Ђокондин осмех - Олдос Хаксли

297 сињором Топс. Он и његова сестра приређују понекад мале игранке. Само грамофон, наравно. Али, боље и то но ништа, а сињорина свакако божанствено игра — још једна муња из његових очију — он то може да закључи — опет јој стегну руку. Збогом. Било је време поподневног одмора. — Не заборави да спустиш мрежу за комарце, драга — опомену господин Безакот. — Увек постоји опасност од анофелеса. — Добро, оче. — Упутила се вратима, не окрећући се при одговору. Увек је био страшно досадан с тим мрежама за комарце. Једанпут су путовали кроз Кампању у изнајмљеним колима, обавијеним огромном мрежом. Споменици дуж Апијевог пута појављивали су се замагљени као кроз невестинске велове. И како су се сви смејали. Али њен отац, наравно, није то ни примећивао. Он није никад ништа примећивао. — Је ли та дивна мала мадона из Монтање у Берлину? — упита изненада господин Топс. — Она са поклоником који клечи у левом углу и као да хоће да пољуби ногу Детета. — Његове наочари блеснуше у правцу господина Безакота. — Зашто питате? — Не знам. Сетио сам се тога. — Чини ми се да ви мислите на ону која се налази у Колекцији Монд. — Ах, заиста; врло вероватно. У Монду... Барбара отвори врата и уђе у сумрак своје замрачене собе. Чак је и ту било топло; три сата се готово уопште неће моћи кретати. А та матора луда, госпођа Топс, увек диже галаму ако ко дође на ручак голих ногу и у огртачу за купање. „У Индији смо увек нарочито пазили на то да будемо обучени уредно и како одговара прилици. Енглескиња мора чувати свој ранг међу домороцима, а Италијани су у сваком случају домороци“. Стога је она увек морала да облачи чарапе и ципеле и хаљину, чак и у време највеће жеге. Баш је та жена једна матора будала! Она свуче хаљину што је брже могла. Сад јој је било мало лакше.

298 Стојећи пред великим огледалом на вратима ормана за хаљине, дође до понижавајућег закључка да личи на парче рђаво испеченог хлеба. Сунцем опаљено лице, врат и рамена, поцрнеле руке, и ноге од колена наниже; али све остало било је бело, смешно, млитаво, градски бело. Кад би се само могло ићи без одеће, као она мала деца бакарне боје која се ваљају и преврћу по врелом песку! А она је сад недовршена, упола печена, и сасвим смешна. Дуго је посматрала свој бледи лик. Видела је себе како трчи по песку, а цело тело јој је бронзане боје; или кроз поља цвећа, нарциса и дивљих лала; или по мекој трави испод сивих маслина. Одједном се трже и окрену. Тамо, у мраку иза ње... Не, наравно, није било ничег. То је она страшна слика из илустрација коју је видела још пре толико година, кад је била дете. На њој је нека госпођа седела за тоалетним сточићем, чешљајући се пред огледалом; а иза ње се видео огроман, чупав, црн мајмун. Она је готово видела како се он прикрада кад се погледала у огледалу. То је било глупо. Па ипак. Окрену леђа огледалу, пређе преко собе и леже на кревет, не спустивши мреже против комараца. Око ње су зујале муве и стално јој слетале на лице. Тресла је главом и љутито их терала рукама. Смириле би се кад би спустила мрежу. Али она је размишљала о Апијевом путу, нејасно виђеном кроз невестински вео, и више је волела да трпи муве. Најзад је морала да се преда; биле су много јаче од ње. Ипак, у сваком случају, није је страх од анофелеса натерао да спусти мрежу. Неузнемиравана и непомична, лежала је испружена под звоном од прозирне тканине. Узорак под стакленим звоном. Машта овлада њеним мислима. Видела је огроман музеј, с хиљадама стаклених звона, пуних фосила и лептирова, испуњених птица и средњовековних кашика, фирентинског накита и мумија, изрезбарене слоноваче и рукописа украшених шарама. Али, под једним звоном налазило се људско биће, живо затворено. Изненада се осети врло јадна. — Досадно је, досадно, досадно — прошапта, изговарајући речи разговетно. Зар овој досади никад неће доћи крај? Навреше јој сузе. Како је све то страшно! А можда ће и убудуће, целог њеног живота, бити тако страшно. Седамдесет мање седамнаест, то је педесет и три.

299 Педесет три године досаде. А ако би живела сто година, онда би било још преко осамдесет. Та мисао ју је мучила целе вечери. Није јој помогло ни купање после поподневног чаја. Отпливала је далеко од обале, далеко, и тамо се препустила топлим таласима. С времена на време је гледала у небо или је окретала главу ка обали. Урамљене у борову шумицу, виле су изгледале мале и дотеране као огласи за приморска летовалишта. Али иза њих, изнад равнице, дизале су се планине. Оштри, голи врхови кречњака, зелене шумовите падине и сивозелене терасасте површине маслина — све је то изгледало чудесно близу и тако јасно у вечерњој светлости. И дивно, неописиво дивно. Али то је, на неки начин, ствари чинило само горим. Шели је живео неколико миља даље, уз обалу, тамо иза рта који чува залив Специје. Шели је нестао у том мору, млаком као млеко. И то је ствари чинило горим. Црвено сунце се спустило врло ниско над море. Она поче полако да плива ка обали. Тамо ју је чекала госпођа Топс, са изразом неодобравања. Она је познавала неког снажног човека кога је ухватио грч због тога што је дуго остао у води. И потонуо је као камен. Као камен. Какве је необичне људе познавала госпођа Топс! Какве су смешне ствари радили, и какве чудне ствари су им се догађале! За вечером је тог дана било досадније но икад. Барбара оде рано да легне. Целе ноћи у боровима је цврчао један исти стари раздражени цврчак, једнолично и равномерно као часовник. Цип, цип, цип-цип-цип. Досадно, досадно. Зар животињи никад не досади сопствена бука? Изгледало је чудно што то није тако. Али, кад је о томе размислила, увидела је да ником никад не досађује сопствена бука. Госпођа Топс, на пример; изгледа да њој никад није досадно. Цип, цип, цип-цип-цип. Цврчак је настављао без прекида. У седам и по Кончета закуца на врата. Јутро је било светло и без облака, као и увек. Барбара скочи из постеље, погледа с једног прозора на планину, с другог на море; изгледало је да је са њима све у реду. И са њом је тог јутра било све у реду. Седећи за огледалом, није мислила на великог мајмуна у далеком

300 мрачном углу собе. Костим за купање, огртач, сандале, марама око главе, и она је била спремна. Сан није оставио ни најмањег трага од самртне досаде прошле ноћи. Она стрча низ степенице. — Добро јутро, господине Топсе. Господин Топс се шетао по врту, кроз винову лозу. Окрете се, скиде шешир и осмехну се у знак поздрава. — Добро јутро, госпођице Барбара. — Онда застаде. Затим, уз збуњен покрет који је представљао увод, продужи; у његовом гласу осећала се чудна, једва приметна несигурност: — Право чосерско јутро, госпођице Барбара. Јутро мајског дана — само што је случајно септембар. Природа је свежа и ведра, и у овом чаробном врту налази се бар један узорак — он се најнеприродније изви, а сочива његових округлих наочара плашљиво блеснуше — песникове „свеже омладине“. — Он се поклони према њој с осмехом пуним извињења и ућута. Учини му се да његова примедба, сад кад ју је исказао, није баш толико добра колико му је изгледала. Барбара се насмеја. — Чосер! У школи су нас терали да читамо Кентерберијске приче. Али, увек су ми биле досадне. Хоћете ли на купање? — Нећу пре доручка. — Господин Топс одмахну главом. — Човек постаје некако сувише стар за то. — Човек постаје? — Зашто тај смешни старац увек каже „човек“ кад мисли на себе? Није могла да се уздржи да му се не насмеје. — Добро, ја морам да похитам, јер ћу опет задоцнити на доручак, а знате и сами да једва стижем. Она отрча, кроз капију баштенског зида, према пругастој црвено-белој кабини која се налазила испред куће. На неких педесет метара даље угледа маркиза Прамполинија, с којег су још опадале капљице воде, како трчи према својој кабини. Ухвативши њен поглед, он испали осмех у њеном правцу и поздрави је војничким поздравом. Барбара махну руком, затим се сети да је гест био сувише присан, — али у том јутарњем часу било је тешко обуздати весело и слободно понашање — и да би га поправила, укрућено се поклони. Уосталом, јуче га је први

301 пут видела. Убрзо је већ пливала, удаљавајући се од обале, и, ух! колико је тамо било страшних и огромних риба. Господин Топс је пошао полако за њом, кроз капију и преко песка. Посматрао ју је како дугачким корацима трчи од кабине ка мору, мршава као какав дечак. Гледао је како прскајући на све стране скаче у све дубљу воду, како се баца у њу и почиње да плива. Посматрао ју је све док није постала мала тамна мрља у даљини. Излазећи из своје кабине, маркиз га срете; он је полако шетао обалом, оборене главе, док су му се усне лако кретале као да нешто понавља у себи, молитву или песму. — Добро јутро, сињоре. — Маркиз му протресе руку с више но енглеском срдачношћу. — Добро јутро — одговори господин Топс, препустивши му руку. Љутио се што је прекинут у размишљању. — Госпођица Безакот плива врло добро. — Врло добро — сагласи се господин Топс, и осмехну се помисливши шта би све лепо, песнички могао рећи, само да хоће. — Добро, довиђења — рече маркиз, и сам мало расположен за разговор. Опет му стегну руку, и обојица продужише сваки својим путем. Барбара је још била на сто метара од обале кад зачу крешендо и умирућу грмљавину гонга која се изливала из виле. До ђавола! Опет ће задоцнити. Убрза замахе и прскајући на све стране прође кроз плићак, сва зажарена и задихана. Израчуна да ће задоцнити десет минута; толико ће јој најмање бити потребно да се очешља и обуче. Госпођа Топс ће опет бити ратоборно расположена; мада сам бог зна због чега јој та стара жена стално чита лекције. Она увек успева да буде страшно досадна и непријатна. Обала је била потпуно пуста док је она пролазила, сва задихана, нигде никог ни лево ни десно, докле год је могла допрети погледом. Кад би само имала коња, па да галопира ивицом мора, миљама и миљама. Ишла би чак до Бока д’Арно, препливала реку — видела је себе повијену на леђима коња који

