Ђокондин осмех - Олдос Хаксли

97 ради једног доброг бесплатног обеда. Он је био у добрим односима са стотинама, скоро са хиљадама људи. Није чудо ако је често виђао позната лица на моданској царинарници. Али, наравно, имало је дана кад баш нико од његових познаника није путовао на југ. У таквој прилици Педли би међу непознатим путницима тражио онога који би изгледао особито заморен и понудио би му своју помоћ. Та љубазност код Педлија је била сасвим искрена; он није запажао у себи вука који се крио у руну овце. Просто је осећао жељу да буде добар, да помогне и узгред да проћаска. И заиста је био од помоћи. Али пошто би се завршила петљања са царинарницом, непознати би слушајући у станичном бифеу Педлијево мајсторско излагање шведске финансијске политике долазио до закључка да би, све у свему, ипак боље било да је сам без ичије помоћи издржао борбу са грабљивим носачима и дрским цариницима. Џон Педли није још био набројао све разлоге због којих је сматрао да авион никад неће потиснути пароброде у прелажењу Ла Манша, а ми доспесмо до циља. — А, ето нас — рече он и отвори ми врата да изађем. — Али као што рекох, — додаде, обраћајући се Херберту велика мана жироскопа је њихова тежина и прекомерна крутост. Ипак, младићу мој, допуштам... Хе сећам се шта је допуштао. Сећам се само да је то још увек допуштао кад смо улазили у салон где је госпођа Кедли седела са децом. Од првог часа Грација Педли учинила ми се пуна дражи. Истински и активно допадљива. Међутим, она је била рођена сестра Хербертова, и у много чему врло слична њему; што само показује (оно што је, уосталом, довољно очевидно) да смо ми спремни да код лица супротног пола подносимо, па чак и обожавамо, особине које нас доводе до беснила кад их сретнемо код створења нашег пола. Херберта сам сматрао досадним, јер је духовно био безизразан и неодређен, јер није имао иницијативе, јер би вам се прикачињао тако да га се нисте могли отрести. Али ето, Грација, чији је карактер био заиста врло сличан Хербертовом, Грација ме је очарала упркос или

98 можда баш због тих особина услед којих сам њеног брата убрајао међу мање несреће свога живота. Али нашу љубав или мржњу према нашој људској браћи не изазивају само њихове моралне и духовне особине. Сигуран сам да ми Херберт не би био тако страшан да је био мањи, да му тело није било тако гломазно и неспретно. Био је сувише велики трапавко за мој укус. Грација није показивала много физичке сличности са својим братом. Била је, истина, висока, али танка и лаких покрета. Херберт је био дебео, тром и тежак. У својој врсти, као људина крупног лика, Херберт није био ружан. Имао је леп профил; црте носа и браде биле су римљанске и заиста отмене. На извесном одстојању могао би вам се учинити као какав моћан, цезарски човек пун енергије. Али кад бисте пришли ближе да видите његове очи и прочитате израз тог крупног лица које је сувише обећавало, увидели бисте да је он као Римљанин свакако најдосаднији и најсивљи од свих Римљана. Грација нимало није давала утисак нечег моћног или класичног. Никад, ма и на највећем одстојању, не би вам и се од ње учинила мајка браће Граха. Лице јој је било мало и још некако неодређено, као лице детета. Обилна тамносмеђа коса коју је — тада, кад је мода још дозвољавала женама да имају косу — чешљала навише, у две витице спирално увијене преко оба уха, још више је истицала бледило тог детињег лица. Два потпуно округла, широм отворена, сива ока извиривала су испод косе безазлено и мало збуњено. То је било лице једне мало ружне, али врло љупке девојчице. А кад би се насмешила, постала би одједном скоро лепа. Херберт се смешио на исти начин — изненадни осмејак пун љубазности и доброте. Тај његов осмех је спречавао човека — или бар мене — да са њим поступи онако немилосрдно како је требало. И код брата и код сестре изражавала се у том осмеху нека врло неодређена и слабачка доброта — извесна љупка и беспомоћна добродушност, која је у Херберта била обојена још и незграпном неотесаношћу. Он је био трапав и у својој доброти. У Грације осмех је био неодређен, али је при том ипак одавао извесну урођену финоћу коју Херберт није имао. Били су брат и сестра, али је њена душа била бољег, аристократскијег рода.

99 Беспомоћност Грацијине добродушности откривала се најочитије у њеним односима с децом. Она их је волела, али није знала шта би и како би с њима. Срећа је била и за њу и за њену децу што је могла да држи дадиље и васпитачице. Сама, никад не би успела да децу подигне; помрла би јој још у раном детињству или, ако би преживела прве две године неуредног и очајно нехигијенског храњења, развила би се у мале дивљаке. Овако су их лепо одгајиле професионалке за припитомљавање деце; била су здрава и понашала се дивно, сем према својој мајци. На мајку су гледала као на биће неке друге врсте — биће дивно и достојно обожавања, али не онако озбиљно као што су дадиља и госпођица Филипс — не сасвим одрасло; претежно дете, а што није било детиње било је вилинско. Њихова мати била је вилинско биће које им је дозвољавало, па чак и само предлагало, најневероватније прекршаје редовних правила. Она је, на пример, измислила купање лети под баштенском прскалицом. Она је прва показала ону згодну игру коју су госпођица Филипс, дадиља и отац тако одлучно осуђивали, а која се састојала у том што би приликом обеда свој комад хлеба изгризли у виду цвета, или срца, мостића, неког слова у азбуци, троугла, локомотиве. Деца су и силно волела, али је нису схватала озбиљно као неког ко има власт, никад им не би пало на памет да треба да о послушају. — Ти си мала — чуо сам како јој једном објашњава њена четворогодишња кћер. — Ти си, мамице, мала. Госпођица Филипс је стара дама. Грација ме погледа својим широким, збуњеним очима. — Ето, видите, — рече са очајањем, али и некако победоносно, као да је коначно доказала некакву спорну тачку ето, видите! Шта ја могу с њима да радим? Није могла ништа. Кад је била сама с њима, деца би се претварала у мале дивље животиње. — Али, децо, — корила их је — децо! Не смете то да радите. — Међутим била је свесна да би пре могла да убеди мале вучиће него њих. Понекад, кад би њени протести били гласнији и очајнији него обично, деца би јој само упутила охрабрујући осмех и

100 продужавала своје несташлуке: — Све је у реду, мамице, — рекли би јој — не брини, све је у реду. И онда би њихова мати беспомоћно дигла руке. Код Херберта ми је та беспомоћна неспретност била неподношљива. Али његова сестра је у том свом несналажењу имала неког стила; и у самој њеној неспретности било је извесне љупкости. А баш је била неспретна. На пример, при шивењу прсти су јој били просто укрућени. У време кад сам је упознао била је сасвим дигла руке од игле. Али је још увек сматрала као део своје материнске дужности да плете деци топле шалове — нешто теже од шала никад није покушала. Плела је врло полако, усредсређући сву своју пажњу на рад, све док после неколико минута, преморена том пажњом, не би с дубоким уздахом пустила рад да се мало одмори. Требало јој је неколико месеци да сврши један шал. А кад би био готов, то је онда био баш чудан предмет! Као нека рибарска мрежа од вунице. — Бојим се да није баш сасвим добро — рекла би Грација држећи га раширеног пред собом. — Али ипак, — додавала би искренувши главу на једну страну и склапајући упола очи, као да гледа какву поентилистичку слику — узевши све у обзир, није рђаво. У себи је била врло горда на те шалове, поносна као дете које је написало своје прво писмо или на ђерђеву извезло своју прву навлаку за чајник без икакве помоћи дадиље. Њој се још увек чинило чудесно што може нешто да уради сама, без помоћи. Та њена љупка неспретност забављала ме је и очаравала. То, истина, не бих можда сматрао тако очаравајућим да је требало да се њоме оженим, макар само и стога што никад не бих имао новаца да издржавам довољан број послуге и васпитача да бих сузбио дејство те особине у свакодневном домаћем животу. А исто тако, чини ми се да та безразложна драж њене духовне магловитости не би издржала дужу интимност. Јер заиста је била магловита, неизмерно магловита. На пример, била је сасвим неспособна да схвати вредност новца и никакво је искуство није могло томе научити.

101 Једном би била крајње расипна и трошила би фунту као пени. Други пут, прецењујући новац исто онако безумно као што га је раније потцењивала, размишљала би при сваком пенију утрошеном на основне животне потребе. Јадни Педли би понекад, дошавши из канцеларије кући, нашао да за вечеру има само сочиво. Неко други би праскао и жестио се; али код Педлија је педагошка страст била јача од срџбе, и он би само изнео један образложени приговор у облику предавања о значају новца, правој природи богатства, заједно с кратким излагањем о исхрани и теорији калорија. Грација би слушала пажљиво и скрушено. Али ма колико да се трудила, никад не би успела да запамти ни реч од оног што би он рекао, или, тачније, она се делимично сећала, али сасвим погрешно. Реченице с којима је Педли изградио једно разборито предавање Грација би у својој памети уредила тако да образују чисту бесмислицу. Исто се дешавало с оним што би читала. Идеје би биле потпуно изврнуте. Неважне чињенице би живо памтила, а битне заборављала. Датуми за њу нису имали апсолутно никаквог значаја. Јадна Грација! Она је била болно свесна своје духовне неспособности. Изнад свега је жудела да буде учена, уважавана, способна. Али, мада је читала много озбиљних књига — и то их читала не само принципа ради већ и са истинским задовољством — никако није могла да се образује. Унутра, у њеној глави све се мешало. Као да јој је у памети становао неки неваљали ђаволак који је уживао да растура на парчад дивно састављене мозаике знања и духа, и да затим те каменчиће (пошто би добар део њих бацио) поново сложи у неку врло чудну и смешну супротност сваког реда. Свесна тих мана, она се нарочито дивила онима који су се одликовали супротним и позитивним особинама. Убеђен сам да се због таквог дивљења удала за Педлија. Била је врло млада кад се он заљубио у њу и запросио је — осамнаест година према његових тридесет четири или пет — врло млада и (како је тек оставила иза себе школу, муке при испитима и педагошке савете) осетљивија него иначе ча сопствене недостатке као и за преимућства других. Тако Педли уђе у њен живот. Његово одлично познавање питања вештачког ђубрења и швајцарског банкарства оставило ју удивљену. Она се, истина, није страсно

102 заинтересовала за те теме; али је због тога осуђивала себе, а не њега. Он Јој се чинио оличење знања и мудрости — свезнајући човек, енциклопедија на ногама. Није необично да се девојчице заљубљују у своје већ постарије професоре. То је данак који плаћа младост — лакоумна, плаха, али страсно озбиљна младост — високом уму. Грација није имала среће. Највиши ум с којим је у својој осамнаестој години дошла у додир био је Педлијев. Педлијев! Она се дивила, осећала је страхопоштовање према оном што јој је изгледало као врховна, њутонска памет. А кад је њутонска памет пала пред њене ноге, она прво зачудила — зар је могуће да он, Педли, свезнајући, падне пред неким ко је три пута недостојно пао на испитима у Кембриџу? — а затим се осетила поласкана И дубоко захвална. Сем тога, Педли, нимало сличан професору из прича, није имао проседу браду и није био оронуо. Био је у најбољим годинама, ванредно активан, здрав и енергичан; а лепо је и изгледао, онако румена лица и снажних вилица, као они цртежи енергичних пословних људи у огласима или уз приче у илустрованим листовима. Како није имала никаквог искуства у тим стварима, она је лако себе убедила да је оно њено осећање захвалности и оно ученичко узбуђење — права љубав о којој се чита у романима. Уобразила је да је заљубљена у њега. А и да није то уобразила, вероватно да не би друкчије испало. Педлијево неуморно удварање на крају би је неминовно принудило на предају. Грација није имала снаге; могли сте је на све натерати. А у овом случају није требало много наваљивати. Кад јој је по други пут предложио да се уда за њега, она је прихватила. И тако су се они узели 1914. године, на месец или два пред избијање рата. Могло би се очекивати да ће брак који је почео заједно с ратом бити чудан, необичан, катастрофалан. Али за Педлија рат у ствари није имао скоро никаквог значаја. Прве године Џон Педли је као свој мото прихватио: „Послови теку даље“. Доцније, пошто због кратковидости није био примљен у војску, ступио је привремено у службу државе и био врло користан на многим, разноврсним положајима; кад су медицинске комисије постале строже, успео је да постане неопходан као стручњак за рационисање шећера; завршио је са Орденом

