Ђокондин осмех - Олдос Хаксли

47 — Много вам хвала — рече Гугутка. — Вили сте сјајни, збиља сјајни — рече Промукла. — Али, бојим се да сте се повредили. — О, то није ништа — изјави Питер. Омотавши марамицом уједену руку, увуче је у џеп. У међувремену, Гугутка је причврстила каиш за Понгову огрлицу. — Сад га можете пустити на земљу — рече она. Питер учини као што му ја било речено. Мали црни пас скочи одмах у правцу свог непријатељ који се са опирањем повлачио. У једном скоку он до краја затеже каиш, пропе се на задње ноге и тако је лајући стајао у положају лава на неком грбу. — Јесте ли баш сигурни да није ништа? — наваљивала је Промукла. — Дајте да погледам. Питер послушно одви марамицу и пружи руку. Изгледало му је да се све збива онако како се он надао. А онда са ужасом примети да су му нокти прљави. Да се само, да се само сетио да опере руке пре но што је изишао! Шта ће оне мислити о њему? Он поцрвене и покуша да тргне руку. Али је Промукла задржа. — Чекајте — рече она. А затим додаде: — Незгодан ујед. — Ужасан — потврди Гугутка, која се такође нагла да види. — Страшно ми је жао што је мој глупи пас... — Треба одмах да одете до апотекара — рече Промукла, прекинувши је — да вам он то дезинфикује и превије. Она подиже очи с његове руке и погледа га у лице. — До апотекара — понови Гугутка и такође диже поглед. Питер је гледао час једну час другу, подједнако засењен широм отвореним плавим очима и бадемастим тајанственим очима зелене боје. Осмехнуо им се неодређено и неодређено одмахнуо главом. Неприметно уви руку у марамицу и склони је од њихових погледа. — То није ништа — рече он. — Али морате — наваљивала је Промукла. — Морате — викала је Гугутка. — Н-ништа — понови он. Није хтео да иде апотекару. Желео је да остане с богињама.

48 Гугутка се окрете Промуклој. — Qu’estce qu’on donne a ce petit bonhomme? — запита она, говорећи брзо и тихо. Промукла слеже раменима и начини гримасу која је изражавала несигурност. — Il serait offense, peutetre — посумња она. — Ti crois? Промукла кришом баци поглед на предмет њиховог расправљања, одмеривши га критички од јевтиног филцаног шешира до јевтиних ципела, од бледог бубуљичавог лица до мало прљавих руку, од челиком уоквирених наочара до кожног ланца за сат. Питер опази да га она посматра и насмеши јој се са стидљивим усхићењем. Како је лепа! Питао се о чему ли то шапућу. Можда су решавале да ли да га позову на чај. И само што му је та мисао пала на памет, био је већ убеђен у то. Као неким чудом, збивало се баш као и у његовим сновима. Мислио се да ли ће имати смелости да им каже — сада први пут — да би могле да потраже такси у његовом срцу. Промукла се опет окрете својој другарици. Још једном слеже раменима. — Vraiment, je pe sais pas — прошапута. — Si on lui donnait une livre? — предложи Гугутка. Промукла климну главом. — Comme tu voudras. — И док се друга окренула да неприметно потражи у свом новчанику, она се обрати Питеру. — Били сте страшно храбри — рече осмехујући се. Питер је могао само да одмахне главом, поцрвени и обори очи пред тим погледом чврстим, хладнокрвним, сигурним у себе. Он је жарко желео да је гледа; али кад је то требало учинити, просто није могао да задржи свој поглед на тим њеним непоколебљивим очима. — Можда се иначе занимате за псе — продужи она. — Имате ли ви пса? — Н-не — успе Питер да каже. — Ох, онда је ваш поступак био утолико храбрији — рече Промукла. Затим, приметивши да је Гугутка нашла новац који је тражила, узе младића за руку и стеже је срдачно. — Е сад, збогом — рече, смешећи се љупкије но икад. — Ми смо вам

49 страшно захвалне. Страшно — понови она. И потом се запита у себи зашто је толико пута употребила реч „страшно“. Иначе је готово никад није употребљавала. А сад јој се учинила некако погодна у разговору с овим створењем. Са лицима из нижих сталежа била је увек врло љубазна, бучно срдачна и употребљавала је уличне изразе као гимназијалка. — З-з-з... — поче Питер. Зар је могуће да ће оне отићи, питао се он у очајању, пробудивши се нагло из свог пријатног, ружичастог сна. Да ће сасвим отићи, не позвавши га на чај и не оставивши му своје адресе? Желео је да их умоли да остану још мало, да му дозволе да се опет нађе с њима. Али је знао да неће моћи да изговори потребне речи. Пред оним „збогом“ које му је упутила Промукла осећао се као човек који види како се ближи ужасна катастрофа, а ништа не може учинити да је заустави. — З-з... — промуца слабачко. Али, пре него што је завршио то кобно збогом, већ му је и она друга стезала руку. — Били сте збиља сјајни — рече Гугутка рукујући се с њим. — Заиста сјајни. И апсолутно морате отићи до апотекара да вам сместа дезинфикује рану. Збогом, и много, много вам хвала. — Говорећи ове последње речи, она му тутну у руку лепо савијену новчаницу од једне фунте и склопи његове прсте преко ње. — Врло сам вам захвална — понови она. Поцрвеневши до ушију, Питер одмахну главом. — — Н-н... — поче он, и покуша да јој врати новчаницу. Али она се само још љупкије осмехну. — Да, да — била је упорна. — Молим вас. — И не чекајући да још нешто чује, она се окрете и потрча мало за Промуклом која је продужила стазом, вукући Понга који се опирао, лајао, затезао каиш и тако личио на фигуру са каквог грба. — Лепо, све је у реду — рече она пристигавши своју другарицу. — Примио је? — запита Промукла. — Да, да. — Она климну главом. Затим, променивши тон, рече: — Шта смо оно говориле кад нас је ово досадно куче прекинуло? — Не — не — успео је најзад да каже Питер. Али се она већ била окренула и хитро се удаљавала од њега. Он начини два-

50 три крупна корака за њом, а потом се заустави. Није вредело. Довело би га само до даљих унижења ако би покушао да објасни. Оне би чак могле помислити — док би он стајао пред њима и покушавао да искаже шта хоће — да је потрчао за њима да би тражио више. Могле би му спустити још једну фунту у шаку и отрчати још брже. Гледао је за њима све док нису замакле за превој брежуљка; потом пође натраг према Серпентини. У машти је понављао ту сцену, не како се стварно одиграла, већ како је требало да се одигра. Кад му је Гугутка тутнула новчаницу у шаку, он се осмехнуо, учтиво је вратио, говорећи: „Жао ми је, али ви сте се преварили. Преварили сте се, уосталом с доста разлога, признајем. Јер ја изгледам сиромах, и заиста сам сиромах. Али треба да знате да сам џентлмен. Отац ми је био лекар у Рочделу. Моја мајка била је кћи лекара. Ишао сам у једну познату школу док ми родитељи нису умрли. Умрли су кад је мени било шеснаест година, и то у размаку од неколико месеци. И тако сам морао да се запослим пре но што сам завршио школовање. Али ви увиђате да не могу да примим ваш новац“. А затим је продужио смелије, поверљивије и присније: „Раздвојио сам ове глупе псе зато што сам желео да нешто учиним за вас и вашу пријатељицу. Зато што сте ми се учинили лепи и чаробни. Према томе, и да нисам џентлмен, не бих узео ваш новац“. Гугутку је дубоко тронуо тај мали говор. Стегла му је руку и рекла колико јој је жао што се то десило. А он ју је умирио, уверавајући је да је њена грешка сасвим разумљива. А она га је онда запитала да ли би хтео да пође с њима и попије шољу чаја. Одатле су Питерова замишљања била мање јасна и више ружичаста, док нису прешла у стари уобичајени сан о лордовој кћери, захвалној удовици и усамљеном сирочету; само што су овај пут богиње биле две, и њихова лица нису била мутни производ уобразиље, већ стварна и потпуно одређена. Али усред својих сањарија он је био свестан да се ствари нису тако десиле. Знао је да је она отишла пре но што је он могао ишта да каже; чак и да је потрчао за њима и покушао да одржи свој говор којим би све објаснио, он то никако не би успео да учини. На пример, морао би да каже да му је отац био

51 „хећим“, а не доктор или лекар (пошто је X било лакше слово од Д и Л). А кад би дошло да се каже како су му родитељи умрли, он би морао да каже да су „нестали“, што би звучало весело, као да покушава да од тога направи шалу. Не, не, истини ваља погледати у очи. Он је новац узео, а оне су отишле мислећи да је он некаква скитница, која се изложила опасности уједа само у очекивању доброг бакшиша. Ни на памет им није пало да би могле да се понашају према њему као према себи равном. А да га позову на чај, да се с њим спријатеље... Али његова машта је још радила. Сети се одједном да је било потпуно непотребно да ма шта објашњава. Могао је просто да јој силом гурне новац натраг у руку, не говорећи ни речи. Зашто то није учинио? Требало је да извини себе за ту немарност. Она је сувише брзо утекла; то је био разлог. Или, да је пошао напред, испред њих, и упадљиво дао тај новац првом уличном дерану кога би срео? То је добра идеја. На несрећу, није му пала на ум у прави час. Цело то послеподне Питер је шетао и шетао, мислећи о оном што се десило и измишљајући часне и задовољавајуће алтернативе. Али је читаво време знао да те алтернативе постоје само у његовој уобразиљи. Понекад му је сећање на то понижење било тако живо да би сав уздрхтао и најежио се. Дан се гасио. У сивом и љубичастом сумраку парови су шетали још више приљубљени једно уз друго и још отвореније се грлили испод дрвећа. Низови жутих светиљки ницали су у тами која се згушњавала. Високо изнад главе, на бледом небу појавио се месечев рог. Питер се више но икад осећао несрећан и усамљен. Повређена рука сад га је много болела. Изиђе из Парка и пође Оксфордском улицом док није наишао на апотеку. Кад му је рука била дезинфикована и превијена, уђе у једну чајџиницу и поручи пржено ј, а, ј, е, земичку и лонче моке, што је келнерици која није схватила морао да преведе као ш, о, љ, у, к, а, ф, е. „Изгледа да ви мислите да сам ја нека скитница или; трчкарало“. Ето то је требало да јој каже, увређено и гордо. „Увредили сте ме. Да сте мушкарац, пребио бих вас. Ево вам

52 ваш прљави новац“. Али у том случају, размишљао је, тешко би могао очекивати да после тога постане њихов пријатељ. Размисливши боље, закључи да тај огорчени став не би био користан. — Повредили сте руку? — запита љубазно келнерица стављајући на сто јаје и кафу. Питер климну главом. — Ујео ме п-п... л-л-л-лисичар. — Реч најзад изби, праснувши као из пушке. Док је говорио, поцрвене сећајући се претрпљене срамоте. Да, оне су га сматрале за обичног трчкарала, понашале се према њему као да он уствари не постоји, као да је само алатка коју можете да узмете под најам и на коју, пошто сте рачун платили, не обраћате више никакву пажњу. Слика тог понижења у његовој свести била је тако жива, поимање тога тако дубоко и потпуно, да га је то болело не само душевно него и телесно. Срце му је ударало неуобичајено брзо и јако; било му је мука. Са највећом тешкоћом је успео да поједе јаје и попије шољу кафе. Питер изиђе из чајџинице мислећи непрестано на мучну стварност и изналазећи још увек грозничаво своје алтернативе за њу, и мада је био врло уморан, продужи своје бесциљно шетање. Ишао је Оксфордском улицом све до Циркуса, скренуо у Риџент улицу, задржао се мало на Пикадилију гледајући оне епилептично дрхтаве светлосне рекламе, пошао уз шеталиште Шефтсбери и, окренувши па југ, упутио се споредним улицама ка Странду. У једној улици близу Ковент Гардена нека жена се очеша о њега. — Разведри се, душо — рече му. — Немој да си тако мрачан. Питер је погледа у чуду. Је ли могуће да се она њему обратила? Жена — зар је то могуће? Он је, наравно, знао да је она оно што свет зове рђава жена. Али је чињеница да му се она обратила и поред тога остајала необична; он ио некако није доводио у везу с тим што је она „рђава“. — Хајде са мном — мамила га је. Питер климну главом. Није могао веровати да је то истина. Она га узе под руку.

