247 одговарајући положај“. Заболело би је, увредило и изненадило да је чула старог Барђонија како га, после првог сусрета с њим, описује као „il tipo del parrucchiere napoletano“ — прави напуљски брица. Сињора Барђони вртела је главом над скандалом који се приближавао, а у дну душе је била усхићена. У ствари, Тонино није био берберин. Био је син капиталисте — мањег обима, свакако, али ипак правог капиталисте. Стари Вазари је држао један ресторан у Поцуолију и амбиција му је била да отвори хотел. Тонина су послали да проучава хотелску индустрију код неког породичног пријатеља који је водио један од најбољих хотела у Фиренци. Кад буде ушао у све тајне, требало је да се врати у Поцуоли и буде директор подмлађеног пансиона, који је његов отац намеравао да скромно прекрсти у Гранд хотел Риц-Карлтон. У међувремену, био је беспосличар у Фиренци. Са госпођом Тарвин упознао се романтично, на друму. Возећи сама своја кола, као и увек, Моира је наишла на ексер. Гума је прсла. Ништа лакше него променити точак — само ако имате довољно мишићне снаге да одврнете завртње којим је за осовину причвршћен точак који треба скинути. Толику снагу Моира није имала. Кад је десет минута доцније Тонино наишао на њу, она је седела на папучи аутомобила, зајапурена, чупава од напрезања и уплакана. „Una signora forestiera“. То вече, у кафани, Тонино је испричао своју авантуру, са извесним мало глупавим уображењем. У ситној буржоазији у којој је одрастао странкиња је била нешто као биће из бајке, личност чије су богатство, ексцентричност и самосталност били легендарни. „Inglese“, описивао ју је он, „giovane“ и „bella, bellissima“. Његови слушаоци нису много веровали; из неког разлога лепота није честа међу примерцима енглеског женскиња које се виђа у иностранству. „Ricca“, додао је. То, само по себи, није изгледало тако невероватно; странкиње су све, скоро по правилу, биле богате. Тонино је сочно и с насладом описивао њена кола и раскошну вилу у којој је становала. Познанство се брзо развило у пријатељство. Ово је било четврти или пети пут за петнаест дана како је дошао у кућу.
248 — Мало цвећа — рече младић тоном меког, умиљатог извињавања, и пружи леву руку коју је крио иза леђа. У њој је држао букет белих ружа. — То је тако љубазно од вас! — узвикну она на рђавом италијанском језику. — Тако дивно! — Џон никад ником није доносио цвеће; он је то сматрао више-мање бесмисленим. Она се смешила Тонину кроз цвеће. — Много вам хвала. Одбијајући једним гестом ту захвалност, он јој одврати осмехом. Блеснуше његови зуби, једнаки и сјајни као бисер. Његове крупне очи биле су сјајноцрне, бистре и мало безизразне, као у газеле. Био је сувише лепушкаст. — Беле руже за белу ружу — рече он. Моира се насмеја. Комплимент је био смешан, али јој се ипак свиђао. Тонино није био вешт само у комплиментима. Умео је да буде и користан. Кад је неколико дана доцније Моира решила да премала хол и трпезарију, он се показао драгоцен. Ценкао се с декоратером, свађао због задоцњења, тумачио радницима Моирине мало чудне појмове о бојама, надгледао њихов рад. — Да није било вас, — рекла је Моира захвално кад је посао био свршен — мене би сигурно преварили и ништа ваљано не би урадили. Размишљала је како је то угодно имати уза се неког човека који нема сваки пут нешто важније да ради и мисли; човека који све своје време може да утроши на то да њој помогне и буде користан. Тако угодно! И тако ново! Кад је била са Џоном, на њу су падали сви досадни, практични послови. Џон је увек био заузет својим радом и његов рад је долазио пре свега другог, па и пре њене угодности. Тонино је био само обичан човек и ничег надљудског није било ни у њему самом ни у оном што је радио. То је било велико олакшање. Мало-помало, Моира је почела да се у свему ослања на њега. Он је у свему постао користан. Прегорели би осигурачи; Тонино би их заменио. Стршљени су се сместили у самом камину у салону; Тонино их је јуначки отерао палећи сумпор Али његова права струка било је вођење домаћинства. Одрастао у ресторану, знао је све што се могло знати о храни,
249 пићу и ценама. Кад месо није било добро, он је одлазио касапину и бацао пред њега сувише тврди бифтек. Успевао је да снизи пиљареве папрене рачуне. На рибљој пијаци се споразумео с једним продавцем, тако да је Моира добијала његове најбоље табињаше и црвенперке. Набављао је за њу вино, зејтин — на велико, у огромним стакленим балонима; Моира, која је после смрти сер Вотнија могла да допусти себи да не пије ништа јевтиније од „Пола Рожеа 1911.“ и да кува на увезеном туркестанском бутеру, сада је уживала да с њиме води дуге домаћичке разговоре о уштеди од пет пенија по литру или од једног шилинга на педесет кила. Цена и каквоћа намирница и пића биле су за Тонина нешто најзначајније. Добити боцу кјантија за пет лира и деведесет уместо за шест лира, то је у његовим очима било права победа; а та победа се претварала у тријумф ако се могло доказати да је то кјанти од три године и да садржи преко четрнаест процената алкохола. Моира по природи није била ни сладокусац ни тврдица. Васпитање које је добила појачало је те природне склоности. Она је осећала ону равнодушност према новцу која се види код људи којима се никад није десило да остану без новца; а њена равнодушност према задовољствима које пружа трпеза није никад била умерена домаћичким обзирима према укусу и апетиту осталих. Никад; јер сер Вотни је држао професионалну домаћицу, а с Џоном Тарвином — који свакако није ни запажао шта једе и који је сматрао да жене треба своје време да утроше на нешто важније и више интелектуално него што је брига о кухињи — она је највећи део брачног живота провела по хотелима или у намештеним собама, хранећи се где стигну. Тонино јој је открио свет пијаце и кухиње. Навикла да мисли, као и Џон, да редовни домаћи живот нема много вредности, она се у почетку смејала његовој озбиљној бризи о месу и о свакој пари. Али убрзо његово скоро религиозно одушевљење за вођење домаћинства поче да прелази и на њу; постепено је налазила да су месо и пара ипак занимљиве ствари, да су стварне и важне — много стварније и важније, на пример, него што је читање Гетеа кад га човек сматра гњаватором и шарлатаном. Новац сер Вотнија, над којим су нежно бдели најбољи адвокати и банкари, доносио је стално својих 5%, ослобођених порезе. Али
250 у Тониновом друштву Моира би заборављала на свој банковни салдо. Сишавши с финансијског Синаја на којем се тако високо уздизала над обичним смртнима, она је с њим откривала бриге сиромаштва. Оне су биле ванредно занимљиве и узбудљиве. — Што су овде у Фиренци скупе рибе! — рече Тонино после краћег ћутања, пошто је исцрпао тему о белим ружама. — Кад помислим како је јевтин октопод у Напуљу! Ово је скандалозно. — Скандалозно — понови Моира са исто тако искреним огорчењем. И разговарали су тако, без краја. Идућег дана небо више није било плаво, већ непрозрачно бело. Сунца није било, само некаква расплинута светлост која није бацала сенке. Под мртвим, безизразним погледом неба природа је била потпуно беживотна. Било је врло топло, без ветра, ваздух је био тако густ да се једва могао удисати. Моира се пробудила с главобољом, а нерви су јој, изгледа, почињали да живе неким сопственим, немирним животом, одвојеним од њеног. Били су као птице у кавезу, лупали су крилима, полетали и цвркутали на сваку узбуну; а кавез је било њено болно, уморно тело. Сасвим против своје воље и жеље, она се упусти у свађу с девојком и изговори јој најнељубазније ствари. Да би то поправила, даде јој пар чарапа. Кад се обукла, хтеде да напише неколико писама; али јој наливперо убрља прсте и она баци ту проклету ствар кроз прозор. Доле, на каменим плочама, оно се разби у парампарчад. Није имала чиме да пише; просто да човек падне у очајање. Она опра мастило с прстију и извади обруч за вез. Али прсти је нису слушали. А онда се убоде иглом. О, како је болело! Сузе јој навреше на очи; поче да плаче. А кад је почела, није могла да се заустави. Пет минута доцније ушла је Асунта и затекла је да грца. — Шта је то, сињора? — запитала је с нежном усрдношћу, која је била последица поклоњених чарапа. Моира је одмахивала главом. — Идите — рече сломљеним гласом. Девојка је била упорна. — Идите — понови Моира. Како је могла да објасни шта јој је, кад се само убола у прст? Није јој било ништа. А у ствари било је много штошта, било је све.
251 Све се то на крају крајева сводило на време. И кад је била најздравија, Моира је увек тешко подносила приближавање олује. Њени растрзани нерви били су сад осетљивији него обично. Сузе, беснило и очајање имали су овог страшног дана чисто метеоролошки узрок. Али услед тога нису били ни мање жестоки ни мање болни. Часови су пролазили тужно. У загушљивој тишини, пуној неког очекивања, спустио се сумрак који су огромни, црни облаци чинили гушћим, и ноћ дође пре времена. Одблесци далеких муња које су севале испод хоризонта осветљавали су источно небо. Према тренутним, бледим копренама сребрнасте паре оцртали би се црни врхови и гребени Апенина и одмах затим опет бешумно нестали; она тишина пуна ишчекивања била је још непрекинута. У грчевитом страху — јер се бојала олује — Моира је седела крај прозора мотрећи како црна брда искачу пред сребрним застором и затим умиру, искачу и умиру. Муње су биле све блештавије; а онда зачу прву грмљавину која се ближила, далека и пригушена као шум мора у шкољки. Моира се стресе. На часовнику у предсобљу изби девет сати, и као да је то био неки раније уговорени знак, јак вихор фијукну и затресе магнолију која је расла доле у врту на раскршћу стаза. Њено дуго, круто лишће, ударајући једно о друго, зазвеча слично таламбасима. Сину још једна муња. У магновењу белог блеска она угледа она два чемпреса како се превијају и ударају један о други као у неком очајничком, болном немиру. И тад одједном провали тако страховита олуја да јој се чинило да је баш ту, над њеном главом. Моира устукну пред дивљом жестином леденог пљуска и затвори прозор. Једна пруга беле ватре закривуда претећи баш иза чемпреса. Гром који се затим проломи био је као ломљење каквог огромног и тешког свода. Моира побеже од прозора и баци се на кревет. Покри лице рукама. У непрестаној хуци кише грмљавина је трескала и одјекивала, а делови тог звука котрљали су се неравномерно кроз ноћ, у свим правцима. Цела кућа се тресла. Стакла у прозорским рамовима звечала су као окна каквог старог аутобуса који се тетура преко неравне калдрме.
252 — О, боже, боже — понављала је Моира. У тој страшној тутњави њен глас је изгледао врло танак и некако, наг, до крајности јадан. „Али, глупо је да се човек плаши“. Сећала се Џоновог гласа, његовог веселог, охрабрујућег, надмоћног става. „Изгледи су много хиљада према један да нећеш бити погођена. У сваком случају, скривањем главе нећеш спречити’ муњу да...“ Како га је само мрзела што је тако разложан и увек у праву! О. боже! — Још један гром. — Боже, боже, боже... А онда се одједном догоди нешто страшно: светлост се угаси. Кроз склопљене очне капке више није видела црвенило прозирне крви, већ само потпуну таму. Она откри лице, отвори очи и забринуто погледа около — и даље тама. Потражи прекидач крај свог кревета, нађе га и стаде да га окреће; мрак је остајао непробојан. — Асунта! — позва. На прозорском четвороугаонику откри се одједном слика врта с љубичастобелим небом у позадини и кишом која је сјајила лијући као из кабла. — Асунта! — глас јој се утопи у тресак грома који као да је ударио у сам кров. — Асунта, Асунта! — Тетурајући се у страху по соби у којој је било мрачно као у гробу, она наиђе на врата. Муња која сину показа јој кваку. Она отвори. — Асунта! Глас јој је мукло звучао над црним понором степеништа. Гром поново прасну изнад ње. Један прозор у њеној соби отвори се нагло уз тресак и звек разбијеног стакла. Хладан вихор фијукну и подиже јој косу. Неке хартије полетеше с њеног писаћег стола и зашушташе окрећући се у ковитлацу кроз мрак. Једна јој се дотаче лица и оде, као нешто живо. Она врисну. Иза ње врата се залупише. Она у ужасу слете низ степенице, као да је гони сотона. У предсобљу затече Асунту и куварицу које су ишле ка њој палећи палидрвца. — Асунта, осветљења! — Она стеже девојку за мишицу. Само гром одговори. Кад се тутњава стишала, Асунта објасни да су сви осигурачи прегорели и да у кући нема ниједне свеће. Ниједне свеће, и само једна кутија палидрваца.
