197 тишине, опет da capo, Педлију, деци, празнини њеног беспомоћног живота. Чудесна аријета истицала је испод мојих прстију. О, кад би музика наших удеса могла бити њој слична!
198 ЧОДРОН
199 Прекинух ћутање рекавши — иза раширеног Тајмса: — Ваш пријатељ Чодрон је умро, како видим. — Умро? — понови Тилни, готово с неверицом. — Чодрон умро? — Изненада, од срчани капи, — продужих, читајући белешку о смрти — у свом дому на Скверу светог Џемса. — Да, његово срце... — Говорио је замишљено. — Колико му је било? Шездесет? — Педесет девет. Нисам знао да је тај разбојник толико дуго био богат... „изванредан пословни инстинкт, здружен са правом шкотском упорношћу и одлучношћу, изнели су га још пре но што му је било тридесет пет година из мрака и сиромаштва до највећег богатства“. Баш дивно написано! Мој отац је изгубио четвртину дугогодишње уштеђевине у једном од његових предузећа. — Тако му и треба, кад је штедео! — рече Тилни, изненада груб. Изненађен, погледах га преко новина. Његово чворновато, црвено лице било је мрачно и љутито. Очигледно, вест га је погодила. Сем тога, он је за доручком увек био зле воље. Жртва је овог пута био мој отац. — Од чега је тај пекмез испред вас? — упита бесно. — Од јагода. — Онда ћу узети од поморанџе. Пружих му пекмез од поморанџе и, не обзирући се на његову зловољу, продужих: — Кад је старац, а уз њега свакако и већина осталих акционара, продао све са око осамдесет одсто чистог губитка, Чодрон је у потаји сковао неку заверицу и цене полетеше увис. А тада су већ скоро све акције биле његове. — Ја сам увек на страни разбојника, — рече Тилни — принципијелно.
200 — О, и ја сам. Али ипак жалим за оних дванаест хиљада фунти. Тилни не рече ништа. Ја се вратих посмртној белешци. — Шта кажу о скандалу с Петролејским друштвом Нове Гвинеје? — упита он после краћег ћутања. — Врло мало о томе; и права дивота како је то само овлаш додирнуто. — „Налази Краљевске комисије били су углавном повољни, мада је у то доба било опште мишљење да је господин Чодрон поступао мало непромишљено“. Тилни се насмеја. — Згодно је оно „непромишљено“. Волео бих да сам зарадио милион и четири стотине хиљада фунти сваки пут кад сам бивао непромишљен. — Зар је толико добио на том послу с новогвинејским петролејом? — Тако је мени рекао, и не верујем да је претерао. Никад није лагао из задовољства. Ван радног времена био је изванредно поштен. — Мора да сте га врло добро познавали? — Присно — рече Тилни, и пошто је одгурнуо свој тањир, поче да пуни лулу. — Завидим вам. То је сјајан примерак за збирку. Али зар вам није било мучно то живљење, тако рећи, у унутрашњости музеја, иза решетки зверињака? Присност са једним од тих примерака мора да је тешко подношљива. — Не, ако је тај примерак силно богат — одговори Тилни. — Видите, ја имам слабост према Наполеон-коњаку и Корони Коронас; паразитски живот има својих награда. А ако сте вешти, не мора да повлачи собом сувише казни. Може неко бити бува отмене душе и пантљичара сасвим независна. Али коњак Наполеон и Коронас нису били једино што ме је привлачило код Чодрона. Ја сам истински, научно радознао према трулим богаташима. Човек с приходом од преко педесет хиљада годишње, па то је нестварно биће из бајке. Чодрон је био нарочито занимљив јер је он сам створио сав свој новац — углавном на непоштен начин; то је оно што је омамљивало. Био
201 је варалица на велико, наполеонски. А, богами, и изгледао је тако. Јесте ли му знали лик? Одмахнух главом. — Права илустрација за Ломброза. Криминални тип. Али интелигентно криминалан, не брутално. Није био бруталан. — Мислим да се сматрало да личи на шимпанза — приметих. — И личио је — рече Тилни. — Али, шимпанзо ипак не изгледа брутално. Код шимпанза ће вас изненадити то што му је лик скоро људски. Тако интелигентан, тако сличан човековом. Чодроново лице имало је баш тај изглед. Само, с једном разликом. Шимпанзо изгледа умиљато, поштено и без икаквог смисла за веселост. Међутим, Чодронова интелигентна човекоподобност била је лукава и, иза трепераве веселости, потпуно немилосрдна. О, то је био чудан, занимљив створ. Прилично сам се забавио проучавајући га. Напослетку, разуме се, постао ми је досадан. Смртно досадан. Његова необразованост била је мучна. Није знао најосновније ствари, није могао да схвати неку обичну генерализацију. Затим, било је одвратно колико није имао укуса ни смисла и разумевања за лепо. С метафизичког и уметничког гледишта — кретен. — Писац некролога изгледа да није вашег мишљења. — Вратих се Тајмсу. — Где то беше? А! „Чодроновим уласком у финансијске послове био је изгубљен значајан писац. Мада не потпуно изгубљен; јер сјајна Аутобиографија, објављена 1921, остаје трајан спомен његовог приповедачког и стилистичког дара“. Шта на то кажете? — упитах погледавши у Тилнија. Он се загонетно насмеши. — То је цела истина. — Признајем да никад нисам читао ту књигу. Ваља ли што? — Још како. — Његов осмех је био подругљив и неразумљив. — Терате ли шегу? — Не, то је била стварно, истински добра ствар. — Па онда није могао да буде такав кретен у уметности како ви налазите.
202 — Није могао? — понови Тилни, и после краћег застанка одједном се гласно насмеја. — Па ипак, он је био кретен, — и у млазу поверљивости, који је кршио преграде постављене његовом хотимичном уздржаношћу, он продужи — а књига је била добра. Из простог разлога што је није он написао. Ја сам је написао. — Ви? — погледах га, питајући се да ли збија шалу. Али његово лице, тренутно разведрено смехом, постало је озбиљно, скоро туробно. Занимљиво лице, мислио сам. Лепо на свој начин, интелигентно, будно, па ипак с нечим мрачним што одбија. Она његова површна пријазност и добро расположење као да су покривали основну тврдоћу, безобзирност, скоро непријатељство. Поред тога, и сувише угодан живот оставио је трага на том лицу. Било је неравномерно, црвено и чворновато. Танани лик постао је прилично меснат. Нека грубост смешала се са урођеном префињеношћу. Да ли ми се Тилни допадао или не? Никад нисам био сигуран. А можда питање и није било добро постављено. Можда је Тилни био један од оних људи који нам се допадају — не као људи, већ као извођачи. Волео сам да с њим разговарам, оно што је говорио било ми је забавно, занимљиво и корисно. Али питати се да ли волим и њега самог — то је свакако било неумесно. Тилни устаде од стола и поче да шета по соби, с лулом и зубима, пушећи. — Јадни Чодрон је мртав, и онда више нема разлога... — Он остави реченицу незавршену и неколико тренутака је ћутао. Стојећи крај прозора, гледао је кроз окна замрљана кишом зелене и влажно сиве боје кентског предела. — Енглеска личи на поврће за вечером у неком пансиону у Блумсберију — рече полако. — Ужасно. Зашто живимо у овој ужасној земљи? Ух! — Стресе се и окрену на другу страну. Потом, опет ћутање. Врата се отворише и девојка уђе да распреми сто на којем смо доручковали. Кажем, девојка; али тај кратки, безлични израз није тачан. Није тачан, јер је недовољан да опише Хотри. Оно што је ушло кад су се врата отворила било је оличење радљивости, змај, један стуб друштва, Десет заповести на ногама. Тилни, који је није познавао, није учествовао у мом страху од домаће аждаје. Не
203 примећујући снажно негодовање које је тихо зрачило из ње (било је прошло десет сати; Тилнијеве ленчарске навике потпуно су пореметиле цео њен јутарњи програм рада). он је продужио да шета док је Хотри радила око стола. Наједном се насмеја. — Чодронова Аутобиографија је једина од мојих књига која ми је донела новаца. Од његове Аутобиографије добио сам близу три хиљаде фунти. И то без оних пет стотина које ми је дао за њено писање. — (Зар је имало смисла, питао сам се, говорити о тако великим свотама новца пред бићем које је било толико сиромашније од нас и неупоредиво боље? Срећом, Тилни промени тему.) — Треба да је прочитате — рече. — Заиста, увређен сам што је нисте читали. Оно детињство у ситнобуржоаској средини у Пиблсу — збиља мајсторски направљено. — (На реч „ситнобуржоаски“ уздрхтах. Хотрин отац држао је дућан, али су га задесиле неке несреће.) Клејхенгер, Сентиментално васпитање и Давид Коперфилд, све троје у једном. Заиста сјајно. А прве пустоловине у новчаној области — то је чисти Балзак, величанствено. — Насмеја се поново, овог пута без горчине, разгаљен; загревао се за ту тему. — Убацио сам чак и један Растињаков монолог на врху Катедрале светог Павла, насликао сам га како прети песницом Ситију. Јадни стари Чодрон! Био је узбуђен. „Да сам само знао како ми је живот био занимљив“ — говорио је обично. „Да сам то знао док сам га живео“. (Ја погледах Хотри да видим да ли је не вређа помињање занимљивог живота. Али је њено лице било затворено; радила је као да је глува.) — Ви га не бисте проживели — рекао сам му. — Морате оставити уметницима да пронађу оно што је узбудљиво. — Опет је заћутао. Хотри стави и последњу кашику на послужавник и упути се вратима. Хвала богу! — Да, уметницима. — Тилни продужи тоном који је опет постао сетан. — Знате, ја сам заиста био уметник. — (Хотри, која је одлазила, мора да је чула ово незгодно признање. Али, уосталом, помислих, она је одувек знала да ја и моји пријатељи не ваљамо много.) — Ја стварно јесам уметник — понови он упорно. — Qualis artifex! Али, pereo, pereo. Некако, ја сам целог свог живота само умирао. Умирао, умирао, умирао. Због лењости и стога што је увек изгледало да има времена. А у јуну ће ми бити четрдесет осам година. Четрдесет осам. Времена
204 нема. А на лењост се човек тако свикне. Као и на причање. Тако је лако причати. И тако забавно. Бар за оног ко прича. — И за друге — рекох; и та похвала је била искрена. Нисам био сигуран да ли волим Тилнија. Али сам истински волео његово причање. Понекад се, можда, у извођењу осећала професионалност више но што треба. Али, на крају крајева, уметник мора бити професионалац. — То потиче од ирског порекла — продужи Тилни. — Причање је национални порок. Као пушење опијума код Кинеза! (Хотри се тихо врати да почисти мрве и савије столњак.) — Кад бисте само знали колико ми је ремек-дела отишло у дим за вечерњим столом уз виски и цигаре! (Две ствари које је, знао сам, Стуб Друштва оштро осуђивао.) — Читава библиотека. Могао сам да будем — шта? Ех, верујем да сам могао да будем грозан стари гњаватор — одговори он сам себи са усиљеним подсмехом. — Целокупна дела Едмунда Тилнија у тридесет осам свезака у октаву. Мислим да свет треба да ми буде захвалан што сам га тога поштедео. Па ипак ми је понекад тешко кад преврћем старе бројеве Недељног прегледа и читам оне моје јадне недељне чланчиће. Parturiunt montes. — Али то су добри чланци — протестовао сам. Да сам био више истинољубив, рекао бих да су понекад били добри — кад би се он потрудио да буду добри. Каткад, напротив... — Merci, sher maître! — одговори он иронично. — Али, морате признати, тешко се може рећи да су трајнији од туча. Споменици од дрвене смесе. Мучно је то промашити у животу. Нарочито, промашити својом кривицом, ако сте нешто могли да постигнете. Промрмљах нешто. Али шта се могло рећи? Осим као професионално причало, Тилни заиста није успео у животу. Имао је много дара, а био је новинар који је покаткад написао који добар књижевни чланак. Није му без разлога било тешко. — А оно што је апсурдно и иронично, то је да једино што сам збиља одлично урадио буде — аутобиографија неког другог. Чак и кад бих хтео, никад не бих могао да докажем да сам ја писац. Стари Чодрон је добро пазио да уништи сва сведочанства о злочину. Цела погодба је била усмена.
