Ђокондин осмех - Олдос Хаксли

147 — Онда једино могу да ти предложим — (предложио сам то врло благо) — да, кад се возиш аутобусом, останеш унутра, у колима, и не посматраш залазак сунца. — Будала! — рече он презриво. Кад смо стигли кући, затекли смо Грацију која је с Катарином још седела за чајем. Није ми било угодно, али ништа се није могло учинити. И други пут, несвесно, играо сам улогу Пандаруса. Моји извори за историју Грацијине друге љубави прилично су обилни. Пре свега, имао сам доста прилика да лично посматрам њен развој. Затим, чуо сам много и од самог Кингама. Јер Кингам није био нимало дискретан љубавник. Био је неспособан да одржи у тајности ту врсту доживљаја као и сваку другу. Просто, морао је да прича. Причање је обнављало и умножавало осећања која би описивао. Причање је чак стварало нова осећања, осећања која он раније није осетио, али за која би му се, док би описивао сцену, чинило да је требало да их осети. Није се устручавао да те sentimento d’escalier пребаци уназад, анахронично, у свој протекли доживљај, фалсификујући тако историју ради будуће драме. Својим успоменама на неку сцену с Грацијом он би додавао разна осећајна преплетања како би идућа сцена била живља. У ватри причања падале би му на ум најфиније исправке историје. Оно што је уистину било, или бар више уистину него по његовој причи, сазнавао сам преко Катарине, којој је причала Грација. У часовима кризе (а ова љубав је сва била једна скоро непрекидна криза) Грација је од Катарине тражила утеху и савете. Ствар је почела неспоразумом. Чим је Кингам ушао у собу, Грација, која је дотле сасвим једноставно и природно разговарала с Катарином, заузе свој безочни „модерни“ став са Роднијевих пијанки, и поче с неком очајничком дрскошћу да се намеће пажњи новодошавшег и да изазива његове жеље. Она је, наравно, знала Кингамово име и све о њему. У Роднијевом друштву је било признато, иако са устезањем, да тај човек има талента; али су га сажаљевали као варварина.

148 — То је један од оних досадних људи — чуо сам једном Роднија како се жали — који ће вам причати о својој души — а и о вашој души, што је скоро горе. Сасвим као Војска спаса. Не бих се изненадио да га недељом видим у Хајд-парку како објашњава свету шта треба да чини да би се спасао. Кад га је угледала, Грацији се вероватно учинило да, би било занимљиво укротити ту чудну дивљу звер и научити је да изводи разне тачке (није јој пало на памет да ће можда на њу пасти извођење тачака). Кингам је био плен вредан лова. Али верујем да би она исто тако бестидно флертовала и са сваким другим. То њено изазивачко држање — које би се могло обележити као хронична и општа неверност — било је одговор злој судби и неверном Роднију. Она је желела да улови новог љубавника — чак и више љубавника — да би доказала Роднију, целом свету, а изнад свега, разуме се, самој себи, да је модерна, да уме да схвати љубав лако и весело као најлепшу забаву, да, једном речју, она то не схвата тако озбиљно. Код неке друге жене би то флертовање, више-мање са сваким, могло бити неукусно, чак и одвратно. Али Грација је имала у основи нешто чедно, услед чега је чин који би по свим правилима требало да буде најстроже осуђен изгледао сасвим безазлен. Моралисти из уџбеника назвали би код ње рђавим оно што је у ствари било само тужно и помало смешно. Уџбеници стављају сваки чин на одређено место у моралној хијерархији; уџбенички моралисти суде о људима искључиво према њиховим делима. То је сирова и ненаучна метода. Јер има карактера који су у стању да стерилишу једно прљаво дело; има их, такође, који загаде и затрују дела која би, судећи по књизи, требало сматрати чистим. Најсуровије судије су они који су тако хипнотисани речима из уџбеника да су постали неосетљиви према стварности. Они једино мисле на речи — „чистота“, „порок“, „поквареност“, „дужност“; постојање људских бића уопште не примећују. Грација је, као што рекох, имала у себи нешто чедно услед чега су биле бесмислене све речи које би се употребиле да се опишу њени поступци. Сваком, изузев уџбеничких теоретичара, било је јасно да њени поступци скоро ништа не значе; њена чедност је остајала нетакнута. То је била она иста

149 чедност која јој је омогућавала да изговара — савршено равнодушно и без икаквог афектирања смелости — оне раскалашности, оне више него научне изразе, који су у Роднијевом кругу били скоро обавезни. На страном језику човек може равнодушно да употреби речи и говори о темама чије би спомињање и изговарање на сопственом језику било ужасно незгодно. За Грацију су све те речи, оне праве староенглеске речи, све те теме, ма колико биле оговарањем тесно везане за имена познатих људи и жена, биле стране, далеке. Чак и свеопшти језик кокетних покрета био је за њу страни језик; сва она изазивања и алузије тог језика она је вршила тако отворено, да би то било збиља бестидно да је она знала шта све то значи. Кингам је ушао у собу; она је одмах управила у њега батерије својих погледа и осмеха — изазивачко бомбардовање. Ја сам Грацију тако добро знао да је мени та представа изгледала једино бесмислена. Ти осмеси и погледи, то дрхтаво спуштање трепавица, то задиркивање и подсмевање којим је Кингама изазвала тако да је морао да на њу обрати пажњу, све то нимало није било у њеном карактеру и зато ми је изгледало смешно а изнад свега неубедљиво. Да, неубедљиво. Нисам могао веровати да би неко могао да не увиди шта је Грација у ствари. Зар је могућно да Кингам није схватио да је она и духом, као и ликом, само љупка девојчица која се без много успеха — нарочито у тој улози — прави да је одрасла? То ми је изгледало невероватно. Али Кингам је заиста насео њеној глуми. Он је поверовао у оно што је њено лице казивало тог тренутка — да је она аристократски смела хедонисткиња која тражи забаве, задовољства, узбуђења, моћ. Према тој опасној сирени — каквом му се она учинила — Кингамова осећања била су смеша љутитог презира и љубавне радозналости. Кингам је из принципа одлучно осуђивао професионалне femmes fatales, сирене, заводнице — све жене које од љубави и потчињавања мушкараца праве главно занимање свог живота. Сматрао је недостојним да се људи који поштују себе, људи корисни, наједном нађу препуштени на милост и немилост тим опасним и неодговорним створењима. Његово морално огорчење појачавало је можда то што је он сам непрестано бивао жртва таквих жена. Младост, виталност,

150 снажна личност, отворена и безобзирна порочност увек су га неодољиво мамили. Понекад би га привукле и највулгарније поседнице тих карактеристика. Осећао је да је то недостојно, да понижава (а ко зна? — можда је код Кингама осећање унижења значило једну привлачност више), али је упркос свему неминовно бивао привучен. Опирао се, али никад довољно чврсто (то би, ипак, покварило сву забаву). Опирао се, подлегао и бивао потчињен. Међутим, треба напоменути да је његова љубав, ма колико била бедна у првим тренуцима, обично сама собом носила и освету. Кингам би патио; али је он у већини случајева успевао да нанесе бар исто онолико рана колико би сам задобио. Но док је њему или бар једном делу његова духа бол, ма колико оштар и стваран, причињавао задовољство, мучитељке које је он са своје стране мучио биле су већином сасвим нормалне младе жене које нису умеле да уживају у сопственој патњи. Он је, дакле, боље пролазио; али се и поред тога сматрао жртвом и био у сталном моралном огорчењу. То прво виђење убедило је Кингама да је Грација управо оно што је она хтела да га убеди да јесте — безобзирна сладострасница. Као многе личности слабог карактера и без самопоуздања, Грација је често била изванредно смела. Обично пасивна и послушна, она се понекад упуштала у најчудније поступке — и то не на основу неке одлуке, већ баш зато што није знала шта да одлучи, што није имала смисао за одговорност и што је била неспособна да схвати неповратност једног чина. Замишљала је да може да дела неодговорно, не обавезујући се; и пошто није имала унутарњег осећања обавезности, упустила би се у поступке који би је — издвојивши се од ње и поставши део велике машине света — увлачили, некад без њене воље а некад с вољом, у најчудније, неочекиване ситуације. Ето, та неодговорна плахост карактера који није имао снаге за доношење смишљених одлука (здружена с њеном кобном способношћу да се живо замисли у свакој улози која би јој се једног часа учинила привлачном) начинила ју је једанпут социјалистичком агитаторком приликом општинских избора; други пут, пушачем опијума у оној прљавој и опасној јазбини близу Трговачког пристаништа у коју је одлазио Тим Мастерман; трећи пут, ловцем на коњу,

151 мада се коња бојала; а једном приликом — мада јој је то било бескрајно непријатно, али пошто је лакомислено тврдила да не зна шта је стидљивост и није више могла да се повуче — моделом за један од актова Левицког. И кад се бацала о врат Кингаму (баш као што се неколико ноћи раније бацала Мастерману, Гејну, Левицком), то је било неодговорно, без размишљања о могућим последицама својих поступака, не схватајући чак сасвим ни да ће уопште бити неких последица. Истина, она је себе била замислила као „модерну“ младу жену, и пошто ју је Родни напустио, она је журно тражила новог љубавника, само да би одржала свој понос. Па ипак, не би било тачно рећи да је она одлучила да употреби кокетерију да би постигла оно што је желела. Она ништа није одлучила; јер одлука је нешто смишљено, срачунато; она се само плаховито упуштала у разне поступке, тачно онако као што се упуштала у оно говорење насумце, не мислећи у шта би је дела или речи могли уплести. Али док логичке недоследности немају много значаја и док се лажни интелектуални ставови могу лако напустити, дотле последице дела или речи које делима воде нису тако незнатне. Јер се акцијом уплеће оно што је значајније од интелекта — тело. Извући се телесно из једног лажног положаја, тежак је посао и често врло мучан. Неодлучна и лакомислена, Грација је то често на себи искусила. Али је то није спречавало да понови своју грешку. Искуство никад не спречава. Као што рекох, Кингаму се она учинила онаквом каквом је сама, неодговорно, желела да му се прикаже. Што је било намењено изазивању изазвало га је. Он је био ванредно осетљив на ту врсту љубавног задиркивања. И то толико да његово интересовање за Грацију није било за њу много ласкаво. Довољно је било да жена покаже за њега извесно живо, заводничко интересовање: било је скоро сигурно да ће Кингам подлећи. Сећам се како је једном у Паризу био сасвим ошамућен пискавим зачикавањем једне америчке хористкиње из Фоли-Бержера. Тај први утисак о Грацији као „модерној“, опасној, изазивачкој заводници остао је чврсто у Кингамовој глави и никакав доказ о противном није га могао избрисати. При том

152 првом сусрету он је одредио свој осећајни став према њој; и пошто га је једном заузео, више није хтео да га мења, ма како опипљиви били докази да није у праву. Да ли је он губио моћ размишљања и постајао неспособан да уочи чињенице које би пореметиле његове предрасуде, или је намерно затварао очи пред оним што није желео да види, то не знам тачно. Чини ми се да је код њега свако снажно осећање имало двоструку последицу: да га у исти мах начини и глупим и врло довитљиво перверзним. — Мислим да код жена ове садашње генерације има нечег заиста демонског — рече ми он два-три дана доцније својим снажним, повишеним гласом. — Нечег демонског, — понови он — збиља демонског. — Једна од особености његовог писања и говора била је да се ухвати за неку реч, ако му се свиђао њен звук, па да је обрће до изнемоглости. Ја се насмејах. — Де, де, зар ти се, на пример, Катарина чини баш тако нарочито демонска? — Она није из ове генерације — одговори Кингам. — Не припада јој духовно. Ја Се опет насмејах; није било лако препирати се с Кингамом. Мислите, притеснили сте га; дижете већ своју логичку тојагу да га треснете по глави. Али док је спуштате, он је већ избегао ударац, склизнувши кроз неку рупу коју је сам пронашао и тако се измигољио из распре. Немогуће је било доказати да није у праву из простог разлога што никад није остајао довољно дуго у једном интелектуалном ставу да би се нешто могло доказати. — Не, Катарина није — продужи он после краћег застанка. — Мислим на ону Педлијеву. — Грацију? — запитах са чуђењем. — Грација демонска? Он климну главом. — Демонска — понови убеђено. Видело се да је та реч стекла за њега огромну важност. Она је била језгро око којег су се у том часу кристалисале све његове мисли и осећања. Сав његов свет сређивао се око речи „демонски“, око идеје демонског уопште и Грацијиног демонства посебно.