53 — Имаш ли пара? — упита га, мало неспокојна. Он опет климну главом. — Изгледаш као да долазиш с неког погреба — рече жена. — Осећам се усамљен — објасни он. Био је готов да заплаче. Чак је желео да плаче — да плаче и да га неко теши. Глас му је подрхтавао док је говорио. — Усамљен? Смешно. Тако згодан младић као ти нема разлога да буде усамљен. — Она се насмеја значајно и невесело. Њена спаваћа соба била је слабо осветљена неком ружичастом светлошћу. Ваздух је био испуњен задахом јевтиног парфема и неопраног рубља. — Причекај само мало — рече она и изгуби се кроз врата која су водила у другу собу. Он седе да је сачека. Минут доцније она се врати у домаћем огртачу и папучама. Седе му на колена, обви му руке око врата и поче да га љуби. — Срце моје, — рече му напуклим гласом — срце моје. — Очи су јој биле тврде и хладне. Дах јој је заударао на алкохол. Изблиза је била неописиво грозна. Питеру се учини да је тек сад први пут виде — виде и потпуно схвати. Он окрете лице. Сетивши се лордове кћери која је уганула ногу, усамљеног сирочета, удовице чије је дете упало у Округли басен, сетивши се Гугутке и Промукле., он се ослободи њених руку, одгурну је од себе и скочи на ноге. — Извините, — рече — ја м-морам д-да... З-з-заборавио сам нешто. Ја... — Дохвати шешир и пође вратима. Жена потрча за њим и ухвати га за руку. — Мангупе један — врисну. Њена псовка је била грозна и одвратна. — Да зовнеш девојку, па онда да се извучеш и не платиш. А, не, то нећеш, неће ти то упалити. Ти... Питер завуче руку у џеп и извуче Гугуткину пажљиво савијену новчаницу. — П-пустите ме да идем — рече он, дајући јој новац. Док је она подозриво развијала новчаницу, он изјури из собе, залупи врата за собом и стрча низ мрачне степенице на улицу.

54 ТИЛОТСОНОВ БАНКЕТ

55 I Млади Спод није био сноб; био је сувише паметан да би то био, сувише, коренито поштен. Није био сноб; али му је ипак била веома пријатна помисао да ће вечерати код лорда Баџерија, удвоје, интимно. Био је то одлучан догађај у његовом животу; осећао је да је то корак напред ка постизању оног коначног успеха, друштвеног, материјалног и књижевног, ради чега је, с чврстом вољом, дошао у Лондон. Победити и освојити лорда Баџерија био је у тој борби готово најважнији стратегијски потез. Едмунд, четрдесет седми барон Баџери, био је непосредни потомак оног Едмунда, званог Јазавац, који се искрцао на енглеско тле у пратњи Виљема Освајача. Добивши племство од Виљема Руфуса, Баџери су били једна од малобројних племићких породица које су преживеле Рат ружа и остале згоде и незгоде енглеске историје. Била је то разборита и врло плодна раса. Никад ниједан Баџери није учествовао у неком рату, никад се ниједан Баџери није упустио у неку политику. Они су били задовољни да живе и мирно умножавају своју врсту у једном огромном норманском замку са стражарским кулама, опкољеним троструким јарком, и излазили су из њега само да би обрађивали своје имање и сакупљали своје закупнине. У осамнаестом веку, кад је живот постао мање-више безбедан, почели су Баџери да излазе даље, у цивилизовано друштво. И од просте сељачке властеле они се преобразише у велику госпоштину, заштитнике и познаваоце уметности. Имање им је било пространо, били су богати; а са порастом индустријализације расло је и њихово богатство. Села на њиховом имању претворише се у индустријске градове, испод површине њихових голих пустара откривене су неслућене

56 наслаге угља. Средином деветнаестог века Баџери су спадали међу најбогатије енглеске племићке породице Четрдесет седми барон је располагао годишњим приходом од најмање две стотине хиљада фунти. Држећи се дуге „баџеријевске традиције, он није хтео да има никакве везе ни с политиком ни с ратом. Занимао се сакупљањем слика показивао је интересовање за позориште; био је пријатељ и заштитник књижевника, сликара и музичара. Једном речју, био је личност великог значаја баш у оном свету у коме је млади Спод наумио да се истакне. Спод је тек недавно био завршио универзитет. Сајмон Голами, уредник Света („Најбољег од свих могућих светова“), упознао се с њим — он је увек био у потрази за младим талентима — учинио му се способан младић и поставио га је за уметничког критичара у свом часопису. Голами је волео да око себе окупља младе људе које може учити. Његовој сујети је ласкало да има ученике, а сем тога било му је лакше да свој часопис уређује с послушним сарадницима него с људима које су године начиниле тврдоглавим и крутим. Спод се није рђаво показао на том новом послу. У сваком случају, његови чланци су били довољно интелигентни да побуде интересовање лорда Баџерија. У крајњој линији, њима је имао да захвали за ту част што ће вечерас седети у трпезарији Дома Баџеријевих. Оснажен с више разних вина и чашом старог коњака, Спод се осетио сигурнијим у себе и пријатније него што се иначе те вечери осећао. Баџери је мало бацао у неспокојство свога госта. Имао је незгодан обичај да свака два минута мења предмет разговора. Споду је, на пример, било ужасно мучно кад је домаћин пресекао његову, како је он гордо сматрао, танану и блиставу анализу барокне уметности, почео да шета погледом по соби и одједном га упитао да ли воли папагаје. Он је поцрвенео и погледао га подозриво, мислећи да овај намерава да вређа. Али не; Баџеријево бело, меснато, хановеранско лице изражавало је савршену добронамерност. У његовим ситним, зеленкастим очима није било злобе. Он је очевидно искрено желео да зна да ли Спод воли папагаје. Младић прогута срџбу и одговори да воли. Баџери му онда исприча једну занимљиву причу о папагајима. Спод је таман хтео да је надмаши једном

57 још бољом причом, кад његов домаћин поче да говори о Бетовену. И тако се игра продужавала. Спод је своја причања прекраћивао да би угодио домаћину. За циглих десет минута он је изрекао више или мање духовите опаске о Бенвенуту Челинију, краљици Викторији, спорту, богу, Стивену Филипсу и маварској архитектури. Лорду Баџерију се он учинио изванредно симпатичан младић и врло интелигентан. — Ако сте сасвим испили кафу, — рече он и устаде док је то говорио — поћи ћемо да погледамо слике. Спод хитро скочи на ноге и тек тада опази да је малчице исувише попио. Мораће да буде пажљив, да говори полако, да ноге спушта смишљено, једну за другом. — Ова је кућа претрпана сликама — жалио се лорд Баџери. — Прошле недеље сам цео један вагон слика послао на сеоско имање; али их још увек има сувише. Моји преци су желели да имају своје портрете од Ромнија. А то је тако непријатан уметник, зар не? Зар нису могли изабрати Генсбороа или бар Рејнолдса? Сад сам све Ромнијеве слике обесио у одељењу за послугу. И спокојан сам кад знам да више нема могућности да их опет видим. Ви вероватно доста знате о старим Хетитима? — Па... — започе младић, с похвалном скромношћу. — Онда погледајте ово. — Он показа велику камену главу која је стајала у једној витрини крај трпезаријских врата. — Није ни грчка, ни египатска, не персијска, нити Хиро друго; и ако није стара хетитска, онда не знам шта је. И то ме подсећа на причу о лорду Џорџу Сангеру, краљу циркуса... — и не пустивши Спода да разгледа хетитску старину, поведе га широким степеницама, прекидајући сваки час своју причу да би указао на неки нов редак и леп предмет. — Ви свакако знате за Дебироове пантомиме? — убаци Спод, чим је прича била свршена. Био је нестрпљив да саопшти оно што је знао о Дебироу. Баџери му је пружио врло згодан увод за то својим смешним Сангером. — Савршен човек, зар не? Имао је обичај да... — Ово је моја главна галерија — рече лорд Баџери отварајући једно крило високих врата. — Морам да се извиним за њу. Изгледа као каква дворана за клизање. — Он потражи

58 електрични прекидач и одједном блесну светлост, откривајући грдну галерију која се, као што треба, смањивала у даљини по свим законима перспективе. — Ви сте сигурно чули за мог покојног оца — продужи лорд Баџери. — Био је, знате, мало луд; обдарен је био неком врстом генија за механику, али му је недостајао један завртањ. Он је у овој просторији држао једну малу железницу. Бескрајно се забављао пузећи по патосу за својим возовима. А све слике су биле набијене у подруме. Не могу вам описати на шта су личиле кад сам их нашао. Ето, на овог Пусена сам прилично горд; то је насликао за Скарона. — Изврсно! — узвикну Спод, и махну руком по ваздуху као да оцртава неки диван облик. — Како је сјајан полет овог дрвећа и ових нагнутих фигура! И како су само уловљени, да се тако изразим, заустављени тим божанским обликом који им се својим супротним кретањем противставља! Па драперије!... Али лорд Баџери је пошао даље, и сад је стајао пред једним малим дуборезом Богородице из петнаестог века. — Школа из Ремса — објасни. Они „свршише“ галерију великом брзином. Баџери није дозволио свом госту да пред било којим делом застане више од четрдесет секунди. Споду би било пријатно да је могао да проведе неколико часака мирно и прибрано под неком од тих дивних ствари. Али то није било допуштено. Пошто су свршили с галеријом, пређоше у једну малу собу кроз коју се излазило из ње. Кад је електрика осветлила собу, Споду се оте узвик дивљења. — Ово је као из Балзакових романа — узвикну. — Un de ces salons dores ou se deploie un luxe insolent. Сећате се. — То је моја соба из деветнаестог века — објасни Баџери. — И ласкам себи да је после државних одаја у Виндзору нешто најбоље у својој врсти. Спод прође на прстима унаоколо по соби, посматрајући у чуду све те предмете од стакла, од позлаћене бронзе, од порцелана, од перја, од везене и малане свиле, од перли, од воска, предмете најневероватнијих облика и боја, чудне производе једне декадентне традиције, којима је соба била претрпана. На зидовима су биле слике — Мартин, Вилки, један

