Књига 94 Уредник МАРИЈАН ЈУРКОВИЋ БЕОГРАД 1962.
Олдос Хаксли ЂОКОНДИН ОСМЕХ Наслов оригинала: ALDOUS HUXLEY THE GIOCONDA SMILE Chatto & Windus, London Превео РАДОМИР АНЂЕЛИЋ Заштитни омот: РАДОМИР СТЕВИЋ-РАС Скен и обрада: solicitor www.BalkanDоwnlоad.оrg www.StripZоna.com
САДРЖАЈ ЂОКОНДИН ОСМЕХ......................................................................................................................... 1 СЛОБОДНО ПОПОДНЕ ................................................................................................................ 37 ТИЛОТСОНОВ БАНКЕТ.............................................................................................................. 54 ДВЕ-ТРИ ГРАЦИЈЕ............................................................................................................................80 ЧОДРОН................................................................................................................................................198 НА ОДМОРУ.......................................................................................................................................238 ПОРТРЕТ ............................................................................................................................................... 277 ЗЕЛЕНИ ТУНЕЛИ............................................................................................................................291 МОНОКЛ..............................................................................................................................................310 ХУБЕРТ И МИНИ ...........................................................................................................................332 МАЛИ МЕКСИКАНАЦ..............................................................................................................346
1 ЂОКОНДИН ОСМЕХ
2 I — Госпођица Спенс ће одмах сићи, господине. — Хвала — рече господин Хатон не окрећући се. Собарица Џенете Спенс била је тако ружна — увек му се чинило да је она намерно ружна, злобно, криминално ружна — да није могао да је гледа више него што је било неопходно. Врата се затворише. Оставши сам, господин Хатон устаде и поче да шета по соби, посматрајући замишљено добро познате предмете који су се у њој налазили. Фотографије грчких вајарских дела, фотографије Римског форума, фотографије у боји ремек-дела италијанског сликарства — све призната и чувена дела. Јадна, драга Џенет, баш је извештачена — баш је интелектуални сноб. Њен прави укус видео се на оном акварелу неког уличног сликара који је купила за два и по шилинга (а тридесет пет шилинга дала за оквир). Колико је пута већ чуо како прича о њему, како опширно хвали оно што је било само вешта имитација литографије у боји! „Прави Уметник на улици“, и просто сте чули велико У док је изговарала те речи. Наводила вас је да осетите да је мало од његове славе пало и на Џенет Спенс кад му је пружила два и по шилинга за ту литографију. Та прича је подразумевала признање њеног доброг укуса и оштрог ока. Право ремек-дело старог сликарства за два и по шилинга. Јадна, драга Џенет! Господин Хатон застаде пред малим дугуљастим огледалом. Сагињући се мало да би видео лице, он поглади бркове својим белим, негованим прстом. Бркови су му били исто онако коврчави и светлосмеђи као и пре двадесет година. Коса је још имала своју боју и још није било никаквих знакова ћелавости — само му је чело постало мало веће.
3 „Шекспировско“, мислио је господин Хатон осмехујући се док је посматрао глатко и сјајно проширење свога чела. Сви други под питања наша долазе, само ти си слободан... Кораци по мору... Величанство... О, Шекспире, требало би да живиш у овом добу. Не, то је од Милтона, је л’ тако? Милтон, Госпа Христова. Око њега, међутим, није било госпи. Он је био оно што жене називају правим мушкарцем. Зато су га и волеле — а и због тих смеђих, коврчавих бркова и лаког мириса дувана. Господин Хатон се опет осмехну; волео је да прави досетке на свој рачун. Госпа Христова? Не, не. Што се њега тиче, он је био Христос свих госпи. Врло згодно, врло згодно. Христос свих госпи. Господину Хатону је било криво што није имао коме да каже ту досетку. Јадна, драга Џенет, на жалост, не би умела да је цени. Он се усправи, поглади косу и продужи да обилази по соби. Дођавола са Римским форумом; није могао да подноси те досадне фотографије. Одједном осети да је Џенет Спенс у соби, да стоји крај врата. Господин Хатон се трже као да су га затекли на каквом рђавом делу, Џенет Спенс је имала нарочит дар да се појави тако тихо, изненада. Можда је све то време била ту и видела га како се огледа. Немогуће! Па ипак, то га је узнемиравало. — Ох, баш сте ме изненадили — рече господин Хатон повративши свој осмех и прилазећи јој испружене руке да се поздрави. И госпођица Спенс се смешила: својим осмехом као у Ђоконде, како је он једном рекао у полуироничном ласкању. Госпођица Спенс је комплимент схватила озбиљно и покушавала је да се увек држи леонардовски. Док се руковала са господином Хатоном, она се и даље ћутке смешила; то је спадало у Ђокондину улогу. — Надам се да сте добро — рече господин Хатон. — Тако бар изгледате. Какво је чудно лице имала! Та мала уста, истурена услед Ђокондиног израза у њушкицу са округлом рупом у средини као за звиждање, личила су на отвор увлаке за перо. Над устима леп нос, врло мало повијен. Очи крупне, сјајне и црне, од оних
4 очију које као да привлаче на себе чмичкове и повремене изливе крви. Биле су то врло лепе очи, али непроменљиво озбиљне. Увлака за перо је изводила Ђокондин осмех, али очи нису губиле своју озбиљност. Две смело извијене и јако подвучене црне обрве над њима давале су необичан, енергичан изглед горњем делу лица, као у какве римске матроне. Коса јој је била црна и исто тако римљанска; од обрва навише била је Агрипина. — Хтео сам само мало да свратим враћајући се кући — продужи господин Хатон. — Заиста је пријатно бити опет овде, — он показа руком на цвеће у вазама и, кроз прозор, на сунце и зеленило — вратити се у природу после загушљивог радног дана у граду. Госпођица Спенс седе и показа му столицу поред себе. — Не, заиста, не могу да седнем — бранио се господин Хатон. — Морам да се вратим и видим како је сирота Емили. Јутрос јој нешто није било добро. — Он ипак седе. — То су ти ђаволски назеби јетре. Она увек пати од тога. Жене... Он стаде и закашља се да би прикрио оно што је изговорио. Хтео је да каже да жене са слабим стомаком не треба да се удају; али та примедба је била сувише свирепа, а он уствари није ни мислио тако. Сем тога, Џенет Спенс је веровала у вечиту љубав и у духовне везе. — Али она се нада да ће сутра бити већ здрава — додаде он — i моли вас да дођете на ручак. Хоћете ли моћи? Хајде, дођите! — наваљивао је смешећи се. — Позив, знате, долази и с моје стране. Она обори поглед и господину Хатону се учини да су јој се образи мало заруменели. То је било ласкаво; он поглади бркове. — Радо бих дошла ако мислите да ће се Емили осећати тако добро да може да прими посету. — Сигурно ће се осећати добро. Ваша посета ће јој чинити добро. И не само њој већ и мени. У брачном животу често је боље бити утроје него удвоје. — Ох, ви сте циник. Кад год би неко изрекао ту реч, господина Хатона би обузимала жеља да каже „Вау-вау-вау“. Од свих могућих речи
5 та га је највише дражила. Али уместо да залаје, он се пожури да одбије ту оптужбу. — Не, не. Ја само говорим тужну истину. Стварност није увек на висини идеала, и сами знате. Али то ми не смета да ипак верујем у идеал. Ватрено верујем у њега — у идеал брака између два бића која се савршено слажу. Мислим да је то остварљиво. Чак сам и сигуран. Он заћута значајно и погледа је мало обешењачки. Девојка од тридесет шест година, али још неувела, она је имала својих дражи. Сем тога, било је у њој и нечег заиста загонетног. Госпођица Спенс не одговори ништа, али продужи да се смеши. Имало је тренутака кад је господину Хатону било мало досадно с Ђокондом. Он устаде. — Сад заиста морам да пођем. Збогом, тајанствена Ђокондо. — Осмех се још јаче изрази, скупљен некако у још ужу њушкицу. Поклонивши се као какав витез из шеснаестог века, господин Хатон пољуби њену испружену руку. То је било први пут да је тако нешто урадио; и тај чин, изгледа, није био рђаво примљен. — Очекујем с нестрпљењем сутрашњи дан. — Заиста? Место одговора господин Хатон још једном пољуби њену руку, а затим се окрете и пође. Госпођица Спенс га испрати до капије. — Где су ваша кола? — упита она. — Оставио сам их на улазу у алеју. — Поћи ћу да вас испратим. — Не, не. — Господин Хатон је говорио шаљиво, али одлучно. — Не смете то да учините. Просто вам забрањујем. — Али, баш бих волела — бунила се госпођица Спенс, упућујући му један хитар Ђокондин осмех. Господин Хатон подиже руку. — Не — понови он, а затим, махнувши руком као да шаље пољубац, потрча низ алеју, лако, на прстима, скачући дугим корацима као дечак. Био је горд на то трчање; било је заиста изванредно младалачко. Али ипак му је било мило што алеја није дужа. На последњем завијутку, пре но што ће се изгубити из вида, он застаде и окрете се.
6 Госпођица Спенс је још стајала на степеницама и смешила се својим осмехом. Он махну руком и сад јој сасвим јасно и отворено посла пољубац. Затим опет пређе у свој величанствени галоп и обиђе последњу узвишицу с дрвећем. Кад га из куће нису више могли видети, он из крупних скокова пређе у кас и најзад у ход. Извуче марамицу и стаде да брише врат испод оковратника. Каквих луда, каквих све луда има! Је li икад било такве будале као што је сирота, драга Џенет Спенс? Не, сем можда њега самог. И, свакако, он је као будала био гори, јер је био свестан своје лудости а ипак је остајао при њој. А зашто је остајао? О, колики је проблем он сам, колики проблем представљају други људи... Стигао је до улаза. Велики, угледан аутомобил стајао је уз ивицу друма. — Кући, Мак Набе. — Шофер дотаче капу. — И заустави уз пут на раскршћу, као обично — додаде господин Хатон отварајући врата. — Како је? — рече он обраћајући се нечему што се скривало унутра у мраку. — О, Медо медени, ала си се дуго задржао! — Те речи изговорио је један свеж глас као у детета. У изговору самогласника осећао се сасвим незнатно нагласак лондонских предграђа. Господин Хатон сави своје крупно тело и убаци се у кола с гипкошћу зверке која се враћа у своју јазбину. — Збиља? — рече он, залупивши врата. Кола кренуше. — Ако ти се време учинило дуго, онда мора да си ме се зажелела. — Он седе и завали се; обави га блага топлота. — Медо медени... — одахнувши задовољно, једна љупка главица се приви уз раме господина Хатона. Он усхићено погледа то округло, детињасто лице. — Знаш, Дорис, ти подсећаш на слике Лујзе де Керуај. — Он провуче прсте кроз гужву њене коврчаве косе. — Ко је Лујза де Кер... како ли се зове? — запита Дорис пренувши се из неке далеке одсутности. — На жалост, била је! Fuit. Данас или сутра сви ћемо бити „били“. А дотле...