153 Ја се побуних. — Од свих недемонских личности које сам икад знао — рекох — чини ми се да је Грација то у највећем степену. — Не знаш је ти — одврати он. — Познајем је неколико година. — Али не стварно — рече упорно Кингам, склизнувши ван распре кроз једну од својих рупа. — Ти никад у њој ниси пробудио њену демонску пожуду. — (Помислих на Грацију и морадох да се осмехнем; осмех раздражи Кингама.) — Кези се само, — рече он — уображавај да све знаш ако ти то чини задовољство. Ја ти само једно велим: она никад није покушала да те улови. — Вероватно мислиш на оно њено прилично глупо кокетирање оне вечери — рекох. Кингам климну главом. — То је било демонски — рече тихо, више за себе него мени. — Демонска похота. — Али, уверавам те, све то што је било те вечери обична је будалаштина. Она није демонска: она је детињаста. Она једино још увек себе замишља у роднијевском стилу. Хтела би, сад кад ју је Родни Клег напустио, да покаже како јој је то свеједно. Ето, зато хоће да брзо ухвати другог љубавника — због престижа. Али, што се тиче демонства — слушај, па то је бесмислено. Она није довољно одређена да би била демон. Она је само онаква каквом је начине прилике и њена уобразиља и остали људи. Дете и ништа друго. — Мисли што хоћеш, — остајао је Кингам упорно при своме — али ти је не познајеш. Како би је и знао, кад тебе није гонила? — Којешта! — рекох нестрпљиво. — Кажем ти, она је демонска — понављао је он. — Ког си ђавола, онда, тако журно прихватио њен позив на ручак? — Има ствари које су неизбежне — одговори он тајанствено. — Ти си немогућ — рекох слежући раменима. Изводио ме је из стрпљења. — Најбоље је да потражиш свог демона и што пре одеш у пакао.

154 — Тамо сам баш и кренуо — рече он. И као да сам га подсетио на неки састанак, погледа на сат. — Дођавола, — додаде промењеним гласом — мораћу да узмем такси ако хоћу да стигнем на време. Изгледао је врло збуњен; није волео да троши без потребе. Био је већ прилично имућан, али је задржао своје уздржљиве навике, готово навике тврдице, стечене у данима малограђанског детињства и књижевног почетништва проведеног у беди. Позвао је Грацију на вечеру у Сохо; већ за то му је требало напора. А сад ће;, ето, морати да узме такси како би стигао на време да плати вечеру. Та помисао га је мучила. А пошто је она била та због које се мучио, и то мучио муком ниском, која се не признаје, за коју није могао очекивати ничије, па ни сопствено сажаљење, њему се Грација, крајњи узрок мучења, чинила још више демонском. — Неизбежно — понављао је, мрштећи се и даље, док је стављао шешир. На лицу је имао неки суров израз. — Неизбежно. — Он се окрете и оде. Јадна Грација! — помишљао сам затварајући врата и враћајући се у собу. За њу је то било исто тако неизбежно као и за Кингама. А Кингама сам добро познавао; симпатије су ми, дакле, биле све на Грацијиној страни. С обзиром на даљи развој ствари, био сам сасвим у праву што сам своје симпатије упутио у том правцу. Јер, ако је иком саучешће било потребно и ако га је ико заслуживао, то је била сирота Грација за време оних жалосних месеци 1922. Она се заљубила у Кингама, и то — мада је он био трећи човек у њеном животу — заљубила се први, баш први пут у свом животу, болно, очајнички, лудо. Мислила је најпре да ће се само поновити оно што је било с Роднијем. Све је то требало да се састоји у љупком и перверзном миловању, измешаном са шампањцем, сендвичима и лаким, нежним разговорима; затим, дивна писма у стилу осамнаестог века; па вечерње седељке и разни забавни излети. Тако је било с Роднијем. Мора се признати да је он ту врсту љубави водио заиста у правом стилу; било је то очаравајуће. Грација је замишљала да ће исто тако бити и с Роднијевим наследником. И то би углавном и

155 могло бити да је наследник био Левицки, или Мастерман, или Гејн. Али наследник је био Кингам. Избор је био кобан, мада су се могле избећи најгоре последице да се она није заљубила. Да га није волела, могла би га просто напустити кад би постао сувише неподношљив. Али, она га је волела и стога била потпуно у његовој власти. Кингам је рекао да је то било неизбежно; у његовом случају та неизбежност је долазила од његове перверзне потребе да се с времена на време предаје снажним узбуђењима, да буде понижаван и да понижава, да пати и да другима причињава патњу. Он је волео страст, не жене; оне су биле само њен узрок или извињење. Та повремена оргијања у страсти била су му неопходна, исто као што је пијаници неопходно да се повремено опија. Пошто би неко време уживао у том, потреба би била задовољена и он се осећао способним да се одвоји од љубазнице коју је волео само као изазивача емоција, не ради ње саме. Кингам је своју жудњу могао да задовољи; његова глад била је утољива. Али Грацијина чежња је била од оних очајних, безнадних чежњи које се само неким чудом могу задовољити. Она није желела ништа мање него да се потпуно сједини с једним другим бићем, да га до дна упозна и да за њу не буде више код њега никакве тајне. Таква чежња може се испунити једино скоро чудесним стицајем две једнаке љубави, две нарави подједнако искрене. Таквог стицаја овде није било. Кингам је био навикао да свим својим познаницима пре или после каже шта о њима мисли — што је свима било неугодно. Он је то називао „чишћењем атмосфере“. Али тим се у ствари ништа није чистило; тим се замрачивало и мутило, правила се грмљавина под ведрим небом. Кингам можда не би признао, али ето, то је било управо оно што је он и желео. Ведро небо му је било досадно; он је уживао у олуји. А кад би успео да олују изазове, показао би искрено изненађење што људи не могу да отрпе отворену реч, ма колико она била искрена и речена ради њиховог добра. Пошто би своје пријатеље увредио бруталним речима, он би им пребацивао што се осећају увређени. Мало је Кингамових љубави или пријатељстава преживело последице његове отворености. Случај са Грацијом био је један од изузетака.

156 Од самог почетка Кингам је сматрао потребним да „прочисти атмосферу“. Чак и при првом њиховом сусрету у мојој кући био је мало груб. Доцније се претворио у неку врсту Тимона Атињанина. Њена лакомисленост, њена сладострасничка филозофија живота, њена безосећајност, њена „демонска пожуда“ — то су биле карактеристика о којима јој је са свом својом страсном жестином казивао своје мишљење. Сутрадан после његове вечере у Сохоу срео сам га опет у Квинс Холу. — Рекао сам јој шта мислим о њој — саопштио ми је. — А шта је она мислила о твом мишљењу? — упитах. Кингам се намршти. — Изгледа као да јој је чак било угодно — одговори он. — Ту је демонска снага тих жена. Оне се просто поносе стварима због којих би требало да се стиде. Стога оне не могу да схвате ништа што је пристојно. И зато што не схватају, оне су крајње немилосрдне и безобзирне. — Ти си непоправљив романтик — подсмехнух му се. Кад сам му рекао — и то тако благо — шта мислим о њему, Кингам се стресао као ошинут коњ. Туђа искреност вређала га је исто као и његова друге; можда и више. Једина разлика је била у томе што је он уживао у болу. — Будалаштина — поче он увређено. Његов одговор је потрајао за време целог одмора и био је пригушен тек првим звонким акордима увертире Мајстора певача. Забављао сам се нагађањем каква су морала бити његова осећања сабијена тако у принудно ћутање. Различита, бујна, неуморно упорна, рашчлањавајући се у све тананије нити — нису ли она духовно сасвим одговарала музици коју смо баш тад слушали? Кад се вагнеровска бука стишала, Кингам продужи своје прекинуте протесте. — Изгледало је да јој је угодно. — Тако је, према Кингаму, Грација дочекала његове непријатне истине. Пошто сам размислио, био рам убеђен да му је запажање било тачно. Јер Грација је још увек замишљала себе у роднијевском стилу — као жену „модерну“, жену „осамнаестог века“ (занимљиво је како су ови изрази постали међусобно замењени), са свим оним

157 што је Родни сматрао саставним деловима „Вечно женског“. Разуме се да би јој било пријатно да је видела како ју је Кингам примио према њеној сопственој процени — и не само да је прихватио њену процену него ју је још сам пребацио, додавши демонски карактер модерности, осамнаестом веку и Вечно женском, које је она себи скромно — сувише скромно, како је сад приметила — приписивала. Она је Кингамове оптужбе примала као комплименте и смешила се с неизвештаченим задовољством кад јој је он говорио како је немилосрдна, кад јој је пребацивао њену демонску пожуду према дрхтавим душама и не тако страшљивим телима њених жртава. У Роднијевом друштву темперамент је био исто онако de rigueur као на двору шлеп и нојево перје. Грација је себе замишљала као чудо од темперамента; али је волела да јој ту њену слику потврде и спољни сведоци. Кингамове грдње су је убедиле да је себе правилно видела. Што је Кингам био оштрији, то је она била задовољнија и више јој се свиђао. Осећала је да он њу заиста озбиљно схвата као фриволну жену, да је не цени мање но што она заслужује. Његово сведочанство појачало је њено поуздање и она је под кишом његових клетви играла своју улогу с још више лакоће и у још савршенијем стилу. Кингам је био раздражен кад је видео како Грација безочно цвета под оним што је он мислио да ће је смождити. Онда ју је грдио још жешће, а уколико се он више жестио, утолико се њена вечна, модерна женственост, женственост из осамнаестог века показивала још спокојније безбрижном. Међутим, испод те коре, и скоро несвесно, Грација се заљубљивала у њега. Видео сам Кингама у односу с многим мушкарцима и женама. Ниједно од тих лица није према њему било сасвим равнодушно. Или га нису трпели — ја не знам човека који је имао више и љућих непријатеља него он — или су га волели. (Могу да додам да су многи од тих који су га волели доцније прешли у онај супротни табор.) Ако испитам своја сопствена осећања према њему, морам да закључим да сам и ја на неки начин био заљубљен у њега Јер зашто бих ја који сам га тако добро знао, који сам знао колико он може да буде и колико је обично и бивао неподношљив, зашто бих се ја, упркос свему,

158 дружио с њим? И зашто бих увек чинио толике напоре да и изгладим наше непрестане препирке? Што га нисам већ једно десетак пута пустио да иде до ђавола, или бар захвално примио оно удаљење које је наступило после наше најљуће свађе — свађе поводом оног доброг трапавка Херберта — и пустио да то остане разлаз заувек? Једино објашњење је да сам, као и сви који га нису мрзели, био унеколико заљубљен у Кингама. Он је за мене у извесном смислу био важан, веома значајан, потребан. Осећао сам да се у његовом присуству моје биће шири. У мени би одједном настајала као нека плима; сувим, песком засутим, пустим каналима мог бића потекао би живот снажно и бујно. А Кингам је био тај месец који га је кроз пустињу вукао навише. Сви који су нам драги врше на нас, у већем или мањем степену, тај утицај сличан месечевом, извлачећи из нас млазеве живота док они не прекрију оно што је дотле У немилој средини било суво и мртво. Али има личности које својом близином подижу плиму више и у много већем броју душа него други људи или жене. Кингам је спадао у та изузетна бића. Онима којима је био драг био је дражи од других, наоко много пријатнијих познаника. Било је у њему неке топлине, жара, сјаја. Могао је да вас очара и онда кад је говорио нешто с чим се нисте слагали или радио нешто што сте осуђивали. И његови непријатељи признавали су постојање и моћ његове чари. Катарина, која му није била баш непријатељ, али јој се никако није свиђао његов начин живота и мишљења, морала је признати да је увек био у стању да пригуши бар за часак све њене предрасуде и да јој буде мио бар за време док је ту, с њом у соби. Грација није дошла с предрасудама против њега — сем мишљења наслеђеног од Роднија да је то дивљак; а уз све то, дивљаци више привлаче него што одбијају. На њу је лако могла да утиче свака личност јача и изграђенија од ње. Није, дакле, било чудо што је подлегла његовој привлачности, тако да јој се прво свидео а убрзо га је лудо заволела. Прошло је, ипак, мало времена пре но што је Грација постала свесна да га воли. У првим данима њихове љубави она је била сувише заузета својом улогом модерне жене да би приметила у себи једно тако нероднијевско осећање. Љубав, та