103 британске империје на капуту. За то време Грација је живела мирно код куће и родила три детета у три узастопне године. Бавила се њима-; с ратом није имала никакве везе. Није присуствовала ни његовим трагедијама ни његовим грозничавим и јадним лакрдијама. Није знала за она страховања, неизвесности, туге, као ни за она безобзирна расипања, пијанства, сувише лака задовољства, дивље оргије који су текли упоредо с мукама, мешали се с њима и измењивали. Грација је живела без узбуђења и неговала своју децу; могао је то бити и осамнаести век. Кад сам је упознао, Грација је била већ око шест година у браку. Најстарије дете јој је имало пет година, најмлађе око две. Педли је, како сам ја то оценио, још био заљубљен у њу, то јест, на свој начин. Бурна љубав која га је гурнула у тај не много разуман брак, љубав углавном физичка, стишала се. Он више није лудовао за Грацијом, али га је она и даље много привлачила. Сем тога, она му је навиком постала драга и неопходна, тешко му је било да замисли живљење без ње. Али поред свега тога, међу њима пије било присности. Пошто, као што сам рекао, није имао сопственог, личног живота, Педли није схватао смисао присности. Он није био у могућности да се неком поверава, па није тражио ни туђа поверавања. Он не би знао шта би с њима кад би му дошла нетражена. Не знам да ли је Грација икада покушала да му говори о својим интимним осећањима; ако јесте, мора да је брзо дигла руке од тога као од узалудна посла. То би било исто као кад бисте се поверавали каквом грамофону; шапутали бисте најтајније и најсветије мисли у његову трубу, а оданде би се враћао само бучан трештав глас који би излагао финансијску политику Шведске, контролу намирница, закон о осигуравајућим друштвима — према томе која се плоча из обилног, али ипак ограниченог репертоара у том часу десила на апарату. У духовном дому Педлијевих постојала је само спаваћа соба и соба за предавања — није било сентименталног будоара створеног за узајамно поверавање ни тихе радне собе чији би мир с времена на време био угодно поремећен уласком женске особе. Није било ничег између физичке интимности спаваће собе и безличног односа

104 ђака и професора од чијег је снажног гласа одјекивала сала за предавања. И то каква предавања. Верујући стално у интелектуалну премоћ свог мужа, Грација је и даље себе окривљавала што су јој та предавања досадна. А била су јој досадна; то је била чињеница коју није могла порећи. Она се дугом праксом извежбала В извесној духовној глувоћи; Педлијеви говори је више нису нервирали зато што их није чула. Често сам је видео где седи управивши према Педлију своје широке очи, на изглед сва у усредсређеној пажњи, као да гута сваку његову реч. Тако је свакако седела у оним првим месецима њиховог брака, кад је заиста слушала, кад је још улагала највеће напоре да се заинтересује и тачно запамти. Само, верујем да у тим данима њено лице није могло изражавати тако савршено спокојство. Морало је тада бити малих мрштења од дубоке пажње и мучно угушеног зевања. Сада се видела само непоколебљива мирноћа, мирноћа која долази једино од потпуне одсутности. Ухватио сам је у томе већ првог вечера кад смо се упознали. Џону Педлију је сигурно неко рекао (вероватно Херберт) да се ја више-мање професионално интересујем за музику, и он се у моју част упустио у дуг опис механизма пијаноле. Дирнуло ме је мало то што се очевидно трудио да се ја духовно осетим код куће, и мада ме је његов глас сасвим заглушивао, правио сам се да ме много занима оно што ми говори. Приликом једне паузе, док је Педли стављао поврће у свој тањир (права благодат да човек бар за часак не чује тај грозни глас), окретох се Грацији и запитах је учтиво, као што приличи новом госту, да ли и њу толико интересују пијаноле као њеног супруга. Она се трже као да сам је пробудио из сна, управи на мене своја два збуњена, мало уплашена ока и поцрвене као рак. — Да ли и мене као Џона интересује шта? — упита. — Пијаноле. — О, пијаноле. — И изговарајући то била је тако збуњена и забезекнута да је било јасно да нема појма да ми већ десет минута говоримо о пијанолама. — Пијаноле? — понови она готово с неверицом. А изгледало је да слуша с најдубљом пажњом.

105 Дивио сам се тој њеној способности да буде одсутна, да духом не буде ту. Дивио сам се, али сам је и жалио. Живети у средини из које је човеку ради простог самоодржања било неопходно да се удаљи — то је заиста било жалосно. Следећег јутра, присвајајући болесничку привилегију, доручковао сам у кревету. Кад сам сишао из своје собе. Педли и Херберт су већ били отишли у дужу шетњу. Затекао сам Грацију саму где намешта цвеће. Рекосмо једно другом добро јутро. По изразу њеног лица приметио сам да је моје присуство унеколико узнемирује. Стран човек, интелектуалац, музички критичар — шта треба с њим говорити? Вршећи храбро своју дужност, она поче да ми прича о Баху. Волим ли Баха? Зар не мислим да је он највећи музичар. Потрудио сам се што сам боље могао да јој одговорим; али, некако, у том јутарњем часу, није изгледало да има много шта да се каже о Баху. Разговор поче да малаксава. — Па Добро уједначени клавсен — продужи она у очају. — Каквих ту има дивних места. — И колико корисних за мучење деце која уче клавир одговорих, исто тако у очајању. — Шега, последње уточиште. Али моје речи такоше једну струну у Грацијином духу. Мучење, — рече она — то је права реч. Сећам се кад сам била у школи... И тако смо се, најзад, бацили на једну тему која је била занимљива јер је била лична. Грација је исто тако волела своју добру стару школу као и Херберт своју. Али, као и остале њене другарице, она је имала боље Извињење за своју љубав. Године проведене у том школском свету, свету једноставном, дружевном, узбудљивом, чисто женском, многим женама су најсрећније године њиховог живота. И Грација је спадала међу њих. Обожавала и своју школу; школских дана сећала се као неког златног доба. Било је ту, истина, и испита и строгих наставница; али, с друге стране, није било ни Педлија, ни рађања деце сваке године, ни домаћих дужности, ни друштвених обавеза, ни новца расипно

106 или цицијашки трошеног, ни послуге. Она је причала са усхићењем, а ја сам је слушао са задовољством. Кад су се, сат и по доцније, гњаватори зајапурени и изгладнели вратили из своје шетње, било нам је криво што гу нас прекинули. Чуо сам много штошта о Грацијином девојаштву. Сазнао сам да се била несрећно заљубила у млађу од две учитељице музике; да је једна њена пријатељица добила љубавно писмо од неког петнаестогодишњег дечака које је почињало са: „Видео сам у Скечу вашу слику како у парку шетате са својом мамом. Зар је могу икада заборавити?“ Дознао сам да је имала заушке пуних...... недеља, да се попела на кров по месечини, у пиџами, Ун није била добар играч хокеја. С времена на време, већина нас осећа потребу да говори о себи, и та потреба је често прека, неодољива. Желимо да истакнемо своју личност, да подвучемо једну чињеницу коју би свет могао случајно да заборави — чињеницу да постојимо, да смо ми — ми. Код неких је та жеља тако честа и јака да никад не престају да говоре себи. Они ће вам поверити ствари које их представљају ружно, које их унижавају — али ћутати неће. Грацију нису мучиле такве перверзне, необичне жудње; није у њој било ничег егзибиционистичког. Али је волела да каткад прича о својој души, својој прошлости, својој будућности. Волела је, а сувише је ретко имала прилике за то. У мени је нашла слушаоца и саговорника пуног разумевања. Кад је дошло подне, она ме је већ сматрала старим пријатељем. А мени се она чинила дивном. И то тако дивном, да сам због Грације био спреман да издржавам чак и излагања Џона Педлија о закону о осигуравајућим друштвима. Неколико недеља пошто смо се упознали сматрали смо за нешто најприродније да се стално састајемо. У тим приликама причали бисмо много о нама самим, о Животу и о Љубави — темама које се с највећом пријатношћу и коришћу могу расправљати само међу лицима супротног пола. Мора се признати да Грација није имала много шта значајно да каже ни о једној од тих тема. Она је живела врло мало, а волела није нимало; и зато јој није било могуће да себе упозна. Али је мене

107 очаравало баш то незнање и њено наивно, поверљиво изражавање тог незнања. — Осећам да сам већ стара — жалила ми се она. — Стара сам, и живот ми је завршен. Као они смешни сламни шешири и рукави широки при рамену који се могу видети у старим свескама Илустрованих лондонских новости — додаде, да би ми боље објаснила шта је хтела да каже. Насмејах јој се. — Ви сте невероватно млади, — рекох — а живот нисте још ни почели. Она одмахну главом и уздахну. Кад бисмо причали о љубави, она је показивала скептицизам тужне и већ старије особе. — Људи су око тога дигли врло смешну галаму. — И с правом. — Али љубав није вредна да се око ње диже толика бука — понављала је. — Није вредна у стварном животу. Није вредна изван књига. — Да ли није? — рекох. — Друкчије ћете мислити кад по два и три сата будете чекали неког ко није дошао, кад не будете могли да спавате, питајући се где је неко и с ким, и кад вам се буде плакало, да, кад вам се стварно буде плакало и кад будете осећали као да добијате грозницу. — О, али то није љубав — одврати Грација озбиљно, тоном човека који има неки тајни и сигурни извор обавештења. — А шта је онда? — То је... — Грација је оклевала и онда одједном поцрвенела — то је... па ето, то је физичка страст. Морао сам да се громогласно насмејем. Грација се увреди. — Па шта, зар то није тачно? — Савршено тачно — морао сам да признам. — Али зашто то није љубав? — додадох, надајући се да ћу извући њено мишљење о том предмету. Она ми га изложи. Било је потпуно дантеовско. Могао сам једино претпоставити да Педли није успео да је загреје својим жаром, да јој је тај жар можда чак био и одвратан.

108 Али Живот и Љубав нису били једини предмети наших разговора. Грацијино незнање и моја урођена уздржљивост одузимали су интерес за свако дуже расправљање тих тема. У међувремену ја сам, као Џон Педли, играо улогу васпитача. Моје узгредне примедбе откриле су Грацији низ ствари за које раније уопште није знала да постоје — ствари као што су савремено сликарство и књижевност, млада музика, нове теорије уметности. То је било откровење. Изгледало јој је да је сав свој ранији труд, све напоре које је уложила у образовање бацила улудо. Она и о с муком трудила да се испне на планину — која одједном није била она права, и да прокрчи себи пут у храм који није био прави. На врхунцу, ако би га икад достигла, у најсветијем светилишту, нашла би — шта? — збирку оних смешних, мољцима изгризених чудних сламних шеширића и шункастих рукава који се моту видети у старим Илустрованим лондонским новостима. То је било грозно, понижавајуће. Али сад се њој одшкринула завеса са другог једног храма; овај је био са тапетима од Мартина, обогаћен даровима многих Поареа и Ланвена духа; један помодан, савремен храм; модерни Олимп. Жудела је да се што пре стигне и уђе. Као оне велике али осиромашене даме које за извесну накнаду уводе скоројевиће у отмено друштво, ја сам упознао Грацију са свим што је било најелегантније и најмодерније у духовном свету. Давао сам јој часове из интелектуалног лепог понашања, упозорио је на естетске гафове. Она је слушала пажљиво и ускоро се прилично сналазила у том новом свету — знала је шта да каже пред каквом Пикасовом сликом, дадаистичком песмом, Архипенковом скулптуром или Шенберговим квартетом. Ја сам у то време био запослен као музички критичар и дватри пута недељно изводио сам Грацију на концерте које сам по дужности посећивао. Није ми требало много времена да откријем да она врло мало осећа музику и да не разуме њене појединости. Али је лицемерно тврдила да је обожава. А како је мени било ужасно досадно да идем сам да слушам другоразредне пијанисте како свирају исте старе комадиће Листа и Шопена, другоразредне алтове како успешно надвикују Шубрета и Брамса, другоразредне виолинисте како

109 стружу Тартинија и Венијавског, направио сам се да верујем у Грацијино одушевљење за музичку уметност и водио сам је са собом на све те најмучније концерте. Кад је дворана била празна — а обично је била захваљујући публици која воли музику — могло се сести позади, далеко од других, раштрканих слушалаца, и угодно разговарати за време целог извођења. У почетку се Грацији чинило ужасно непристојно кад бих започињао разговор, пошто сам претходно непристрасно саслушао прва три става од Du bist wie eine Blume или Trillo del Diavolo. Она је имала савршену технику редовног посетиоца концерата, и сваку тачку програма слушала је са истим изразом сетне преданости, као да је у цркви. Моје тихо причање чинило јој се право обесвећење. И тек кад сам је стручно и ex cathedra уверио да такве ствари није вредно слушати, пристала је да учествује у разговору, мада с прилично недоумице у почетку. Но убрзо се свикла на ту повреду светиње; и то у толикој мери да сам сад ја морао да преузимам улогу свештеника и да ућуткујем њено безбожничко чаврљање кад би извођење случајно било добро (маленкост коју Грација не би запазила, јер није била довољно музикална за то) и тиме место на којем смо се налазили наједном постало свето. На крају, она је научила да се управља по мени — да се начини побожном кад сам ја изгледао побожан, да ћаска кад сам ја ћаскао. Једном приликом, док је неки плачљиви незналица мрцварио Рахмањинова, ја сам, мало шеретски, направио што сам могао блаженије лице. Пошто ме је крајичком ока хитро осмотрила, Грација такође паде у занос и пиљила с у пијанисту онако како је ваљда света Тереза пиљила у уздигнуту нафору. Кад је мучење прошло, она обрну мени своја два светла ока која су блистала. — Зар није било сјајно! — рече. А толика је моћ аутосугестије да је она збиља уживала у тој музици. — Мени се учинило да никад нисам чуо нешто одвратније. Сиротој Грацији плануше образи а сузе јој навреше на очи; да би их сакрила, окрете лице. — Мени се учинило врло добро — остајала је она јуначки при своме. — Али, наравно, ја ту не могу да судим.

