347 Трговац га је с нежношћу називао „мали мексиканац“; за Мексиканца он је можда и био мали. Али у овој нашој. Европи, где је простор ограничен а мерила мања, „мали мексиканац“ је био огроман, џин међу шеширима. Висио је тамо, у средини шеширџијиног излога, огромног црног ореола, достојан краља демона. Али, тог јутра се никакав демон није шетао улицама Равене; само један од најмирнијих и најскромнијих литерарних туриста. Било је то у време кад су ме огромни шешири необично привлачили, и тај ореол таме требало је да се спусти на моју недостојну главу. На моју главу, јер, чим сам угледао шешир, утрчао сам у радњу, пробао га, утврдио да је величина добра, и купио га не ценкајући се, по продавчевој цени. Из радње сам изишао с „малим мексиканцем“ на глави, а моја сенка на плочницима Равене личила је на сенку жалосне врбе. „Мали мексиканац“ је сад врло стар, умољчан, избледео. Али, још га чувам. С времена на време, старих успомена ради, чак га и носим. Драги „мексиканац“! Он је за мене симбол читавог једног периода мог живота. Он представља стицање самосталности и прву годину на универзитету. Он је споменик откривању толиких нових ствари, идеја, осећања! — француске књижевности, алкохола, модерног сликарства, Ничеа, љубави, метафизике, Малармеа, синдикализма, и сам бог зна чега још. Али, изнад свега, ценим га што ме подсећа на моје прво откровење Италије. Мој „мали мексиканац“ оживљује у мени све дрхтаје, усхићења и девичанске заносе првог путовања по Италији, почетком јесени 1912. године. Урбино, Римини, Равена, Ферара, Модена, Мантуа, Верона, Виченца, Падова, Венеција — моји први утисци о тим вилинским именима леже у „малом мексиканцу“: шешир пун драгог камења. Да ли ћу икада имати срца да га бацим?
348 А поред тога, наравно, ту је и Тирабаси. Без „малог мексиканца“ никад не бих упознао Тирабасија. Да ме је срео у мом малом, безначајном енглеском шеширу, никад му не би ни на памет пало да помисли да сам сликар. И, према томе, никад не бих видео фреске, никад не бих разговарао са старим грофом ни чуо о Коломбели. Никад... Кад помислим на то, „мали мексиканац“ ми је још драгоценији. Било је то, наравно, толико својствено Тирабасију — да по величини мог шешира закључи да морам бити сликар. Он је имао сређен, војнички разум који је одбијао да прихвати расплинути неред света. Он је свој свет стално сређивао, разграничавао, ограничавао, стављао му етикете; а кад су сређени објекти бежали из својих преграда и цепали етикете обешене о врат, Тирабаси је бивао збуњен и узнемирен. У сваком случају, од тренутка кад ме је приметио у ресторану у Падови било му је сасвим јасно да морам бити сликар. Сви сликари носе велике црне шешире. Ја сам носио „мали мексиканац“. Ergo, био сам сликар. Закључак, створен дедуктивним извођењем, био је неизбежан. Он посла келнера да ме упита да ли бих му учинио част да за његовим столом попијем кафу. У првом тренутку, морам признати, био сам мало узнемирен. До ђавола, шта хоће од мене тај разметљиви млади коњички поручник? Кроз главу ми прођоше најнемогућније мисли: учинио сам, потпуно несвесно, какву страшну непристојност; бацио сам под ноге поручникову част, и он сад хоће да ме позове на двобој. Избор оружја, размислих брзо, извршио бих ја. Али шта бих — ох, до ђавола! — шта бих могао да изаберем? Мачеве? Мачевање нисам никад учио. Пиштоље? Једном сам испалио шест метака на боцу — и шест пута промашио. Да ли ћу имати времена да напишем једно или два писма, да направим некакав тестамент у погледу личних ствари? Преплашене маште ослободи ме келнер који ми убрзо донесе пржену хоботницу. Поручник гроф, објасни ми поверљивим шапатом, има вилу на Бренти, недалеко од Стра. Вилу — он рашири руке убедљивим покретом — пуну слика. Пуну, пуну, пуну. И он жели да их ја видим, јер је сигуран да ме слике занимају. Ох, наравно, — осмехнух се прилично глупо, јер је изгледало да келнер очекује
349 од мене неку врсту потврде — слике ме заиста занимају; и то врло много. У том случају, рече келнер, грофу ће бити врло мило да ме поведе да их видим. Он оде, а ја остах још збуњен, али и некако умирен. У сваком случају, од мене не очекују да извршим врло незгодан избор између мача и пиштоља. Кришом, кад он није гледао на моју страну, посматрао сам поручника грофа. Његов изглед није био типично италијански (али, шта је то типично италијанско?). А то значи, он није имао округле образе, сјајне очи, мрку боју коже, орловски нос. Напротив, коса му је била боје ђинђибера, очи сиве, нос прћаст, а лице пегаво. Познавао сам много младих Енглеза који су могли бити мање живахна браћа грофа Тирабасија. Мало доцније, он ме прими с изванредном љубазношћу, извињавајући се због неприкладног и слободног начина на који се са мном упознао. — Али, пошто сам био сигуран — рече — да се бавите уметношћу, помислио сам да ћете ми опростити ради оног што ћу вам показати. Нисам се могао уздржати да се не запитам због чега је гроф био тако сигуран да се бавим уметношћу. То сам схватио доцније, кад смо заједно изишли из ресторана: кад сам, полазећи, ставио шешир на главу, он с осмехом показа прстом на „мали мексиканац“. — Види се — рече — да сте прави уметник. — Ја се збуних, не знајући шта да одговорим. Кад измењасмо уводне љубазности, поручник одмах утону — и то једино у мом интересу, што сам могао приметити — у разговор о уметности. — Данас се ми Италијани — рече — не бавимо довољно уметношћу. У савременој земљи, видите... — Он слегну раменима не завршивши мисао. — Али, чини ми се да то није добро. Ја обожавам уметност. Заиста, обожавам је. Кад гледам странце, с њиховим књигама-водичима, како пола сата стоје испред једне слике, гледајући најпре у књигу а затим у слику, — и он изведе најсјајније подражавање англиканског свештеника који савесно „обрађује“ капелу Мантења: најпре поглед на замишљени водич који држи отворен обема рукама,
350 затим, покретом пилета које пије, дизање лица ка замишљеној фресци, дуго посматрање, скупљених очних капака, опуштена доња усна, мало отворена уста, и на крају враћање погледа надахнутим страницама Бедекера — кад их гледам, осећам се посрамљеним због нас Италијана. — Гроф је говорио врло озбиљно, осећајући, без сумње, да га је дар подражавања одвео сувише далеко. — И пошто они стоје пред сликом пола сата, ја пред њом стојим сат. То је пут за разумевање велике уметности. Једини пут. — Он се завали у столицу и попи неколико гутљаја кафе. — На жалост, — додаде после неколико тренутака — човек никад нема довољно времена. Сложих се с њим. — Кад у Италију можемо доћи само на месец дана, као ја... — Ах, кад бих само могао путовати по свету као ви! — Гроф уздахну. — Али, ево ме овде, затвореног у овом бедном граду. А кад помислим на огромни капитал који виси тамо, по зидовима моје куће... Застаде, вртећи главом. Затим, променивши тон, поче да ми говори о својој кући на Бренти. Све је то изгледало сувише лепо да би било истинито. Карпиони, да — у Карпионијеве фреске могао сам поверовати; њих може имати готово свако. Али да је хол украсио Веронезе а собе Тијеполо, и све то у истој кући — то је заиста звучало невероватно. Морао сам закључити да је грофа занело његово одушевљење за уметност. Али, у сваком случају, то ћу сутра моћи сам да закључим; гроф ме је позвао да ручам с њим. Изишли смо из ресторана. Још збуњен грофовим позивањем на мог „малог мексиканца“, ћутао сам и ишао поред њега засвођеном улицом. — Сад ћу вас упознати с мојим оцем — рече гроф. — И он обожава уметност. Више но икад имао сам осећање да сам варалица. Увукао сам се у грофово поверење захваљујући варљивом изгледу; мој шешир је био лаж. Осећао сам да треба нешто да учиним да бих отклонио тај неспоразум. Али гроф се био толико занео, жалећи ми се на свог оца, да ја нисам имао прилике да му изнесем своје мало објашњење. Признајем да нисам баш с много пажње слушао оно што ми је говорио. Током године дана