205 Никаквих докумената. А рукопис, мој рукопис — откупио је од мене. Спаљен је. Насмејах се. — Није показао много поверења у вас. — Хвала богу! Змај се припремао да коначно изиђе из собе. — Нимало — рече Тилни. — Морао је да буде сасвим сигуран да ће понети свој ловоров венац. Другог претендента није смело бити. А у оно доба ја, наравно, нисам нимало марио за то. На славу сам гледао с висине. Права уметност — а Чодронова Аутобиографија је била то — права уметност сама себе награђује. — (Као коментар на ово Хотри скоро залупи врата излазећи из собе.) — Знате већ тај став? А у овом случају није она била једина награда. Донела је и пара. Пет стотина фунти одмах и сва даља права. А био сам ужасно без новца у то доба. Да није то било у питању, не бих никад ни написао ту књигу. То је можда била једна од сметњи у мом животу — што сам имао обезбеђен скроман приход и прохтеве који нису били претерани. У време Чодронове понуде био сам заљубљен у једну младу жену која ме је много стајала. Не можете да излазите на играње и пијете шампањац с пет стотина фунти годишње. Чодронов чек је дошао баш кад је требало. И тако сам;, ето, морао за њега да напишем његове успомене. Гњаважа, свакако. Срећом, она млада жена ме је убрзо потом напустила, тако да ми је остало довољно времена за траћење. А Чодрон је био прави тиранин. Сем тога, кад сам једном започео, после ми је чинило истинско задовољство. Дело је заиста било само по себи награда. Али сад, кад је књига написана, новац потрошен и кад ће мени ускоро бити педесет, уместо четрдесет као онда, сада, морам признати, волео бих да се могу похвалити бар једном добром књигом. Волео бих да сам познат као писац дивног романа Аутобиографија Бенџамина Чодрона, али, авај, то нећу бити. — Он уздахну. — Место Едмунда Тилнија, Бенџамин Чодрон ће имати свој мали кутак у историји књижевности. Међутим, морам признати да ми је стало до његове садашње аконтације. Углед по салонима, спомињање по новинама, пажња млађих, радознале симпатије жена. Сви узгредни производи успешног књижевног дела. Али, ето, ја сам их продао Чодрону. За добру цену; не могу се
206 жалити. Па ипак се жалим. Имате ли дувана за лулу? Потрошио сам свој. Дадох му моју дуванкесу. — Кад бих имао енергије — продужи он набијајући лулу — или кад бих био у очајној оскудици, што за сада, хвала богу и у исто време авај, нисам, могао бих да напишем још једну књигу о Чодрону. Другу и бољу, — поче он да објашњава и застаде да би повукао ватру палидрвца које је креснуо — јер би била много... пакоснија. — Он баци палидрвце. — Не можете написати добру књигу ако нисте мало пакосни. У Аутобиографији начинио сам Чодрона херојем. За то сам био плаћен; уосталом, све податке дао ми је сам Чодрон. У овој другој књизи он би био представљен као нитков. Или, другим речима, био би онакав какав је био у очима других, не онакав какав је био у својим очима. А то је, узгред буди речено, једина стварна разлика између добрих и злих коју сам могао да уочим. Кад се ви сами упустите у ма који од смртних грехова, увек имате за себе оправдања — никад они нису смртни. Али кад се упусти неко други, онда сте веома огорчени. Стари Русо је имао храбрости да каже да је он најбољи човек на свету. Ми остали ћутимо, али верујемо у нешто слично. Сад, вратимо се Чодрону. Данас бих волео да напишем не његову аутобиографију, него његову биографију. И то да опишем један други лик тога човека. Не човека акције, индустријског велможу, финансијског Наполеона. Него домаћег, интимног, сентименталног Чодрона. — Има у Тајмсу нешто и о томе — рекох и, подигавши опет лист, прочитах: „Иза оштрине која је збуњивала, па чак и спољне грубости, скривала се једна од најљубазнијих нарави. При првом сусрету, онога ко га није знао често је одбијала извесна површна грубост. Само онима који су му били присни он је откривао испод тога — погодите шта — „златно срце“. — Златно срце! — Тилни извуче лулу из уста да би се насмејао. — А, како видим, гајио је и дубоко верско осећање. — Спустих новине. — Дубоко? Без дна.
207 — Невероватно је — размишљао сам наглас — како сви они имају златна срца и верска осећања. Сваки, почев од осорног старог научника до грубог старог индустријалца и мргодног старог државника. — Златна срца! — понови Тилни. Али не, злато је сувише тврдо. Срца од смоле, срца од вазелина, срца од помија. То је приближније. Срца од помија. Што су грубљи, осорнији, мргоднији споља, утолико су мекши изнутра. То је природни закон. Никад нисам наишао на неки изузетак. Чодрон је био оличење тог правила. И то је баш оно што бих показао у тој другој књизи коју бих могао да напишем — како тај немилосрдни финансијски Наполеон плаћа за своје немилосрђе и свој наполеонизам тиме што се изнутра раствара у помије. Јер то је оно што се њему десило: растворио се у помије. Као у Чудном случају г. Валдемара, код Едгара Алана Поа. То сам видео сопственим очима. Страшан призор. А још страшнији кад схватите да је то — сем ако вас је бог помиловао — и ваш пут, и најстрашнији кад почнете сумњати у милост божју, кад опазите да сте стварно на том путу. Да, ви и ја, младићу мој. Јер немају само груби стари индустријалци срца од помија. Имају их, као што сте сами малочас приметили, и мргодни стари научници, и осорни стари професори, и надувени стари адмирали и епископи и сви остали стубови хришћанског друштва. Једном речју, свако ко је своју главу или љуштуру учинио сувише тврдом; свако ко тежи да буде нешто друго но човек — па био он анђео или машина, свеједно. Натчовечност не ваља као ни потчовечност; то је на крају крајева исто. И ту се види како човек мора добро да пази ако је интелектуалац. Чак и најблажи вид интелектуалца, као ја, на пример. Ја нисам од оних правих, аскетских учењака. Сачувај ме боже! Али сам свакако мудрица и човек од пера; чак и оно што новине називају „мислилац“. Моја је болест страст за идеје. Увек сам од тог патио, од дечаштва. И који је био резултат? Тај што су ме привлачиле увек само лаке жене. Ја се насмејах. Али Тилни подиже руку у знак протеста. — То је озбиљна ствар — рече. — То је чак кобно. Само лаке жене, замислите ви то!
208 — Замишљам — рекох. — Али какве то везе има с књигама и идејама? Post није неопходно propter. — У овом случају то је сасвим propter. Захваљујући књигама и идејама, никад нисам научио да се сналазим у стварним околностима, међу опипљивим људима и стварима. Те личне односе у стварном животу никад нисам умео да уредим. Само идеје. Са идејама сам код своје куће. На пример, са идејом личних односа. Људи ме сматрају одличним психологом. И ја мислим да јесам. Посматрачки. Али при опитима сам слаб. Највећи део свог живота проживео сам посмртно, ако схватате шта хоћу да кажем; у размишљањима и разговорима после оног што се десило. Као кад би моје живљење било какав роман, или уџбеник психологије, или нека биографија, као и свака друга књига на полицама библиотеке. Ужасно стање. Ето, зато сам увек толико волео лаке жене, и увек им био тако захвалан — јер су оне једине с којима сам икад успео да имам непосмртни, савремени, конкретни однос. Једине. — Пушио је извесно време ћутећи. — Али, зашто једине? — запитах. — Зашто? — понови Тилни. — Па зар то није прилично јасно? За стидљивог човека, то јест човека који се не сналази са стварним људима и околностима, лаке жене су једине могуће љубазнице, зато што су то једине жене спремне да му пођу у сусрет, једине које ће извести оно прво прилажење које он не уме да изведе. Климнух главом. — Стидљивци имају разлога што им се свиђају лаке жене: то увиђам. Али зашто би се лаким женама свидели стидљивци? Шта их наводи да им прве приђу? То ми није јасно. — О, разуме се, оне то чине само ако је стидљиви човек и привлачан — одговори Тилни. — Али у мом случају лаке жене биле су увек привучене, увек. И, искрено говорећи, имале су разлога. Изгледао сам прилично лепо, имао сам ону професионалну ирску драж, умео сам да причам, био сам неколико стотина пута интелигентнији од ма ког младића кога су оне могле познавати. А затим, чини ми се да је и сама моја
209 стидљивост била једно преимућство. Видите, она у ствари није личила на стидљивост. Испољавала се у виду неке боговске безличности и удаљености — што силно дражи такве жене. У њиховим очима ја сам имао чар Монт Евереста или Северног пола — нешто тешко, неосвојено, што је подбадало њихове такмичарске склоности. Исто тако, моја удаљеност ме је начинила некако вишим; а као што знате, човек има мало задовољства равних оном да свуче доле оно што је више и тако докаже да није боље од њега. Мој удаљени и равнодушни изглед имао је лудог успеха код лаких жена. Оне су ме обожавале зато што сам тако „друкчији“. „Али ви сте друкчији, Едмонде, ви сте различити“ — утањи он у фалсету. — Дроље! Испод свих сентименталности била је код њих, наравно, само једна жеља: да ме што пре срозају на најнедостојнију неразличитост... — Па јесу ли успевале? — упитах. — О, увек. Разуме се. Ако је неко стидљив и загњурен у књиге, не значи да није porco di prim’ordine. И баш уколико је више стидљив и књишки мољац, утолико је вероватније да је потајно свиња. Или, ако не porco, бар asino, oca, vitello. То је правило, као што сам малочас рекао; природни закон. То се не може избећи. Насмејах се. — Размишљам, која ли сам ја животиња? Тилни одмахну главом. — Нисам зоолог. Бар не — додаде он — кад разговарам са оним о ком се расправља. Запитајте своју савест. — А Чодрон? — желео сам да чујем више о Чодрону. — Је ли Чодрон гроктао, њакао или мукао? — Помало од свачег. А ако уволаже производе неки звук... Не, не уволаже. Нешто горе од тога. Чодрон је био један крајњи случај, а крајњи случајеви су сасвим ван животињског царства. — Шта су онда? Биљке? — Не, не. Горе него биљке. Они су из духовног света. Анђели, ето то су они: иструлели анђели. Они блеје или њачу само у првим фазама распадања. После тога, ударају у харфу и лупају крилима. Наравно, свињским крилима. То су анђели у
210 свињској одећи. Срца од помија. Јесам ли вам некад причао о Чодрону и Шарлоти Солмон? — Оној челисткињи? Он климну главом. — Сјајна жена! — И како је само свирала! Тако меко, гипко, као по уљу... — тражио сам погодно поређење. — Једном речју, тако страшно семитски — рече Тилни. — Та осећајност и продуховљеност, да вам припадне мука — то је чисто њихово обележје. Дођу ми сузе на очи кад год угледам за клавиром неко плаво створење. Али, то је узгред. Хтео сам да вам причам о Шарлоти. Ви је знате, свакако? — Како да не! — Е, лепо, Шарлота ми је прва открила Чодроново срце од помија. А посредно и моје. То је било једне вечери код старога Крајла. Ту је био Чодрон, Шарлота, ја, и заборавио сам ко још. У сваком случају, свет из свих могућих кругова. Као што знате, Крајл свуда има пријатеља. Он се труди да здружи бога и Мамона. У овом случају мора да му се учинило да је та заједница остварена. Чодрон је био Мамон без мане; а, мада бисмо се ви и ја можда устручавали да обележимо Шарлоту као бога, убеђен сам да се стари Крајл није нимало двоумио. Уосталом, она свира на челу; уметница је. Шта бисте могли више да тражите? — Заиста, не знам шта! — Признајем да сам се те вечери дивио Шарлоти — продужи он. — Тако је сигурно знала како да се држи према Чодрону; то ме је утолико више изненадило што са мном није никад у том сасвим успела. Са мном је покушала да буде сирена, врло смела и истовремено врло тајанствена. Њен метод је био да на моје најобичније речи одговори нечим апсолутно неразумљивим, али очигледно врло значајним. Ако бих је, на пример, упитао: — Хоћете ли на дерби ове године? — она би се насмешила једним заиста етрурским осмехом и одговорила: — Не, сувише сам заузета посматрањем веслачке утакмице у сопственом срцу. — После тога, очевидно, моја улога би била да будем силно радознао. Омамљујућа сфинго, — требало је да кажем — реците ми нешто више о тој утакмици у вашим
211 унутрашњим органима — или нешто слично. А онда би зацело испало да сам ја први веслач у чамцу који води. На жалост, ја обично не могу да учиним управо оно што се од мене очекује да учиним. И зато бих одговорио само: — Штета! Ја се баш трудим да саставим неко друштванце за одлазак у Епсом — и журно бих се одвојио од ње. Без сумње, да она није имала у себи тако много семитског, ја бих се страсно заинтересовао за њену веслачку утакмицу. Али овако, њен маневар је остајао без успеха. Још није успела да нађе неки бољи. Међутим, према Чодрону је од првог часа пронашла праву стратегију. Према њему није била ни сирена ни тајанствена. Његово срце је било сувише златно и помијасто за тако нешто. Сем тога, било му је педесет година. То су године у којима свештеници почињу да се интересују за ноге девојчица по возовима, године у којима се уважени археолози страсно одају скаутизму. Испод Чодронове злочиначке маске Шарлота је опазила анђела са свињским ликом, сентименталног пиквикијанског љубитеља деце, склоног за détournement de mineurs. Шарлота је практична жена; тражило се дете, она је одмах постала дете! И то какво дете! Нешто слично никад нисам видео. То чаврљање! Те крупне, невине очи! Тај весели, радосни смех! Тај чудесно безазлен начин којим је казивала крајње смеле ствари не знајући (слатко невинашце) шта оне значе! Посматрао сам, слушао и био запањен. А и ужаснут. Представа је била заиста страшна. Малу децу још и можете поднети... Али кад дете има двадесет осам година, а по свом снажном изгледу још и више — не; њихово је царство пакла. Бар за мене. Али Чодрон је био зачаран. Чинило се да је убеђен да је ухватио неко малолетно девојче. Гледао сам га у чуду. Је ли могуће да је подвала упалила? Глума је била тако слаба, тако невероватно неубедљива. Кад је Сара Бернар у седамдесетој играла Орлића, више је личила на право дете него наша мала дебељушна Шарлота. Али Чодрон то није запажао. Зар је могуће да тај човек који се тако вешто сналазио у животу, па и џиновско богатство створио том вештином — зар је могуће да најспособнији финансијер нашег доба буде тако баснословно глуп? „Младост је заразна“, рекао ми је после вечере, кад су жене изишле. И ту је вредело видети осмех на његовом лицу:
212 блажен, похотљиво нежан — „зар није као неко весело мало маче?“ Али ја сам мислио на Петролејско друштво Нове Гвинеје. Како је то било могуће? И тада одједном схватих да је то не само могуће него апсолутно неопходно. Баш зато што је згрнуо милион и четири стотине хиљада фунти приликом скандала с новогвинејским петролејом било је неминовно да му се од веселог малог отровног паука као што је Шарлота причини весело мало маче. Неминовно. Исто као што је било неминовно да мене из равнотеже избацује свака дроља на коју наиђем. Чодрон је провео живот мислећи на петролеј, тржишта и акције. Ја сам свој провео читајући оно што је било Најбоље у Мисли и Речи. Ни један ни други нисмо имали времена ни енергије да проживимо — потпуно и снажно, као што доликује људском бићу, све видове живљења. И тако је њему подваљивало лажно маче, док сам ја падао пред исувише истинском дрољом. И што је још горе, падао свестан свега тога. Јер никад нисам био стварно обманут. Увек сам за кучке знао да су кучке, а не какве млечнобеле срне. А знам и зашто сам им подлегао. Али то ме, наравно, није спречавало да им и даље подлежем. Experientia не поучава, ма шта рекао тата госпође Микобер, Па ни знање. — Он заћута да би припалио лулу. — Па шта је онда поучно? — запитах. Тилни слеже раменима. — Ништа, кад сте једном испали из нормалног, инстинктивног колосека. — Питам се да ли заиста постоји такав колосек? — И ја се понекад питам, — признаде он — али побожно верујем. — И Русо и Шели су то побожно веровали. Али, да ли је ико икад видео неког Природног Човека? Они Племенити Дивљаци... Читајте шта вели за њих Малиновски; читајте Фрезера; читајте... — О, читао сам, читао. И, разуме се, дивљак није племенит. Примитивци су ужасни. Знам. Али Природни Човек није примитивни човек. Он није сировина у процесу људском; он је довршени производ. Природни Човек је фабрикат — не, не фабрикат; боље, уметничко дело. Код људи као што је Чодрон
213 не ваља то што су они тако рђава уметничка дела. Неприродни су зато што су неуметнички. Ари Шефер место Манеа. Али, са овом разликом. Платно Ари Шефера је рђаво статички, оно не постаје горе с протеком времена. Међутим, неуметничко људско биће квари се динамички. Кад је једном рђаво почело, постаје све више и више неуметничко. Да би се задржао тај ток, треба да наступи неки морални земљотрес. Узалудни су они ситни убоди као што су искуство или знање. Experientia не поучава. Кад би поучавала, ја никад не бих подлегао онако како сам подлегао, никад не бих запао у финансијски шкрипац и тако никад не бих написао Чодронову аутобиографију, и никад не бих имао прилике да сакупим интимни и неприлични материјал за биографију коју, авај, никад нећу написати. Не, не, искуство ми није помогло да опет не паднем у клопку. И то у клопку једног страховито скупог створења. Не зато што би била материјално заинтересована. Била је сувише имућна да би јој то било потребно. Али баш због те њене имућности сам трошак на њено јело и забављање, онако како је она научила да једе и да се забавља, далеко је превазилазио моја средства. Наравно, она то никад није схватила. Не може се ни очекивати да то схвати неко ко је рођен с преко пет хиљада фунти годишњег прихода. Да је то схватила, она би се силно узбудила; јер имала је златно срце — као и сви ми. — Он се суморно насмеја. — Јадна Сибила! Сећате је се свакако. При помену тог имена изиђе ми пред очи једно привиђење бледих очију и бледе косе. — То је заиста било чудесно лепо створење. — Било, било — понови он. — Fuit. Лепо и кобно. Какве сам муке због ње трпео! Али, била је исто тако кобна за себе као и за друге. Јадна Сибила! Заплакао бих кад помислим на тај неумитни ток њеног живота, на ту предодређену путању. — Испруженим кажипрстом он оцрта у ваздуху једну кривуљу која се дизала а затим спуштала. — Кад сам је упознао, таман је била прешла гребен. Силазни крак кривуље био је ужасно окомит. Колике су је провалије очекивале! Онај грозни мали источњачки Јеврејин са којим се чак и венчала. Па после њега онај мексикански Индијанац. А за то време нешто мало шампањца претворило се у прилично много шампањца,
214 прилично много коњака; повремени проводи постали су стални, неопходни — а тако досадни, рутина суморна и ужасно заморна. После наше последње свађе нисам је видео пуне четири године; а тада, одједном (не можете замислити колико ми је то било болно), сретох се и руковах с једним Memento Mori Тако је била истрошена и уморна, ужасно стара. Стара у тридесет четвртој години. А пре тога видео сам је блиставу од лепоте. Осамнаест месеци после тог сусрета била је мртва; али је претходно још Индијанац био замењен Кинезом, а коњак кокаином. Све је то, наравно, било неминовно, све се у потпуности могло предвидети. Немезис је деловала са савршеном тачношћу. Али је то било утолико горе. Ми схватамо Немезис кад се ради о непознатима, о случајним познанствима. Али кад смо у питању ми или бића која су нам драга — о, не! Нама треба да је допуштено сејати, али не и пожњети. А није допуштено. Ја сам сејао књиге и пожњео Сибилу. Сибила је сејала мене (не помињући остале) и пожњела Мексиканца, кокаин, смрт. Неминовно, али увредљиво; одрицање наше особености и различности од других. А кад људи као Чодрон посеју петролеј Нове Гвинеје и пажњу мачкасте Шарлоте, тад смо очарани; тачност судбине нас тада задивљује. — Није ми било познато да је Чодрон пожњео Шарлоту — приметих. — Мора да се жетва завршила у ванредној тајности. Шарлота иначе врло много воли да се изложи јавности, чак и у тим стварима. Никад не бих очекивао да је... — Жетва је била врло краткотрајна и делимична — објасни Тилни. То ме још више зачуди. — Зар код Шарлоте, с њеном одлучношћу и припијањем! И код Чодронових милиона уз које би се припила... — О, није она била крива што ствар није даље отишла. Она је била решена да буде пожњевена и остане стално у амбару. Али је имала уговор да приреди неколико концерата у Америци. Незгодно је било да уговор раскине; Чодрон је изгледао потпуно залуђен, а два месеца брзо прођу. И тако, она
215 оде. Пуна поуздања. А кад се вратила, Чодрон је био заузет на другој страни. — Опет неко маче? — Маче? У поређењу с том новом особом јадна Шарлота је била стара, оседела тигрица. У очајању, она се чак и мени обратила. Овог пута није било загонетних двосмислености; заборавила је да буде Сфинга. „Мислим да би требало да опоменете господина Чодрона поводом те жене“, рекла ми је она. „Треба му отворити очи да види како га она искоришћава. То је срамотно“. Дрхтала је од праведног гнева. Сасвим природно. Чак се наљутила на мене што нисам хтео ништа да предузмем. „Али, он жели да буде искоришћаван“, рекао сам јој. То му је једина радост у животу. И то је била права истина. Али сам морао да будем и мало злобан. „Због чега желите да му покварите задовољство?“ запитао сам је. Била је сасвим црвена. „Зато што сматрам да је то одвратно“. Тилни то рече утањеним гласом жене која је увређена. „Заиста ме вређа да гледам како магарче човека као што је господин Чодрон“. Јадна Шарлота! Њена осећања била су похвална. Али, била су узалудна. Чодрон је и даље бивао магарчен и поред њеног моралног огорчења. Шарлота је морала да се повуче. Непријатељ се неосвојиво ушанчио. — А ко је била она — непријатељ? — Једна жена не може мање бити femme fatale. Мала; више ружна него лепа; болешљива — да, мислим да је била заиста болешљива, иако је често и глумила неку разнеженост; у свему, сувише много дама, сувише фина; знате већ тај тип васпитачица: не онај савремени тип васпитачице снажно развијене и веселе, него онај високо отмени тип, нека врста Џен Ејр и свештеничке ћерке. Једина њена врлина која се могла опазити била је младост. Мислим да јој је било око двадесет пет година. — Али, до ђавола, како су се упознали? Милионери и васпитачице... — Заиста је чудно — рече Тилни. — И сам Чодрон је у том опазио прсте провиђења. Ту је дошло до изражаја његово дубоко верско осећање. — Да се само нису оба моја секретара
216 разболела истог дана, — рекао ми је свечано (а немате појма како је смешан изгледао кад је био свечан: светитељфалсификатор, разбојник за предикаоницом) — да тога није било — збиља је чудно да се оба секретара истовремено разболе, судбински догађај! — никад не бих упознао моју милу Вилу. И сад морате замислити како су изговаране ове последње речи, са осмехом узвишеним и блаженим — неописиво неприличним на оној његовој вараличкој њушци. — Моја мала Вила, — (узгред речено, њено право име било је Меџи Спиндел) — моја мала Вила! — Тилни се осмехну анђеоски, подижући очи навише. — Не можете замислити тај израз. Као свети Карло Боромео... — Кога је насликао Карло Долчи — предложих ја. — Уз Роландсонову сарадњу. Видите ли сад? Потврдих главом. — А шта се десило са секретарима? — Био сам нестрпљив да чујем причу. — Они су имали упутства да бацају у кош сва писма у којима се моли за помоћ, све списе који би долазили од лудака, проналазача, несхваћених генија и, најзад, од жена. Верујте ми, посао није био лак. Немате појма колика је свакодневна пошта једног богаташа. Нешто фантастично. И тако, као што рекох, провиђење је послало грип обојици личних секретара. Чодрон тог јутра случајно није имао ништа паметније да ради, па је стао да отвара приспелу пошту. Треће писмо које је отворио било је од Виле. Оно га је сасвим пореметило. — Шта је било у њему? Тилни слеже раменима. — Није ми га никад показао. Али колико сам могао да ухватим, она му је писала о богу и свемиру уопште и о својој души посебно, а, наравно, и о његовој души. Како је био без укуса и без образовања, на Чодрона су њена филозофска трућања начинила силан утисак. Погодила су га у оно његово дубоко верско осећање! И заиста је био толико импресиониран да јој је одмах одговорио и утврдио састанак. Она дође, виде и победи. „Провиђење, младићу мој, провиђење“. И, разуме се, био је у праву. Само бих ја ту силу прекрстио и назвао је Немезис. Госпођица Спиндел је била оруђе богиње Немезис; она је била Атеја преобучена у онакву
217 одећу каква је Чодрону, због његовог начина живота, морала бити неодољива. Она је била коначно сазрели плод сејања по петролеју Нове Гвинеје и сличном. — Само, ако је ваш приказ веран, — приметих — то је био врло сладак плод — то јест, бар за његов укус. Сами сте рекли да је његова највећа радост била да га искоришћавају разне мачкице. Према томе, Немезис га је награђивала за његове грехе, није га кажњавала. Тилни прекиде своје ходање по соби, састави замишљено обрве и, извадивши лулу из уста, протрља врх носа топлом лулином чашицом. — Да, — рече полако — то је једна важна тачка. Било ми је то у памети још и раније, мада мутно; али ви сте то сад јасно поставили. Са гледишта преступника, Немезисине казне могу заиста личити на награде. Да, то је сасвим тачно. — И у том случају та ваша Немезис није много корисна као жена-полицајац. Он диже руку увис. „Али Немезис није жена-полицајац. Немезис није морална. Или бар, она је само понекад морална, више-мање случајно. Немезис је нешто као гравитација, нешто равнодушно. Она се само стара да пожњете оно што сте посејали. А ако сте посејали затупљивање самог себе, као што је то Чодрон учинио својом претераном похлепом за новцем, пожњећете смешно понижавање. Али како сте својим преступима већ сведени на подљудско стање, ви нећете приметити да је то понижавање уистину понижавајуће. Ту вам је објашњење због чега понекад изгледа да Немезис награђује. Понижење које она доноси понижење је само у апсолутном смислу — за идеално и потпуно људско биће; или, у пракси, бар за скоро потпуно, за приближно идеално људско биће. Створењу подљудском то може личити на тријумф, на круну свих напора, остварење оног што срце жели. Али, као што се сећате, то срце које жели, то је срце од помија... — Наравоученије: живи подљудски и Немезис ће ти можда дати срећу — закључих ја. — Сасвим тако. Али, какву срећу! Слегох раменима.