253 — Па то значи, остаћемо у мраку — рече Моира хистерично. Кроз три црна прозора у предсобљу открише се три посебне слике врта у кишној бујици и нестадоше. Стара венецијанска огледала на зидовима оживеше само за једно магновење, као мртве очи за тренутак отворене. — У мраку — понови она с неком готово лудачком упорношћу. — Ај! — узвикну Асунта и испусти палидрвце које је почело да јој пече прсте. Гром тресну из мрака који је сад постао још гушћи и безнадежнији. Кад је телефон зазвонио, Тонино је седео у директорској соби свог хотела и картао се с двојицом власникових синова и једним пријатељем. — Тражи вас неко, сињор Тонино — рече вратар завиривши унутра. — Дама. — Он се значајно осмехну. Тонино заузе достојанствен став и изиђе из собе. Кад је после неколико минута ушао, држао је шешир у једној руци а другом је закопчавао кишни мантил. — На жалост, — рече — морам да изиђем. — Да изиђеш? — узвикнуше остали не верујући. Иза прозора на којима су капци били спуштени олуја је хучала као водопад, беснела и праштила. — Али куда? — запиташе. — Зашто? Јеси ли полудео? Тонино слеже раменима, као да изићи у буру није било ништа нарочито, као да је на то свикнут. Signora forestiera, објасни он, мрзећи их због њихове радозналости; госпођа Тарвин га је замолила да одмах дође у Белогардо. Осигурачи... ниједне свеће у кући... у потпуном мраку... врло узбуђена... нерви... — Али по оваквој ноћи... Ниси ти електричар. — Два сопственикова сина говорила су у хору. Чинило им се да Тонино допушта да га искоришћавају и то их је љутило. Али трећи младић се завали у столицу и насмеја. — Vai, caro, vai! — рече, и претећи Тонину прстом, додаде зналачки: — Ma fatti pagare per il tuo lavoro. Наплати се за свој труд. — Берто је био познати освајач, искусни стручњак у љубавној стратегији, признати специјалист. — Искористи прилику. — Остали се
254 придружише његовом мало непријатном смеху. И Тонино се осмехну и климну главом. Такси појури прскајући пустим мокрим улицама, сличан каквом покретном водоскоку. Тонино је седео у колима у мраку и премишљао о Бертовом савету. Она је несумњиво била згодна. Али некако — због чега ли је то? — он скоро никад није помишљао на њу као на могућу љубавницу. Он јој се учтиво удварао — више из принципа и по навици — али није истински желео да успе; кад је видео да она не одговара на његова удварања, било му је свеједно. А можда није требало да му буде свеједно, можда је требало да покуша одлучније. У свету у којем се Берто кретао била је спортска дужност да човек уложи сав напор да би завео коју год жену може. Најугледнији је био онај који се могао похвалити највећим бројем жена. Баш је то лепо, премишљао је Тонино, покушавајући да у себи изазове одушевљење за тај спорт. То би била победа којом би се могао поносити. Утолико више што је она странкиња. И врло богата. Пријатно му је било да се сети њених великих кола, куће, послуге, сребра. — Certo, — рече он, ласкајући самом себи — mi vuol bene. — Свиђао јој се, у то није било сумње. Он замишљено поглади своје глатко лице; мишићи се мало покренуше под његовим прстима. Смешио се самом себи у мраку, наивно, осмехом простодушне проститутке. — Моира, — рече гласно — Моира. Strano quel nome. Piuttosto ridicolo. Врата му је отворила Моира. Видела га је с прозора где је стајала и гледала, очекујући и очекујући. — Тонино! — Она му пружи обе руке; никад се није осетила тако радосна кад је неког угледала. Иза њега, док је стајао на отвореним вратима, небо постаде за тренутак беличасто модро. Пешеви његовог кишног капута лепршали су на ветру; влажни ветар духну иза њега и следи јој лице. Небо опет постаде тамно. Он залупи врата за собом. Били су у потпуној помрчини. — Тонино, тако је дивно од вас што сте дошли. Заиста, тако... Грмљавина која је прекиде личила је на смак света. Моира се стресе. — О, боже! — закука; тренутак доцније она је стискала
255 своје лице уз његов мантил и плакала, а Тонино ју је придржавао и миловао по коси. Идућа муња показа му где се налази софа. У мраку који затим завлада он пренесе Моиру до ње, седе и поче да љуби њено лице мокро од суза. Она је лежала сасвим мирно у његовом наручју, опуштена, као уплашено дете које је најзад нашло уточиште. Тонино ју је држао и љубио благо, без престанка. — Ti amo, Moira — прошапута он. И то је било истина. Држећи је тако, додирујући је у тами, он ју њу заиста волео. — Ti amo. И то дубоко! — Ti voglio un bene immenso — продужи он страсно, с дубоком, топлом нежношћу која се изродила скоро одједном из таме и невидљивог благог додира. Она је лежала стиснута уза њ, тешка и топла. Тело јој се превијало и било је чврсто под његовим рукама, образи су јој били пуни и хладни, очни капци надувени, дрхтави, влажни од суза, а уста мека, тако мека под његовим уснама. — Ti amo, Ti amo. — Од љубави му је нестало даха и чинило му се као да је нека шупљина у средишту његовог бића, нека празнина чежње и нежности која је жудела да буде испуњена, коју је једино она могла испунити, празнина која је њу вукла њему, у њега, која ју је пила онако као што празан суд жудно пије воду. Мирна, склопљених очију, потпуно мирна, лежала је она на његовој руци, пуштајући се да је пије његова нежност, да је увлачи у себе чежњива празнина његова срца, срећна у тој пасивности, у том подавању његовој мекој и упорној страсти. „Fatti pagare, fatti pagare“. Сетивши се Бертових речи, он се од љубавника одједном преобрази у љубавног спортисту, са угледом који ваља одржати и рекордима које ваља пребацити. „Fatti pagare“. Он се одважи на мало интимнија миловања. Али Моира се тако трже и стресе при додиру да се он посрамљено повуче. — Ebbene, — запита Берто кад се он после једног сата вратио — јеси ли поправио осигураче? — Јесам, поправио сам. — А јеси ли наплатио? Тонино се осмехну смешком љубавног спортисте. — Нешто мало аконта — одговори и у исти мах омрзну себе што је то рекао и остале што су се на то насмејали. Зашто се сам трудио
256 да поквари нешто што је било тако лепо? Изговоривши се главобољом, оде горе у своју спаваћу собу. Олуја је била прошла, месец је сијао на јасном небу. Он отвори прозор и погледа напоље. Арно је шумео и протицао сличан каквој реци мастила и живе. Доле, на улици, барице су сијале као живе очи. Карузов дух је певао с једног грамофона, далеко на другој страни реке. „Stretti, stretti, nell’estasi d’amor...“ Тонино је био дубоко узбуђен. Следећег јутра небо је било плаво, сунчеви зраци су треперили на блиставом лишћу магнолије, ваздух је био миран, без ветра. Седећи крај свог сточића за улепшавање, Моира је гледала кроз прозор и с неверицом се питала јесу ли могуће такве ствари као што је бура. Али у лејама су лежале сломљене биљке; стазе су биле посуте развејаним лишћем дрвећа и цвећа. Крај свег благог ваздуха и сунца, видело се да ужаси прошле ноћи нису били само ружан сан. Моира уздахну и поче да се чешља. Поглед јој паде на кожни оквир с ликом Џона Тарвинд, оштроумно усредсређеним на неке замишљене туморе. Моира га је гледала и механички продужавала да се чешља. И онда одједном, прекинувши ритам својих покрета, устаде, узе кожни рам, пређе преко собе и баци га на врх једног високог ормана где се више није могао видети. Готово! Врати се на своју столицу и продужи прекинуто чешљање, пуна неког полета измешаног са страхом. Пошто се обукла, одвезе се у град и проведе један сат код Сетепасија, јувелира. Кад је изишла, испратили су је и клањали јој се до Лунгарна, као каквој кнегињи. — Не, немојте да пушите — рекла је Тонину то после подне кад се машио за цигарету из сребрне кутије која је стајала на камину салона. — Имам мало оних египатских које ви волите. Узела сам их нарочито за вас. — И смешећи се пружи му један мали пакетић. Тонино јој захвали обилато — сувише обилато, као што је био његов обичај. Али кад је развио омот и угледао углачано злато једне овеће табакере, није умео ништа друго него да је погледа збуњено и упитно. — Прилично је лепа, зар не? — упита она.