159 истински луда ствар, није била у складу с карактером који је играла. Требало је да је нешто одједном снажно затресе па да схвати шта осећа према њему и да у истом часу заборави да буде „модерна“ и „женствена“ у Роднијевом смислу речи и постане — шта? Хтео сам рећи „она која је“. Али може ли се рећи да је човек „онај који је“ кад је преображен или болно унакажен љубављу? У љубави нико није онај који је; или, ако вам се свиђа да се то изрази романтично, на обратан начин, нико није онај који је док је заљубљен. Излази углавном на исто. Разлика између Грације која воли и Грације која не воли изгледала је утолико већа што је то била разлика између једне роднијевске „вечите жене“ и једне „кингамизиране“ жене. Јер, чак и у љубави Грација је себе замишљала у извесној улози, и та је улога неминовно била усклађена према њеном љубавнику. Њеног „роднизма“ је нестало и он је замењен „кингамизмом“. Она себе више није видела као модерну, младу аристократкињу, већ као исконско, „страсно“ отелотворење („страсно“ је била једна од омиљених Кингамових речи) оног што је њен нови љубавник сматрао идеалном женом. Њихова присност трајала је више од месец дана пре но што је Грација схватила праву природу својих осећања. Кингам се неуморно удварао. Тужења на њену демонску природу измењивала су се с позивима да му буде љубазница. Грација је те прекоре примала као комплименте и одговарала на њих у смеху, насумце, ма којом бесмислицом која би јој прошла кроз главу. Ти њени лакомислени и неразумни одговори, које би Родни поздравио као врхунац модерне духовитости, Кингаму су се чинили врхунцем демонства. — Она је као Нерон који свира над Римом који гори — рече ми он једног дана. Он је био Рим — средиште света — у пламену. Пошто га је запалила, Грација га је посматрала како гори, и гледајући његово разарање, говорила бесмислице. Што је још горе, она није хтела да угаси његов пожар. Упркос „демонској пожуди“ коју јој је Кингам приписивао, она првих пет-шест недеља њиховог познанства није пристала да му буде љубазница. Она је Кингама заробила; то је било

160 довољно да јој се поврати поуздање и она представа о себи као модерној сирени с много успеха, коју је Родни поколебао својим напуштањем. Можда би се слагало са улогом жене осамнаестог века да му је одмах пала у загрљај; али је извесна урођена стидљивост спречавала Грацију да буде сасвим доследна. Њено одбијање да се одмах преда чинило се Кингаму опет нечим демонским; према његовој теорији, она је савлађивала своју природу само да би њега мучила. Листи њених кривица додата је тако и перверзна склоност свирепости. Грација је била очарана том нежном оптужбом. Кингамови напади су је дотле више забављали него болели. Схватала их је више као комплименте него као увреде. Штитио ју је оклоп њене равнодушности. Али убрзо, сазнањем да га воли, тај оклоп је збачен, и она је с јачањем љубави све осетљивије дрхтала при сваком Кингамовом нападу. Критични, апокалиптични догађај збио се у Кингамовом стану. Било је топло, запарно поподне раног лета. Кад је Грација стигла, небо је било застрто и у ваздуху се осећао долазак олује. Она је имала на себи — то знам по оном што је Катарини причала о догађајима тог поподнева — имала је на себи први пут једну потпуно нову хаљину из Париза; била је мишје боје, с два црвена тона око врата који су скоро одударали један од другог а ипак се слагали, и који су били поновљени на рукаву код маншете и на једном волану уметнутом у сукњу. Мислим да је хаљина била од Поареа, а била је врло модерна и мало ексцентрично елегантна. Једном речју, то је била хаљина као створена за Роднијеву љубазницу. Грација је увек обраћала пажњу на своје одевање и доцније је осетила несклад и било јој је врло мучно. Утолико више што се због те хаљине осећала веома срећном кад је дошла. Мислила је о томе како јој добро стоји и како свет који је види на улици мора да је сматра елегантном и оригиналном. И питала се какав ће утисак та хаљина учинити на Кингама. Надала се и веровала да ће му се допасти. Кингам је, на свој начин, имао исто онако оштро око за одело као и Родни. Истина је да није имао онај Роднијев скоро

161 професионални смисао за стил, крој и елеганцију. Родни је промашио каријеру великог кројача. У свакој слици коју је насликао био је видљив помодни кројач; он је погрешио занат. Кингам је на други начин посматрао одело. Он није имао око кројача, већ око моралисте. За њега је одело било симбол и видни израз душевног стања. Отуда се Грацијина мало ексцентрична и врло смела елеганција њему чинила изразитим симболом њене демонске природе. Он је гледао њену одећу као изданак њеног духа. Она је била део ње и Грација је била непосредно и потпуно одговорна за њу. Никад му, изгледа, није падало на памет да су у одговорности могли да учествују и кројачи, модискиње или пријатељице са својим саветима. Он одмах једним погледом одмери Грацијину хаљину. — Имате нову хаљину — рече гласом који је оптуживао. — Свиђа ли вам се? — упита она. — Не — рече Кингам. — Зашто? — Зашто? — понови он. — Па ето, мислим, зато што вас тако добро изражава, зато што вам тако ђаволски добро одговара. — Очекивала бих да би то био разлог да вам се допадне. — О, био би, несумњиво, — рече Кингам — био би, кад бих ја могао да вас посматрам просто као неки призор, нешто равнодушно, што је само за гледање, као каква слика. Али ја према вама нисам равнодушан, и ви то знате и свесно ме мучите. Како можете очекивати да ми се свиђа оно што чини да још демонскије будите жеље и тако појачавате моје мучење? Он јој се дивље унесе у лице. Грација се морала напрегнути да би одржала чврст поглед пред тим сјајним, тамним, изразитим очима. Он јој приђе ближе и стави јој руке на рамена. — Данас ћете бити моји — рече. Грација одмахну главом, смешећи се ћудљивим, „вечно женским“ смешком. — Да, бићете. — Он је стеже још чвршће за рамена.

162 — Не, нећу — одговори Грација и удахну ваздух; његов стисак јој је причињавао бол. — Кажем вам да хоћете. Они се погледаше у очи, као непријатељи. Грацији је срце узбуђено куцало. — Једног тренутка мислила сам да ће ме задавити — причала је Катарини. Али она издржа напад и победи. Кингам спусти руке с њених рамена и окрете се од ње. Он пређе на другу страну собе и, ослоњен на зид, крај прозора, ћутећи је посматрао небо које је било сиво. Грација се умирила и села на диван. Она подви ноге несташним и изазивачким покретом, који је, на жалост, прошао неопажен, пошто је Кингам јогунасто стајао окренут леђима. Отворивши торбицу, она извади табакеру, отвори је, извуче цигарету и упали — све врло немарно и врло смишљено. Јачала је нерве да би одолела следећем нападу — и вероватно је у исти мах хтела да га наједи, кад се буде окренуо, призором свога спокојства. Очекивала је да се понове његове малопређашње грубости или уобичајена пребацивања. Није била спремна да се одупре новој врсти напада коју је он сад усмерио против њене осетљивости. Кад се Кингам најзад окренуо и пришао јој — а она је готово попушила цигарету пре но што је то дуго ћутање прекинуто — приметила је да плаче. Као што сам рекао, Кингам није био човек који глуми осећања. Све што је тврдио да осећа он је, уверен сам, искрено и осећао. Али су њему осећања долазила сувише лако, исувише је волео да осећа. У приликама у којима би се други обуздавао, Кингам је пуштао на вољу својој осетљивости или ју је, штавише, будио и подбадао на ватренију и дужу активност. Њему није била потребна никаква факирска вештина да би пао у узбуђење, ни играње, ни дрека, ни ударање у таламбасе, ни шибање тела. Он је то постизао изнутра, дубоким усредсређењем на предмет своје жеље или мржње, на узрочника своје патње или задовољства. Он је дуго сањарио о својим љубавима или мукама и правио их значајнијим но што

163 су у ствари биле; у машти је изазивао пригодне слике, слике недозвољених наслада, онда кад су га раздирале жудње; призоре вређања, унижења, беса, онда кад је на неког био љут; слике своје јадне личности, кад је хтео да се сажали на самог себе — он, усамљен, кога нико не воли, потпуно напуштен, на самрти чак... Дуга пракса начинила га је уметником у развијању својих осећања, у одржавању самог себе у неком, тако рећи, непрекидном стању кључања током извесног дужег времена. За то мало недеља свог удварања успео је да себе убеди да је оно што осећа према Грацији најватренија љубав, и да га њено одбијање — демонско садистичко одбијање — да му постане љубазница ставља на најгрозније муке. Он је болно и дубоко уживао у томе. Оргија је још била слатка; није се још осећао засићен. Сузе су му наврле услед осећања сажаљења према самом себи, које га је нагло и снажно обузело после оног насилничког наступа. Одједном је схватио да је то присиљавање узалудно; бесмислено је било мислити да ће је дрмусањем, ударцима или дављењем навести на попуштање. Удаљио се од ње, очајан. Он је сам и одбачен; нико за њега не мари; он расипа свој дух у срамоти — свој драгоцени, дивни дух — и спаса му нема, лудило је сувише јако. Он је пропао човек, потпуно пропао. Стојећи тако крај прозора премишљао је о свом јаду све док то осећање одједном није постало неподношљиво. Сузе му навреше на очи. Осетио се као дете, као уморно дете које се безнадежно предаје својој несрећи. С лица му нестаде сваке живости; то је сад било лице мртваца слеђено у маску мирног очајања. Бледо, риђе браде, нежних црта, оно је било слично лицу мртвог Христа или Христа на умору на каквој фламанској слици мучења на крсту. Ето, то лице мртвог Христа окренуло се сада Грацији Педли. Лице мртвог Христа — а оно које је пре тога видела било је лице Луцифера, пламтело је од живота и страсти, светлело неком опасном, кобном лепотом. Очи које су тада блистале сад су биле скоро склопљене, тако да је лице давало утисак слепоће. А између полузатворених капака лагано су текле сузе.

164 У првом часу, угледавши то патничко лице, она се уплаши. Али страх одмах уступи место силном сажаљењу. То лице, у исти мах без живота и пуно патње! Па те сузе! Она никад раније није видела мушкарца да плаче. Њу потпуно захвати сажаљење и — сетивши се да је она крива — страсно кајање, осуђивање себе, жеља да исправи оно што је учинила. А упоредо с тим, осети једно друго, снажније осећање, осећање у којем су сажаљење и кајање били осећање да је Кингам једино биће на свету које има значаја за њу. То је била љубав. Он ћутећи пређе преко собе, сручи се на колена пред диваном на којем је Грација упола седела упола лежала, с недогорелом цигаретом међу прстима, слеђена изненађењем у статуу заваљене модерне жене; положивши главу на њено крило, он зајеца без речи. Нестаде мађије која је Грацију укочила. Она се наже и помилова га по коси. Тај покрет је подсети на недопушену цигарету; баци је у камин. Прсти су јој додиривали његово теме, потиљак, уши, образ који је он склањао. — Мили мој, — шапутала је — мили мој, не смеш да плачеш. Страшно је кад плачеш. Сад и она поче да плаче. Они дуго остадоше у истом положају, Кингам клечећи, лица притиснута уз њено колено, а Грација сагнута над њим, милујући га по коси, обоје у плачу. Наше мисли и осећања су у међусобној вези. Они се само по изражавању разликују и оштро одвајају, али не и стварно. Неки људи су бољи математичари кад су заљубљени него кад нису; неки су, опет, гори. Али и у једном и у другом случају љубавно осећање утиче на рад мисли. Оно још моћније утиче на друга осећања, као што су сажаљење, храброст, стид, страх од смешног, које појачава или смањује, како кад. Може се поставити као опште правило да једно снажно осећање припрема у нама тле за друга осећања, ма колико она била на изглед несагласна с првим. Тако, радост може да изазове сажаљење, а стид срџбу. Срџба и бол могу да одведу похоти. Жестоке распре се не ретко завршавају загрљајима; а понекад се над тек затрпаним гробовима одигравају чудне оргије, оргије које равнодушном посматрачу изгледају изванредно

165 неприличне, али које врло често не треба приписивати неком циничном недостатку осећања, већ, баш напротив, њиховој обилности. Туга ствара извесно осећање усамљености, потребу за утехом. У исти мах, стављајући целу личност у покрет, туга чини душу нарочито подложном чулним упливима, и у растројству у којем се налази она је неспособна да се обузда; тако се некад деси, кад се појави жељени утешитељ (при погодним условима пола и доба старости), да се саучешће преобрази не само у љубав већ у жеље које траже хитно задовољење. Сличан преображај десио се и овог пута. За сузама су дошли пољупци, све мање и мање влажни од суза, па миловање и загрљаји. Ћутљиви заноси и слатке малаксалости. — Волим те, волим те — понављала је Грација, и била је скоро уплашена силином нових узбуђења, снагом тих нових оштрих осећања која је изражавала тим старим, излизаним речима „волим те“. А Кингам ју је љубио и допуштао себи, за часак, да буде срећан без неке резерве или унутрашњих замерки, не упуштајући се унапред у она накнадна размишљања која садашњост претварају у историју и — критиком, оцењивањем, разматрањем и осуђивањем — уклањају све дражи садашњег тренутка. Једноставно, био је срећан. Дође време растанка. — Морам да идем — рече Грација, уздишући. Али Грација која је отишла била је друкчија жена од Грације која је дошла два часа раније. То је била Грација која воли и обожава, Грација смерна од љубави, Грација за коју је одједном изгубило сваки значај да ли ће бити модерна и grande dame у стилу осамнаестог века и помодног духа. Док је пред огледалом намештала косу, запањи је бесмисленост њене нове хаљине, чији је несклад с тим тренуцима био дречав. Чинило јој се да је њена љубав према Кингаму нешто огромно и значајно, нешто сасвим свето; нова хаљина је пред том љубављу личила на одело кловна у цркви. Идућег дана на себи је имала једну стару хаљину из прероднијевског доба — бели муслин с црним тачкама; нимало упадљиво, помодно или