110 — О, разуме се, није било баш тако рђаво — пожурих се да је умирим. — Увек се мало претерује, знате. — Видећи њено несрећно лице, осетио сам дубоко кајање. Хтео сам само да се лако нашалим, па је некако испало да сам Јо увредио, и то сурово. Много сам жалио што сам направио ту глупу шалу. Прошло је доста времена док ми је то сасвим опростила. Доцније,. кад сам је боље упознао, разумео сам зашто је тако болно осетила мој мали несташлук. Та шала је грубо и нагло разбила једну од оних прекрасних слика које је Грација у својој машти стварала о себи, и према којима е покушавала да живи. Што је за мене била шала, за њу, било као неко убиство. Грација је имала урођени смисао за сликовито. Открио сам, на пример, да је имала оно што Галтон назива „бројчаним оквиром“. Кад јој је требало да изведе ма какав аритметички рачун, она би пред својим очима видела бројке поређане у простору. Свака бројка је имала нарочит положај у оквиру и нарочиту боју. После стотине бројке су биле мутне; зато јој је увек било тешко с великим бројевима. Разлику између три хиљаде, тридесет хиљада и три стотине хиљада није никад могла брзо да уочи, због тога Мито код тих великих бројева није могла ништа да види; они су замагљено лебдели око неодређених ивица њеног бројчаног оквира. Али милион је видела сасвим јасно; место му је било високо улево изнад њене главе, и састојао се из грдне хрпе оних омота у које по банкама стављају ковчанице — хиљаде и хиљаде таквих омота, а на сваком је великим црним словима била исписана реч милион. Свака њена духовна радња састојала се из низа слика; и те слике, које је она видела у памети, биле су тако живе да су својом јасноћом и оштрином надмашавале слике које је примала очима. Што није могла себи да представи сликом, о томе није умела да мисли. Што се мене тиче, ја немам дара за сликовито. Било би ми, на пример, врло тешко да по сећању опишем намештај у мојој соби. Знам да ту има толико и толико столица, столова, врата, полица са књигама и тако даље; али немам у глави њихову јасну слику. Кад рачунам напамет, ја не видим обојене бројке. Реч Африка у мојој глави не изазива визију песка с палмама и

111 лавовима, као код Грације, која ме је у то једном уверавала. Кад правим планове за будућност, не видим себе где као на каквој позорници играм неку улогу у замишљеним драмама. Ја мислим без слика, апстрактно, у празном. И зато и не претпостављам да могу с пуним разумевањем описати механизам Грацијиног духа. Глуви од рођења нису најбољи познаваоци музике. Ја ту могу само да нагађам, само маштом да замислим. По оном што сам из разговора с њом сазнао, могао сам претпостављати да Грација себе често врло живо „види“ у сваковрсним околностима. Неке од тих околности нису имале везе с њеним стварним животом: биле су то сањарије, нестварне, фантастичне. Друге су опет биле стварне, или бар могуће. Она је живећи својим животом истовремено и видела себе како тај живот проживљава и како у сценама те сиве свакодневне драме игра врло одлучну и одређену улогу. Тако, кад би изишла ван града, у шетњу, она је себе замишљала као алпинисткињу неуморне снаге и енергије. Кад је ишла с Педлијем на његове летње експедиције на Ривијеру, она је, пењући се у кола за спавање или тискајући се дуж Енглеског шеталишта, видела себе као необично богату, охолу властелинку којој завиди гомила, а она, удаљена, блиста као звезда изнад свих њих. Код куће је, у неким друштвено значајним приликама, долазио до изражаја сличан карактер. Ја сам властелинку видео једанпут или двапут првих месеци нашег познанства. Доцније се властелинка претворила у праву Парижанку, праву grande dame у чијем је типу био спојен двадесети век са осамнаестим. Али о том доцније. При тим сликовитим замишљањима саме себе Грацији су много помагале њене хаљине. Костим који је облачила ин какву шетњу од три километра у Кенту био је као за прелазак преко Анда. И у свим другим њеним хаљинама, ин разне прилике, запажала се иста таква нарочита подешеност, као да су прављене за позорницу. Штета само што си оделом није умела да измени и лице. Било да је шврљала обалама Ривијере, или у гојзерицама, сукњи и свитеру кренула на какво кентско брдашце, лице јој је било увек исто — лице мало ружне, али врло љупке девојчице; лице које се свету отварало кроз крупне,

112 збуњене очи и које би, покаткад, кад би се насмешила, одједном за часак постало дивно и засијало неком неодређеном доброћудношћу. Та Грацијина замишљања нису била само повремена И пригодна. Постојала је обично једна главна улога у којој је она себе извесно дуже време замишљала. На пример, прве четири године после своје удаје она је себе замишљала, главном као домаћицу и мајку. Али њена очевидна неспособност и за једну и за другу од тих улога постепено је расхладила њено одушевљење. Желела је да води кућу, смишљала је себе како звецка кључевима и издаје наредбе послузи; али у пракси, кад год се умешала у посао гноје веште старе куварице, све је ишло наопако. Волела е своју децу и замишљала их како, под њеним упливом, расту здрава и добра; али би се деца увек разболела кад их је она хранила, и понашала се као дивља кад је она покушала да их уразуми. То није било охрабрујуће за неког ко је себе замишљао као узор мајке и домаћице. У време рођења последњег детета она је већ скоро сасвим напустила тај покушај. Беба је одмах била предата дадиљама, телом и душом. А старој куварици било је пуштено све на вољу, сем кад би Грацију ухватила финансијска паника па би наредила да се справља само сочиво. Кад сам је ја упознао, Грација није имала неку сталну главну улогу у којој се замишљала. Прободене оштрим искуством, мајка и домаћица су спласнуле и скљокале се; и дотле их још ништа није било заменило. Оставши без неког измишљеног карактерног типа који би подражавала, Грација је поново пала у ону сиву безизразност која је, изгледа, била код ње природно стање, као и код Херберта. Још увек је довољно живо видела себе у посебним, повременим згодама свог живота — као планинарку, као богату, охолу властелинку — али није видела ону средишну, сталну личност у чијем животу су се догађала та пењања на планине и бесна путовања по Ривијери. Она је, могло би се рећи, била низ тачака; не једна линија. Услед дружења са мном у њеној свести појавила се једна нова стална слика коју је хтела да подражава. Открила је нову

113 улогу, која, истина, није била тако значајна ни тако богата разним могућностима као улога мајке и домаћице, али је ипак била улога првакиње. Тако је дуго била без неког карактерног типа да је журно зграбила прилику да га стекне, па макар и не имао много везе с њом. А тај нови карактерни тип заиста није имао везе с њом! Био је необичан и сасвим неприкладан. Грација је себе почела да замишља као музичког критичара. То је био резултат њеног посећивања концерата — управо нашег професионалног посећивања концерата. Да ја нисам био новинар, да смо плаћали улазнице уместо што смо улазили бесплатно с мојим почасним картама, никад јој не би пало на памет да себе види као критичара. На обичне смртне, навикнуте да плаћају за своја задовољства, бесплатна карта прави увек јак утисак. Критичарево ius primae noctis изгледа им врло завидна ствар. Учествујући у тој чаробној привилегији, Грацији се чинило да мора да учествује и у критичаревим оцењивачким дужностима. И она је онда делила похвале и покуде — била је занесена слушатељка кад је приредбу вредело слушати, а презриво је чаврљала кад није вредело. Идентификујући се са мном — не са мојом стварном него идеализованом личношћу — она је себе посматрала као коначног судију музичких репутација. Мој мали несташлук здерао је ту дивну слику њене личности. Критичар је био убијен. У то доба ја нисам разумео зашто би добра Грација била тако дубоко увређена. Тек у светлости доцнијих сазнања схватио сам каква су морала бити њена осећања Исто тако, тек доцније сам разумео шта је значила она чудна пантомима коју је редовно изводила улазећи у концертну дворану. Онај њен отегнути ход док је пролазила кроз хол, некако нерадо вукући ноге, као да иде на какав досадан посао; па онај уздах, оно спуштање очних капака, стојећи стрпљиво док је разводник гледао моје улазнице; И, у дворани онај њен став некога ко је ту код своје куће, коме његово место припада (сећам се да је обично стављала ноге на седиште испред себе); па онај осмех, који је изражавао неку уморну заинтересованост, кад би за време неке рђаве приредбе (пошто је једном одбацила мисао да тиме чини обесвећење) одговарала на моја шапутања — тај

114 став, та смеша стрпљења и досаде, то сопственичко понашање као код своје куће, тај презир, све су то биле особине једног окорелог критичара. А колико је само нота купила у то доба, иако их никад није свирала! Колико је свезака музичких критика и биографија узела из библиотеке! Па они одлучни судови које Је изрицала уз вечеру: „Бетовен је био највећи од свих њих“; и тако даље, на исти начин. Све сам то накнадно разумео. И уколико сам више разумевао, утолико сам више жалио због оног мог свирепог несташлука. Тако је срећна била као критичар! Моја шала је разорила ту срећу. Постала је несигурна у себе, збуњена, добила је глумачку трему; и мада више никад нисам поновио сличну шалу, мада сам је увек бодрио да верује у свој музички позив, она више никад није могла да се сасвим уживи у ту улогу. Али улога критичара била је и у најбољим часовима ипак незнатна улога. Сувише сува, сувише интелектуална а безлична да би могла сасвим да је задовољи. Верујем и веровао сам и у оно време да је до мене стајало да је упутим у једну много бољу улогу — улогу неверне жене. Грација је, кад сам је упознао, била, истина, савршено честита млада жена. Али њена врлина није била заснована на неком чврстом темељу — на пример, на дубокој љубави према мужу; или на јаким верским убеђењима. Та врлина није ниуколико била везана за њено интимно биће. Поштена је била више случајно него из неког принципа или неке психолошке неопходности. Она просто није још имала прилике да буде непоштена. Било је могуће нежношћу или наваљивањем увући је у неверство, као што ју је Педли нежношћу и наваљивањем увукао у брак. Грација је пливала површином живота неодређено, без компаса и циља; требало ју је само убедити да је прељуба Елдорадо, и она би одмах кренула у правцу тог чаробног пристаништа. Главно је било представити ствар довољно примамљиво. Она је у то доба још имала предрасуде свог одличног великобуржоаског васпитања; али оне су биле без дубоког корена. Ништа у Грацији није било тако дубоко укорењено да не би могло лако да се ишчупа.