59 рани Ландсир, неколико Етиса, један велики Хајдон, један нежан мали акварел девојке од Венрајта, ученика Блејковог и тровача арсеником, и још доста других. Али слика која задржа Сподову пажњу била је једно платно осредње величине на којем је био представљен Троилус како на коњу улази у Троју, засут цвећем и клицањем усхићене гомиле, и не види (то се запажало по његовом изразу) ништа сем очију Кресиде, која га гледа с једног прозора“ док се Пандарус смеши над њеним раменом. — Савршено луда и чаробна слика! — узвикну Спод. — Аха, није вам измакао мој Троилус. — Лорд Баџери је био задовољан. — Како су светле и складне боје! Као Етијеве, само јаче, не тако упадљиво лепушкасте. И има ту снаге која подсећа на Хајдона. Само Хајдон није могао да направи нешто што би показивало тако непогрешив укус. Од кога је? — Спод се упитно окрете свом домаћину. — Били сте у праву кад сте открили нешто од Хајдона — одговори лорд Баџери. — То је од његовог ученика Тилотсона. Волео бих кад бих нашао више његових радова. Али, изгледа да нико ништа о њему не зна. А он је, чини се, врло мало урадио. Овог пута млађи упаде у реч. — Тилотсон, Тилотсон... — Он стави руку на чело. Обрве му се набраше и наружише његово округло лице облих црта. — Хе... да, сетио сам се. — Он победоносно диже поглед, ведра, детиња чела. — Тилотсон, Волтер Тилотсон — он је још жив. Баџери се насмеши. — Ово је насликано 1846. — Добро, то ништа не доказује. Рецимо да је рођен 1820, да је своје ремек-дело насликао кад му је било двадесет шест година, а сад је 1913; то ће рећи да му је свега тридесет три. Још увек је млађи од Тицијана. — Али од 1860. ништа се о њему није чуло — бунио се лорд Баџери. — Тачно. Кад сте поменули његово име, подсетили и ре ме на оно што сам нашао неки дан прелиставајући посмртне белешке у архивама Света. (Мора човек бар једном годишње да

60 их допуњава да не би био затечен неспреман кад некој од тих старих птичурина одједаред падне на памет да одлети на онај свег.) И ето, ту, међу њима — сећам се како сам био изненађен — нашао сам и биографију Волтера Тилотсона. Прилично исцрпна до 1860, а онда празнина, изузев једне белешке оловком, у почетку овог века, да се вратио са Истока. Та белешка није никад била употребљена или допуњена. Из тога сам извукао јасан закључак: старац још није умро. Он је просто некако заборављен. — Па то је невероватно — узвикну лорд Баџери. — Морате да га пронађете, Споде — морате да га пронађете. Даћу му да наслика фреске по зидовима ове собе. То је баш оно за чим сам увек узалуд жудео — да ми један прави уметник из деветнаестог века декорише ову собу. О, морамо га наћи одмах — одмах. Лорд Баџери је ходао горе-доле у великом узбуђењу. — Већ замишљам како би ова соба постала савршена — продужи он. — Избацили бисмо све ове витрине и на целом овом зиду дали да се наслика каква херојска фреска Хектора и Андромахе, или нека „Заплена за кирију“, или Фани Кембл као Белвидера у „Очуваној Венецији“ — или ма шта слично, само да буде у великом стилу тридесетих и четрдесетих година. А овде бих желео да имам неки предео, с перспективама које се благо замрачују у даљини, или нешто архитектонско и величанствено у стилу Валтазарове гозбе. Па онда ћемо скинути овај камин од Адама и заменити га нечим маварскоготским. А на ове зидове поставићу огледала, или не! чекајте... Он утону у ћутање, из којег се на Крају прену викнувши: — Старца, старца ваља наћи! Споде, морамо да пронађемо тог невероватног старкељу. И ником ни речи о томе. Тилотсон ће бити наша тајна. О, то је савршено, то је непојмљиво! Помислите само на фреске. Лице лорда Баџерија је истински оживело. Разговарао је о једном истом предмету скоро четврт сата.

61 II Три недеље доцније један телеграм трже лорда Баџерија из уобичајеног поподневног дремежа. Саопштење је било кратко. „Пронађен — Спод“. Лице лорда Баџерија, потамнело од засићености, сину од разумевања и задовољства. — Нема одговора — рече он. Слуга се нечујно повуче. Лорд Баџери склопи очи и утону у замишљања. Пронађен! Како ће дивну собу имати! Ничег сличног неће бити на свету. Фреске, камин, огледала, таваница... А један ситан, збрчкан старац пентраће се по скелама, лак и хитар као један од оних мајмунчића са залисцима у Зоолошком врту, и само ће сликати и сликати... Фани Кембл као Белвидера, Хектор и Андромаха, или, зашто не, Војвода од Малмсија, или Клеренс... Лорд Баџери је спавао. Спод није много заостао за својим телеграмом. У шест сати био је у дому Баџерија. Његово Господство је било у соби деветнаестог века и сопственим рукама склањало разне стварчице. Спод га затече угрејаног и задиханог. — Ах, стигли сте — рече лорд Баџери. — Као што видите, ја већ све припремам за долазак великог човека. Испричајте ми сад све о њему. — Он је старији него што сам и мислио — рече Спод. — Ове године биће му деведесет седам. Рођен је 1816. Невероватно, зар не? Али почео сам од краја. — Почните одакле хоћете — рече Баџери љубазно. — Нећу вам причати све појединости лова. Не можете замислити колики је то био посао док сам га пронашао. Као нека прича из Шерлок Холмса, силно заплетена, сувише

62 заплетена. Једног дана написаћу књигу о томе. У сваком случају, најзад сам га нашао. — Где? — У једној сиромашној, али још пристојној кући у Холовеју. Нашао сам га старијег, сиромашнијег, усамљенијег него што бисте веровали да је могуће бити. Утврдио сам како је дошло до тога да буде заборављен, на који је начин онако одједном ишчезао из живота. Увртео је био у главу, негде око шездесетих година, да оде у Палестину и тамо ухвати локални колорит за своје религиозне слике — приношење жртава и сличне ствари, знате већ. И тако, он оде y Јерусалим, затим на Ливанску гору, па даље, и онда се негде усред Мале Азије заглибио. Заглибио се и остао неких четрдесет година. — Па шта је радио за све то време? — О, он је сликао, образовао једну мисију, преобратио у хришћанство три Турчина, поучавао тамошње паше у основним знањима из енглеског, латинског и перспективе, и бог би знао из чега још. И онда, изгледа око 1904, пало му је на памет да је остарио и да је прилично дуго ван своје земље, Тако се он врати у Енглеску, где нађе да су мртви сви које је познавао, да трговци сликама никад нису чули за њега и неће да купе његове слике, и да је он просто једно смешно старо створење с којим се тера шега. Онда је успео да се запосли као наставник цртања у једној женској школи у Холовеју, и отада је стално живео тамо, све више старио и слабио и губио вид и слух, и уопште лапио, док га најзад нису избацили из школе. Кад сам га пронашао, имао је све у свему још око десет фунти. Станује у једној црној рупи, у неком сутерену пуном бубашваба. Кад потроши својих десет фунти, претпостављам да ће ту просто мирно умрети. Баџери подиже своју белу руку. — Доста, доста. Налазим да је сама литература већ довољно туробна. Тражим да живот буде бар мало веселији. Јесте ли му рекли да желим да изради слике у мојој соби? — Али он не може да слика. Сувише је обневидео и малаксао.

63 — Не може да слика? — узвикну Баџери ужаснут. — Па која је онда вајда од њега? — Заиста, ако узмете с те стране... — поче Спод. — Значи, никад нећу имати своје фреске. Хоћете ли да зазвоните, молим вас? Спод зазвони. — Какво право има Тилотсон да и даље живи ако не може да слика? — продужи лорд Баџери раздражено. — На крају крајева, то је било једино његово оправдање за место које заузима под сунцем. — Он нема баш много сунца у свом сутерену. Послужитељ се појави на вратима. — Нађите неког да врати све ове ствари на своје место — нареди лорд Баџери, показујући руком испражњене витрине, вашар од стакларије и порцелана на поду, слике скинуте са зида. — А ми, Споде, хајдемо у библиотеку; тамо је удобније. Он пође напред кроз дугу галерију и низ степенице. — Жао ми је што вас је стари Тилотсон тако разочарао — рече Спод усрдно. — Причајмо о нечем другом; он ме више не занима. — Али зар не мислите да треба да учинимо нешто за њега? Од сиротињског дома одвајају га још само десет фунти. И да сте само видели бубашвабе у његовом сутерену! — Доста — доста. Учинићу све што сматрате погодним. — Мислио сам да бисмо могли да прикупимо прилоге међу љубитељима уметности. — Њих нема — рече лорд Баџери. — Да! Али има доста света који ће приложити из снобизма. — Неће, ако му не дате неку накнаду за његов новац. — То је истина. На то нисам мислио. — Спод је неко време ћутао. — Могли бисмо приредити једну вечеру у његову част. Велики банкет у част Тилотсона. Доајен британске уметности. Карика која нас везује са прошлошћу. Замишљате ли већ то у новинама? Ја бих направио велику галаму око тога у Свету. То би привукло снобове.

64 — Па ћемо позвати много уметника и критичара — све оне који између себе не могу да се подносе. Биће занимљиво гледати их како реже. — Баџери се насмеја. Затим му се лице опет смрачи. — Али ипак, — додаде он — то ће бити врло јадна замена за моје фреске. Остаћете па вечери, наравно. — Ако желите. Хвала.

65 III Било је одређено да се Тилотсонов банкет приреди отприлике за три недеље. Спод, који је имао све да припреми, показао Се одличан организатор. Обезбедио је велику дворану за банкете у ресторану „Бомба“ и успео мало свађом мало повлађивањем, да од директора добије вечеру за педесет лица по цени од дванаест шилинга на главу, урачунавши ту и вино. Послао је позивнице и прикупљао прилоге. Написао је у Свету чланак о Тилотсону — један од оних љупких и духовитих чланака, писаних тоном ироничне благонаклоности и презира, којим се говори о великанима из 1840. А није занемарио ни самог Тилотсона. Ишао је у Холовеј скоро сваког дана и слушао бескрајна старчева причања о Малој Азији и о Великој изложби 1851. и о Бенџамину Роберту Хајдону. Осећао је искрено сажаљење према том заостатку из једног другог доба. ‘Соба господина Тилотсона била је око два и по метра испод површине земљишта у Јужном Холовеју. Слаба, сива светлост провлачила се кроз решетке на прозорчићима, с муком се пробијала кроз окна непрозрачна од прљавштине и онда се, као кап млека која падне у мастионицу, проливала на вечите помрчине те тамничке собе. У ваздуху се стално осећао кисели задах влажног малтера и дрвенарије која је почела да труне изнутра. Нешто мало разноликог намештаја — кревет, умиваоник, орман с фиокама, сто, две-три столице — скривало се у мрачним угловима јазбине или се крадом помаљало из таме. Ту је Спод долазио сад скоро сваког дана и обавештавао старца како напредује припрема банкета. Сваког дана је налазио господина Тилотсона како седи на истом месту под прозором, и купа се, тако рећи, у својој малој светлосној барици. „Најстарији човек који је икад понео седе власи“,

66 помишљао је Спод гледајући га. Само што је било још врло мало власи на тој ћели без сјаја. Кад би чуо да неко куца, господин Тилотсон би се окренуо у својој столици и зурио би у правцу врата жмиркавим, несигурним очима. Увек се много извињавао што је споро распознавао посетиоца. — То није из неучтивости — рекао би пошто је упитао за име. — Нисам ја заборавио ко сте ви. Само, овде је врло мрачно, а мој вид није као што је био. После тога никад није пропуштао да се мало насмеје и да, показујући прозорче са решеткама што је гледало на улицу, каже: — А ово место је баш створено за неког с добрим видом. То је место за гледање ножица. Главна трибина. Био је дан уочи великог догађаја. Спод је дошао као обично, а господин Тилотсон је, тачан као увек, рекао своју малу шалу о ногама, и Спод се опет насмејао. — Дакле, господине Тилотсоне, — рече он, пошто се стишао одјек те мале досетке — сутра се поново враћате у уметнички и помодни свет. Приметићете доста промена. — Увек сам имао изванредну срећу — рече господин Тилотсон, и Спод је по његовом изразу видео да он у то искрено верује, да је заборавио мрачну јазбину и бубашвабе и оних готово потрошених десет фунти које су га раздвајале од сиротињског дома. — Ето, на пример, каква чудна срећа да сте ме ви пронашли баш у овим данима. И сада, ова вечера ће ми вратити моје место у свету. Имаћу новаца, и за неко време —ко зна? — моћи ћу опет да видим толико да ћу моћи да сликам. Знате, изгледа ми да ми се вид поправља. О, будућност је врло ружичаста. Господин Тилотсон погледа увис, лице му се збрчка у осмех, и он климну главом као да потврђује своје речи. — Ви верујете у загробни живот? — рече Спод и у исти мах поцрвене од стида због тих свирепих речи. Али господин Тилотсон је био сувише раздраган да би схватио њихов смисао.