166 ексцентрично. Њена душа обукла се, тако рећи, онако како јој је то пристајало. Али је Кингам у међувремену имао кад да спомен јучерашњих радости затрује сваковрсним отровним накнадним размишљањима, да пронађе домишљата и ужасна објашњења поступака који су очевидно били једноставни и безазлени, и дочекао ју је као да није променила ни хаљину ни душу, као да је заиста она жена чију је улогу играла толико недеља. — Лепо — рече отворивши јој врата. — Видим, хоћете још. Грација је очекивала да ће је он примити са оном благом и дивном нежношћу коју је показао дан раније, и свирепо ју је изненадила грубост његовог гласа, хладноћа и горчина његовог израза. — Шта, још? — упита она; њене очи које су сијале радошћу постадоше уплашене, и нестаде осмеха с којим је тако жудно ушла у собу. Погледа га унезверено. — Шта, још? Кингам се насмеја гласним, нељубазним, невеселим смехом и показа на диван. Од прошлог састанка он је највише размишљао о Грацијиној демонској пожуди. У првом тренутку Грација није разумела шта је хтео да каже. Она толико није мислила на ту страну њихове љубави да јој није пало на памет да Кингам на то мисли. А потом јој одједном свану пред очима. Крв јој јурну у главу. — Кингаме! — узвикну. (Кингам је био један од оних људи које свако, па и најприснији пријатељи, зову по презимену. Уз њега је он имао само још два почетна слова — Ц. Џ. Нисам никад знао шта она представљају. Ваљда Џон Џорџ. Али то је било споредно; он је увек био „Кингам“, просто и јасно.) — Кингаме! Како можете тако нешто да кажете? — Како могу? — понови он подсмешљиво. — Просто тако што не држим смоквин лист на устима, где га иначе увек држе све пристојне особе, које никад не говоре о својим пороцима. Чини што хоћеш, само не говори о томе, тада си пристојан. Али забога, — продужи он иронично — ја сам мислио да си ти исто тако изнад пристојности као што си и изнад добра и зла — или испод, како кад.

167 Грација, која је долазећи очекивала пољубац и нежне речи, удаљи се лагано од њега, приђе дивану, седе и бризну у плач. Тренутак доцније Кингам ју је држао у наручју и љубио њене сузе. Није ништа говорио; пољупци су постајали све страснији. Она је у почетку уклањала лице. Али се најзад пустила. Извесно време осећала се срећном. Заборавила је на Кингамове сурове речи, или, уколико их се сећала, чиниле су јој се као речи изговорене у бунилу — тако рећи грешком, не с намером, не озбиљно. Већ јој се скоро сасвим повратило поуздање, кад се Кингам нагло и грубо ослободи њеног загрљаја, скочи, стаде да шета немирно по соби и да се хвата за главу. — Ужасно је имати неки порок — поче он. — Нешто што собом вучеш, али што ниси ти. Нешто што је јаче од тебе, чему би хтео да се одупреш и да га победиш, али не можеш. Порок, порок. — Та реч га је одушевљавала. Она је за тај час постала средиште његовог свемира. — Ужасно је ‘то. Демон је ушао у нас, то је наша невоља. Ми носимо уза се своје демоне, своје пороке, а они су за нас прејаки. Обарају нас на земљу, и ужасно побеђују. — Он се стресе од гнушања. — Ужасно је осећати да те убија твој порок. Да те демон Духовно убија, да гуши твоју душу топлим, меким месом. Мој демон употребљава тебе као свој инструмент за убијање; твој демон употребљава мене. Наши пороци кују заверу; то је конспирација, договор о убиству. Дотле је Грација већ постала несрећнија но што је била икад у животу. (А пре два месеца, да је Родни рекао то исто мало друкчијим речима — у виду комплимента њеном темпераменту — она би била усхићена.) — Али, ти знаш да те волим, знаш. — То је било све што је могла да каже. — И зашто онда говориш тако, кад знаш? Кингам се насмеја. — О, ја знам, знам исувише добро. Знам ја шта теби сличне жене подразумевају под љубављу. — Али, ја нисам... — Грација застаде; рећи „себи слична“ некако није изгледало сасвим разборито —... томе слична. — Ниси слична себи? — упита Кингам подругљиво. — Нисам онаква каква мислиш да сам — Грација се упорно пробијала кроз збрку речи. — Мислим, нисам будаласта, нисам

168 лакоумна и све остало. Заиста нисам. — Сви они месеци с Роднијем чинили су јој се као сан; а ипак, она их је стварно проживела. И било је стварног шампањца и сендвича и не само учених разговора... — Бар не сада — додаде она. — Сада познајем тебе. То је нешто друго; зар не можеш да схватиш? Сасвим друго. Зато што те волим, волим, волим, волим! Сваки други би пустио да га убеде, бар за тај тренутак; затражио би опроштај, пољубац и помирио би се. Али за Кингама је то било сувише олако, сувише бледо с гледишта осећајности. Он остаде при своме. — Знам да волиш — одговори он, трудећи се, док је говорио, да не види то болно, паћеничко лице, те широм отворене сиве очи, унезверене и јадне, које су га гледале тако молећиво, чак тако понизно. — Волим и ја. Твој демон воли мене. Мој демон воли тебе. — Али није — бунила се Грација, сломљена. — Зашто тако? — Воли силно, — продужи он дижући глас, скоро вичући — неодољиво. — И говорећи то окрете се и устреми на њу с неким бесом. — Знаш ли шта значи, — продужи, држећи Грацију која је хтела да му се отме из руку — знаш ли шта значи волети не неку личност, не чак ни цело тело, већ просто само део тог тела, и то лудачки? Знаш ли шта значи кад демон порока сву своју жудњу усредсреди на један део тела, прибира је неумитно у једну тачку, док све не нестане и не остане само један потиљак, или грудни мишић, једно стопало, колено, рука? Ова рука, на пример. — Он узе њену руку и подиже је. — И чак не цела рука, само овај јастучак од палца, овај мали меснати јастучак одвојен од осталог длана линијом живота; ето, само тај меки, гипки, набијени јастучак од меса. Он стаде да љуби то место на Грацијиној руци. — Немој, немој. Не смеш. — Она покуша да извуче руку. Али Кингам ју је држао чврсто. Он продужи да љуби тај меки, заокругљени, надути мишић у дну њеног длана, упорно, без прекида; да љуби и љуби. А онда би узео месо међу зубе и загризао, испрва овлаш, а потом све већом силином, док бол не би постао скоро неиздржљив и Грација не би вриснула, а он би онда опет стао да љуби благо и нежно као да тражи опроштај

169 или покушава да пољупцима уклони бол. Грација престаде да се бори и препусти му руку, да чини с њом шта хоће. И, малопомало, та лудачка, ограничена, демонска љубавна ватра као да је изазивала неку нарочиту сладострасну осетљивост на тих неколико квадратних сантиметара на које се била усредсредила. Сва њена способност да осети задовољство стекла се, изгледало је, при дну леве реке. Било је сласти чак и у болу који се појачавао док су његови зуби све чвршће стезали њено месо. Она се опустила; али је у исти мах осетила да има нечег срамног, па чак и грозног, у том задовољству. Оно што би могло да буде једноставно и лепо и радосно било је преображено у нешто болно, заплетено, ружно и мрачно. Кингам је могао да буде задовољан што је створио ситуацију богату многим осећајним могућностима. Ове сам сцене реконструисао тако подробно због тога што оне тачно сликају тај однос и сва његова обележја. У тражењу оштрих и болних осећања Кингам је показивао перверзну досетљивост; увек је имао изговор да заплете оно што је једноставно и изопачи оно што је природно. Велику помоћ пружила му је Грацијина такозвана демонска природа. Будући слеп онако како је само он могао бити за сваки доказ о противном, Кингам је и даље сматрао Грацију као фриволну заводницу, као чудовиште хладног порока. Те две особине су га и привлачиле; да је неко могао да га увери да је она у ствари једноставна, безазлена и детињаста, да је њена „демонска пожуда“ у ствари само понизно и тужно обожавање, он би престао да се интересује за њу. А није вредело ни убеђивати га. Ако би се Грација сувише бунила, Кингам би потегао њену авантуру с Роднијем. Није ли то био порок, чист, неулепшан порок? Зар није сама признала да тог човека није волела? Грација би онда, јадна и очајна, признала да је неоспорно била будаласта и фриволна и лакоумна, али да је сад са свим тим свршено. Све је сад друкчије, и она је сад друкчија. Зато што га воли. На све то Кингам би се, уместо одговора, упустио с ватреном речитошћу у излагање свих страхота порока, док Грација најзад не би бризнула у плач. То Грацијино демонство пружало је главни и стални повод за препирке. Али Кингам је био досетљив и проналазио је и

170 многе друге изговоре. Имајући добро око, — јер око му је било врло добро кад год није хтео да буде слеп — Кингам је брзо запазио да су Грацијине идеје, убеђења, начела и мишљења сасвим неодређени и случајни. На пример, он је приметио да су њени назори у музици само искривљено и исцепкано излагање мојих назора; да је њено мишљење о уметности само збркано Роднијево мишљење; да су њена филозофска и књижевна убеђења као недокуван рак, пола Роднијева а пола већ његова. Схвативши то?— он ју је исмејавао због њеног интелектуалног лицемерства и снобизма. Налазио је мноштво прилика да је увреди и понизи. Другом приликом би је грдио као неискрену и претворну зато што Џону Педлију није отворено признала своје неверство. — Нећу без потребе да га чиним несрећним — бунила се Грација. Кингам се насмеја подсмешљиво. — Много је теби стало до ма чије среће, а поготову његове! Ствар је у томе што би ти хтела да буде и вук сит и овце на броју — да истовремено будеш и порочна и честита. Све, само не искреност! И ту је као и обично смоквин лист стављен на погрешно место. А затим је настала страшна препирка, низ страшних препирки због тога што Грација није хтела да има дете од њега. — Једино наше извињење, — беснео је он — једино што нас може оправдати — а ти нећеш ни да чујеш. Треба да буде порок ради порока, је ли? Чиста естетска доктрина. Други пут би постао изванредно брижан према Грацијиној деци и пребацивао би јој да је рђава мајка која своју децу занемарује. — И знаш ли да је то истина — рекла је она Катарини пуна гриже савести. — То је цела истина. Ја их збиља занемарујем. Већ сутрадан по подне позвала је Катарину да пође с њом и њена два најмлађа детета у Зоолошку башту. Преко главица Пата и Мити, међу слоновима и мајмунима, медведима и папагајима, причала је Катарини о својој љубави и својим јадима. А Пат или Мити сваки час би је прекидали неким питањем.

171 — Мамице, зашто рибе пливају? Или: — Како се праве корњаче? — Знаш, ти ми много помажеш — рече Грација Катарини кад су се растајале. — Не знам шта бих радила без тебе. Кад је поново дошла, донела је Катарини један поклон; овог пута то није била пудријера, ни рукавице, нити какве пантљике, него Записи из Подземља од Достојевског. — Мораш то да прочиташ — наваљивала је. — Апсолутно мораш! Страховито је истинито. Грацијин живот је у том периоду био скоро непрекидно јадан. Велим „скоро непрекидно“, јер је било прилика кад би Кингама заморила жестока узбуђења од патњи и причињавања патњи; било је часова кад је био сушта нежност и неодољива драж. Грација је била захвална, сувише захвална, за те кратке часове среће. Стално и доследно угњетавање можда би најзад оборило и ишчупало њену љубав; услед ових повремених љубазности она је поново процветавала страсним обожавањем. Сваки пут се надала, скоро веровала, да ће срећа остати стално. Тада би долазила Катарини, доносећи собом неколико одабраних Ничеових афоризама, џепно издање Леопардија или репродукцију неке од Гојиних Desastros de la Guerra, и причала би како је срећна, како је блиставо, чудесно срећна. Готово је веровала да ће тог пута срећа трајати вечито. Готово, али никад сасвим. Увек је остајала једна сумња, један неизражени, мучни страх. И сумња је увек бивала оправдана, страх се увек показивао и сувише основан. После два-три дана одмора од својих осећајних оргија — два-три дана спокојства и доброте — Кингам би се пред њом појавио намргођен, мрачна лица, љутитих, прекорних очију. Угледавши га таквог, Грацијино срце би залупало бурно и неравномерно; осетила би се одједном зло од тог брижног ишчекивања. Каткад би он одмах праснуо. Каткад — а то је било много горе — држао би је тако у мучној неизвесности сатима, па чак и данима, намрштен, у туробном ћутању, одбијајући да каже шта му је кад би га Грација питала. Ако би у таквом расположењу покушала да га смири пољупцем или миловањем, он би је љутито одгурнуо.