257 — Ванредна је! Али, је ли... — Он је оклевао. — Је ли то за мене? Моира се задовољно насмеја његовој забуни. Никад га раније није видела збуњеног. Увек је био младић који се сигурно кретао у друштву, који је владао собом и био безбедан и непобедив у свом оклопу од јужњачког лепог понашања. Она се дивила тој елегантној љуштури. Али ју је забављало да га једном затекне без ње, да га види збуњеног, како црвени и замуцкује као какав дечак. Забављало је и допадало јој се; волела га је још више што може да буде и мали дечко као и углађени, друштвено искусни младић. — За мене? — подражавала га је смејући се. — Да ли вам се допада? — Глас јој се промени; постаде озбиљна. — Хтела сам да имате нешто што би вас подсећало на прошлу ноћ. — Тонино је узе за руке и пољуби их ћутећи. Она га је примила са тако природном веселошћу, тако неусиљено као да се ништа није десило, и стога су нежне алузије на догађаје од прошле ноћи (брижљиво припремљене док се пео уз брдо) остале неизговорене. Бојао се да не каже нешто погрешно и не увреди је. Али сад је сама Моира раскинула чвор. — Не треба заборавити своја добра дела — продужила је она, препуштајући му своје руке. — Хоћете ли се, сваки пут кад будете узели цигарету из ове кутије, сетити како сте били добри и љубазни према једној смешној и шашавој малој луди? Тонино је дотле имао времена да поврати свој сигурни став. — Сетићу се најлепше, најдивније... — Држећи још њене руке у својим, он је погледа ћутећи, али речито. Моира одговори осмехом. — Моира! — Она паде у његово наручје. Склопи очи и препусти се снажном обручу његових руку, мека и опуштена уз његово чврсто тело. — Волим те, Моира. — Осетила је топао дах његовог шапата на образу. — Ti amo. — Одједном се његове усне нађоше опет на њеним, љубећи је жудно, нестрпљиво. Између пољубаца чула је његов страсни шапат. — i amo pazzamente... piccina... tesoro... amore... cuore... — Изречена италијанским језиком, његова љубав је изгледала некако нарочито јака и дубока. Ствари описане на страном језику и саме постају
258 унеколико нарочите. — Amami, Moira, amami. Mi ami un po? — Био је упоран. — Мало, Моира — волиш ли ме мало? Она отвори очи и погледа га. Потом наглим покретом узе његово лице у своје шаке, привуче га ниже и пољуби у уста. — Да, — прошапута — волим те. — А потом га благо одгурну од себе. Тонино је хтео још да је љуби. Али Моира заврте главом и извуче се из његових руку. — Не, не, — молила га је озбиљно и одлучно — немојте сад све да покварите. Дани су пролазили, топли и златни. Лето се ближило. Невидљиви славуји певали су у свежим вечерима. — L’usignuolo — шапутала је Моира меко самој себи, слушајући певање. — L’usignuolo. — На италијанском су чак и славуји изгледали боље. Сунце је било зашло. Они су седели у малом хладњаку у дну баште, посматрајући предео који је тонуо у мрак. Беле сеоске куће и виле доле на падини истицале су се оштро из помрчине маслињака, као да су добиле неко дотле непознато, ново значење. Моира уздахну. — Тако сам срећна — рече. Тонино је узе за руку. — Просто је смешно колико сам срећна. — Јер, размишљала је она, ипак је мало смешно бити тако срећан без неког разлога. Џон Тарвин ју је научио да човек може бити срећан само кад ради нешто „интересантно“ (како се он изразио), или кад је у друштву људи са којима „вреди дружити се“. Тонино није био нека значајна личност, и хвала богу! А ићи на излете није било баш „интересантно“ у Џоновом смислу те речи; па ни разговор о преимућствима ових или оних марака аутомобила; ни поучавање Тонина у шофирању; ни обилажење радњи; ни расправљање проблема нових завеса за салон; па, уосталом, ни седење у хладњаку и ћутање. Али, и поред тога, или баш због тога, она је била срећна, срећом коју никад раније није познала. — Смешно, колико сам срећна — понављала је. Тонино пољуби њену руку. — И ја сам — рече. И то није била само учтивост. Он је на свој начин био заиста срећан с њом. Свет му је завидео кад га је виђао поред ње у величанственим жутим колима. Била је врло лепа и елегантна и врло много одавала странкињу; био је горд што га виде с њом. Па онда, табакера, па златом окован штап с дршком од агата који му је
259 поклонила за рођендан... Сем тога, она му је збиља била врло драга, заиста је на неки нејасан начин био заљубљен у њу. Није је узалуд држао у рукама и миловао у тами оне бурне ноћи. Нешто од оне дубоке и страсне нежности која се нагло родила из ноћи и њиховог топлог, невидљивог додира остајало је и даље у њему — остајало је чак и пошто су телесне жеље које је она тада изазвала биле задовољене код других жена. ( А под Бертовим искусним руководством оне су заиста биле често задовољаване.) Да није било Бертових подсмешљивих примедби поводом тог још увек платонског карактера његове везе с њом, он би био савршено задовољан. — Alle donne piace sempre la violenza — постављао је Берто опште правило. — Оне жуде да буду бачене на кревет. Ти не знаш да водиш љубав, јадни мој младићу. — И онда би истакао сопствена постигнућа као примере које треба следити. За Берта је љубав била нека врста разблудне освете женама за злочин њихове чедности. Подстакнут подсмесима свог пријатеља, Тонино је још једном покушао да у потпуности наплати оправку осигурача оне бурне ноћи. Али је шамар који је добио био тако звучан, а глас којим му је Моира запретила да га никад више неће видети ако се не буде пристојно понашао тако убедљиво строг, да он више није поновио свој напад. Ограничио се на то да направи тужан изглед и да се жали на њену свирепост. И мада му је понекад лице било издужено, он је ипак био срећан с њом. Срећан као мачка крај огњишта. Кола, кућа, њена елегантна страначака лепота, сјајни поклони које му је давала, све га је то одржавало у задовољном предењу. Пролазили су дани и недеље. Моира би волела кад би живот увек текао тако, као бистра, весела речица, која би гдегде имала по који затон тихе сентименталности, али нигде не би била опасно дубока или узбуркана, не би имала ни падове, ни ковитлаце, ни брзаке. Желела је да њен живот остане увек оно што је био у том часу — као каква игра с једним другом који јој је пријатан и који је осећајно узбуђује, играње живота и љубави. Кад би само ти срећни часови играња могли потрајати заувек.
260 Одлуку да они не потрају донео је Џон Тарвин. „Учествујем на цитолошком конгресу Рим, задржаћу се који дан на пролазу, стижем четвртак, волим те, Џон“. Тако је гласио телеграм који је Моира затекла једне вечери кад се вратила у вилу. Прочита га и одједном осети потиштеност и страх. Зашто долази? Он ће све покварити. Ведро вече јој се смрачи пред очима; срећа која се преливала из ње док се са Тонином враћала из дивне шетње по Апенинима сад наједном пресуши. Њена туробност прекри уназад и ону плаву и златну лепоту планина, замрачи сјај цвећа, пригуши сав смех и разговор тога дана. „Зашто да дође?“ питала се она у јаду и једу. „И шта ће се десити, шта ће сад бити?“ Било јој је хладно, губила је дах и од тог страховања и неизвесности осећала се скоро болесна. Кад ју је угледао на станици, Џоново лице обасјало се истог тренутка са свих сто свећа јачине нежности и дражи. — Мила моја! — Глас му је био меден и дрхтав. Он се наже; Моира се укочи и пусти да је пољуби. Приметила је са одвратношћу да су му нокти прљави. Уплашена од помисли на обед са њим насамо, позвала је била Тонина на вечеру. Уз то, хтела је да га Џон упозна. Сакрити од Џона да постоји Тонино значило би признати да у њеним односима с њим има нечег рђавог. А није било ничег. Желела је да се Џон с њим упозна сасвим обично, природно, као нешто што се по себи разуме. Друго је питање било да ли ће му се Тонино допасти кад га буде видео. У том погледу Моира је осећала доста сумњи. Оно што се десило потврдило их је. Џон се испрва побунио кад је чуо да је позвала госта. Њихово прво вече — како је могла? Глас му је дрхтао — меден и у свађи. Морала је да саслуша изливе осећајности. Али доцније, кад је дошло време вечере, он је уврнуо тај узбудљиви тон и постао поново научник. Оштроумно знатижељан, с безизразно интелигентним лицем, Џон је испитивао госта о свим интересантним и значајним стварима које су се збивале у Италији. Каква је стварно политичка ситуација? Како се показује нови школски систем? Шта се мисли о реформисаном казненом законику? О свим тим питањима Тонино је, наравно, много мање знао него његов испитивач. Италија коју је
261 познавао била је Италија његових другова и његове породице, Италија дућана, кафана, девојака и свакодневне борбе за новац. Сва она историјска, безлична Италија, о којој је Џон тако проницљиво читао у најугледнијим часописима, била је њему потпуно непозната. Његови одговори на Џонова питања били су детињасто бесмислени. Моира је седела и слушала нема од јада. — Збиља, шта налазиш у том младићу? — упита њен муж кад се Тонино поздравио. — Ја сам добио утисак да је изванредно незанимљив. Моира не одговори. Настаде ћутање. Џон одједном одврну свој нежни, заштитнички, чежњиво супружански осмех. — Време је да се леже, срце моје — рече. Моира га погледа и у очима му виде онај израз који је тако добро знала и од којег је стрепела. — Срце моје понови он; видело се да је ландсирски пас љубавнички расположен. Он обви руке око ње и наже се да је пољуби. Моира задрхта — али беспомоћно, немо, не знајући како би побегла. Он је поведе. Кад ју је Џон напустио, остаде будна до дубоко у ноћ, сећајући се његове ватре и његових сентименталности са грозом која се с протеком времена само повећавала. Најзад наступи сан и ослободи је. Пошто је био археолог, стари сињор Барђони био је неоспорно „интересантан“. — Али он је смртно досадан — рече Моира кад јој муж сутрадан предложи да оду да га посете. — Какав му је глас! И како само прича без престанка! Па она брада! А већ његова жена! Џон поцрвене од љутине. — Не буди дете — одсече, заборављајући колико му се свиђала њена детиња нарав кад год није сметала његовом задовољству или пословима. — У сваком случају, вероватно да нема човека који више од њега зна о Тоскани у средњем веку. Али крај све средњовековне Тоскане Џон је морао да га посети без ње. Провео је један сат ванредно корисно ћаскајући о романистичкој архитектури и ломбардијским краљевима. Али пред одлазак разговор некако скрете у другом правцу;
262 узгред, као случајно, помену се Тонино. То је сињора хтела да он буде поменут. Њен муж је био против тога, убеђивао ју је да је незнање благословено. Али сињора Барђони је волела скандале, и пошто је била средовечна, ружна, завидљива и пакосна, била је пуна праведног гнева против те младе жене и лицемерних симпатија према мужу који је можда био преварен. Јадни Тарвин, понављала је она упорно — треба га упозорити. И тако је стари, с много обзира, и као да ништа нарочито неће да каже, пустио неколико стрелица. Идући замишљено натраг ка Белогарду, Џон се осећао нелагодно. Он није замишљао да је Моира неверна, нити да ће можда бити. Такве ствари дешавају се само другом свету. Моири се очевидно свиђа тај незанимљиви младић; али ипак, крај све своје детиње нарави, Моира је цивилизовано биће. Сувише је добро васпитана да би учинила неку глупост. Сем тога, размишљао је, сећајући се прошле ноћи, сећајући се свих протеклих година њиховог брака, она није темпераментна; не зна шта је страст, потпуно је без чулности. Њена урођена незрелост појачаће њене принципе. Али док се за малолетнике може претпостављати да су чедни, не може се претпостављати (и то је оно што је узнемиравало Џона Тарвина) да се умеју снаћи у свету. Моира се не би упустила с неким у љубав; али би лако могла дозволити да је неко превари. Стари Барђони је био врло дискретан и опрезан; али је било очигледно да је тог младића сматрао авантуристом који гледа да извуче неку корист где год може. Џон се намршти и угризе се за усну. Код куће нађе Моиру и Тонина где надгледају намештање нових кретонских прекривача за столице у салону. — Пазите, пазите — говорила је Моира тапетару кад је Џон ушао. Чувши звук његових корака, она се окрете. Чинило се као да је неки облак смрачио ведрину њеног лица кад га је угледала; али се напреже да одржи своју веселост. — Ходи, погледај, Џоне — позва га. — Ово је као кад нека врло дебела стара госпођа облачи врло уску хаљину. Баш је смешно. Али се Џон није придружио њеном смеху; лице му је било покривено маском камене озбиљности. Достојанствено приђе столици и седе, овлаш климну главом Тонину и тапетару, и