67 — Загробни живот? — понови он. — Не, ја не верујем у те приче — бар не од 1859. „Порекло врста“, знате, изменило је моје погледе. Не, за мене загробни живот не постоји, хвала лепо. Ви се, наравно, не сећате тог узбуђења. Ви сте врло млади, господине Споде. — Заиста, нисам тако стар као што сам био — одговори Спод. — Ви знате колико средовечни изгледамо док смо гимназијалци и студенти. А сад сам довољно стар да знам да сам млад. Спод је желео да даље развије тај мали парадокс, али примети да га господин Тилотсон не слуша. Он одлучи да упамти ту досетку ради доцније употребе у друштву које би више знало да цени те финесе. — Говорили сте 'о „Пореклу врста“ — додаде. — Збиља? — рече господин Тилотсон, будећи се из сањарења. О томе како је та књига деловала на ваша верска убеђења, господине Тилотсоне. — А, да, разуме се. Она је разбила моју веру. Али, сећам се једне добре речи Великог Песника, нешто о томе како има више вере у поштеној сумњи него у свем... у свем... Не сећам се тачно у чему; али ви видите ток мисли. О, то је било зло доба за религију. Мило ми је што га мој учитељ Хајдон није доживео. То је био човек побожан. Још га гледам како хода горе-доле по свом атељеу у Лисен Грову и пева, виче, и моли се богу, све у исти мах. То ме је скоро плашило. О, али то је био чудесан човек, велики човек. Све у свему кад узмете, сличног човека нећемо више видети. Бард је у праву, као и обично. Али то је било врло давно, пре вашег времена, господине Споде. — Па, ја више нисам тако стар као што сам био — рече Спод, у нади да ће његов парадокс овог пута наићи на заслужену пажњу. Али господин Тилотсон продужи не запазивши упадицу. — Много је, много времена прошло отада. А ипак, кад бацим поглед на то доба, све ми то изгледа као да је било пре два-три дана. Чудновато да се поједини дан чини тако дуг, а да

68 много дана укупно значе мање него један сат. Како јасно видим старог Хајдона где шета горе-доле по атељеу! Збиља, много јасније него што видим вас, господине Споде. Очи памћења не слабе. Али мој вид се побољшава, уверавам вас; свакодневно се побољшава. Ускоро ћу моћи да видим те ножице. — Његов смех одјекну као напукло звоно — једно од оних малих старих звона, замишљао је Спод, што уз многи звекет жица звоне у удаљеним одајама за послугу у старинским кућама. — И ја ћу врло скоро опет сликати — продужи господин Тилотсон. — Ах, господине Споде, изванредну срећу имам. Ја у њу верујем. Ослањам се на њу. И, на крају крајева, шта је срећа? Просто друго име за провиђење, упркос „Пореклу врста“ и сличним стварима. Како је у праву био Велики Песник рекавши да има више вере у поштеној сумњи, верујте ми, него у свем... најзад, ви разумете. Ја у вама, господине Споде, гледам изасланика провиђења. Ваш долазак означио је прекретницу у мом животу и почетак срећнијих дана. И да знате, једна од првих ствари које ћу учинити кад опет будем имућан биће да купим једног јежа. — Јежа, господине Тилотсоне? — За бубашвабе. Нема бољег средства против бубашваба него што је јеж. Он ће их јести док му мука не припадне, док не крепа од пресићености. То ме подсећа како сам једном рекао мом јадном великом учитељу Хајдону — наравно у шали — да би за фреске у новој згради Парламента требало да пошаље један нацрт на којем би био представљен краљ Џон како умире пошто се прејео јегуља. Као што сам му рекао, то је најзначајнији догађај у аналима британске слободе — ту је као провиђењем и за пример осталима уклоњен један тиранин. Господин Тилотсон се опет насмеја — мало звонце у пустој кући; нека аветињска рука повукла је гајтан у салону, а сабласти слугу одзивале су се на тај танани, промукли звук. — Сећам се да се смејао, грохотом се смејао, на свој старински, величанствен начин. Али је био страшан удар кад су одбили његове нацрте, страшан удар! То је био први и главни узрок његовог самоубиства. Господин Тилотсон застаде. Наступи дуго ћутање. Спод е осетио чудно узбуђење, ни сам није знао зашто, пред тим

69 човеком тако оронулим, тако престарелим, телом три четврти мртвим, а духом тако пуним живота и стрпљивог падања. Осећао се постиђен. Каква је корист од његове младости и памети? Учини му се одједном да личи на дечака Који звечком плаши птице — звецка својом бучном ученошћу, маше рукама у некој беспрекидној и узалудној активности, неуморан у својим напорима да растера птице које покушавају да се сместе у његовом духу. И то какве птице; дивне птице, широких крила — све оне ведре и мирне мисли, уверења и емоције које наилазе само духовима који се скрушено прибирају у тишини. А он стално употребљава сву своју енергију да одагна те љупке посетиоце. Међутим, код овог старца, с тим јежевима и поштеним сумњама и свим осталим — дух је као поље које је постало дивно услед слободног долажења и одлажења, безбрижног слетања мноштва тих белих створова широких крила. Било га је стид. Али, зар је могуће изменити свој живот? Није ли мало бесмислено покушавати неки преображај? Спод слеже раменима. — Наћи ћу вам одмах једног јежа — рече. — Код Батлија ће их сигурно бити. Те вечери, пре но што је отишао, Спод откри нешто Хиро га узнемири. Господин Тилотсон није имао вечерњег одела. Није се могло ни мислити да се за тако кратко време направи фрак код кројача, а сем тога, то би био непотребан издатак. — Мораћемо да позајмимо једно одело, господине Тилотсоне. Морао сам на то раније помислити. — Ох, боже мој, боже мој. — Господин Тилотсон је био ожалошћен тим неугодним открићем. — Да узајмимо одело? Спод се пожури до Баџерија да се посаветују. Лорд Баџери, зачудо, показа се на висини ситуације. — Реците Борему да дође до мене — рече слузи који се јавио на његово звоно. Борем је био један од оних прастарих слугу који живе и старе у кућама великаша, дочекујући и испраћајући генерације. Сад му је било преко осамдесет година, био је повијен, осушен, збрчкан од старости.

70 — Сви су старци отприлике истог стаса — рече лорд Баџери. То је била утешна теорија. — А, ево га. Бореме, имате ли неко вечерње одело које не употребљавате? — Имам један стари фрак који сам престао да носим — да се сетим — деветсто седме или осме? — Тако нам нешто треба. Бићу вам врло захвалан. Бореме, ако бисте могли да ми га позајмите на један дан за господина Спода који је овде. Стари изиђе и убрзо се врати носећи преко руке једно врло старо црно одело. Подиже увис капут и панталоне да би их разгледали. На дневној светлости изгледали су бедно. — Не можете замислити, господине, — рече Борем Споду вајкајући се — не можете замислити како се одело лако упрља машћу, сосовима и свим могућим стварима. Ма колико били пажљиви, господине, ма колико. — Верујем вам — рече Спод с пуно саучешћа. — Ма колико били пажљиви, господине. — Али на вештачкој светлости изгледаће сасвим пристојно. — Савршено пристојно — понови лорд Баџери. — Хвала вам, Бореме; добићете га у четвртак. — О, нема на чему, господине. — Стари се поклони и ишчезну. Знаменитог дана после подне, Спод је однео у Холовеј пакет с Боремовим пензионисаним фраком и свим неопходним припацима као што су кошуља, оковратници и друго. Благодарећи мраку и свом слабом виду, господин Тилотсон није запажао мане одела. Од узбуђења није могао да се смири. Спод је муке имао да га спречи да не почне одмах да се облачи — мада је било тек три сата. — Полако, господине Тилотсоне, полако. Пре седам и по не треба да пођемо. Спод оде после једног сата, и само што је био с друге стране врата, господин Тилотсон поче да се спрема за банкет. Упали гасну лампу и две свеће, и жмиркајући слабим очима на слику која га је гледала из малог огледала на орманчићу, приону на посао са свим жаром младе девојке која се спрема на свој први

71 бал. У шест сати, после завршних дотеривања, био је прилично задовољан. Ходао је горе-доле по свом подруму, певушећи пригушено веселу песму која је била омиљена у његовим средњим годинама: Ох, ах, Ана Марија Џонс! Краљица добоша, цимбала и кастањета! Сат доцније стигао је Спод у другом Ролс-Ројсу лорда Баџерија. Отворивши врата старчеве тамнице, он за часак застаде на прагу и исколачи очи од изненађења. Господин Тилотсон је стајао покрај празног огњишта, ослоњен једним лактом на камин, с једном ногом преко друге, у безбрижном џентлменском ставу. Свећа, којом му је лице Пило осветљено, продубљивала је сваку бору и линију на њему јаком, црном сенком; изгледао је бескрајно стар. Племенита и патетична глава. С друге стране, Боремово изношено вечерње одело било је као из циркуса. Фрак је био сувише дуг у рукавима и пешевима; панталоне код чланака превијене у праве слоновске шапе. Неке, масне мрље виделе гу се и на светлости свеће. Бела машна око које се господин Гилотсон толико трудио, за коју је у својој обневиделости веровао да је савршена, била је фантастично искривљена у страну. Прслук је био закопчан тако да је једно дугме остало без своје рупице а једна рупица без дугмета. Преко груди од кошуље пружала се широка зелена трака неког непознатог ордена. „Краљица добоша, цимбала и кастањета“, доврши Тилотсон својим пискавим гласом пре но што је поздравио посетиоца. — Дакле, ето и вас, Споде. Као што видите, ја сам се већ обукао. Изгледа да ми одело добро пристаје, скоро као да је за мене прављено. Пун сам захвалности према џентлмену који је био тако љубазан да ми га позајми; пазићу га што могу боље. Опасно је позајмити одело. Јер — зајмом човек често изгуби и позајмицу и пријатеља. Бард је увек у праву.

72 — Само још нешто — рече Спод. — Мала поправка вашег прслука. — Он откопча тај мало накресани део одела и закопча га поново, с више симетрије. Господину Тилотсону није било право што му је нађена тако очевидна грешка. — Хвала, хвала — говорио је бранећи се и покушавајући да се измакне од свог слуге. — Све је у реду; могу ја то сам. Глупа расејаност. Верујем да ми одело врло добро стоји. — И можда би машна могла... — покушавао је Спод. Али старац није хтео ни да чује. — Не, не, машна је сасвим добра. Умем ја да вежем машну, господине Споде. Машна је сасвим добра. Оставите је како јесте, молим вас. — Свиђа ми се ваш орден. Господин Тилотсон спусти задовољан поглед на груди. — Ах, приметили сте мој орден. Прошло је доста времена откако сам га носио. Дала ми га је, знате, Висока Порта за услуге учињене у руско-турском рату. То је Орден чедности, другог степена. Први степен дају само крунисаним главама, знате — крунисаним главама и амбасадорима. А само паше највишег положаја добијају други степен. Мој је другог степена. Први степен дају само крунисаним главама... — Разуме се, разуме се — рече Спод. — Мислите ли да добро изгледам, господине Споде? — упита господин Тилотсон с мало зебње. — Сјајно, господине Тилотсоне, сјајно. Орден је величанствен. Старчево лице поново засија. — Ласкам себи — рече — да ми ово позајмљено одело стоји врло добро. Али не волим да узајмљујем одела. Јер, знате, зајмом човек често изгуби и позајмицу и пријатеља. Бард је увек у праву. — Ух, ево једне од оних грозних бубашваба! — узвикну Спод. Господин Тилотсон се саже и упиљи очима у под. — Видим је — рече и згази једно мало парче угља, које се проши у прах под његовом ногом. — Морам да купим једног јежа.