7 Господин Хатон обасу пољупцима то детиње лице. Кола су нечујно јурила. Кроз предњи прозор видела су се Мак Набова леђа, непомична као стена, леђа кипа. — Те твоје руке — прошапута Дорис. — Ох, немој да ме дираш. Од њих ме просто хвата струја. Господин Хатон је обожавао ту девичански чисту глупавост њених речи. Како човек позно у животу открива тајне свога тела! — Струја није у мени, она је у теби. — Он је опет пољуби, шапћући више пута њено име: Дорис, Дорис, Дорис. Научни назив за морског миша, помислио је љубећи њен врат, бео и испружен као врат жртве која очекује жртвенички нож. Морски миш је кобасица с блиставим крзном: нешто сасвим нарочито. Или је Дорис морски краставац, који се у часу опасности сав посуврати? Заиста, морао би да оде до Напуља, само да види акваријум. Ти морски створови су невероватни, несхватљиво фантастични. — Ох, Медо медени! — (Опет зоологија, али он је само копнена животиња. Баш су јадне те његове досетке!) — Медо медени, тако сам срећна. — И ја, — рече господин Хатон. Је ли то било истина? — Али бих волела да знам да ли је то добро. Реци ми, Медо медени, је ли то добро или рђаво? — О, драга моја, то је управо оно што се ја питам последњих тридесет година. — Медо, буди озбиљан. Хоћу да знам да ли је ово добро; да ли је добро што сам ја овде с тобом, и што се волимо, и што ме хвата струја кад ме додирнеш. — Да ли је добро? Па сигурно је боље да те хвата струја него да сузбијаш сексуални нагон. Читај Фројда; најгоре је сузбијати нагоне. — О, па ти ми нимало не помажеш. Зашто никад ниси озбиљан? Кад би само знао како сам понекад несрећна мислећи да то није добро. И онда, знаш, можда заиста постоји пакао и све оно друго. Не знам шта да радим. Понекад мислим да треба да престанем да те волим.
8 — Али, да ли би могла? — упита господин Хатон, убеђен у моћ својих дражи и својих бркова. — Не, Медо медени, ти знаш да не бих могла. Али бих могла да побегнем, да се сакријем од тебе. Могла бих да се закључам и присилим себе да више не долазим к теби. — Лудице мала! — Он је стеже јаче. — Ох, драги, надам се да то није рђаво. А има тренутака кад ми уопште није стало до тога да ли је рђаво. Господин Хатон је био дирнут. Осећао је извесну заштитничку наклоност према том малом створењу. Он притиште свој образ уз њену косу и тако су седели ћутке док су кола јурила љуљајући се мало и гутала бели друм и прашњаве ограде пред собом. — Збогом, збогом. Кола се опет покренуше, јурнуше и ишчезоше иза кривине, а Дорис остаде крај путоказа на раскршћу, још омамљена и малаксала од оних пољубаца и електричног додира оних нежних руку. Морала је дубоко да удахне, да се прибере и усправи пре но што је могла да крене кући. Имала је скоро километар пред собом за измишљање неопходних лажи. Оставши сам, господин Хатон одједном осети да га је обузела очајна досада.
9 II Госпођа Хатон је лежала на софи у свом будоару и бацала пасијанс. Мада је било топло јулско вече, у камину је горела ватра. Црни померански пас, заморен врућином и варењем, спавао је уз ватру. — Аух! Зар овде није мало претопло? — запита господин Хатон ушавши у собу. — Знаш да морам да будем у топлоти, мили мој. — Њен глас је био такав као да ће сад да заплаче. — Грозничава сам. — Надам се да ти је вечерас боље. — Чини ми се да ми није баш много боље. Разговор је малаксавао. Господин Хатон је стајао ослоњен леђима о камин. Гледао је померанца који је лежао крај његових ногу и врхом десне ципеле превртао мало псето и трљао му груди и стомак, посуте белим пегама. Псето је лежало непомично, у заносу. Госпођа Хатон настави да баца пасијанс. Дошавши до једне impasse, она промени место једне карте, извуче другу и продужи игру. Њен пасијанс се увек отварао. — Доктор Либард мисли да би овог лета требало да одем у бању Ландриндод. — Па лепо, иди, драга — иди, свакако иди. Господин Хатон је мислио на протекло поподне; како су се он и Дорис извезли ропе, до шумице, оставили кола да их чекају у сенци дрвећа, а они ишетали ниже, на тихи сунчани пропланак. — Треба да пијем киселу воду због јетре, а, по његовом мишљењу, требало би да узимам и масажу и електрично лечење.
10 Са шеширом у руци, Дорис је појурила четири плава лептира који су играли око једног жутог цвета, и то њихово облетање личило је на треперење неке плавичасте ватре. Ватра је прснула и расула се у ковитлаве варнице; она их је јурила, смејући се и вичући као дете. — То ће ти несумњиво добро чинити, драга моја. — Питала сам се да ли би ти хтео да пођеш са мном, драги. — Па ти знаш да крајем месеца одлазим у Шкотску. Поглед госпође Хатон је молио. — То је због путовања — рече она. — Само кад помислим на то, мука ми је. Не знам да ли ћу се снаћи. Ти знаш да ја не могу да спавам у хотелима. Па онда, ту су куфери и све остале бриге. Не могу да идем сама. — Нећеш бити сама. Девојка ће бити с тобом. — Говорио је нестрпљиво. Болесна жена отимала је место здравој. Извукли су га из сећања на сунчани пропланак и хитру, насмејану девојку и вратили у ову нездраву, прегрејану собу у којој се налазила та жена која се жалила. — Мислим да нећу бити кадра да пођем. — Али, драга моја, мораш да пођеш ако ти доктор то каже. Сем тога, промена ће ти добро чинити. — Не верујем. — Али Либард верује, а он зна шта говори. — Не, нећу моћи да издржим. Сувише сам слаба. Не могу да идем сама. — Госпођа Хатон извуче марамицу из црне свилене торбице и притиште је на очи. — Којешта, драга, мораш да учиниш тај напор. — Више волим да ме пусте да овде на миру умрем. — Сад је већ истински плакала. — О, боже! Молим те буди разумна. Слушај, молим те, што ћу ти рећи. — Госпођа Хатон је само још жешће јецала. — Ох, шта може да се ради? — Он слеже раменима и изиђе из собе. Господин Хатон је био свестан да није показао довољно стрпљења; али није могао друкчије. Још у својим раним зрелим годинама открио је да према сиромашнима, слабима, болеснима, сакатима не само што није осећао саучешће него их је стварно мрзео. Једном је, као студент, провео три дана на
11 добротворном раду у сиромашном предграђу Лондона. Вратио се пун дубоке и неискорењиве одвратности. Уместо да жали несрећне, мрзео их је. Знао је да то осећање није пристојно и у почетку га се стидео. На крају је закључио да је то у његовој природи, да је неизбежно, и више га то није мучило. Емили је била здрава и лепа кад ју је узео. Тада ју је волео. Али сад — зар је он крив што је она таква? Господин Хатон је вечерао сам. Јело и пиће учинило га је добродушнијим но што је био пре вечере. Да би се извинио за своју нестрпљивост, ноне се до женине собе и понуди се да јој чита. Она је била дирнута и прихвати понуду са захвалношћу, а господин Хатон, који је био горд на свој изговор, предложи неко лако француско штиво. — Француски! Ја толико волим француски. — Госпођа Хатон је говорила о Расиновом језику као о каквом јелу од грашка. Господин Хатон стрча у библиотеку и врати се с једном жутом књигом. Поче да чита. Сва његова пажња била је заузета напором да тачно изговара. А како је био добар његов изговор! Чинило му се да тај добар изговор подиже вредност романа који чита. После петнаест страна трже га добро познати звук. Он диже главу. Госпођа Хатон је била заспала. Неко време је седео мирно, гледајући с хладном радозналошћу у то заспало лице. Некад је било лепо; некад, давно, кад би га угледао, кад би га се сетио, потресало га је узбуђење, дубље можда него иједно које је пре или после тога осетио. А сада је то лице било изборано и мртвачки жуто. Кожа је била јако затегнута преко јагодица, преко гребена оштрог, орловски повијеног носа. Склопљене очи лежале су у дубоким дупљама, оивиченим костима. Светлост лампе која је падала са стране на то лице истицала је његова удубљења и испупчења. То је било лице мртвог Христа с Моралесових слика. Le squelette etait invisible Au temps heureux de l’art paien.