302 је пливао; ноге је била подигла на седло, покушавајући да их не укваси — и опет галопирала, сам бог зна куда. Одједном застаде испред кабине. На избразданом песку откри слова. Велика слова, тешко читљива, препречише јој пут. О КЛАРА Д’ ЕЛЕБЕЗ Она повеза сва та нејасна слова. Нису била ту кад je она дошла да се купа. Ко?... Погледа унаоколо. Обала je била пуста. И шта су значиле те речи? „О Клара д’Елебез“. Она узе огртач из кабине, навуче сандале и одјури кући што je брже могла. Осећала je да je страшно преплашена. To преподне je било спарно, тешко; топао ветар je таласао заставе на копљима. Око подне облаци који су носили невреме прекрише пола неба. Сунце je још блистало изнад мора, али изнад брда je све било црно и плаво као индиго. Олуја одозго изби бучно, баш кад су после ручка пили кафу. — Артуре, — рече госпођа Топс с мучно одржаном смиреношћу — молим те затвори капке на прозорима. Она се није уплашила, не, никако. Али, не воли да гледа муње. Кад се соба замрачи, она поче да говори, спокојно и непрестано. Заваљена у дубокој наслоњачи, Барбара je размишљала о Клари д’Елебез. Шта то значи, и ко je била Клара д’Елебез? И зашто je он написао слова тамо где их je она морала видети? Он — јер нема сумње ко их је написао. Блесак, зуби и очи, војнички поздрав; знала je да није требало да му махне руком. Он je тамо написао слова док je она пливала. Написао их и удаљио се. To јој се допаде — само једна необична реч у песку, као траг стопе у књизи Робинзон Крусо. — Ja лично — говорила je госпођа Топс — више волим Херодов магазин. Гром удари и затутња. У ствари, то je било весело, мислила je Барбара; у сваком случају, за промену, човек осећа да се нешто догађа. Сећала се мале собе, на средини степеница у кући леди Тингами, с полицама за књиге, зеленим завесама и

303 наранџастим осветљењем; и оног страшног младића, сличног белом пужу, који je тамо покушао да je пољуби, приликом игранке, прошле године. Али то je било друкчије — ни најмање озбиљно; а младић je био тако ужасно ружан. Видела je маркиза како јури преко плаже, брзо и лако. Бакарне боје, црне косе. Био je заиста врло леп. Али, бити заљубљен, ипак... шта то тачно значи? Можда, да га боље познаје. Сад јој се учини да je нешто открила. О Клара д’Елебез. Како je све то необично! Господин Безакот je чешљао браду дугим прстима. Ове зиме, размишљао je, размениће још једну хиљаду у италијански новац, кад размена буде повољна. Изгледа да je она у пролеће увек слабија. Човек на свој капитал може зарадити три стотине фунти ако размена падне на седамдесет. Годишњи приход од три стотине фунти износи петнаест фунти, а петнаест фунти сад je хиљаду и пет стотина лира. А хиљаду пет стотина лира, кад човек о томе размисли, вреди стварно шездесет фунти. To значи да човек може преко свог прихода зарадити више од фунте недељно том једноставном малом операцијом. Он осети да га госпођа Топс нешто упита. — Да, да, сасвим — одговори. Госпођа Топс je говорила. Одржавала je свој морал. Зар није грмљавина сада мало слабија и даља? Господин Топс je седео, бришући наочаре белом свиленом марамицом. Његове безбојне и кратковиде очи, између набораних капака, изгледале су изгубљене, бескућничке, несрећне. Размишљао je о лепоти. Постоје извесне везе између очних капака и слепоочница, између груди и рамена; неки гласови су се смењивали. Какви гласови? Ах, у томе je проблем — у томе je проблем. А ту je и младост, безазленост. Али, све je то било врло мрачно, и било je толико реченица, толико реченица, толико запамћених слика и мелодија; чинило му се да се заплео у њих. А он je био тако стар и неактиван. Поново стави наочаре, и одређеност уђе у магловити свет с оне стране његових очију. У замраченој соби владала je тама. Могао je да распозна ренесансни профил господина Безакота, брадат и нежно уобличен. У дубокој наслоњачи, Барбара се појави нејасно бела, у ставу одмарања и размишљања. А госпођа Топс

304 je била само глас у тами. Почела je о женидби принца од Велса. Кога ће му наћи? Клара д’Елебез, Клара д’Елебез. Она виде себе као маркизу, тако јасно. Они ће имати кућу у Риму, праву палату. Она виде себе у Palazzo Spada — палата има тако дивно засвођен пролаз од дворишта до вртова иза зграде. Marchesa Prampolini, Palazzo Spada, Roma — велика широка посетница, дивно израђена. И сваког дана ће ићи у Pincio на јахање. Mi porta il mio cavallo, рећи ће момку који ће се појавити на звук звона. Porta? Да ли je то тачно речено? Не изгледа. Морала би да узме неколико поштених часова италијанског да би могла општити с послугом. Човек пред послугом не сме да испадне смешан. Voglio il mio cavallo. To треба да ce каже c висине, седећи за писаћим столом у оделу за јахање, не окрећући ce. To би било зелено одело за јахање, с црним тророгим шеширом, са сребрним тракама. Prendero la mia collazione ai letto. Да ли то значи доручковати у кревету? Јер, она би увек доручковала у кревету. А кад би устала, тамо би било дивно троструко огледало у којем се човек може видети и из профила. Видела je себе како се нагиње напред, пудеришући нос, пажљиво, стручно. А мајмун се прикрадао иза ње? Ух! Ужас! Ho paura di questa scimmia, questo scimmione. После јахања вратила би се на ручак. Можда би и Прамполини био тамо; она га je досад радије изостављала из слике. Dov’ e il Marchese? Neliа sala di pranza, signora. Почео сам без тебе, био сам тако гладан. Pasta asciutta. Где си била, љубави моја? На јахању, голубе. Претпостављала je да ће уобичајити да једно другом говоре такве ствари. Сви тако говоре. А ти? Ja сам био с фашистима. Ох, ти фашисти! Вреди ли такав живот, кад он увек излази с пиштољима, бомбама и сличним стварима? Једног дана ће га донети на носиљци. Видела je то. Био je блед, блед, и крвав. Il signore е jerito. Nel petto. Gravamente. E morto. Како би она могла то поднети? Сувише je страшно; сувише, сувише ужасно. Дисање јој се претвори у грцање уздрхта, као да je рањена E morto. E morto. Сузе јој се појавише у очима.

305 Изненада je тргну заслепљујућа светлост. Олуја се била повукла довољно далеко да би госпођи Топс дозволила да отвори капке на прозорима. — Киша je сасвим престала. Бити узнемирен у интимном болу и избезумљености пред самртном постељом упадом странца, туђим гласом. . Барбара окрену лице од светлости и кришом обриса очи. Могли би приметити и упитати je зашто je плакала. Мрзела je госпођу Топс због тога што je отворила капке, упадом светлости одлетело je нешто дивно, једно узбуђење je нестало неповратно. To je било скрнављење. Господин Безакот погледа на сат. — Чини ми се да je сад сувише доцкан за спавање — рече. — Да затражимо чај. — Бесконачно ређање обеда — рече господин Топс дрхтавим гласом и уздахнувши. — Ето на шта личи живот — прави живот. — Сад сам баш рачунао — господин Безакот окрену бледозелене очи ка свом госту — да себи ипак могу дозволити cinque малих слатких колача. Биће то приличан залогај. — Играо се својом брадом. — Али... После чаја Барбара и господин Топс изиђоше да се прошетају дуж обале. Барбара није баш желела да изиђе, али госпођа Топс je сматрала да ће јој шетња пријати; и тако je она морала да пође. Олуја je била прошла, и небо над морем било je чисто. Али таласи су се још разбијали у плићаку, уз стално хучање, бацајући широке водене прекриваче дубоко на обалу, двадесет-тридесет метара далеко од линије на којој су, у мирне дане, таласићи обично издисали. Благе и блиставе водене површине прилазиле су и повлачиле се, сличне челичним плочама које нека огромна машина покреће напред и назад. Кроз ваздух, опран кишом, брда су се видела необично јасно. Над њих су се биле наднеле огромне масе облака. — Облаци изнад Караре — рече господин Топе, извињавајући се због своје примедбе лаким покретом главе и рамена. — Понекад замишљам да духови великих вајара пребивају у тим мраморним брдима и да њихове невидљиве руке дају облацима ове дивне гигантске форме. Замишљам

306 њихове духове — његов глас задрхта — како развијају надљудске идеје, планирају огромне групе и украсе, монументалне кипове са усковитланим огртачима; планирају, замишљају, али никад сасвим не довршавају. Погледајте, има нечег микеланђеловског у оном белом облаку и црним сенкама испод њега. — Господин Топс показа руком, а Барбара климну главом и рече — Да, да — мада није била сасвим сигурна на који облак мисли. — Личи на Ноћ на гробу Медичијевих; у њему је затворена сва снага и страст. А тамо, у оном брзом, покретљивом комаду паре, — видите онај облак, на њега мислим — тамо je Бернини. Сва страст je на површини, изражена; покрет ухваћен у најширем замаху. А онај тамо, меки, углађени, бели, то je љупки и безбојни Канова. — Господин Топс се пригушено насмеја. — Зашто увек говорите о уметности? — упита Барбара. — У све увлачите те мртве људе. Шта ja знам о Канови или ма ком од њих? Нико од њих није жив. — Она помисли на оно мрко лице на којем je живот светлео као светиљка. Он бар није мртав. Питала се да ли су она слова још тамо у песку, испред кабине. Не, сигурно нису; избрисали су их киша и ветар. Господин Топс je ћутао; ишао je мало савијених колена и очију уперених у земљу; носио je шешир од црно-беле сламе. Увек je мислио о уметности; то je оно што код њега није у реду. Био je као старо дрво; изграђен од мртвог дрвета, само с неколико животних влакана која су спречавала да иструли. Дуго су шетали ћутећи. — Ево реке — рече најзад господин Топе. Још неколико корака и они стигоше до обале широког потока који се мирно спуштао равницом к мору. Обала je била оивичена боровима; иза дрвећа се видела равница, а иза равнице дизала су се брда. У мирној светлости после олује све je изгледало необично. Боје су изгледале јаче и изразитије него обично. И мада je све било тако јасно, у целом призору било je неке тајанствености. Није се чуо никакав звук, изузев непрекидног дисања мора. Они за тренутак застадоше, посматрајући; затим кренуше назад.