172 Налазио је најразличитија оправдања за те поновне буре после смирења. Тако је један период среће завршио пребацујући јој што је у његовом загрљају пала у сувише јако љубавно узбуђење (била сувише демонски пожудна). Други пут је била крива што је, два дана пре но што се решио да јој то пребаци, рекла да јој се допадају Драјденови критички огледи. (— Тако лажне, извештачене ствари — тужио се он. — Само зато што је мода дивити се тим глупим досадним класичним писцима. Чисто лицемерство! — и тако даље.) Другом приликом је, опет, био бесан што је навалила да узму такси до Хемтон Корта. Истина, одмах је рекла да ће она платити. Али ипак, кад је дошао час плаћања, он се осетио побуђен обичном пристојношћу, као мушкарац, да извуче новчаник. И преживео је мучан тренутак док му се чинило да ће она примити његову понуду. За тај тренутак нелагодности осветио се оптужујући је за глупо и бездушно расипништво. — Има нечег изванредно простачког, — рекао јој је — нечег ужасно тупог и безосећајног код људи који су рођени и одгајени у богатству. Сама та помисао да се потроши неколико фунти на какав бесмислен каприс, док стотине или хиљаде беспослених живе, или само што не умиру, од државне милостиње! Сама та помисао! Грација је тај излет предложила зато што је мислила да је Хемтон Корт најромантичније место на свету и да би било дивно стајати с вољеним бићем крај Дуге Воде, у дубоким прозорским удубљењима, пред старим сивим огледалима, пред гордим сликама Мантењиним — и сад је била ужаснута што се стварност развила тако различито од њених снова. А за то време је још један час среће неповратно прошао. Није било чудо што је Грација почела добијати уморан и помало болестан изглед. Била је блеђа но раније и видљиво тања. Њене очи, уоквирене тамним колутовима умора, чиниле су се још крупније и још блеђе сиве. Лице јој је још било лице љупке, мало ружне девојчице — али се видело да је то девојчица с којом се ужасно рђаво поступа, девојчица безнадежно несрећна, помирена с несрећом.

173 Видећи ту потпуну помиреност с несрећом, Катарина се узбунила. — Не сме се тако клонути духом — рече она. — Бар не данас. Прошли смо доба Стрпљиве Гризелде. Али је тешкоћа била у томе што га Грација није прошла. Она је била заљубљена до унижења. Кад ју је Катарина убеђивала и молила да прекине с Кингамом, она је само одмахивала главом. — Али ти си несрећна — била је упорна Катарина. — То није потребно да ми кажеш — рече Грација и сузе јој навреше на очи. — Зар мислиш да ја то не знам? — Па зашто га онда не оставиш? — упита Катарина. — Зашто, забога? — Зато што не могу. — Пошто се мало исплакала, она продужи гласом који је још био несигуран и прекидан повременим јецајима: — То је као да је у мени неки демон, који ме гони против моје воље. Неки мрачни демон. — Почела је чак и о себи да мисли на Кингамов начин. Случај је изгледао безнадежан. Тог лета смо отишли у иностранство, на море, у Италију. У подножју оне велике кречњачке планине која се стрмо диже из понтијских мочвара и плаве равнице Медитерана, купали смо се и сунчали и упијали у себе снагу животворног сунца. На падинама те планине имала је свој дворац чаробница Кирка. Цирцеус Монс, Монте Цирцео — мађија њеног имена провлачила се кроз римљанско доба све до наших дана. У затонима испод планине налазе се остаци царских летњиковаца, а ако прошетате испод њене западне стране., наићи ћете на аветињу једног римљанског пристаништа и одмах поред њега на Лукулове рибњаке, сличне каквим светлим очима које из равнице гледају увис. У зору, пре но што сунце испуни сав простор треперавим копренама топлоте и безбојним блештавим светлом, у зору а и вечером, кад ваздух опет постане бистар и поново оживе боје и удаљени облици, далеко иза плавог залива Терачине појаве се обриси једне планине, и као неко перо беличастог, постојаног дима: Везув. А једном, попевши се пре изласка сунца на врх нашег Киркиног

174 брда, угледали смо их оба — Везув на југу, преко бледе морске површине, а на северу, иза зелених мочвари, иза мрких, тамнозелених брегова Албана, велику симболичну куполу света, куполу Светог Петра која је светлуцала над маглама. У Монте Цирцеу остали смо преко два месеца, што је било довољно да поцрнимо као Индијанци и заборавимо, или бар истиснемо из свести, спољни свет. Новине нисмо видели; на писма нисмо одговарали, а једва смо их читали; једном речју, живели смо животом дивљака на сунцу, поред млаког мора. Сви наши пријатељи и рођаци могли су помрети, на Енглеску се могао сручити рат, куга и глад, све књиге, слике, музикалије у свету могле су бити засвагда уништене — наш живот у Монте Цирцеу не би се ни за длаку изменио. Али на крају је дошло време да се вратимо у Лондон и зарадимо нешто новца. Натоварисмо наша тела одећом од које смо се већ одвикли, увукосмо стопала — која су тако дуго ужизала слободу сандала — у њихове тамнице које се зову ципеле, седосмо у омнибус до Терачине и ту се попесмо у воз. — Лепо, — рекох кад смо најзад успели да се стиснемо у два празна места која су била стешњена изванредном живошћу неколицине Наполитанаца — враћамо се у цивилизацију. Катарина уздахну и погледа кроз прозор на чаробничину планину која нас је поздрављала. Имали бисмо оправдања ако бисмо мало погрешили и помислили да се враћамо у пакао. Путовање је било грозно. Купе је био пун а Наполитанци баснословно крупни, време топло, тунели чести и дим особито црн и загушљив. А уз физичке, било је много и духовних нелагодности. Колико ћемо још новца имати кад стигнемо кући? Какве ћемо рачуне затећи? Хоћу ли моћи да до Божића завршим своју књигу о Моцарту као што сам обећао? У каквом ћу стању затећи болесну сестру? Хоћу ли морати да одем до зубног лекара? Чиме бисмо могли да одобровољимо све оне којима се никако нисмо јавили? Све сам се то питао стешњен између Наполитанаца. А погледавши Катарину, видео сам по изразу њеног лица да су је мориле сличне бриге. Били смо као Адам и Ева кад су се за њима залупила рајска врата.

175 У Ђенови Наполитанци изиђоше и заменише их путници обичнијих димензија. Притисак у купеу нешто попусти. Успели смо да заузмемо места једно поред другог. Могло се разговарати. — Много сам мислила — рече Катарина — шта ли се за све ово време десило с јадном Грацијом. Баш је требало да јој пишем! — Она ме погледа с изразом у којем се свест о кривици мешала са извесним пребацивањем. — Па ипак, — рекох, одговарајући више на њен израз лица него на њене речи — не мислиш ваљда да сам ја крив што си била лења да јој пишеш? — Мислим — одговори Катарина. — Крив си колико и ја. Требало је да ме подсетиш да пишем; да тражиш. Место тога, ти си сам пружио супротан пример и охрабрио ме у лењости. Слегох раменима. — Са женама се не може расправљати. — Зато што су скоро увек у праву — рече Катарина. — Али није то у питању. У питању је сирота Грација. Шта мислиш, шта је с њом? И онај грозни Кингам — шта ли се с њим дешава? Жао ми је што нисам писала. Ми смо, истина, у Монте Цирцеу често разговарали о Грацији и Кингаму. Али тамо, под сунцем које је пржило, усред огромних лепота тог митолошког предела — скоро нестварних за северњачке очи — њих двоје су изгледали исто онако удаљени и безначајни као и сви други из нашег лондонског живота. Грација је патила. Ми смо то, наравно, теоријски знали; али не и практично, тако рећи — не лично, не оним сазнањем које собом повлачи и саучешће. На сунцу је тешко било схватити ма шта друго ван нашег сопственог угодног осећања. Изложите сунцу једно северњачко тело и из њега ће душа готово испарити. Поплава која долази из извора телесног живота истискује духовни живот. Тело се мора свићи на светлост и живот пре но што се душа опет кондензује и врати активном постојању. Кад смо у Монте Цирцеу говорили о Грацији, били смо два тела на сунцу, скоро без душа. Наше одело, ципеле, неугодности путовања вратили су нам душе. Сад смо о Грацији разговарали са старим саучешћем, премишљајући брижно шта ће с њом бити.

176 — Чини ми се као да смо унеколико одговорни за њу — рече Катарина. — О, баш ми је криво што јој нисам писала! И зашто ми она није писала? Ја изнесох једну умирујућу теорију. — Можда она уопште није ни била с Кингамом. Отпутовала је у иностранство, као и обично, с Педлијем и децом. Кад стигнемо кући, наћи ћемо вероватно да је све то већ прошло. — Не знам — рече Катарина. Било нам је суђено да сазнамо истину, или бар њен део, раније но што смо очекивали. Када сам у Модани изишао из воза, први човек кога сам угледао био је Џон Педли. Стајао је на перону, десетак метара даље, посматрајући лица путника који су силазили из експреса, и очи су му се хитро обртале на све стране. Поглед му је био испитивачки, брз, одлучан. Личио је на детектива који је био постављен ту, на граници, да спречи бекство неког злочинца. Осећали сте да никаква варалица, никакав џентлмен разбојник, ма како био препреден, не би имао наде да се провуче или да с дрским самоуверењем прође мимо тих очију које све виде, ловачких очију. Ето, услед те помисли, увиђајући да нема наде, савладао сам свој првобитни нагон који ме је вукао да побегнем — са станице, ма куда — да се скријем — у вагон с пртљагом, у тоалет, под седиште. Не, то је очевидно била пропала ствар. Излаза није било. Пре или после, ма шта ја сад учинио, мораћу да се појавим на царинарници, и ту би ме он неизбежно ухватио. А воз је овде стајао два и по сата. — Настрадали смо — дошапнух Катарини док сам јој помагао да сиђе на перон. Она се окрену у правцу куда сам ја гледао и виде опасност која нас је очекивала. — Бог нек нам је на помоћи — оте јој се из уста с неуобичајеном побожношћу; а потом додаде другим тоном: — А можда то значи да је Грација овде. Идем да га упитам. — Боље немој — молио сам је, с неразумном надом да ћемо се можда некако неопажени провући. — Боље немој. Али у том часу Педли се окрете и угледа нас. Његово широко, мрко, лепушкасто лице нагло засија од задовољства; он просто потрча к нама.

177 Та два и по сата проведена у Модани у друштву Џона Педлија потврдила су ми једну занимљиву чињеницу коју сам дотле само нејасно и неодређено назирао: чињеницу да човек може дубоко и са симпатијом да се заинтересује за осећања личности чије га мисли и гледишта — укратко сви производи његова духа — нимало не занимају или су му чак досадни и мрски. Ми читамо Аутобиографију Алфијерија, Дневник Бенџамина Роберта Хајдона, и то их читамо с дубоким интересовањем. Али Алфијеријеве трагедије, Хајдонове историјске скице — све оно на основу чега су они сами полагали право на интересовање света — за нас просто више не постоје. Интелектуално и уметнички ти људи су скоро мртви. Али својим осећањима они још живе. Mutatis mutandis, исто је било и с Џоном Педлијем. Дотле сам га знао само као човека који је излагао чињенице, објашњавао теорије — укратко, знао сам му интелект; био је то један од најужасније досадних интелеката који су икад постојали. Може се рећи да сам га познавао само као јавно лице, као неуморног предавача у клупским салонима и за вечерама. Никад нисам назрео нешто од његовог личног живота. То није било никакво чудо; као што сам раније рекао, у редовним временима, кад је све лепо ишло, Педли није имао неког дубљег личног живота но што је био живот његовог тела. Његова осећања према већини људи била су осећања ловачка: задовољство кад би жртву ухватио и могао да јој прича док ова не изнемогне; бол и разочарање — ако би му жртва измакла. Према својој жени осећао је жеље здравог човека који улази у средње године, као и извесну нежност, истинску, али мало суву и више навиком створену. То је била нежност која је и себе и свој предмет, Грацију, и сувише сматрала нечим што се само по себи разуме. Педли је на свој начин волео своју жену и никад није посумњао да и она гаји исто такво осећање према њему; то му је изгледало нешто природно, неминовно, као што човек има децу и воли их, као што има кућу и послугу, и као што га вечера чека кад увече дође кући из канцеларије. Толико неминовно, да је било сасвим излишно да се о том говори, па чак и мисли; тако природно, да је то било нешто опште