12 Он мало уздрхта и на прстима изиђе из собе. Сутрадан госпођа Хатон сиђе на ручак. У току ноћи срце јој је било прилично узнемирено, али се сад осећала боље. Сем тога, хтела је и да укаже част својој гошћи. Госпођица Спенс је слушала њена вајкања поводом бање Ландриндод, врло гласно изражавала своје симпатије и обилно просипала савете. Што год би кад рекла, било је речено снажно. Нагла би се напред, нишанила такорећи пушком, и опалила своје речи. Банг! Барут у њеној души био је запаљен и речи би прозвиждале кроз уску цев њених уста. Она је својим симпатијама решетала домаћицу као митраљезом. Господин Хатон је често издржавао сличне паљбе, већином књижевне или филозофске врсте — паљбе Метерлинком, госпођом Безант, Бергсоном, Виљемом Џемсом. Данас су пројектили били медицинске природе. Причала је о несаници, дуго распредала о добрим странама нешкодљивих опојних средстава и врлинама спасоносних специјалиста. Под тим бомбрадовањем госпођа Хатон се блажено отварала, као цвет на сунцу. Господин Хатон је гледао и ћутао. Увек га је занимало да посматра Џенет Спенс. Он није био толики романтик да би замишљао да свако лице крије неку унутарњу лепоту или необичност, или да је ћеретање женино слично пари која лебди над тајанственим понорима. На пример, његова жена и Дорис; оне су биле само оно што су и изгледале. Али са Џенет Спенс је то било некако друкчије. Овде је човек могао да буде сигуран да иза тог Ђокондиног осмеха и римљанских обрва постоји нешто чудно. Постављало се само питање: шта је то у ствари? А ту господин Хатон никад није био начисто. — Али можда ипак нећете морати да идете у Ландриндод — говорила је госпођица Спенс. — Ако се брзо опоравите, доктор Либард ће вас ослободити те дужности. — Дај боже. Данас се заиста мало боље осећам. Господин Хатон се стидео себе. Колико је то што се она никад није осећала добро долазило од њега самог, од недостатка његове нежности према њој? Тешио се размишљајући да у том случају човек може само да се осети
13 боље, али не и да му стварно буде боље. Нежношћу се не може оздравити оболела јетра или слабо срце. — Драга моја, да сам на твом месту, ја не бих јео те рибизле — рече он, поставши нагло усрдан. — Знаш да ти је доктор Либард забранио све што има љуску и семенке. — Али ја их тако волим — бранила се госпођа Хатон. — А данас се баш добро осећам. — Не будите тиранин — рече госпођица Спенс, погледавши прво њега а затим његову жену. — Нека сирота болесница узме оно што јој се прохтело; то ће јој чинити добро. Она два-три пута нежно потапша по руци госпођу Хатон. — Хвала вам, драга. — Госпођа Хатон се послужи компотом од рибизли. — Добро, само немој мене да кривиш ако ти опет позли од њих. — Зар те ја икад кривим, драги? — Немаш зашто — одговори господин Хатон шалећи се. — Ја сам савршен муж. После ручка седели су у башти. Са острвца хладовине под старим чемпресом гледали су пространи, равни травњак у којем су цветне леје блистале металним сјајем. Господин Хатон дубоко удахну топли и мирисни ваздух. — Баш је лепо бити жив — рече. — Просто бити жив — понови његова жена, пружајући на сунце бледу коштуњаву руку. Девојка донесе кафу; сребрни ибрици и мале плаве шоље били су стављени на расклопљени сточић, крај њихових столица. —Ах, мој лек! — узвикну госпођа Хатон. — Кларо, хоћете ли ми га часком донети? Бела бочица на креденцу. — Ја ћу — рече господин Хатон. — И онако морам да одем по цигару. Он отрча према кући. На прагу се окрете за тренутак. Девојка се враћала преко травњака. Његова жена је седела у својој баштенској наслоњачи, заузета отварањем белог
14 сунцобрана. Госпођица Спенс се нагињала преко стола, сипајући кафу. Он уђе у свежу помрчину куће. — Волите ли кафу са шећером? — питала је госпођица Спенс. — Да, молим вас. И метните мало више. Попићу је после лека да бих променила укус. Госпођа Хатон се завали у наслоњачу и спусти сунцобран пред очи како би их заклонила од блеска зажареног неба. Иза ње, госпођица Спенс је тихо звецкала шољицама за кафу. — Ставила сам вам три велике кашике. То ће вам променити укус. А лек ево долази. Господин Хатон се појавио носећи винску чашу допола пуну бледе течности. — Дивно мирише — рече он, пружајући је жени. — То је само мирис. — Она је попи наискап, стресе се и намршти. — Ух, тако је гадно. Дајте ми кафу. Госпођица Спенс јој пружи шољу; она је пијуцкала полако. — Направили сте је као сируп. Али је врло пријатна после овог грозног лека. У три и по госпођа Хатон се пожали да се опет не осећа добро и оде у кућу да легне. Њен муж је хтео да спомене рибизле, али се уздржа; подичити се једним „јесам ли ти рекао“ било је сувише јевтино. Уместо тога, био је врло усрдан, ухватио ју је под руку и довео до куће. — Добро ће ти чинити да се мало одмориш — рече он. — И, сад сам се сетио, ја ћу се вратити кући тек после вечере. — А зашто, куда ћеш? — Обећао сам да ћу вечерас отићи код Џонсона. Треба да расправљамо о споменику изгинулима у рату. — О, тако бих волела да не идеш. — Госпођа Хатон је скоро плакала. — Зар не можеш да останеш? Не волим да будем сама у кући. — Али, драга моја, обећао сам — пре толико недеља. — Било му је неугодно што мора тако да лаже. — А сад морам да се вратим и забављам госпођицу Спенс.
15 Он је пољуби у чело и изиђе опет у башту. Госпођица Спенс га дочека спремна, на нишану. — Ваша жена је ужасно болесна — испали она на њега. — Учинило ми се да се знатно разведрила кад сте ви дошли. — То је било само нервно, само нервно. Пажљиво сам је посматрала. Са срцем какво је њено и упропашћеним стомаком — да, упропашћеним — свашта се може догодити. — Либард није тако мрачног мишљења о стању сироте Емили. — Господин Хатон отвори капију која је водила из баште на друм; кола госпођице Спенс стајала су пред улазом. — Либард је само сеоски лекар. Треба да потражите неког специјалисту. Он се није могао уздржати да се не насмеје. — Ви имате неку мрачну страст за специјалисте. Госпођица Спенс подиже руку у знак протеста. — Говорим озбиљно. Мислим да је с јадном Емили врло рђаво. Свашта се може догодити — сваког тренутка. Он јој поможе да уђе у кола и затвори врата. Шофер упали мотор и седе на своје место, спреман да крене. — Хоћу ли да му кажем да пође? — Није желео да продужава разговор. Госпођица Спенс се наже напред и упути у његовом правцу један Ђокондин осмех. — Не заборавите, очекујем да ускоро опет дођете до мене. Он се механички искези, промрмља нешто учтиво и, кад кола кренуше, махну руком. Био је задовољан што је остао сам. Неколико минута касније господин Хатон се и сам одвезао. Дорис је чекала на раскршћу. Вечерали су у једној гостионици на друму, на тридесет километара одатле. Јело је било од оних рђавих и скупих јела што се справљају по гостионицама које живе од аутомобилиста. Господин Хатон је био огорчен, али Дорис је уживала. Она је увек у свему уживала. Господин Хатон наручи једну осредњу врсту шампањца. Жалио је што то вече није провео у својој библиотеци. Кад су кренули кући, Дорис је била мало загрејана и ванредно нежна. У колима је било врло мрачно, гледајући
16 напред, мимо непомичног Мак Наба, видела се само уска, светла област облика и боја коју су рефлектори издвајали из ноћи. Било је прошло једанаест сати кад је господин Хатон стигао кући. Доктор Либард га је дочекао у холу. То је био човек малог раста, финих руку и лепих, скоро женских црта. Његове смеђе очи биле су крупне и невеселе. Он је обично проводио много времена крај постеља својих пацијената, с тим очима које су оличавале тугу, и говорио тихим и тужним гласом о свачему и ни о чему. Собом је проносио неки угодан мирис, који је несумњиво долазио од нечег антисептичног, али је био нежан и благо опојан. — Либард? — рече господин Хатон, зачуђен. — Откуд ви? Је ли мојој жени рђаво? — Покушали смо да вас пронађемо раније — одговори меки, тужни глас. — Мислили смо да сте код господина Џонсона, али тамо нису знали где сте. — Да, био сам спречен. Десио се квар у мотору — одговори господин Хатон јетко. Било му је непријатно што су га ухватили у лажи. — Ваша жена је желела да вас види хитно. — Добро. Идем сада. — Господин Хатон пође степеницама. Доктор Либард га ухвати за руку. — Мислим да је сувише доцкан. — Сувише доцкан? — Господин Хатон завуче руку да извуче сат; али он никако није хтео да изиђе из џепа. — Госпођа Хатон је преминула пре пола часа. Благост гласа је остала иста, сета у очима није се јаче оцртала. Доктор Либард је говорио о смрти исто као што би говорио о каквој месној утакмици у крикету. Све на свету је у једнакој мери ташто и у једнакој мери жалосно. Господин Хатон се сети шта је рекла Џенет Спенс. Сваког часа — сваког часа. Била је невероватно у праву. — Шта се десило? — запита он. — Услед чега? Доктор Либард објасни. Срчана кап, изазвана жестоким нападима повраћања, који је опет био изазван тиме што је
17 појела нешто тешко сварљиво. Да то нису рибизле? запита господин Хатон. Врло могуће. Срце није могло да издржи. Она је имала хронично обољење срчаних зализака; услед великог напрезања нешто је попустило. Сад је све свршено: није се много мучила.
18 III — Штета што су погреб приредили баш на дан утакмице између Итона и Хароа — говорио је стари генерал Грего, стојећи с цилиндром у руци под стрехом гробљанске капије и отирући марамицом зној с лица. Господин Хатон је чуо ту примедбу и с муком обуздао жељу да генералу нанесе неку тежу телесну повреду. Желео је да удари тог старог грубијана посред његовог великог, црвеног лица. Та наказна, крупна дудинка попрскана брашном! Зар више нема обзира према умрлима? Зар нико не мари за то? Теоријски, ни он није много марио; нека мртви покопају своје мртве. Али овде, крај гроба, није се могао уздржати да не зајеца. Јадна Емили, били су некад прилично срећни. А сад она лежи на дну раке дубоке седам стопа. А овај се Грего ту жали што није могао да оде на утакмицу Итон — Харо. Господин Хатон погледа около на групице црних прилика које су полако излазиле из црквеног дворишта ка аутомобилима и кочијама поређаним напољу, на друму. Према блиставој позадини од јулске траве, цвећа и лишћа, они су изгледали некако ужасно страно и противприродно. Њему је годила мисао да ће сви ти људи ускоро такође бити мртви. Господин Хатон је то вече дуго седео у својој библиотеци читајући Живот Милтонов. Није било нарочитог разлога што је изабрао баш Милтона; на ту је књигу прво наишао, и то је било све. Кад је завршио, поноћ је била прошла. Диже се с фотеље, отвори висока стаклена врата и изиђе на малу, поплочану терасу. Ноћ је била мирна и светла. Господин Хатон погледа звезде и тамне поноре између њих, обори поглед на врт са сивим травњацима и безбојним цвећем, и луташе очима даље по околном пределу који је био црн и сив под месечином.