115 Ја сам тада био свестан свега тога. Али нисам покушао да то искористим. Ствар је у томе што, мада ми је Грацији била врло драга, никад нисам био заљубљен у њу. Могуће је, истина, врло добро и са задовољством играти улогу „љубавника“ у ужем и техничком смислу речи и кад човек није лудо заљубљен. И ти лаки, сентиментално-чулни излети пружали би несумњиво дивну забаву ако би обе стране биле сигурне да ће своја осећања одржавати у извесној и равнотежи. Али за ту равнотежу се никад не може јамчити. Уравнотежена срца пре или после почну да нагињу ка љубави или ка мржњи. На крају се једна од тих чулних сентименталности претвара у страст — чежњу или одвратност, споредно коју — и онда: збогом спокојство! Не бих хтео да то кажем пред Кингамом, али је неоспорно да во- И лим спокојство. За мене, љубавна игра без љубави не вреди труда. Једноставно бих се уздржао, као хедонист. А имао И сам и других скрупула, преко којих би нека несавладива страст можда прешла, али које су биле довољне да обуздају оно што је било само блага чулност. Никад нисам био Грацијин љубавник; ни истински, правом које даје љубав, ни технички, тим што бих је телесно задобио. Никад љубавник. Подсмешљива судбина задржала је за мене мање славну улогу — не улогу љубавника, већ оног који ће је са љубавницима упознавати. Сасвим нехотично, одиграо сам улогу доброћудног ујка-Пандора за Кресиду коју је представљала Грација. А била су два Троилуса. Први од њих био је нико мањи — или је можда боље да кажем „нико већи“, јер је његова репутација била збиља ! бесмислено претерана — него Клег, чувени Клег, сликар Родни Клег. Познавао сам Клега дуги низ година и у извесном смислу га и волео — отприлике онако како човек воли Грока, или Малог Тича или Браћу Фрателини; као И једну комичну представу. Знам да то није баш најбољи начин на који се неко може волети. Али у Роднијевом случају то је био једини. Могли сте или да га волите као забављача или да га не трпите као човека. Бар је такво увек било моје искуство. Дуго сам се трудио да га присније упознам и да га заволим онаквог какав је, ван сцене. Али од тога никад ништа није могло бити. На крају сам дигао од тога руке, решио да у њему гледам само комичара из мјузик-хола, и тако сам могао сасвим да уживам у његовом

116 друштву. И кад год се осетим као какав заморен пословни човек, одем до Роднија Клега. Можда је Родни као љубавник био нешто друкчији Хи ро обично. Можда је тад одбацивао своју сујету и монденство. Можда је нагло постајао скроман и несебичан, заборављао свој снобизам, престајао да жуди за јевтиним...... веровао да ради љубави вреди жртвовати цео свет. Можда. Или је, бојим се, вероватније да је и тада остајао онај који је увек био, а само у Грацијиним очима изгледао друкчији од оног Роднија чије су лакрдије и ћаскања разведравали оног замореног пословног човека у мени. Је ли он био онакав каквог сам га ја видео или каквог га је видела Грација? Вероватно ни једно ни друго. Мислим да је било пролеће 1921. кад сам први пут одвео Грацију у Роднијев атеље. За њу је та посета била догађај; први пут у свом животу ишла је да види једног чувеног човека. А десило се да је баш тада био нарочито чувен; те сезоне се Роднијево име много појављивало новинама. Поводом његове последње изложбе била се дигла велика бука. Критичари су са лаком, презривом овлашношћy жигосали његове слике као постимпресионистичке, кубистичке, футуристичке; бацали су се сваким камичком који би им дошао под руку. Па се нашло да су те слике не само претерано модерне него и непристојне. Недељни листови су упутили професионалне моралисте да их погледају; ови су се вратили пенушајући од професионалног огорчења. Родни је, наравно, био усхићен. То је значило славу — и то славу уз коју је сасвим згодно могло да иде и богатство. Повика професионалних моралиста нимало ух с шкодила доброј продаји његових слика. Послови су му ишли одлично. Приступање „модерној уметности“ не само да Роднија није упропастило него му је повећало приходе и подигло уметнички глас. Својим непогрешним интуитивним познавање публике и њених жеља он је нашао једну сликарску формулу у којој се модерно спајало са привлачнијим дражима литературе и порнографије. На пример, његови актови били су све само не академски. Били су чудовишно издужени; боја је била превучена сасвим равно; није било рељефа, ни природне светлости и сенке; човечје тело је било сведено на силуету од

117 хартије. Очи су биле округла црна дугмад од ципела; брадавице дојки као црвене малине, усне као ружичаста срца; коса је била представљена гужвом црних линија. Раздражени критичари старије школе тврдили су да би такве слике могло да наслика и десетогодишње дете. Али десетогодишње дете које би могло да наслика такве слике морало би бити изванредно покварено. У поређењу с њим, Фројдов Мали Ханс био би анђео чедности. Јер Роднијеви актови, мада нереалистички, били су чулни и сладострасни, били су чак сасвим непристојни. Код француских постимпресиониста публика није била одбијена никаквим облицима и одсуством реализма, већ опором строгошћу и интелектуалним аскетством који су искључивали сваку чулну драж. Родни је те недостатке поправио. Јер ти његови привлачни, сочни актови никад нису били насликани у празном, да се тако изразим, већ у разноврсним чудним и забавним ситуацијама — како купују карте на станици, возе бицикл, седе у кафани, са црначким џезом у позадини, и пију аперитив. Сви они који су сматрали да треба да буду напредни, да је срамота не волети модерну уметност, пронашли су са усхићењем у Роднију Клегу модерног уметника коме су могли заиста искрено да се диве. Његове слике продавале су се на јагму. Приласком модернизму почео је Роднијев прави успех. Тиме нећу да кажем да је пре тога био непознат или у тешком сиромаштву. Човек Роднијевог друштвеног талента и Роднијевог инстинкта за оно што публика тражи не може никад бити у потпуној сенци или сиромаштву. Али све је релативно. Пре тог приласка Родни је био непознатији и сиромашнији него што је то заслуживао. Тада није познавао војвоткиње и милионарке; није имао депозит у банци, већ само један текући рачун који је растао и пресушивао ћудљиво као планински поток. Приласком модернизу све се то изменило. Кад смо га Грација и ја први пут посетили, он је већ био на успону. — Надам се да није сувише страшан — рекла ми је Грација док смо ишли у Хемстед да га посетимо. Она се увек мало плашила нових познанстава.

118 Ја се насмејах. — Зависи од тога чега се плашите. Да вас не дочека сувише охоло или да не нападне на вашу врлину. Нисам никад чуо за неку жену којој би се он учинио страшан у погледу првога. — О, онда је све у реду — рече Грација са изразом умирења. Неоспорно, у Роднијевом изгледу није било ничег страшног. У својој тридесет петој години он је очувао (и вешто и брижљиво неговао) изглед лепушкастог дечка. Био је омален и правилно грађен, витак и хитрих покрета. Под гужвом коврчаве косе, која је увек била у неком живописном и добро проученом нереду, налазило се лице живахног и дрског анђелчета. Глатко, округло, скоро без бора, оно је очувало свој дечачки облик (на његовом столу за облачење било је увек мноштво теглица с кремовима за улепшавање). Очи су му биле плаве, светле и изразите. Имао је здраве зубе, а кад би се смејао, на његовим образима указале би се две јамице. Сам нам је отворио врата атељеа. Изгледао је збиља љупко у свом плавом радничком комбинезону. Просто да их човек потапше по кудравој глави и каже: — Баш је гладак! Како се само обукао и направио као прави радник! Чак и ја замало што нисам начинио такав покрет. Л искушење је морало бити неодољиво за жену која би Могла и сама имати такве анђелчиће. Родни је био врло срдачан. — О, драги Диче — рече и потапша ме по рамену. Неколико месеци га нисам био видео; зиму је провео у иностранству. — Баш ми је мило што те видим! — Верујем да ми је био искрено наклоњен. Ја га представих Грацији. Он је пољуби у руку. — Заиста је дивно што сте дошли. Имате прекрасан прстен! — додаде он, гледајући опет у њену руку коју је још држао у својој. — Дајте ми, молим вас, да га погледам. Грација се смешила, црвенећи од задовољства док му ла пружала прстен. — Купила сам га у Фиренци. Баш ми пријатно што вам се допада. То је, несумњиво, било дивно дело старих италијанских кујунџија. Ја сам тужно размишљао о томе како већ шест месеци присно познајем Грацију а прстен никад нисам ни

119 запазио, а камоли да сам му се дивио. Никакво чудо што нисам имао много среће у љубави. Атеље је био пун примерака Роднијевог последњег уметничког проналаска. Наге даме у црним чизмама и с хртовима; како нежно грле једна другу окружене мртвом природом гитара, боца и новина (обична модерна мртва природа прилагођена укусу публике и трговачкој потреби увођењем заводљивих нагих тела); више нагих дама на бициклу (Роднијева омиљена тема, тако рећи његов патент); исте, како свирају на хармоници; исте, како хватају жуте лептире у велике зелене мреже. Родни их је износио једну за другом. Грација их је посматрала седећи у фотељи пред сликарским ногарима; лице јој је имало онај израз религиозног усхићења који сам често примећивао у концертној дворани. — Дивно — шаптала је док је платно следило за платном. — Изванредно. Гледајући те слике забављала ме је помисао да је годину дана раније Родни сликао мелодраматична распињања на крст у стилу Тијепола. У то време је био ватрени хришћанин. — Уметност не може живети без религије — говорио је тада. — Морамо се вратити религији. И Родни јој се вратио са својом уобичајеном лакоћом. О, те слике! Оне су истински вређале својом савршеном неискреношћу. Тако емотивне и драматичне, а тако потпуно лажне и празне. Осећали сте да је предмет схваћен онако како би га схватио какав филмски режисер, с обзиром на „ефектно“. Ту је увек било дубоких тама и ведрих, нежних осветљења, местимице оштро светлих боја и крупних, мрачних силуета. Врло „снажно“, то је, сећам се, био израз који су поводом тих слика употребљавали Роднијеви обожаваоци. За мој укус биле су мало исувише снажне. Родни постави једно друго платно на ногаре. — Ово сам назвао: Бицикл за двоје — рече. Слика је приказивала једну црнкињу и једну плавушу с белом пути Кинескиње како возе тандем, док је позадина била сва у џиновским црвеним и жутим ружама. У предњем делу

120 слике, десно, био је тањир с воћем, нагнут напред према гледаоцу, у карактеристичном „модерном“ стилу. Један хрт је каскао уз бицикл. — Заиста, ово је... — поче Грација са заносом. Али не нашавши неки синоним за „дивно“, придев који је применила на све остале слике, изусти неколико оних похвалних гласова без речи који су много погоднији од јасног говора онда кад не знате шта бисте рекли уметнику о његовим делима. Она погледа у мене. — Зар није?... — Да, апсолутно... — климнух потврдно. А потом мало пакосно: — Слушај, Родни, сликаш ли још религиозне слике? Сећам се једног огромног скидања с крста на коме си радио не баш тако давно. Али моја пакост остаде без успеха. Родни се нимало није збунио тим подсећањем на његову прошлост. — А, то, — рече — то сам премазао. Нико то не би купио. Не може се служити богу и Мамону. Он се од срца насмеја својој досетки. Та мала досетка одмах је ушла у његов репертоар. Он је почео сам да помиње своје религиозно сликарство да би могао да исповрти ту фразу, подражавајући комично проповедничку ганутост на крају своје приче. У току идућих неколико недеља чуо сам га како ју је поновио три или четири пута у разним друштвима. — Бог и Мамон — смејао се опет — не могу се спојити. — Али богиње и Мамон могу — приметих, показујући на његову слику. Доцније сам имао част да чујем и те моје речи увршћене у Роднијеву причу. Имао је чудесно памћење. — Сасвим тачно, — рече он — и то, срећом, богиње једне мало омиљеније религије. Јесте ли ви њен верник, госпођо Педли? — Он се насмеши на њу, подижући обрве. — Ја јесам — и то ватрен. Ја сам croyant и (он нагласи оно „и“, дајући му обешењачки смисао) pratiquant.

121 Грација се насмеја мало нервозно, не знајући шта да одговори. — Па, мислим да смо то сви — рече. Није била навикла на ту врсту удварања. Родни јој се насмеши дрскије него икад. — Како бих био срећан кад бих могао да вас обратим у веру! Грација се поново нервозно насмеја, и да би променила разговор, поче да говори о сликама. Седели смо ту неко време причајући, пушећи и пијући чај. Погледах на свој сат: било је шест и по. Знао сам да Грација тог дана има госте на вечери. — Мораћемо поћи — рекох јој. — Задоцнићемо на вашу вечеру. — Ох, боже! — узвикну Грација кад је чула које је доба и скочи на ноге. — Морам да бежим. Замислите стару леди Векербат — кад бих је оставила да ме чека! — Она се насмеја, али мало грозничаво; а сасвим је побледела у страху од оног што би се могло десити. — Останите, останите — молио је Родни. — Пустите је нека чека. — Не смем. — Али, драга моја госпођо, ви сте млади, — он је био упоран — ви имате право — рекао бих, дужност, да та реч није тако груба и мушка — да будете нетачни. У вашим годинама ви морате чинити оно што вам се свиђа. Као што видите, ја претпостављам да вам се свиђа овде код мене — додаде он. Она му одврати осмехом. — Свакако. — Па онда останите; чините оно што вам се допада; идите за својим ћудима. На крају крајева, због тога постојите. — Родни је био врло спреман у питању Вечно женског. Грација заврте главом. — Збогом, било ми је врло пријатно. Родни уздахну, начини жалостан израз и полако заврте главом. — Да вам је било тако пријатно, толико колико мени, ви не бисте рекли збогом. Али ако морате... — Он се насмеши заводнички, зуби му блеснуше, јамице се појавише. Дохвати јој руку, наже се и нежно је пољуби. — Морате опет доћи — додаде.