307 Далеко на обали искрснуше две прилике које су им полако долазиле у сусрет. Беле фланелске панталоне, ружичаста хаљина. — Природа — изјави господин Топе, климнувши главом. — Човек се увек враћа природи. To осећамо у тренуцима као што je овај, у оваквој околини. Човек сад живи — спокојније, можда, али и дубље. Дубоке воде. Дубоке воде... Прилике се приближише. Није ли то маркиз? А ко je с њим? Барбара напреже очи. — Највећи део живота — продужи господин Топс представља непрекидно настојање да се спречи размишљање. Ваш отац и ja сакупљамо слике и говоримо о мртвима. Други постижу то исто одајући се пићу, гајећи зечеве, или бавећи се аматерским дрводељством. Господин Топс ућута. Погледа око себе, у море, у планине, у велике облаке, у Барбару. Нежна мадона, с морем и сунцем на заласку, с планинама и олујом, с читавом вечношћу као позадином. А он, са својих шездесет година, с читавим животом иза себе, огромно дугим, а ипак ванвременски тако кратким, празним животом. Размишљао je о смрти и о чудима лепоте; иза округлих, светлуцавих наочара осећао je да je готов да заплаче. Други пар се био већ сасвим приближио. — Какав смешан стари морски коњ — рече дама. — Морски коњ? Ваше познавање зоологије je сасвим погрешно. — Маркиз се насмеја. — Сувише je сув за морског коња. Пре бих га назвао старим мачком. — Ма шта био, жалим ону јадну девојчицу. Замислите само: немати никог бољег за пратиоца! — Згодна je, зар не? — Јесте, али и сувише млада. — Ja волим чедност. — Чедност? Cher ami! Te енглеске девојке. Oh, la la! Оне могу изгледати чедно. Али, верујте ми... — Пст, пст. Чуће нас. — Ех, они не разумеју италијански.

308 Маркиз диже руку. — Стари морски коњ... — прошапта; затим се гласно и срдачно јави шетачима. — Добро вече, сињорина. Добро вече, господине Топсе. Ваздух je најчистији после олује, зар не? Барбара климну главом и препусти господину Топсу да одговори. To није била његова сестра. Била je то Рускиња, она за коју je госпођа Топс увек говорила да je срамота што јој дозвољавају да станује у хотелу. Она се била склонила у страну, не учествујући у разговору; Барбара je посматрала линију њеног упола окренутог лица. Господин Топс je говорио нешто о Пасторалној симфонији. Љубичасти пудер на дневној светлости; изгледала je страшно. — Онда, au revoir. Маркиз им упути блесак свог осмеха. Рускиња одвоји поглед од мора и окрену се, нагну мало главу и равнодушно се осмехну. Њени тешки бели очни капци били су готово затворени; изгледало je као да je мучи страшна досада. — Делују некако неумесно, — рече господин Топс кад их више нису могли чути — у сукобу су и с временом, и с местом, и с осећањем. Немају потребну чедност за за — он се изви и гласом који je подрхтавао изговори срећно нађене, тако драгоцене речи — за овај препотопски пејзаж. Погледа испод ока Барбару и запита се зашто je тако замишљено скупила обрве. Ох, какво љупко и нежно младо биће! Шта би се прикладно могло рећи о смрти, лепоти и нежности? Нежност... — Све ово, — настави он немоћно, показујући руком небо, море, планине — овај пејзаж, јасан и потпуно миран, то je као нешто чега се сећамо; а сећамо га се преко великих провалија протеклог времена. Али, то није било тачно оно што je он желео да каже. — Схватате шта мислим? — упита са сумњом. Она не одговори. Како je могла да схвати? — Овај пејзаж je тако јасан, чист и далек; потребно нам je одговарајуће осећање Они нису били у хармонији с њим. Нису били довољно јасни и чисти. — Изгледао je сметен више но икад. To je осећање које може обузети и младог и старог. Ви то можете осетити, и ja то могу

309 осетити. Али, они не могу. Осећао je да се провлачи кроз таму. Где ли ће најзад избити? — Неке песме говоре о томе. Познајете ли Франсиса Џемса? У последње време често сам размишљао о његовим делима. Уметност уместо живота, као и обично; али, ja сам такав. Морам да мислим на Џемса. На оне нежне, изванредне редове које je написао о Клари д’Елебез. — Клари д’Елебез? — Она застаде и укочено погледа у њега. — Знате ли те редове? — Господин Топс се одушевљено насмеја. — Овај предео ме наводи да мислим на њих, ви ме наводите да мислим на њих. „Ј’ aime dans les temps Clara d’ Ellebeuse ..Али, драга Барбара, шта вам je? Почела je да плаче, без икаквог разлога.

310 МОНОКЛ

311 Салон је био на првом спрату. Нејасан, неразговетан жагор гласова сливао се низ степенице, сличан тутњању далеког воза. Грегори скиде капут и пружи га девојци. — Није потребно да ме пратите — рече. — Знам пут. Увек тако пун обзира! А ипак, из неког непознатог разлога, послуга му није никад ништа чинила; презирала га је, није га волела. — Не трудите се — био је упоран. Девојка — млада, светлог лица и плаве косе — погледа га, њему се учини, с немим презиром, и удаљи се. По свој прилици, помисли, није јој ни на памет падало да га уведе. Осети се понижен — још једанпут. У дну степеница висило је огледало. Он пажљиво осмотри свој лик, заглади косу, поправи машну. Његово лице је било глатко, јајастог облика; имао је правилне црте, светлосмеђу косу и врло мала уста, с извијеним цртама горње усне. Лице пастора. Потајно, он је сматрао да је леп и увек се чудио што многи нису били тог мишљења. Грегори се пео степеницама, бришући свој монокл. Гласови су постајали све јачи. На врху, где степенице завијају, могао је видети отворена врата салона. Најпре само горњи део високих врата и, кроз њих, комад таванице; али, са сваким кораком је видео више — траку зида испод украса таванице, слику, главе мушкараца и жена, њихова тела, ноге. На претпоследњој степеници намести монокл и врати марамицу у џеп. Подигавши рамена, уђе унутра — готово војничким ходом, ласкао је самом себи. Домаћица је стајала поред прозора, на другом крају собе. Он се упути њој, припремивши аутоматски поздравни осмех, мада га она још није била приметила. Соба је била препуна света, прегрејана, замагљена димом цигарета. Жагор је био готово опипљив; Грегори је осећао као да се с

312 напором пробија кроз неки гушћи елемент. Утонуо до врата, газио је кроз жагор, држећи још пажљиво свој осмех изнад таласа. И предаде га, неоштећеног, домаћици. — Добро вече, Хермиона. — Ах, Грегори. Дивно! Добро вече. — Необично ми се допада ваша хаљина — рече Грегори, свесно примењујући савет пријатеља који је имао завидног успеха и који му је рекао да човек никад не треба да пропусти прилику да направи комплимент, ма колико он очигледно био неискрен. Уосталом, то није била рђава хаљина. Али, наравно, јадна драга Хермиона налазила је начин да поквари све што стави на себе. Она је била сасвим злобно, непријатно ружна — намерно, Грегорију се увек тако чинило. — Дивна је — одгугутао је својим прилично пискавим гласом. Хермиона се задовољно осмехну. — Мило ми је — поче. Али пре него што је могла да продужи, прекиде је снажан глас који је певао кроз нос. — Гледајте дива Полифема, гледајте дива Полифема — цитирао је, музикално, из Акиса и Галатеје. Грегори поцрвене. Крупна шака тресну га у леђа, испод плећке. Његово тело одјекну звуком удареног бубња. — Па, Полифеме; — глас престаде да пева и спаде на тон разговора — па, Полифеме, како си? — Хвала, врло добро. — Грегори одговори не осврћући се. Био је то пијани Јужноафриканац, грубијан Пакстон. — Врло добро, хвала, Сатире — додаде. Пакстон га је назвао Полифемом због његовог монокла: Полифем, једнооки Киклоп. Шило за митолошко огњило. Пакстона ће убудуће увек звати Сатир. — Браво! — узвикну Пакстон. Грегори устукну и зајеча под другим, срдачнијим ударцем. — Сасвим отмен пријем. Ех, Хермиона? Сасвим културно, зар не? Домаћица не може сваког дана чути госте како један на другог испаљују грчко-римске духовитости. Честитам вам, Хермиона. — Он је обгрли око струка. — Честитам вам на нама.

313 Хермиона се отргну. — Не буди гњаватор, Пакстоне — рече нестрпљиво. Пакстон се театрално насмеја. — Ха, ха! — Смех хуље у мелодрами. Но није само његов смех био театралан; цела његова личност представљала је пародију старинског трагичара. Оштар, орловски профил, дубоко усађене очи, црна, прилично изношена коса — то су биле његове карактеристичне црте. — Извињавам се по хиљаду пута — говорио је с ироничном учтивошћу. — Јадни колон се заборавио. Полупијани и неваспитани геак! — Идиот! — рече Хермиона и удаљи се. Грегори хтеде да пође за њом, али Пакстон га ухвати за рукав. — Реци ми, — упита он озбиљно — зашто носиш монокл, Полифеме? — Па, ако заиста желиш да знаш, — одговори Грегори усиљено — из једноставног разлога што сам случајно кратковид и астигматичан на лево око, али не и на десно. — Кратковид и астигматичан? — понови Пакстон тобоже зачуђеним гласом. — Кратковид и астигматичан? Нека ми бог опрости — мислио сам да га носиш зато што желиш да личиш на војводу из музичке комедије. Требало је да Грегоријев смех изрази искрену запањеност и забављање. Да неко може тако нешто и помислити! Невероватно, комично! Али кроз то забављање провлачио се неки призвук збуњености и нелагодности. Јер, у ствари, наравно, Пакстон је био тако ђаволски близу истине. И сувише свестан своје безначајности, свог провинцијализма, недостатка успешне набуситости, дијагноза окулиста служила му је као оправдање за покушај да изгледа отменији, охолији, да привуче пажњу. Узалуд. Његово стакло није нимало допринело порасту његовог самопоуздања. Кад га је носио, осећао се нелагодно. Закључио је да се носиоци монокла, као и песници, рађају, да се не стварају. Кембриџ није избрисао провинцијског основца. Образован, с књижевним склоностима, увек је био свестан да је наследник богатог фабриканта обуће. На свој монокл није се никако могао навићи. Упркос саветима лекара, он је најчешће висио о врпци,

314 клатећи се при кретању и упадајући, приликом обеда, у супу и чај, у мармеладу и масло. Само понекад, у нарочито повољним околностима, Грегори га је стављао на око; још ређе га је држао на оку дуже од неколико минута, па чак и неколико секунди, а затим би дигао обрву и пустио га да падне. И како су ретко околности биле повољне за Грегоријев монокл! Некад је његова околина била сувише недостојна њега, а некад сувише отмена. Носити монокл у присуству сиротих, бедних, аналфабета, представљало би сувише победничко наглашавање њихове судбине. Поред тога, сиромаси и аналфабети имају најжалоснију навику да се подругљиво смеју таквим симболима више касте. Грегори није био довољно неосетљив на подсмех; недостајала му је она охола сигурност и немарност рођених носилаца монокла. Он није знао како да не обраћа пажњу на сиромашне, није знао како да поступа с њима, ако је било неизбежно да с њима општи, као с машинама или као са домаћим животињама. Виђао их је сувише често док му је отац био жив и приморавао га да се и практично интересује за послове. А тај исти недостатак сигурности чинио га је готово исто толико обазривим при стављању монокла у присуству богатих. С њима се никад није осећао сасвим сигуран у своје право да носи монокл. Чинило му се да је скоројевић у свету монокла. А затим, ту су били и они интелигентни. И њихово друштво је било у највећој мери неповољно за монокл. Како човек са стаклом на оку може да разговара о озбиљним стварима? — Моцарт, — могли бисте рећи, на пример — Моцарт је тако чист, тако духовно диван. — Несхватљиво је изговарати те речи с кристалним котуром углављеним у леву очну дупљу. Не, околина је била тако ретко повољна. Ипак, пригодне околности би се понекад појавиле. На пример, Хермионини полубоемски пријеми. Али, он није рачунао са Пакстоном. Насмејао се, весело и збуњено. И као случајно, монокл му спаде с ока. — Ох, стави га опет, — узвикну Пакстон — стави га опет, преклињем те — и он зграби стакло, које се љуљало преко Грегоријевог стомака, и покуша да му га поново стави на око. Грегори устукну; једном руком одгурну насртљивца, другом покуша да истргне монокл из његових прстију. Пакстон га није испуштао.