19 Он се упусти у размишљања, страсна и мало мутна. Ето, ту су звезде, ту је Милтон. Човек може некако бити раван звездама и ноћи. Величина, племенитост. А да ли збиља има разлике између племенитог и неплеменитог? Милтон, звезде, смрт, и он сам — он. Душа, тело; виша и нижа природа. Можда ипак ту има нечег. Милтон је имао уза се бога и праведност. А шта има он? Ништа, баш ништа. Само лепе дојке мале Дорис. Какав је смисао свега тога? Милтон, звезде, смрт, и Емили у свом гробу, Дорис и он — увек он... Ох, он је био безвредан и одвратан створ. Све га је убеђивало у то. То је био свечан тренутак. Он гласно изу-'ти: „Хоћу, хоћу“. Уплаши га звук сопственог гласа у ноћи; изгледало му је да се заклео оном пакленом заклетвом која и богове везује: „Хоћу, хоћу“. Било је и раније Нових година и свечаних годишњица, када је осећао слична кајања и доносио сличне одлуке. Развејале су се све те одлуке, као дим, у ништа. Али овај час је био свечанији и заклетва коју је изрекао била је страшнија. Убудуће мора бити друкчије. Да, он ће живети разумно, биће марљив, обуздаће своје нагоне, посветиће свој живот неком вредном циљу. То је решено и тако ће бити. Практично, он је замишљао да своја јутра посвети земљорадњи, обилазећи на коњу своје имање са управником, старајући се да се земља обделава на најбољи савремен начин — силоси, вештачко ђубриво, жетве које се нижу без престанка једна за другом, и све сличне ствари. Остатак дана биће посвећен озбиљним студијама. Ту би дошла она књига коју је већ одавно намеравао да пише — Утицај болести на цивилизацију. Господин Хатон леже у кревет скрушен и пун покајања, али са осећањем да је на њега сишао благослов. Одспавао је седам и по сати, а кад се пробудио, угледа сјајан сунчан дан. Добар ноћни одмор претворио је синоћна узбуђења у његову уобичајену ведрину. Тед неколико часака пошто се вратио у свесни живот сетио се својих одлука, своје стихијске заклетве. На сунчевој светлости Милтон и смрт изгледали су некако друкчије. Што се тиче звезда, њих није било. Али одлуке су биле добре; чак и по дану је то увиђао. После доручка наредио
20 је да му оседлају коња и са управником је пројахао око имања. После ручка читао је Тукидидов опис куге у Атини. Увече је начинио неколико забележака о маларији у јужној Италији. Док се свлачио, сетио се да у Скелтоновој књизи шала има једна добра причица о болести знојења. Забележио би то, само да је могао да нађе оловку. Шестог јутра свог новог живота господин Хатон нађе међу приспелим писмима један коверат исписан оним особито простим рукописом који је имала Дорис. Отвори га и поче да чита. Она није знала шта да каже; речи су биле тако слабачке. Да његова жена умре на тај начин, и тако нагло — то је збиља ужасно. Господин Хатон уздахну, али, продуживши да чита, његово интересовање унеколико оживе: „Смрт је тако страшна. Трудим се да никад о њој не мислим. Али кад се овако нешто деси, или кад се осећам болесна или потиштена, онда морам да се сетим да је она ту, тако близу, и мислим о свим рђавим стварима које сам учинила, и о теби и о мени, i питам се шта ће бити, и много ме је страх. Тако сам сама, Медо, и тако несрећна, и не знам шта да радим. Не могу да се ослободим помисли на умирање. Много сам јадна без тебе, и беспомоћна. Нисам мислила да ти пишем; хтела сам да чекам док прође време жалости и док ти опет будеш могао да дођеш до мене, али сам била тако сама и жалосна, Медо медени, да сам морала да ти пишем. Нисам могла друкчије. Опрости ми, толико сам те се зажелела; немам никог на свету сем тебе. Ти си тако добар и нежан и пун разумевања; нико није као ти. Никад нећу заборавити како си добар и љубазан према мени, а тако си паметан и тако много знаш да не могу да разумем како си уопште обратио пажњу на мене, ја сам тако незанимљива и глупа, а још мање како то да ме волиш, јер ти ме ипак мало волиш, зар не, Медо медени?“ Господина Хатона обузе стид и кајање. Да му девојка тако захваљује и да га тако обожава зато што ју је завео — то је било сувише. А све је то била само глупа раскалашност. Глупа, идиотска: друкчије се није могла описати. Јер, на крају крајева, он је одатле извукао врло мало задовољства. Све у свему, вероватно да му је више пута било досадно него забавно. Некад
21 је себе сматрао хедонистом. Али бити хедонист претпоставља известан процес размишљања, свесног одабирања између познатих задовољстава, одбацивања познатих патњи. А ово је било учињено без разума, противно разуму. Јер, он је знао унапред — тако добро знао — да се у тим кукавним авантурама не може наћи ни занимљивости ни задовољства. Па ипак, кад год би га спопала она неодређена жудња, он се предавао и изнова се упетљавао у исте глупости. Меџи, собарица његове жене, па Едит, девојче са имања, па госпођа Прингл, па она келнерица у Лондону, и остале — било их је, изгледа, на туцета. Све је то било врло бајато и врло досадно. И знао је да ће тако бити; увек је знао. А ето, ипак, ипак... Искуство ничему не учи. Јадна мала Дорис! Написаће јој љубазно, утешно писмо, али неће се више састајати с њом. Послужитељ уђе и рече му да је коњ оседлан и спреман. Он се ноне на коња и одјаха. Тог јутра му је стари управник био још досаднији него обично. Пет дана доцније Дорис и господин Хатон седели су на кеју у Саутенду; Дорис, у белом муслину са ружичастим украсима, блистала је од среће; господин Хатон је седео заваљен у столици, испружених ногу, затуривши сламни шешир, и покушавао да се уживи у излетничка осећања. Те ноћи — док је слушао дах и осећао топлоту мале Дорис која је спавала крај њега, у том часу таме и физичког умора — пало му је на памет оно скоро космичко узбуђење која га је обузело оне вечери пре једва две недеље, кад је донео своју велику одлуку. И ето, његов свечани завет прошао је као и толике друге одлуке. Неразумност је победила; пред првим прохтевом је попустио. Био је непоправљив, непоправљив. Лежао је дуго затворених очију, премишљајући о свом унижењу. Девојка се помери у сну. Господин Хатон се окрете и погледа је. При слабој светлости што се провлачила између допола навучених завеса опажала се њена нага мишица и раме, врат и тамна гужва косе на јастуку. Била је лепа, привлачна. Што он ту лежи и јада се над својим гресима? Шта то мари? Ако је непоправљив, па нека буде; искористиће што боље може своју непоправљивост. Њега одједном испуни блиставо осећање неодговорности. Био је слободан, величанствено
22 слободан. Сав у неком заносу, он привуче девојку себи. Она се пробуди унезверена, скоро уплашена од његових силовитих пољубаца. Бура његове страсти стиша се и уступи место некој спокојној раздраганости. Изгледало је као да цела атмосфера трепери огромним притајеним смехом. — Зар би могао неко да те воли толико колико те ја волим, Медо медени? — Питање се једва чуло, долазећи из удаљених светова љубави. — Мислим да познајем једно такво створење — одговори господин Хатон. Онај смех у дубини надимао се, пео се, i само што није пробио тишину на површини и одјекнуо. — Ко је то? Реци ми. Шта хоћеш да кажеш? — Глас је допро врло близу; био је пун сумњи, страха, огорчења, припадао је овом, садашњем свету. — Е-е! — Ко? — Не би никад погодила. — Господин Хатон је одуговлачио своју шалу док већ није почела да бива досадна и онда изговорио име: — Џенет Спенс. Дорис просто није веровала. — Она госпођица Спенс из замка? Она стара? — То је било сувише смешно. Насмејао се и господин Хатон. — Али то је цела истина — рече он. — Она ме обожава. — О, баш добра шала! Отићи ће да је види чим се врати — да је види и освоји. — Верујем да она жели да се уда за мене — додаде он. — Али ти ваљда нећеш... не намераваш... Ваздух је сав треперио шаљивошћу. Господин Хатон се гласно насмеја. — Ја намеравам да се оженим тобом — рече он. Учинило му се да је то најбоља шала коју је икад направио. Кад је господин Хатон отишао из Саутенда, био је опет ожењен човек. Договорили су се да још за неко време то држе у тајности. На јесен ће заједно отићи у иностранство и свет ће бити обавештен. А дотле, он ће отићи својој кући, а Дорис својој.