351 проведене у Оксфорду слушао сам толико младића који су се жалили на своје очеве. Не дају довољно новца, сувише се мешају у њихове послове — увек иста, стара прича. А осим тога, у то доба сам такве ствари посматрао с једног врло високог филозофског гледишта. Уверавао сам себе да ме људи не интересују, већ само књиге, само идеје. Како човек у тим годинама може од самог себе правити будалу! — Eccoci — рече гроф. Стадосмо пред Кафе Педроки. — Он увек долази овамо на кафу. А и куд би на друго место одлазио на кафу? Ко би у Падови ишао негде другде? Затекосмо га где седи на тераси, на другом крају зграде. Чинило ми се да никад нисам видео ведријег старог господина. Лице старог грофа је било црвено, преплануло, седи бркови гиздаво заврнути навише, а седа шиљата „империјал“ брадица била је у стилу Ризорђимента Виктора Емануела II. Испод седих, густих обрва, усађене у густу мрежу бора, очи су му биле смеђе и сјајне као у црвендаћа. Његов дугачки нос изгледао је некако практично кориснији од обичног људског носа, као да је створен за танано, префињено шмркање, нежно копање и истраживање. Здепаст и снажан, седео је тамо, исправљен у својој столици, растављених колена, с рукама састављеним преко дршке штапа, држећи пред собом свој трбух достојанствено, готово бих рекао, аристократски. Био је обучен у бело ланено одело — време је још било врло топло — а његов велики сиви шешир био је весело накривљен изнад левог ока. Гледати у њега било је право задовољство; био је тако потпун, тако савршен у својој врсти. Млади гроф ме представи. — Господин је Енглез. Сињор... — Окрену се мени да чује моје име. — Уселеј — рекох, знајући из искуства да је то најприближнији изговор који се може очекивати од једног Италијана. — Сињор Уселеј је уметник — прихвати млади гроф. — Ох, не баш уметник — почех; али, он ми не дозволи да довршим.
352 — Он се необично интересује и за стару уметност — настави. — Сутра га водим у Доло да види фреске. Сигуран сам да ће му се допасти. Седосмо за сто старог грофа; он ме критички осмотри и климну главом. — Benissimo — рече, а затим додаде: — надајмо се да ћете нам помоћи да их продамо. То ме изненади. Збуњено погледах у младог грофа. Он се љутито мрштио гледајући оца. Стари господин је очигледно рекао нешто што није требало казати; нагађао сам да је то рекао сувише рано. У сваком случају, он разумеде синовљев знак и сасвим мирно и озбиљно скрену разговор на другу страну. — Тијеполову бујну машту, — поче он дубоким гласом — Веронезову величанственост, хладну и без страсти, видећете у Долу једно поред другог. — Слушао сам пажљиво док је стари господин настављао громким гласом оно што је очигледно било одавно припремљен говор. Кад заврши, млади гроф устаде; морао је да се врати у касарну у један и по. И ја се дигох да пођем; али старац ме ухвати за руку. — Останите са мном — рече. — Необично ми је пријатно да разговарам с вама. — А пошто он није престајао да говори ни за тренутак откако сам га први пут угледао, то сам му лако поверовао. Покретом даме која диже сукњу из блата (а то је било у време кад је сукње још требало дизати) млади гроф дохвати сабљу која се вукла за њим и удаљи се гордо, војнички, блистајући и сијајући, као војник на позорници, нестајући у сунчевој светлости. Старчеве очи, живе као очи птице, пратиле су га. — Добар је то дечак, Фабио, — рече окренувши се најзад мени — добар син. — Говорио је с љубављу; али мени се чинило да се у његовом осмеху, у тону његовог гласа осећа траг шале, ироније. Као да је уз то додавао: „Али добра деца су, ипак, будале баш зато што су добра“. Мада сам се претварао да сам равнодушан, осетио сам да ме тај стари господин необично занима. А он, опет, није био човек који би ма коме у његовом друштву допустио да дуго остане у сјајној усамљености. Упорно је настојао да ме заинтересује за своје послове. О њима ми је испричао све — или, у сваком случају, све о некима од њих —
353 поверавајући се са чудним одсуством ма какве ограде. Поред најприснијих и најискренијих пријатеља, потпуни странац је једина особа којој се човек може слободно поверити. Нема трговачког путника, осредње симпатичног изгледа, који није, током дана проведених у возу и ноћи проведених у хотелским салонима, примио на чување хиљаде интимних тајни — чак и у Енглеској. А у Италији — само бог зна шта се све у Италији поверава трговачким путницима. Чак сам и ја, странац, и мада слабо говорим италијански и невешт сам у вођењу разговора с непознатим особама, слушао чудне исповести у вагонима друге класе италијанских железница... А и овде, на тераси КафеПедрокија, чуо сам необичне исповести. Једна врата су остављена одшкринута и кроз отвор сам могао да бацим поглед на животе које нисам познавао. — Шта бих радио без њега, — продужи стари господин — заиста не знам. Он сјајно управља имањем. — И он се упусти у дуго излагање о глупости сељака, неспособности и непоштењу надзорника, о рђавом времену, о ширењу филоксере, о високој цени ђубрива. Закључак из свега тога био је да је све добро кренуло откако је Фабио преузео управљање имањем; чак је и време боље. — Велико је олакшање — закључи гроф — знати да су послови поверени неком на кога се можете ослонити, у кога се с највећом сигурношћу можете поуздати. То ми дозвољава да се посветим важнијим стварима. Нисам се могао уздржати да се не запитам које су то важније ствари; но осећао сам да би било дрско да га о томе питам. Место тога, поставих једно практичније питање. — Али, шта би се десило — упитах — кад би војне дужности удаљиле вашег сина из Падове? Стари гроф ми намигну и, размишљајући, стави кажипрст поред дугог носа. Покрет је био пун значења. — Никад га неће удаљити — рече. — Све је то уређено. Мала combinazione, знате. Имам пријатеља у Министарству. Његове војне дужности ће увек бити у Падови. — Он поново намигну и осмехну се. Нисам се могао уздржати да се не насмејем, а стари гроф ми се придружи с веселим „ха-ха“ које је било израз дубоког задовољства, то јест честитања самом себи. Очигледно се