315 — Преклињем те — понављао је. — Дај ми га сместа — рече Грегори бесно, али тихим гласом, да се они око њих не би окренули и видели смешни узрок свађе. Никад га још нико није тако увредљиво правио будалом. Пакстон му га најзад даде. — Опрости — рече с подругљивим кајањем. — Опрости сиротом, пијаном колону који не зна да се понаша у најбољем друштву. Имај на уму да сам ја само пијаница, само јадни, бедни пијанац. Знаш оне обрасце пријава које дају у француским хотелима? Име, датум рођења и тако даље. Знаш ли их? Грегори достојанствено климну главом. — И, кад стигнем до занимања, увек напишем ivrogne. То јест, кад сам довољно трезан да се сетим те француске речи. А ако сам отишао далеко, ставим једноставно „пијаница“. Данас сви они знају енглески. — Ох — рече Грегори хладно. — То је изврсна професија — повери му Пакстон. — Дозвољава ти да учиниш што год зажелиш — сваку глупост која ти падне на памет. Загрли било коју жену, кажи јој најгрубље и најчудније непристојности, вређај људе, смеј им се у лице — јадном пијанцу све је дозвољено, а нарочито ако је он сироти колон и не зна ништа боље. Verb. sap. Угледај се на мене, стари момче. Баци монокл. Ништа он не вреди. Буди пијанац; биће ти много лепше. То ме подсети да морам свакако наћи нешто да попијем. Трезним се. Он нестаде у гомили. Грегори с олакшањем погледа унаоколо, тражећи позната лица. Посматрајући, чистио је монокл, искористио прилику да обрише чело, а затим стави стакло на око. — Извините. — Пробијао се с највећом пажњом између густих столица, провлачећи се као пуж („Извините“) поред низа леђа двеју одвојених група. — Извините. — Тамо, код камина, угледао је познанике; Рансома, Мери Хеиг и госпођицу Кемпердаун. Придружи им се: разговарали су о госпођи Мандрагор. Понављале су се све старе, познате приче о славној жени, ловцу на лавове. И он понови две-три, уз одговарајућу

316 пантомиму, усавршене мноштвом ефеката. Усред гримасе, направивши добро проучени покрет руком, изненада виде самог себе како се кревељи, како млатара рукама, изненада чу ритмично рецитовање свог гласа који је понављао старе фразе, научене напамет. Зашто човек долази на пријеме, зашто? Увек исте досадне особе, исто глупо булажњење, увек исти салонски трикови. Увек. Али, он се усиљено смешкао, правио гримасе, свирао, и одрикао своју причу до краја. Његови слушаоци су се чак и смејали; то је био успех. Али Грегори је осећао да се стиди самог себе. Рансом поче да прича причу о госпођи Мандрагор и махараџи од Паталијапура. Он је у себи уздисао. Зашто? Питао се, зашто, зашто, зашто? Иза њега разговарали су о политици. Претварајући се да се још смешка на причу о госпођи Мандрагор, ослушкивао је. — То је почетак краја — говорио је политичар, проричући уништење снажним и веселим гласом. — Драги махараџа, — подражавао је Рансом снажни глас госпође Мандрагор, њене прорачунате и чежњиве покрете — кад бисте знали колико ја обожавам Исток. — Наш јединствен положај последица је чињенице да смо изградњу индустријског система почели пре других. А сад, кад се остатак света повео за нашим примером, ми налазимо да смо у неповољнијем положају баш зато што смо први почели. Сва наша опрема је застар... — Грегори, — позва Мери Хеиг — да чујемо вашу причу о Незнаном јунаку. — О Незнаном јунаку? — рече Грегори неодређено, покушавајући да чује шта се говори иза њега. — Они који стижу последњи имају и последње, најновије машине. То је сасвим јасно. Ми... — Знате ону. Са пријема код госпође Мандрагор. Знате. — Ох, кад нас је све позвала на чај који је приредила у част мајке Незнаног јунака. —... као Италија — говорио је политичар живахним, веселим гласом. — Убудуће, увек ћемо имати милион или два милиона становника више него што можемо запослити. Живеће на рачун државе.

317 Милион или два милиона. Он помисли на Дерби. Та-Јио, у оној гомили, може бити око стотину хиљада. Десет Дербија, двадесет Дербија, а сви полумртви, сви пролазе улицама с плех музикама и заставама. Он пусти да му монокл спадне. Помисли да Лондонској болници мора послати пет фунти. Четири хиљаде осам стотина годишње. Тринаест фунти дневно. Од тога треба одбити порез, наравно. Порези су страшни. Чудовишни, господине, чудовишни. Покуша да се због пореза осети озлојеђен као она стара господа којима лица плану кад почну да говоре о порезима. Али, у томе некако није могао да успе. Уосталом, порези нису извињење, оправдање. Одједном се осети дубоко потиштен. Ипак, покуша он да се утеши, од његовог прихода не би могло да живи више од двадесет до двадесет пет од она два милиона. Двадесет пет од два милиона — то је било крајње глупо, очајно смешно! Али, он није био утешен. — А чудно је то — Рансом је још причао о госпођи Мандрагор — што њу у ствари њени лавови ни најмање не занимају. Она ће вам причати о томе шта јој је рекао Анатол Франс и усред говора ће, из чисте досаде, заборавити о чему говори. Ох, боже, боже, помисли Грегори. Колико пута је већ чуо та иста Рансомова размишљања о психологији госпође Мандрагор! Колико пута! Сад ће, овог тренутка, извалити ону глупост о шимпанзима. Нека нам бог помогне! — Да ли сте кад посматрали шимпанзе у зоолошком врту? — упита Рансом. — Начин на који они узимају сламку или кору банане и испитују их неколико секунди с највећом пажњом? — И он изведе мајмунску пантомиму. — Затим, одједном, то им толико досади да их испуштају из прстију и равнодушно се осврћу унаоколо тражећи нешто друго. Они ме увек подсећају на госпођу Мандрагор и њене госте. Начин на који она почиње, озбиљно, као да сте ви једина особа на свету; затим, одједном... Грегори више није могао да издржи. Промрмља нешто госпођици Кемпердаун о томе како је приметио неког с ким мора да разговара, и нестаде. „Извините“, пужевски, кроз

318 гомилу. Ох, каква беда, каква очајна тама! У једном углу наиђе на младог Крејна и две-три особе с чашама у рукама. — Ах, Крејне, — рече — кажи ми, преклињем те, где си нашао то пиће. Та златна течност — као да је била једина нада. Крејн показа у правцу свода који је водио у други салон. Он ћутећи подиже чашу, испи је, и преко ње намигну Грегорију. Његово лице је личило на несрећан случај. Грегори поче да се пробија кроз гомилу. — Извините — говорио је гласно; али, у себи је понављао: „Нека нам бог помогне“. У дну другог салона налазио се сто с боцама и чашама. Поред њега, на софи, седео је професионални пијанац, с чашом у руци, правећи примедбе о свим особама које би приметио, али говорећи самом себи. — Христе! — говорио је у тренутку кад је Грегори прилазио столу. — Христе! Погледај оно! — Оно је била мршава госпођа Лабеди у хаљини од злата и бисера. — Христе! — Била се устремила на бојажљивог младића ушанченог иза стола. — Реците ми, господине Фоли, — поче она, приближујући сасвим своје коњско лице младићевом лицу, гласом у којем се чуо призвук позивања — ви знате све о математици, реците ми... — Зар је то могућно? — узвикну професионални пијанац. — У земљи Енглеској, зеленој и ведрој? Ха, ха, ха! — смејао се мелодрамским смехом. Уображена будала, помисли Грегори. Он мисли да је тако романтичан! Весели филозоф, шта ли? Пијан јер свет није довољно добар за њега. Какав мали Фауст. — А и Полифем, — настављао је Пакстон свој монолог — смешни, мали Полифем! — Поново се насмеја. — Наследник свих векова. Христе! Грегори је достојанствено сипао мало вискија и чашу напунио содом — достојанствено, са свесном отменошћу и прецизношћу, као да на позорници игра улогу човека који се служи вискијем и содом. Попи један гутљај; затим пажљиво одигра улогу човека који вади марамицу и брише нос.

319 — Зар сав овај свет не тера човека да постане присталица контроле рађања? — настављао је професионални пијанац. — Да су само њихови родитељи могли поразговарати насамо са Стопсом! — Хеј! — И он испусти стилизовани шекспировски уздах. Лакрдијаш, помисли Грегори. А најгоре је то што би он, кад би га неко назвао лакрдијашем, тврдио да је и сам себе увек сматрао лакрдијашем. И тако би, наравно, увек био у праву. Али, у ствари, он себе сматра неком врстом Мисеа или савременог Бајрона. Дивна душа коју је искуство замрачило и огорчило. Уф! Претварајући се и даље да не примећује професионалног пијанца, Грегори је глумио човека који пијуцка. — Како ви то јасно објашњавате! — говорила је госпођа Лабеди, уносећи се младом математичару у лице. Осмехивала му се; коњ има ужасно људски израз, помисли Грегори. — И тако, — говорио је нервозно млади математичар — сад долазимо до Римана. — Римана! — понови госпођа Лабеди, с неким усхићењем; — Римана! — као да је у имену била и математичарева душа. Грегори зажеле да је ту неко с ким би могао да поразговара, неко ко би га ослободио нужности да игра улогу безазлене равнодушности под Пакстоновим испитивачким погледима. Наслони се на зид и заузе став неког ко је изненада утонуо у дубоко размишљање. Празно и замишљено, укочено је гледао у једну тачку на супротном зиду, високо горе, испод саме таванице. Људи се сигурно питају, помисли, о чему то размишљам. А о чему је размишљао? О себи... Таштина, таштина. Ох, како је све то празно, бедно! — Полифеме! Он се претварао да не чује. — Полифеме! — Сад је то био узвик. Грегори мало претера у тумачењу улоге неког ко се изненадно буди из најдубљег размишљања. Нагло се тргну; жмиркајући, мало заслепљен, окрену главу.