23 Сутрадан по повратку он се дошета после подне до госпођице Спенс. Она га дочека својим старим Ђокондиним осмехом. — Очекивала сам вас. — Нисам могао да не дођем — одговори господин Хатон ласкаво. Сели су под хладњак. То је било пријатно место — мали гипсани храм прекривен густим грањем зимзелена. Жиг госпођице Спенс био је и на њему; изнад седишта висила је једна плавобела плоча Дела Робије. — Мислим да идем у Италију ове јесени — рече господин Хатон. Осећао се као боца пива у којој мехурићи шаљивог расположења само што нису избацили запушач и шикнули увис. — Италија... — Госпођица Спенс склопи очи као у заносy. — И мене нешто вуче тамо. — Па зашто не пустите да вас одвуче? — Не знам. Некако немам довољно смелости и предузимљивости да сама пођем на пут. — Сама... — Ах, звук гитара и промуклих грла! — Да, путовати сам није нарочито забавно. Госпођица Спенс је седела опружена у својој столици, не говорећи ништа. Очи су јој биле склопљене. Господин Хатон поглади бркове. Ћутање се продужи и чинило се врло дуго. Господин Хатон је био позван да остане на вечери и није одбио. Права забава још готово није ни почела. Сто је био постављен на покривеној тераси. Кроз њене сводове они су гледали на башту која се спуштала наниже, гледали су на долину у дну брда и брегове у даљини. Светлост је полако умирала; све је притискала тешка топлота и тишина. Један грдан облак се навлачио на небо и у даљини се чуо потмули дах грома. Грмљавина се приближавала, ветар је почео да завија и прве капи кише падоше. Сто је био распремљен. Госпођица Спенс и господин Хатон седели су у мраку који је бивао све гушћи.
24 Госпођица Спенс прекиде дуго ћутање и са изразом дубоког размишљања рече: — Ја мислим да свако има право на извесну количину среће, а ви? — Неоспорно. — Али шта је хтела тиме? Нико не изриче неке опште мисли о животу ако не намерава да прича о себи. Срећа: он погледа уназад на свој сопствени живот и виде једно живљење спокојно и ведро, које није било ремећено никаквим већим боловима или неугодностима или страховањима. Новац и слободу је увек имао; био је у могућности да углавном поступа по својој ћуди. Да, он је сматрао да је имао срећан живот — срећнији него многи људи. А сад не само што је био срећан него је открио и тајну весеља у неодговорности. Таман је хтео да каже нешто о својој срећи, кад госпођица Спенс продужи да говори. — Људи као ви и ја имају права да буду срећни једном у свом животу. — Ја? — рече господин Хатон, зачуђен. — Јадни Хенри! Ни вама ни мени судбина није била много наклоњена. — О, боже мој, могла је бити и гора. — Правите се ведри. То је храбро од вас. Али немојте мислити да ја не видим испод ваше маске. Госпођица Спенс је говорила све гласније уколико је киша јаче сипала. С времена на време, гром би загрмео усред њених речи. Али је она продужавала, надвикујући грмљавину. — Ја вас већ одавно и врло добро разумем. Једна муња је обасја: била је нагнута према њему, сва устремљена, нишанећи. Очи су јој биле две дубоке и претеће пушчане цеви. Мрак је поново прогута. — Ваша душа је била усамљена и тражила је себи другарицу. Могла сам да разумем вашу усамљеност. Ваша женидба... Гром прекиде реченицу. Глас госпођице Спенс поврати се опет са речима:
25 —... није могла да пружи правог животног друга човеку вашега кова. Вама је била потребна једна сродна душа. Сродна душа — њему сродна душа! То је било невероватно, фантастично. „Жоржета Леблан, бивша сродна душа Мориса Метерлинка“. Видео је то у новинама пре неки дан. Дакле, тако га је Џенет Спенс у својој машти замислила— као човека који тражи сродну душу. А за Дорис он је оличење доброте и најпаметнији човек на свету. А у ствари, истински, шта је он? — Ко зна? — Моје срце вам је пришло. Била сам у стању да разумем; и сама сам била усамљена. — Госпођица Спенс положи своју руку на његово колено. — Ви сте били тако стрпљиви. — Опет једна муња. Она је још нишанила, устремљена. — Никад се нисте пожалили. Али ја сам слутила — ја сам слутила. — То је збиља дивно од вас! — Тако дакле, он је ate incomprise. — Само женска интуиција... Гром загрме, тресну, стиша се и оста само звук кише. Грмљавина је била као онај његов унутарњи смех, само огромно увећан и пренесен напоље. Блесак и пуцањ, ето их опет, баш изнад њих. — Не чини ли вам се да у вама има нешто сродно овој бури? — Замишљао ју је како се нагла напред изговарајући те речи. — Својом страшћу човек се изједначава са снагама природе. Какав је потез требало сада да учини? Очевидно, требало је да каже „Да“ и да се осмели на какав изразит гест. Али господин Хатон се одједном уплашио. Оно пиво у њему било је изветрило. Ова жена је била озбиљна — страшно озбиљна. Био је застрашен. Страст? — Не — одговори он очајнички. — У мени нема страсти. Али госпођица Спенс или није чула његову примедбу или није на њу обратила пажњу, јер продужи да говори, у све већем заносу, тако брзо и у тако ватрено интимном шапату да је господину Хатону било врло тешко да је разуме. Колико је успео да разабере, она му је причала историју свог живота. Муње су сад биле ређе а помрчине трајале дуже. Али при сваком блеску он ју је видео како још увек нишани на њега, још
26 увек стреми напред страховито жудно. Тама, киша, па блесак! — и ето ту њеног лица, сасвим близу њега. Бледа, зеленкастобела маска; крупне очи, узани отвор уста, густе обрве. Агрипина, или можда боље — да, можда боље, Џорџ Роби. Он поче да смишља немогуће планове за бекство. Могао би да одједном скочи, направи се да је угледао разбојника — Држ’те лопова! држ’те лопова — и гонећи га да се изгуби у ноћи. Или, како би било да каже да се осећа рђаво, да има срчани напад? Или да је угледао неко привиђење — Емилин дух — у врту? Задубљен у те детињасте завереничке планове, он је престао да обраћа пажњу на речи госпођице Спенс. Грчевит стисак њене руке прекиде његове мисли. — Ја сам вас високо ценила због тога, Хенри — говорила је она. Ценила, због чега? — Брак је света веза, и ја сам вас утолико више ценила што сте ви ту везу поштовали и онда кад, као у вашем случају, брак није био срећан, ценила сам вас, дивила вам се и — хоћу ли смети да кажем праву реч?... О, брзо, где је тај разбојник, то привиђење у врту! Али било је сувише касно. —... да, волела сам вас, Хенри. Али сад, Хенри, сад смо слободни. Слободни? Нешто се помаче у мраку, и он осети да она сад клечи на поду крај његове столице. — Ох, Хенри, Хенри, и ја сам била несрећна. Њене руке га обгрлише и по трзајима њеног тела он осети да она јеца. Личила је на неког ко преклиње за милост. — Немојте, Џенет — протестовао је. Те сузе су биле страшне, ужасне. — Не сада, не сада! Морате се умирити; треба да легнете у кревет. — Он је потапша по рамену, затим устаде, ослободи се њеног загрљаја и пође, оставивши је да клечи крај столице на којој је седео. Пипајући по мраку, он дође до хола и, не покушавајући да нађе шешир, изиђе из куће, трудећи се да без икаквог шума
27 затвори за собом спољна врата. Облаци су се разишли и месец је сијао на ведром небу. Путем је било много барица, а из олука и јарака чуло се отицање воде. Господин Хатон је гацао одлучно, не обзирући се да ли ће се упрскати. Како је само жалостиво јецала. Сетивши се тога, у њему се пробуди сажаљење и кајање, али и известан јед: што није могла да игра ону игру коју је он хтео — ону бездушну, забавну? Да, али он је све време знао да она неће хтети, неће моћи да игра ту игру; знао је, па ипак није одустао. Шта је оно рекла о страсти и снагама природе? Нешто очајно бајато, али истинито, истинито. Ето, она је била таман облак пун муња, а он је као неки смешни мали Бенџамин Франклин пустио змај у само средиште опасности. И сад се тужио што је његова играчка привукла муњу. Она вероватно још лежи поред оне столице на тераси и плаче. Али зашто он није умео да прихвати њену игру? Зашто и а је напустило његово осећање неодговорности и оставило га одједном трезвеног, усред једног хладног света? Није било одговора ни на једно од тих његових питања. Само једна мисао, постојана и светла, горела је у његовом духу мисао о бекству. Мора одмах да бежи одатле.
28 IV — На шта мислиш, Медо медени? — Ни на шта. Настаде ћутање. Господин Хатон је био непомичан; налактивши се на ограду терасе, с брадом у шакама, гледао је доле на Фиренцу. Узео је под закуп вилу на једном брежуљку јужно од града. С мале уздигнуте терасе удно баште поглед се пружао доле на пространу, плодну долину до града, и преко њега на голе падине Монте Морела, и источно од њега до питомог брда Фијезоле, посутог белим кућама. Све је било ведро и светло под септембарским сунцем. — Јеси ли забринут због нечег? — Не, нисам. — Реци ми, Медо. — Али, драга моја, нема шта да се каже. — Господин Хатон се окрете, насмеши се и потапша девојку по руци. — Мислим да би боље урадила да уђеш и прилегнеш мало по ручку. Овде је сувише топло за тебе. — Добро, Медо медени. Хоћеш ли и ти да дођеш? — Док попушим цигару. — У реду. Али пожури и попуши је што пре, Медо. — Лагано, без воље, она сиђе низ степенице терасе и упути се кући. Господин Хатон продужи да посматра Фиренцу. Осећао је потребу да буде сам. Добро је било побећи с времена на време од Дорис и њене неуморно усрдне љубави. Он никад није знао шта су патње безнадежне љубави, али је сад сазнавао муке човека који је вољен. Ових последњих недеља било му је све неугодније. Дорис је непрестано била уз њега, као мисао које се
29 не можете отрести, као немирна савест. Да, баш је угодно бити сам. Он извуче из џепа један коверат и отвори га, мада без много воље. Мрзео је писма; увек је у њима било нечег непријатног — сада, после његове друге женидбе. Ово је било од његове сестре. Прелетао је очима преко увредљивих, тешких речи из којих је писмо било састављено. Свачег је ту било, и „неприличне журбе“ и „друштвеног самоубиства“, „још се ни охладила није у гробу“ и „личност из нижег сталежа“. Те су речи сад биле неминовне у сваком писму које би стигло од ма ког сродника пуног добрих намера и исправних гледишта. У свом нестрпљењу хтео је да поцепа на комадиће то глупо писмо, кад му поглед паде на једну реченицу удно треће стране. Срце му залупа јако и мучно док је читао. То је било сувише чудовишно. Џенет Спенс је свуда ишла и причала како је он отровао Емили да би узео за жену Дорис. Ала је то паклена злоба! Господин Хатон, чија је нарав била од најблажих, дрхтао је од беса. Као какво дете, он искали свој гнев псовком, проклињући ту жену. А затим одједном сагледа и смешну страну свега тога. Помислити да би он убио ма кога да би узео Дорис! Кад би само знали како му је грозно досадно. Јадна, драга Џенет! Хтела је да буде пакосна; успела је једино да буде глупа. Трже га звук корака; он се окрете. У врту испод мале терасе слушкиња је брала воће. То је била Наполитанка која је некако залутала на север до Фиренце, и била је примерак класичног типа — само нешто грубља. Њен лик као да је био пренет са старе сицилијанске напе из неког доцнијег, горег периода. Сочне црте, срезане у стилу велике епохе, изражавале су скоро савршену глупавост. Најлепша еу јој била уста; калиграфска рука природе извила их је тако да су добила израз јогунасте зловоље... Под њеном ружном, црном хаљином господин Хатон је наслућивао снажно тело, чврсто и обло. Он је њу и раније посматрао И' неком неодређеном радозналошћу. Данас се радозналост ближе определила и усредсредила на чулну жељу. Права Теокритова идила. Жена је ту; једино он, на жалост, не личи много на неког пастира с вулканских брда. Он је позва.