354 поносио својом малом combinazione. Али, још поноснији је био другом комбинацијом коју ми је саопштио нагињући се поверљиво преко стола. Она је неоспорно била суптилнија. — Нису у питању само војне обавезе, — рече он, уперивши у мене свој крупни кажипрст, с пожутелим ноктом, који је држао поред носа — младића не држе само војне обавезе у Падови. Он има и породичне обавезе. Ожењен је. Ја сам га оженио. — Он се завали у столицу и погледа ме смешкајући се. Ситне боре око његових очију као да су биле живе. — Тог младића — рекох самом себи — морам окућити. Мора имати гнездо, иначе ће одлетети. Мора пустити корен, иначе ће побећи. А његов сироти стари отац остаће сам. Млад је, — мислио сам — али мора се оженити. Мора. И то одмах. — И стари господин направи значајан покрет кажипрстом. То је била дуга прича. Његов стари пријатељ Avvocato Моналдечи имао је дванаесторо деце — три дечака и девет девојака. (И овде је скретао, причајући о адвокату и величини добрих католичких породица.) Најстарија кћи била је баш у годинама које су одговарале Фабиовим. Новаца није било, наравно; али девојка је била поштена и лепа, врло добро васпитана и побожна. Побожна — то је било необично важно, јер је било битно да Фабио створи бројну породицу како би корени били што чвршћи, објасни стари гроф, док с оним модерним младим женама васпитаним изван Цркве човек никад не може бити сигуран у погледу деце. Да, њена вера је била од највеће важности; он је све то врло брижљиво испитао пре него што се одлучио за њу. А онда, следећи потез је, наравно, имао за циљ да се Фабио наведе да је изабере. Требало је да се коњ доведе до воде и наведе да пије. Ох! Необично тежак и деликатан посао! Јер Фабио се поносио својом самосталношћу; а био је и тврдоглав, као мазга. Нико се није могао мешати у његове послове, нико га није могао натерати да учини оно што он није желео. А био је и тако осетљив, тако јогунаст да често није хтео да уради ни оно што је стварно желео, једино стога што му је неко рекао да би то требало да уради. И тако, могао сам замислити — стари гроф рашири руке испред мене — колико је то био тежак и деликатан посао. У томе је могао успети само искусан дипломат. И он је у томе успео, постигавши да се они
355 често састају, сами, док је он, у међувремену, стално говорио о неразборитости раних бракова, о штетним странама бракова са женама које нису материјално обезбеђене, као и са женама које нису племићког порекла. То је упалило, као магија; у року од четири месеца Фабио је био верен; два месеца доцније био је ожењен, а после десет месеци добио је сина, наследника. И сад је био привезан, пустио је корен. Стари господин се задовољно смејао, и могао сам замислити да слушам смех неког старог, седог тиранина из кватро-чента који честита самом себи на успеху каквог нарочито вештог политичког потеза — богати град наведен лукавством на предају, опасан непријатељ привучен лепим речима у кавез и затворен. Јадни Фабио, помислих; и какво расипање талента! Да, наставио је стари гроф, сад он више неће никуд ићи. Он не личи на свог млађег брата Лучија. Лучио је препреден, furbo, лукав; нема савести. Али Фабио има осећање дужности, и управља се према њему. Кад се на нешто обавеже, поштује своје обавезе, упорно, с тврдоглавом истрајношћу свог карактера. И тако, сад живи на имању, у великој кући у Долу, пуној слика. Три пута недељно долази у Падову ради својих војних обавеза, а остало време посвећује имању. Оно сад доноси више него икад раније. Али бог зна, жалио се старац, да је то врло мало. Хлеба и уља, вина и млека, пилетине и говедине — тога има у изобиљу, чак и сувише. Фабио би могао имати породицу и од педесет чланова, никад не би умрли од глади. Али, готовог новца уопште нема. — Ви у Енглеској — закључи гроф — богати сте. Али ми Италијани... Он заврте главом. Следећих четврт сата покушавао сам да га убедим да нисмо ми сви милионари. Али узалуд. Моје статистике, засноване на несигурним сећањима проучавања господина и госпође Сидни Веба, нису биле убедљиве. Најзад дигох руке од тога. Сутра ујутру Фабио се појави пред вратима мог хотела у великом, врло старом и врло гласном Фијату. То је била породична машина — за-све-послове, улубљена, изгребана и запрљана дугом употребом. Фабио је њом управљао са сјајном и лаком неустрашивошћу. Пројурили смо кроз град заносећи се од једног до другог краја уске улице, презирући саобраћајне
356 прописе, што би у ситничарској земљи као што је Енглеска имало за последицу глобу од најмање пет фунти и уношење прекршаја у дозволу за вожњу. Али овде су нас карабинијери, шетајући озбиљно двојица по двојица испод аркада, пропуштали без примедбе. Десно или лево — уосталом, то је сасвим свеједно. — Зашто сте искључили пригушивач? — викао сам кроз страшну хуку мотора. Фабио лако слегну раменима. — È più allegro così одговори. Не рекох ништа више. Од представника те снажне расе која воли буку, која ужива у недостатку удобности нервозни Енглез се није могао надати да извуче више саосећања. Убрзо смо изишли из града. Остављајући за собом бели усковитлани траг прашине, док је мотор грмео као митраљеска батерија, јурили смо путем за Фузину. С обе стране простирала се обрађена равница. Пут је био оивичен јарковима, а на ниским падинама, уместо живе ограде, дизали су се редови ниско поткресаног дрвећа, повезаног лозом пуном грожђа. Бели од прашине, бркови лозе, воће и лишће висили су као рад каквог златара прекривен ињем, као венци од воћа и лишћа причвршћени око велике сребрне купе. Јурили смо. Убрзо смо на десној страни угледали Бренту, дубоко утиснуту у стране свог корита. Затим стигосмо у Стра. Кроз прилазе богато декорисане фантастичним гипсаним украсима, кроз тунеле вечитог зеленила, наши погледи продреше до средишта парка. Продужисмо даље. С времена на време бих на десној и левој страни реке за тренутак угледао какав чаробан замак, ведар и блистав чак и у пропадању. Мали барокни павиљони гледали су ме извирујући преко зидова; а кроз велике капије, на крају прашњавих широких алеја оивичених чемпресима разметљиве и лакоумне фасаде уздизале су се с подсмехом и пркосећи свим правилима. Волео бих да сам то путовање могао обавити полако, заустављајући се овде и онде, разгледајући и уживајући натенане; али Фабио је презирао путовање брзином мањом од педесет километара на сат, и ја сам се морао задовољити тренутним и површним погледима. У тим вилама, размишљао сам док смо јурили напред на челу нашег облака беле прашине,
357 Казанова је обично проводио лето, заводећи собарице, злоупотребљавајући у кочијама страх маркиза од олује, варајући старе и излапеле венецијанске сенаторе својим пророчанствима и црном магијом. Какав отмен и срећан лупеж! И поред одрицања које сам исповедао, завидео сам му. Заиста, шта је друго то племенито одрицање до прерушено изражавање зависти коју Казановини успеси и смели потхвати неизбежно изазивају у сваком стидљивом и колебљивом духу? Ја сам живео у сјајној усамљености зато што нисам имао храбрости да ратујем — па чак ни да успостављам мало замршеније везе. Био сам обузет тим угодним мислима самооптуживања кад кола успорише и стадоше пред огромном капијом која је уливала поштовање. Фабио је нестрпљиво притискивао сирену; зачу се шум ужурбаних корака, шкрипа резе, и капија се широм отвори. На крају кратке алеје дизала се кућа, пространа, озбиљна и скромна. Била је знатно старија од већине вила које сам успео да приметим током путовања. На њеној фасади није било разметљивости ни излишног кинђурења. Велики блок цигала и гипса; централни прилаз са степеништем, изнад њих масивни надвратник; ред једноставних статуа на огради изнад украсног венца. Била је правилна, чак хладна, у стилу Андреа Паладија. Фабио заустави кола пред тремом. Изиђосмо из њих. На врху степеница стајала је млада жена, држећи у наручју риђокосо дете. То је била грофица са сином и наследником. Грофица је на мене оставила врло пријатан утисак. Била је танка и висока — пет-шест сантиметара виша од мужа; имала је црну косу, од чела глатко зачешљану уназад и на потиљку везану у пунђу; очи су јој биле црне, неодређеног погледа, сјајне, меланхоличне, сличне очима какве питоме животиње; кожа мрка и прозрачна као тамни ћилибар. Њено држање је било мирно и скромно. Кад би говорила, ретко би правила покрете рукама или главом; никад је нисам чуо да је дигла глас. Уосталом, говорила је врло мало. Стари гроф ми је био рекао да му је снаха побожна, и судећи по њеном изгледу, у то се лако могло поверовати. Гледала вас је спокојним, одсутним погледом неког чији живот тече углавном иза очију.