73 Било је време да пођу. Гомила малишана била се окупила око огромних кола лорда Баџерија. Осећајући да је у питању његова част и достојанство, шофер се правио да не примећује децу, седео је као кип и зурио негде далеко у вечност. Кад се Спод и господин Тилотсон појавише из куће, подиже се граја у којој се страхопоштовање мешало с подсмехом. Место ње, кад се они попеше у кола, настаде удивљено ћутање. — Код „Бомбе“ — нареди Спод. Ролс-Ројс зашушта скоро нечујно и пође. Деца опет заграјаше и потрчаше уз кола, машући рукама у заносу. Тада се господин Тилотсон наже напред и једним неописиво отменим гестом баци у узрујану гомилу обешењака своја последња три новчића.

74 IV У великој дворани „Бомбе“ друштво се прикупило. У високим, златом оивиченим огледалима огледао се чудан скуп људи. Средовечни академици бацали су подозриве погледе на младиће за које су, сасвим исправно, сумњали да су иконокласти и организатори постимпресионистичких изложби. Уметнички критичари, нашавши се одједном лице у лице са својим супарницима, подрхтавали су од уздржане мржње. Госпођа Нобис, госпођа Кејман и госпођа Мандрегор, неуморне ловџике уметничке крупне дивљачи, биле гу изненађене кад су у том добро снабдевеном зверињаку, где је свака очекивала да ће сама моћи да лови, наишле једна на другу; биле су бесне. Кроз ту гомилу таштина које су се кошкале лорд Баџери је проносио лак љубазан тон који као да уопште није знао за све те раздоре и мржње. Он се силно забављао. Под тешком, воштаном маском његова лица, сакривен иза хановеранског носа, иза ситних очију без сјаја, иза бледих дебелих усана, весео и пакостан ђаволак вребао је и тресао се од смеха. — Тако је лепо од вас што сте дошли, госпођо Мандрегор, да одате почаст уметничкој прошлости Енглеске. И врло ми је мило што видим да сте довели и драгу госпођу Кејман. А гле, је ли то дошла и госпођа Нобис? Тако је! Нисам је раније приметио. Како је то дивно! Знао сам да се можемо ослонити на вашу љубав према уметности. Он пожури даље да би уграбио прилику да представи истакнутог скулптора сер Херберта Херна оштроумном младом критичару који га је, у штампи, назвао каменоресцем. Тренутак доцније, на вратима позлаћене дворане појави се директор ресторана и пуним, значајним гласом објави: —

75 Господин Волтер Тилотсон. — Господин Тилотсон, у пратњи младог Спода који је ишао иза њега, ступи у дворану полако и неодлучно. На блештавој светлости његови очни капци су тешко и болно ударали по беличасто превученим очима, као крила заробљене лептирице. Прешавши преко прага, застаде и усправи се сав, свесно заузимајући достојанствен став. Лорд Баџери му похита у сусрет и стеже му руку. — Добро дошли, господине Тилотсоне, добро дошли — поздрављам вас у име енглеске уметности. Господин Тилотсон се поклони ћутећи. Био је сувише узбуђен да би могао да одговори. — Желео бих да вас упознам с неколицином ваших млађих колега који су се окупили овде у вашу част. Лорд Баџери представи сва лица у дворани старом сликару, који се клањао, руковао, пуштао неке звуке из грла, али још увек није био кадар да одговори. Госпођа Нобис, госпођа Кејман и госпођа Мандрегор поздравише га врло лепим речима. Вечера је почела; званице заузеше своја места. Лорд Баџери је сео у чело стола, десно од њега господин Тилотсон а лево сер Херберт Херн. Сочној кухињи и добрим винима „Бомбе“ господин Тилотсон није могао одолети. Показивао је апетит човека који се десет година, живећи међу бубашвабама, хранио зељем и кромпиром. После друге чаше вина, речи одједном потекоше из његових уста, као да је била дигнута нека брана. — У Малој Азији — поче он — обичај је да се при обеду штуца, као знак да се човек добро и са задовољством најео. Eructavit cor meum, као што вели Псалмопевац; а он је био са Истока. Спод је удесио да седи до госпође Кејман; намеравао је нешто са њом. Она је, наравно, била немогућа као жена, али је била богата и могла је бити корисна; хтео је да је наведе да купи слике неких његових младих пријатеља. — У подруму? — говорила је госпођа Кејман — са бубашвабама? Ох, како је то страшно! Јадни старац! А има му деведесет седам година, рекосте? Па, то је срамота! Надам се само да ће се прикупити доста новаца. Наравно, сви бисмо ми

76 волели да смо могли да дамо више. Али, знате, човек има толико разних издатака, и живот је данас тако тежак. — Знам, знам — рече Спод с пуно Осећања. — То је све због лабуриста — објасни госпођа Кејман. — Разуме се, мени би било заиста драго да га понекад позовем на вечеру. Али, некако, осећам да је он збиља сувише стар, сувише farouche и gâteux; и ни за њега то не би била никаква пријатност, зар не? И тако, ви сад радите с господином Голамијем? То је заиста диван човек, талентован, духовит... — Eructavit cor meum — рече господин Тилотсон по трећи пут. Лорд Баџери је узалуд покушавао да га одврати од теме о турској етикецији. Око девет и по једна блажа, вином напојена атмосфера успела је да успава оне мржње и подозрења од пре вечере. Сер Херберт је открио да млади кубиста поред њега није луд и да збиља зна чудновато много ствари о старим уметницима. А и ови млади људи приметили су да њихови старији нимало нису злобни; били су само врло глупи и јадни. Једино је у грудима госпође Нобис, госпође Кејман и госпође Мандрегор још владала несмањена мржња. Као даме, и то даме старог кова, оне нису попиле скоро нимало вина. Наступио је час за држање говора. Лорд Баџери се диже, рече оно што се од њега очекивало и позва сер Херберта да напије главну здравицу. Сер Херберт се накашља, насмеја и поче. У говору који је трајао око двадесет минута он је испричао анегдоте о господину Гледстону, лорду Лејтону, сер Алма Тадемију и о покојном бискупу бомбајском; направио је три досетке, цитирао је Шекспира и Витијеа, био је шаљив, био је речит, био је свечан... На крају своје беседе сер Херберт пружи господину Тилотсону свилену кесу у којој је било педесет осам фунти и десет шилинга, сав износ прикупљених прилога. Чаше се испише одушевљено у старчево здравље. Господин Тилотсон стаде на ноге с доста труда. Сува, змијаста кожа на његовом лицу била је сва црвена; машна му је била искривљена више но икад; зелена трака Ордена чедности другог степена попела се некако уз изгужване и умрљане груди његове кошуље.

77 — Поштовани лордови, даме и господо — започе он гласом који се гушио, а онда се одједном загрцну и потекоше му сузе. То је био призор мучан и жалостан. Тешка нелагодност притискала је све који су гледали тај остатак једног човека како ту подрхтава, плаче и муца. Као да је ветар смрти одједном духнуо двораном, растурио пару од вина и дим дувана, угушио смех и угасио свеће. Очи су лутале не знајући куда да гледају. Лорд Баџери показа велику присебност и понуди старцу чашу вина. Господин Тилотсон поче да се прибира. Гости чуше како мрмља неке неповезане речи. — Ова велика почаст... тронут љубазношћу... овај величанствени банкет... нисам навикао... у Малој Азији... Eructavit cor meum. Ту га лорд Баџери оштро повуче за један од његових дугих пешева од фрака. Господин Тилотсон застаде, испи још један гутљај вина и, као да је тиме добио свежу енергију и сређеност, продужи: — Тежак је живот уметника. Његов посао не личи на посао других људи, који може да се обавља механички, по навици, скоро, тако рећи, у сну. Од њега тај посао захтева непрестани утрошак духа. Он даје стално најбоље од свог живота, а за узврат прима доста радости, то је истина — доста славе, можда — али од материјалних благодати врло мало. Осамдесет је година откако сам посветио свој живот служењу уметности; осамдесет година, и скоро свака од тих година донела ми је нових и болних доказа за оно што сам рекао; тежак је живот уметника. Ово неочекивано скретање у разборитост повећало је општу нелагодност. Требало је сад старца озбиљно схватити, посматрати га као људско биће. Све дотле је он био само један чудан предмет, мумија у немогућем вечерњем оделу, с неком зеленом траком преко кошуље. Сад је људима било жао што нису мало више приложили. Педесет осам фунти и десет шилинга — то није баш много. Али, срећом по душевни мир сакупљеног друштва, господин Тилотсон опет застаде, узе још један гутљај и, говорећи без много смисла, поче да се показује онако како се то од њега очекивало.

78 — Кад погледам на живот тог великог човека Бенџамина Роберта Хајдона, једног од највећих људи које је Енглеска икад дала... — Слушаоцима се оте уздах олакшања; то је већ било онако како је требало. Проломи се пљесак и узвици одобравања. Господин Тилотсон пређе својим мутним очима по соби и захвално се насмеши магловитим лицима која је видео пред собом. — Тај велики човек Бенџамин Роберт Хајдон, кога са гордошћу називам својим учитељем и који, као што с радошћу видим, још живи у вашем сећању и поштовању — тај велики човек, један од највећих које је родила Енглеска, имао је тако бедан живот да ја и сада не могу без суза да помислим на њега. И онда господин Тилотсон, уз бескрајно много понављања и губљења, исприча историју Б. Р. Хајдона, о његовом затварању због дуга, о борби са Академијом, његовој победи, његовим неуспесима, његовом очајању, његовом самоубиству. Десет и по часова је одзвањало а господин Тилотсон је грмео против глупих и пристрасних судија који су одбацили Хајдонове нацрте за декорацију нове зграде Парламента, а прихватили неке најбедније немачке шкработине. — Тај велики човек, један од највећих које је Енглеска икад дала, тај велики Бенџамин Роберт Хајдон, кога ја с гордошћу називам својим учитељем и који, као што с радошћу видим, још живи у вашем памћењу и поштовању — његово велико срце било је сломљено том увредом; то је био ударац ногом. Он, који је целог свог живота радио на признању уметника од стране државе, он, који је тридесет година слао петиције сваком председнику владе па и војводи Велингтону, молећи их да запосле уметнике на декорисању јавних зграда, коме је, неоспорно, требало захвалити и за сам план о декорисању зграде Парламента... — Ту се господину Тилотсону синтакса измаче из руку и он започе нову реченицу. — То је био ударац ногом, то га је коначно дотукло. Тежак је живот уметника. У једанаест сати господин Тилотсон је говорио о прерафаелитима. Четврт сата доцније почео је из почетка целу причу о Б. Р. Хајдону. У двадесет пет до дванаест паде у своју столицу; више није могао ни речи да изусти. Већина гостију је

79 већ била отишла; оно мало што је остало пожури да оде. Лорд Баџери поведе старца до врата и стрпа га у други Ролс-Ројс. Банкет у част Тилотсона био је завршен; то је било пријатно вече, али мало предуго. Спод се одшета, звиждућући, до свог стана у Блумсберију. У Оксфордској улици одблесак лампи на углачаној површини пута стварао је утисак неких мрких бронзаних канала. То ће морати једном да употреби у неком чланку. Ону Кејманову је врло успешно придобио. „Voi che sapete“, звиждукао је, мало погрешно, али то није могао да чује. Кад је газдарица господина Тилотсона идућег јутра ушла да га пробуди, нашла је старца где потпуно обучен лежи на кревету. Изгледао је врло болестан и врло стар; Боремов фрак је био у страшном стању, а зелена трака Ордена чедности била је упропашћена. Господин Тилотсон је лежао врло мирно, али није спавао. Чувши кораке, отвори мало очи и тихо зајеча. Газдарица га је гледала претећи. — Гнусно! — рече она — ја то називам гнусним. У вашим годинама. Господин Тилотсон опет зајеча. Уложивши огроман напор, извуче из џепа панталона велику свилену кесу, отвори је и извади један златник. — Тежак је живот уметника, госпођо Грин — рече он пружајући јој новац. — Хоћете ли, молим вас, да зовнете доктора. Не осећам се добро. Ох, шта да радим са овим оделом? Шта ћу рећи џентлмену који је био тако љубазан да ми га позајми? Зајмом човек често изгуби и позајмицу и пријатеља. Бард је увек у праву.