320 — Ах, Пакстоне — рече. — Сатиру! Нисам приметио да си ту. — Ниси? — рече професионални пијанац. — То ти је ђаволски паметно. О чему си то тако сликовито размишљао? — Ох, ни о чему — рече Грегори, уз скроман осмех збуњеног Мислиоца ухваћеног на делу. — То сам баш и помислио — рече Пакстон. — Ни о чему. Баш ни о чему. Исусе Христе! — додаде. Грегоријев осмех био је прилично бледуњав. Он окрену главу и још једанпут пређе у размишљање. У таквим околностима изгледа да је то било најбоље што се могло учинити. Сањалачки, као да није свестан својих покрета, испразни чашу. — Мртво! — чуо је гунђање професионалног пијанца. — Ово је као погреб. Тужно, тужно. — Здраво, Грегори. Грегори још једанпут понови своје елегантно трзање, жмиркање. За тренутак се био уплашио да ће Спилер поштовати његово размишљање и да му се неће обратити. То би било врло непријатно. — Спилеру! — узвикну одушевљено и зачуђено. — Драги пријатељу! — Срдачно му стегну руку. Четвртастог лица, широких уста и огромног чела, уоквирених обилном коврџавом косом, Спилер је изгледао као каква славна личност из викторијанског доба. Његови пријатељи су тврдили да је он заиста могао бити славна личност џорџијанског доба, само да је више волео да пише него да прича. — Дошао сам само на један дан — објасни Спилер. — Нисам више ни тренутак могао остати у том проклетом крају, радећи по цео дан. Сасвим сам. Осетио сам смртну досаду. — Он се послужи вискијем. — Исусе! Славни човек! Ха, ха! — Професионални пијанац покри лице рукама и снажно се стресе. — Да нећеш да кажеш да си дошао нарочито због овог? — упита Грегори, показујући на пријем широким покретом руке.

321 — Не нарочито. Случајно. Чуо сам да Хермиона даје пријем, и свратио сам. — Зашто човек долази на пријеме? — рече Грегори, несвесно подражавајући мало огорчени, бајроновски стил професионалног пијанца. — Да би задовољио захтеве нагона крда. — На то теоретско питање Спилер одговори без оклевања и с првосвештеничким изразом непогрешивости. — Онако исто као што прогони жене да би задовољио захтеве нагона множења. — Спилер је на упечатљив начин постизао да све што каже звучи врло научно; као да је све то долазило право из коњске губице. Растројени Грегори налазио је да га он необично освежава. — Сматраш да човек долази на пријеме само зато да би био у гомили? — Сасвим тачно — одговори Спилер. — Само да би осећао топлоту крда и њушио мирис своје, човечје врсте. — И он удахну густ, врели ваздух. — Чини ми се да си у праву — рече Грегори. — Заиста је врло тешко наћи који други разлог. Он погледа по соби као да тражи друге разлоге. И, на своје изненађење, нађе један: Моли Волс. Раније је није приметио; сигурно је тек била стигла. — Имам изврсну замисао за нови лист — поче Спилер. — Заиста? — Грегори није показивао велику радозналост. Какав диван врат има, па оне нежне руке! — Уметност, књижевност и наука — настави Спилер. — Замисао је заиста савремена. Она ће науку приближити уметности, а тиме и животу. Тако ће добити и живот и уметност и наука. Видиш ли у чему је замисао? — Да, — рече Грегори — видим. — Гледао је у Моли, надајући се да ће ухватити њен поглед. И најзад га ухвати, хладни и оштри поглед сивих очију. Она се осмехну и климну главом. — Допада ли ти се замисао? — упита Спилер. — Мислим да је дивна — одговори Грегори с изненадним жаром који зачуди његовог саговорника.

322 Спилерово широко, строго лице озари се задовољством. — Ох, мило ми је, — рече — заиста ми је веома мило што ти се толико допада. — Мислим да је дивна — рече Грегори одушевљено. — Просто дивна. — Изгледа да се она заиста радује што ме види, помисли. — Мислио сам, — настави Спилер с прорачунатом немарношћу — мислио сам да би можда желео да ми помогнеш да ствар покренем. Могло би се сасвим пристојно почети с капиталом од хиљаду фунти. С Грегоријевог лица ишчезну одушевљење: у својој духовничкој заобљености оно постаде бело. Он одмахну главом. — Кад бих имао хиљаду фунти — рече са жаљењем. Проклетник! — мислио је. Да ми постави такву клопку. — Кад би — понови Спилер. — Али, драги пријатељу! — Он се насмеја. — А поред тога, то је потпуно сигурно улагање уз интерес од шест процената. Могу окупити изванредно јаку групу сарадника, знаш ли. Грегори још једном одмахну главом. — На жалост, — рече — на жалост! — И још нешто, — Спилер је био упоран — био би добротвор друштва. — Немогућно. — Грегори је био одлучан; укочио је ноге као магарац и није хтео да макне. Једино кад се радило о новцу њему није никад било тешко да се покаже одлучан. — Али, размисли, — рече Спилер — размисли. Шта представља хиљаду фунти за милионера као што си ти? Ти имаш — колико имаш? Грегори га је гледао у очи стакленим погледом. — Хиљаду две стотине годишње — рече. — Рецимо, хиљаду четири стотине. — Могао је видети да му Спилер не верује. Проклетник! Он у ствари није ни очекивао да му Спилер верује; али ипак... — А затим, ту су и порези, — додаде тужним гласом — и добротворни прилози. — Сети се оних пет фунти које је намеравао да пошаље Лондонској болници. — Лондонска болница, на пример — никад нема довољно новца. — Он

323 уморно климну главом. — Плашим се да је то сасвим немогућно. — Помисли на све оне незапослене; десет Дербигомила, полумртвих, са заставама и плех музикама. Осети како црвени. Проклетник! Био је бесан на Спилера. Два гласа одјекнуше истовремено у његовим ушима: професионалног пијанца, и други, женски — Молин. — Демон! — гунђао је професионални пијанац — II ne manquait que ça! Немогућно? — рече Молин глас, понављајући неочекивано његову последњу реч. — Шта је то немогућно? — Па... — рече Грегори збуњено и оклевајући. Спилер јој објасни. — Што да не, наравно да Грегори може уложити хиљаду фунти — рече Моли кад схвати о чему расправљају. И она га погледа с негодовањем, презриво, као да му пребацује због његовог тврдичлука. — Онда ви знате боље од мене — рече Грегори, покушавајући да разговор окрене на шалу. Тада се сети шта му је онај пријатељ коме су завидели на успеху говорио о комплиментима. — Како дивно изгледате у тој белој хаљини, Моли! — додаде и веселост свог осмеха ублажи погледом који је требало да буде истовремено и дрзак и нежан. — Тако дивно — понови и стави монокл да би је погледао. — Хвала — рече она, погледавши га одлучно. Њене очи су биле мирне и светле. Под тим чврстим и продорним погледом његова веселост, његов покушај дрске нежности прснуше и спласнуше. Он скрену поглед и пусти да му монокл падне. Монокл је био оружје које он није смео или није знао да употреби — он га је чинио смешним. Личио је на госпођу Лабеди кад кокетира баратајући својом лепезом. — Желео бих да свакако поразговарамо о томе — рече он Спилеру, задовољавајући се било каквим изговором само да умакне тим очима. — Али, уверавам те, заиста не могу... У сваком случају, не хиљаду — додаде, осећајући очајнички да је био приморан да се преда. — Моли! — викну професионални пијанац.

324 Она послушно приђе и седе поред њега на софу. — Добро, Томе — рече она и стави руку на његово колено. — Како си? — Као и увек кад си ти у близини, — одговори трагично професионални пијанац — луд. — Он стави руку преко њених рамена и нагну се к њој. — Потпуно луд. — Знаш, више бих волела да не седимо овако. — Она му се осмехну; загледаше се једно у друго. Затим Пакстон повуче руку и завали се у свој угао софе. Посматрајући их, Грегори одједанпут постаде убеђен да су они љубавници. Ми нужно морамо заволети оне најниже кад их видимо. Сви Молини љубавници били су такви: грубијани. Он се окрену Спилеру. — Да одемо код мене? — предложи, прекинувши га усред дугог говора којим је објашњавао своју замисао о издавању листа. — Тамо ће бити мирније и мања гужва. — Моли и Пакстон, Моли и тај пијани дивљак. Зар је то могућно? То је било сигурно: није ни најмање сумњао. — Изиђимо брзо из овог зверињака — додаде. — Добро — сагласи се Спилер. — Последњи гутљај вискија да бисмо издржали пут. — Он дохвати боцу. Грегори испи готово пола чаше, чистог. Прошавши улицом неколико метара, он схвати да је прилично пијан. — Чини ми се да ми је нагон крда врло слабо развијен — рече. — Како мрзим те гомиле! — Моли и Сатир — Пакстон! Замишљао је њихову љубав. А он је помислио, кад је први пут ухватио њен поглед, да се обрадовала што га види. Избише на Бедфорд сквер. Вртови су били мрачно тајанствени као део најгушће шуме. Шума споља, виски изнутра учинили су Грегоријеву меланхолију гласном. — Che farò senz’ Euridice? — певушио је нежно. — Можете врло добро и без ње — рече Спилер, одговарајући на цитат. — То је превара и лудост љубави. Сваки пут осећаш да си сигуран да је то нешто изванредно значајно и вечито: осећаш неизмерно. Сваки пут. После три недеље почињеш да примећујеш да је она досадна; или неко други колута очима и бескрајна осећања се преносе, а ти крећеш на други вечити

325 викенд. То је нека врста најгрубље шале. Врло глупе и непријатне. Али, хумор природе није и наш. — Ти сматраш да је то бескрајно осећање шала? — упита Грегори озлојеђено. — Ја не сматрам. Верујем да оно представља нешто стварно, изван нас, нешто што је у структури света. — Са сваком љубавницом друкчији свет, а? — Али, ако се то догоди само једанпут у животу? — упита Грегори полупијаним гласом. Желео је да свом пријатељу повери колико се осећа несрећан због Моли, несрећнији од ма ког другог. — То се не догађа — рече Спилер. — Али ако ја кажем да се догађа — штуцао је Грегори. — То је онда једино услед тога што није било згодне прилике. — одговори Спилер на свој најодлучнији начин, научни, ex cathedra. — Не слажем се с тобом — било је све што је Грегори могао рећи слабим гласом. Одлучио је да не помиње своју несрећу. Спилер не би морао бити наклоњен слушалац. Груби, стари ђаво! — Ја лично — настави Спилер — одавно сам већ престао да покушавам да у томе нађем неки смисао. Стога та бескрајна осећања прихватам онаква каква су — као врло стимулативна и узбудљива док трају — и не покушавам да им дам неки смисао или да их објасним. То је једини здрав и научан начин примања чињеница. Ућуташе. Избише у блиставост Тотенхем Корта. Углачани пут одбијао је светлост уличних светиљки. Улази у биоскопске дворане личили су на пећине из којих је избијала блештава жута светлост. Поред њих протутња пар аутобуса. — Та бескрајна осећања су опасна, — настави Спилер — врло опасна. Једном се за длаку нисам оженио, због јачине једног таквог осећања. Почело је на пароброду. Знаш већ шта су пароброди. Путовања морем имају необично надражујуће дејство на особе које на њих нису навикле, нарочито на жене! Њих би заиста требало да испита какав стручњак физиолог.