218 — На крају крајева, за релативисту је свеједно да ли је срећа ове или оне врсте. Ви то посматрате са становишта божанског. — Са грчког становишта — поправи ме он. — Како год хоћете. Али, у сваком случају, са гледишта Чодроновог срећа је потпуна. И зато треба и ми да пођемо Чодроновим стопама. Тилни климну главом. — Да, — рече — потребно је бити мало платонист па увидети да су казне заиста казне. И, наравно, ако би постојао други живот... Или, још боље, метемпсихоза: баш има неких невероватно одвратних буба... Али чодронизам је опасан чак и са чисто утилитарног гледишта. Друштвено опасан. Друштво које је саздано од људи и за људе не може опстати ако су све његове компоненте осећајно подљудске. Кад срца у већини буду претворена у помије, мора се десити нешто катастрофално. Тако, на крају, Немезис ипак испада жена-полицајац. Надам се да сте задовољни. — Потпуно. — Ви сте увек показивали извесно веома непохвално поштовање према законима, према реду и према моралу — пожали се он. — Тога мора бити... — Не видим зашто — прекиде ме. — Да бисмо ви и ја могли да будемо неморални у потпуној удобности — објасних. — Закон и поредак постоје да би свет учинили безбедним за индивидуалисте који за закон и поредак не хају. — А да и не говоримо о разбојницима као што је Чодрон. Узгред буди речено, мало смо се удаљили од њега. Где сам оно стао? — Таман сте доспели до тога како је, захваљујући провиђењу, био представљен Вили. — Да, да. И, као што сам рекао, она дође, виде и победи. Три дана доцније ушла је у кућу. Он ју је поставио за свог библиотекара. — Ваљда и за своју љубазницу.
219 Тилни подиже рамена и рашири руке, као да се и сам пита. — Е, у томе је баш питање — рече. — Ту се дотичете саме сржи те тајне. — Нећете ваљда да ми кажете... — Ништа ја не намеравам да вам кажем, из простог разлога што не знам. Само наслућујем. — А шта наслућујете? — Сад ово, сад оно. Вила је била уистину загонетна. Нимало вештачка сфинга као сирота Шарлота; истинска тајанственост. Код Виле је све било могуће. — Али свакако не и код Чодрона. Није ли он у тим стварима био... како да кажем, исувише човек? — Не, само потчовек. Што је прилично различито. Вила је у њему пробудила сву ону подљудску спиритуалност и религиозност. Као год што је са Шарлотом код њега избила на површину исто тако подљудска страст за détournement de mineurs. Ја ставих замерку: — То је сувише сирово и шематски да би било психолошки исправно. Осећајна стања нису тако одређена и јасно одсечена. Нема ту једног одељења за спиритуалност а другог, потпуно одвојеног, за détournement de mineurs. Има ту преплетања, стапања, смеше. — Вероватно сте у праву — рече Тилни. — И, у ствари, ја сам баш имао у виду могућност таквог неког стапања. Знате већ ту врсту: разговори из којих се неосетно прелази у љубавну акцију — мада ми „акција“ изгледа сувише јака реч да би изразила оно на шта мислим. Нешто онако како само може бити старачки и детиње благо. Сасвим духовни додири. Љубав анђела — тако анђеоска да се, кад све прође,. не би могло са сигурношћу рећи је ли било каквог прекида у мистичном разговору или не. И то би објашњавало Вилин праведан гнев кад би чула како се неко усудио да претпостави да она Чодрону није само библиотекарка. Она је готово поштено могла да верује да није ништа више од тога. „Свет је ужасан“, говорила ми је у таквој прилици. „Просто је одвратан. Зар уопште не може да верује у могућност нечег чистог?“ Била је љута, увређена, дубоко погођена. И њено узбуђење је изгледало сасвим истинско. А то
220 се тако ретко дешавало у Вилином животу — бар се мени тако чинило — да сам морао да верујем да му је и узрок истинит. — Зар нисмо сви ми истински бесни кад чујемо да наши познаници причају о нама исто оно што ми причамо о њима? — Разуме се; и уколико је прича истинитија, утолико смо више огорчени. Али Вила је била огорчена зато што је прича била неистинита. То је тако упорно тврдила, с таквом искреношћу (то сам хтео да подвучем) да сам морао да верујем да она има неког оправдања. Или се није било догодило ништа, или само нешто тако благо и љигаво анђеоски да се провукло непримећено, измакло пажњи, није се уопште ни рачунало. — Ипак, — бунио сам се — не значи да човек који изгледа искрен говори истину. — Тако је. Али ви нисте познавали Вилу. И у њеном изгледу и у гласу било је готово увек нечег лажног. Ретко кад је ишта рекла што ми није парало уши као очигледна лаж. Тако, да су на мене увек чинили јак утисак тренуци кад је изгледало да говори истину (а то се невероватно ретко дешавало). Морао сам мислити да је било неког разлога за то. Ето зато придајем толики значај искреном изгледу њене срџбе кад би неко посумњао у чистоту њених односа са Чодроном. Верујем да су ти односи или заиста били чедни или, што је вероватније, да је нечедност била тако сићушна да ју је она поштено могла сматрати непостојећом. Да сте је чули, и ви бисте имали исти утисак. Истинитост њеног огорчења, њеног увређеног револта била је очигледна. А онда би се тек одједном сетила да је хришћанка, тако рећи светица; и почела би да прашта својим непријатељима. „Човек их мора жалити“, рекла би, „кад су у таквом незнању. Јадни људи. Немају појма о лепшим осећањима, о дивнијим односима“. Не могу вам изразити како је грозно звучала реч „дивно“ у њеним устима. Да вам се крв следи у жилама. Дивно. Врло отегнуто, сасвим утањеним гласом и. Дивно. Ух! — Он се стресе. — Да човек зажели да је убије! Док је опраштала тим јадним, отупелим људима који нису могли да увиде како су дивни њени односи са Чодроном, били сте ужаснути, мука би вас спопала, следили бисте се. Јер је све то била лаж, лаж, потпуна, без дна. После оне искрене
221 срџбе против оговарача, лаж је одзвањала још лажније него обично. Очевидно несумњива, мучна — као раштимовани клавир, као кукавица у јуну. Наравно, Чодрон није имао ува за то; просто није чуо лажност. Кад гајите дубоко религиозно осећање, вероватно не можете да приметите такве ствари. „Мислим да она има најдивнију нарав на коју сам икад наишао код људског створења“, говорио ми је. (Опет „дивно“, видите, то је Чодрону прешло од ње. Али је у његовим устима било само смешно, не и језовито.) „Најдивнију нарав“ — и онда је долазио његов блажени осмех. Циркус. Десило се исто као и са Шарлотом; све је прогутао. Шарлота је изигравала веселу мачкицу и он ју је примио као веселу мачкицу. Вилина амбиција била је да је сматрају за посвећено, хришћанско маче; и као што се тражило, он је гледао у њој једно покризмано, причешћено, католичко, посвећено маче. Невероватно; али шта ћете! Ако сте сву памет и енергију дали на петролеј, не може се очекивати да ћете много знати о ма чему другом. Не може се очекивати да ћете знати, на пример, разлику између отровних паука и мачкица; нити разлику између свете Катарине Сијенске и једне мале лажљивице као што је Меџи Спиндел. — А је ли знала да је лажљивица? — запитао сам. — Је ли била свесно лицемерна? Тилни поново начини покрет који је значио неизвесност. — Chi lo sa? — рече. — То је питање на које се не може коначно одговорити. Оно нас опет враћа на оно што смо расправљали поводом Чодрона — на границу између биографије и аутобиографије. Шта је истинитије: да ли ви онакви какви сте у својим очима или какви сте у туђим? Ви у својим намерама и мотивима или ви с производима ваших намера? Ви виђени у својој делатности или виђени у резултатима те делатности? И најзад, које су ваше намере и мотиви? И ко сте то „ви“ који имате неке намере? Тако да кад ме питате да ли је Вила била свесна лажљивица и лицемер, ја могу једино да кажем да не знам. Нико не зна. Ни сама Вила. Јер, уз све то било је више Вила. Она која је желела да је хране, пазе, да добија новаца и можда да се једног дана и уда, ако Чодронова жена умре.