122 — Ускоро. И — окрећући се мени, насмеја се и потапша ме по рамену — без овог старог Дика. — Је л’ те да је ужасно занимљив? — рече ми Грација минут доцније кад смо напустили атеље. — Ужасно — сагласих се ја, наглашавајући мало тај прилог. — И збиља, — продужи она — учинио ми се страшно симпатичан. Не рекох ништа. — И сјајан сликар — додаде она. Осетио сам одједном да мрзим Роднија Клега. Помислио сам на сопствене темељне особине духа и срца и изгледало ми је недостојно, изгледало ми је скандалозно и недопустиво да свет, то јест жене уопште, а посебно Грација, може да буде задивљен, обманут и очаран тим малим шарлатаном средњих година, с лицем лепушкастог дечка и ужасно лукавим, вештим, дрским понашањем. Чинило ми се да је то срамота. Мало је требало па да дам маха свом огорчењу; срећом, на време сам се сетио да бих тиме једино себе непотребно начинио будалом. Нема ничег глупљег од љубоморне сцене, нарочито кад је прави неко ко на њу нема права, и без икаквог основа. Задржао сам језик. Моје огорчење на Роднија смирило се; био сам кадар да се насмејем самом себи. Али возећи се кроз сиромашне квартове Кемден Тауна, посматрао сам пажљиво Грацију и учинило ми се да је лепша него обично, чак врло привлачна. Било би ми пријатно да јој то кажем, и говорећи то да је пољубим. Али нисам имао потребне дрскости; нисам имао поверења у своју способност да љубавни потхват спроведем до успешног исхода. Не рекох ништа, не усудих се ни на шта. Али сам решио, кад дође час растанка, да јој пољубим руку. То никад раније нисам учинио. Међутим, у последњем тренутку сетих се да би она могла помислити како, љубећи њену руку, само глупо идем за стопама Роднија Клега. Бојао сам се да не помисли да ме је његов пример охрабрио. Растали смо се са уобичајеним стиском руке. Четири до пет недеља после наше посете Роднијевом атељеу отпутовао сам и остао шест месеци у Француској и Немачкој. Дотле су се Грација и Родни видели још двапут, први

123 пут код мене на чају, други пут у њеној кући, где нас је обојицу позвала на ручак. Оба пута Родни је био сјајан козер. Можда мало сувише сјајан — учинило ми се то као блистави осмех лажних зуба. Али Грација је била засењена. Она никад није упознала неког сличног њему. Родни је био усхићен њеним дивљењем. — Интелигентна жена — приметио је кад смо после ручка заједно изишли из њене куће. Неколико дана доцније ја кренух за Париз. — Морате обећати да ћете ми писати — рече Грација узбуђеним гласом кад сам дошао да се поздравим. Обећао сам, а обећала је и она. Није ми било јасно зашто бисмо писали једно другом, нити о чему бисмо писали; али ипак, изгледало је да баш треба да пишемо. Писање писама стекло је чудан углед, којим се оно у области пријатељства уздиже изнад усменог општења; можда зато што на даљини нисмо тако стидљиви као лице у лице, што смемо више да кажемо писаним него изговореним речима. Грација је прва одржала обећање. „Драги Диче, — писала је — сећате ли се шта сте рекли о Моцарту? Да његова музика изгледа на површини тако весела — тако весела и безбрижна; али доле, дубље, она је тужна и сетна, скоро очајна. Чини ми се, збиља, да је и живот такав. Журба и галама око свачега, а све то ради чега? И како је све то тужно, како је тужно! Али немојте уобразити да ја тако осећам само зато што сте ви отпутовали — мада ми је заиста жао што нисте овде да причамо о музици, о разним људима, о животу, и тако даље. Не, немојте да уображавате; јер ја сам овако осећала годинама, скоро одувек. То осећање је, тако рећи, бас моје музике; он удара цело време, без обзира на оно шта се збива у горњем кључу. Гиге, менуети, мазурке, валцери плавог Дунава; али бас се не мења. Знам, то није баш најбољи контрапункт; али ви схватате шта мислим? Деца су баш сад била овде и заглушила ме својом виком. Филис је малочас разбила оног ружног зеца од копенхаген-порцелана, којег ми

124 је тетка Елеонора поклонила за Божић. Разуме се, очарана сам, али не смем то да кажем. Уосталом, зашто морају увек тако дивљачки да се играју? Тужно, тужно. А Лекијева Историја европског морала, она је још тужнија. То је књига у којој никад не могу да нађем где сам стала. Страна 100. изгледа као и страна 200. Ничег да се човек снађе. Тако да (ви знате како сам ја савесна) морам увек изнова да почнем од почетка. И тако човек изгуби вољу. Немам снаге да вечерас опет, још једном, отпочнем. Место тога пишем вама. Али за који тренутак морам да се облачим за вечеру. Долази Џонов ортак; мислим да нико нема права да буде онако ћелав! Па Сер Валтер Магелан, који је нешто у Трговинској комори и који прави досетке, са леди М., која је тако нежна. Она има обичај да ме пољуби некако изненадно и одлучно, као кад змија скочи на неког. А кад говори пљује. Па онда, биће Моли Бон, која је врло љупка; не разумем зашто не може да се уда. Па Робсонови о којима нема шта да се каже. Баш ништа. Ништа, ништа, ништа. Ето то је мој утисак о свему томе. Обући ћу моју стару црну хаљину и нећу ставити накит. Збогом. Грација“. Читајући то писмо још више сам зажалио што нисам имао дрскости и предузимљивости оног дана кад смо се возили из Роднијевог атељеа. Чинило ми се сада да се Грација не би наљутила на такву дрскост. Одговорио сам јој једним утешним писмом; затим сам јој се јавио опет, недељу дана доцније; затим десет дана после тога; и онда, бесно, пошто је прошло петнаест дана. Најзад, стиже одговор. Писмо је мирисало на сантал, а хартија је била бледожута. Раније су Грацијина писма била увек без мириса и бела. Погледао сам га и омирисао са извесним подозрењем; затим сам га развио и прочитао. „Изненађена сам, драги Диче, што ви нас жене боље не познајете. Зар још нисте научили да ми не волимо звук речи

125 „мора“ и „треба“? Не подносимо да се у помоћ позива наше осећање дужности. Ето зашто нисам одговорила ни на једно ваше непристојно писмо. У њима је било сувише много „морате писати“ и „обећали сте“. Марим ја шта сам обећала! То је било давно. Сад сам друго биће. Била сам хиљаду различитих бића отад — рађала се поново са сваком новом ћуди. И сад, најзад, из чисте милоште и љубазности, решила сам да вам се смилујем. Ево писма. Али, чувајте се, немојте више пробати да ме присиљавате; не покушавајте никад да уцењујете моју савест. Идући пут могу бити свирепија. То вам је опомена. Да ли сте, с вашим описима разонода и забава, мислили да ћу вам позавидети на Паризу? Ако је тако, онда нисте успели. И ми овде, у Лондону, имамо своја задовољства. На пример, неки дан био је овде изванредно сјајан маскенбал. Нешто као Лонгијева Венеција или Ватоова Ситера — и, морам додати, у извесним тренуцима, при крају ноћи, скоро као Казановина Венеција, скоро као раскалашна и чулна Бушеова Аркадија. Али пст! То је било у Челсију; више вам нећу рећи. Могли бисте да дођете и да упаднете приликом идуће игранке, мрштећи се што музика не свира Баха а играчи не разговарају о „Критици чистог ума“. Јер, јадни мој Диче, чињеница је да сте ви сувише свечани и озбиљни кад се забављате. Заиста ћу морати да вас узмем у своје руке кад се вратите. Морате научити да будете мало живљи и са више маште. Јер ви сте у ствари ужасан викторијанац. Ви сте још у добу које сматра да је живот врло озбиљна ствар и да мисао људска треба да буде дубока. Недостаје вам храброст ваших нагона. Хоћу да вас видим лакомисленијег и друштвенијег, па и већи прождрљивац да будете и већи сладострасник, драги мој Диче. Да сам ја слободна као што сте ви, о какав бих ја била епикурејац. Покајте се, Диче, пре но што буде сувише касно и неповратно не зађете у године. Сад доста. Чекају ме важна задовољства. Грација“.

126 Прочитао сам неколико пута ову необичну посланицу. Да није било оног неуредног, нечитког рукописа који је несумњиво био Грацијин, посумњао бих да је писмо њено. То подражавање стила осамнаестог века, та неорококо осећања — све то није било њено. Она раније није уопште употребљавала речи „ћуд“ и „задовољство“; није никад тако ужасно површно уопштавала о „нама женама“. Шта се, дакле, десило тој жени откако је последњи пут писала? Поредио сам једно и друго писмо. Шта се могло десити? Тајна. А онда, одједном, сетих се Роднија Клега, и где беше тама угледах светлост. Морам признати да ми је била врло непријатна та светлост, или бар њени први зраци. Љубомора, која ме је спопала кад сам чуо Грацију како се диви Роднијевом карактеру и таленту, поврати ми се у још жешћем налету. А са љубомором, исто тако жестоко, поновно буђење мојих жеља. Нешто према чему смо били равнодушни може нагло стећи неоцењиву вредност у нашим очима просто зато што је неповратно изишло испод наше власти и прешло у власништво неког другог. Оног часа кад сам посумњао да је Грација постала Роднијева љубазница, почео сам да уображавам да сам силно заљубљен у њу. Мучио сам себе тужним замишљањем њихове среће; проклињао сам себе због пропуштених прилика које се више неће вратити. Једног тренутка сам чак помислио да одјурим натраг у Лондон и истргнем из Роднијевих канџи оно што је сад одједном постало моје благо. Али пут би доста стајао, а ја сам, срећом, био остао без новца. На крају сам одлучио да останем где сам. Време је протицало и разум ми се враћао. Схватио сам да је моје осећање било потпуно измишљено, да сам га сам произвео и себе убедио у његову истинитост. Представио сам себи шта би се десило да сам се под његовим упливом вратио у Лондон. Буктећи вештачким пламеном упао бих драматично код Грације, и онда бих, кад бих се нашао пред њом, открио да уопште нисам заљубљен у њу. Маштом створена љубав може да се развија и ако је удаљена од свог предмета; али стварност ограничава уобразиљу и поставља је на њено место. Био сам уобразио да сам несрећан што се Грација предала Роднију; али схватио сам да би ситуација била много мучнија да сам се

127 вратио и успео да је уграбим за себе, па тада открио да је не волим — ма колико ми она иначе била драга и изгледала дражесна. Свакако, било је жалосно што је насела таквом шарлатану као што је Родни; то што место тога није одлучила да обожава мене, безнадежно, љубављу која не би била узвраћена, било је доказ њеног рђавог укуса. Поред свега тога, то је била њена ствар, Ако јој се чинило да може да буде срећна са Роднијем, па лепо, нека је, нека буде срећна, јадна будала! И тако даље. С таквим и сличним размишљањима утешио сам се и вратио у стање чисте посматрачке равнодушности. Кад је неколико дана доцније Херберт дошао у мој хотел, био сам у стању да га, сасвим миран, упитам за новости о Грацији. — О, она је као и увек — рече Херберт. Будала светска! Навалио сам на њега. — Зар не излази више него раније? — запитао сам. — На игранке и слично? Слушао сам да је постала врло друштвена. — Можда — рече Херберт. — Ја нисам ништа нарочито приметио. Ту није било наде. Увидео сам да морам употребити сопствене очи и сопствено расуђивање ако хоћу да нешто дознам. А док то не буде, написао сам јој како ми је мило што је срећна и што се забавља. Она одговори једним дугим и врло извештаченим огледом о „задовољствима“. Потом је дописивање замрло. Неколико месеци доцније — тек што сам се вратио у Лондон — био сам позван код Роднија, који је сакупио једно мало друштво у свом атељеу. Са ногара постављених на крају собе посматрало је посетиоце његово последње ремек-дело. То је било занимљиво и непристојно подражавање Цариника Русоа. Назив је био „Венчање“; на слици се видело друштво с једне свадбе, млада и младожења у средини и рођаци који су стајали или седели око њих, сви поређани као пред камером каквог паланачког фотографа. У позадини плаштом обавијен стуб, очевидно од картона; један живописан мостић; јеле покривене снегом, и на небу велики црвени балон. Једина настраност слике била је у томе што су — док су младожења и остала