358 Фабио пољуби жену и затим, нагнувши лице ка детету, направи страшну гримасу и рикну као лав. Све је то проистекло из љубави; али јадни малишан, згрчи се и окрену престрављен. Фабио се насмеја и повуче га за ухо. — Не љути га — рече благо грофица. — Расплакаћеш га. — Фабио се окрену мени. — Ето шта значи поверити дечака женама. Све може да га расплаче. Уђимо — додаде. — Ми сад употребљавамо само две-три собе у приземљу и кухињу у сутерену. Све остало је празно. Не знам како су наши стари успевали да одржавају своје палате. Ја не могу. — И он слегну раменима. Кроз врата на десној страни трема уђосмо у кућу. — Ово нам је истовремено и салон и трпезарија. Била је то лепа, пространа соба отмених размера — имао сам утисак двоструке коцке — са украсима изнад врата од вајаног мермера и величанственим камином поред којег се, са сваке стране, налазила по једна нимфа на чијим је повијеним раменима лежала коса горња плоча камина са урезаним грбовима и венцима од лишћа. На зидовима је био хоризонтални испупчени украс, уметнички израђен; испред љупких рогова изобиља одмарале су се раскошне богиње, узлетали херувими. Намештај је био чудно измешан. Око трпезаријског стола из шеснаестог века, предмета који је представљао Паладијеву архитектуру у дрвету, било је поређано осам столица у стилу бечке сецесије од 1905. године. Велики зидни сат са кукавицом, из Берна, висио је на зиду између два ормана од ораховине, украшена четвртастим стубовима и калканима да би личили на мале храмове и с малим херојским статуама од жуте шимшировине које су стајале у удубљењима између стубова. И слике на зидовима, и кретонске навлаке на наслоњачама! Ипак, учтиво сам се дивио свему, и новом и старом. — Сад — рече гроф — да погледамо фреске. Пођох за њим кроз једна од мермером украшених врата и одмах се нађох у великој средишној дворани виле. Гроф се окрену к мени. — Ту смо! — рече, смешкајући се победнички с изразом неког ко је заиста успео да извуче зеца из празног шешира. И, заиста, призор је био довољно необичан.
359 Зидови огромне сале били су потпуно прекривени фрескама за које се могло утврдити, без много критичког испитивања и без великог познавања, да су аутентичне Веронезове фреске. Њихов творац је био тако очигледно присутан, готово опипљив. Ко би други могао насликати оне хармонично лелујаве групе у дивном архитектонском оквиру? Ко би други, сем Веронеза, могао спојити такву величанственост с таквом свежином, толико расипничко изобиље с тако нежном љупкошћу? — E grandioso! — рекох грофу. И заиста је било величанствено. Величанствено, друге речи није било. Богата, тријумфална аркада окруживала је целу дворану; на сваком од зидова било је четири или пет сводова. Кроз сводове се видео врт; а тамо, испред чемпреса, кипова и удаљених плавих брегова, групе Венецијанаца, госпођа и господе, достојанствено су се забављале. Под једним сводом су свирали; кроз други свод видели су се како седе око стола, наздрављајући узајамно и испијајући чаше црног вина, док је један мали црнац у зелено-жутој ливреји обилазио око стола носећи сребрни бокал. На следећој слици посматрали су борбу мајмуна и мачке. На зиду с друге стране песник је читао своје песме окупљеном друштву, а поред њега се налазио сам Веронезе — лако се могло видети да је то сликарев аутопортрет — који је стајао поред ногара на којима се налазила слика и сликао једну пуначку плавушу обучену у хаљину од сатена боје руже. Поред уметникових ногу лежао је његов пас; два папагаја и један мајмун седели су на мермерној огради. Посматрао сам задивљено. — Какво величанствено дело, и још бити његов власник! — узвикнух, искрено занет својим одушевљењем. — Завидим вам. Гроф направи малу гримасу и насмеја се. — Хоћете ли да погледамо Тијепола? — упита. Прођосмо кроз две собе украшене ведрим фрескама Карпионија — сатири прогоне нимфе кроз романтичну шуму, и, на морској обали, необично ексцентрична отмица сирена, отимају их кентаури — и уђосмо, прешавши преко подигнутог прага, у онај блистави свет, истовремено и нежан и необично
360 чудноват, и диваљ и префињено сређен, који је Тијеполо стварао на тако мајсторски и магијски начин последњих дана италијанског сликарства. То је била историја Ероса и Психе, и прича је обухватала три велике собе, ширећи се чак и по таваницама, на којима су се, по бледом небу ишараном белим и златним облацима, шеткала одговарајућа божанства, спуштајући се и дижући се у небесном простору с изразом који је показивао да се осећају као код куће у њиховом елементу који, у природи, као да је припадао само рибама и, можда, неколиким врстама крилатих инсеката и птица. Фабио се преда мном хвалио да пред сликом може стајати дуже од ма ког странца. Али ја сам се тако смртоносно дуго дивио тим блештавим фантазијама да он најзад изгуби стрпљење. — Хтео сам да вам пре ручка покажем још и фарму — рече гледајући на сат. — Крајње је време. — Пођох за њим са жаљењем. Обиђосмо краве, коње, награђеног бика, ћурке. Прегледасмо високе, танке стогове сена, у облику огромних усправљених цигара. Прегледасмо вреће жита у амбару. Не нашавши бољу примедбу, рекох грофу да ме оне подсећају на вреће жита у енглеским амбарима; изгледало је да је био очаран. Зграде фарме биле су распоређене око огромног дворишта. Ми смо разгледали три стране тог трга; сад стигосмо до четврте, коју је заузимала дугачка, ниска зграда, цела у сводовима и луковима и, на моје изненађење, потпуно празна. — Шта је то? — упитах кад уђосмо. — То још није ништа — одговори гроф. — Али, једног дана би могло постати... chi sa? — За тренутак застаде, ћутећи, намрштивши се замишљено — са изразом Наполеона на Светој Јелени — маштајући о будућности, жалећи за пропуштеним приликама, изгубљеним заувек. Његово пегаво лице, обично светиљка која зрачи јаком светлошћу, постаде неприродно мрачно. Затим одједном плану — проклињући живот, псујући судбину, позивајући бога да посведочи његову жарку жељу да се извуче одатле и да нешто заиста ради уместо што ту губи