178 признато, слично чињеници да човек има текући рачун у банци. Мислио сам да Педли никад неће развити неки свој лични живот; нисам био у праву. Нисам предвидео могућност да га нешто тресне тако жестоко да га из задовољства собом пребаци у сумњу у себе, тако снажно да сруши угодну зграду његовог свакодневног, уобичајеног живота. Сад га је тако нешто било треснуло. И к нама је трчао један нов, друкчији Педли. — Тако ми је мило, тако ми је особито мило што вас видим — рече он прилазећи нам. — Верујте, изванредно ми је мило. Никад ми рука није била тако топло стиснута као тада. Исто је било и с Катарином, како сам приметио по њеном лицу, кад му је препустила своје прсте; у својој срдачности, он их замало није здробио. — Баш сам вас нарочито желео да видим — продужи он окрећући се мени. Саже се и узе у руке нешто од нашег пртљага. — Хајдете да свршимо с царином, а кад обавимо те формалности, можемо мало да поразговарамо. Пођосмо за њим. Погледах Катарину и изразом лица показах јој колико ме ужасава тај предстојећи разговор. Катарина ми одврати погледом пуним разумевања и похита да стигне Педлија који је енергично журио. — Је ли Грација овде с вама? — упита она. Педли застаде, држећи по један кофер у свакој руци. — Знате, — рече он лагано и са оклевањем, као да су била могућна метафизичка двоумљења о тачном одговору на то питање — знате, у ствари није ту. Стварно није. — Говорио је као да расправља о проблему Стварног Присуства. И као да није волео да даље разговара о томе, он се обрте и пожури царинарници, оставивши без одговора Катаринино следеће питање: — Хоћемо ли је затећи у Лондону кад се вратимо? Али кад је наступио онај мали разговор, било је то сасвим друкчије од оног што сам ја туробно очекивао. — Да ли ће се ваша жена љутити — прошапута ми Педли кад је цариник свршио с нама и ми почели да се пробијамо ка

179 станичном ресторану — ако с вама проговорим коју реч насамо? Одговорих да сам сигуран да неће, и рекох Катарини, која ми одврати брзим, значајним погледом и отпусти нас обојицу смејући се. — Идите и причајте ваше пословне глупости, кад хоћете, — рече —а ја ћу почети с ручком. Ми изиђосмо на перон. Киша је почела да лије, силно, како само у планинама може да лије. Вода је ударала о стаклени станични кров и сав простор испод њега испуњавала непрекидном, досадном тутњавом; чинило ми се да ходамо унутар каквог огромног добоша о који ударају безбројни прсти кише. Кроз отворене аркаде на једном и другом крају станице магловито су се назирали обриси планина кроз беле копрене воде коју је носио ветар. Шетали смо минут-два не проговарајући ни речи. Никад Педли није тако дуго ћутао, бар у мом присуству. Нагађајући невоље које га држе у том неприродном стању ћутања, било ми га је жао. На крају, пошто смо два-три лута прошли пероном, он прикупи снагу, искашља се и поче да говори слабим, бојажљивим гласом који нимало није личио на онај снажни, самоуверени глас који је трубио о швајцарском банкарству. — Желео сам да с вама разговарам о Грацији — рече. Лице које ми је то говорило било је лице збуњено и јадно. Та банално лепушкаста маска била је сад чудно наборана и згрчена. Испод уздигнутих обрва његове очи су ме гледале упитно, беспомоћно, несрећно. Климнух главом не говорећи ништа; изгледало ми је да ћу га тако најбоље ободрити да продужи. — Ствар је у томе, — продужи он окрећући се од мене и гледајући у земљу — ствар је у томе... — Али је требало да прође доста времена пре но што се одлучио да ми каже у чему је ствар. Пошто сам врло добро знао у чему је ствар, то сам — да није сажаљење у мени било јаче од подсмеха — могао лако да се насмејем кад је наставио с тако жалосно околишним ублажавањем: — Ствар је у томе што Грација... ето, изгледа да ме не воли. Бар не као раније. У ствари, ја то знам.

180 — Откуд знате? — запитах после краћег застанка, надајући се да је о томе чуо можда из обичних оговарања, у ком случају бих могао да га разуверавам. — Она ми је рекла — одговори он, и моје наде нестаде. — А! Дакле, Кингам је успео да буде по његовом. Натерао ју је да каже Педлију ту сасвим непотребну истину, само да би ситуацију начинио мало тежом и мучнијом него што је морала да буде. — Ја сам приметио од неког времена да се она променила — продужи Педли после краћег ћутања. Чак је и Педли умео да опази оно што се већ догодило. Уосталом, знаци да њена љубав вене били су очевидни и несумњиви. Педли можда није имао маште да схвати другог; али је у сваком случају имао жеља и знао је кад су оне задовољене а кад нису. Ради објашњења, он овлаш помену извесне појединости. — Али нисам ни помислио — како бих и могао помислити — да је то стога што постоји неко други. Како бих могао помислити? — понови он у наивном очајању. И заиста, могло се врло јасно видети да му је било сасвим немогућно да тако нешто замисли. — Разуме се, — рекох утешно, потврђујући не знам ни сам шта — разуме се. — Ето, једног дана, — продужи он — једног дана, баш пре но што смо одлучили да дођемо овамо, у планине, као и обично, она одједном сручи целу ту ствар — тако нагло, знате, да ја уопште нисам био припремљен. Било је то грозно. Грозно. Опет завлада ћутање. — Ви знате оног Кингама — продужи он, прекинувши ћутање. — То је један од ваших пријатеља, зар не? Ја климнух главом. — Врло способан човек, несумњиво — рече Педли, покушавајући да буде непристрасан и да и ђаволу призна што му припада. — Али, морам рећи да ми се оно мало пута што сам га видео учинио несимпатичан. (Замишљао сам призор: Педли се упустио у објашњавање закона о осигуравајућим друштвима

181 или, сетивши се на време да говори с човеком од пера, о пијанолама, о модерној уметности или Ајнштајновој теорији. А Кингам се, опет, упорно и вероватно врло грубо, опирао да постане жртва.) — Мало сувише ексцентричан за мој укус. — Необичан, свакако — потврдих. — Понекад можда и мало луд. Педли климну главом. — И ето, — рече лагано — то је био Кингам. Ја не рекох ништа. Можда је требало да изразим .,запањеност“, како то веле у филмском свету; запањеност, ужасавање, огорчење — изнад свега запањеност. Али, ја сам слаб глумац. Нисам направио никакву гримасу, нити изустио икакав глас. Ћутећи, шетали смо полако пероном. Киша је добовала по крову над нашим главама; кроз аркаде на крајевима станице назирала су се једва видљива привиђења планина иза белих копрена. Шетали смо од Италије ка Француској и натраг, од Француске ка Италији. — Ко је то могао мислити — рече најзад Педли. — Свако — могао сам му одговорити. — Свако ко иоле има маште и ко познаје Грацију, а нарочито ко познаје тебе. — Али задржао сам језик. Призор надувеног уображења које одједном бива пробијено и спласне има у себи нечег нарочито смешног, али је површно и неувиђавно да се човек томе само смеје. Јер пробијање сујете изазива бол који може да буде исто тако оштар као и бол који наступа услед племенитијих несрећа. Увређена сујета и прснута надувеност могу бити смешни споља, као призор; али они нимало нису смешни онима које та рана боли, који то посматрају изнутра. Осећања и мишљења глумца заслужују исто толико пажње колико осећања и мишљења гледаочева, чак и у морално најнижим драмама. Што се Педли зачудио да је његова жена могла да му претпостави неког другог било је, с моје тачке гледишта, несумњиво смешно. Али то понижавајуће сазнање њега је истински погодило; чуђење је било измешано са стварним болом. Само се подсмехнути значило би одрећи право глумцу у корист гледаоца. Сем тога, бол који је Педли осећао није био искључиво производ увређене сујете. Са нижим и смешним емоцијама биле су

182 измешане и неке угледније. Његове следеће речи одузеле су ми сваку жељу за смехом, уколико сам је и имао. — Шта сад да радим? — продужи Педли после другог дужег застанка, и погледа ме, јаднији и збуњенији но икад. — Шта ја сад да радим? — Па, — почех ја опрезно, не знајући шта да му саветујем — то свакако зависи од вашег осећања према свему томе и нарочито према Грацији. — Моје осећање према њој? — понови он. — Па ето, — оклевао је збуњено — она ми је врло драга, несумњиво врло драга. — Он застаде, и онда с великим напором, обарајући ограде подигнуте око те теме годинама самозадовољног ћутања, годинама неосетљивог прихватања свега као нечег сасвим природног, продужи: — Ја је волим. Изгледа да му је изрицање те одлучне речи олакшало разговор. Као да је била отклоњена нека запрека; исповести потекоше лакше и обилније. — Знате, — продужи он, — чини ми се да ми све досад није било сасвим јасно колико је волим. То сад и чини све тако тешким — помисао да је требало да је волим више или бар свесније, док сам имао могућности, док ме је волела; помисао да у том случају можда не бих данас био овде, сам, без ње. — Он окрете лице у страну и мало заћута. — Стално мислим на њу — продужи. — Мислим на то како смо заједно били срећни и питам се да ли ћемо икад опет бити срећни као што смо били или је све то прошло, свршено. — Ту опет мало заћута. — А онда, мислим и на њу, тамо, у Енглеској, с тим човеком, на то како је с њим срећна, можда срећнија но што је икад била са мном; јер можда она мене у ствари никад није волела, или не тако. — Он одмахну главом. — О, то је ужасно, знате ли, ужасно. Покушавам да избацим из главе те мисли, али не могу. Шетам по брдима док не изнемогнем; покушавам да се разонодим причајући с људима на које наиђем на станици. Али, не помаже. Не могу да одагнам те мисли. Могао сам, наравно, да га убеђујем да је Грација сигурно бескрајно мање срећна с Кингамом но што је икад била с њим. Али, сумњао сам да ће та утеха бити од користи.

183 — То можда и није сасвим озбиљно — истакох ја без много уверења. — Можда неће трајати. Она ће се за кратко време освестити. Педли уздахну. — То је оно чему се, наравно, увек надам. Испрва сам био љут кад ми је рекла да неће да иде у иностранство и да намерава да остане с тим човеком у Енглеској. Рекао сам јој да, што се мене тиче, може да иде и до ђавола. Рекао сам јој да ће о мени чути само преко мог адвоката. Али, шта то вреди. Ја не желим да она оде до ђавола; желим да буде са мном. Више нисам љут, само сам несрећан. Угушио сам чак и свој понос. Каквог смисла има бити поносан и остати при својим одлукама ако вас то чини несрећним? Писао сам јој и јавио да бих желео да се врати и да ћу бити срећан и захвалан ако то учини. — И шта је она одговорила? — упитах. — Ништа. Замишљао сам Педлијево кукавно, конвенционално писмо, пуно оних отрцаних фраза које се с тако жалосном тачношћу појављују у свим писмима која се читају при бракоразводним парницама, или пред поротом у случају кад се неко бацио под воз због несрећне љубави. Бедне, хладне, слабе речи! Он их је, као адвокат, без сумње често диктирао клијентима који су желели да њихов позив на продужење брачног живота буде написан сажето и онако како треба, да би га потом судија према прописаном поступку употребио и дао му правну снагу. И ето, те старе, излизане фразе које једино читаочева симпатија може да надахне извесним краткотрајним животом — њих је овог пута морао да напише не у својству адвоката, већ лично за себе. Грација је, вероватно, показала писмо Кингаму. Могао сам да замислим свирепу подсмешљивост његових примедби. Ретко је то љубавно писмо које потанком анализом не би могло да се сроза и покаже као празно и бесмислено. Кингам је такву анализу сигурно извршио са уживањем и с ђаволском вештином. Његово исмевање је свакако натерало Грацију да се застиди својих првих, спонтаних осећања; и она је тако оставила писмо без одговора. Али, био сам убеђен да су та осећања и даље живела испод површине њеног духа: сажаљење

184 према Џону Педлију и грижа савести због оног што је учинила. А Кингам ће сигурно смислити неки згодан пут да најпре подстакне та осећања а затим да их исмеје. То би врло угодно отежало њихов однос и учинило да јој њена љубав нанесе још веће јаде. Педли прекиде кишом испуњену тишину и моја премишљања рекавши: — А ако је то озбиљно, ако она и даље не буде хтела да одговара на моја писма — шта онда? — То се неће десити — рекох са убеђењем које је почивало на познавању Кингамове нарави. — Пре или после, он ће учинити нешто после чега ће и најпреданијој љубазници бити немогућно да и даље продужи с њим. У то можете бити сигурни. — Волео бих да могу да будем сигуран — рече Педли у сумњи; он није знао Кингама, знао је само Грацију — па и њу врло непотпуно. — Не могу да наслутим шта ће она учинити. Све је то било тако неочекивано — нарочито од Грације. Никад не бих помислио... — Први пут је сад почео да увиђа колико није познавао жену с којом је био у браку. Свест о том непознавању била је једна од ствари које су га мучиле. — Али ако је то озбиљно, — продужи после краћег ћутања, с тврдоглаво упорном жељом да размотри ту најгору могућност — шта да радим? Да је пустим да оде, тако, без борбе? Да је пустим да оде и буде стално срећна у браку с тим човеком? (Ја се у себи насмејах пред сликом припитомљеног Кингама коју су ми изазвале његове речи.) — То би било, мислим, најправичније према њој. Али зашто бих био неправичан према себи? Наставили смо тако ту залудну расправу под добовањем кише и у присуству оних аветињских, кишом замазаних планина. На крају сам га убедио да засад ништа не предузима. Да чека и види шта ће донети идући дани, недеље или месеци. То је била једина могућа политика. Кад смо се вратили у станични ресторан, Педли је већ био знатно ведрији. Нисам му пружио неку нарочито стварну утеху, нити сам пронашао неко чудотворно решење његових проблема; али је њему помоћ и утеха била већ то што је могао