222 — Нисам знао да је имао жену — прекидох га, мало зачуђен. — Луду — објасни Тилни телеграфски. — Последњих двадесет пет година била је непрестано у једном лечилишту. И ја бих полудео да сам живео у браку с Чодроном. Али то није спречило Вилу у њеној жељи да буде друга госпођа Чодрон. Новац је увек новац. Постојала је, дакле, та Вила — авантуристкиња, Дарвинов створ који се бори за опстанак. Али је постојала и једна Вила која је искрено желела да буде хришћанка и светица. Једна продуховљена Вила. А што се случајно продуховљеност исплаћивала са замореним пословним људима као што је био Чодрон — па, очевидно, утолико боље. — А она претворност о којој сте говорили, лаж, лицемерство? — Чист недостатак способности — одговори Тилни. — Рђава глума. Јер, на крају крајева, шта је лицемерство друго него рђава глума? Она се од светости разликује онако како се једна представа Лисјена Титрија разликовала од представе његовог сина. Једна је уметнички добра, а друга није. Насмејах се. — Заборављате да сам ја моралист; тако сте бар сами рекли. А те естетске јереси... — Нису јереси; то су обичне чињенице. Јер шта је моралност у пракси? Правите се да сте нешто што по природи својој нисте. Глумите улогу светитеља, хероја, часног грађанина. Шта је највиши етички идеал у хришћанству? Изражен је формулом Томе из Кемписа — „Подражавање Христа“. Тако да црквене организације по томе испадају као неке огромне, сложене академије драмске уметности. А свака школа је школа глуме. Свака је породица — породица Крамлесових. Сваки људски створ одгајен је као имитатор. Целокупно васпитање, сем чисто интелектуалног, само је низ проба за улогу Исуса, или Подснепа, или Александра Великог, или било ког другог локалног миљеника. Честит човек је онај који је темељно научио своју улогу и игра је добро и убедљиво. Светац и херој су велики глумци; то су Кембли и Сидонси — људи генијално обдарени да представе херојске карактере, не своје сопствене; или људи који имају срећу да су тако рођени, сасвим слични
223 једном идеалу херојства, тако да могу просто да ступе у улогу и играју је без проба. Зли су они који или не могу или неће да науче глуму. Замислите једног декоратера, мало напитог, у радничком комбинезону, с лулом у зубима; он улази тетурајући се на позорницу усред сцене суђења у Млетачком трговцу, надвиче Порцију, удари Антонија ногом у стражњицу, претури неколико Магнифика и истргне Шајлокову вештачку браду. Ето, то је злочинац. Што се тиче лицемера — он или је такође злочинац који се привремено, ради неких својих циљева, прерушио у глумца (то је Тартиф); или је просто рђав глумац (и ја мислим да је то чешћа врста). По природи, као и сви ми уосталом, он је злочиначки тип; али он прихвата наставу месних академија драмске уметности, и саглашава се да је највиша дужност човекова да игра прве улоге пред гледалиштем које пљеска. Али, он је потпуно без талента. Кад покуша да мисли на своју племениту улогу, он толико декламује, виче и млатара рукама да се ви који га посматрате застидите — застидите се себе ради, њега ради, људског рода ради. „Чини ми се да нас госпа, или господин, и сувише убеђује“ — ето, то ви кажете. А та убеђивања изгледају још претеранија кад, неколико тренутака доцније, приметите да је тај исти сасвим заборавио на своју улогу и понаша се као злочинац, што му је у природи. Али је он сам тако слаб имитатор, толико без дара за убедљиво представљање, да уопште не примећује те своје испаде; или, ако не то, а оно, једва их примети, па и тада уверен да их нико други неће запазити. Другим речима, већина лицемера су више или мање несвесни лицемери. Сигуран сам да је Вила била један од таквих. Она просто није била свесна да је авантуристкиња која је бацила око на Чодронове милионе. А свесна је била своје улоге — свете Катарине Сијенске. Веровала је у своју глуму; хтела је да постане прворазредна уметница у Вест Енду. Али, на несрећу, није имала дара. Своју улогу је играла тако неприродно, с тако смешним претеривањем да је свака нормално осетљива особа могла само да се стресе на тај срамотни призор. Та представа је могла убедити само оне који су духовно слепи и глуви. А Чодрон је, благодарећи својој бризи за новогвинејски петролеј, заиста био духовно слеп и глув. Његово дубоко верско осећање било је дубоко верско осећање
224 једног подчовека. Кад је она представљала посвећену мачкицу, мени би припадала мука; али Чодрон је мислио да она има најдивнији карактер на који је икад наишао код неког људског бића. И не само што је мислио да она има најдивнији карактер; још је смешније што је сматрао да она има најумнију главу. На њега је највећи утисак учинио разговор с њом о метафизичким питањима. Она је била прочитала неколико одломака из Спинозе и Платона, једну књижицу о хришћанским мистицима и приличну количину оне нејаке теозофске литературе која је тако омиљена у малограђанским предграђима и међу пуковницима у пензији и госпођама у извесним годинама; и тако је она била у стању да врло дубокомислено говори о космосу. А, богами, било је баш дубоко! Мене је понекад издавало стрпљење, такво је то било булажњење, такво ужасно незналаштво. Али, Чодрон је слушао с поштом, очију избечених од усхићења, вере и дивљења. Веровао је свакој речи. Ако сте сасвим необразовани и ако сте згрнули огромно богатство путем законитих подвала, онда можете себи допустити да верујете у илузорност материје, у непостојање зла, у јединство свих различности и у духовну суштину свега. Целог свог живота он је најпобожније задржао пресбитеријанску веру свога детињства. А сад је на катекизам, односно на све оно што пресбитеријанци уче у детињству, накалемио Вилине будалаштине. Није увиђао да има икакве противречности између те две метафизике, баш као што никад није увидео да има ичег нескладног у томе да човек буде истовремено добар пресбитеријанац и овејана варалица. Пресбитеријанску улогу је играо само недељом и кад је био болестан, никад у пословним сатима. Религији никад није било допуштено да зађе у неприкосновеност приватног живота. Али, што се више ближио средњим годинама, његов дух је слабио, почеле су се осећати последице рђаво утрошеног живота. У исто време, повлачењем из послова лишио се скоро свих спољашњих разонода. Његово дубоко верско осећање добијало је сад више прилике да се изрази. Могао је несметано да се ваља у сентименталности и глупости. Провиђење му онда посла Вилу и она му показа где се за такво ваљање може наћи најмекше осећајно и интелектуално ђубриште. Он је био
225 захвалан — као што је и требало, али прилично смешно захвалан. Нећу, на пример, никад заборавити оне часове кад је говорио о Вилином генију. Вечерали смо код њега, он, ја и Вила. Једно страшно вече, с Вилом која је била нека смеша свете Катарине Сијенске и Махатме Гандија и објашњавала због чега је вегетаријанка и аскета. Имала је онај грозни, малограђански комплекс отмености при јелу, услед којег је у Лајновим ресторанима понашање за столом тако ужасно фино — осећала је онај непрестани страх услед којег онда људи једу као да у ствари не једу. Никад не узму пун залогај и жваћу само предњим зубима, као зечеви. И никад ништа не дотичу прстима. Цела је истина да сам у једном од тих ресторана видео једну жену како једе трешње ножем и виљушком. Невероватно и одвратно. И ето, Вила је имала тај комплекс — то је ствар класе — само је он код ње био рационализован, његова основа је била састављена од ahimse и аскетског хришћанства. И тако је она чаврљала цело вече о духу љубави и о томе како се тај дух не може сложити са једењем меса, и о потреби мучења тела ради добра душе, па онда о Буди и о светом Фрањи и о мистичким заносима, и изнад свега о себи самој. Раздражила ме је просто до лудила, а да и не говорим о томе што ми је својим ужасавањем и гађењем стварно убила апетит. Био сам срећан кад је најзад дошло време за цигаре и коњак и она нас оставила саме. А тада ми се Чодрон пригнуо преко стола, блистајући продуховљено сваким делићем свог вараличког лица: „Зар није чудесна?“ рекао је, „зар није просто чудесна?“ „Чудесна је“, сагласих се. А онда он врло свечано, претећи ми прстом, рече: „У свом животу познавао сам три велике главе, три генијална ума — лорда Нортклифа, господина Џона Морлија и ову девојку. То троје“. И поново се завали у столицу, машући ми главом скоро бесно, као да ме је чикао да то порекнем. — Па јесте ли одговорили на чикање? — запитах, смејући се. Тилни одмахну главом. — Само сам насуо себи још једну чашицу његовог коњака од 1820; сваки разуман човек би једино тако могао одговорити.
226 — А је ли и Вила била истог мишљења као Чодрон о својој памети? — О, верујем да јесте, — рече Тилни — верујем да јесте. Била је врло уображена. Као и сва та продуховљена створења. Прекомерно уображена. Она је врло рђаво играла улогу надмоћне личности. Али је ипак била убеђена у своју надмоћ. Неминовно; јер, видите, она је имала огромну способност аутосугестије. Што би себи трипут рекла постајало је истина. На пример, ја сам у почетку мислио да с њеним аскетством није сасвим чиста ствар. Пред другима, при обедима, јела је тако немогуће мало да сам ја помишљао да она то у потаји вероватно надокнађује између обеда. Али сам доцније закључио да сам је неправедно обедио. Говорећи непрестано и другима и себи како је једење нешто недуховно и грубо — а да се и не помиње како је неотмено и просто — она је, убеђен сам, уистину успела да јој јело огади. Доспела је дотле да збиља није могла много јести. То је, уосталом, био и један од узрока њене болешљивости. Она се просто недовољно хранила. Али је недовољна исхрана била само један од узрока. Она је била болесна и дипломатски. Да би добила што жели, претила је да ће умрети, као што државници прете мобилизацијом. Права уцена. Не због новца; занимљиво је да се у много чему показивала равнодушном према новцу. Она је желела његову наклоност, да влада над њим, да буде моћна. Њу је болела глава из истог разлога из којег се беба дере. Ако беби попустите и учините јој оно што жели, она ће се опет дерати, дерање ће јој прећи у навику. Чодрон је био један од родитеља слабића. Кад би Вилу спопале њене чувене главобоље, он би се ужасно узнемирио. Како је само облетао око болесничке собе, с ледом, боцама с топлом водом, с колоњском водом! Тајмсов хроничар би се заплакао да га је видео; тако дирљиво откривање његовог златног срца! Последица је била то да је Вилу болела глава свака три или четири дана. То је било апсолутно неподношљиво. — А јесу ли те главобоље биле сасвим измишљене? Тилни слеже раменима. — И јесу и нису. Несумњиво, било је ту неке физиолошке основе. Она је с времена на време имала болове у глави. То се морало и очекивати; била је пропала због
227 недовољне исхране; није се довољно кретала па је имала хроничан затвор; хроничан затвор је вероватно проузроковао мало хронично запаљење јајника; сем тога, она је свакако патила и од очног замора — то сте могли закључити по лепом, неодређеном, духовном погледу њених очију, погледу који долази од кратковидости која није исправљена наочарима. Као што видите, било је пуно физиолошких узрока њених главобоља. Њено тело јој је, може се рећи, даривало бол. Њен дух је онда приступао обради тог сировог материјала. И давао му је збиља сјајне облике! Те главобоље су помоћу њене маште постајале мистичне, узвишене. Ту је био бескрај у зрну песка и вечност у једном цревном застоју. Редовно, сваког уторника и петка, она је умирала — умирала с дивном хришћанском смиреношћу, с крепкошћу мученика. Чодрон је излазио из болесничке собе са сузама у очима. Он никад није видео такво стрпљење, такву храброст, такву чврстину. Мало је било мушкараца које не би посрамила. И тако даље. И морам рећи да је све то била цела истина. Из почетка је била мало забушант, правила се да су главобоље теже него што су биле. Али је њена машта била сувише жива, и она више није могла да влада њом. Оно што је тврдила постепено је постајало истинито, и она је збиља сваки пут мученички трпела; она је збиља готово умирала. А потом јој је ушло у навику да буде мученица и напади су се јављали редовно. Машта је појачавала нормалну активност запаљених јајника и затворених црева; бол се јављао и постајао одмах сиров материјал мистичног, духовног мучеништва, које се збијало на једном вишем плану. Како год било, све је то било врло заплетено и мутно. И свакако, да вам је сама Вила причала о свом живљењу у тим часовима, то би подсећало на успомене Светог Лоренца о животу који је провео на ражњу. Или, тачније, звучало би као неубедљиво измишљање тих успомена. Јер, као што сам рекао, Вила је била без талента, а убедљивост и светост су питање талента. Лицемерство и неубедљивост долазе од урођене неспособности. То су греси људи који не могу да савладају вештине понашања и изражавања. Вилино причање би вам звучало сасвим лажно. Али је за њу оно било потпуно искрено. Она је збиља патила, збиља умирала, збиља била добра и
228 смирена и храбра. Као што је параноичар збиља Наполеон Бонапарта, и као што младића који пати од dementici praecox заиста уходи и гони банда паклено довитљивих непријатеља. Кад бих ја причао њену причу, с њене тачке гледишта, она би заиста дивно звучала — не ди-ивно, пазите, него стварно и истински дивно; из простог разлога што ја имам дар за изражавање који сирота Вила није имала. Тако да је, изузевши осећајне кретене као што је био Чодрон, за све остале она, разуме се, била лицемерка и лажљивица. А помало и патолошко створење. Јер та њена способност за аутосугестију била је збиља прилично патолошка. Умела је да направи нешто чак сувише истинитим. Не само болести и мучеништва и светитељство већ, и историјске чињенице, или, боље, историјске нечињенице. Она је утврђивала истинитост нечињеница простим понављањем тврђења да су се оне догодиле. На пример, она је желела да свет верује — желела је да и сама верује — да је с Чодроном била у присном пријатељству годинама и годинама, од детињства, од рођења. Чињеница да ју је он познавао још кад је била „оволицна“ објаснила би и оправдала њене садашње односе с њим. Оговарачи не би имали разлога за своја причања. И она је тако, мало-помало, изградила једну дугогодишњу присност, чак и малчице правог сродства са својим ујка-Бенијем. Рекао сам вам ваљда да га је тако називала? Тај надимак је имао свој значај; њим је он одмах био увршћен у сродничку листу и њихови односи су тим били дезинфиковани, тако рећи аутоматски учињени невиним. — Или родоскрвним — додадох ја. — Или родоскрвним. Сасвим тачно. Али она се није упуштала у д’анунцијевске танчине. Тим називом она је Чодрона уздигла на положај милог старог рођака или бар милог старог породичног пријатеља. Понекад га је чак звала и „ујкица Бени“, ваљда да би показала да га је знала још кад је била у колевци. Али то није било довољно. Требало је да доказ буде потпунији, с више појединости. И она га је измислила — како се ваљушкала с ујкицом у сену, како ју је водио да гледа позоришта с луткама, једном речју, целокупну колекцију успомена из детињства.