263 остаде да посматра њихов рад као да је стран човек, и то још непријатељски расположен. Гледајући како Моира и Тонино причају и смеју се, дође му да побесни. „Одвратни мали авантурист“, рече у себи, с крволочним гневом иза своје маске. — Прилично лепа материја, зар не? — упита га Моира. Он само нешто прогунђа. — И врло модерна — додаде Тонино. — Овдашње трговине су врло модерне — продужи он, с оним мало дирљивим хвалисањем савременошћу које је карактеристично за становнике земље са мало купатила а много старих споменика. — Збиља? — рече Џон подсмешљиво. Моира се намршти. — Не можеш да замислиш колико ми се Тонино нашао при руци — рече она са прилично жара. Тонино поче ватрено да одриче да ју је ма чим задужио. Џон Тарвин га прекиде. — О, ја нимало не сумњам да ти се он нашао при руци — рече истим оним подсмешљивим тоном и с мало презривим смешком. Настаде нелагодно ћутање. Затим се Тонино опрости. Чим је он изишао, Моира се окрете мужу. Лице јој је било бледо, усне су јој подрхтавале. — Како се усуђујеш да на тај начин говориш са једним од мојих пријатеља? — упита га гласом који је љутина чинила несигурним. Џон се разјари. — Зато што сам хтео да га се отресем — одговори; маска је сад била збачена, беснило на његовом лицу било је обнажено. — Одвратно је да се такав човек мота око куће. Авантурист. Искоришћује твоју незрелост. Живи на твој рачун. — Тонино не живи на мој рачун. А, уосталом, шта ти о томе знаш? Он слеже раменима. — Чује се понешто. — А, то су те маторе будале, је ли? — Она је мрзела породицу Барђони, заиста ју је мрзела. — Место да си захвалан Тонину; шта си ти икад учинио, Џоне? Ти, с твојим проклетим туморима и твојим досадним, старим Фаустом! — Њен глас је секао презиром. — Просто си ме пустио да потонем или да испливам. А кад дође неко други и буде само човечански
264 љубазан према мени, ти га вређаш. И побесниш од љубоморе због моје најобичније захвалности. X Џон је добио времена да поново намести своју маску. — Ја уопште не бесним — рече, обуздавајући љутину и говорећи полако и хладно. — Ја само не желим да паднеш у канџе лепушкастих, црномањастих подводача из напуљског подземља. — Џоне! — Чак и ако је то падање платонско — продужи он. — У што сам сигуран. Али, не желим ни да се платонски подводачи мотају около. — Говорио је хладно, лагано, са одређеном намером да је увреди колико год више може. — Колико ти је досад већ извукао? Моира не одговори, окрете се и излете из собе. Тонино је био сишао у подножје брега кад га упоран, више пута поновљен звук аутомобилске трубе натера да се окрене. Велика жута кола била су баш ту, иза њега. — Моира — узвикну он зачуђено. Кола се зауставише крај њега. — Уђите — нареди она скоро бесно, као да је љута на њега. Он учини као што му је било речено. — Куда сте то намислили да идете? — упита је. — Не знам. Ма куда. Пођимо за Болоњу, кроз планине. — Али ви сте и без шешира и без капута — примети он. Она се само насмеја, стави кола у покрет и појури пуном брзином. Џон је провео вече у самоћи. У почетку је пребацивао себи. „Није требало да тако грубо говорим“, размишљао је кад је чуо за Моирин нагли одлазак. Кад се буде вратила, рећи ће јој многе лепе, нежне речи да би поправио оне грубости. А потом, пошто се помире, он ће јој благо, очински, причати о томе како је опасно имати рђаво друштво. Сама помисао на оно што ће јој рећи учини да се његово лице обасја дивним осмехом. Али кад је три четврти часа после уобичајеног времена сео да вечера, сам, јело које је сувише дуго било на ватри, расположење му се промени. „Ако баш хоће да се дури“, рече он у себи, „нека је нек се дури“. И уколико су часови пролазили, његово срце је
265 постајало тврђе. Изби поноћ. Његова љутина поче да се ублажава извесним страховањем. Да јој се није нешто десило? Био је брижан. Али је ипак отишао да легне, из принципа, одлучно. Двадесет минута доцније чуо је Моирин корак на степеницама и потом њена врата која су се затворила. Вратила се; ништа се није десило; био је сад још више озлојеђен на њу што јој се ништа није десило. Хоће ли доћи да му пожели лаку ноћ? Чекао је. За то време Моира се свлачила, расејано, механички. Мислила је на све што се десило у тој вечности откако је отишла од куће. Онај чаробни залазак сунца у планини! Сваки гребен окренут западу био је ружичасто позлаћен; испод њих се пружала провалија сва у плавој сенци. Стајали су ћутећи и посматрали. „Пољуби ме, Тонино“, прошапутала је одједном, и под његовим уснама нека слатка стрепња прострујала јој је жилама. Она се стиште уз њега; његово тело, чврсто и снажно, било је у њеном загрљају. На свом образу осећала је откуцаје његовог срца, као нешто што је имало свој посебан живот. Дам, дам, дам — тај живот који је откуцавао није био живот њој познатог Тонина, Тонина који се смејао, ласкао и доносио цвеће; то је био живот неке тајанствене, одвојене силе. Са том силом је обични, познати Тонино био у некој вези, али скоро безначајној. Она лако задрхта. Тајанствено и страшно. Али то страшно било је у неку руку и привлачно, као тамна провалија која мами. „Пољуби ме, Тонино, пољуби ме“. Светлост се гасила; брегови су се претварали у безобличне равне површине које су се оцртавале према небу. „Хладно ми је“, рече она најзад, дрхћући. „Хајдемо“. Вечерали су у малој крчми, високо горе, између два кланца. Била је већ ноћ кад су се одвезли одатле. Он је обгрли и пољуби је у потиљак, а њена подсечена коса на том месту бола му је усне. „Отераћу кола у јарак због тебе“, смејала се она. Али Тонину није било до смеха. „Моира, Моира“, понављао је; а у његовом гласу осећало се као неко самртничко мучење. „Моира“. Најзад, на његова болна преклињања, она заустави кола. Изиђоше. Како је тешка помрчина била под кестеновима!
266 Моира свуче и последњи део одеће и нага пред огледалом погледа своју слику. Њено бледо тело изгледало је исто које је увек било; а, у ствари, било је друкчије, ново, тек што се родило. Џон је још чекао, али му жена не дође. „У реду онда“, рече у себи, мало озлојеђен и љут под маском боговског спокојства и праведности, „нека се дури ако хоће. Саму себе тиме кажњава“. Угаси лампу и спреми се да заспи. Ујутру отпутова без поздрава у Рим на цитолошки конгрес; то ће је научити памети. Али је Моирина прва помисао, кад је чула да је отишао, била „Хвала богу!“ А онда, одједном, би јој га мало жао. Сиромах Џон! Као мртва жаба, галванисан; мрда, али не живи. Заиста је јадан. Она је била тако богата срећом да је могла да га сажаљева. А у извесном смислу била му је и захвална. Да није дошао, да се није тако неопростиво понашао, између Тонина и ње ништа се не би догодило. Јадни Џон! Но, у сваком случају, њему није било лека. Низали су се ведри, сунчани дани. Али Моирин живот није више текао сличан бистрој плиткој речици, као пре Џоновог доласка. Сада је река била узбуркана, било је места дубоких и мрачних. А љубав више није била играње с пријатним другом; била је жестока, свеобухватна, скоро страшна. Тонино је за њу постао све. Она га је видела без престанка пред собом — његово лице, његове беле зубе, његову црну косу, његове руке, тело. Желела је да буде с њим, да осећа његову близину, да га додирује. Сатима би гладила његову косу, разбарушила би је и поново уређивала, на чудне начине, терајући је навише као у каквог страшила, или са шишкама пуштеним около, или увијајући је у мале рогове. А кад би начинила нешто нарочито смешно, пљескала би рукама и смејала се, смејала док јој сузе не би потекле низ образе. — Кад би само могао да се видиш! — Увређен њеним смехом, Тонино би се бунио: — Играш се са мном као да сам лутка — и лице би му добило мало смешан израз љутитог достојанства. Са Моириног лица ишчезао би смех, и она би се са суровом, скоро свирепом озбиљношћу нагла њему и љубила га без речи, жарко, непрекидно. И кад није био ту, ипак је неминовно био поред ње, пратио је као што прати немирна савест. Њене самоће биле су
267 непрекидна размишљања о једној истој теми — о њему. Понекад је чежња за његовим опипљивим присуством била сувише болна да би се могла поднети. Не обзирући се на његова упутства, кршећи обећања, телефонирала би му да дође, одвезла би се да га потражи. Једном, око поноћи, Тонина у хотелу позваше да сиђе из своје собе јер једна дама жели да говори с њим. Он сиђе и нађе њу у колима. — Нисам могла друкчије, нисам могла — узвикивала је да би се извинила и ублажила његову срџбу. Тонино се није дао умирити. Доћи тако усред ноћи! То је лудило, скандал! Она је седела и слушала, бледа, дрхтавих усана и сузних очију. Најзад је заћутао. — Али, Тонино, кад би само знао, — прошапутала је — кад би само знао... — Она узе његову руку и пољуби је покорно. Кад је Берто чуо за добре вести (јер Тонино му је, поносито, одмах испричао), био је радознао да ли је и signora forestiera онако хладна као што се претпоставља за све северњачке жене. — Macché! — порекао је одлучно Тонино. Напротив. И онда се два млада спортиста упустише надугачко у питање љубавних температура, расправљајући га технички, стручно. Тонинова усхићења нису ишла тако далеко као Моирина. Што се њега тиче, такве ствари су се већ и раније дешавале. Моирина страст није се смањивала услед задовољења, већ би се пре рекло да се повећавала, пошто је задовољење било за њу нешто сасвим ново, у суштини право откровење. Али, услед чега је њена страст расла, услед тога је његова опадала. Он је постигао што је желео; његова жудња, зачета оне ноћи и оним додирима (стишавана у међувремену разним спортским ловачко-љубавним подвизима предузиманим са Бертом), била је испуњена. Моира више није била нешто жељено и недокучиво, већ задобијено и познато. Она се предајом спустила на ниво свих осталих жена са којима је он водио љубав; била је само једна птица више у ловчевој великој торби. Изменило се и његово држање према њој. Стална близина почела је да отупљује његову удварачку учтивост; понашање му је постало немарно као у мужа. Кад би се нашао с њом пошто, је неко време није видео, он би је ословио са „Ebbene, tesoro“, доброћудним и неромантичним тоном, и потапшао би је два-
268 три пута по рамену или леђима, као што се тапше коњ. Пуштао ју је да сама свршава своје послове, па чак и његове. Моира је била срећна да га служи. Њена љубав према њему ишла је до понижавања, бар у једном погледу. Била му је одана као псето. Њено обожавање је Тонину било врло угодно док се изражавало у свршавању његових послова, саглашавању у свему са њим и прављењу поклона. — Али, драга моја, немој, не смеш то да чиниш — протестовао је сваки пут кад би му нешто дала. Па ипак је примио једну бисерну иглу за машну, дијамантску дугмад за манжете, спортски сат на ланцу, од злата и платине. Али се Моирина преданост изражавала и на други начин. Љубав тражи колико и даје. Она је желела много — његово срце, његово физичко присуство, његово миловање, његове исповести, његово време, његову верност. У својој псећој оданости била је прави тиранин. Мучила га је својим обожавањем. Тонину је њена прекомерна љубав досађивала и љутила га. Свезнајући Берто, коме је саопштио своје невоље, саветовао му је да буде чвршћи. Жене треба држати на узди и то чврсто, рекао је он. И ако је човек мало грубљи, више ће га волети. Тонино је послушао његове савете и, изговарајући се послом и друштвеним обавезама, смањио број својих посета. Баш је било олакшање одахнути мало од њеног досађивања. Моира се узнемири и поклони му ћилибарску муштиклу. Он се бунио, примио, али јој није узвратио чешћим одлажењем. Ништа бољи успех нису постигла ни дијамантска дугмад за кошуљу. Он је неодређено и звучним фразама причао о својој каријери и потреби да ради без престанка; то му је било извињење што не долази чешће к њој. Једно после подне било јој је наврх језика да му каже да ће она бити његова каријера, да ће му дати све што жели, ако само... Али се сети мрских Џонових речи и уздржа се. Било би јој грозно ако би он сасвим спремно, без тешкоћа прихватио ту понуду. — Остани са мном вечерас — молила га је, обавијајући руке око његовог врата. Он је пусти да га пољуби. — Волео бих да могу да останем — рече лицемерно. — Али вечерас имам један важан посао. — Тај важан посао био је партија билијара с Бертом.