361 време. Слушао сам, пуштајући с времена на време неки неодређен глас који је сведочио о мом саосећању. Шта сам ја ту могао помоћи? А тада, сав ужаснут, нађох да могу нешто учинити, да се од мене очекује да нешто учиним. Молили су ме да грофу помогнем да прода своје фреске. Као уметник, очигледно познајем богате мецене, музеје, милионаре. Видео сам фреске; могу их мирне савести препоручити. А сад постоји тај усавршени поступак преношења фресака на платно. Слике би се са зидова могле лако ољуштити, платна савити у ролне и пренети у Венецију. А тамо не би било ништа лакше од тога да се кришом убаце у неки брод и однесу. Што се тиче цене — ако би могао добити милион и по лира, утолико боље; али он би пристао и на милион, па чак и на седам стотина педесет хиљада. А мени би за посредовање дао десет одсто... А онда, шта би радио кад би продао фреске? Најпре би — гроф ми се победнички осмехну — ову празну зграду у којој се налазимо претворио у фабрику сира. Тај посао би сасвим добро могао почети с пола милиона, и, користећи јевтину женску радну снагу из околине, готово је сигуран да би одмах постигао велику зараду. После две године, израчунао је, његови сиреви доносили би му чистих осамдесет до сто хиљада годишње. А тада, ах, тада би био независан, могао би да оде одатле, да види свет. Ишао би у Бразил и у Аргентину. Предузимљив човек с капиталом могао би тамо увек одлично успети. Ишао би у Њујорк, у Лондон, у Берлин, Париз. Не би било ничег што не би могао урадити. Само, у међувремену, фреске су још биле на зидовима — дивне, без сумње (јер, подсетио ме је гроф, он обожава уметност), али некорисне; огроман капитал замрзнут у гипсу, који сам себе једе, потпуно неискоришћен. Међутим, са фабриком сира... Полако смо се враћали кући. Идуће године, 1913, месеца септембра нашао сам се опет у Венецији. Те јесени у њој је било, чини ми се, више немачких парова на свадбеном путовању, више птица селица с ранцима на леђима него икад раније. У сваком случају, по мом
362 мишљењу, било их је сувише; спаковао сам своју путничку торбу и ушао у воз за Падову. У почетку нисам имао намеру да потражим младог Тирабасија. У ствари, нисам знао да ли би му било мило да се сретнемо. Јер фреске су, бар колико је мени било познато, још увек чврсто стајале на зидовима, фабрика сира је још била у далекој будућности, у машти. Писао сам му неколико пута, обавештавајући га да чиним све што могу, али да за сада, итд., итд. А ја никад нисам ни гајио велике наде. Још од почетка сам му био јасно ставио до знања да су моје везе с милионарима ограничене, да не познајем ниједног управника америчких музеја, да немам никаквих веза ни с једним од међународних трговаца сликама. Али грофова вера у мене остала је, и поред свега тога, неуздрмана. Мислим да му је „мали мексиканац“ уливао толико поверење. Али сад, после мојих писама, после толико времена током којег није ништа било урађено, могао је помислити да сам га изиграо, да сам га у извесном смислу и преварио. Стога нисам ништа предузимао да бих га срео. Но случај је потиснуо моју одлуку. Трећег дана боравка у Падови — сударих се с њим на улици. Или, тачније, он се судари са мном. Било је скоро шест сати и, шетајући, стигао сам до Piazza del Santo. У то доба дана, кад је светлост пуна боја, кад су сенке издужене и дубоке, велика црква са својим кубетима, малим кулама и звоницима добијала је фантастичан и источњачки изглед. Обишао сам цркву и застао пред Донателовим кипом, уперивши поглед у бронзаног човека оштрог погледа, на коњу тешког корака, кад осетих да неко стоји иза мене, сасвим уз мене. Коракнух у страну и окренух се. То је био Фабио. Са својим чувеним изразом свештеника који обилази споменике, посматрао је горњи део кипа; његова отворена уста подсећала су на глупо зевање рибе. Прснух у смех. — Зар заиста тако изгледам? — упитах. — Баш тако. — И он поче да се смеје. — Већ десет минута посматрам вас како се вртите око цркве. Ах! Ви Енглези! Заиста!... — Он заврте главом.
363 Пођосмо заједно шетајући кроз Via del Santo и разговарајући. — Жао ми је што нисам могао ништа да учиним за фреске — рекох. Али заиста... — Упустих се у објашњавања. — Једног дана, можда. — Фабио је још увек био оптимист. — А како је грофица? — О, она је врло добро, — рече Фабио — с обзиром на околности. Знате да је добила другог сина три или четири месеца после ваше посете? — Заиста? — А сад очекује још једног. — Чинило ми се да Фабио говори мало жалосно. Више но икад дивио сам се мудрости старог грофа. Али сам и жалио његовог сина који није имао шире поље за развијање својих способности. — А ваш отац? — упитах. — Да ли ћемо га наћи код Педрокија, као обично? Фабио се насмеја. — Нећемо — рече значајно. — Одлетео је. — Одлетео? — Отишао, ишчезао, нестао. — Али куда? — Ко зна?— рече Фабио. — Мој отац је као ласта; долази, одлази. Сваке године... Али миграције нису правилне. Некад одлази у пролеће; некад у јесен, а некад у лето... Једног лепог јутра његов момак улази у његову собу да га пробуди, као и обично, али њега нема. Ишчезао. Могао би бити и мртав. Ох, али није. — Фабио се насмеја. — Два или три месеца доцније ево га, враћа се, као да долази из шетње по Ботаничкој башти. „Добро вече. Добро вече“. — Фабио је подражавао глас и држање старог грофа, фркћући као ратнички коњ, уврћући крајеве замишљених седих бркова. „Како је твоја мајка? Како су девојке? Како је родило грожђе ове године?“ Шмркање. „Како је Лучио? И која је будала оставила све ово ђубре у мојој соби?“ Фабио прсну у озлојеђен смех који натера шетаче по Via Roma да се зачуђено окрену за нама. — А куда он иде? — упитах.
364 — Нико то не зна. Мајка га је некад питала. Али убрзо је одустала. Тим ништа није постизала. „Где си био, Асканио!“ „Драга, плашим се да ће берба маслина ове године бити врло слаба“. Шмркање. А ако би она била упорна, он би праснуо и залупио врата... Хоћемо ли на по једну чашицу? — Педрокијева отворена врата позивала су. Уђосмо, изабрасмо један заклоњен сто и седосмо. — Али, шта ви мислите, шта стари господин ради кад је одсутан? — Ах! — И учинивши руком покрет тако препун значења, којем сам се толико дивио код његовог оца, млади гроф стави прст поред носа и лагано и свечано намигну левим оком. — Хоћете да кажете?... Фабио климну главом. — Овде у Падови живи једна мала удовица. — Испруженим прстом млади гроф описа таласасту линију. — Лепа и једра. Очи црне. Приметио сам да она обично као да није у граду управо у време старчевих миграција. Али, наравно, то може бити сасвим случајна подударност. — Келнер нам донесе вермут. Млади гроф га је замишљено пио кратким гутљајима. Веселост је била ишчезла с његовог ведрог лица, блиставог као светиљка. — А за то време — настави он полако и измењеним гласом — ја остајем овде, старам се о имању да би стари могао јурцати по свету са својом малом голубицом — la sua colombella. — (Учини ми се да је израз нарочито добро погођен.) — Ох, то је смешно, без сумње — продужи млади гроф. Али није право. Да нисам ожењен, отишао бих и покушао срећу негде другде. Оставио бих га, па нека се сам стара о свему. Али, са женом и двоје деце, — ускоро троје — како се могу изложити таквој опасности? У сваком случају, док сам ја овде, имаћемо бар увек довољно да се прехранимо. Моја је једина нада — додаде, пошто је за тренутак застао — у фрескама. То подразумева, размишљао сам, да једину наду полаже у мене; било ми га је жао. У пролеће 1914. послах два богата Американца да посете Фабиову вилу. Ни један ни други не понудише да купе фреске; а и изненадио бих се да су то учинили. Али Фабио је био необично охрабрен њиховим доласком. — Осећам — писао ми