326 Наравно, то једноставно може бити и резултат доколице, преобилне исхране и сталног друштвеног живота — мада сумњам да би се из сличних околности добили исти резултати и на копну. Можда потпуна промена околине, прелазак с копна на море, подрива уобичајене земаљске предрасуде. Можда томе доприноси и краткоћа путовања — осећање да ће се оно тако брзо завршити и да се ружини пупољци морају убрати и ловорике побрати пре заласка сунца. Ко зна? — Он слегну раменима. — Али, у сваком случају, то је нешто толико изванредно. И тако, као што сам рекао, то је почело на пароброду. Грегори је слушао. Већ неколико минута дрвеће Бедфордсквера таласало се у тами његове пићем растројене душе. Светлост, бука, ритам улице Тотенхем Корт били су сад и иза његових очију и пред њим. Слушао је с осмехом. Прича је трајала и у улици Чаринг Крос. У тренутку кад се прича завршавала Грегори је осећао неко весело и безбрижно расположење. Био се потпуно придружио Спилеру; Спилеров доживљај био је његов. Громко се смејао, намештао је монокл, који се све то време клатио на крају врпце, и који је при сваком кораку звецкао ударајући о дугмета капута. (Сломљено срце, то мора бити очигледно сваком ко је и најмање осетљив, не може никако носити монокл.) И он је сад био помало пас. Поче да штуца; неки нејасни осећај гађења утиша мало његову веселост, али то је био тако нејасан, далек осећај. Да, да; и он је знао све о животу пароброда, мада је његово најдуже морско путовање било само од Њухевна до Дијепа. Кад стигоше до Кембриџ Серкеса, позоришта су управо избацивала публику. Плочници су били пуни света; ваздух је био испуњен буком и мирисом жена. Изнад глава, високо, натписи су се трзали и грчили. Позоришни холови купали су се у светлу. Вила је то неаристократска и вулгарна раскош, према којој се Грегори без тешкоћа осећао супериоран. Кроз свој киклопски монокл испитивачки је загледао сваку жену поред које би прошли. Осећао се чудесно безбрижан (гађење је било једини далеки наговештај нелагодног осећања), чудесно весео

327 и — да, то је било чудно — тако широк, великодушан: шири од живота. А што се тиче Моли Волс, научиће он њу. — Љупко биће, оно тамо — рече, показујући на један огртач од ружичасте и златне свиле, на кратко подшишану плаву косу. Спилер равнодушно климну главом. — Што се тиче оног нашег листа, — рече замишљено — сматрам да бисмо могли почети серијом чланака о метафизичкој основи науке, о разлозима, историјским и филозофским, који нас наводе да ту научну истину прихватамо као тачну. — Хм — рече Грегори. — А истовремено и серијом чланака о значењу и сврси уметности. У оба случаја почело би се од самог почетка. Добра идеја, зар не? — Добра — рече Грегори. Један од његових погледа, бачених кроз монокл, био је прихваћен с осмехом позивања; на жалост, била је ружна, и тако очигледно професионална. Хладно је гледао кроз њу, као да није ни постојала. — Али, да ли је Толстој био у праву, — говорио је Спилер, размишљајући — у то никад нисам био сигуран. Да ли је тачно да је функција уметности у преношењу емоција, као што је он тврдио? Делимично, рекао бих, не искључиво, не искључиво. — Он одмахну својом великом главом. — Чини ми се да ме пиће све више хвата — рече Грегори, више самом себи него свом сапутнику. Још је ишао право, али био је свестан чињенице, сувише свестан. А онај осећај гађења постајао је одређенији. Спилер не чу ту примедбу, или, чувши је, пређе преко ње. — Ја сматрам — настави — да је главна функција уметности да пружа знање. Уметник зна више од нас. Он је рођен с бољим познавањем своје душе и веза између ње и космоса. Он већ располаже оним што ће бити опште знање на вишем степену развоја. Већина наших модерних је примитивна у поређењу с оним највећим у прошлости. — Тачно — рече Грегори не слушајући. Његове мисли биле су негде другде, заједно с очима.

328 — А поред тога, — продужи Спилер — он може да изрази оно што зна, и то на такав начин да наше сопствено основно, несређено, непроверено знање о оном о чему он говори пада у неку врсту калупа, на оцртану шару — слично гвозденим опиљцима под утицајем магнета. Тамо, на ивици плочника, стајале су у групи три — чаробно младе, изазивачки младе. Разговарале су и подругљивим погледима сјајних очију посматрале пролазнике, пратиле их примедбама које су се могле чути и смејале се крештавим гласовима. Спилер и Грегори се приближише; једна од њих добро их осмотри и гурну остале. — Ох, боже! Насмејаше се пригушено, затим гласно, најгласније. — Погледај оног старог, разбарушеног! — То је било намењено Спилеру, који је ишао гологлав, држећи у руци велики сиви шешир. — Види, стакленац! — Још један врисак због монокла. — Та магнетска моћ, — рече Спилер, потпуно несвестан љупког подсмевања чији је био предмет — та моћ организовања менталног хаоса у одређене форме, чини да је истина изражена поетски, преко уметности, вреднија од истине изражене научно, преко прозе. Весело прекоравајући, Грегори им припрети прстом. То изазва нов врисак. Они прођоше; смешкајући се, Грегори се осврну. Осећао се безбрижнији и веселији но икад раније; али онај наговештај сазревао је у извесност. — На пример, — рече Спилер — ја могу знати да су сви људи смртни. Али, то знање је организовано, њему је дат облик, оно је чак стварно и повећано и продубљено кад нам Шекспир говори о свим нашим протеклим данима који су лудацима осветљавали пут у прашину смрти. Грегори је покушавао да смисли какво извињење с којим би се растао од свог сапутника, а затим се вратио и забавио се с оним трима. Он би их волео, све три, истовремено. La touffe échevelée

329 De baisers que les dieux gardaient si bien melée. Паде му на памет малармеовски стих, намећући његовим неодређеним жељама (стари Спилер је био потпуно у праву, стара луда!) најотменије форме. Спилерове речи допирале су до њега као да долазе из велике даљине. — Увод у Кориолана је добар комад новог знања, а он истовремено и сређује збрку постојећег знања. Предложиће му да сврате у Монико, изговориће се природном потребом, изићи ће и неће се вратити. Стара луда и њена бескрајна причања! Он би могао бити и сасвим занимљив — у правом тренутку. Али сад... И он без сумње мисли да ће њему, Грегорију, извући хиљаду фунти! Грегорију дође да се гласно насмеје. Али ту подругљивост је нагризао нелагодан осећај да је његово пијанство дефинитивно узело нов и узнемирујући облик. — Неки од Сезанових пејзажа — чуо је како говори Спилер. Изненада, на неколико метара испред њих, из једних врата, утонулих у мрак, појави се нека прилика, тихо, плашљиво: гужва црних крпа коју је носио пар старих згужваних чизама и на којој је лежао исцепан и заврнут шешир. Она је имала и лице: мршаво и земљане боје. Имала је и руке: у једној је држала послужавник са шибицама. Отвори уста, у којима су недостајала два-три од њених безбојних зуба, и поче да пева, скоро нечујним гласом. Грегорију се учини да препознаде „Ближе, Господе, теби“. Они се приближише. — Неке Ђотове фреске, неке ране грчке скулптуре — настављао је Спилер да преврће свој бескрајни каталог. Прилика погледа у њих, Грегори погледа у прилику. Очи им се сретоше. Грегори диже леву обрву. Монокл паде до краја свилене врпце. Он у десном џепу панталона, у којем је држао сребрн новац, потражи шест пенија или шилинг. У џепу је имао четири комада од по пола круне. Пола круне? Колебао се, издвоји један комад, а затим га опет испусти; он звецну. Леву руку завуче у други џеп од панталона; затим је извуче. У пружени послужавник спусти три и по пенија. — Не, нећу шибице — рече.

330 Захваљивање прекиде химну. Грегори се никад није осећао толико посрамљен. Његов монокл је звецкао, ударајући о дугмета капута. Обазриво је стављао ногу пред ногу, корачајући правилно, али као по затегнутом конопцу. Још једна увреда упућена оној прилици. Желео је више од свега да је трезан. Да никад није пожелео, с таквом прецизношћу, ону „разбарушену киту пољубаца“. Три пенија, пола пенија! Али, он би још могао отрчати назад и дати пола круне, два комада од по пола круне. Још би се могао вратити. Корак по корак, као по затегнутом конопцу, ишао је напред, држећи корак са Спилером. Четири корака, пет корака... једанаест корака, дванаест, тринаест. Ох, на жалост! Осамнаест корака, деветнаест... Доцкан; сад би било смешно вратити се, било би сувише упадљиво глупо. Двадесет три, двадесет четири корака. Осећај пијанства је постајао извесност, све очигледнија извесност. — А у исто време, — говорио је Спилер — ја заиста не видим како велика већина научних истина и хипотеза уопште може постати предмет уметности. Не видим како им се може дати поетски, емотивни значај а да не изгубе своју тачност. Како се може, на пример, електромагнетској теорији светлости дати узбудљива литерарна форма? То се очигледно не може учинити. — Ох, за име божје, — узвикну Грегори у изненадном изливу беса — за име божје, ућути! Како можеш тако непрекидно да говориш о томе? — Он опет поче да штуца још јаче и дубље. — Али, зашто да не говорим? — упита Спилер с узнемиреним чуђењем. — Говорити о уметности, науци и поезији — рече Грегори трагично, готово са сузама у очима — кад у Енглеској два милиона људи умире од глади. Два милиона. — Рачунао је да ће понављање бити упечатљиво, али још једном штуцну; сад је одређено осећао да је прилично болестан. — Живети у смрдљивим шупама, — продужи, decrescendo — измешани, сабијени у крда, као животиње. Горе него животиње. Стадоше; погледаше се.