269 Моира га за тренутак погледа ћутећи; затим спусти руке с његових рамена и окрену се. Угледала је у његовим очима досаду која је готово прелазила у одвратност. Лето је све више освајало; али у Моириној души није било унутарње светлости која би ишла укорак са сунчевом. Дани су јој пролазили у јаду, који се изражавао час узрујањем а час потпуном безвољношћу. Њени нерви су опет почели да воде свој неодговорни живот, одвојен од њеног. Без довољно разлога и против своје воље, нашла би се одједном у бесу, плачу или смеху, које не би могла да савлада. Кад јој је Тонино долазио, она је скоро увек, упркос свим својим одлукама, била или огорчено љута или у хистеричном плачу. „Што се тако понашам?“ питала се сама у очајању. „Зашто тако говорим? Ја сама чиним све да ме он омрзне“. А кад би он следећи пут дошао, она би се баш исто тако понашала. Као да је неки злодух ушао у њу. Уз то, она није била болесна само душевно. Кад би сувише брзо потрчала уз степенице, срце би јој за тренутак престало да куца а пред очима би видела неки тамни ковитлац. Скоро свакодневно је имала главобоље, изгубила је апетит и није могла да свари оно што би појела. На омршавелом и пожутелом лицу очи су јој постале огромне. Гледајући се у огледалу чинила се самој себи гадна, остарела, грозна. „Није ни чудо што ме мрзи“, помислила би тада и сатима премишљала о томе како му је постала физички одвратна, како он не може више да је гледа ни да је додирне, како она квари ваздух својим дахом. Та мисао је није напуштала и била је неизрециво болна и понижавајућа. — Questa donna — пожалио би се Тонино са уздахом кад би се вратио од ње. Па што је не напусти? Берто је сав био за одлучне мере. Тонино је одговарао да нема’ храбрости; јадница би била сувише несрећна. Али, поред тога, он је уживао у добрим вечерама, у шетњама у велелепним колима и у примању скупоцених поклона. И тако с, он ограничио на вајкање и на став хришћанског мученика. Једно вече његов стари пријатељ Карло Менарди упозна га са својом сестром. После тога, он је своје мучеништво издржавао с још мање стрпљења. Лујза Менарди имала је само седамнаест година, била је свежа, здрава, изазивачки лепа, с црним, живахним очима које су
270 много казивале и дрским језиком. Тонинови пословни састанци постали су чешћи него икад. Моира је била остављена да у самоћи распреда страшну тему о својој сопственој одвратности. А онда се, одједном, Тониново држање према њој поново измени. Опет постаде нежан, усрдан, пун старања и обзира. На њене сузе није више тврдо слегао раменима, нити се љутио на њену хистеричну љутњу; био је стрпљив и пун љубазне и веселе благости. Постепено, неком врстом духовне заразе, и она постаде нежна и блага. Готово против саме себе — јер је злодух у њој био непријатељ живота и среће — она је опет изишла на светлост дана. „Мили сине“, писао је стари Вазари у свом речитом и узнемиравајућем писму, „ја нисам човек који се слабићки жали на судбину; цео мој живот био је дело вере и непоколебљиве воље. Али има удараца под којима и најснажнији може посрнути — удараца који...“ Још неколико страна продужавало се у истом смислу. Тешка и неугодна чињеница која се појављивала испод те речитости била је да је Тонинов отац шпекулисао на Напуљској берзи и то неуспешно. На дан првог у идућем месецу мораће да плати неких педесет хиљада франака више него што је у стању да прикупи. Са Гранд хотел Риц-Карлтоном биће свршено; можда ће морати да прода и ресторан. Може ли Тонино нешто да учини? — Је ли могуће — рече Моира са уздахом среће. — Изгледа сувише добро да би било истинито. — Она се приви уз њега; Тонино је љубио њене очи и говорио нежне речи. Месечине није било; тамноплаво небо било је начичкано звездама; свици су ковитлали међу маслинама, светлуцајући и гасећи се, слични каквом звезданом свемиру који је пао у бунило. — Мила моја — рече он гласно, питајући се да ли би то био погодан тренутак да јој каже. — Piccina mia. — На крају одлучи да ствар одложи још за дан-два. Још дан-два, рачунао је, и она неће више ништа моћи да му одбије. Тонинов рачун је био тачан. Она му даде новац не само без колебања већ радо и весело. Устручавања је било код њега, устручавања да прими. Био је скоро у сузама док је узимао чек
271 и те сузе су биле изазване искреним узбуђењем. — Ти си анђео — рече дрхтавим гласом. — Спасла си нас све. — Моира се исплака љубећи га. Како је Џон могао онако нешто да каже? Плакала је и била је срећна. Чеку су биле приложене сребрне четке за косу — колико да покажу да тај новац није ниуколико утицао на њихов однос. Тонино је схватио ту пажњу и био је тронут. — Ти си сувише добра према мени, — понављао је — сувише добра. — Осећао се мало постиђен. — Хајдемо сутра на неки дужи излет — предложи она. Тонино се био договорио с Лујзом и њеним братом да иду у Прато. Али је био толико узбуђен да је мало требало па да прихвати Моирин позив и жртвује Лујзу. — У реду — поче он, а онда се одједном предомисли. На крају крајева, с Моиром може да изиђе било ког дана. А ретко је имао прилику да се проведе с Лујзом. Лупи се по челу и направи очајно лице. — Баш ни на шта не мислим! — узвикну. — Сутра очекујемо директора хотелског друштва из Милана. — Па зар мораш и ти да будеш на том састанку? — Авај! То је било врло тужно. Али је Моира тек сутрадан схватила колико је било тужно. Никад се није осећала тако усамљена, никад није тако ватрено жудела за његовим присуством и нежношћу. Њена незадовољена жудња претворила се у неиздржљиво неспокојство. Надајући се да ће побећи од те самоће и досаде којима је испунила кућу, башту, сав околни предео, она извуче кола и крену насумце, не знајући куда. Сат доцније нашла се у Пистоји, а и Пистоја јој је била исто тако мрска као и свако друго место; она крену натраг кући. У Прату је био вашар. Друм је био закрчен; ваздух је био испуњен маглом прашине и буком плех музике. На једном пољанчету близу улаза у град окретала се вртешка, светлуцајући на сунцу. Један коњ који се пропињао — укочи саобраћај. Моира заустави кола и баци поглед около — на ту гомилу, љуљашке које су се обртале; гледала је све то с хладним презиром и одвратношћу. Грозно! Кад одједном угледа Тонина на вртешци, на једном лабуду, с неком девојком у црвеном муслину, која је седела према њему, између белих крила и
272 повијеног врата. Музика је трештала: „Ал’ јадни мали, јадни мали, он баш ништа нема“. Лабуд се опет појави. Девојка у црвеном гледала је иза себе преко рамена и смејала се. Била је врло млада, лепушкаста и сва блистава од здравља. Тонинове усне су се покретале; шта ли је говорио иза тог зида од галаме? Моира је знала само да се девојка смејала; њен смех је био експлозија младог, чулног живота. Тонино диже руку и ухвати је за нагу, црнпурасту мишицу. Као каква планета с таласастом путањом лабуд још једном заокрену и изгуби се из вида. За то време, коњ који се пропињао био је умирен и кретање је опет било омогућено. Иза Моире једна аутомобилска сирена је упорно трубила. Али се она није мицала. Нешто у њеној души хтело је да се мучење понови и продужи. Сирена је и даље трубила. Она се није обзирала. Овог пута Тонино је угледа. Очи им се сретоше; са његовог лица одједном нестаде смеха. — Porca madonna! — дрекну разбешњени аутомобилист иза ње — зар не можете да се макнете с места? — Моира крену кола и појури напред прашњавим друмом. Чек је био у пошти; још увек је било могуће зауставити исплату, размишљао је Тонино. — Врло сте ћутљиви — рече Лујза, задиркујући га, док су се возили натраг ка Фиренци. Њен брат је седео напред, за управљачем; на потиљку очи није имао. Али је Тонино седео крај ње као дрвена лутка. — Што сте тако ћутљиви? Он је погледа озбиљна и укочена лица, које нимало није одвраћало на њена весела, боцкава изазивања. Уздахну; потом се напреже и осмехну се, али мало тужно. Рука јој је лежала на колену, са дланом навише, и изгледала жалосно тако незапослена. Чинећи савесно оно што се од њега очекивало, Тонино пружи своју руку и стеже њену. Око пола седам он је прислањао узајмљени мотоцикл на зид Моирине виле. Зазвонио је осећајући се као човек који за неки тренутак треба да издржи тешку операцију. Моира је лежала на кревету, лежала је ту откако је стигла; на њој је још био путнички капут, није скинула ни ципеле. Тонино уђе скоро немарно, правећи се безбрижан и весео, као да се ништа необично није догодило.
273 — Лежиш? — рече он зачуђено, брижним гласом. — Да те не боли глава? — Његове отрцане и смешне речи падоше у понор тешке, значајне тишине. Он са зебњом седе на ивицу кревета и стави руку на њено колено. Моира се не помаче, али јој је лице било окренуто зиду и лежала је непомична и удаљена. — Шта је то, мила моја? — Он је потапша умирујући је. — Ниси се ваљда узбудила што сам ишао у Прато? — продужи он с неверицом човека који је сигуран да ће добити одречан одговор на своје питање. Она и даље није ништа одговарала. То ћутање је било скоро горе од буре на коју се био спремио. У очајању, свестан да то ништа неће помоћи, он продужи да прича о свом старом пријатељу Карлу Менардију, који је дошао с колима по њега; и како је директор хотелског друштва одмах после ручка отишао — сасвим неочекивано — а он је мислио да је Моира свакако већ изишла; најзад је пристао да пође с Карлом и његовим друштвом. Наравно, да је знао да Моира није изишла, он би је позвао да пође с њима. Да је и она пошла, њему би било много пријатније. Глас му је био сладак, умилан, извињавајући. „Црномањасти подводач из напуљског подземља“. Џонове речи одјекивале су јој у свести. Значи, Тонину никад није било стало до ње, већ само до њеног новца. Она друга жена... Она угледа опет ону црвену хаљину која је била светлија од глатке, сунцем опаљене коже; Тонинова рука на голој, мркој мишици, онај блесак очију и зуба у смеху. А за то време, он је причао и причао, умилно, и сам његов глас је био лажан. — Иди — рече она најзад, не гледајући га. — Али, мила моја... ,— Нагнувши се к њој, он покуша да је пољуби у образ. Она се окрете и свом снагом га удари по лицу. — Змијо мала! — викну он разјарен болом. Извуче марамицу и притиште је на усну која је крварила. — Онда, добро — глас му је дрхтао од љутине. — Кад хоћеш да одем, отићи ћу. Са задовољством. — Он изиђе из собе тромим кораком. Врата се за њим залупише. Можда ипак све то није било тако рђаво као што је изгледало, помисли Моира, ослушкујући његове кораке који су се удаљавали; можда се она преварила. Подиже се и седе; на
274 жутом креветском прекривачу видела се мала црвена мрља — кап његове крви. И то га је она ударила. — Тонино! — зовну она; али кућа је ћутала. — Тонино! — она је звала и у исто време јурила низ степенице, кроз предсобље, све до улазних врата. Стигла је само да га види како на мотоциклу пролази кроз капију. Управљао је једном руком; другом је још увек притискивао марамицу на уста. — Тонино, Тонино! — Али он или није чуо или није хтео да чује. Мотоцикл се изгуби. А зато што је он отишао, што је био љут, што му је усна крварила, Моира одједном постаде убеђена да га је неправедно оптужила, да је сва кривица на њеној страни. У мучном неспокојству којим није могла да влада, појури гаражи. Било је од највеће важности да га стигне, да с њим говори, да га замоли за опроштај, да га преклиње да се врати. Она крену кола и изведе их из гараже. „Ако не будеш пажљива, једног дана ћеш склизнути са овог насипа“, опоменуо ју је Џон. „Завијутак је ужасан“. Излазећи из гараже, она је, као и обично, снажно окренула управљач. Али како је била сувише нестрпљива да буде с Тонином, у исто време је притиснула и папучицу за гас. Џоново пророчанство се испунило. Кола ударише самом ивицом насипа; под спољним точковима осушена земља се раздроби и одрони. Кола се страховито нагнуше, затетураше се за тренутак и затим преврнуше. Да их храст није задржао, стрмоглавила би се низ падину. Овако су пала само за стопу-две и зауставила се наслоњена боком на стабло, као да су пијана. Моира се извуче из кола продрмана, али неповређена и скочи на земљу. — Асунта! Ђовани! — Девојка и баштован дотрчаше. Кад су видели шта се десило, настаде граја од узвика, питања и примедби. — Зар не можете да их подигнете опет на друм? — наваљивала је Моира на баштована; јер је било неопходно, апсолутно неопходно да одмах нађе Тонина. Ђовани заврте главом. Требало би бар четири човека с полугама и једна коњска запрега...