365 је — да је први корак већ учињен. Ови Американци ће се вратити у своју земљу и испричати својим пријатељима. Ускоро ће милионари у поворкама почети да долазе да разгледају фреске. А дотле, живот је увек исти. Уколико је друкчији, то је нагоре. Прошлог месеца родила нам се кћи којој смо на крштењу дали име Емилија. Жена ми је била веома болесна, и још се није готово нимало опоравила, што је врло непријатно. — (У овој прилици овај придев је изгледао необичан, неприкладан. Али, пошто је долазио од Фабија, схватио сам га; он је спадао у оне изванредно здраве особе којима је свака болест тајанствена, необјашњива, и нешто што их, више од свега, замара и љути.) — Мој отац је прекјуче опет нестао. Још нисам имао времена да испитам да ли је и Colombella одлетела. Мој брат Лучио успео је да од њега извуче мотоцикл, што ја никад нисам постигао. Али ја никад нисам знао да се дипломатски и упорно стално вртим око исте ствари, као што то он уме... У последње време сам пажљиво проучавао питање фабрике сира, и нисам сигуран да не би било корисније основати уместо ње ткачницу свиле. Кад дођете идућег пута, о томе ћемо подробније разговарати. Али, прошло је врло много времена док поново нисам видео Падову и грофа... Рат прекиде моје годишње посете Италији, а кад се он заврши, ја из разних разлога нисам могао одмах отићи на Југ као што сам то желео. Тек сам се у јесен 1921. опет укрцао у експрес за Венецију. Нађох се у једној Италији која ми није била баш сасвим позната, у Италији пуној насиља и просуте крви. Фашисти и комунисти још су се ужурбано борили. Грмећи на челу облака прашине, камиони претоварени дечацима који су певали крстарили су земљом у потрази за авантуром и бољшевизмом који је вребао. Људи су с поштовањем чекали у јарковима поред пута да они прођу; а кроз усковитлану прашину, кроз хуку мотора пробило би се неколико речи те песме: „Giovinezza, giovinezza, primavera di bellezza…“ (Младост, младост, пролеће лепоте...) Где би другде, сем у Италији, такве речи уносили у политичку песму? А затим, прокламације, манифести, објаве, апели! Њима су биле покривене све ограде и сви слободни зидови. Од станице до Педрокија прошао сам кроз читаву
366 библиотеку тих плаката. „Грађани! — почињали су — Херојски ветар оживљава данас готово угушену душу наше несрећне Италије, прекривене отровним димовима бољшевизма, Италије која је уз највеће понижење оборена пред ноге Народа“. А најчешће су се завршавали позивањем на Дантеа. Све сам их читао с највећим задовољством. Најзад стигох до Педрокија. На тераси, у оном истом углу у којем сам га видео први пут, пре толико година, седео је стари гроф. Кад га поздравих, погледа ме зачуђено, тупим погледом, не препознавши ме. Почех да му објашњавам ко сам; после неколико тренутака он ме нагло прекиде, скоро нестрпљиво, негодујући и тврдећи да ме се сад врло добро сећа. У то сам прилично сумњао; али он је био сувише поносит да би признао да ме је заборавио. Позва ме да седнем за његов сто. На први поглед, из даљине, учинило ми се да стари гроф није ни за дан остарео откако сам га последњи пут видео. Али, варао сам се. Са улице сам видео само косу линију његовог шешира, седе накострешене бркове и шиљату брадицу, размакнута колена, достојанствено држање стомака. Али сад, кад сам га могао посматрати изблиза и натенане, видео сам да је постао сасвим друкчији човек. Под искривљеним шеширом лице му је било нездраво румено, месо му је висило. У беоњачама, безбојним и као избледелим од старости, црвенеле су се попуцале ситне вене. И саме очи, без сјаја, као да су потпуно равнодушно гледале оно што виде. Рамена су му била повијена као под теретом, а кад је дизао шољу до усана, рука му је толико дрхтала да једна кап кафе паде на сто. Сад је то био старац, стар и уморан човек. — Како је Фабио? — упитах; — од 1916. нисам ништа чуо о њему. — Ох, Фабио је добро — одговори стари гроф. — Фабио је врло добро. Знате, сад има шесторо деце. — И стари господин климну главом и осмехну ми се без и трунке подсмеха. Изгледало је да је заборавио разлоге због којих се толико мучио да за снаху изабере добру католикињу. — Шесторо — понови. — А поред тога, знате, за време рата показао се врло добро. Ми, Тирабасијеви, увек смо били ратници. — Испуњен
367 поносом, поче да ми прича о Фабиовим подвизима и страдањима. Двапут рањен, изванредно унапређење на бојном пољу, сјајна одликовања. Сад је мајор. — И његове војничке дужности још увек га држе у Падови? Старац климну главом и на лицу му се одједном појави нешто налик на његов стари осмех. Моја мала combinazione — рече и намигну. — А имање? — упитах. — Ох, добро је, кад се све узме у обзир. За време рата је било мало запуштено, кад је Фабио био на фронту. А затим, доцније, било је прилично незгода са сељацима; али Фабио и фашисти доводе сад већ све у ред. — Кад је Фабио ту, — рече старац — ништа се не бринем. — И поче поново да ми прича о Фабиовим ратним подвизима. Сутрадан уђох у трамвај за Стра, и после једног сата пријатно проведених у вили и парку, кренух пешице према Долу. Требало ми је много времена да стигнем, јер сам се сад могао путем заустављати и до миле воље разгледати сва она дивна места. И приметих, испитујући самог себе, да сад Казанови много мање завидим него кад сам последњи пут пролазио туда. Био сам девет година старији. Капија је била отворена; уђох. Тамо се налазила кућа, озбиљна и масивна као и раније, али много више оронула него што је била кад сам је видео последњи пут. С прозорских капака боја је била нестала, а на многим местима гипс је био опао. Приближих се. Из куће је допирао весели жагор дечјег смеха и галаме. Помислих да се породица игра жмурке или возова, или можда какве савремене игре фашиста и комуниста. Док сам се пео степеницама, чуо сам бат малих ногу које су трчале по плочама пода; у празним собама кораци су чудно одјекивали. А тада, изненада, из собе с десне стране чу се Фабиов глас који је бесно викао: — Ох! За име божје, ућуткај ту несрећну децу! — Затим се зловољно пожали: — Како можеш очекивати да средим рачуне усред овакве галаме? — Одједном завлада дубока, готово неприродна тишина; затим се чу удаљавање малих ногу, неко шапутање, мало нервозан смех. Зазвоних.
