih umetnosti i sporta, finansirao je u
prestonici pozorište i stadion, te oba nose njegovo ime. Uzima se kao poslovični uzor
ispravnosti, čestitosti i trgovačke uglednosti.

Efenberg i Talbot,
Encyclopaedia Maxima Mundi, tom VII

Četvrto poglavlje

– Prezime i ime svedoka?
– Selborn, Kena. Znači, izvinite: Joana.
– Profesija?
– Pružanje raznih usluga.
– Svedok se drži šala? Svedok se podseća da stoji pred carskim tribunalom u
procesu o veleizdaji! Od izjave svedoka zavisi život mnogih ljudi, budući da je
kazna za izdaju smrt! Svedok se podseća da pred tribunalom ne stoji svojom
voljom, već je dovedena iz citadele, iz kaznene ustanove, a to da li će se tamo
vratiti, da li će izaći na slobodu, zavisi između ostalog od iskaza svedoka.
Tribunal je omogućio dugu tiradu kako bi predočio svedoku koliko su daleko
neprimerene šale i dosetke u ovoj sali! Ne samo da su neukusne već i prete
veoma ozbiljnim posledicama. Svedoku se daje pola minuta da razmisli o tom
pitanju. Posle toga, tribunal će ponovo postaviti pitanje.
– Može, velmožni sudija.
– Molim da nam se obraćate s „visoki tribunale”. Profesija svedoka?
– Ja sam osetljiva, visoki tribunale. Ali uglavnom sam na usluzi carskom
odredu, znači...
– Molim da dajete konkretne i kratke odgovore. Kada sud poželi šira
objašnjenja, sam će ih tražiti. Sudu je poznata činjenica saradnje svedoka sa
sekretarskim službama carstva. Molim da se ipak izdiktira u zapisnik šta znači
odredba “osetljiva”, koju je svedok upotrebio da označi svoju profesiju?
– Imam čist pe-pe-es{11}, znači psi prvog stepena, bez mogućnosti pe-ka{12}.
Konkretno, evo šta mogu: da čujem tuđe misli, razgovaram izdaleka s
čarobnjakom, vilenjakom ili drugom osetljivom. I da mišlju prenesem naredbu.
Dakle, da primoram nekog da uradi ono šta ja hoću. Mogu da radim i pre-
kog{13}, ali samo kada sam uspavana.
– Molim da se unese u zapisnik da je svedok Joana Selborn psioničarka koja
ima sposobnost nadsenzorne percepcije. Ona je telepata i tele-empata, pod
hipnozom je sposobna za prekogniciju, ali nema sposobnost psihokineze.
Svedok se opominje da je korišćenje magije i natčulnih moći strogo zabranjeno

u ovoj sali. Nastavljamo saslušanje. Kada, gde i u kakvim okolnostima se
svedok upoznala s pitanjem osobe koja se predstavlja kao Cirila, kneginjica
Cintre?

– O tome da je to tamo neka Cirila saznala sam tek u buvari... Znači, u
kaznenoj ustanovi, velmožni tribunale. U toku istrage. Tada su mi saopštili da je
to ista ona koju su u mom prisustvu zvali Falka ili Cintričanka. A okolnosti su
bile takve da ih moram redom izložiti, da bi bilo jasno, znači. Ovako je bilo: u
krčmi u Etoliji zakačio me je Dakre Silifant, eno onaj što sedi tamo...

– Molim da se unese u zapisnik da je svedok Joana Selborn pokazala
okrivljenog Silifanta bez pozivanja. Molim nastavite.

– Dakre, velmožni tribunale, vrbovao je bandu... Znači, oružani odred. Sve
sami silni muškarci i žene... Dufikoj Krel, Neratin Ceka, Hloe Štic, Andres
Verni, Til Ehrad... Niko više nije živ, tribunale... A od onih što su preživeli
većina je ovde, eno sedi pod stražom...

– Molim da tačno kažete kada se desio susret svedoka i okrivljenog Silifanta.
– Prošle godine je to bilo, meseca avgusta, tamo negde pred kraj, ne sećam
se tačno. U svakom slučaju, nije bilo u septembru, jer taj septembar, oho-ho,
dobro mi se urezao u sećanje! Dakre, koji je negde saznao za mene, kazao mi je
da mu u bandi treba osetljiva koja se neće uplašiti čini jer će imati posla sa
čarobnjacima. Posao je, govorio je, za cara i carstvo, uz to dobro plaćen, a
komandu nad bandom će preuzeti niko drugi do sama Sova lično.
– Govoreći o Sovi, svedok misli na Stefana Skelena, carskog koronera?
– Na njega mislim, nego šta.
– Molim da se to unese u zapisnik. Kada i gde se svedok susreo s
koronerom Skelenom?
– A, već u septembru, četrn’estog, u utvrdi Rokain. Rokain je, velmožni
tribunale, pogranična stanica koja seče trgovački put što vodi iz Maehta u Ebing,
Geso i Metinu. Baš tamo je našu bandu doveo Dakre Silifant, na petn’est konja.
Znači da nas je bilo sve ukupno dvadeset i dvoje, zato što su ostali već stajali
spremni u Rokainu, pod komandom Ola Haršejma i Berta Brigdena.

*

Drveni pod zahuča pod teškim čizmama, zazvečaše mamuze, zazvoniše
metalne kopče.