275 — Онда телефонирајте по такси — нареди она Асунти и пожури у кућу. Кад би још остала с тим брбљивцима, почела би да вришти. Њени нерви опет почеше да живе својим засебним животом; стежући песнице она се трудила да их обузда. Попевши се у своју собу, седе пред огледало и поче да се маже смишљено, без журбе (хтела је да нервима наметне своју вољу). Утрља мало црвенила у своје бледе образе, намаза усне и стави пудер на лице. „Морам лепо да изгледам“, мислила је и метну на главу најелегантнији шешир. Шта је с тим таксијем? Борила се са својом нестрпљивошћу. „Торбицу“, рече у себи. „Требаће ми новац за такси“. Била је задовољна што је све предвиђала, што је била тако хладно практична упркос узнемиреним нервима. „Да, наравно, торбицу“. Али, где је торбица? Јасно се сећала да ју је бацила на кревет кад се вратила с вожње. Ту је није било. Погледа испод јастука, подиже прекривач. Можда је пала на земљу. Погледа испод кревета; нема торбице. Можда је ипак није ставила на кревет. Али је није било ни на столу, ни на камину, ни на једној од полица, нити у фиокама од ормана. Где, где“ где? И одједном јој сину страшна мисао. Тонино... Да ли је то било могуће? Тренуци су пролазили. Могућност се претварала у ужасну извесност. И лопов, одјекну јој у глави, као и Џонове речи. „Црномањасти подводач из напуљског подземља, црномањасти подводач из подземља...“ И лопов уз то. Торбица је била начињена од златних ланчића; у њој је било преко четири хиљаде лира. Лопов, лопов... Стајала је сасвим мирно, напрегнута, укочена, широм отворених очију. А онда се у њој нешто преломи, нешто се сруши. Она врисну као од каквог оштрог, неподношљивог бола. Кад су чули пуцањ, сви потрчаше уз степенице. Нашли су је на кревету, лица окренута надоле; још је дисала једва приметно. Али је била мртва пре него што је лекар стигао из града. На кревету који се налазио у удубљењу било је тешко уредити и обући тело. Кад су га помакли из угла, чуо се звук, као да је пало нешто тврдо, метално. Асунта се саже да види шта је пало.
276 — Њена торбица — рече. — Мора да се била заглавила између кревета и зида.
277 ПОРТРЕТ
278 — Слике, — рече господин Бигер — ви желите да видите слике? Добро, у нашим галеријама имамо сада врло интересантну мешовиту изложбу модерних слика. Француских и енглеских, знате. Муштерија диже руку и одмахну главом. — Не, не. Нећу ништа модерно — изјави с пријатним североенглеским нагласком. — Хоћу праве, старе слике. Рембранта и сер Џошуу Рејнолдса, и томе слично. — Одлично — сложи се господин Бигер. — Старе мајсторе. О, свакако, ми тргујемо и старим и модерним. — Знате, — рече други — купио сам прилично пространу кућу — племићки замак — додаде, значајно наглашавајући. Господин Бигер се осмехну; из тог једноставног човека избијала је нека простодушна искреност која је освајала. Питао се како ли је он дошао до новца. „Племићки замак“. Он је то рекао на заиста очаравајући начин. Ето, то је био човек који се од ропства пробио до племства, до стицања замка, од широке основе феудалне пирамиде до узаног врха. Његова сопствена историја и целокупна историја класа јасно су се изражавале у том и застрашеном и поносном наглашавању речи „племићки“. Али, странац је брзо настављао своју причу; господин Бигер није могао дозволити својим мислима да и даље блуде. — У кући таквог стила, — говорио је — и с положајем у друштву као што је мој, човек мора имати неколико слика. Старе мајсторе, знате; Рембранте и како-ли-се-још-зову. — Свакако, — рече господин Бигер — стари мајстор је симбол друштвене супериорности. — Баш то; — узвикну други, озарен — рекли сте баш оно што сам ја хтео да кажем. Господин Бигер се поклони и осмехну. Дивно је то наићи на неког ко мале ироније прима као трезвену озбиљност.
279 — Свакако, стари мајстори биће нам потребни само доле, у соби за пријем. Било би сувише лепо да их човек има и у спаваћим собама. — Заиста, сувише лепо — сагласи се господин Бигер. — У ствари, — настави Господар Замка — моја ћерка помало слика. И то врло добро. Дао сам већ неке њене ствари да се ураме, да бих их окачио у спаваћим собама. Корисно је имати уметника у породици. То вам уштеди куповање слика. Али, наравно, у приземљу морамо имати нешто старо. — Мислим да имам баш оно што желите. — Господин Бигер устаде и зазвони. „Моја ћерка помало слика“ — замислио је крупну, плаву жену, налик на какву келнерицу, од преко тридесет година а још неудату, и жељну потомства. Секретарица се појави на вратима. — Госпођице Прет, донесите ми венецијански портрет, онај из задње собе. Знате на који мислим. — Овде вам је врло удобно — рече Господар Замка. — Посао иде добро, надам се. Господин Бигер уздахну. — Криза — рече. — Ми продавци уметничких ствари осећамо то горе но ико. — Ах, криза. — Господар Замка се насмеја. — Предвиђао сам ја то цело време. Неки људи су, изгледа, мислили да ће добра времена вечито трајати. Какве будале! Ја сам све продао кад је талас био највиши. Ето зашто сад могу да купујем слике. И господин Бигер се насмеја. Ово је она права врста купца. — Волео бих да сам имао нешто да продам за време просперитета — рече он. Господар Замка се смејао док му сузе нису потекле низ образе. Кад је госпођица Прет поново ушла у собу, он се још смејао. Она је носила слику, пажљиво, држећи је обема рукама. — Ставите је на ногаре, госпођице Прет — рече господин Бигер. — А сад, — окрете се Господару Замка — шта мислите о овоме? Слика која се налазила пред њима на ногарима била је портрет-попрсје. Дебелог лица, беле коже, високих груди, у хаљини од плаве свиле, с дубоким наборима, особа на слици
280 била је типична италијанска дама из средине XVIII века. Углађен смешак играо је на напућеним уснама, а у једној руци држала је црну маску, као да ју је управо скинула после карневалског дана. — Врло лепо; — рече Господар Замка; али одмах додаде са сумњом — то не личи много на Рембранта, зар не? Све је тако јасно и сјајно. Код старих мајстора обично никад не можете ништа да видите, тако су тамни и замагљени. — Врло тачно — рече господин Бигер. — Али сви стари мајстори нису као Рембрант. — Претпостављам да нису. — Господара Замка је, очигледно, било тешко убедити. — Ово је венецијанско дело из XVIII века. Њихове боје су увек светле. Сликар је Ђанголини. Знате, он је млад умро. Зна се само за пет до шест његових слика. А ово је једна од тих. Господар Замка климну главом. Он је знао да цени вредност реткости. — Већ на први поглед се примећује утицај Лонгија — настави господин Бигер живахно. — А има нечег и од Розалбијеве морбидности у начину сликања лица. Господар Замка гледао је с нелагодношћу у господина Бигера, затим у слику, па опет у господина Бигера. Нема ничег непријатнијег него кад вам неко говори о стварима о којима зна много више од вас. Господин Бигер је користио своју предност. — Чудно је — продужи он — да се не види ништа од Тијеполовог манира. Зар и ви не налазите то исто? Господар Замка климну главом. Његово лице имало је туробан израз. Крајеви његових уста као у бебе опустише се. Готово се могло очекивати да ће ударити у плач. — Пријатно је — рече господин Бигер, попуштајући најзад — водити разговор с неким ко се заиста разуме у сликарство. А толико је мало таквих. — Овај, не бих могао рећи да сам баш потпуно проучио ту област — рече скромно Господар Замка. — Али, ја знам шта ми
281 се допада кад нешто видим. — Чим је осетио да се налази на сигурнијем тлу, лице му се одмах разведри. — Природан инстинкт — рече господин Бигер. — То је врло драгоцен дар. По вашем лицу могу да видим да га имате; то сам могао приметити још у тренутку кад сте ушли у галерију. Господар Замка био је одушевљен. — Заиста, ех — рече. Осећао је како постаје све већи, значајнији. — Стварно, морам рећи да је ово врло фини примерак сликарства. Врло фини. Али, у ствари, више бих волео неко историјски значајније дело, ако схватате шта хоћу да кажем. Нешто што нас подсећа на претке, знате. Портрет неког ко је имао сопствену историју — као Ане Болен, или Нел Гуин, или Војводе од Велингтона, или неког таквог. — Али, драги господине, управо сам хтео да вам кажем. Ова слика има историју. — Господин Бигер се наже напред и потапша Господара Замка по колену. Испод чупавих обрва, његове очи светлуцале су благонаклоним и задовољним сјајем. У његовом осмеху било је зналачке доброте. — За постанак ове слике везана је изванредна прича. — Ма шта кажете? — Господар Замка подиже обрве. Господин Бигер се завали у наслоњачу. — Госпођа коју овде видите — рече, показавши руком на портрет — била је жена четвртог грофа Хартмора. Породица је данас изумрла. Девети гроф је умро нема ни годину дана. До слике сам дошао кад је кућа продата. Тужно је гледати нестајање тих старих породичних домова. — Господин Бигер уздахну. Господар Замка је изгледао свечано, као да се налази у цркви. Завлада тренутна тишина; затим господин Бигер продужи измењеним тоном. — Судећи по његовим портретима које сам видео, четврти гроф је, изгледа, био сетан, тужан тип, дугуљастог лица. Човек га не може замислити младог; био је од оне врсте људи који увек изгледају као да им је педесет година. Његово главно интересовање у животу биле су музика и римске старине. Постоји један његов портрет на којем у једној руци држи флауту од слоноваче, док му се друга ослања на фрагмент римске резбарије. Најмање пола живота провео је путујући по Италији, трагајући за антиквитетима и слушајући музику. Кад
282 му је било око педесет пет година, изненада је закључио да је дошло време да се ожени. Ова госпођа била је његов избор. — Господин Битер показа на слику. — Његов новац и титула сигурно су надокнадили многе недостатке. Судећи по њеном изгледу, тешко је замислити да се леди Хартмор много интересовала за римске старине. А чини ми се да се није баш много занимала ни за уметност и историју музике. Волела је хаљине, волела је друштво, волела је коцкање, уживала је у удварању, волела је да се забавља. Изгледало је да се нови брачни пар не слаже баш најбоље. Али, они су избегавали отворен раскид. Годину дана по венчању, лорд Хартмор изненада одлучи да опет посети Италију. У Венецију стигоше почетком јесени. Венеција је за лорда Хартмора значила неограничену музику. Значила је свакодневне Галупијеве концерте у сиротишту Мизерикордија. Значила је Пучинија у Санта Марији. Значила је нове опере у Сан Моазу; значила је пријатне кантате у стотинама цркава. Значила је приватне концерте љубитеља; значила је Порпору и најбоље певаче Европе; значила је Тартинија и највеће виолинисте. За леди Хартмор Венеција је представљала нешто сасвим друго. Представљала је коцкање у Ридоту, балове под маскама, веселе вечеринке — сва уживања највеселијег града на свету. Живећи одвојеним животима, у Венецији су обоје могли бити готово бесконачно срећни. Али, лорду Хартмору једног дана паде на ум катастрофална идеја да поручи да му се изради женин портрет. Препоручили су му младог Ђанголинија као сликара који обећава, будућег славног уметника. Леди Хартмор је почела да позира. Ђанголини је био леп и смео, Ђанголини је био млад. Његова љубавничка техника била је исто тако савршена као и уметничка. Леди Хартмор је морала да буде неко надљудско биће да би успела да му одоли. Она је била само људско биће. — Као и ми, ех! — Господар Замка заби господину Бигеру прст међу ребра и насмеја се. Господин Бигер се учтиво придружи његовом весељу; кад се оно стиша, он настави. — На крају, они одлучише да заједно побегну преко границе. Живеће у Бечу, од Хартморовог породичног накита који ће леди брижљиво спаковати у своју
283 ташну. Накит Хартморових вредео је више од двадесет хиљада, а у Бечу, у време Марије Терезије, могло се лепо живети од интереса на двадесет хиљада. — Припреме су биле лако извршене. Ђанголини је имао пријатеља који им је све посвршавао — прибавио им је пасоше који су гласили на лажно име, изнајмио коње који ће их чекати на копну, ставио им на располагање своју гондолу. Они су одлучили да побегну на дан последњег позирања. Тај дан је дошао. Лорд Хартмор је, као и обично, довезао гондолом жену у Ђанголинијев атеље, оставио је тамо, у високој столици за моделе, и отишао да опет чује Галупијев концерт у Мизерикордији. Било је то у јеку карневала. Чак и усред дана људи су ишли под маскама. Леди Хартмор је носила маску од црне свиле — видите, на портрету, како је држи. Њен муж, мада није био букач и није одобравао карневалска пировања, више је волео да се потчини смешном обичају оних око њега него да привлачи пажњу својим издвајањем. Дуг црни огртач, огроман тророги црни шешир, дугоноса маска од беле хартије представљали су уобичајену опрему сваког угледног Венецијанца током тих карневалских недеља. Лорд Хартмор није волео да се истиче; и он се облачио на исти начин. Мора да је било нечег врло нескладног и неумесног у изгледу тог озбиљног енглеског племића свечаног лица, обученог у кловновску униформу веселе венецијанске маске. „Лакрдијаш у одећи Пулчинела“, тако су га љубавници називали међу собом; стара луда из вечне комедије, обучена у комедијаша. И тако, тог јутра, као што сам рекао, лорд Хартмор стиже као и обично у својој изнајмљеној гондоли, доводећи своју леди. А она је, под наборима свог широког огртача, носила малу кожну кутију у којој се, поређан на свиленим лежајима, налазио накит Хартморових. Седећи у малој, мрачној кабини гондоле, посматрали су како лагано промичу цркве, богато изрезбарене палате, високе сиромашне куће. Испод маске Пулчинела, глас лорда Хартмора говорио је озбиљно, полако, смирено. „Научник отац Мартин“, рече, „обећао је да ће ми учинити ту част да сутра дође да вечера с нама. Сумњам да ма ко други