30 — Армида! Осмех којим му је одговорила био је тако изазивачки и сведочио је о тако слабачкој врлини да ее господин Хагон уплаши. Ето га још једном на ивици пропасти — на самој ивици. Треба се повући, ох! брзо, брзо, пре но што буде сувише доцкан. Девојка га је и даље гледала. — Ha chiamato? — запита она најзад. Глупост или разум? Ох, више није било избора. Глупост је редовно побеђивала. — Scendo — одврати јој он. Дванаест степеница водило је из баште на терасу. Господин Хатон их је бројао. Ниже, ниже, ниже, ниже... Видео је у уобразиљи себе како силази из једног круга пакла у следећи — из таме, у којој је завијала олуја с градом, у бездан смрдљивог блата.
31 V Много је дана афера Хатон имала своје место на првим странама свих листова. Откако је Џорџ Смит привремено бацио у засенак светски рат удавивши у кади своју седму жену, није било криминалног процеса који је изазвао већу радозналост. Машта публике је била узбуђена том причом о убиству које је откривено тек неколико месеци пошто је извршено. Осећало се да је то један од оних случајева — тако значајних баш зато што су тако ретки — који коначно показују правичност путева божјих. Један опак човек, подстакнут недозвољеном љубављу, убио је своју жену. Месецима је живео у греху, уображавајући да је безбедан — да би на крају био још страшније стрмоглављен у провалију коју је сам себи ископао. Злочин мора да изађе на видело, и ето, овде се то показало. Читаоци листова били су у могућности да прате сваки покрет божје руке. У суседству су се чула препричавања, неодређена али стална; на крају је полиција узела ствар у своје руке. Тада је дошла наредба за ексхумацију, па преглед леша, истрага, налаз вештака, одлука истражне пороте, суђење, осуда. Провиђење је овог пута извршило своју дужност на начин очевидан, оштро испољен, дидактичан, као у каквој мелодрами. Листови су били у праву што су од тог случаја начинили главну интелектуалну храну за целу сезону. Кад су господина Хатона позвали из Италије да дође и да исказ у истрази, он је прво био огорчен. Било је чудовишно, скандалозно да полиција озбиљно узима та залудна, злобна оговарања. Кад се истрага сврши, он ће тужити истражног судију због неоправданог гоњења; тужиће и ону Спенсову за клевету.
32 Истрага је поведена; открише се неочекиване чињенице. Вештаци су прегледали тело и нашли трагове арсеника; њихово мишљење је било да је покојна госпођа Хатон умрла од тровања арсеником. Тровање арсеником... Емили умрла од тровања арсеником? После тога је господин Хатон с чуђењем сазнао да је у његовој стакленој башти било толико арсениковог прашка за инсекте да се могла потровати цела једна армија. Тек сад, одједном, њему се отворише очи: постојали су разлози сумње против њега. И, забезекнут, он их је посматрао како расту, расту, као нека чудовишна тропска биљка. Обавијали су га, окруживали са свих страна; он се изгуби у непроходној шуми. Када је отров дат жртви? Вештаци су били сагласни да га је морала прогутати осам до девет часова пре смрти. Око ручка? Да, око ручка. Позвана је собарица Клара. Она се сећала да ју је госпођа Хатон позвала да јој донесе лек. Господин Хатон се јавио да га он донесе; отишао је сам. Госпођица Спенс — ах, слика оне олује, оног бледог устремљеног лица! како је све то грозно? — госпођица Спенс је потврдила Кларин исказ и додала да се господин Хатон вратио с леком који је већ био сипан у винску чашу, а није био у бочици. Огорчење господина Хатона је ишчезло. Био је ужаснут, уплашен. Све је то било сувише фантастично да би се озбиљно схватило, па ипак, тај ружни сан је био истинит — све се то стварно збивало. Мак Наб их је често виђао како се љубе. Извезао их је у шетњу на дан смрти госпође Хатон. Понекад је крајичком ока могао да види њихов лик у предњем заштитном окну. Онда су саслушања била одложена. Дорис је то вече имала главобољу и отишла је да легне. Кад је господин Хатон после вечере отишао у њену собу, затекао ју је да плаче. — Шта ти је? — Он седе на ивицу кревета и поче да је милује по коси. Она дуго није одговарала и он је продужио да милује њену косу механички, скоро несвесно; покаткад се сагињао и љубио њено наго раме. Међутим, имао је доста да мисли о својим личним стварима. Шта се то десило? На који се начин
33 то глупо оговарање ипак показало истинитим? Емили умрла од тровања арсеником. То је бесмислено, немогуће. Редовни поредак ствари био је прекинут, и он је био играчка неке произвољне, неодговорне силе. Шта се то догодило, шта ће се догодити? Био је прекинут усред мисли. — Ја сам крива, ја сам крива! — зајецала је одједном Дорис. — Нисам смела да те волим; нисам смела допустити да ме волиш. Зашто сам се уопште родила? Господин Хатон није ништа рекао, већ је ћутећи посматрао то јадно створење које је лежало на кревету. — Ако ти нешто учине, ја ћу се убити! Она се усправи, измаче се мало и жудно се упи погледом у њега, као да га никад више неће видети. — Волим те, волим, те, волим те. — Привуче га себи, непокретног и безвољног, обгрли га, приви се уз њега. — Нисам знала да си ме толико волео, Медо. Али зашто си то учинио — зашто си учинио? Господин Хатон растави њене руке које су га грлиле и устаде. Лице му нагло поцрвене. — Ти изгледа сматраш као извесно да сам ја убио своју жену рече он. — То је збиља и сувише смешно. Шта сви ви замишљате да сам ја? Јунак с платна? — Издавало га је стрпљење. Све оно очајање, сав страх и запрепашћење које је осетио тог дана претворише се у бес против ње. — Све је то грозна глупост. Зар ти немаш појма о менталитету цивилизованог човека? Зар ја дајем утисак човека који убија друге људе? Ти вероватно замишљаш да сам ја био тако лудо заљубљен у тебе да сам могао да учиним сваку будалаштину. Кад ћете ви жене схватити да ми не волимо лудачки? Ми једино тражимо мир, а ви никако нећете да нам га дате. Не знам који ме је ђаво уопште навео да се тобом оженим. Све је то била тако глупа, груба шала. А ти ту сад причаш да сам ја убица. Нећу то да трпим. Господин Хатон пође вратима. Био је свестан да је рекао страшне ствари — грозне ствари које би требало брзо да порекне. Али он то није хтео. Он затвори врата за собом. — Медо! — Он окрете ручицу, брава шкљоцну. — Медо! — Глас који је кроз затворена врата допирао до њега био је
34 очајнички. Да ли да се врати? Требало би да се врати. Он дотакну ручицу, а онда је опет пусти и брзо изиђе из собе. Кад је сишао до пола степеница, заустави се. Она би могла да учини неку будалаштину — да се баци кроз прозор, или бог зна шта! Ослушкивао је пажљиво; ништа се није чуло. Али он ју је замишљао врло живо: како иде на прстима преко собе, подиже окно колико год може и нагиње се напоље, у хладни ноћни ваздух. Падала је ситна киша. Под прозором је била поплочана тераса. Колика је висина? Двадесет пет до тридесет стопа? Једном кад је ишао преко Пикадилија неки пас је пао с прозора трећег спрата у Рицу. Видео га је како пада; чуо је кад је ударио о плочник. Да ли да се врати? Е, баш неће! Мрзео ју је. Дуго је седео у библиотеци. Шта се десило? Шта се дешава? Обртао је питање без престанка, али одговора није налазио. А ако се тај ружни сан продужи све до свог грозног завршетка? Очекивала га је смрт. Очи му се напунише сузама; страсно је желео да живи. „Просто бити жив?“ И сирота Емили је то желела, сећао се: „Просто бити жив“. Још има толико места у овом чудесном свету која није обишао, толико занимљивих и дивних људи које није упознао, толико лепих жена које није видео. Велики, бели волови вући ће и даље таљиге друмовима Тоскане, чемпреси ће се и даље дизати ка плавом небу, прави као стубови; али њега неће бити да их гледа. А она слатка јужна вина — Сузе Христове и Крв Јудина — други ће пити, не он. Други ће ходати мрачним уским пролазима између полица с књигама у Лондонској библиотеци, удишући прашљиви мирис добре књиге, буљећи у чудне наслове, изналазећи непозната имена“ истражујући по рубовима простране области људског знања. Он ће лежати у једној јами у земљи. А зашто, зашто? Осећао је нејасно да се ту извршује као нека необична врста правде. Он је раније поступао произвољно, глупо, неодговорно. А сад се, ето, судбина с њим игра исто тако произвољно и неодговорно. То је било шило за огњило; значи, бог ипак постоји. Осетио је да би волео да се моли богу. Пре четрдесет година, он је сваке вечери клечао крај свог кревета. Речи те детиње молитве дођоше му готово саме, из неке дуго неотворене одаје његовог памћења: „Боже, чувај тату и маму, Тома и Циси и
35 Бебу, госпођицу и дадиљу и сваког кога волим, дај да будем добар дечко, амин“. Сви су они већ били мртви — сви сем Циси. Чинило му се да му мисао мекша и растапа се; широко спокојство распростре се његовим духом. Он се ноне уз степенице да затражи опроштај од Дорис. Нађе је где лежи на дивану, ниже кревета. На поду крај ње стајала је плава бочица с мелемом за трљање, на којој је писало „само за спољну употребу“. Изгледало је да је попила око пола бочице. — Ниси ме волео — било је све што је рекла кад је отворила очи и видела га над собом. Доктор Либард је стигао на време да предухитри теже последице. — Не смете то опет да учините — рече јој кад је господин Хатон изишао из собе. — Шта ме може спречити? — запита она пркосно. Доктор Либард је погледа својим крупним, тужним очима. — Ништа вас не може спречити, — рече он — сем вас саме и ваше бебе. Није ли баш зле среће ваша беба, којој не допуштате да дође на свет зато што ви хоћете да изиђете из њега? Дорис је неко време ћутала. — У реду — прошапута она. — Нећу. Господин Хатон је провео остатак ноћи крај њеног кревета. Сад се заиста осећао као убица. За неко време је био успео да убеди себе како воли то јадно дете. После дремања у столици пробудио се укочен и хладан и, чинило му се, некако сасвим сув, као да је свако осећање из њега исцеђено. Постао је само тело, уморно и болно. Око шест часова он се свуче, леже и одспава два-три сата. То после подне истрага донесе закључак да је извршено „хотимично убиство“ и господин Хатон је био предат суду.