128 господа са свадбе били обучени у своја најбоља црна недељна одела — даме, изузев чизама на ногама и шешира на глави, биле наге. Најбољи критичари сматрали су да „Венчање“ представља дотле највиши успон Роднијевог генија. Тражио је четири стотине педесет фунти за ту слику; после неколико дана он их је, како су ми рекли, и добио. Роднијеви гости забављали су се под укоченим погледом сватова; то су била лица која су се увек виђала на сличним приредбама. Они су седели или стајали или лежали около, пијући бело вино или виски. Две младе даме дошле су истоветно обучене, у блузама и црним сомотским панталонама, као Гаварнијеви débardeurs; једна друга пушила је на малу лулу од ружиног дрвета. При улазу у собу чух једног младића како говори гласно и одлучно: — Ми смо апсолутно модерни, нас двоје. Што се мене тиче, ко год хоће може да има моју жену. Ја ништа не марим. Она је слободна. А и ја сам слободан. Ето, то сматрам модерним. Морао сам се питати у чуду зашто он то назива модерним. Мени је то више личило на неко првобитно стање — скоро прачовечанско. Љубав је, ипак, нов изум; произвољно задовољавање похоте спада у стара геолошка доба. Истински модерни су Роберт и Елизабета Браунинг. Руковах се с Роднијем. — Немојте сувише презирати ова наша скромна лондонска задовољства — рече он. Насмеших се; било ми је занимљиво што с његових усана чујем реч на коју су ме навикла Грацијина писма. — Она нимало не уступају париским задовољствима — одговорих гледајући по соби. У гомили угледах Грацију. Она је ишла од једних до других са изгледом неког ко је ту и телом и душом код своје куће. Било је приметно да је у Роднијевом стану она сматрана домаћицом. Главна жена у његовом дому — у незгодном смислу тога израза. (Штета, мислио сам, што ту малу досетку не могу да саопштим Роднију; он би уживао у њој, само да је о неком другом реч.) У тренуцима кад нисам разговарао, посматрао сам је љубопитљиво; поредио сам Грацију која ми је била пред очима са сликом која ми је

129 остала у памћењу, сликом Грације у време кад сам је упознао. Оно лелујање у ходу — отприлике као што се змија лелуја уз свирку мађионичара — било је нешто ново. Исто тако и држање руку — лева на бедрима а десна у висини груди, с дланом навише и цигаретом међу прстима. А кад би цигарету ставила у уста, забацила би лице и духнула дим скоро усправно у ваздух, некако неописиво изазивачки и боемски. Горда властелинка је ишчезла и замењена је новом врстом аристократкиње — распусном, неукротивом, и с оне стране добра и зла. С времена на време допирали су ми до ушију делови њеног разговора. Препричавање разних скандала; критике последњих сликарских изложби; причање о прошлим или идућим „савршеним проводима“ — то су, изгледа, биле главне теме, и све су ми оне, у Грацијиним устима, биле сасвим неочекиване. Али оно лице, лице неодређених црта љупке, али ружне девојчице, зачуђене очи, смешак мио и добродушан — све је то још било исто као и раније. А кад је чух како једној својој новој пријатељици весело прича о некој заједничкој познаници да је „готово сувише гостопримљива — знате, она уистину држи не отворену кућу, него отворен кревет“, замало нисам прснуо у смех, толико су те бритке речи одударале од лица, очију, осмеха, толико су опипљиво биле туђе, позајмљене. За то време Родни је за столом радио један од оних својих чувених „непрекидних“ цртежа — каква фигура или цела група нацртана једном једином линијом, без дизања оловке с хартије. Око њега било је окупљено више задивљених гостију. — Зар није чаробно? — Изврсно! — Прекрасно! Речи су у смеху праскале свуда око њега. — Ево га — рече Родни усправљајући се. Додадоше около један другом ту хартију да је погледају. Био је то невероватно вешт цртеж у којем је једном једином кривудавом линијом била приказана борба између бика и три нага женска тореадора. Сви су пљескали и тражили још нешто. — Шта сад да направим? — упита Родни.

130 — Акробате на бициклу — предложи неко. — То је већ бајато — одврати он. — Аутопортрет. Родни одмахну главом. — Сувише сујетно. — Адама и Еву. — Или можда Солмона и Глукштајна? — предложи неко други. — Или дванаест апостола. — Нашао сам — викну Родни машући оловком. — Краљ Ђорђе и краљица Мери. Он се наже над свој блок за скице и после два-три минута показа једнолинијску слику британског краљевског пара. Настаде бура смеха. Мени Грација додаде тај цртеж. — Збиља је чудесан, зар не? — рече, гледајући ме с неком жудном зебњом, као да јој је било преко потребно да ја похвалим њен избор, да јој дам свештени благослов. Откако сам се вратио, видео сам је само једном и то само за часак, и не насамо. Роднијево име нисмо поменули. Али ове вечери она је хтела да ми се повери, то сам видео; молила ме је без речи, али ипак врло речито, да јој кажем да је добро учинила. Није ми сасвим јасно због чега је желела мој благослов. Изгледа да ме је сматрала за неку врсту старог, седог ујка-Полонија. (То није било баш ласкаво, с обзиром да сам био неколико година млађи од Роднија.) Моја сагласност изгледала би јој као сагласност саме оличене мудрости. — Зар није чудесан? — поновила је. — Знате ли неког живог човека који би могао да импровизује овако нешто, осим можда Пикаса? И то као од шале — забаве ради. Вратих јој цртеж. Дан раније сам случајно, налазећи се у близини, свратио у Роднијев атеље. Кад сам ушао, он је цртао, али је, угледавши ме, заклопио свој блок и пришао ми. Док смо разговарали, наишао је инсталатер и Родни је изишао да би му на самом месту, у купатилу, дао потребна упутства. Ја сам устао и шврљао по соби, разгледајући последња платна. Можда је било сувише љубопитљиво што сам отворио бележницу на

131 којој је цртао кад сам ушао. У тој свесци биле су употребљене само прве три четири странице; биле су пуне „непрекидних“ цртежа. Набројао сам седам различитих верзија бика са женским тореадорима и пет верзија краља Ђорђа и краљице Мери, сваки пут мало поправљене и побољшане. Тада сам се чудио зашто ли се вежба у тој вештини; али како ми није било нарочито хитно да то сазнам, заборавио сам да га упитам кад се вратио. Сад сам схватио. — Изванредно, — рекох Грацији, враћајући јој цртеж — заиста изванредно! Њен задовољни и захвални осмех био је тако леп, да сам се скоро постидео што сам знао за Роднијеву малу тајну. Ја и Грација становали смо у Кенсингтону; кад се друштво разишло, ја сам је одвезао кући. — Било је врло забавно — рекох док смо седали у такси. Прошли смо више од десетак уличних светиљки пре но што је проговорила. — Знате, Диче, — рече — ја сам врло срећна. Она стави руку на моје колено. Пошто није било никаквих речи којима би се на то могло одговорити, ја само лако потапшах ту руку. Настаде још дуже ћутање. — Али зашто ви све нас презирете? — упита она окренувши ми се одједном. — Кад сам ја то рекао да вас презирем? — протестовао сам. — О, то није потребно рећи. То се само показује. Насмејах се, али више услед нелагодности него од забаве. — Женска интуиција? — рекох, шалећи се. — Али, драга Грација, ви је заиста имате исувише. Наслућујете ствари које не постоје. — Ипак, ви нас презирете. — Не. Зашто бих вас презирао? — Е, то је баш оно. Зашто презирете? — Зашто? — понових ја. — Ради чега, и у поређењу с чим налазите да је наш начин живота тако бедан? Рећи ћу вам. Ради нечега немогућег и надљудског. И у поређењу с нечим што не постоји. То је глупо, кад је ту стварни живот са свим задовољствима које пружа. —

132 Опет та реч — Роднијева реч! Чинило ми се да је изговара неким нарочитим, меким, скоро као уљем обложеним гласом. — Живот тако диван, тако богат и разнолик. А ви дижете нос и налазите да је све то бљутаво и празно. Зар није тако? — наваљивала је она. — Није — одговорих. Могао сам јој рећи да живот не мора да се састоји из седељки уз вино и виски, из друштвених успеха, блуда и празног чаврљања. Могао сам јој рећи; али ма колико бих умешно уопштио своје примедбе, оне би сигурно биле протумачене (уосталом сасвим исправно) као личне покуде. А ја нисам хтео да се с Грацијом свађам ни да је увредим. Сем тога, ма шта рекао, и ја сам ишао на Роднијеве пријеме. Био сам саучесник. Та гужва ме је занимала; било ми је тешко да се лишим те забаве. Моје примедбе биле су само теоријске; сам сам чинио оно за шта сам друге оптуживао. Нисам имао права да заузмем првосвештенички став и да осуђујем. — Није, разуме се да није тако — понових. Грација уздахну. — Наравно, не могу да очекујем да ћете ви то признати — рече. — Али, како вам драго — додаде са усиљеном, неприродном веселошћу. — Не марим ако ме презиру. Ко је богат тај може себи да дозволи луксуз да буде осуђиван. А, као што знате, ја сам богата. Срећу, задовољство — све имам. А најзад, — продужи са извесном жестином — ја сам жена. Шта ме се тичу ваша смешна мушка мерила понашања? Чиним оно што ми се допада, што ме забавља. — То очито навођење Роднија звучало ми је некако лажно. Завлада ћутање. Питао сам се шта ли Џон Педли мисли о свему томе, или ‘можда још никаква слутња о оном што се збива није пробила тврду љуштуру његове неосетљивости. Као да одговара на моје неизречено питање, Грација проговори опет озбиљно: — Ту је, упоредо с тим, и мој други живот. Он се због тога ништа није променио, знате. То на њега не утиче. Ја волим Џона исто као и раније. И децу, разуме се. Још једно дуго ћутање. Одједном сам се, ни сам не знам зашто, осетио дубоко тужан. Слушајући ту младу жену како прича о свом љубавнику, зажелео сам да и сам будем заљубљен.

133 Чак и „задовољства“ засјаше пред мојом маштом новим и заводљивим сјајем. Сопствени живот ми је изгледао празан. Сетио сам се мелодије грофичине песме у Фигаровој женидби: Dove sono i bei momenti di dolcezza a di piacer? Да је Грацијина авантура врло мало или нимало утицала на њен други живот, то сам и сам имао прилике да закључим следеће недеље, проведене с Педлијевима у Кенту. Ту је био Џон — и то „у великој форми“, како се сам изразио; Грација, деца и Грацијини отац и мати. Ништа није могло бити више у домаћем стилу, мање слично Роднијевим седељкама, мање „модерно“. Заиста, имао бих оправдања да ту последњу реч напишем и без наводника, јер је било нечег изванредно давнашњег и несавременог у том домаћинству. Деца су својим детињим духом била геолошки удаљена од садашњице — једва ако су прешла стадиј питекантропуса. А Педли је био сличан каквој звезди, удаљен од света импресивним понором своје себичности и несвесности. Предмет о којем би говорио могао је бити савремен, али је и поред тога он, Педли, духовно био ван времена, становник неког удаљеног и пустог простора. Што се тиче Грацијиних родитеља, они су били удаљени само за једну генерацију; али и то је било већ довољно далеко. Они су имали своја мишљења о социјализму и сексуалном моралу, о џентлменима, о томе шта отмен човек треба или не треба да учини — мишљења устаљена, неизмењива, навиком утиснута и претворена у скоро инстинктивна мишљења, услед којих је њима било немогуће да схвате или да нађу извињења за савремени свет. То је нарочито вредело за Грацијину мајку. Она је била висока, лепа жена од око педесет пет година, с јасним, звонким гласом неког ко је навикао да целог живота издаје заповести. Она је себи налазила занимања радећи у добротворним друштвима и уопште трудећи се да одржи сиротињу на месту које јој припада. Насупрот свом супругу, који је имао нешто од оне Педлијеве звездане удаљености, она је била врло свесна савременог света и следствено томе бацала на њ честе и оштре оптужбе.