284 зна више од њега о историји музике. Молим вас да се потрудите што више можете да му укажете нарочиту почаст“. „Можете бити сигурни да ћу то урадити, милорде“. Једва је могла да задржи весело узбуђење које је врило у њој. Сутра, у време вечере, они ће бити далеко — преко границе, с оне стране Горице, галопирајући путем за Беч. Јадни стари лакрдијаш! Али не, она га није ни најмање жалила. Уосталом, он има своју музику, он има своје старудије од поломљеног мермера. И она испод огртача још чвршће стеже ковчежић с накитом. Колико је њена тајна била забавна и узбудљива! Господин Бигер укрсти своје шаке и драматично их притисну на срце. Забављао је самог себе. Окрете свој дуги лисичји нос према Господару Замка и добродушно се насмеши. А Господар Замка се био сав претворио у уво. — Па? — упита он. Господин Бигер растави шаке и пусти их да падну на колена. — Тако — рече — гондола стиже до Ђанголинијевих врата, лорд Хартмор поможе жени да изиђе, одведе је горе до сликареве велике собе на првом спрату и предаде му је уз уобичајену формулу учтивости, а затим оде да чује Галупијев јутарњи концерт у Мизерикордији. Љубавници су имали добра два сата на располагању да обаве последње припреме. Кад је стари лакрдијаш сигурно ишчезао с видика, појави се сликарев услужни пријатељ, маскиран и увијен у огртач као и сви остали на улицама и каналима карневалске Венеције. Следила су грљења и руковања, а смех је одјекивао унаоколо; све је било тако дивно успело, ништа није изазвало ни најмању сумњу. Испод огртача леди Хартмор појави се кутија с накитом. Она је отвори: одјекнуше бучни италијански усклици чуђења и дивљења. Брилијанти, бисери, крупни Хартморови смарагди, копче с рубинима, дијамантске минђуше — сви ти сјајни, блистави предмети били су прегледани с љубављу, стручњачки испитани. Услужни пријатељ их процени на најмање педесет хиљада дуката. Љубавници усхићено полетеше једно другом у загрљај.
285 Услужни пријатељ их прекиде; требало је обавити још неколико последњих припрема. Морају отићи и потписати своје пасоше у Министарству полиције. Ох, пука формалност; али и то се мора обавити. А он ће за то време изићи да прода један од госпођиних дијаманата, да би набавио новац потребан за пут. Господин Бигер застаде да припали цигарету. Одби облак дима и настави. И тако они одоше, сви с маскама и огртачима, услужни пријатељ у једном правцу, сликар и његова љубавница у другом. Ах, љубав у Венецији! — Господин Бигер диже очи у екстази. — Јесте ли икад били у Венецији, и то заљубљени, господине? — упита Господара Замка. — Никад даље од Дијепа, — рече Господар Замка, одмахнувши главом. — Ах, онда сте пропустили да стекнете једно од највећих животних искустава. Никад нећете моћи потпуно и јасно схватити осећања мале леди Хартмор и уметника док су клизили дугим каналима, гутајући једно друго очима кроз отворе на маскама. С времена на време су се можда и пољубили — мада је то било тешко без скидања маске, а увек је постојала опасност да неко препозна њихова откривена лица кроз прозоре мале кабине. Ипак, не, — закључи господин Бигер размишљајући — претпостављам да су се ограничили само на узајамно посматрање. Али у Венецији, клизећи каналима, човек се готово може задовољити гледањем — само гледањем. Он руком помилова ваздух, и пусти да му глас утоне у тишину. Повуче два-три дима из цигарете, не говорећи. Кад продужи, глас му је био врло миран и равномеран. — Отприлике пола сата после њиховог одласка, пред Ђанголинијевим вратима заустави се једна гондола из које изиђе човек с маском од хартије, увијен у црн огртач, с неизбежним тророгим шеширом на глави, и попе се у сликареву собу. Била је празна. Портрет се љупко и помало самозадовољно смешкао с ногара. Али сликар није био пред њим, а седиште модела било је празно. Дугоноса маска је гледала по соби с безизразном радозналошћу. Лутајући поглед
286 заустави се најзад на кутији за накит која је отворена стајала на столу, тамо где су је љубавници неопрезно оставили. Дубоко усађене и, иза гротескне маске, тамно осенчене; очи дуго су и непомично посматрале тај предмет. Дугоноси Пулчинело као да је дубоко размишљао. Неколико минута доцније, на степеницама се зачуше кораци и два гласа који су се сложно смејали. Маскирани се окрену и поче да гледа кроз прозор. Иза њега, врата се отворише с буком; опијени раздраганошћу, љубавници улетеше у собу с веселом, насмејаном безбрижношћу. „Аха, caro amico! Већ си се вратио. Какве смо среће с дијамантом?“ Особа у огртачу стајала је крај прозора и није се мицала; Ђанголини је и даље весело брбљао. Око потписа није било никаквих потешкоћа, никаквих питања; пасоши су му у џепу. Могу одмах да крену. Леди Хартмор изненада прште у необуздан смех; није могла да се заустави. „Шта је?“ — упита је Ђанголини, смејући се такође. „Помислила сам“, задихано је говорила између напада раздраганости, „управо сам помислила на старог лакрдијаша како седи у Мизерикордији, свечан као буљина, слушајући — она се скоро загуши и речи одјекнуше крештаво и на силу, као да је говорила кроз сузе — слушајући досадне старе кантате старог Галупија“. Човек крај прозора полако се окрену. „На жалост, госпођо, — рече — учени маестро се јутрос није добро осећао. Концерт није одржан“. Он скиде маску. „И био сам тако слободан да се вратим раније но обично“. Дуго, сиво, озбиљно лице лорда Хартмора пркосно их је посматрало. Љубавници су га за тренутак гледали, неспособни да проговоре. Леди Хартмор принесе руку срцу; оно је уплашено лупало, а у стомаку је имала страшан осећај. Јадни Ђанголини постаде бео као његова маска од хартије. Чак и у тим данима озваничених „кућних пријатеља“, било је случајева кад су увређени и љубоморни мужеви прибегавали убиству. Али лорд Хартмор не учини ништа брутално ни недостојно. Озбиљно и
287 мирно, као што је чинио и све друго, одшета до стола, узе кутију с накитом, затвори је с највећом пажњом и рече: „Мислим да је ово моја кутија“. Стави је у џеп и изиђе из собе. Љубавници остадоше, гледајући упитно једно у друго. Завлада тишина. — Шта се затим десило? — упита Господар Замка. — Смиривање — одговори господин Бигер, климајући жалосно главом. — Ђанголини је рачунао да побегне с педесет хиљада дуката. Леди Хартмор, кад је размислила, није се баш нарочито допала помисао на љубав у некој колиби. Она најзад закључи да је женино место у кући — с породичним накитом. Али, да ли ће лорд Хартмор ту ствар видети баш у истој светлости? То је било питање, питање које ју је узнемиравало, обеспокојавало. Она одлучи да оде и сама види. Стигла је управо на време за вечеру. „Његова узвишена екселенција чека у трпезарији“, рече јој управитељ дома. Висока врата пред њом широм се отворише; она достојанствено ушета у собу, високо дигнуте главе — али с каквим страхом у срцу! Њен муж је стајао поред камина. Пође јој у сусрет. „Очекивао сам вас, госпођо“, рече и одведе је до њеног места. То је била једина примедба коју је икад учинио поводом тог догађаја. После подне послао је слугу да донесе портрет из сликаревог студија. И он је био део њиховог пртљага кад су, месец дана доцније, кренули за Енглеску. Прича се преносила са сликом из генерације у генерацију. Ја сам је чуо од једног старог породичног пријатеља прошле године, приликом куповања слике. Господин Бигер баци остатак цигарете у камин. Ласкао је самом себи да је ову причу врло добро испричао. — Врло занимљиво, — рече Господар Замка — заиста врло занимљиво. Сасвим историјски, зар не? Тешко да би се нешто боље уредило и с Нел Гуин или Аном Болен, зар не? Господин Бигер се насмеши неодређено, уздржано. Мислио је на Венецију — на руску грофицу која је становала у његовом пансиону, на китњасто дрво у дворишту, пред његовим
288 спаваћом собом, на јак, узбудљив мирис који је употребљавала (пресекао би вам дах кад бисте га први пут осетили); па онда купања на Лиду, па гондола, па кубе Спаса према замагљеном небу, које је изгледало баш онако као и кад га је сликао Гварди. Како је сад све то изгледало давно и далеко! Он је тада био скоро дечак; била је то његова прва велика авантура. Господин Бигер се нагло трже из сањарења. Господар Замка је нешто говорио. — Колико бисте тражили за ову слику? — питао је. Глас му је био одсечан, равнодушан; он је био врло обдарен за погађање. — Па, — рече господин Бигер, напуштајући са жаљењем руску грофицу и рајску Венецију од пре двадесет пет година — тражио сам хиљаду и за мање значајна дела. Али, вама бих ово дао и за седам стотина педесет. Господар Замка звизну. — Седам стотина педесет? — понови. — То је сувише. — Али, драги господине, — усправи се господин Бигер — помислите колико бисте морали да платите за једног Рембранта ове величине и квалитета — најмање двадесет хиљада. Седам стотина педесет уопште није много. Напротив, то је врло мало ако се узме у обзир вредност слике коју добијате. Ви сасвим добро можете оценити и видети да је ово врло фино уметничко дело. — Ох, ја то не поричем — рече Господар Замка. — Само кажем да седам стотина педесет фунти представљају велике паре. Охо! Мило ми је што моја ћерка црта. Помислите, кад би требало да и спаваће собе украсим сликама од седам стотина педесет фунти! — Он прште у смех. Господин Бигер се осмехну. — Морате се подсетити — рече — да у ствари врло добро улажете новац. Цене позним Венецијанцима скачу. Кад бих само имао слободног капитала... — Врата се отворише и унутра провири плава, коврџава глава госпођице Прет. — Господин Краули би желео да зна да ли вас може видети, господине Бигеру. Господин Бигер се намршти. — Реците му да чека — рече нервозно. Накашља се и окрете леђа Господару Замка. — Кад
289 бих само имао слободног капитала, свег бих га уложио у позне Венецијанце. И последњи пени. — Изговоривши те речи, питао се колико ли је пута убеђивао људе како би он цео свој капитал, кад би га имао, уложио у примитивце, кубисте, црначку скулптуру, јапанске бакрорезе... На крају, Господар Замка му написа чек на шест стотина осамдесет. — Ту причу могли бисте да ми откуцате — рече он стављајући шешир. — Било би то лепо испричати је гостима за вечером, зар не? Волео бих да имам тачне појединости. — О, свакако, свакако, — рече господин Бигер — појединости су најважније. Он испрати малог, округлог човека до врата. — Збогом.. Збогом. — Отишао је. Висок, блед младић с дугачким зулуфима појави се на вратима. Очи су му биле тамне и тужне; његов израз и цела појава деловали су романтично и истовремено изазивали помало и сажаљење. Био је то млади сликар Краули. — Извините што сте ме чекали — рече господин Бигер. — Због чега сте желели да ме видите? Господин Краули је изгледао збуњен, оклевао је. Како је само мрзео да чини такве ствари! — Чињеница је — рече најзад — да сам у страшној новчаној оскудици. Питао сам се да ли бисте можда хтели... да ли вам то не би било незгодно... да ми платите за оно што сам вам пре неки дан свршио. Страшно ми је жао што вас овако узнемиравам. — Ни најмање, драги мој. — Господин Бигер се сажали на тог јадника који није умео да се снађе. Сироти млади Краули био је беспомоћан као каква беба. — За колико смо се били погодили? — За двадесет фунти, мислим — рече стидљиво господин Краули. Господин Бигер извади новчаник. — Нека буде двадесет пет. — О, не, заиста, не бих могао. Веома много вам захваљујем. — Господин Краули поцрвене као девојка. — Да не бисте хтели
290 да видите неке од мојих пејзажа? — упита, охрабрен добродушношћу господина Бигера. — Не, не. Ништа више. — Господин Бигер неумољиво одмахну главом. — Модерне ствари не доносе паре. Али ваше репродукције старих мајстора — њих ћу узети, колико год ми их донесете. — Добовао је прстима по глатком рамену леди Хартмор. — Покушајте с још једним Венецијанцем — додаде. — Овај је пожњео велики успех.