80 ДВЕ-ТРИ ГРАЦИЈЕ

81 Порекло енглеске речи bore — гњаватор, није сасвим утврђено. Неки зналци сматрају да потиче од истоименог глагола, који значи бушити. Гњаватор је личност која буши рупу у вашем духу, која без предаха пробија тунел кроз ваше стрпљење, кроз све љуштуре намерне глувоће, непажње, грубости, које ви узалуд стављате између себе и њега, и тако буши и буши док вас не пробије до сржи. Али има и других зналаца, исто тако добрих или можда и бољих, према којима би та реч потицала од француског bourrer, напунити, накљукати. Ако би ова етимологија била тачна, онда је гњаватор човек који вас пуни својим густим и загушујућим говором, који вам набија у гушу своју лојану личност као какву кнедлу. Он вас кљука, а ви, да употребимо једну погодну фигуру, вама је он „до гуше“. Волим да верујем — мада то није могућно — да су обе те теорије о пореклу тачне; јер гњаватори заиста и буше и набијају. Они личе на зубареву бушилицу, а слични су и бајатим земичкама. Али њих карактерише и једна друга особина коју немају бушилице и земичке: они се лепе. Зато се усуђујем (иако нисам филолог) да предложим и треће могуће порекло — од речи burr — чичак. Чичак, набијање, бушење — све те лепљиве, заситне, бушилачке особине досадног човека садржане су у та три могућа корена. Сваки од њих заслужује да буде прави. Херберт Комфри је био изнад свега лепљиви гњаватор. Прикачио би се сваком ко би имао несрећу да дође с њим у додир; прикачио би се и не би га се могао отрести. Чичак, биљног, пасивног рода; без активног продирања. Јер Херберт — хвала провиђењу — није био нарочито говорљив; био је сувише лењ и млитав за то. Он је просто био прекомерно дружељубив, сличан каквом великом, сентименталном псу који не може да буде сам. Као и пас, он је ишао свуда за вама;

82 лежао је, да се изразим фигуративно, испред огњишта, крај ваших ногу. И као и пас, није причао. Просто га је само ваше друштво чинило срећним; био је сасвим задовољан ако је могао да каска уз вас или да дрема под вашом столицом. Није захтевао да му обраћате много пажње; све што му је требало било је допуштење да ужива у светлости вашег лица и да се греје топлотом вашег присуства. Ако би једанпут недељно био потапшан по глави и назван добрим псом Хербертом, махнуо би својим духовним репом и био савршено срећан. Неке моје пријатеље — оне хитре, нестрпљиве, жустре — јадни, биљно пасивни Херберт доводио је до лудила Разбеснеле би их саме његове врлине — његова добра нарав, мирноћа, непоколебљива верност. Чак и његов изглед би их разјарио. Довољно је било да угледају његово широко, осмехнуто лице, оно гломазно, лењо, неспретно тело и удове, па да њихови нерви задрхте и скоче као уплашене птице у кавезу. Познавао сам људе који су, пошто су провели три дана у кући у којој је био Херберт, потајно спаковали свој пртљаг, ухватили први згодан воз и не оставивши адресу путовали стотинама километара само да побегну од њега. Мени је сироти Херберт био заиста досадан, али не тако очајно или неиздржљиво. Нарав ми је стрпљива; нерви ми не затрепере лако. Он ми се чак унеколико и свиђао; био је тако добар, веран, умиљат стари пас. А ја сам се убрзо извештио да га таквог, немо присутног, уопште не примећујем, да га гледам просто као део намештаја — и то у таквој мери да бих се понекад у последњем тренутку задржао да не оставим испијену шољицу кафе на његово теме док је седео на поду крај мене (седео је на поду кад год је било могуће) или да не отресам пепео цигарете у згодну пукотину између његовог врата и оковратника. Херберт и ја смо као дечаци ишли у исту школу. Али како смо били у разним зградама, а он је био и две године старији од мене (у том добу две године представљају огромну разлику), нисмо скоро никад ни разговарали. Упркос томе, он је поново ушао у мој живот на основу те наше заједничке школе. Његов повратак био је двоструко кобан. У живот ми је ушао један гњаватор и, улазећи, избацио, бар привремено, једну личност

83 која је — ма какве биле друге њене особине — била сушта противност досадног. Десило се то у једној кафани у пасажу Панорама у Паризу. Кингам и ја седели смо ту већ цео сат, причали и пили вермут. Карактеристично је било за Кингама да је он узео на себе највећи део и причања и испијања. Карактеристично је било, такође, да је тад управо мене грдио, поред осталог и стога што своје време и дух траћим на та дна посла. — Седиш ту тако — говорио је — и пушташ да ти свака мисао коју имаш у глави некорисно истиче у причање. Л није да ту има баш много мисли, наравно, пошто се ти не усуђујеш да мислиш. Све чиниш да не би мислио. Измишљаш неке безвредне послове, јуриш да се нађеш с људима које не волиш и који те ни најмање не интересују, вучеш се од једног бара до другог, лочеш до изнемоглости — све стога што се не усуђујеш да мислиш и не можеш да уложиш потребан напор да би радио нешто озбиљно и пристојно. То долази делом од лењости а делом од недостатка пере — вере у ма шта. Garçon! Он поручи још један вермут. — То је велики савремени порок, — продужи — велико искушење сваког интелигентног и осетљивог младог човека и жене. Све што је лако, што пружа тренутну забаву, што омамљује, друштво, ћаскање, пиће, блуд — привлачи их. Све што је тешко и велико, све за што је потребна мисао и напор, одбија их. То је дело рата. А и мира још више. Али би постепено то наступило у сваком случају. Модерни живот је то учинио неминовним. Погледај омладину која с ратом није имала никакве везе — били су деца у то време — она је најгора. Време је да се то заустави, време је да ее нешто ради. Зар не увиђаш да не можеш тако продужити? Зар не увиђаш? Кингам је лепо изгледао у љутини. Очи су му биле црне, лепе и врло светле; коса тамносмеђа, сјајна и обилна; кратко подсечена брада, светлија од косе, скривала је доњи део лица, од чије је бледе, младићки глатке коже сасвим одударала. Било је у њему нечег живахног и ватреног. Да нисам тако тешко запаљив, и ја бих уз њега горео са сваким његовим пламеном. Али овакав какав сам, остајао сам увек хладан, критичан и опрезан, ма како да је он страсно сагоревао. Верујем да га је

84 моја незапаљивост некако опчинила. Доводио сам га до беснила, али је ипак продужавао да се дружи са мном — углавном да би ме грдио, да би ми ватрено објашњавао како сам сасвим изгубљен. Често сам се грчио под његовим ножем; јер иако је доста пута о мени говорио сасвим насумце (оптужујући ме, као што је чинио и поменутом приликом, за слабости које је осећао и осуђивао у самом себи), његова анализа је понекад била болно тачна и проницљива. Грчио сам се, али сам ипак уживао у његовом друштву. Жестоко смо једили један другог, али смо били пријатељи. Мора бити да сам се осмехнуо на Кингамово питање. Сам бог зна да нисам трезвењак, и да ми није мрско да страћим време на пријатне тричарије. Али у поређењу с Кингамом — нарочито Кингамом из 1920. — био сам горостас вредноће, постојаности, трезвености. Не мислим да је то моја заслуга; случај је хтео да будем малограђанин по природи, и то је све. Неспособан сам да живим потпуно неуредно, као што сам, да кажемо, неспособан да напишем добру књигу. Кингам се родио са оба та талента. Отуда је његово питање, и у њему садржана опомена, уколико се мене тицало, било бесмислено. Нисам хтео да се насмејем; али известан траг моје веселости мора да се указао на мом лицу, јер се Кингам одједном страсно разјари. — Мислиш да је то шала? — узвикну и тресну по мермерном столу. — А ја ти кажем да је то грех против духа светога. То је неопростиво. То је закопавање свог талента. До ђавола и с том Библијом — додаде бесно. — Како то да човек не може ни о чем озбиљном да говори а да се не уплете у њу? — Па то је сасвим озбиљна књига — приметих. — Много се ти у то разумеш — рече Кингам. — Кажем ти — продужи он узбуђено... Али у том тренутку Херберт уђе по други пут у мој живот. Осетио сам руку на свом рамену, погледах и видех човека којег нисам познавао. — Здраво, Вилкисе — рече непознати. — Зар ме се не сећаш? Погледах пажљивије, и морадох да признам да се не сећам.

85 — Комфри, објасни он. — Херберт Комфри. Био сам код Данхила, зар се не сећаш? А ти си био код Стратерса, тр не? Или можда код Лејна? Пред именима тих педагога који су били тако крупне личности мог дечаштва отворише се широм дуго затворени кутови мог памћења, као пред каквом чаробном речју. Указаше се нејасне слике мастилом испрскане учионице, фудбалских игралишта, пољана на којима се играо крикет, школске капеле; и из свег тога васпитачког хаоса издвоји се незграпна фигура Комфрија из Данхилове групе. — О, наравно — рекох и узех га за руку. Крајичком ока видео сам Кингама како се љутито мршти. — Како си ме се сетио? — Ох, ја се сваког сећам — одговори он. Као што сам доцније утврдио, то није била празна хвала; он се заиста сећао. Сећао се сваког кога је икад срео, и свих најобичнијих ситница из свог протеклог живота. Имао је оно грдно памћење које имају краљевске личности и слуге које годинама остају у једној породици — памћење оних који никад не читају, или не расуђују, или не размишљају, и чији дух стога потпуно несметано може да се баца на уживања у оном што је прошло. — Никад не заборављам лица — додаде он, и мада није био позван, седе за наш сто. Кингам се, огорчен, завали у своју столицу. Муну ме испод стола. Погледах га и начиних малу гримасу која је изражавала моју беспомоћност. Промрмљах нешто што је требало да буде као представљање. Кингам не рече ништа, само се још црње намршти док се руковао с Хербертом. Што се тиче Херберта, ни он није био много срдачнији. Осмехнуо се, истина, својим љубазним и неодређеним осмехом, али ништа није рекао и једва је и погледао Кингама. Сувише му се журило да се врати мени и да прича о нашој драгој, старој школи. Драга, стара школа била је једини предмет који је Херберта чинио истински говорљивим. Та тема га је преображавала од чисто биљног, чичка-гњаватора у активну, пробојну зубареву бушилицу. Страсно је волео своју некадашњу школу и мислио је да сви њени бивши ђаци треба да буду у сталној пријатељској вези.