229 — А Чодрон? — запитах. — Да ли се и он сећао тих измишљених успомена. Тилни климну главом. — Али, наравно, за њега су оне биле измишљене; док су их остали примали као чињенице. Њене успомене су биле тако у танчине разрађене и тако повезане да сте просто морали да им верујете, изузев ако сте знали да лаже. Самог Чордона она, природно, није могла убеђивати да га је током свих тих година познавала, у смислу дословном и историјском. Или бар не у први мах. Та дугогодишња интимност је у почетку била узета у преносном смислу и духовно. „Осећам се као да сам знала ујка-Бенија још кад сам била мала беба“, рекла ми је пред њим ускоро пошто га је упознала; и као и увек у таквим приликама, глас јој је био још плачевније детињи него обично. Ужасан је био тај глас — тако плачеван, тако лажно сладак. „Још кад сам била мајушна, сићушна беба. Зар не осећате и ви тако, ујка-Бени?“ А Чодрон се од свег срца саглашавао; разуме се да је тако осећао. Отада је почела све више да се бави згодама које су се могле догодити с драгим ујкицом у том далеком детињству. Наравно, то су биле исте згоде којих се сећала и пред страним лицима, кад он није био ту. Нашла је његове старе фотографије — видео се на њима у високим оковратницима и реденготу, у неким чудним капутима, с цилиндром на глави у викторијанским кочијама. Те фотографије су јој помагале, чинећи стварнијим плодове њене маште. Помоћу њих и помоћу својих успомена она је саградила цео заједнички живот с њим. „Сећате ли се, ујкаБени, кад смо ишли у Коус вашом јахтом, па кад сам ја пала у море?“ упитала би она. А Чодрон, који је потпуно прихватио игру, одговорио би: „Како се не бих сећао. А кад смо те извукли напоље, морали смо да те увијемо у топлу ћебад и да ти дамо врућег рума и млека. Тако да си се сасвим опила“. „Јесам ли била занимљива тако пијана, ујка-Бени? А Чодрон би онда прилично трапаво и с муком измислио две-три занимљивости које би затим постале саставни део историје. Тако је идући пут Вила могла да почне са: „Ујкице Бени, сећате ли се оних будалаштина које сам говорила кад сте ме опили румом и топлим млеком онда кад сам пала у море код Коуса?“ И тако даље. Чодрону се та игра свиђала, налазио је да је просто
230 преслатка, пуна маште, дирљива — баш каo нешто од Барија или А.А. Милна — никад му није била досадна. Што се тиче Виле, за њу то уопште није била игра. Нечињенице су биле понављане све док се нису претвориле у чињенице. — Али, госпођице Спиндел, — рекао сам јој једном кад ми је причала — мени! — о некој згоди са ујка-Бенијем у време кад је тек проходала — де, де, госпођице Спиндел (увек сам је тако називао, иако је она жудела да и за мене буде Вила као што је била за Чодрона, и звала би ме ујка-Тедијем да сам јој пружио само мало охрабрења; али, ја сам заузео чврст став; за мене је она увек била госпођица Спиндел) — де, де, ви као да заборављате да је прошла једва година дана откако сте први пут видели господина Чодрона. — Она ме је за тренутак гледала сасвим тупо и ништа није одговарала. — Не можете озбиљно очекивати да и ја то заборавим — додадох. Јадна Вила! Иза тупог изгледа њено лице одједном све поцрвене од мучне збуњености. — О, да, разуме се — рече, смејући се нервозно. — Мени је то као да сам га увек познавала. Моја машта... — Глас јој се прекиде, она заћута и минут доцније нађе неки изговор и напусти ме. Видело се да је узбуђена, физички узбуђена, као да су је нагло пробудили из дубоког сна, избацили из једног света у неки други, који се креће у другом правцу. Али следећег дана изгледала је опет као и обично. Својом уобразиљом се вратила у свет снова; за ручком, са другог краја стола, чуо сам да једном Чодроновом пословном познанику из Америке прича како се са ујка-Бенијем забављала на његовом ловишту тетреба у Шкотској. Међутим, запазио сам да од тога дана мени никад више није причала о том свом апокрифном детињству. Занимљив случај; кроз њега сам сагледао њено лицемерство у другој светлости. Тек тада сам почео да схватам да је лаж у њеној души била углавном несвесна лаж, последица болести и немања дара. Углавном; али понекад, напротив, лажи су биле и сувише свесне и намерне. Од њих је најчуднија била она на којој је био саздан Догађај са стигматима. — Стигмати? — понових. — То је, дакле, била нека побожна лаж? — Побожна — потврди он. — Тим је она њу оправдавала самој себи. Мада су, наравно, у њеним очима све њене лажи
231 биле побожне лажи. Побожне, јер су служиле њеним циљевима, а она је била светитељка; њени путеви били су свети. А после тога, пошто би те лажи провела кроз свој процес дезинфекције помоћу маште, оне су престајале да буду лажи и отпрхнуле би даље као снежнобеле побожне истине. Но у почетку су оне несумњиво биле побожне лажи, чак и за њу. Догађај са стигматима је то јасно показао. Ухватио сам је на делу. Ствар је почела чиром који се појавио на Чодроновом стопалу. — Чудно место за чир. — Није обично — сагласи се он. — И ја сам некад, као дете, имао чир на том месту. Врло неугодно, уверавам вас. Дакле, слична ствар десила се Чодрону. Били смо, он и ја, у његовој вили на селу, играли смо голф и у међувремену састављали Аутобиографију. Сели бисмо, пушили и пијуцкали коњак, и ја бих га полако испитивао. Ако бих га пустио самог, он би лутао и губио везу између догађаја и њихов временски ред. Његово причање морао сам, тако рећи, да каналишем. Био је врло отворен. Могу вам рећи да сам сазнао занимљивих ствари о пословним људима. Непотребно је рећи да се оне не налазе у Аутобиографији. Остављам их за Живот. Што значи, авај, да их нико никад неће сазнати. Дакле, као што рекох, били смо ту, на селу, за време једног дужег недељног одмора, од петка до уторника. Вила је била остала у Лондону. С времена на време је узимала сасвим озбиљно свој библиотекарски позив и одлучно изјављивала да мора да доврши рад на каталогу. „Имам ја својих дужности“, рекла је кад је Чодрон предложио да пође с нама на село. „Морате ме пустити да обавим своје дужности. Ја не мислим да треба једино тражити забаве; зар није тако, ујкаБени? Сем тога, ја истински волим свој посао“. Боже, како ме је раздражила тим плачевним говором! Али Чодрон је, наравно, био дирнут и усхићен. „Збиља невероватна мала!“ рекао ми је кад смо одлазили од куће. А ја сам мислио: невероватнија него што претпостављаш. Продужио је да јој пева славопојке све до Ватфорда. Али му је, с једне стране, било и мило што није пошла, то сам приметио кад смо стигли на село. Било му је угодно да буде мало на одмору сам, без жена. А и она је сама увиђала да му је с времена на време потребно такво освежење.
232 И тако смо ми играли голф, услед чега је Чодронов чир, који се у петак видео само као сићушна пега, до недеље ујутру услед сталног трења и ходања нарастао у чврсту црвену полулопту која је сваки ход претварала у мучење. Неоспорно неугодно, али нешто због чега се обичан човек не би озбиљно узбудио. Но Чодрон, кад су у питању били чиреви, није био обичан човек. Имао је неки чирни комплекс, неку чирофобију. Можда с разлогом; јер изгледа да је његов брат умро од неке страшне гангрене која је почела на изглед безазлено, као мала пега на образу. Чим би му се појавила нека бубуљица, Чодрон је одмах замишљао да је то почетак исте болести коју је имао брат. Због тог чира на стопалу од страха је био сасвим изгубио главу. Замишљао је већ како гној захвата кост, па труљење целе ноге, ампутацију, смрт. Тешио сам га и храбрио колико сам могао и позвао месног лекара. Он је одмах дошао; млад, одлучан, предузимљив човек који је уливао поверење. Дао је локалну анестезију, расекао чир, превио. Уверио је Чодрона да неће бити компликација. И није их било. Рана је зарасла сасвим нормално. Чодрон је одлучио да се врати у град у уторак, као што је предвидео. „Не бих хтео да разочарам Вилу“, објашњавао је. „Била би врло тужна ако се не бих вратио као што сам обећао. Сем тога, могла би се уплашити. Немате појма какву интуицију има то девојче — скоро волшебну, као неки други вид. Наслутила би да нешто није у реду и узбудила би се; а ви знате како њој шкоди свако узбуђење“. Заиста сам знао; те њене мистичне главобоље тровале су ми живот. — Не, не; — сложио сам се — не смемо је узбуђивати. — И тако је било решено да се Вила одржи у блаженом незнању о чиру све док се Чодрон не врати. Али се поставило питање како да се врати? На село смо дошли у Чодроновом Бугатију. Он је волео брзину. Али то нису била кола за инвалида. Смислили смо да шофер одвезе Бугати до града и врати се Ролсом. У случају да наиђе на госпођицу Спиндел, што није било вероватно, није смео да јој каже зашто је послат у град. Такве су биле наредбе. Човек је отишао и вратио се Ролсом као што је требало. Чодрона смо сместили удобно као у болничка кола и довезли се достојанствено у Лондон. Ваљало је видети тај повратак! У очекивању Вилиног саучешћа и симпатија, Чодрону је почела
233 да се повраћа бољка уколико смо се више ближили кући. „Осећам ту како бије“, уверавао ме је; а како је само ћопао кад је изишао из кола! Као да је изгубио ногу код Галипоља. Сасвим херојски. Слуга је морао да га придржава све до салона. Спустисмо га на софу. „Је ли госпођица Спиндел у својој соби?“ Слуга је мислио да јесте. „Онда је зовните да одмах сиђе“. Слуга изиђе, Чодрон склопи очи уморно, као неко ко је врло болан. Припремао се да извуче колико год може сажаљења и видео сам да се унапред њим раскошно наслађује. — Бије ли још? — упитао сам га без много тронутости. Он потврди главом, не отварајући очи. „Бије“. Говорио је тешким, погребним гласом. Једва сам се уздржао да се не насмејем. Неко време смо ћутали; чекали смо. А онда се врата отворише. Вила се појави. Али једна хрома Вила. Једна нога јој је била у ципелици с високом потпетицом а друга у папучи. Како је само храмала! „Опет једна нога изгубљена код Галипоља“, помислио сам. Кад је чуо да се врата отварају, Чодрон још чвршће затвори очи и окрете лице зиду, односно наслону софе. Приметио сам да је то мало збунило Вилу. Њен улазак је био драматичан: хтела је да он одмах види да је хрома; није рачунала да ће наићи на сцену умирања. Требало је да хитно импровизира једну нову сцену, да убаци неколико нових редова; сцена коју је припремила није била погодна. А њој је то било утолико неугодније што сам ја био посматрач — и то врло хладан посматрач, као што је знала — никакав обожавалац Меџи Спиндел. За часак је неодлучно застала крај врата, надајући се да ће је Чодрон погледати; али он је одлучно држао очи затворене и лице окренуто зиду. Очевидно је био решен да из улоге самртника извуче све што се могло. И тако она, пошто је узнемирено погледала у мене, доскакута преко собе до софе. „Ујка-Бени!“ Он се нагло трже, као да није знао да је она ту. „То си ти, Вило?“ То је било речено pianissimo con espressione. А затим Вилино molto agitato: „Шта је то, ујкице Бени? Шта је то? О, реците ми“. Сад је била сасвим близу и ставила је руку на његово раме. „Реците ми“. Он окрете њој лице — блажено, нежно разбојничко лице. Срце му се преливало. „Вило“ — један млаз помија. „Али шта је то с вама, ујкице Бени?“ „Ништа, Вило“. Нагласак је казивао да је то херојско ублажавање чињенице у стилу сер Филипа Сиднија.