134 Грацијин отац, који је наследио доста новца, испуњавао је своје време обрађујући, непродуктивно, једно мало имање, седећи у одборима и читајући персијски; на ово последње био је, на свој тихи начин, врло горд. Та забава није била везана ни са каквим другим интересом. Он никад није био у Персији, нити је имао и најмању намеру да икад тамо путује. Нимало га није интересовала персијска књижевност или историја, и исто му је задовољство било да чита какав персијски „Домаћи кувар“ као год и дела Хафиза или Румија. Он је волео сам језик. Уживао је у читању необичних слова, у тражењу речи у речнику. За њега је персијски језик био нека врста бескрајно компликованог пасијанса. Проучавао га је једино ради убијања времена и да не би ни на шта мислио. Безбојан је човек био господин Комфри, и нисте знали шта бисте с њим. А имао је непријатну склоност да вас гледа преко наочара с неким изразом задивљености, као да не схвата шта сте хтели да кажете — што је уосталом већином било тачно. Јер господин Комфри је имао врло спору памет, и у накнаду за своје познавање персијског показивао је најневероватније незнање скоро свих других предмета на свету. — Поновите то — рекао би кад баш ништа не би разумео. Како је чудан, колико фантастичан изгледао тај мој викенд. Било ми је као да сам одједном извучен из савремености и загњурен у неки свет снова. Најновија тема Џона Педлија била је Ајнштајнова теорија. — То је врло просто — убеђивао нас је прве вечери, између чорбе и рибе. — Ја нисам математичар ни ма шта слично, али ту теорију савршено схватам. Треба само имати мало здравог разума. — И затим ме је здрав разум пола сата заглушивао својом јеком, као из какве трубе. Грацијин отац гледао га је у недоумици преко наочара. — Хоћете ли то да поновите? — говорио је после сваке друге реченице. А Џон Педли је био усхићен што може да учини ту љубазност. На другом крају стола Грација је са својом мајком расправљала о деци, њиховим хаљинама, карактеру,

135 васпитању, болестима. Жудео сам да се придружим њиховом разговору. Али те једноставне домаће ствари нису биле за мене. Био сам мушкарац; моје следовање био је Џон Педли и интелект. Без много воље окренух се опет домаћину. — Ја бих волео да објасните — говорио је Грацијин отац — како то време може да чини прав угао са дужином, ширином и висином. Где то оно тачно долази? — И он с ножем и двема виљушкама означи три просторне димензије. — Где вам је место за још један прав угао. Џон Педли стаде да објашњава. То је било страшно. За то време, уз моје друго уво Грацијина мати је почела да прича о незгодним суседима који су се настанили покрај њих на Кемден Хилу. Неки човек и жена који живе заједно невенчани. А башта иза куће припада заједнички свим станарима. Каква гадна ситуација! Оставивши Педлија и старог господина да нађу место за четврти прав угао, ја се коначно обрнух дамама. Из љубазности према мени Грацијина мати отпоче изнова своју грозну причу. Ја сам се показао пун разумевања. Једном само, за тренутак, ухватих Грацијин поглед. Она ми се насмеши и скоро неприметно подиже обрве. Та мала гримаса је била врло значајна. У првим месецима нашег пријатељства ја сам је често виђао у друштву њених родитеља, и увек сам се дивио њеном држању у тим приликама. Нисам никад срео неку младу жену из генерације која је сазрела за време рата која би се тако потпуно сналазила са својим старијима, која би се с таквом природношћу угодно осећала у њиховој моралној и духовној атмосфери. Она је свог оца и мајку прихватала такве какви су, сматрала је њихове погледе на живот као обичне, природне погледе сваког здравог људског бића. Грација, колико сам могао запазити, није знала за ону нелагодност која — у овим данима можда више но у којем другом добу — мучи младе кад су у друштву својих старијих. А овај осмех који као да је нешто извињавао и мало презриво праштао, ово подизање обрва били су знаци да се нешто изменило. Грација је постала савремена, чак „модерна“.

136 Споља, међутим, промене није било. Два света су текла упоредо, нису се додиривала. Нису се додиривала ни онда кад би Родни дошао да вечера код њих en famille, па ни кад би Џон пратио своју жену на неку Роднијеву не сувише „уметничку“ (што у наводницима значи отприлике исто што и „модерну“) вечерњу седељку. Или би можда било тачније рећи да се Роднијев свет дотицао Џоновог, али се Џонов није дотицао Роднијевог. Једино да је Родни био Зулукафер а његови пријатељи Кинези, приметио би Џон да се они разликују од света с којим се он дружио. Оне чисто духовне разлике које су их одвајале биле су сувише ситне да би их уочио. Он се кроз живот кретао окружен својом сопственом атмосфером; само најблештавије светиљке могле би да пробију ту скоро непрозирну смесу која је јако преламала зраке. За Џона су Родни и његови пријатељи били као и сви други људи; које је могао да ухвати за дугме од капута и да им прича о швајцарском банкарству, Ајнштајновој теорији и рационисању шећера. Истина је да су му каткад изгледали мало лакомислени; њихово понашање би му се учинило понекад мало неуглађено; и Џон је приметио да су се понекад непристојно изражавали у присуству дама — односно, ако су то биле даме, у присуству господе. — Чудни су ови млади — рекао ми је једанпут после једне вечери у Роднијевом атељеу. — Чудни. — Он заврте главом. — Нисам сигуран да их сасвим разумем. Кроз једну пукотину у својој атмосфери он је за тренутак угледао онај страни свет с друге стране; видео је нешто онакво какво је стварно било, не изломљену слику. Али Џон није био нимало радознао; није тражио смисао оног што је видео и брзо га је избацио из свести. — Не знам шта ви мислите о модерној уметности, — продужи он, не дајући ми да чујем даље примедбе о модерном свету — али има нешто што ја увек кажем, а то је ово. И он то рече, надугачко. Са модерном уметношћу његовом репертоару била је додата још једна грамофонска плоча. То је била његова чиста добит од дружења с Роднијем и Роднијевим пријатељима.

137 Следећих неколико месеци врло мало сам виђао и Грацију и Роднија. Упознао сам Катарину и био сувише заузет заљубљивањем у њу да бих радио или мислио нешто друго. Крајем 1921. били смо венчани и мој живот је постепено опет постао нормалан. Катарина и Грација су се спријатељиле од самог почетка. Грација се дивила Катарининој хладнокрвности, њеној мирној вредноћи, њеној поузданости; дивила се и волела је. Катарина је волела Грацију заштитнички, као старија сестра; а у исто време јој је Грација изгледала мало смешна. Не смета ако су симпатије ублажене трунком добронамерног смеха. Јер, симпатија претпоставља интимност; а људско биће не може бити интимно с другим бићем а да у његовој нарави не открије нешто чему се може смејати. Скоро сви истински племенити карактери у романима исто су тако и мало смешни; можда зато што су својим ствараоцима били тако драги. Катарина је видела Грацијину шаљиву страну — мало патетично шаљиву. Али је и поред тога волела Грацију; можда чак још више. Јер, та шаљива страна је била привлачна; то је било оно детињасто у њеном карактеру и то је изазивало смех. У време моје женидбе Грација је ревносније него икад играла улогу Вечног женског. Почела је да се облачи врло елегантно, чак мало ексцентрично, и била је редовно нетачна; није била много нетачна (по природи је била сувише учтива за то), али тек толико да може да каже да је ужасно задоцнила, али да друкчије није могла; то јој је у природи — њеној женској природи. Катарини је пребацивала што се облачи сувише озбиљно. — Хаљине ти морају бити веселије, — наваљивала је она — необичније и с више маште. То ће учинити да и у твојим осећањима буде више маште. Ти мислиш сувише мушки. И да би је ободрила да мисли женствено, она јој поклони шест пари рукавица од беле јеленске коже, дивно украшених кожом у боји и високим горњим делом у ресама, густо испреплетаним. Али је код њих можда најженственије било и највише маште одавало то што су биле за неколико бројева мање од Катаринине руке.

138 Грација је постала и знатно говорљивија но раније, а променио се и стил њеног разговора. Слично као у хаљинама, и у њему је сад било више фантазије. Своју конверзацију је заснивала на врло простом принципу: говорила је што год би јој дошло у главу. А у њену мутну, неурачунљиву главу долазиле су најчудније ствари. Фантазмагорија разних слика играла је непрестано пред њеним унутарњим оком и мењала се са сваким новим утиском или чим би речи њеног саговорника изазвале нове представе. Она је претварала у речи све што би сваког часа видела. На пример, ја бих поменуо музичара Палестрину. — Да, да, — рекла би Грација — заиста сјајан композитор! А онда би, подстакнута споменом нечег италијанског, додала и не предахнувши: — И како они једу макароне, баш као да их пију! То личи на оне исписане цедуље што по стриповима излазе из уста појединих лица. Знате на шта мислим. Понекад сам и знао. Прескочио бих огромне кривине те мисли која је била сва у алузијама и ухватио на шта се односи. А понекад, кад је веза њених мисли била искључиво лична, њена, остајао сам у недоумици. Тај њен нови начин разговора мало је збуњивао, али је унеколико био забаван. Неочекиваност њених примедаба, па и сама њихова бесмисленост, толико би изненадиле да би се учиниле духовитим. Грацију су као дете грдили кад би говорила у том невезаном, фантастичном стилу. — Говори разумно — рекле су јој на часу географије њене васпитачице кад им је казала да Јужну Америку не воли зато што личи на скуван овчији бут. — Не буди глупа. — Грација је тако научила да се стиди своје луталачке маште. Покушала је да говори разумно, — онако како васпитачице схватају ту реч — то јој је било врло тешко и она је опет пала у ћутање. Педли је био још разумнији него васпитачице, и то у истом смислу; разорно разуман. Био је неспособан да схвати машту. Да је Грација икад рекла Педлију да не воли Јужну Америку, он би се зачудио и упитао би је за разлог. И кад би сазнао да је то зато што тај континент на мапи личи на овчији бут, он би јој пружио податке о стварним

139 димензијама Јужне Америке, указао би на то да се она пружа од тропског појаса скоро до антарктичког круга, да се у њој налази највећа река и неке од највиших планина на свету, да Бразилија производи кафу а Аргентина говеда и да према томе она у ствари нимало не личи на куван овчији бут. Са Педлијем Грација је могла или да с тешком муком разумно говори или да само ћути. Међутим, она је видела да се у Роднијевом друштву њен дар за бесмислице цени и тражи. Обожавалац „фантастичног“ и „женственог“, Родни ју је бодрио да говори без везе, онако како би је вукла њена машта пуна слика. У почетку страшљива, Грација се убрзо препустила тој струји; она је с таквом конверзацијом постигла нагли успех. Њене опаске без везе и целине сматране су као последња реч модерне духовитости. Њене досетке су памћене и навођене. Мало ошамућена свим тим, Грација се одједном нашла у покрету, наступајући на челу снага савремености. У осамнаестом веку, кад су у моди биле логика и наука, жене су се трудиле да говоре као мушкарци. Двадесети век је окренуо у супротном правцу. Родни је Грацији учинио ту част да присвоји њене најуспелије бесмислице. Са успехом Грација је стекла поуздање; и с тим поуздањем победоносно је продужила ход ка даљим успесима. За њу је то био нов и опојан доживљај. Живела је у хроничном духовном пијанству. — Како је свет глуп што није срећан! — рекла би она кад год би расправљали те вечне теме. Катарини, којој се сад поверавала уместо мени — дубље и интимније — Грација је причала о љубави и о Роднију. — Не могу да схватим како свет успева да буде несрећан због љубави — говорила је. — Зашто не могу сви да воле весело и слободно као ми? Те друге љубави изгледају све црне и згрушане, као девоншајрски крем начињен од мастила. Наша је као шампањац. Љубав треба да буде таква: као шампањац. Зар не? — Чини ми се да бих више волела да буде као бистра вода — рекла је Катарина. А мени је доцније саопштила своје слутње.

140 — Тај шампањац, та веселост, све то указује на Роднијев врло здрав младићки страх од осећајних компликација. — Сви смо ми то знали — рекох — Ниси ваљда мислила да је заљубљен у њу? — Надала сам се — рече Катарина. — Зато што ниси познавала Роднија. А сад га знаш. Шампањац — ето, то је он. Проблем је Грација. Да ли је она збиља била заљубљена у њега? Катарина и ја расправљали смо о томе. Ја сам мислио да јесте. — Кад Родни одлети, — рекох — она ће остати сломљена срца. Катарина одмахну главом. — Она само уображава да је заљубљена — убеђивала ме је. — Чини је срећном оно огромно узбуђење од свега тога; а и новина тог узбуђења и осећање сопственог значаја и успех. А не нека дубока љубав према Роднију. Она можда мисли да је то љубав, шампањска љубав, ако хоћеш. Али, у ствари, то није љубав. Нема љубави; само шампањац. У почетку она је подлегла због његовог ореола и због свог досадног живота. А сад остаје уз њега због свог успеха и због забаве коју ту налази. Догађаји су доцније показали да је Катарина била у праву, или бар више у праву од мене. Али пре но што бих описао те догађаје, морам да изложим како је Кингам поново ушао у мој живот. Ја сам предузео први корак у циљу окончања наше смешне свађе. Покушао бих то и раније да Кингам није био ван Европе. Нешто мало после наше препирке, он је отпутовао прво за Северну Африку, а одатле за Далеки Исток, пошто је уговорио с неким листом да у току свог пута шаље чланке. Чуо сам за њега једанпут или двапут од људи који су га видели у Тунису, у Коломбу, у Кантону. И читао сам чланке, врло оригиналне, који су повремено излазили у листу који их је наручио. Али с њим нисам имао никакве непосредне везе. Нисам писао; пре свега, зато што нисам био сигуран да ће моје писмо икад доспети до њега. А затим, чак и да смо преко писма расправили нашу препирку, од какве би то користи било? Измирења на растојању од осам хиљада миља нису никад много убедљива.