86 Запазио сам да људи изразите индивидуалности ретко у доцнијем животу одржавају познанства из школских дана. Друго се не може ни очекивати. Очевидно су врло мали изгледи да ће они у мајушном микрокозму школе наћи ону врсту пријатеља који ће им се свидети кад буду одрасли — тако одрасли да се не могу познати. Друштванца створена само на основу тога што су се њихови чланови десили у истој школи у исто време обично су најдосаднија. Тешко би и могло бити друкчије; људи који немају бољег разлога да се друже један с другим махом су заиста безбојни и празни. Добри Херберт, који је сматрао довољним разлогом да склопимо тесно и пријатељство то што смо у дечаштву носили капе и мајице са истим пругама био је само један екстремни примерак те врсте. Заузео сам најхладнији и најосорнији став. Узалуд. Херберт је причао и причао. Сећам ли се оне узбудљиве И утакмице против Винчестера 1910. године? И како су измували сиротог господина Катлера? Па онај знаменити догађај кад се Пај попео на кров школске капеле и окачио ноћни суд на један од готских шиљкова. У страху сам бацио поглед на Кингама. Он је свој љутити израз сад заменио презривим, завалио се, затворио очи и клатио се на столици. Кингам никад није био у приватном средњошколском заводу. Није имао среће (или несреће) да се роди као на- И следни, професионални џентлмен. На то је био горд, и некад се тиме хвалисао. Али је, упркос томе, био болесно осетљив на све што би се могло тумачити као алузија на његово порекло. Увек је био на опрези, очекујући увреде од „џентлмена“. Завијена увреда, увреда учињена несвесно, без намере, у потпуном незнању — свака врста увреде била је довољна да он почне да дрхти од бола и јарости. Више пута сам га видео дубоко увређеног речима које су биле сасвим добронамерно изговорене. Да ли ће сада сматрати увредом Хербертово досадно спомињање добре, старе школе? Био је кадар за то. Узнемирен, очекивао сам хоће ли одједном праснути и отићи. Али овог пута сцена се није одиграла јавно. Пошто је неколико минута слушао Хербертове анегдоте, Кингам устаде, извини се са ироничном учтивошћу и поздрави нас. Ја га ухватих за мишицу:

87 — Остани још! — Бескрајно жалим — и стави руку на срце, насмеши се, поклони и нестаде, остављајући ми (узгред буди речено, то му је био обичај) да платим његово пиће. Ми, људи из завода, остасмо сами. Идућег јутра дуго сам лежао у кревету. Око једанаест сати Кингам упаде у моју собу. Сцена које сам прошле ноћи био поштеђен била је сад одиграна с двоструким жаром. Неко други би одспавао над тобожњом увредом и кад би се пробудио, нашао би да је безначајна. Али Кингам не. Он је своје неправде неговао док оно што је у почетку било мало не би порасло, постало огромно. Ствар је била у томе што је Кингам волео сцене. Волео је да се праћака у емоцији — својој и туђој. Та страсна купања давала су му нову снагу; док се у њима брчкао, осећао је да истински живи, ди је нешто више него човек. То је пијанство било тако глатко да му се он предавао не обазирући се на последице, или, можда би тачније било рећи, да је имао у виду последице (јер од Кингама није било проницљивијег човека), или намерно није хтео да мисли о њима. Кад велим да је с лакоћом правио сцене, тим не мислим да се он икад лажно узбуђивао. Његова осећања била гу искрена, искрена и снажна, али су се сувише лако стварала. Њему је чинило задовољство да негује и разрађује своја осећања. На пример, оно што би код другог била пролазна срџба, обуздана вољом и вероватно убрзо измењена накнадним утисцима, код Кингама би било скоро намерно преобраћено у дивљу јарост која није смела да буде ублажена накнадним размишљањем. Та узбуђења су често била резултат чистог неспоразума. Али кад би једном ушао у узбуђење, Кингам више не би никад признао грешку — сем ако би у том часу код њега страст самоунижавања преовладала над страшћу охолог уздизања. Исто тако, често ини према неком заузео непроменљив емоционални став. Једном једином снажном утиску дозвољавао је да потисне све остале. Ставио би наочњаке на разум, не би видео ни најочигледније чињенице; и све до даље наредбе дотична личност би у Кингаму изазивала само једну одређену врсту осећања.

88 Док је прилазио мом кревету, по изразу његовог бледог лица видео сам да ћу имати да издржим неколико непријатних минута. — Како је? — рекох, правећи се безбрижно срдачан. — Знао сам одувек да си интелектуални сноб — поче Кингам дубоким, снажним гласом, привлачећи столицу мом кревету. — Али сам заиста држао да се не спушташ дотле да будеш обичан, паланачки, ситнобуржоаски, друштвени сноб. Ја начиних гримасу коју у француским романима представљају знаком „—?“ — Знам да је мој отац био лимар, — продужи он — и да сам“ школован о државном трошку и помоћу стипендија за помагање бистрих сиромашака. Знам да говорим лондонским наречјем, а не оним из Итна и Оксфорда. Знам да ми је понашање рђаво, да не умем да једем, да не перем довољно зубе. — (Ништа од свега тога није било истина; али је Кингаму у том часу било згодно да верује да јесте. Желео је да се осети унижен, да би утолико жешће могао да реагује. Вређао је себе да би те увреде, које су га истински болеле, могао да припише мени и тако добије разлога да ме грди). — Знам да сам геак и помало разметљивац. — Он је те речи изговарао са изванредном насладом, као да ужива у болу који себи наноси. — Знам да сам уљез и да ме трпе само због моје памети. Нека врста кловна или припитомљеног мајмуна који забавља образоване џентлмене. Све то знам и знам да си и ти то знао. Али сам збиља мислио да ти за то не мариш, да је наш однос као између два човека, а не као између примерка горње и доње класе. Био сам довољно луд да замишљам да сам ти упркос свему томе драг. Мислио сам да сам ти чак милији од људи из твоје касте. Тим сам само показао колико сам наиван. Тек што се појави неки џентлмен, неки стари школски другар, — (он је подсмешљиво подражавао изговор људи из приватне гимназије, онако како се обично приказује у мјузик-холу) — а ти му скачеш око врата, а малог дроњавог уљеза коначно избацујеш напоље. — Он се сурово насмеја. — Драги мој Кингаме, — почех ја — зашто сам себе правиш будалом?

89 Али Кингам, који је несумњиво исто као и ја био свестан да се прави будалом, продужи још жешће у истом смислу. Био се већ упустио у то, а и волео је да тако чини. Променивши мало терен, он поче да напада моје мане — овог пута истинске. На крају, ја почех да се љутим. — Ако немаш ништа против, ја ћу сад да изиђем — рекох. — О, нисам ја још готов. — И нећу се вратити све док те не прође тај хистерични напад. Понашаш се као девојка којој је потребно да се уда. — Као што рекох, — продужи Кингам гласом који је постајао утолико више благ, мрачно миран и отровно меден уколико је мој постајао гласнији и оштрији — твоја велика мана је духовна импотенција. Твој морал, твоја уметност — све је то просто импотенција организована у системе. Сав твој поглед на живот — опет импотенција. И сама твоја снага, таква каква је — твоја страшна пасивна отпорност — заснована је на импотенцији. — Али ми то ипак неће сметати да те бацим низ степенице ако се сместа не изгубиш. — Једно је знати истину о себи; али је сасвим друго да вам је неко други каже. Ја сам био свестан да сам малограђанин по природи; али кад ми је то Кингам рекао — i његовим речима — учинило ми се да сазнајем једну нову и ужасно непријатну истину. — Стани, — изусти лагано Кингам с неподношљивом мирноћом — стани за часак. Још једну реч пре но што одем. — Излази — рекох. — Излази сместа. Чу се куцање на вратима. Отворише се. Широко, црвено пице Херберта Комфрија провири у собу. — Надам се да не сметам — рече Херберт смешећи се на нас. — О, ни најмање, ни најмање — узвикну Кингам. Он скочи и с прекомерном учтивошћу понуди му своју слоницу. Ја сам баш хтео да пођем. Седите. Вилкис вас је нестрпљиво очекивао. Седите, само седите. — Он просто догура Херберта до столице. — Заиста... — поче Херберт, бранећи се учтиво. Али га Кингам прекиде. — А сад вас остављам заједно, два стара пријатеља — рече он. — Збогом, збогом. Жао ми је само

90 што нећу имати прилике да кажем ону последњу реч коју сам хтео рећи. Херберт се покрену неспретно, као да је хтео да се дигне. — Па идем ја — рече. Нисам имао појма... Тако ми је жао. Хо Кингам га ухвати за рамена и притисну натраг на столицу. — Не, не, останите. Ја одлазим. И дохвативши шешир, излете из собе. — Чудан човек — рече Херберт. — Ко је то? — О, један мој пријатељ — одговорих. Мој гнев се стишао и ја сам се с тугом питао да ли сам, назвавши га пријатељем, још говорио истину. А ако ми више није пријатељ, то је, ето, због тог незграпног блесана који седи ту крај мог кревета. Погледах Херберта замишљено. Он ми Се насмеши — осмех је био сушта добродушност. На таквог човека нико се није могао љутити. Прекид је био потпун, бар за извесно време; прошло је више од две године пре но што смо се Кингам и ја опет срели. Али ако сам изгубио Кингама, стекао сам Херберта Комфрија — чак више него потпуно. Од тог часа мој живот у Паризу ми више није припадао; морао сам га делити с Хербертом. Како је тада био сасвим невезан, пас без господара, он се привезао уза ме, безазлено држећи као сигурно да ћу ја у његовом друштву бити исто толико срећан колико он у мом. Настанио се у мом хотелу и за све време док сам био у Паризу готово никад нисам био сам. Знам, требало је да према Херберту будем чврст; да будем груб, да га пошаљем до ђавола, да га бацим низ степенице. Али нисам имао срца. Био сам сувише добар. (Још један знак моје духовне импотенције! Мој морал — систематизована импотенција. Знам, знам.) Херберт се окомио на мене, а ја сам, као какав браман који се без отпора препушта свакој крвопији која прође, од комарца до титра, дозвољавао да ме прождире. Највише што сам предузимао било је што бих му каткад измакао. Срећом, Херберт је био лењ. Пре десет га ни трубе страшног суда не би дигле из кревета. Кад сам хтео да будем слободан, поручио бих доручак за осам сати и напуштао хотел док је Херберт још спавао. Враћајући се по ноћи с тих малих распуста, налазио сам га где ме чека, као пас, у мојој соби. Увек сам имао утисак да је чекао ту целог дана, од зоре (односно од

91 оног што је за њега била зора — око подне) до поноћи. И увек би се тако искрено обрадовао кад би ме видео, да сам се скоро морао осетити постиђен, као да сам учинио какво вероломство. Стао бих се извињавати и објашњавати. Морао сам рано да изиђем да бих се с неким нашао због нечег; онда сам срео неког другог који ме је позвао да с њим ручам; а затим сам морао да идем на чај код моје старе пријатељице госпође Дибоа; после тога сам наишао на Ланглоа, па смо вечерали и ишли на концерт. Укратко, као што види, нисам се могао вратити ни минут раније. Та извињења давао сам због пребацивања сопствене савести. Добри Херберт се никад није жалио; био је исувише срећан што ме опет види. И против своје воље осећао сам да је он том својом упорном верношћу успоставио као неко право нада мном, и да сам ја унеколико одговоран за њега. Наравно, то је било апсурдно, неразумно и бесмислено. Јер зашто бих ја, жртва, осећао сажаљење према свом мучитељу? Бесмислено; али ето, чињеница је била да сам осећао сажаљење према њему. Увек сам био сувише доброг срца, недовољно окрутан. Дошао је дан кад сам морао да се вратим у Лондон. Херберт, који је имао таман толико новца да није морао ништа нарочито да ради ни да буде у одређено време на пеком одређеном месту, спакова своје ствари и уђе у воз. Путовање је било врло неугодно; воз је био претрпан, а море немирно само колико да добијем морску болест. Пред долазак у доверску луку изиђем на палубу и ту нађем Херберта који је био безобразно чио. Да ми није било тако рђаво, нашао бих неки разлог за свађу. Али нисам имао потребне енергије. За то време, ваља признати, Херберт се показао врло користан око пртљага. Искуство ме је ускоро научило да, уместо да се љутим ини Херберта, треба да му будем захвалан што није много гори. Јер он је ипак био само чичак-гњаватор, пасивна, биљна крља. Шта би било да ми се прикачио неко ко је био и активно, бушилачки досадан, не само лепљиво. Херберт је, на пример, могао да личи на свог зета, Џона Педлија; и онда би мени била остављена само три излаза: убиство, самоубиство, бекство из земље. Љутио сам се на Херберта ион смо лагано клизили кроз