368 Врата ми отвори грофица. За тренутак неодлучно застаде, питајући се ко сам; затим, сетивши се, осмехну се и пружи ми руку. Приметих да је много смршала, а на омршавелом лицу очи као да су јој биле постале крупније. Њихов израз је остао онако исто благ и озбиљан; као да ме је гледала из даљине. — Фабио ће се обрадовати кад вас буде видео — рече и уведе ме кроз врата на десној страни трема право у собу. Фабио је седео за столом; пред њим се налазила гомила хартија, а он је гризао врх оловке. Чак и у сивозеленом радном оделу млади гроф је имао чудесно блистав изглед, као војник на позорници. Лице му је још било дечачки пегаво, али кожа је била избраздана дубоким борама; изгледао је много старији него онда кад сам га видео последњи пут — старији него што је заиста био. Отворена веселост, блистава, светиљци слична ведрина биле су нестале. Лице му је било добило неочекивани и помало смешни израз хроничне меланхолије. Истина, кад се појавих, оно за тренутак засја; мислим да је био искрено радостан што ме види. — Caspita! — понављао је стално. — Caspita! (То је био његов омиљени израз чуђења, необична, застарела реч.) — Ко би то помислио? После толико времена! — А сем тога и после читаве вечности рата — рекох. Али кад се слегну први излив изненађења и радости, опет се појави меланхолија. — Узбуђује ме и растужује то што вас поново видим, — рече он — путујете по свету, слободни да идете куда пожелите. Кад бисте знали какав је живот био овде... — Ипак, било како било, — рекох, осећајући да ради грофице треба на неки начин да изразим неслагање — било како било, рат је завршен, а ви сте избегли праву револуцију. То је већ нешто. — Ох, и ви сте досадни као и Лаура — рече гроф нестрпљиво. Он погледа у жену као да очекује да она нешто каже. Али грофица је настављала да шије не дижући поглед. Гроф ме ухвати за руку. — Хајдете — рече, готово љутитим гласом. — Да прошетамо напољу. — Примећивао сам да га љути стрпљење и
369 спокојство његове жене, њено побожно препуштање судбини, јер је то осећао као прекор — нем и ненамеран, али ипак тежак. Алејама, пуним корова, оним што је некад, у доба сјаја, био врт, шетали смо полако ка фарми. Неколико закржљалих жбунова шимшира расло је дуж њихових ивица; некад је ту била уредно поткресана жива ограда. Изнад једног пресахнулог басена Гритон је дувао у суву шкољку. На крају видика пар отмица — Плутон и Прозерпина, Аполон и Дафне — извијало се у очајању ка небу. —г Јуче сам срео вашег оца — рекох. — Остарео је. — И време му је — рече Фабио злобно. — Има шездесет девет година. С нелагодношћу сам осетио да је предмет постао сувише озбиљан за лак разговор. Хтео сам да питам како је Colombella; с обзиром на околности, учини ми се да ће бити паметније да је не помињем. Потиснух своју радозналост. Сад смо пролазили поред зграда фарме. — Краве изгледају врло здраве — рекох учтиво пошто сам погледао кроз једна отворена врата. Унутра, у сумраку, било је поређано шест сивих сапи, прекривених сувом балегом; шест дугих кожних репова нестрпљиво се клатило. Фабио не одговори на моју примедбу; само нешто прогунђа. — У сваком случају, — прихвати полако, после краћег ћутања — он не може још дуго живети. Ја ћу продати свој део и одмаглити у Јужну Америку, с породицом или без породице. — То је била његова претња сопственој судбини, чију је неумесност сигурно увиђао. Њу је наметао самом себи да би тим подизао свој морал. — Али — узвикнух, дочепавши се друге и боље прилике да променим тему разговора — видим да сте ипак овде створили фабрику. — Били смо стигли до другог краја великог дворишта. Кроз прозоре дугачке и ниске зграде, која је приликом моје последње посете била празна, угледах необичне облике машина, читав низ у двоструком реду целом дужином зграде. — Разбоји? Ви сте, значи, одустали од сира? А фреске? — Окренух се грофу, погледавши га упитно. Страшно сам се плашио да не нађем, кад се будем вратио у кућу, да су
370 Веронезова дела нестала из велике дворане, да не наиђем на површине голог гипса тамо где се некад налазила историја Ероса и Психе. — Ох, фреске су још увек тамо, оно што је преостало од њих. — И поред Фабиовог тужног израза, новост ме је необично обрадовала. — Убедио сам оца да прода нешто од свог имања у Падови, и пре две године смо почели рад са овом ткачницом. Баш на време, — додаде Фабио — пред комунистичку револуцију. Јадни Фабио, није имао среће. Сељаци су били заузели његову фабрику и покушали да се дочепају и његове фарме. Три недеље је живео у вили, опседнут, бранећи своје имање, уз помоћ двадесет фашиста, од свих сељака из околине. Сад је опасност већ била прошла; али, машине су биле поломљене и, у сваком случају, није могло бити ни речи о томе да се оне оправе и пусте у рад; духови су још били сувише узнемирени. А Фабију је целу ствар чинила још мучнијом и чињеница да је његов брат Лучио, који је исто тако добио од старог мали капитал, отишао у Бугарску и уложио га у једну фабрику врпци за ципеле. То је била једина фабрика врпци за ципеле у земљи, и Лучио је згртао новац обема рукама. Био је слободан као птица на грани, богат, и за љубавницу је имао једну дивну Туркињу. За Фабија је Туркиња очигледно била врхунац. — Una Turca, una vera, Turca — понављао је вртећи главом. У његовим очима неверница је представљала све оно што је егзотично, неуобичајено, ван породичног живота, далеко од Падове и имања. — А то су биле дивне машине — рече Фабио, заставши за тренутак да погледа кроз последњи из дугог низа прозора. — Да ли их треба продати или чекати док све ово не прође, а онда их поправити и још једанпут покушати — не знам. Он беспомоћно слегну раменима. — Или, једноставно, пустити да догађаји теку својим током док старац не умре. — Скренусмо за угао и настависмо шетњу, враћајући се кући. — Понекад, — додаде после краћег ћутања — поверујем да никад неће умрети. Деца су се играла у великој, Веронезовој дворани. Величанствена двокрилна врата која су водила у трем била су
371 одшкринута; кроз њих смо их за тренутак посматрали непримећени. Породица је била сврстана у бојни поредак. На челу је био риђокоси дечак од десет или једанаест година, а за њим дечко смеђе косе. Иза њих три мале девојчице, поређане по величини, као зрна бисера у ниски; последњи је био малишан, још несигуран на ногама, у дугачким платненим плавим панталоницама. Сви су о рамену носили по један бамбусов штап и певали, у нескладном хору, нешто слично позиву трубе у три тона: — All’ armi i Fascisti; a morte i Communisti; a basso i Socialisti — понављајући то без прекида. Певајући, марширали су у круг, марљиво, неуморно. Велика празна дворана одјекивала је као да је басен за пливање. Удаљени под својим тријумфалним луковима, у свом спокојном свету фантастичне лепоте, госпе обучене у свилу и господа свирали су у своје музичке инструменте, пили своје вино; песник је рецитовао, сликар је држао своју кичицу испред платна; мајмуни су се верали по римским рушевинама, папагаји су дремали на оградама. — All’ armi i Fascisti; a morte i Communisti... — Желео сам да останем ту, притајен, да видим колико ће трајати тај дечји патриотски марш. Али Фабио није учествовао у мојој испитивачкој радозналости; или, уколико ју је некад и осећао, она је сигурно нестала давно пре рођења последњег детета. Дозволивши ми да за тренутак посматрам тај призор, гурну отворена врата и уђе унутра. Деца се окренуше и одмах ућуташе. Изгледало је да се необично плаше оца; то је био резултат његове преке нарави и његове теорије васпитања путем кажњавања. — Наставите, — рече он — наставите. — Али деца нису хтела; његово присуство их Је очигледно плашило. И она се тихо изгубише. Фабио ме проведе поред зидова с фрескама. — Погледајте ово, — говорио је — погледајте оно. — У једном од зидова дворане било је пола туцета рупа од метака. Од једног насликаног венца био је одломљен један лист; једна госпа је била ужасно рањена у лице; у пејзажу су се виделе две или три рупе, а једном мајмуну је био прекинут реп. — То је од наших пријатеља сељака — објасни Фабио.