331 — Како можеш? — понови Грегори, покушавајући да понови племенито негодовање. Али осећај гађења гмизао је из његовог стомака, као отровно испаравање из баруштина, испуњавајући његову свест и истискујући из ње сваку мисао, свако осећање изузев страшног предосећања да је болестан. Спилерово широко лице одједном изгуби свој монументални изглед викторијанске величине; као да се разбило на комаде. Уста се отворише, очи скупише, чело се разби у боре, а дубоке бразде које су с обе стране ишле од носа до углова уста дивље су се шириле и скупљале, као пар полуделих калупа за рукавице. Из њега изби громки звук. Његово крупно тело потресао је громогласан смех. Стрпљење — стрпљење је било све што му је преостало, стрпљење и све слабија нада — Грегори је очекивао жесток напад, да би се после њега смирио. Самог себе је правио будалом; сад су му се смејали. Али, о томе више није водио рачуна. Спилер се прибра толико да је могао да говори. — Диван си, драги Грегори — рече задихано. У очима су му се виделе сузе. — Заиста си сјајан. — Пријатељски га узе за руку и, смејући се, крену даље. Тако натера Грегорија да и он пође; није му преостајало ништа друго. — Ако немаш ништа против, — рече Грегори после неколико корака — мислим да бисмо могли да узмемо такси. — Шта, до улице Џермин? — рече Спилер. — Мислим да би било боље — био је упоран Грегори. Кад је улазио у кола, монокл му се закачи за дршку на вратима. Врпца се прекиде; стакло паде на под кола. Спилер га подиже и даде му га. — Хвала — рече Грегори и склони га на сигурно место, у џеп од прслука.

332 ХУБЕРТ И МИНИ

333 За Хуберта Лепела та прва љубав била је необично значајна. Он је сам употребљавао реч „значајна“ кад је о томе писао у свом дневнику. То је био догађај у његовом животу, заиста прави догађај. Он је представљао, Хуберт је то осећао, стварну прекретницу у његовом духовном развоју. „Волтер“, писао је он у свом дневнику — а то је и по други пут написао у једном од својих писама упућених Мини — „Волтер је рекао да човек двапут умире: смрћу целог тела, а и пре тога смрћу способности за љубав. А исто тако човек се и двапут рађа, други пут приликом првог заљубљивања. Тада се рађа у један нови свет — свет снажнијих осећања, узвишенијих вредности, дубљих проницања“. И тако даље. У ствари, Хуберта је тај нови свет мало разочарао. Снажнија осећања показаше се преблага; ни у ком смислу не достигоше висину књижевних узора. Кажем ти да сам избезумљен Од љубави према Кресиди. Ти одговараш: она је лепа; Ти у отворену рану мог срца сипаш Њене очи, њену косу, њен образ, њен ход, њен глас... Не, то заиста није било сасвим исто. У свом дневнику, у својим писмима Мини он је сликао, истина, низ блиставих и романтичних пејзажа новог света. Али то су били састављени, измишљени пејзажи у стилу Салватора Розе — богатији, дивљачнији, живописније светло-тамни од изворне стварности. Хуберт је жудно хватао и најмањи излив туге, физичке жеље, душевне тежње да би их у својим писмима и у свом дневнику претворио у нешто што је у основи романтично. У извесним тренуцима, обично у касну ноћ, успевао је да себе

334 убеди да је заиста најватренији, најнесрећнији, најстраснији љубавник. Али дању је обављао своје послове, гајећи у себи неко незадовољство према љубави. Тај доживљај је био помало и обмана; да, заиста, у ствари обмана, закључио је. Ипак, представљао га је себи као значајног. Али за Мини љубав ни најмање није била обмана. Она је Хуберта готово од првог тренутка обожавала. Заједнички пријатељ довео га је једне среде на њену вечерњу седељку. — Ово је господин Лепел; али, он је сувише млад да бисте га звали друкчије него Хуберт. — Тако јој је био представљен. А она му је, смејући се, пружила руку, обраћајући му се одмах по имену. И он се насмејао, мало нервозно. — Ја се зовем Мини — рекла је. — Али он се осећао сувише стидљив да би је те вечери ословљавао ма каквим именом. Његова смеђа коса била је разбарушена, као у каквог дечака, а његове сиве, стидљиве очи, које вас никад нису гледале дуже од тренутка, одмах су скретале као да су уплашене. Брзо би бацио поглед на вас, радознало — онда одмах скренуо; а његов музикални глас, с наглим експлозијама, с брзим преливима од високог до дубоког, као да се увек обраћао неком духу који лебди негде ниже и мало даље од особе којој он говори. Изнад обрва је било дивно извајано чело, с мисаоном бором између очију. Кад је мировао, дебеле усне су се лако пућиле, као да изражавају неко хронично нерасположење према свету. Наравно, мислила је Мини, свет није био довољно леп за његов идеализам. — Али, најпосле, — рекао је он озбиљно те прве вечери — човек има и свет мисли. Он је бар једноставан, јасан и леп. Човек ‘може увек живети по страни од бруталне гомиле. А из дубина наслоњаче у којој је седела, нежна, уморна и скоро неумесно елегантна у тој „уметничкој“ средини, Хелен Гламбер се смејала својим јасним, кратким смехом. — Ја мислим баш супротно, — рече (Мини се сећала сваке појединости те прве вечери) — мислим да се човек мора у све умешати и упознати хиљаде људи, обилно јести и пити, доживљавати љубав без престанка, галамити, смејати се и сударати се с људима.

335 И изразивши та раблеовска осећања, госпођа Гламбер се завали с уморним уздахом, заклањајући очи нежном белом руком; патила је од главобоље и светлост јој је сметала. — Та шта кажете! — није се слагала Мини; смејала се. Да је то рекао ко други, она би се осетила готово увређена; али Хелени Гламбер је било дозвољено да каже било шта. Хуберт потврди своје негирање осећања. Елегантна, равнодушна, бескрајно нежна, госпођа Гламбер је слушала дубоко заваљена у наслоњачу. А можда је, заклоњена руком којом се бранила од светлости, покушавала да заспи. Страсно га је заволела већ на први поглед. Сад, кад је ретроспективно размишљала о томе, видела је да је то заиста била љубав на први поглед. Волела га је заштитнички, матерински — јер је он имао само двадесет година, био је врло млад и поред боре између обрва, и поред учених речи, и поред новооткривеног студентског знања, само двадесет година, док је она имала скоро двадесет девет. А била се заљубила и у његову лепоту. Ах! Страсно. Хуберт је, приметивши то доцније, био необично поласкан. Тако нешто му се још никад није десило. Уживао је у том обожавању, и пошто се Мини тако жестоко заљубила у њега, чинило му се најприродније да и он буде заљубљен у Мини. Истина, да она није почела да га обожава, Хуберту никад не би пало на памет да се у њу заљуби. Приликом првог сусрета нашао је да је врло љупка, али га није баш нарочито привукла. Доцније, очигледни изрази њене љубави учинили су да му постане интересантнија, и на крају се и он заљубио. Али можда није толико за чуђење што је цео тај развој код њега изазвао мало разочарање. Ипак, размишљао је он у оним потајним тренуцима када је сам себи морао признати да у његовој љубави није све како треба, љубав без поседовања не може никако бити, по самој природи ствари, онај изворни, истински доживљај. Поводом тога записао је у свој дневник ове две строфе Џона Дона: А чисте душе љубавника треба да се спусте До расположења и осећања

336 Која чуло може достићи и примити, Иначе ће горди кнез чамити у својој тамници. Стога се ми обраћамо својим телима, тако Да се и нејаким љубав може открити; Тајна љубави диже се у душама, Али тело остаје њена отворена књига. Рецитовао их је Мини приликом другог састанка. Разговор који им је следио, састављен од филозофије и личних исповести, био је изванредан. Заиста је био, Хуберт је то осећао, на литерарном нивоу. Следећег јутра Мини позва телефоном своју пријатељицу Хелен Гламбер и запита је може ли по подне доћи на чај. Желела је да с њом о нечем поразговара. Госпођа Гламбер спусти слушалицу и уздахну. „Мини долази на чај“, рече она окренувши се према отвореним вратима. С друге стране ходника зачу се глас њеног мужа. „Господе!“ рече тај глас тоном неког неодређеног ужасавања, расејаног мирења са судбином; јер Џон Гламбер је био утонуо у свој рад, и само један мали делић његовог бића остао је на површини и реаговао на жалосну вест. Хелен Гламбер поново уздахну и, заваливши се још удобније у јастуче, пружи руку да узме књигу. Она је познавала тај далеки глас и знала је шта он значи. Значи да он не би одговарао ако би она наставила разговор; да би одвраћао само са „хм“ или „да“. А ако би она и после тога упорно настављала, он би жалосно, срцепарајући, рекао: „Драга, мораш ме пустити да радим“. А баш сада она би толико желела да мало поразговара. Уместо тога, продужи да чита, од оног места где је била стала да би одговорила на Минин телефонски позив. „Пламен је био захватио гинекеј. Храбри александријски патријарх деветнаест пута је улетао у зграду у пламену, из које је спасао све љупке затворенице, изузев две, укупно двадесет седам, које је одмах пренео у свој стан...“

337 То је била једна од оних поучних књига које је Џон волео да види у њеним рукама. Историја, мистика, поука и закон. Али у том тренутку она није била жељна историје. Желела је да разговара. А то је било искључено; апсолутно искључено. Она спусти књигу и поче да дотерује нокте и да размишља о јадној Мини. Како то да човек не може да се уздржи да не узвикне „Господе!“ кад чује да она долази на чај? И зашто човек нема срца да одбије њену посету? Она је патетична, али на један тако досадан начин. Постоје извесне особе према којима желите да будете љубазни, којима желите да помогнете и да им будете пријатељ. Особе које гледају у вас очима болесног мајмуна. Срце вам се кида кад их гледате. Али јадна Мини нема ниједну од привлачних црта болесног мајмуна. Она је једноставно крупна и здрава млада жена од двадесет осам година, створена да буде удата и мајка, али то није. А била би тако добра супруга, тако дивна и брижљива мајка. Али, десило се да нико од људи које је познавала није никад пожелео да се њом ожени. А зашто би то и пожелели? Кад она уђе у собу, изгледа као да се светлост приметно замрачује, да електрични напон опада. Она са собом не доноси живот; упија онај око ње, као да је створена од упијаће хартије. Није чудо што нико није пожелео да се њом ожени. А то је, међутим, једино решење. Нарочито зато што је она стално у неког заљубљена. Једино решење. — Џоне! — позва одједном госпођа Гламбер. — Да ли је тачно оно о ласицама? — О ласицама? — понови с неодређеним негодовањем глас с друге стране ходника. — Шта то о ласицама треба да буде тачно? — Да женке умиру ако се не паре. — До ђавола, откуд ја то знам? — Али, ти углавном све знаш. — Али, драга, заиста......... — Глас је био жалостан, пун прекора. Госпођа Гламбер стави руку на уста, а затим је скиде шаљући пољубац. — Добро — рече брзо. — Добро. Заиста.