92 доверско пристаниште. Неколико сати доцније схватио сам да је требало да будем захвалан што није гори. На доверском кеју нашли смо Илона Педлија. Педли је био активан гњаватор, и то, мислим, најактивнији на којег сам икад наишао; неуморни пробијач; без престанка је пунио и набијао. Говорио је без предаха, и његово познавање незанимљивих тема било је заиста огромно. Све што знам о швајцарском банкарству, о вештачком гнојиву, закону о осигуравајућим друштвима, товљењу свиња, бившем турском султану, рационисању шећера за време рата, и стотину других сличних тема, дугујем Педлију. Био је страхотан, заиста страхотан; нема друге речи. Не познајем људско биће чије би ми друштво било теже издржати. А тај човек је, међутим, био врло љубазан и пун лепих особина. Имао је добро срце. Био је енергичан и способан. Био је чак и интелигентан. Ако сте чули његово излагање о осигуравајућим друштвима и вештачком гнојиву, морали сте увидети да је потпуно савладао тај предмет. Сем тога, један тако угледан адвокат као што је био Педли није могао бити будала; тако смо бар склони да мислимо ми, који нисмо адвокати. Али тај човек је доводио друге до очајања својом генијалношћу за досадне предмете, својим наметљивим свезнањем, својим гласом, својим високо развијеним друштвеним инстинктом и, најзад, својом неосетљивошћу. Његова генијалност за досадно наводила га је да се увек, без изузетка, заинтересује за оно што никог не интересује; па чак кад би се, неком грешком, бацио на тему која више обећава него швајцарско банкарство, поседовао је вештину да и најзанимљивије предмете потпуно умртви. Као неким обратним процесом алхемије, и најчистије злато претварао је у олово. Његова наметљивост и известан педагошки нагон хранили су у њему амбицију да учи друге; кад је нешто излагао, уживао је у звуку свога гласа. О, тај глас! Није био немузикалан, али је био јак, хучан, упоран. Изазивао је чудне, не, чак сасвим опасне вибрације у глави слушаоца. Никад га нисам могао слушати више од пет минута а да се не осетим збуњен и у вртоглавици. Да сам морао да живим у заједници с тим гласом, верујем да бих једног дана почео да се окрећем и окрећем, као они јапански мишеви што играју

93 валцер — вечито. Педлијев глас утицао је на полукружне канале у глави. Па његова друштвеност. То је била страст, порок; није могао да живи без друштва. Бити сам — за њега је било мучење. Ловио је друштво са суровошћу којом дивље животиње гоне свој плен. Чудно је, међутим, било то што никад није изгледало да му је стало до пријатељства или присности. Колико ја знам, он није имао пријатеља, у обичном, прихваћеном значењу те речи. Он је желео само познанике и слушаоце, и познаници и невољни слушаоци били су све што је добијао. У прво време мог познанства с Педлијем често сам се питао шта ли ради кад осети потребу да повери своја лична, интимна осећања. Доцније сам почео да сумњам да он, у редовним временима, уопште има неки лични живот о коме би се могло причати. Само врло ретко, кад би нешто катастрофално растресло кору његовог јавног живота, дошао би до изражаја и његов приватни живот. Док су ствари текле глатко, својим редовним свакодневним колосецима, он је живео само на јавном плану, у канцеларији, у клубу, за својим столом при вечери, савршено задовољан док год би било неког да слуша његово причање. Није било важно што су слушаоци слушали очигледно преко воље. Као и Херберт — и уосталом као већина досадних људи — Џон Педли тако рећи није примећивао људе које би дочепао. Он је запажао да су они ту, физички присутни; то је било све. Шта су осећали и мислили, за то је био потпуно неосетљив. Ето, та неосетљивост, спојена с његовом страсном друштвеношћу, сачињавала је његову снагу. Гонио је своје жртве и мучио их без гриже савести. Кад би вук био истински осетљив према осећањима јагњета, могао би на крају да постане вегетаријанац. Али он није осетљив; он само зна да је гладан и да јагње одлично прија. Исто је било и с Џоном Педлијем. Несвестан ужаса који је уливао, духовних мучења које је вршио, он је могао да продужава својим путем неуморно и с пуном мирноћом духа. Мој први утисак о Џону Педлију није био неповољан. Истина да ми је, у стању у којем сам био, мало неугодно звучала громогласна срдачност поздрава који је с кеја добацио Херберту док смо у гомили која се тискала чекали ди преко мостића сиђемо на копно. А кад ми га је Херберт показао,

94 вређала ме је његова снажна, здрава појава. Исто тако, није ми се допала жестина његовог стиска руке ни сувише гласни и обилни изрази његових симпатија кад нас Херберт представио. Али, с друге стране, он је био врло љубазан и користан. Извукао је из џепа једну сребрну Пицу и дао ми да попијем гутљај одличног старог коњака. Приметивши да сам се смрзао и позеленео од хладноће, натерао ме је да обучем његову бунду. Јурнуо је у царинарницу и вратио се за невероватно кратко време с нашим куферима на којима су кредом већ били исписани званични хијероглифи. Минут доцније седели смо у његовим колима и хитро јурили из Довера путем за Кентербери. Осећао сам се тада сувише болестан да бих могао да размишљам; и није ми ни падало на памет да је та ситуација ипак мало чудна. Педли је чекао на кеју — али не нас; јер ми смо стигли неочекивано. Кога је онда чекао? То питање ми је искрсло у глави, али се није задржало. У мојој глави није било места ни за шта друго сем за свест о морској болести. Заборавио сам да се чудим и сео сам у кола као да је нешто најприродније на свету да нас на пристаништу дочека неко ко није знао да долазимо. А та привидна природност ситуације чинила ми се потврђена и држањем мојих сапутника. Педли је од првог часа сматрао неоспорним да ћемо поћи код њега и у његовој вили остати као гости. А Херберт, коме је било сасвим свеједно куда ће ићи, одмах је прихватио позив. Ја сам се у почетку бранио, али слабо и више из учтивости него озбиљно. Није ми било неопходно да баш те вечери стигнем у Лондон; а била ми је страшна помисао на туробно путовање од Довера, на вожњу аутом кроз Лондон по студеној ноћи, на долазак у пуст и незагрејан стан. Ако примим Педлијев позив, за непуних пола сата наћи ћу се у топлој, удобној соби, у спокојству и без икаквих обавеза. За путника кога је обрвала морска болест искушење је било велико; ја подлегох. — Ето, — рече Педли радосно, својим јаким гласом који је подсећао на тромбон — ето, ово је баш срећа. Он ме пљесну снажно по колену, као да тапше коња. — Невероватна срећа! Замислите да угледам вас и Херберта баш кад силазите с брода! И да вас онако уграбим! Прекрасно, прекрасно!

95 Његова радост ме је раскравила; изгледала ми је тако искрена. А и била је искрена — као искрена радост људождера који је наишао на каквог пуначког дечка који лута сам по шуми. — Невероватно, — продужи Педли — колико познаника човек сретне на доверском пристаништу. Ја, знате, долазим сваког дана кад овако боравим ван вароши; сваког дана сачекам поподневни брод. То много помаже кад је човеку досадно. На тај начин и на селу имате сва преимућства једног лондонског клуба. И увек имате времена да слатко проћаскате пре но што воз крене. Ето, зато толико волим овај део Кента. Наговарам мог газду да ми прода кућу. Чини ми се да сам га скоро преломио. — А онда, — рече Херберт, који је понекад умео да своје ћутање прекине једном од оних простих и страховито умесних примедби услед којих су деца тако опасна у учтивом одраслом друштву — онда ћеш приметити да сав свет већ путује авионом. Мораћеш да продаш кућу и да пређеш у Кројдон, близу аеродрома. Али Педли је био човек кога ни најраспуштеније дете није могло избацити из равнотеже. Услед своје неосетљивости он чак није био ни свестан да је дете неучтиво. — Их! — одврати он. — Не верујем у будућност авиона. Они се никад неће моћи такмичити с паробродима и безбедности, јевтиноћи или удобности путовања. Бар у наше време. И он се упусти нашироко у причање о хеликоптерима и жироскопима, о ваздушним празнинама и о цени бензина. А за то време ја сам се, мало уплашен, питао којој прсти људи припада тај мој љубазни, предузимљиви, гостољубиви домаћин. Човек који се, по сопственом причању, свако поподне возио у Довер да дочека лађу; који Је познанике којима је можда била мука од морске болести заустављао да би с њима ћаскао док су чекали на воз; и који је толико волео своје поподневне забаве на пристаништу да се осетио побуђен да пророка ваздушног путовања побија озбиљним, техничким разлозима... Ван сваке сумње, то је био чудан, опасан човек. За све време његов глас је хучао у мојим ушима док ми се од тот звука није вртело у глави. А кад ми је најзад пало на памет да је

96 можда било боље да сам издржао онај досадни пут, студену пожњу, долазак у ледени, празни, негостопримљиви стан, било је већ сувише доцкан. Сувише доцкан. Доцније сам сазнао да је Педли свој одмор увек проводио у местима која су била саобраћајни чворови, или у пограничним градовима или међународним одмаралиштима, да је било вероватно да ће наћи довољну количину жртава. Недељом, о Духовима и Ускрсу, одлазио је у своју вилу близу Довера. О Божићу би увек провео недељу или десет дана на француској Ривијери. А лети је задовољавао своју друштвену страст, заједно са својом љубављу за планинске пределе, на тај начин што би заузео какав стратегијски положај на францускошвајцарској, италијанско-швајцарској или францускоиталијанској граници, где је могао да прави излете по брдима и у међувремену да сачекује трансконтиненталне возове. Једне године водио би своју породицу у Понтарлије; друге у Валорб; треће у Модану; четврте у Бриг; пете у Кијасо. За неколико година обишао је све главне граничне градове у планинским крајевима средње и јужне Европе. Знао је која је најбоља сезона за сваки од њих. У Валорб је, на пример, требало ићи на почетку сезоне. Већина Енглеза пролазила је туда, на путу за Швајцарску, у јулу и почетком августа. Пошто би их испратио кад су се враћали кући, крајем августа, Педли би прешао на петнаест дана у један од италијанских пограничних градова како би ухватио септембарске туристе на путу за Фиренцу или Венецију. У тој сезони његово омиљено боравиште била је Модана. Око Модане има доста лепих предела за шетње; а главни возови чекају у њој два и по сата. Румен од излета по здравом ваздуху, Педли би дошетао у одређени сат да сачека експрес. Жртва би била одабрана, ухваћена и одведена у станични бифе. Идућа два сата Педли би се са задовољством упуштао у оно што је он називао „заиста пријатно ћаскање“. Круг Педлијевих познанстава био је огроман. Пре свега, ту је била његова адвокатура: она га је доводила у професионални додир с много различитог света. Па онда, ту су били његови клубови; био је члан три или четири клуба које је ревносно посећивао. И најзад, ту је била његова увек гостољубива трпеза; дивно је чудо шта су све и најбогатији људи вољни да претрпе