185 да се изјада и што сам ја показао обичну наклоност према њему. Седајући крај Катарине, он је већ задовољно трљао руке. — Дакле, госпођо Вилкис, — рече оним професионално срдачним тоном који тако брзо стичу свештеници, доктори, адвокати и сви чији се посао састоји у честом и дугом разговарању с људима које не познају — дакле, госпођо Вилкис, заиста је права срамота колико смо вас занемарили. Бојим се да ми никад нећете опростити што сам вам тако непристојно одвукао мужа. — И тако даље у истом смислу. Мало доцније он напусти ту линију китњасте учтивости и пређе на озбиљније разговоре. — Пре неколико дана упознао сам на овој станици једног ванредно занимљивог човека — поче он. — Грк. По имену Теотокопулос. Изванредан човек. Испричао ми је права откровења о краљу Константину и садашњем економском стању у Грчкој. На пример, уверио ме је да... — И онда потекоше обавештења о краљу Константину и привредном положају Грчке. Очевидно је Џон Педли у господину Теотокопулосу био наишао на сродну душу. А кад тако наиђе тук на лук, онда, у оваквом случају, наступа узајамна размена анегдота о свргнутим владарима источне Европе — једном речју, гњаваторско такмичење. Из свог личног живота Педли се опет вратио у јавни. Били смо срећни кад је дошао час да продужимо путовање. Кингам је становао на спрату једне куће из осамнаестог века, некад лепе и угледне, чије је лице од поцрнелих цигала гледало на оронулу улицу с кућама за становање, која се пружала од Теобалдовог друма на север ка најисточнијем скверу Блумсберија. Улица је била бедна и у њу се после рата населило доста света који је припадао једној другој друштвеној класи — свет сиромашан, али „уметнички“. По прозорима су се виделе завесе од прљавог муслина, а и завесе наранџасте, црвене, завесе са крупним, веселим шарама. Није било тешко распознати докле је она пристојна сиротиња а где почиње весели боемски свет. Главна врата броја двадесет три била су стално отворена. Уђох и пођох степеницама. Дошавши до другог спрата,

186 изненадих се кад видех да су врата Кингамовог стана одшкринута. Гурнух их и уђох унутра. — Кингаме, — позвах — Кингаме! Није било одзива. Кроз мало, мрачно предсобље приђох вратима главне собе, у којој се седело, и закуцах. — Кингаме! — викнух опет, гласније. Нисам желео да индискретно упаднем усред каквог призора домаће среће или, пре, с обзиром на односе између Грације и Кингама, домаће свађе. — Кингаме! И даље је владала тишина. Уђох. У соби није било никог. Погледах у другу собу, у кухињу, у спаваћу собу, позивајући га увек пре но што бих ушао. У спаваћој соби, пред самим вратима, стајала су два тек спакована кофера. Куда би то они ишли, размишљао сам, надајући се да ћу их још видети пре но што отпутују. Обиђох чак и купатило и оставу; у том малом стану није било никаквог живота. Мора бити да су изишли и случајно оставили отворена врата од стана. И, мислио сам, ако су замишљеност и расејаност знаци љубави, онда мора бити да ствари иду добро. На мом сату било је двадесет минута до шест. Решио сам да их сачекам док се врате. Ако се за један сат не би вратили, оставио бих им белешку, позвао их да дођу до нас и отишао. Две мале и ужасно високе собе у којима је Кингам примао госте биле су некад само једна соба класичних племенитих размера. Раздвајала их је танка преграда, која је тако делила на два несиметрична дела и китњасто украшену таваницу првобитне собе. Један једини високи прозор, с капцима који се дижу и спуштају, осветљавао је и једну и другу собу — већу недовољно а мању скоро претерано. Кингам је у мањој и светлијој соби држао своје књиге и писаћи сто. Уђох у ту собу, погледах по полицама и, изабравши две-три различите књиге, привукох столицу прозору и седох да читам. „Не могу да поднесем“, — читао сам (књига коју сам отворио била је књига Кингамових чланака) — „не могу да поднесем оне будаласте пророке и продавце утопија који нам нуде проспекте непрекидне среће. Не могу да их поднесем. Зар су они толико

187 глупи да не могу да схвате ни своју сопствену глупост? Зар не увиђају да срећа, ако би била непрекидна, и благостање, ако би било опште, не би више били ни срећа ни благостање, већ би се претворили у досаду, у хлеб свакидашњи, у свакодневни посао, Дејли Мејл. Зар не схватају да ми не бисмо знали шта је зелено ако би све на свету било зелено? Магарци, мајмуни и пси! (И Милтон, срећа за њега, није подносио будале. Сотона — портрет уметника). Магарци, мајмуни и пси! Зар су толико глупи да не увиђају како људи, да би познали срећу и врлину, морају упознати и несрећу и порок? Утопија коју ја нудим јесте свет у којем се срећа и несрећа дубље осећају и брже и силовитије измењују него овде, код нас. Свет у којем ће људи и жене, обдарени још тананијом осетљивошћу од наше, још оштријом и многостранијом свешћу, познати сва неспутана задовољства, све свирепости и опасности старог доба, заједно са свим скрупулама и грижама савести хришћанства, свим његовим заносима, свим његовим ужасним страховањима. Ето, то је утопија коју вам ја нудим — а не стерилисани дечји дом са шведском гимнастиком пре доручка, вегетаријанском кухињом, класичном музиком на радију, чедним заједничким сунчањима и разумно уређеном слободном љубављу у асептичним чаршавима. Магарци, мајмуни и пси!“ Једно се бар Кингаму морало признати, размишљао сам док сам прелиставао књигу тражећи друга занимљива места: није био само академски теоретичар. Што је проповедао, то је и чинио. Дао је дефиницију утопије и трудио се што је боље умео да је оствари — с Грацијом. „Завети чедности“ — те речи привукоше моју пажњу и ја продужих да читам — „завети чедности врше се обично у оним хладним часовима пуним гнушања и кајања који наступају после развратних дана. Онај ко се заклиње верује да ће тај завет бити нераскидив ланац око његовог тела. Али, вара се; то није ланац, већ само струк кудеље. Он држи док је крв хладна. Али кад се с природним, поновним рађањем жудње крв запали, ватра сагори кудељу — ту лако запаљиву кудељу за коју је онај који се заветовао мислио да је челично уже — сагори је и тело се разулари. С новом засићеношћу наступају опет хладноћа, гнушање, кајање, овај пут оштрији него раније, и с њима

188 обнављање стихијских завета. И тако се то у кругу продужава, као дани недељни, као лето и зима. Бесмислено, рећи ћете ви; јадно. Али, ја се не слажем с вама. Ништа чиме се живот продубљује и убрзава није бесмислено. Ти завети“ то кајање и оно дубоко укорењено осећање из којег они извиру — осећање да у чулном задовољству има нечег рђавог — они су ти који брусе најфинију оштрицу задовољства и умножавају узбуђења, стварајући, упоредо с насладом тела, муке и трагедије духа“. И раније сам читао те скраћене есеје или проширене изреке (не знам како да их назовем; сам Кингам их је крстио просто „појмови“); читао сам их више но једном и увек налазио задовољство у њиховој жестини, необичности, њиховој искрености која је помало плашила. Али овог пута ми се чинило да их читам с већим разумевањем но раније. Они су ми сад били осветљени мојим познавањем Кингамовог односа с Грацијом, док су истовремено сами објашњавали Кингама и тај његов однос с Грацијом. На пример, ова реченица о љубави: ,У природи својој љубав има нечег осветничког; мушкарац се свети жени која га је ухватила; жена се свети мушкарцу који је сломио њена двоумљења и устручавања, који се усудио да је од личности преобрази у обичног члана врсте и мајку“. Сад ми је то изгледало особито значајно. Сећам се да сам запазио и неке речи о греху против светог духа. „Само они који знају за светог духа долазе у искушење да греше против њега. Таленат може проћердати само онај ко га има. Нешто рђаво, или глупо, или бесмислено може учинити само онај ко зна шта је добро, разумно, шта има смисла учинити. Искушење почиње знањем и расте уколико знање расте. Човек зна да има душу коју треба да спасава и да је та душа драгоцена; и баш зато он своје време проводи на такав начин да та душа неминовно мора отићи ђаволу. Ти, читаоче“, завршавао се овај напис врло карактеристично, „ти који немаш душе коју треба спасавати, вероватно нећеш ни разумети о чему говорим“. Размишљао сам о тим речима у вези са скорашњим проширењем мог знања о Кингаму, кад ме одједном усред тих разматрања прекиде глас баш самог Кингама.

189 — Нема то смисла — говорио је тај глас. — Зар не можеш да схватиш? — Глас нагло постаде јачи чим се отворише врата веће собе, у коју уђоше говорник и његов пратилац. Њихови кораци су шкрипали по поду без тепиха. — Зашто тако продужаваш? — Говорио је уморно, као неко коме су много досадили и који жели само да га оставе на миру. — Зашто? — Зато што те волим. — Грацијин глас био је тих и туп. Као да је изражавао неку упорност у јаду. — О, знам, знам — рече Кингам с нестрпљењем које је било пригушено замором. Он уздахну гласно: — Кад би само знала колико су се мени смучила сва та непотребна нагађања и расправљања! — Тон је био скоро плачан; као да се тражило саучешће за говорника, да се учини све што је могуће да га поштеде мука. Судећи по том гласу, човек би помислио да је Кингам жртва коју гони немилосрдна Грација. А тако је вероватно и он себе замишљао ако је, како сам наслућивао, доспео до оне неминовне, завршне фазе свих својих узбуђења — фазе осећајне засићености. Напио се жестоких осећања колико год је могао; наступ је, за овај пут, прошао; оргија више није пријала. Сад је желео да живи у миру и спокојству. А Грација га је, ето, гонила да продужи оргију. Оргија на хладно — ух! Човеку кога је пуна засићеност смирила та помисао била је одвратна и грозио је се. Није чудо што је говорио тако жалостиво. — Кажем ти, — продужи он — то је дефинитивно решено. Једном засвагда. — Мислиш ли то озбиљно? Јеси ли збиља дефинитивно одлучио да одеш? — Дефинитивно. — Онда ћу и ја учинити што сам рекла, — одговори јадни, тупо упорни глас. — Дефинитивно. Ако одеш, ја ћу се убити. Кад сам чуо Кингамов глас, прво сам помислио — бог зна зашто — да се сакријем. Било ме је обузело неко нагло осећање кривице, дечачки страх да не будем ухваћен. Срце ми је залупало, скочио сам и погледао око себе, тражећи где бих се сакрио. Тренут-два касније разум је опет надвладао. Присетих се да нисам дечко који је у опасности да буде ухваћен и излупан; да ту чекам да бих позвао Кингама и Грацију на

190 вечеру; и да не само што не треба да се кријем, него треба одмах да им покажеш да сам ту. За то време је падала реченица за реченицом те њихове заплетене препирке. Било ми је јасно да су зашли у неку страшну, одсудну распру; и схвативши то, нисам могао да се одлучим да их прекинем. Није угодно упасти одједном усред сукоба снажних интимних осећања. Прићи обучен и у оклопу свакодневне равнодушности нагим, дрхтавим душама, била би увреда и, готово, чини ми се, непристојност. Ово очигледно није била обична препирка која би се могла стишати с мало такта, веселим лицем и млаким млазом површних речи. А можда је тако озбиљна, тако тешка да је по сваку цену треба прекратити? Двоумио сам се. Треба ли да се умешам? Знајући Кингама, бојао сам се да би моје уплетање само погоршало ствари. Не само да се он не би стишао стидећи се мене него би се услед тога вероватно распламтели сви његови бесови. Непристојно је продужити једну интимну, узбудљиву распру у присуству неког трећег. А Кингам би, по свој прилици, био срећан да уношењем тог елемента увреде сцену начини још мучнијом и заплетенијом. Стајао сам неодлучан, размишљајући шта да чиним. Да изиђем пред њих па да све, вероватно, још више покварим? Да останем где сам па да ме после пола сата пронађу и затраже да објасним своје необјашњиво присуство? Још увек сам се колебао кад из друге собе мукли, упорни Грацијин глас изговори речи: — Ако одеш, убићу се. — Нећеш — рече Кингам. — Уверавам те да нећеш. Његов уморни глас био је обојен извесном подсмешљивошћу. Замислио сам до каквих би све мучења дошло ако би се Кингам послужио публиком за ту драму и решио сам да се не уплећем — бар засад. Пређох на прстима преко собе и седох тако да ме не могу видети кроз отворена врата. — И сам сам изигравао ту комедију — продужи Кингам. — О, много пута. Да, и у тим часовима сам заиста успевао да убедим себе да је у питању истинска трагедија. — Његов подсмех је и без мог уплетања постајао довољно груб. — Убићу се — поновила је Грација тихо и упорно.