36 VI Госпођица Спенс се није никако осећала добро. Јавно појављивање пред судом у улози сведока било је за њу врло заморно, и кад је све то прошло, добила је скоро као неки нервни слом. Слабо је спавала и стомак није хтео да јој вари. Доктор Либард је долазио сваког дана. Она му је много причала — понајвише о Хатоновом случају... Стално је пенушала од моралног огорчења. Зар није ужасно помислити да је човек примао у кућу једног убицу? Зар није чудно што су се сви тако дуго варали у карактеру тог човека? (Али она је од почетка имала неких слутњи.) Па онда, та девојка с којом је отишао — из нижег сталежа, једва мало боља од јавне жене. Вест да друга госпођа Хатон очекује дете — посмрче осуђеног и погубљеног злочинца — узбунила ју је; то је непристојно — права бестидност. Доктор Либард јој је одговарао благо и неодређено и преписао јој бром. Једног јутра прекинуо ју је усред њене уобичајене беседе. — Да, збиља, — рече он својим меким, сетним гласом — мислим да сте у ствари ви отровали госпођу Хатон. Госпођица Спенс је забезекнуто буљила у њега огромним очима тренутак-два, а онда мирно рече: — Да. — Потом поче да плаче. — Вероватно у кафи. Изгледало је да клима потврдно главом. Доктор Либард извуче наливперо и својим ситним, уредним рукописом преписа јој лек за спавање.
37 СЛОБОДНО ПОПОДНЕ
38 I Била је субота после подне и лепо време. Под магличастим пролетњим сунцем Лондон је био диван, као какав град из бајке. Светлост је била златна, сенке плаве и љубичасте. Чађаво дрвеће у Парку пупило је пуно наде, као и увек; а ново зеленило је било тако свеже, лако и ваздушасто као да су му листићи били изрезани из средишног, смарагдног појаса дуге. Свима који су то по подне шетали Парком чудо је било очевидно. Што је било мртво, сад је живело; чађ се претварала у дугину зелену боју. Да, било је очевидно. Штавише, они који су приметили ову чудотворну промену смрти у живот и сами су бивали измењени. У том пролетњем чуду било је нечег прилепчивог. Парови који су шетали испод дрвећа волели су јаче, и због тога су били срећнији — или још дубље несрећни. Крупни људи скидали су шешире и, док је сунце миловало њихове ћеле, доносили су одсудне одлуке — о пијењу вискија, о лепушкастој дактилографкињи у канцеларији, о раном устајању. Младе девојке, којима су прилазили младићи опијени пролећем, пристајале су да шетају с њима упркос свом добром васпитању и страху. Средовечна господа, враћајући се лагано кући кроз Парк, одједном су осећала како њихова окорела, у пословима почађавела срца пупе, као ово дрвеће, добротом и племенитошћу. Помишљали су на своје жене, помишљали су на њих са изненадним изливом нежности, упркос двадесет година брака. „Морам успут да свратим и купим госпи неки мали поклон“, говорили су они у себи. Шта би то могло да буде? Кутија ушећереног воћа? Она воли ушећерено воће. Или саксија са азалеом? Или... А онда би се сетили да је субота после подне. Све радње ће бити затворене. А вероватно ће, мислили су уздишући, и госпино срце бити затворено; јер она није
39 прошетала испод напупелог дрвећа. Такав је живот, размишљали су они гледајући сетно чамце на светлуцавој Серпентини, децу која су се играла, заљубљене који су седели на зеленој трави држећи се за руке. Такав је живот; кад је срце отворено, радње су обично затворене. Али су ипак решавали да се убудуће потруде да буду мање напрасити. Ово сјајно пролетње сунце и напупело дрвеће снажно је деловало на Питера Брета, као и на све остале који су дошли у домашај њиховог утицаја. Он се због њих нагло осетио самотнији и тужнији него икад. Насупрот ведрини око њега, његова душа изгледала је мрачнија. Дрвеће је листало; али он је шетао сам. Упркос пролећу, упркос сунчевој светлости, упркос томе што је била субота и што ће сутра бити недеља — или, боље, баш због свега тога што би требало да га учини срећним и што је друге људе заиста чинило срећним — он је тумарао кроз то чудо у Хајд-парку и осећао се дубоко несрећан. За утеху се, као и обично, обратио својој машти. На пример, једно дивно, младо створење спотакло се о неки камен баш испред њега и угануло чланак на нози. Питер, већи и лепши него у стварности, полетео је да пружи прву помоћ. Одвезао ју је таксијем (за који је имао новаца) до њене куће — на Гросвенор скверу. Показало се да је она кћи неког лорда. Они су се заволели... Или је спасао дете које је пало у Округли басен и тиме задобио вечиту захвалност, и више него захвалност, његове богате, младе мајке, удове. Да, била је удовица; Питер ју је увек одређено означавао као удовицу. Његове намере биле су потпуно часне. Био је још врло млад и добро васпитан. Или не би уопште било неког претходног несрећног случаја. Просто би опазио неку младу девојку како седи сама на клупи и изгледа врло самотна и сетна. Он је смело, али ипак учтиво, пришао, скинуо шешир, осмехнуо се. „Видим да сте усамљени“, рекао је; а говорио је отмено и лако, без имало свог ланкашерског нагласка, без иједног трага оног ужасног муцања које му је у стварном животу говор претварало у мучење. „Видим да сте усамљени. И ја сам. Смем ли да седнем поред вас?“ Она се осмехнула и он је сео. А онда јој је испричао да је
40 сироче и да има само једну удату сестру која живи у Рочделу. А она је рекла: „И ја сам сироче“. И то их је међусобно снажно везало. Испричали су једно другом колико су били несрећни. Она је почела да плаче. А он је онда рекао: „Немојте плакати; имате мене“. И на то се она мало разведрила. А онда су отишли заједно у биоскоп. И на крају, претпостављао је да су се венчали. Али тај део приче био је мало мутан. Но, разуме се, у стварности се несрећни случајеви никад нису десили и он никад није имао храбрости да неком каже како је усамљен; а његово муцање је било ужасно; био је малог раста, носио је наочаре и скоро увек је имао бубуљице на лицу; његово тамносиво одело постало је врло отрцано и рукави су му мало окраћали; и мада је брижљиво мазао своје ципеле, оне су ипак изгледале баш онолико јевтине колико су и биле. Те ципеле су и пресекле његове сањарије то по подне. Шетајући оборених очију, замишљено, покушавао је да реши шта би требало да каже лордовој младој и лепој кћери у таксију, возећи се ка Гросвенор скверу, кад му одједном падоше у очи те ципеле које су се наизменично указивале при корачању и мрачно се натурале продирући кроз прозрачна привиђења његовог унутарњег живота. Како су биле ружне! И како су се жалосно разликовале од оних елегантних и раскошно блиставих ципела које уоквирују ноге богатих! Биле су довољно ружне још кад су биле нове; време их је начинило сасвим одвратним. Калупи нису поправили последице пешачења, а лице, баш изнад капне, било је дубоко и ружно изборано. На исушеној кожи рђаве каквоће могла се видети мрежа безбројних малих пукотина, коју маст није могла да скрије. На спољној страни леве ципеле капна се опарала и била је опет грубо ушивена; ожиљак је био врло видљив. Од многих везивања и одвезивања копче су изгубиле свој црни емаљ и наметљиво су откривале своју плехану голотињу. Ох, његове ципеле биле су ужасне; одвратне! Али, мораће још дуго да му трају. Питер поче изнова да прави рачуне које је већ толико пута срачунао. Ако би сваког дана потрошио на ручак по један и по пени мање; ако би, кад је лепо време, ишао јутром у канцеларију пешице уместо аутобусом... Али ма како
41 брижљиво и ма колико често да је изводио те своје рачуне, двадесет седам шилинга и шест пенија недељно остајали су увек двадесет седам шилинга и шест пенија. Ципеле су биле скупе, и кад буде уштедео довољно да купи пар нових, остајало је и даље питање одела. А да би било још горе, дошло је пролеће; дрвеће је листало, сунце је сијало, а међу заљубљеним паровима он се шетао сам. Стварност је данас била сувише јака за њега; није јој могао побећи. Ципеле су га гониле куд год би покушао да бежи и вукле га назад размишљању о његовој беди.