234 „Само моје стопало“. „Ваше стопало!“ Показала је такво изненађење да ми обојица готово скочисмо. „Стопало вам нешто није добро?“ ,.Да, чега ту има чудног?“ Чодрон је био скоро љут; није добијао оно сажаљење које је очекивао. Она се обрати мени. „А кад се то десило, господине Тилни?“ Био сам кратак. — Један гадан чир. Раширио се још више од ходања. У недељу је морао да буде расечен. — „У недељу пре подне, око пола дванаест?“ — Да, мислим да је било око пола дванаест — рекох, мислећи да је то питање чудно. „Било је тачно пола дванаест кад се ово десило“, рече она драматично, показујући на своју ногу у папучи. „Шта, ово?“ запита Чодрон набусито. Био је веома љут што су му подвалили и лишили га сажаљења. Жао ми је било Виле; изгледало је да су јој ствари рђаво пошле. Видело се да је имала нешто припремљено и да јој то није упалило. — Изгледа да је и госпођица Спиндел повредила ногу — објасних. — Нисте видели како је храмала. — „Како је повредила?“ запита Чодрон. Још је био врло натмурен. „Седела сам мирно у библиотеци и радила на каталогу“, поче она, и по лаком одвијању њених реченица познадох да је најзад дошла у могућност да употреби припремљени материјал, „кад одједном, готово тачно у пола дванаест (сећам се да сам погледала на сат), осетих страшан бол у стопалу. Као да ми је неко забадао у њега оштар нож. Бол је био тако јак да сам се скоро онесвестила“. Она за часак застаде, очекујући какву пригодну примедбу. Али Чодрон није хтео ништа да каже. И онда ја изустих из учтивости: — Забога, просто невероватно! — чиме се морала задовољити. „Кад сам устала“, продужи она, „једва сам могла да стојим, нога ме је ужасно болела; и отада стално храмљем. А најчудније од свега је то што сад на стопалу имам једну црвену белегу, као ожиљак“. Опет застанак са очекивањем. Али Чодрон још увек не проговара. Седео је чврсто стиснутих усана, а боре које су одвајале образе од његове широке, мајмунске горње усне биле су као у камену урезане. Вила га погледа и схвати да је пошла безнадежно погрешним путем. Је ли било још времена да се грешка исправи? Она приђе одмах извршењу новог плана битке. „Али, како сте ви, јадни ујкице Бени!“ поче она гласом којим се говори неком болесном кучету. „Баш је себично од мене да причам о мојим
235 бољкама док ви ту лежите с превијеном ногом!“ Куче поче да маше репом. На лице му се поврати блажен израз. Он је узе за руку. Више нисам могао да издржим. — Морам да идем — рекох и одох. — Али, шта је било с ногом? — запитах. — Тај бол од убода тачно у пола дванаест? — Погодите сами. Као што је сам Чодрон приметио, кад сам се идући пут нашао с њим: ,.Има више ствари на небу и земљи, Хорацио, него што наша филозофија сања“. — Тилни се насмеја. — Вила је славила победу. Пошто је добио своју порцију материнске љубави, хришћанског милосрђа и мачкастих нежности, био је спреман да чује њену причу. Бол од убода у пола дванаест, црвени ожиљак. Чудно, тајанствено, необјашњиво. Расправљао је са мном о свему томе с великом озбиљношћу и проницљивошћу. Разговарали смо о животу душа и о телепатији. Брижљиво смо повлачили разлику између чудесног и натприродног. „Као што знате“, рекао ми је, „целог живота сам био добар пресбитеријанац, и као такав био сам склон да одбацим као измишљене све приче о папским светитељима. На пример, никад нисам веровао у причу о стигматима светог Фрање. Али сада, сада је примам!“ Застанак свечан, пун тежине. „Сада знам да је истинита“. Ја сам само ћутећи пригнуо главу. Али кад сам потом први пут срео Мак Креа, шофера, поставио сам му неколико питања. Да, он се видео с госпођицом Спиндел оног дана кад је дотерао Бугати до Лондона да би се вратио Ролсом. Отишао је до секретара да види има ли писама које би требало да понесе господину Чодрону и при изласку је налетео на госпођицу Спиндел. Она га је запитала шта ће у Лондону, а он, упркос упутствима господина Чодрона, није умео да смисли и каже ништа друго сем истине. Отада му је то непрестано лежало иа души; надао се да се није због тога ништа рђаво десило. — Напротив — уверио сам га и обећао да нећу ништа рећи господину Чодрону. И нисам рекао. Мислио сам. .. Али, боже мој! — он прекиде причање. — Шта је то? — То је Хотри ушла да постави сто за ручак. Она је радила, не обраћајући пажњу на нас. И то је било не само као да нисмо постојали него као да нисмо имали ни права да постојимо. Тилни извади сат. — Један и двадесет.
236 Свемогући боже! Па зар сам ја овде причао цело пре подне, све од доручка? — Тако изгледа — одговорих. Он зајеча. — Ето видите, видите шта бива кад човек има добар језик. Цело једно драгоцено преподне потпуно проћердано. — За мене не — рекох. Он слеже раменима. — Можда. Али то је зато што је за вас прича била нова и занимљива. Док је мени позната, бајата. — Па таква је и Шекспиру била прича о Отелу, и пре него што је почео да је пише. — Да; само, он је писао, није причао. Могао је да покаже у шта је утрошио време. Његов Отело није просто изветрио у ваздух као мој кукавни Чодрон. — Он уздахну и заћута. Хотри је укочено пословала око стола, лица каменог и тмурног; челик и сребро звечали су док је постављала. Сачекао сам да изађе из собе и тек тада сам опет проговорио. Кад човек има послугу пристојнију него што је он сам ( а данас је то најчешћи случај), мора бити врло опрезан. — И како се све то свршило? — запитах. — Како се свршило? — понови он гласом који је одједном постао мукао и туробан; досадна му је већ била сопствена прича, хтео је да мисли о нечем другом. — Свршило се, уколико се мене тицало, тим што сам довршио Аутобиографију и што ми је досадио њен јунак. Постепено сам ишчилео из Чодроновог живота. Као Чеширска мачка. — А Вила? — Ишчезла је из живота отприлике годину дана после догађаја са стигматима. Легла је опет једном на свој мистични, самртнички кревет и више се није дигла. Оно што је глумила најзад се обистинило; њој се то увек могло десити. Умрла је истински. Врата се отворише. Хотри се врати у собу носећи јело. — А Чодрон је, ваљда, био неутешан? — Неутешност је, срећом, пристојан предмет разговора.
237 Тилни климну главом. — Бацио се на спиритизам, разуме се. Опет Немезис. Хотри подиже поклопац са чиније; мирис пржене рибе испуни ваздух. — Ручак је на столу — рече она с нечим у гласу што је личило на слабо прикривен презир и негодовање. — Ручак је на столу — понови Тилни, идући своме месту. Седе и разви убрус. — Један обед за другим, тачно, из дана у дан, из дана у дан. Такав је живот. И то би се још могло поднети ако би човек нешто урадио између обеда. Али, у мом случају, не ради се ништа. Обед за обедом, а између обеда празан простор, нека врста... — Последњих неколико тренутака Хотри му је нудила sauce tartare и сад га врло благо гурну. Тилни окрете главу. — А, хвала — рече и послужи се.
238 НА ОДМОРУ
239 Била је то мајушна жена, тамне косе и сивоплавих очију, великих и упадљивих на малом, бледом лицу. Лице јој је било као у девојчице, ситних, нежних црта, али превремено истрошено; јер госпођи Тарвин је било само двадесет осам година. Крупне, широм отворене очи биле су неспокојне и сијале су немирним сјајем. — Моира има слабе нерве — објашњавао би њен муж кад би свет питао зашто она није с њим. Ти нерви нису могли издржати заморни живот Лондона или Њујорка. Требало је да она нађе спокојства у Фиренци. Мало одмора. — Јадна моја мала! — додао би он гласом који је одједном постао пун нежности; своје иначе безизразно интелигентно лице он би онда обасјао једним од оних својих муњевитих осмејака — тако чежњивих, нежних и љупких. Човек би с нелагодношћу осећао да су можда сувише љупки. Он је љупкост и чежњивост одвртао као електрику. Клик! и лице му је зачас било обасјано. Па онда, клик! — светлост би се опет угасила и он је опет био безизразно интелигентан научни истраживач. Предмет његовог истраживања био је рак. Јадна Моира! Баш је имала слабе нерве! Била је пуна разних ћуди и уображења. На пример, кад је узела под закуп вилу на обронку Белогарда хтела је да јој се дозволи да посече чемпресе удно врта. — Ужасно подсећају на гробље — понављала је старом сињор Барђонију. Стари Барђони је био диван човек, али непоколебљив. Није намеравао да жртвује своје чемпресе. Они су најлепши изглед у целој Фиренци чинили савршеним; гледајући с најпогоднијег прозора спаваће собе видели сте катедралу и Ђотов торањ као урамљене између њихових тамних стубова. Неисцрпно речит, он се трудио да је убеди како чемпреси у ствари немају у себи ничег погребног. Напротив, за Етрурце (тај мали археолошки податак измислио је истог часа), чемпрес је био симбол радости; свечаности
240 приликом пролетње равнодневице завршавале су се играма око тог светог дрвета. Истина је да је Беклин ставио чемпрес на своје Острво мртвих. Али, на крају крајева, Беклин... А ако јој се то дрвеће ипак чини туробно, могла би да посади драгољуб који би се обвио око њега. Или руже. Руже, које су Грци... — Добро, добро — рече Моира Тарвин журно. — Оставићемо чемпресе. Тај његов глас, та стална бујица учености и рђавог енглеског језика! Стари Барђони је збиља био ужасан. Да је морала да слуша још један тренутак, вриснула би. Попустила је из чисте самоодбране. — E la Tarwinnè? — упитала је сињора Барђони кад јој се муж вратио кући. Он је слегао раменима. — Una donnina piuttosto sciocca — гласио је његов суд. Мало луцнута. Стари Барђони није био једини који је тако мислио. Међутим, он је био један од малог броја оних који су њену луцнутост сматрали маном. Већини људи који су је знали то се свиђало; они су се осмехивали и били су очарани. Здружена с тим мајушним растом, тим очима, тим нежним детињим лицем, њена луцнутост је изазивала рођачке оданости и заштитничке љубави. Она је имала ту особину да у људима, путем контраста, ствара угодно осећање да су велики, виши, интелигентни. А, срећом, или можда несрећом, Моира је провела свој живот међу људима који су заиста били интелигентни и, како се то каже, виши људи. Стари сер Вотни Крокер, њен деда, с којим је стално живела од своје пете године (јер су јој и отац и мати млади умрли), био је један од најчувенијих лекара свота доба. Његова давнашња монографија о чиревима на дванаестопалачном цреву остала је и до данас класично дело о том предмету. Између својих дванаестопалачних чирева сер Вотни је налазио времена да се усхићује својом унуком, да јој угађа и да је размази. Она је, поред пецања и метафизике, била његова омиљена разонода. Време је пролазило; и, хронолошки, Моира је расла; али је сер Вотни и даље поступао с њом као с размаженим дететом, и даље је био усхићен њеним птичјим цвркутањем, њеном
241 безазленошћу и њеним непристојним, enfant terrible примедбама. Он ју је храбрио, скоро принуђавао да очува своју детињу нарав. Забављало га је да је држи као неку бебу упркос њеним годинама. Волео је у њој бебу, и само тако ју је могао волети. Можда су и чиреви на дванаестопалачном цреву утицали унеколико на његову осећајност, извитоперили је мало, учинили да некако закржља и остане незрела као и сама Моира. У дну свог неспецијализованог, непрофесионалног бића сер Вотни је и сам био помало беба. Сувише велика преданост дванаестопалачном цреву спречила је да тај занемарени, инстинктивни део њега потпуно одрасте. Сличности се привлаче. Стара беба Вотни волео је бебу у Моири и желео да ту младу жену одржи увек детињастом. Већина његових пријатеља имали су сличне склоности. Доктори, судије, професори, чиновници, сви ти пријатељи сер Вотнија били су истакнути у своме позиву, специјалисти угледног имена. Бити позиван на његове вечере значило је велику почаст. Моира је од своје седамнаесте године увек присуствовала тим свечаним приликама и била је једина жена за столом. Не права жена, објашњавао је сер Вотни: дете. Стари специјалисти су за њу били ујаци који су је мазили. Што је била детињастија то су је више волели. Моира им је придевала надимке. На пример, професор Стаг, неохегелијанац, био је ујка Бонцо; судија Гидли био је Гиди Гот1. И тако даље. Кад су је задиркивали, она је дрско одвраћала. Што су се смејали! Кад би почели да расправљају о Апсолутном или о индустријској будућности Британије, она би убацила какву дивну бесмислену примедбу и сви су се смејали још задовољније. Сјајно! И сутра би се то причало колегама у судници или болници, пријатељима у Атенеум-клубу. Моира је заиста била чувена у круговима научника и угледних специјалиста. Најзад, она не само што није била жена него је престала да буде и дете. Била је само њихова играчка. У девет и по она је напуштала трпезарију и разговор би се враћао на чиреве, на Стварност и Револуцију која долази. 1 Лакоумна коза — Прим, прев.