191 — Али, као што видиш, — продужавао је Кингам — још сам жив. — Његов уморни глас поново живну. — Жив, и сасвим читав. Цијанкалиј се некако увек претварао у сладолед од бадема; а колико год сам пажљиво циљао у своју главу, успевао сам да оборим само неке нове жене. — Он се насмеја својој досетки. — Зашто тако говориш? — упита Грација са уморном стрпљивошћу. — Тако глупо, тако сурово? — Можда ја тако говорим, — рече Кингам — али ти тако поступаш. Ти си ме разорила, отровала: ти си отров у мојој крви. А жалиш се што ја говорим! Он застаде, као да очекује неки одговор. Али Грација не рече ништа. Она је толико пута рекла све што је могла рећи, говорила је „ја те волим“, а њене речи су тако стално и неправично рђаво тумачене да јој је свакако изгледало да не вреди трошити речи. — Могу да претпоставим да је болно изгубити своју жртву — продужи Кингам истим ироничним тоном. — Али ваљда не очекујеш да верујем како је то тако болно да се мораш убити. Де, де, драга моја Грација. То је мало много. — Ништа ја не очекујем да ти верујеш — одговори Грација. — Ја само кажем шта намеравам, и ништа више. Уморна сам. — По шкрипи опруга чуо сам да се бацила на диван. Настаде тишина. — И ја сам уморан — рече Кингам, прекинувши најзад тишину. — Смртно уморан. — У том гласу више није било нимало снаге; био је без израза и без живота. Опруге опет зашкрипаше; вероватно је он сео на диван поред ње. — Слушај — рече он. — За име божје, будимо разумни! — У Кингамовим устима тај апел је добијао нарочиту снагу; морао сам да се осмехнем. — Жао ми је што сам малочас онако говорио. То је било глупо; било је ту много зловоље. А ти знаш већ како једна реч рађа другу; и тако те то понесе. Нисам хтео да те увредим. Разговарајмо мирно. Зашто да правимо непотребну буку. То је ствар неизбежна, фатална. То је нешто што није успело, несумњиво; али покушајмо да из тога изиђемо на што бољи, а не на што гори начин.

192 Слушао сам зачуђено док је Кингам уморно одвијао клупче тих баналности. Уморно, уморно; изгледало је да су његове речи и њему самом смртно досадне. О, да се једном сврши с тим, отићи, бити слободан, никад је више не видети! Замишљао сам његове жеље. У сваком љубавном односу има тренутака кад такве мисли долазе једном или другом од љубавника, кад се љубав претвара у замор и одвратност и жели једино самоћа. Већина љубавника савлађују тај повремени замор на тај начин што просто не допуштају себи да о том мисле. Осећања и жеље на које се не обраћа пажња брзо умиру од глади; њихову исхрану и гориво чини премишљење о њима. После неког времена љубав се поново пробија на површину и тренуци замора се заборављају. Али Кингам је сваком осећању и жељи који би се очешали о његову свест посвећивао сву могућу пажњу, а и најмањи знак замора постајао му је дубоко значајан. А код њега није ни било неке стварније, трајније љубави према предмету његове брижљиво гајене одвратности, није било никакве снажне и постојане наклоности која би савладала замор, само привремен. Он је волео зато што је осећао потребу за жестоким узбуђењима. Грација је била средство за постизање циља, није била сама по себи циљ. Циљ — задовољење његове жудње за узбуђењем — био је постигнут; према томе, средство је за њега изгубило сваки значај. Да се у тој кризи Грација показала исто онако хладна каквим се он осећао, он би према њој био само равнодушан. Али њихова осећања нису била синхронизована. Грација није била заморена; напротив, она га је волела страсније но икад. Њена наметљива ватра, удружена с његовом навиком продубљивања својих осећања, преобразили су замор и равнодушност у праву одвратност и мржњу. Он се ипак трудио да не покаже та сурова осећања; сем тога, био је и уморан — сувише уморан да би могао да их изрази како треба. Хтео је да се извуче мирно, без муке. Он је уморно и лагано говорио оне речи умирења. Личио је на каквог свештеника који Грацији пријатељски усрдно прича о животу. — Морамо бити разборити — рекао је. — А има и других ствари сем љубави. — Чак је говорио о савлађивању самог себе и утехи коју пружа рад. Трајало је то дуго.

193 Грација га одједном прекиде. — Доста! — викну тако јако да се ја тргох. — За име божје, доста! Како можеш да будеш тако покварен и глуп! — Нисам ни покварен ни глуп — одговори Кингам надурено. — Ја сам само говорио... — Ти си само говорио да сам ти се смучила — рече Грација настављајући за његовим речима. — Само си то говорио, и то на љигав, глуп, непоштен начин. Да не можеш више да ме гледаш и да молиш бога да одем и да те оставим на миру. О, и хоћу, хоћу. Не брини. — И она као да се насмеја. Настаде дуго ћутање. — Зашто не идеш? — рече најзад Грација. Глас јој је био пригушен као да јој је лице било загњурено у јастуке. — Па, јесте — рече Кингам збуњено. — Можда би најбоље било да кренем. — Вероватно је почињао да осећа силно олакшање и радост коју не би било пристојно показати, али која је клокотала одмах испод површине. — Онда, збогом, Грација — рече он скоро живахно. — Растанимо се као пријатељи. Јастуци су пригушили Грацијин смех. А затим, мора да се придигла и села, јер кад је мало после проговорила, глас јој је био јасан. — Пољуби ме — рече заповеднички. — Хоћу да ме пољубиш само још једном. Тишина. — Не тако. — Грацијин глас је био скоро љутит. — Пољуби ме истински, истински, као да ме још увек волиш. Кингам је мора бити покушао да је послуша; по сваку цену добити спокојство и брз растанак. Опет је била тишина. - — Не, не — у Грацијином гласу љутња је прешла у очајање. — Одлази, одлази. Зар сам ти тако одвратна да не можеш ни да ме пољубиш? — Али, драга моја Грација... — протестовао је он. — Иди, иди, иди. — Добро, кад хоћеш — рече Кингам достојанствено и мало увређено. Али, како је био весео у себи! Слобода, слобода! Кључ

194 се окренуо у брави, тамничка врата су се отворила... — Ако баш желиш, ићи ћу. — Чух га како се диже с дивана. — Писаћу ти кад стигнем у Минхен. Чух га како иде до врата, па ходником до спаваће собе, одакле је вероватно узео своје кофере, па натраг ходником до излазних врата. Кључ звецну, шарке на вратима зашкрипаше док је отварао и зашкрипаше опет кад је затварао врата, и на крају се она залупише. Устадох са столице и обазриво провирих у другу собу. Грација је лежала на дивану тачно у положају који сам замишљао, сасвим мирна, лица загњурена у јастуке. Стајао сам тако и гледао је једно пола минута, размишљајући шта да јој кажем. Осећао сам да би све што бих рекао звучало неприлично. И зато би можда у таквој прилици најбоља реч била баш она најнеприличнија, најпростија, најобичнија. Био сам у тим мислима кад се одједном то мртвачки мирно тело трже и покрену. Грација подиже лице с јастука, ослушну за тренутак пажљиво, а потом се брзим покретима окрену на страну, усправи у седећи положај, спусти ноге на под, скочи и потрча вратима. Ја се инстинктивно опет прикрих. Чух како пролази кроз ходник, звек кључа и шкрипу улазних врата која су се отварала. А затим њен глас, чудан, нељудски глас који се гушио, зовну — Кингаме! — и пошто је ослушкивала у тишини која је кобно владала, опет — Кингаме! — Није било одговора. Врата се затворише. Грацијини кораци се још једном приближише, пређоше по соби, застадоше. Ја провирих из своје заседе. Она је стајала крај прозора, чела притиснута уз окно, гледајући напоље — не, гледајући доле. Два спрата, три, ако рачунате оно удубљење које је као дубок гроб зјапило поред зида. Шта је мислила? Она се наједном усправи, испружи руке и поче да диже окно. Ја уђох и упутих се њој. Чувши моје кораке, она се окрете и погледа ме — али очима које су биле тупе, које ништа нису распознавале, са безизразним лицем слепца. Чинило се као да је њен дух сувише обузет својом великом и страшном замишљу да би могао да се одмах прибере и врати на ствари обичне свакидашњице.

195 — Драга Грација, — рекох — управо вас тражим. Катарина ме је послала да вас позовем код нас на вечеру. Она ме је и даље тупо гледала. Тренутак-два доцније као да је до ње допро смисао мојих речи; изгледало је као да је негде далеко и да ослушкује звуке који се лагано пробијају до ње кроз простор. Кад је најзад својим удаљеним духом чула моје речи, одмахну главом и усне јој се покренуше да кажу „Не“. Ја је ухватих за руку и повукох од прозора. — Морате да дођете — рекох. Мој глас је овог пута брже допро до ње. Тек што сам престао да говорим, она опет одмахну главом. — Морате — понових. — И да знате, све сам чуо. Натераћу вас да пођете са мном. — Чули сте? — понови она гледајући укочено у мене. Климнух главом не говорећи ништа. Дохватих с пода крај дивана њен мали округласти шешир и пружих јој га. Она се аутоматски окрете мутном сивом венецијанском огледалу које је висило изнад камина и стави шешир на главу; прамен косе јој је стрчао изнад слепоочнице; она га уредно гурну под шешир. — А сад, хајдемо — рекох и изведох је из стана, низ мрачне степенице, на улицу. Док смо ишли ка Холборну тражећи неки такси, причао сам јој шта ми је падало на памет. Сећам се да сам говорио о томе како су омнибуси згоднији од метроа, о старинарским дућанима и о мачкама. Грација није ништа говорила. Корачала је поред мене као у сну. Гледајући то слеђено несрећно лице — лице детета које је претрпело више но што се може поднети — испуњавало ме је сажаљење које је скоро прелазило у грижу савести. Чинило ми се да је то унеколико моја кривица; да бих био без срца, неосетљив, ако не бих био несрећан заједно с њом. Као што ми се често дешавало пред неким болесником, пред неким пуким и безнадежним сиромахом, осећао сам да треба да јој се извиним. Чинило ми се да треба да тражим опроштај од ње што сам срећно ожењен, здрав, прилично имућан, задовољан својим животом. Има ли човек права да буде срећан у

196 присуству несрећних“ да се радује животу пред онима који желе да умру? Има ли права? — Мачака у Лондону — рекох — мора да има скоро исто толико колико и људског становништва. — Вероватно — прошапута Грација пошто је протекло довољно времена да је преко провалија које су њен дух делиле од мога могла да чује шта сам рекао. Говорила је с великим напором; глас јој се једва чуо. — Милиони, милиони — продужавао сам. А онда, срећом, угледах један такси. Возећи се кући у Кенсингтон, причао сам јој о нашем одмору у Италији. Али нисам сматрао потребним да јој испричам наш сусрет са Педлијем у Модани. Кад смо стигли, рекох Катарини у две речи шта се догодило и, предавши јој Грацију на старање, повукох се у своју радну собу. Морам признати да сам био дубоко, себично блажен што сам опет ту, сам, са својим књигама и клавиром. То је била она врста блаженства коју човек осети кад се недељом извезе из града и побегне из мрака и прљавштине неког сиротињског предграђа у свежину угодног цветног летњиковца, у којем му је могуће да заборави да постоје и друга људска бића сем њега и његових образованих и занимљивих пријатеља, и да су деведесет девет њих од стотине осуђени на беду. Седох за клавир и почех да свирам аријету из Бетовеновог опуса III. Свирао сам је врло рђаво, јер је већи део моје свести био обузет нечим другим, а не музиком. Мислио сам шта ће сад бити с Грацијом. Шта ће радити без Роднија, без Кингама? Шта ће бити од ње? Питање се упорно наметало. А онда ми, одједном, ноте пред очима пружише пророчански одговор. Da capo. Тај знак ме врати на почетак пасажа. Da capo. Уосталом, то је било очигледно. Da capo. Џон Педли, деца, кућа, празан живот створења које не уме да живи без туђе помоћи. Затим, неки други музички критичар, неки други ја — увод у другу тему. А онда, друга тема scherzando, други Родни. Или molto agitato, неко ко би одговарао Кингаму. А потом, неизбежно, кад се узбуђење попело до врхунца — до