372 У Карпионијевим собама све је још било у добром стању; сатири су још увек прогонили нимфе, а у соби кентаура и сирена људи који су били упола коњи још су онако бучно јурили у галопу у море да би уграбили жене које су биле упола рибе. Али историја Ероса и Психе била је тешко оштећена. Изванредни пано на којем је Тијеполо насликао Психу како држи уздигнуту светиљку да би гледала свог тајанственог љубавника постао је нејасна, буђава мрља. А тамо где је некад срдити млади бог узлетео да би се придружио својим олимпијским рођацима (који су, срећом, још неоштећени пловили таваницом између облака), остао је још само потпуно избледели дух једног Купидона који се уздизао, док је Психа, која плаче доле на земљи, сад постала готово сасвим невидљива. — Ово је од наших пријатеља Француза — рече Фабио. — Они су били смештени овде 1918. и нису се трудили да затварају прозоре кад је падала киша. Јадни Фабио! Све је било против њега. Нисам имао чим да га тешим. Те јесени сам му послао једног уметничког критичара и још три Американца. Али њихове посете нису уродиле плодом. Разлог је био у томе што је он нудио много ствари. Једна слика би се лако могла продати. Али, шта да се ради с кућом пуном слика, као што је ова? Месеци су пролазили. Следеће године, око Ускрса, добих још једно писмо од Фабија. Берба маслина била је слаба. Грофица је очекивала још једну бебу, и није се добро осећала. Два најстарија детета била су болесна, имала су богиње, а претпоследње је имало оно што Италијани називају „магарећи кашаљ“. Очекивао је да сва деца ускоро добију богиње. Сад је прилично сумњао да ли би уопште вредело поново ставити у покрет разбоје; послови са свилом нису сад тако уносни као што су били крајем 1914. Да је само остао веран сиру, као што је у почетку имао намеру! Лучио је недавно срећном трговачком шпекулацијом зарадио педесет хиљада лира. Али његова неверница је била побегла с једним Румуном. Стари гроф је све брже старио; кад га је Фабио видео последњи пут, у року од десет минута трипут му је испричао исту анегдоту. Са овим
373 двема добрим вестима — мислим да су оне за њега биле једине светле тачке у суморној тами која га је окруживала — Фабио је завршио своје писмо. Питао сам се зашто се уопште трудио да ми пише. Можда је налазио извесно задовољство у болном набрајању својих неприлика. Августа месеца у Салцбургу се одржавао музички фестивал. Никад нисам био у Аустрији, и та прилика ми се учинила врло згодна. Отишао сам, и дивно сам се провео. Салцбург је био сав у покрету. У њему има много барокних цркава, италијанских фонтана, вртова и палата који, на свој необично тежак тевтонски начин, имитирају вртове и палате Рима. А оно што је вредније од свега, то је тунел, висок четрдесет стопа, пробијен у стрмој стени — тунел какав је могао замислити само кнезбискуп из седамнаестог века, с тријумфалном капијом на обе стране, са стубовима, рељефним украсима, киповима, грбовима, уклесаним у тврдој стени — ремек-дело мећу тунелима и, у граду у којем је све изванредно „забавно“, мада не и заиста добро, најзабавнији објект. Ах, Салцбург је одиста био сав у покрету. Једно поподне пођох жичаном успињачом до замка. Испод зидова тврђаве налази се једна тераса, на којој се точи пиво, и са које се пружа поглед који је у Водичу означен звездицом. Доле, у долини која завија, с једне стране пружа се град, с реком која протиче кроз њега, права слика мале, немачке Фиренце. С друге стране терасе изглед нема претензија да буде италијански; он је тако љупко и романтично немачки као арија из Веберове опере Freischütz. На хоризонту су планине, шиљате и плаве као у сликовницама; а испред њих, простирући се до самог подножја крајње невероватне стене на коју су накалемљени замак и тераса, пружа се равна, зелена долина, километри сочних ливада попрсканих сићушним кравама, са неколико фарми, врло чистих и сличних дечјим играчкама, које понегде личе и на скуп кућица за лутке са звоником што се светлуцајући диже усред њих. Седео сам испред тог љупког и лако комичног пејзажа, пио светло пиво и одмарао се не мислећи ни о чему нарочитом, кад иза себе чух одушевљен глас који је викао: — Bello, bello! —
374 Окренух се радознало — јер ми се учини, не знам због чега, да је мало необично чути овде италијански језик — и угледах једну од оних раскошно лепих жена којима се на Југу толико диве. Била је то bella grassa, једра до границе презрелости и у најопаснијој близини средњих година; али, у својој врсти врло лепа. Лице јој је имало сразмере ледене санте: једна петина на површини воде, четири петине испод површине. Крупно и румено од очију надоле, оно готово није ни имало чело; коса је почињала одмах изнад обрва. Очи су биле црне, крупне и, бар за мој укус, некако претерано нежног израза. За тренутак је обухватих погледом и хтедох да се окренем, кад јој приђе њен пратилац, који је посматрао пејзаж с друге стране. Био је то стари гроф. Чини ми се да сам ја био више збуњен. Кад нам се погледи укрстише, осетих да црвеним, као да се ја шетам по свету с Colombellom а да ме је он ухватио на делу. Нисам знао шта да радим — да ли да се осмехнем и да с њим поразговарам, или да се окренем као да га нисам познао, или да му из даљине климнем главом и дискретно нестанем. Али стари гроф прекиде моје колебање узвикнувши с чуђењем моје име; притрча и ухвати ме за руку. Каква радост што види старог пријатеља! И то баш овде! У овој земљи коју је и бог напустио — мада је прилично јевтина, зар не? Упознаће ме с једном својом дивном земљакињом, с једном госпођом, Италијанком, коју је јуче срео у возу кад је долазио из Беча. Представи ме Colombelli, и сви седосмо за мој сто. Говорећи одлучно италијански, гроф поручи још две чаше пива. Разговарали смо. Или, тачније, гроф је говорио; тај разговор је био монолог. Причао нам је анегдоте из Италије од пре педесет година; представљао нам је необичне личности које је познавао; у једном тренутку је чак подражавао и њакање магарца — заборавио сам поводом чега, али њакање се живо задржало у мом сећању. Шмркћући после сваке реченице, изложио нам је своје гледиште о женама. Colombella је увређено негодовала, и бучно се смејала. Стари гроф је увртао бркове, жмиркајући према њој кроз мрежу бора. С времена на време окретао се к мени намигујући ми.
375 Ја сам зачуђено слушао. Да ли је то био човек који је у року од десет минута три пута причао исту анегдоту? Посматрао сам старог грофа. Био је нагнут ка Colombelli, шапћући јој на ухо нешто што је њу нагонило на смех у толикој мери да је морала да брише очи од суза. Окрећући се од ње ухвати мој поглед; смешкајући се, слегну раменима, као да каже: „Ах! Те жене! Какве луде, али колико љупке, колико неопходне!“ Је ли то онај уморни старац кога сам пре годину дана затекао где седи на Педрокијевој тераси? Изгледало је невероватно. — А сад, збогом, a rivederci. — Треба да се врате у град. Успињача је чекала. — Врло ми је мило што сам вас срео — рече стари гроф, стегнувши ми пријатељски руку. — И мени — одвратих. — Нарочито ми је мило што видим да сте добро. — Да, сад се савршено добро осећам — рече, испрсивши се. — И млади сте — наставих. — Млађи од мене! Како сте то постигли? — Аха! — Стари гроф тајанствено накриви главу на једну страну. Више у шали него озбиљно, рекох му: — Вероватно сте били у Бечу код Штајнаха. Ради подмлађивања. Уместо одговора, стари гроф диже кажипрст десне руке, стави га најпре на усне, затим поред носа, и намигну ми. Затим, стегнувши песницу и окренувши палац право увис, направи покрет који би, убеђен сам, за Италијана био пун дубоког и судбоносног значења. Али мени, који нисам познавао језик знакова, његово тачно значење није било сасвим јасно. А гроф ми не пружи и усмено објашњење. Не говорећи ни речи, диже шешир; затим, приневши поново прст уснама, окрену се и отрча стазом са зачуђујућом лакоћом према малој успињачи у којој је Colombella већ била заузела место.