42 II Те две младе жене напустише стазу препуну света дуж обале Серпентине и ударише узбрдо, једном мањом путањом, у правцу Вотсовог кипа. Питер пође за њима. Неки диван мирис повлачио се иза њих кроз ваздух. Он га је жудно удисао и срце је почело да му лупа неуобичајеном жестином. Изгледале су му као чудесна, скоро неземаљска бића. Оне су представљале све оно дивно и недостижно. Срео их је у шетњи, тамо доле крај Серпентине, био је као омамљен том раскошном и надменом лепотом, окренуо се одмах и пошао за њима. Зашто? Ни сам није знао. Просто да би био близу њих; можда у фантастичној и несавладивој нади да би се нешто могло догодити, неко чудо, што би га убацило у њихов живот. Жудно је удисао њихов фини мирис; гледао их је, испитивао их је скоро очајнички, као да му је то животно питање. Обе су биле високе. Једна је носила сив штофан капут, украшен тамносивим крзном. Другој је сав капут био од крзна; једно или два туцета риђезлатних лисица убијено је да би њој било топло у свежој хладовини овог пролетњег дана. Једна је носила сиве, а друга светложуте чарапе. Једна је газила по сивом шевроу, а друга по змијској кожи. Шешири су им били мали и приљубљени уз главу. Пратио их је један мали, црни француски булдог, трчећи час за њима час испред њих. Огрлица му је била украшена вучјим крзном, које је као какав средњовековни оковратник уоквиривало његову главу. Питер је ишао за њима, тако близу да је могао, кад су се издвојиле из гомиле, да чује одломке њиховог разговора. Једној је глас био као у гугутке; друга је говорила мало промукло.
43 — То је боговски човек, — говорио је промукли глас — један збиља боговски човек! — Тако ми је Елизабет рекла — рече глас гугутке. — А и седељка је била савршена — продужи промукли глас. — Он нас је засмејавао целе вечери. И сви су били мало нацврцкани. Кад смо полазили, рекох му да ћу кренути пешице и ослонити се на срећу да нађем уз пут такси, на што ме је он позвао да потражим један такси у његовом срцу. Рекао је да их ту има доста и да су сви слободни. Оне се насмејаше. Група деце која је наишла у том тренутку и прошла мимо њих спречила је својом грајом Питера да чује шта су после тога рекле. У себи је проклињао децу. Ти одвратни ђаволчићи — због њих ће изгубити своје откровење. И то какво откровење! Откриће једног тако чудног, необичног, блиставог живота! Питерови снови су увек били идилични и пасторални. Чак и са лордовом ћерком он је намеравао да живи на селу, у тишини породичног круга. Свет у којем постоје савршене седељке, на којима се сви мало нацврцкају и у којем боговски људи позивају младе богиње да у њиховом срцу потраже такси био је њему потпуно непознат. И сад је мало завирио у тај свет; био је сав опчињен његовом егзотичном и тропском необичношћу. Сва је његова амбиција била сада да уђе у тај велелепни свет, да се некако увуче, по сваку цену, у живот ових младих богиња. Кад би се оне сад истовремено спотакле преко оног корена што вири из земље и угануле ноге. Кад би... Али оне без тешкоћа пређоше ту препреку. А онда, одједном, указа му се зрак наде — у булдогу. Пас је скренуо с путање и њушкао око једног бреста неколико метара удесно. Њушкао је, режао, оставио једну изазивачку успомену на своју посету, и сад је срдито, задњим ногама, бацао земљу и гранчице на то место, кад дотрча један жути ирски лисичар и стаде такође да њушка, најпре дрво а затим булдога. Булдог престаде да чепрка но прашини и оњуши лисичара. Две животиње су опрезно обилазиле једна око друге, њушкајући и режећи. Питер их је за часак посматрао с неодређеном и уморном радозналошћу. Његове мисли су биле на другој страни; једва је и запажао та два пса. А онда му
44 сину кроз главу да би они могли да се покољу. Ако би се поклали, он је на коњу. Јуначки ће јурнути и раздвојити их. Можда ће га и ујести. Али то није важно. Штавише, утолико боље. Ујед би представљао један основ више за захвалност богиња. Жарко се надао да ће се пси побити. Било би једино страшно ако би богиње или власници жутог лисичара опазили ствар и умешали се пре но што борба почне. „Боже“, молио се усрдно, „немој их пустити да сад дозову псе и раставе их. Пусти да се пси покољу. У име Исуса Христа. Амин“. Питер је био васпитан у побожности. Деца су прошла. Гласови богиња су се опет чули. —... ужасан гњаватор — говорила је Гугутка. — Не могу нигде да се макнем а да не наиђем на њега. И нема већег дебелокошца. Рекла сам му да мрзим Јевреје, да налазим да је ружан, и глуп, и неваспитан, и безобразан и досадан. Али изгледа да то на њега не прави никакав утисак. — Требало би бар да га искористиш — рече Промукла. — Ох, то и чиним — потврди Гугутка. — Па добро, и то је нешто. — Нешто, — прихвати Гугутка — али не много. Оне заћуташе. — О, боже, — молио се Питер — не дозволи да виде. — Кад би само, — отпоче Гугутка замишљено — кад би само људи могли да схвате да... — Прекиде је нагло ужасна бука; лавеж и режање паса. Младе жене се окретоше у правцу одакле су ти звуци долазили. — Понго! — викнуше оне углас, брижно и заповеднички. А затим још оштрије: — Понго! Али њихова вика је била узалудна. Понго и жути лисичар су се већ сувише бесно борили да би обраћали пажњу на то. — Понго! Понго! А мала девојчица и њена снажна дадиља, којима је припадао жути лисичар, викале су исто тако узалудно: .— Бени! Бени! Дођи овамо! Тренутак је дошао, тај страсно замишљани тренутак, богат последицама. Питер се одушевљено баци међу псе. — Бежи,
45 животињо! — викну он, ударајући ногом ирског лисичара. Јер лисичар је био непријатељ, француски булдог — њихов француски булдог — био је пријатељ коме је он прискакао у помоћ, сличан неком богу са Олимпа, из Илијаде. — Бежи! — У узбуђењу, заборавио је да муца. Слово Б му је увек било тешко; али је у овој прилици успео да викне „бежи“ без трага неког оклевања. Хватао је псе за њихове кратке репове, за кожу на врату и покушавао да их раздвоји. С времена на време ударао је ногом жутог лисичара. Али га је баш булдог ујео. Глупљи чак и од Ајакса, булдог није схватио да се бесмртник бори на његовој страни. Али Питер није био љут, нити је оног тренутка у узбуђењу осећао ма какав бол. Крв је почела да цури из низа искрзаних усека на његовој левој руци. — Ух! — узвикну Гугутка, као да је неко њу ујео за Руку. Звук њихових гласова подстаче га на даље напоре. Још јаче је ударао и вукао, и најзад за један делић тренутка успео да раздвоји разљућене животиње. За тај делић секунда ниједан пас није држао у својим устима ниједан део тела оног другог. Питер уграби ту прилику, ухвати француског булдога за кожу на врату и диже га увис, мада је овај још бесно покушавао да уједе, режао и копрцао се. Жути лисичар је стајао пред њим, лајао и скакао сваки час, напрежући се махнито да зграби црне шапе свог непријатеља које су млатарале у ваздуху. Али је Питер, сличан Персеју који високо диже одсечену главу Горгонину, издигао копрцавог Понга изван опасности, колико је год могао да испружи руку. Жућу је ногом држао на одстојању; а дадиља и мала девојчица су се дотле мало прибрале, пришле с леђа разбеснелој животињи и најзад успеле да прикаче каиш за његову огрлицу. Његове чврсто забодене канџе клизале су се по трави док су га силом одвлачили; он је још лајао, мада слабо, јер је услед напора да се отме био готово задављен. Висећи о својој црној кожи на врату, скоро на два метра од земље, Понго се узалуд копрцао. Питер се окрете и приђе богињама. Промукла је имала бадемасте очи и тужна уста; било је то мршаво лице трагичног изгледа. Гугутка је била округлија, руменија и беља, плавих
46 очију. Питер је бацао поглед с једне на другу и није могао да одлучи која је лепша. Он спусти Понга који се копрцао. Хтео је да каже: „Ево вашег пса“. Али лепота ових блиставих створења нагло поврати сву његову стидљивост, а са стидљивошћу и муцање. — Ево вашег... — отпоче он, али реч „пас“ није могла да му изиђе из уста. П је за Питера увек било тешко слово. За све обичне речи које почињу неким тешким словом Питер је имао спреман известан број лакших синонима. Тако је он мачке увек звао „цице“, не због тога што би се правио детињаст, већ зато што му је лакше било изговорити Ц него немогуће М. Дрво је морао да изражава неодређеним појмом „огрева“. Блато је за њега увек било „ђубре“. У проналажењу синонима постао је скоро исто онако довитљив као они англосаксонски песници који су, употребљавајући алитерацију уместо слика, и желећи да, рецимо, море почне истим словом којим и његови таласи или његови валови, били приморани да га назову „трон Нептунов“ или „велика вода“. Али Питер није могао себи дозволити, пуну песничку слободу својих саксонских предака и морао је да понекад сриче и најтеже речи за које није било погодних и прозаичних синонима. Тако се, на пример, увек колебао да ли да чашу назове кондиром или да каже ч, а, ш, а. А како се чинило да је „овум“ једини синоним за јаје, то се он морао помирити с тим да говори о ј, а, ј, и, м, а. У овом тренутку задржавала га је бедна, мала речца „пас“. Питер је имао неколико синонима за пса. Како је К било мало лакше слово од П, он је, кад није био сувише нервозан, говорио „куче“. Или, ако са словом К не би лако ишло, могао је пса да назове мало шаљиво, у подсмешљивом херојском тону, „лисичар“. Али је присуство двеју богиња толико збуњивало Питера да му је било немогуће ча изговори К и Л као и П. Застао је упињући се да изговори прво „пса“, затим „кучета“, а онда „лисичара“. Сав је поцрвенео. Био је на очајној муци. — Ево вашег гарова — успео је најзад да каже. Био Ји' свестан да је реч била мало сувише сељачка да би се могла применити на једно фино, градско куче. Али она је била једина која му је дошла на језик.