242 — Баш би било пријатно имати је у кући као своју мачкицу — рекао је Џон Тарвин, пошто су се за њом затворила врата, приликом његове прве вечере код сер Вотнија. Професор Бродвотер се сложи с њим. Затим настаде ћутање. Тарвин га прекиде. — Како се вама чини, — запита он, нагнувши се напред са оним безизразно интелигентним изгледом свога будног, кошчатог лица — како се вама чини, каква је вредност опита с вештачки накалемљеним туморима у поређењу с природним туморима? Тарвин је имао свега тридесет три године и међу сер Вотнијевим ветеранима изгледао је још млађи. Он је већ доста урадио, објаснио је сер Вотни својим окупљеним гостима пре но што је младић стигао, и од њега се може још више очекивати. А и занимљив је човек. Свуда је путовао — тропска Африка, Индија, Северна и Јужна Америка. Имућан. Није везан за неки наставнички положај да би могао да се издржава. Радио је овде, у Лондону, у Немачкој, у Рокфелеровом институту у Њујорку, у Јапану. Завидне могућности. Много значи имати обезбеђен доходак. — А, стигосте, Тарвине. Добро вече. Не, није касно. Ово је господин судија Гидли, професор Бродвотер, професор Стаг и — забога, Моира, тебе нисам ни приметио, збиља си ултрамикроскопска — моја унука. — Тарвин јој се насмеши. Била је заиста дражесна. И ето, сад је већ пет година како су у браку, мислила је Моира, пудеришући се пред огледалом. Тонино је требало да дође на чај; она је мењала хаљину. Иза огледала, кроз прозор, видела се Фиренца уоквирена чемпресима — гомила мрких кровова и над њима, у средини, мраморни торањ и моћна катедрала која је стремила увис, танана и лака. Пет година. Џонова слика у кожном, путничком оквиру подсетила ју је на њихов брак. Зашто ју је држала ту на сточићу? Моћ навике ваљда. Не би се могло рећи да ју је та слика подсећала на неке нарочито срећне дане. Напротив. Сад је осећала да има нечег непоштеног у томе што је држи на столу. Поступала је као да га воли, а није га волела... Опет погледа слику. Лик је био оштар и жустар. Млад, ревностан истраживач који са свом пажњом
243 проучава неки тумор. Она га је више волела као истраживача него као створење с душом, или песника, или љубавника. Изгледало је страшно рећи — али тако је било: истраживач је био бољег квалитета од људског бића. Она је то одувек знала, или, тачније рећи, осећала. Његово људско биће је у њој увек изазивало неко нелагодно осећање. Утолико нелагодније уколико је више било људско. Било је јасно да није уопште требало да се уда за њега. Али он је њу тако истрајно тражио; па онда, имао је толико животне енергије; сви су тако лепо говорили о њему; свиђао јој се његов изглед; живот који је водио, путујући по свету, изгледао је врло весео; било јој је већ досадило да служи као играчка колегама свога деде. Много је било таквих малих разлога. Она је замишљала да су они, скупљени уједно, равни једном крупном, пресудном разлогу. Али, ето, нису били; погрешила је. Да, уколико се више у њему испољавао човек, утолико је утисак био нелагоднији. Онај његов осмех који је одвртао и завртао као осветљење заиста је узнемиравао. Одвртао га је одједном, да би га опет заврнуо, без икакве опомене, кад би требало да се расправља о нечем сасвим озбиљном, као о раку или филозофији. Па онда, онај његов глас кад би говорио о Природи, или Љубави, или Богу, или нечем сличном — глас сав обложен осећајношћу. Па како је изговарао „збогом“ кад би се поздрављао, са потпуно излишним узбуђењем и дрхтавим гласом! — Као пас са Ландсирове слике — рекла му је једном, пре но што су се узели, смејући се и подражавајући на смешан начин његово сувише осећајно „Збогом, Моира“. Тај подсмех га је увредио. Џон је био горд на своју душу и осећања колико и на своју памет; горд на своје разумевање природе и на своје поетичне љубавне чежње колико и на своје познавање тумора. Гете је био његова омиљена књижевна и историјска личност. Песник и научник, дубок мислилац и ватрени љубавник, уметник по свом духу и животу — Џон је замишљао себе у тој сјајној улози. Дао јој је да чита Фауста и Вилхелма Мајстера. Моира се трудила што је боље могла да покаже одушевљење које није осећала. Она је у себи Гетеа сматрала шарлатаном.
244 — Није требало да се удам за њега — рече она својој слици у огледалу и одмахну главом. Као што је волео улогу васпитача, Џону је исто тако било мило да има неко љубимче које ће мазити. Било је часова кад га је Моирина детиња нарав усхићавала као раније сер Вотнија и његове ветеране, кад се смејао свакој њеној простодушној примедби или непристојности као каквој најфинијој духовитости; и не само да се смејао већ је и другима указивао на то, увлачио је у нове детињарије и понављао приче о њеним подвизима сваком ко је био спреман да их слуша. Али није био тако одушевљен кад би Моира била детињаста на његов рачун, кад је њена неозбиљност ишла на уштрб његовог достојанства или интереса. У тим случајевима он би се нервирао, назвао би је будалом, рекао да треба да се стиди. Потом би се савладао и опет заузео озбиљан очински, педагошки став. Моира би се осећала бедном и недостојном њега. А на крају, он би опет одврнуо свој осмех и помирио се с њом миловањима која су је остављала хладном као камен. „И кад помислим“, размишљала је она остављајући пудријеру, „кад помислим да сам све то време и енергију утрошила трудећи се да издржим то живљење с њим“. Колико је само научних расправа прочитала, општих излагања о медицини и физиологији, уџбеника овог или оног (није се чак могла сетити ни имена тих наука), не говорећи о оним Гетеовим гњаважама! Па изласци, онда кад је њу болела глава или кад је била уморна! Састанци с лицима која су јој била досадна, али која су, према Џоновом мишљењу, била тако занимљива и значајна! Па путовања, ужасно напорна разгледања свих знаменитости, посете истакнутим страним личностима и њиховим обично мање истакнутим женама! Тешко јој је било и физички да издржи упоредо с њим — њене ноге су биле кратке, а Џон се увек страшно журио. А духовно, и поред свих својих напора, она је увек заостајала бар стотину миља. — Грозно! — рече она гласно. Читав њен брак био је заиста грозан. Од оног грозног меденог месеца на Каприју, кад ју је водио у сувише дуге и
245 сувише брзе шетње, и узбрдо, само да би јој, кад би доспели на Aussichtspunkt, прочитао одломке из Вордсворта; причао јој о љубави и сувише је често показивао, и говорио јој латинска имена биљака и лептирова — од тог грозног меденог месеца па све до часа кад су се, пре четири месеца, њени нерви потпуно сломили и кад је доктор рекао да она мора да проведе неко време у миру, одвојена од Џона. Грозно! Тај живот ју је скоро убио. А у ствари (најзад је то схватила) то уопште и није био живот. То је била нека галванска активност, слично трзајима ноге мртве жабе кад се живац дотакне електричном жицом. Није то био живот, већ само галванизована смрт. Сећала се њихове последње свађе, баш пре но што јој је доктор рекао да треба да отпутује. Џон јој је седео крај ногу, с главом на њеном колену. А глава му је већ ћелавила! Она је једва могла да гледа те дуге власи слепљене преко лобање. Био је заморен радом с микроскопом и у исти мах (пошто, хвала богу, већ више од петнаест дана није с њом спавао) љубавнички расположен, што је опажала по његовом погледу; услед тога је био врло сентименталан и причао јој је најмеденијим гласом о Љубави и Лепоти и како треба бити као Гете. Причао је тако док јој није дошло да врисне. И на крају, више није могла да издржи. — Џоне, за име божје, — рече она гласом који је једва савлађивала да не пређе у цику — ћути! — Зашто? Шта ти је? — погледао је у њу, неугодно изненађен. — Причаш тако нешто! — Била је огорчена. — А никад ниси волео никог сем себе. Нити си осетио лепоту ма чега. Као и тај стари шарлатан Гете. Ти знаш шта би требало да осећаш пред неком женом или каквим пејзажом; знаш шта најбољи духови осећају. И онда смишљено себе навијаш да осетиш то исто, из мозга. Џон је био погођен у срж своје сујете. — Како можеш да кажеш тако нешто? — Зато што је то истина, цела истина. Ти живиш само из главе. И то још из ћелаве главе — додаде она и поче да се смеје, не могавши више да влада собом. Настаде бурна препирка. Она
246 се смејала за све време док је он беснео на њу; није могла да се заустави. — Ти си хистерична — рече јој он на крају; затим се смири. Сирото дете је болесно. Са извесним напором он одврну на свом лицу израз очинске нежности и оде да донесе њене соли за удисање. Још мало ружа на усне, и ето, готова је. Сиђе у салон и виде да је Тонино већ дошао — увек је стизао раније — и чека. Кад је ушла, он се диже, приклони се пред пруженом руком и пољуби је. Моири се увек свиђало његово китњасто, мало претерано јужњачко понашање. Џон се сувише трудио да буде марљив истраживач или слаткоречив песник да би могао имати још и лепо понашање. Он је сматрао да учтивост није нарочито важна. А исто тако и одело. Био је хронично рђаво обучен. Међутим, Тонино је био узор кицошке елеганције. Бледосиво одело, машна боје лаванде, црно-беле ципеле од белог шевроа и лаковане коже — изванредно! Једна пријатност или опасност од путовања по иностранству је у томе што ту губите своју класну свест. Код куће и поред најбоље воље никад не можете да заборавите на њу. Ту сте свикли и научили да одмах распознате друштво којем припадате, да га читате као и свој језик. Једна реч, један гест, и ви одмах знате куда тај човек спада. Али људи које у иностранству срећете нечитки су. Оне више производе васпитања, многе тананије знаке отмености и многе финије сенке просташтва — ту нећете запазити. Нагласак, преливи гласа, употребљене речи, покрети, све вам то ништа не казује. Ваше неискусно око не може да уочи разлику између принца и агента осигуравајућег друштва, између шпекуланта и велепоседника. Моири се чинило да је Тонино цвет италијанског отменог друштва. Знала је, наравно, да није имућан; али, боже мој, има толико најбољег света који је сиромашан. Он је за њу био нешто слично оним млађим синовима осиромашене енглеске властеле, она врста младића који у Тајмсовом ступцу Личних огласа траже запошљења: „Младић с вишим школским образовањем, љубитељ спортова, поуздан и поверљив; прихватио би сваки добро плаћен