291 ЗЕЛЕНИ ТУНЕЛИ
292 — У италијанским вртовима тринаестог века... — господин Безакот застаде да би се по други пут послужио ризотом који му принеше. — Изврстан ризото — примети. — Само онај ко је рођен у Милану може га приредити како треба. Тако кажу. — Да, тако кажу — понови господин Топс тужним гласом, који је имао призвук извињавања, па се и он послужи. — Што се мене тиче, — рече одлучно госпођа Топс — сматрам да је италијанска кухиња ужасна — не волим уље, нарочито кад је врело. Не, хвала. — Она се стресе пред понуђеним јелом. После првог залогаја господин Безакот спусти виљушку. — У италијанским вртовима тринаестог века — поче он изнова, правећи дугачком, бледом руком широк лук који се заврши хватањем за браду — правили су често врло пријатне зелене тунеле. — Зелене тунеле? — Барбара се нагло пробуди из свог дубоког ћутања. — Зелене тунеле? — Да, драга моја — рече њен отац. — Зелене тунеле. Засвођене стазе покривене виновом лозом или другим пузавицама. Оне су често биле врло дугачке. Али Барбара опет престаде да обраћа пажњу на оно што је он говорио. Зелени тунели — речи су допирале до ње кроз дубине сањарења, преко великих простора усамљености, узнемирујући је као необични звуци каквог чудног звона. Зелени тунели — каква дивна мисао. Није хтела да слуша како отац то објашњава до бесмисла. Он је све претварао у глупост; наопаки алхемичар који злато претвара у олово. Замишљала је пећине у великом акваријуму, широке видике између стена, ретку лелујаву траву и бледе, безбојне корале; бескрајни, тамни, зелени ходници с огромним, тромим рибама које су њима бесциљно тумарале. Чудовишта зелених глава,
293 избуљених очију и уста која су се тромо отварала и затварала. Зелени тунели... — Видео сам њихове слике у значајним рукописима тог периода — настави господин Безакот; још једанпут се ухвати за шиљату смеђу браду, поглади је и прочешља својим дугачким прстима. Господин Топс диже поглед. При покрету главе блеснуше његове округле наочари. — Знам шта мислите — рече. — Имам намеру да један такав тунел засадим овде, у мом врту. — Дуго ће трајати док све то израсте — рече господин Топс. — У овом песку, тако близу мора, моћи ћете да засадите само винову лозу. А она расте врло споро, заиста врло споро. — Он одмахну главом, и светлосне тачке дивље заиграше у његовим наочарима. Његов глас безнадежно клону, његови седи бркови клонуше, он сав клону. А затим се, одједном, исправи. На лицу му се појави бојажљив осмех, пун извињавања. Узврпољи се с нелагодношћу, Потом, одмахнувши брзо и одлучно главом, изговори цитат: Али иза себе увек чујем Како крилате кочије времена јуре. ; Говорио је полако, а глас му је подрхтавао. Увек му је причињавало болну тешкоћу да каже нешто значајније, нешто што није спадало у оно свакодневно; а какво богатство запамћених мисли, какви вешти нови обрти стално пролећу кроз његову главу! — То не расте баш тако споро — рече убедљиво господин Безакот. Он је тек био прешао педесет година, али је изгледало да има тридесет пет. Себи је давао још најмање четрдесет година живота; заиста, још није био ни почео да размишља о могућности нестајања. — Госпођица Барбара ће сигурно уживати у њему — у вашем зеленом тунелу. — Господин Топс уздахну и погледа преко стола у кћер свог домаћина. Барбара је седела с лактовима на столу, с брадом у рукама, гледајући укочено испред себе. До ње нејасно допре звук њеног имена. Окрену главу према господину Топсу и судари се с блеском његових округлих, испупчених наочара. На крају
294 зеленог тунела — она је збуњено гледала у сјајне кругове — лебделе су очи избуљене рибе. Прилазиле су лагано, све ближе, ближе, клизећи тамним подводним ходником. Суочен с тим непомичним погледом, господин Топс окрену главу. Какве мисаоне очи! Није се могао сетити да је икад видео очи тако пуне мисли. Неке мадоне из Монтање, размишљао је, врло су сличне њој: нежне мале главе мадона лако прћастих носева и врло, врло младих. Али он је био стар; проћи ће много година, ма шта Безакот тврдио, док лоза не порасте и не створи зелени тунел. Попи гутљај вина; а затим, несвесно, поче да грицка опуштене седе бркове. — Артуре! На звук жениног гласа господин Топс се трже, подиже салвет до уста. Госпођа Топс није дозвољавала грицкање бркова. А он је грешио само у тренуцима расејаности, као сад. — Маркиз Прамполини долази на кафу — рече изненада господин Безакот. — Готово сам заборавио да вам кажем. — Један од оних италијанских маркиза, претпостављам — рече госпођа Топс, која није била сноб, изузев у Енглеској. И истури браду, подсмехнувши се. Господин Безакот описа руком лук у њеном правцу. — Уверавам вас, госпођо Топс, да он припада веома старој и отменој породици. Пореклом су Ђеновљани. Сећаш ли се њихове палате, Барбара? Зидао ју је Алеси. Барбара га погледа. — О, да — рече расејано. — Алеси. Знам. — Алеси: Алеп — и злобни Турчин с чалмом. С чалмом; то јој се увек чинило врло смешно. — Неколико његових предака — продужи господин Безакот — истакли су се као вицекраљеви Корзике. Знатно су допринели угушењу побуне. Зар није чудно — он застаде и окрену се господину Топсу — што су симпатије увек на страни побуњеника? Каквих непријатних људи има на Корзици! Па Ирци, Пољаци, и остали њима слични. То ми се увек чинило потпуно излишно и апсурдно. — Зар то није, можда, помало и природно? — поче господин Топс бојажљиво и оклевајући; али његов домаћин настави, не слушајући га.
295 — Садашњи маркиз је — рече он — вођа месних фашиста. Они у тој области упорно и успешно раде на поштовању закона и реда и на држању нижих класа на њиховом месту. — Ах, фашисти, — понови госпођа Топс одговарајући. — Човек би пожелео да види нешто слично и у Енглеској. Јер са свим тим штрајковима... — Тражио је од мене новчани прилог за организацију. Даћу му, наравно. — Наравно. — Госпођа Топс климну главом. — Мој сестрић, онај који је био мајор за време рата, пријавио се као добровољац приликом последњег штрајка у рудницима угља. Знам да му је било жао што није дошло до борбе. „Тетка-Ани“, рекао ми је кад сам га последњи пут видела, .,ако дође до борбе, разбићемо их потпуно — потпуно“. У Алепу, фашисти, злобни и с чалмама, борили су се испод палми. То су биле палме, те зелене ћубасте перјанице, зар не? — Шта, данас нема сладоледа? Niente gelato? — упита господин Безакот кад девојка стави на сто компот од бресака. Кончета се извини. У селу се покварила машина која прави лед. И леда неће бити до сутра. — Каква штета — рече господин Безакот. — Troppo male, Concetta. Барбара их је видела под палмама: јурили су унаоколо, борећи се. Јахали су велике псе, а на дрвећу су стајале огромне шарене птице. — Господе боже, дете је заспало! — Госпођа Топс је држала тањир с бресквама. — Докле ћу још држати ово пред вама, Барбара? Барбара осети како је обли румен. — Опростите — промрмља и неспретно прихвати тањир. — Сањати по дану. То је рђава навика. — Којој сви ми подлежемо с времена на време — добаци господин Топс гласом пуним извињења, уз нервозан покрет главе. — Ти, можда, драги — рече његова жена. — Али ја не. Господин Топс спусти поглед на тањир и настави да једе.
296 — Marchese треба да стигне сваког тренутка — рече господин Безакот гледајући на сат. — Надам се да неће задоцнити. Примећујем да ми веома много смета свако одлагање поподневног одмора. Од ове италијанске жеге — додаде жалосним гласом — никад се не можемо довољно сачувати. — Ах, кад сам била са оцем у Индији, — поче госпођа Топс супериорним гласом — он је био у индијској цивилној управи, знате... Алеп, Индија — свуда палме. Параде великих паса, а и тигрова. Кончета уведе маркиза. Необично се радујем. Мило ми је што сам вас упознао. Говорите и енглески? Да, даа. Pacchino. Госпођа Топс; и господин Топс, познати антиквар. Ах, наравно; његово име ми је веома познато. Моја кћи. Очаран. Сињорину често виђам на купању. Задивљено је гледам како рони. Изванредно — ах, те спортске фигуре енглеских сињорина. Зуби заблисташе необичном белином на поцрнелом лицу, и тамне очи заблисташе. Она осети да је опет облива румен, скрену поглед, осмехну се беспомоћно. Маркиз се већ био окренуо господину Безакоту. — Тако, одлучили сте да се настаните у нашем карарском крају. Па, не баш да се настани; господин Безакот не би могао рећи да ће се баш настанити. Мала вила за летње месеце. Зима у Риму. Човек је приморан да живи у иностранству. Порези у Енглеској... Убрзо су сви говорили. Барбара их је посматрала. Поред маркиза сви су они изгледали упола мртви. Његово лице је блистало док је говорио; изгледало је да у њему кипи живот. А њен отац је био млитав и блед, као нешто што је дуго било склоњено са светлости; док је господин Топс био сав сасушен и смежуран, а госпођа Топс више но икад изгледала као неко ко је исцрпен непрекидним радом. Разговарали су о социјализму и фашизму, о свему томе. Барбара није слушала шта говоре; али је, замишљена, гледала у њих. Збогом, збогом. Живахно лице с муњевитим осмехом окретало се свим присутним као каква светиљка. Сад се окренуло њој. Једне вечери би могла да дође, са оцем и