141 Чекао сам док нисам чуо за његов повратак, а тад сам му написао једно дуго писмо. Три дана доцније био је код нас на вечери. — Тако ваља, — рече он — тако баш ваља. — Гледао је тамоамо, хитро, осматрајући све — намештај, Катарину, мене — својим светлим, живахним очима. — Дефинитивно сређени. — О, не баш тако дефинитивно, надајмо се — насмејах се, погледавши Катарину. — Завидим вам — продужи он. — Имати ослонац у нечем чврстом, јаком, апсолутном, то је дивна ствар. Домаћа љубав, брак — на крају крајева, то је нешто најближе апсолутном што практично можемо постићи. А још већу вредност има то за неког ко је, као ја, пролутао мало по свету. Свет вам показује да све има неки смисао само у односу према нечем другом. Добро, зло, правда, хришћанство, свирепост, лепота. Ви мислите да знате значење тих речи. Можда у Кенсингтону и знате. Али пођите у Индију или Кину. Тамо не знате ништа. У почетку је то мало неугодно; али, после, тако узбудљиво! И колико обимније и многостраније почињете да живите! Али баш због тога осећате потребу за нечим утврђеним и одређеним, нечим апсолутним не само у уобразиљи него и у стварном животу. Ту, ето, долази љубав и домаћи живот. Да не говоримо о богу, смрти, бесмртности душе и сличном. У узаном и удобном животу те ствари изгледају бесмислене и излишне; чак и не цените своју удобност. Али, умножите своју личност путовањима, срушите темеље свих својих убеђења и предрасуда и навика мишљења; тада ћете почети да увиђате стварни значај домаће удобности, да цените стварност и важност осталих чврстих ослонаца. Говорио је са свим својим старим, страсним жаром. Очи су му сијале истим грозничавим, скоро неземаљским сјајем. Лице, које је било глатко и бледо кад сам га последњи пут видео, сад је било сунцем опаљено и изборано. Изгледао је зрелији, тврђи и снажнији него раније. — Да, завидим вам — понови он. — Па што се онда не ожените? — упита га Катарина.

142 Кингам се насмеја. — Заиста, зашто? Боље упитајте Дика. Мислим да ме он довољно познаје да би могао да одговори. — Не, кажи нам сам — рекох. Кингам одмахну главом. — То би спадало у случајеве свирепости према животињама — рече он загонетно, и поче да прича о нечем другом. — Завидим ти — рече он опет исте те вечери, кад је Катарина отишла да спава и ми остали сами. — Завидим ти. Али ти не заслужујеш то што си добио. Ти ниси зарадио своје право на чврсту, домаћу апсолутност као ја. Ја сам разумео, интимно и лично разумео, протицање и међузависност ствари; према томе, ја знам и ценим значај нечег утврђеног. А ти — ти си склон домаћем животу онако исто као што си моралан; морал и дом су у твојој природи, несвесно, инстинктивно; они су ту, а ти ниси познао њихове супротности, које дају значај тим ставовима; ти си, уствари, као каква марљива пчела, као каква главица купуса која расте јер не може друкчије. Ја се насмејах. — Допада ми се како говориш о протицању и релативности, — рекох — а сам си утврђена, непроменљива супротност свега тога. Исти, свагдашњи Кингам! Ти си оличење непроменљивости; ти си апсолутно од крви и меса! Знам ја добро те лепе старе изреке о домаћем животу! — Али, оне су ипак истините — продужавао је он смејући се, мада се видело да му није пријатно то што сам рекао. — А сем тога, ја сам се заиста изменио. Сви моји погледи су сад сасвим различити од ранијих. Осетљив човек не може обићи свет и вратити се са истом животном филозофијом с којом је кренуо. — Али се може вратити са истом нарави, истим осећањима, истим нагонским реакцијама. Кингам провуче прсте кроз косу и поново се насмеја, исто онако мало раздражено. — Па, вероватно да може — признаде он и против воље. Што сам рекао потврдило се и више но што би требало. Неколико дана обновљене присности било је довољно да се уверим да је Кингам задржао своју стару љубав за сцене, да више но икад ужива у раскоши топлих емотивних купања. Једног јутра је упао код мене избезумљен од беса да би ми

143 испричао како је претходне вечери имао жестоку препирку с неким безначајним младим студентом — уз то и мало пијаним — који му је рекао (морам признати, прилично проницљиво, упркос пијанству) да је он, Кингам, или неискрен или хистеричан. — А страшно је то што је он можда у праву — додаде кад је завршио своју причу. — Можда сам ја само један сићушан глумац, — продужи — обично причало, декламатор. Расецање самог себе болело га је, али бол му је пријао. — Да ли ја заиста дубоко осећам? Или се само обмањујем веровањем да ми је до нечег стало? Је ли све то само лаж? — Операција се продужавала у бесконачност. Пијани студент је поставио као дијагнозу неискреност или хистерију. Могао сам да стишам Кингамову бојазан од неискрености уверивши га да је она друга могућност тачнија. Али нисам био сигуран да би га то утешило, а сем тога нисам желео свађу. Уздржао сам се. Грацију нисам упознао са Кингамом; знајући да он силно, из дна душе не трпи Роднија, бојао сам се да би и поред моје претходне опомене (или баш због ње, да би створио неку неподношљиво незгодну ситуацију) могао да прасне пред Грацијом и плаховито нападне њеног љубавника. Није било потребе излагати се тој могућности. А сем тога, нисам веровао да би се они добро слагали. Ми смо били у добрим односима и са њом и са њим, али смо их држали, тако рећи, у одвојеним, непропустљивим одељењима нашег друштвеног живота. Једног дана, кад сам се вратио кући на вечеру, Катарина ме је дочекала с једном новошћу. — Родни је неверан — рече она. — Јадна мала Грација била је овде на чају. Прави се да јој је то свеједно и да је врло модерна, неосетљива и весела у тим стварима. Али ја сам видела да ју је то тешко погодило. — А ко је срећна дама? — упитах. — Госпођа Мелила. — То значи успон на друштвеним лествицама. — Сетио сам се смарагда и крупних бисера који су појачавали сјај и иначе

144 засењујуће јеврејске лепоте госпође Мелиле. — Још мало па ће ускочити и међу бароне и лордове. — Свиња једна! — рече Катарина огорчено. — Тако ми је жао сироте Грације. — Али, према твојој теорији, она није истински заљубљена у њега. — Није — рече Катарина. — Није истински. Али она мисли да јесте. И, наравно, сад кад је он напушта, она ће још више тако мислити. Сем тога, она је све уложила на ту једну, његову карту; а сад је све пропало. Она се предала душом и телом Роднију и роднизму. Тај однос с Роднијем давао је смисао целом њеном животу. Зар ти то није јасно? — Потпуно јасно. — Сетих се оних дана кад је Грација себе замишљала као музичког критичара, а ја онако свирепо убио ту њену пријатну слику својом малом шалом поводом пијанисте који је свирао Рахмањинова. Сад је био убијен један њен значајнији, приснији и дражи сан. Као што је рекла Катарина, она се трудила што је боље могла да то прими сасвим „модерно“. Видео сам је неколико дана доцније на једној седељци код Роднија; пушила је много, испијала вино чашу за чашом и говорила безумније но икад. Била је одевена у комад свиле тесно припијен уз тело, скројен тако да онај ко га носи изгледа скоро наг. Видело се да је уморна од неспавања и очи су јој биле подвучене тамномодрим колутовима. Ти тамни колутови, поред јасног, неприродног црвенила њених нарумењених образа и усана, чинили су се као намазани да би појачали сјај очију и изазивачки дали да се наслуте сладострасни умори и љубавна бдења. Имала је великог успеха и обожавалаца више но икад. Забављала се безочно са свима њима. Чак и кад је говорила са мном, изгледа да је сматрала за потребно да ми упућује чежњиве погледе, да ми се нагне као да цело своје биће нуди мојим жељама. Али ја сам, гледајући је, видео под шминком само лице љупке и мало ружне девојчице; чинило ми се да то лице никад није било тужније. Родни је био сео за сто да ради своје уобичајене непрекидне цртеже.

145 — Шта ћемо? — упита. — Нацртајте Јупитера са свим његовим љубазницама, — викну Грација, коју је пиће почело мало да хвата — Европу, и Леду, и Семеле и Данае, — она је пљескала рукама при сваком имену — и Јо... и Клио и Дио и Сцио и Фи-фи-о и ом-ој-Јо... Досетка није била баш најбоља. Али како су Роднијеви гости попили већ доста вина и били више или мање омамљени раздраганом атмосфером пријатне седељке, настао је општи смех. И Грација поче да се хистерично смеје. Требало јој је много времена док се обуздала. Родни, који се није био припремио да импровизује слику Јупитерових љубазница, нађе неки изговор да одбаци тај предлог. На крају, он нацрта госпођу Еди коју прогони један сатир. Напуштена од Роднија, Грација је покушавала да се прави као да је она та која га је напустила. Улога ћудљиве, лаке жене чинила јој се више у складу са роднијевским појмом Вечно женског и мање унижавајућа него улога жртве. Флертовала је изазивачки, бестидно. У тим првим данима очајања верујем да би прихватила удварање сваког иоле привлачнијег човека. На пример, Мастермана, или Гејна, новинара, или Левицког — према ономе што сам видео на седељци претпостављао сам да ће један од те тројице наследити Роднијеву срећу, и то врло брзо. Сутрадан после те вечери Грација опет посети Катарину. Донела јој је на дар једну малу пудријеру. За узврат је тражила — мада не у много речи — утехе, савета и, изнад свега, одобравања. У каквој кризи, под упливом једног тренутка, Грација је умела да буде неразмишљено нагла; али кад је било времена за размишљање, кад је требало свесно планирати, она је била страшљива, није могла да остане сама и да понесе одговорност. Волела је да буде окрепљена тим што би неки веродостојан судија одобрио ону улогу у којој је она себе видела. Пудријера је била мито и аргумент; аргумент за доказ Вечно женског, са свим што је уз то ишло; мито за судију, апел на његову наклоност како би одобрио Грацијина осећања и њено држање.

146 Грација је изнела свој став. — Грешка коју многи чине јесте што се упетљавају, слично вештаку из мјузик-хола који изводи ону тачку с лепком за муве. Ја нећу да будем упетљана; то је мој принцип. Мислим да треба просто бити без срца и забављати се, и то је све. Не марити ни за шта друго. — Зар мислиш да може бити заиста забавно ако човек ни за шта друго не мари и не уноси у то све своје срце? — запита Катарина. — Мислим, заиста забавно. Може ли човек бити срећан, ако допушташ да употребим ту старомодну реч. Може ли човек тако бити срећан? — Њој су пали на памет Левицки, Гејн и Мастерман. Грација је ћутала. Можда је и она мислила на њих. А потом рече с извесним напором, с неком упорном, намерном веселошћу: — Да, да. Може, наравно да може. То по подне ја сам био у Квинс Холу. Излазећи, по завршеном концерту, угледах у гомили Кингама. — Хајде к мени да попијеш чај и да останеш на вечери. — Врло добро — рече он. Попесмо се у аутобус и повезосмо ка западном делу града. Сунце је тек било зашло. Ниско на небу према нама виделе су се пруге црних и наранџастих облака, а изнад њих блед, воденозеленкаст простор, светао и миран све до зенита. Возили смо се неко време ћутећи и посматрајући ту лепу смрт још једног нашег дана. — Све је то врло добро, — рече Кингам, показујући на то спокојство на западу једним покретом своје фине, изразите руке — све је то несумњиво врло добро за уморне пословне људе. То их свакако теши; чини да се осећају угодно, да жале због подвала које су извршили у току дана, и тако даље. О, то пружа много полета, сигуран сам. Али ја случајно нисам уморан пословни човек. Мени се од тога смучи. — Де, де, није баш тако — бунио сам се. Он није хтео да ме чује. — Нећу да ме кљукају Грејовом Елегијом — рече. Моја су осећања Венчање неба и пакла, или Заратустра, или Песме Малдорора.