338 Опрости. Нећу више. Заиста. — Она посла још један пољубац према вратима. — Али, ласице... — понови глас. — Пст! — Зашто о ласицама? — Драги, — рече госпођа Гламбер готово строго — па ти мораш наставити да радиш. Мини дође на чај. Она изложи случај — најпре неодређено, као да је реч о некој трећој особи; затим, прикупивши храброст, изнесе га отворено. Реч је о њој. Из дубина своје непомућене, незнабожачке наивности, Хелен Гламбер је грубо посаветова. — Ако желиш да легнеш у постељу тог младића, учини то — рече јој она. — Ствар сама по себи нема никаквог значаја. Или, не баш много. Она је значајна само зато што омогућује поверљивије исповести, што учвршћује приврженост, што човек почиње на неки начин да зависи од тебе. А поред тога, свакако, то је сасвим природно. Ја сам за природу, изузев кад је у питању дотеривање лица. Кажу да ласице... — Али Мини примети да она не заврши реченицу. Слушала је, запрепашћена и очарана, потресена, али и убеђена. — Драги, — рече госпођа Гламбер мужу кад се он то вече врати кући, јер је, немајући храбрости да дочека Мини, био отишао да попије чај у клубу — ко је измислио веру, грех и све остало? И зашто? Џон се насмеја. — Све је то измислио Адам, — рече — из разних ситних надискуствених разлога које би ти вероватно тешко могла оценити. А истовремено и ради сасвим практичног циља да Еву одржи на правом путу. — Па, добро, ако ти под одржавањем људи на правом путу подразумеваш компликовање њиховог живота, онда си, без сумње, у праву. — Госпођа Гламбер заврте главом. — Сматрам да је све то сувише замршено. У шеснаест година, да. Али са двадесет година човек би заиста требало да се ослободи таквих идеја. А са тридесет, она има скоро тридесет година, знаш, ипак, заиста... Најзад, Мини написа писмо Хуберту и јави му да се одлучила. Хуберт је био у Хертфордширу, код пријатеља

339 Вочета. Била је то пространа кућа, храна добра, човек се осећао врло пријатно; а стари господин Вочет имао је и врло добру библиотеку. У непробојној сенци огромног дрвећа Хуберт и Тед Вочет играли су крокет и расправљали о најбољим методама култивисања својег Ја. Прилично се може постићи, закључили су, уметношћу, књигама, наравно, па сликарством и музиком. — Слушај Sacre Стравинског, — рече Тед Вочет — и нећеш имати никакве потребе да идеш у Тибет или на Златну обалу или на ма које од таквих страшних места. А затим, ту је Достојевски уме сто убиства, и Д. X. Лоренс као замена за секс. — Ипак, — рече Хуберт — човек мора имати извесну количину доживљеног, неимагинативног искуства. — Говорио је озбиљно, начелно; али Минино писмо било му је у џепу. — Gnosce te ipsum. Не можеш себе стварно упознати ако се не сукобљаваш с догађајима, зар не? Сутрадан стиже Тедова рођака Фиба. Коса јој је била риђа а кожа млечна, и била је мање-више оперетска глумица. — Једном ногом на даскама — објасни она. Раскорак. — И изведе неколико пута велики раскорак на ћилиму у салону. — То је врло лако — рече, смејући се и скочивши на ноге с љупкошћу и лакоћом од којих се човеку заустављао дах. Тед је није волео. — Досадна девојка — говорио је. — А и тако глупа. Свесно глупа, намерно глупа, што је још горе. — Заиста, она је волела да се хвали како може да попије велику количину шампањца а да се не опије, и како је толико пута прекорачила и ту ионако обилну дозу и „изгубила свест о свету“. Волела је да прича о својим обожаваоцима, и то таквим речима које су вас наводиле да претпостављате да су сви били њени љубавници. Али, оправдање за то било је у њеној виталности и сјајној, риђој коси. „Виталност“, записао је Хуберт у свој дневник (замишљао је неки далеки датум после, или радије пре своје смрти, кад ће те исповести и афоризми бити објављени), „виталност зна да оствари своја права на свет готово исто тако неодољиво као и лепота. А понекад су лепота и ви-талност удружене у истој особи“.

340 * * * Хуберт је био тај који је организовао њихов боравак у млину. Један од његових пријатеља био је једанпут тамо с неком читалачком групом, и налазио је да је место пријатно, склоњено од света и изванредно мирно. Само, тај мир је био својствен млину. Тишина ту није била тишина ноћи у планини; то је била тишина сталне грмљавине. Сваког јутра, у девет сати, точак млина почињао је да се окреће, и његово тутњање није престајало током читавог дана. У почетку је бука била страшна, готово неподношљива. Затим, после извесног времена, човек се на њу навикавао. Грмљавина је постајала, баш због те непрекидности, савршена тишина, чудесно богата и дубока. Иза млина се налазила мала башта, ограђена са три стране кућом, споредним зградама и високим зидом од цигала, а с четврте стране отворена према води. Гледајући преко ниске ограде, Мини је посматрала ток воде. Личио је на смеђу змију са шарама у облику стрела на леђима; и та змија је гмизала, клизила, промицала заувек. Мини је ту седела чекајући; њен воз ју је довезао из Лондона одмах после ручка; а Хуберт, који долази од Вочетових, неће стићи пре шест сати. Вода је текла испред њених очију као време, као судбина, глатко, ка неком новом и значајном догађају. Обавијала ју је страшна бука која је у овој башти била тишина. Привикнувши се, њен дух се кретао у њој као у свом елементу. С оне стране ниске ограде допирала је свежина и мирис траве и воде. Али, кад би се окренула на другу страну, према башти, удисала би топли мирис сунчеве светлости која се просипала по цвећу и воћу које је сазревало. Под поподневним сунцем цео свет је био зрео. Ту је била стара црвена кућа, зрела, као шљива опала с дрвета; зидови, зрелији од слатких плодова воћака које су биле тако нежно и уредно приковане уз њихове вреле цигле. А та тишина, још раскошнија због непрекидне грмљавине, представљала је неку врсту цветања дана који је доспео до своје савршене зрелости и висио, округао као бресква и пун сока живота и среће,

341 очекујући на сунцу да га загризу зуби жељни да осете његов укус. У срцу тог света зрелог као воћка, Мини је чекала. Вода је текла према точку; мирно, мирно — затим је падала, и разбијала се на честице преко точка који се окретао. А време је клизило, благо, према догађају који ће пореметити дубоко спокојство њеног живота. „Ако заиста желиш да легнеш у постељу тог младића, учини то“. Још је чула Хеленин јасан, оштар глас како говори немогуће грубе ствари. Да их је ма ко други изговорио, она би побегла из собе. Али у Хелениним устима оне су изгледале тако једноставне, безопасне, и тако истините. Само, и све оно што су други говорили или наговештавали — код куће, у школи, међу њеним пријатељима — изгледало је исто тако истинито. Али, наравно, ту је љубав. Хуберт је био написао шекспировски сонет који је почињао: Љубав посвећује све што додирне, Претвара блато у злато једним додиром своје стреле, Материју у дух, а највећу страст у чедност, И у пожудном срцу подиже храм. Она је налазила да су стихови дивни. И потпуно истинити. Они као да су подизали мост између Хелене и осталих људи. Љубав, права љубав, у томе је сва разлика. Она оправдава. Љубав — колико је она волела, колико је силно волела! Време је пролазило, и уколико се сунце спуштало с висина неба, утолико је светлост постајала богатија. Дан је бивао све зрелији, пријатнији, све више га је испуњавала нека нечувена благост. Преко његових сунцем опаљених образа громогласна тишина млинског точка ширила је најнежнију кадифу бресквиних маља. Мини је седела на ниском зиду и чекала. С времена на време је гледала доле, у воду која је клизила, а затим је скретала поглед ка башти. Време је протицало, али она се сад више није плашила тог узнемирујућег догађаја који је тутњао тамо, У будућности. Зрела благост дана као да је продрла у њен дух, испуњавајући га до врха. У њему није више било места за сумње, ни за страховања од будућности, ни за жаљење. Она је била срећна. Нежно, с нежношћу коју не би

342 могла изразити речима, већ само најнежнијим пољупцима, прстима који милују провлачећи се кроз коврчаву косу, мислила је на Хуберта, на свог Хуберта. Хуберт, Хуберт... И одједном, изненада, он се створи ту поред ње. — Ох — рече она, и за тренутак се загледа у њега својим округлим смеђим очима, у којима је било само чуђење. А затим, њихов израз се измени. — Хуберте — рече она нежно. Хуберт узе њену руку, али је одмах пусти; за тренутак је погледа, а затим се окрену. Ослоњен на ниски зид, укочено је гледао у воду која је клизила; његово лице је било озбиљно. Дуго су ћутали. Мини је остала онде где се затекла, седећи, непомична, очију упртих у младићево лице окренуто у страну. Била је срећна, срећна, срећна. Дуги дан је сазревао, сазревао; све је постајало најбоље што може бити. — Мини, — рече одједном младић, некако одлучно и оштро, као да се дуго решавао да проговори, и најзад успео да изговори речи које је припремио и држао у себи — осећам да сам се према вама понео врло рђаво. Нисам смео да вас позовем да дођете овамо. То је рђаво. Жао ми је. — Али, ја сам дошла зато што сам то желела — узвикну Мини. Хуберт је погледа, а затим скрену поглед и настави да говори неком духу који је, изгледа, лебдео тачно изнад површине воде која је клизила. — Захтевао сам сувише. Нисам смео то да урадим. За мушкарца, то је друкчије. Али за жену... — Али, кажем вам, ја сам то желела. — То је сувише. — То није ништа, — рече Мини — јер вас волим. — И, нагнувши се напред, провуче прсте кроз његову косу. Ах, нежност коју никакве речи не могу изразити! — Велико дете — прошапта она. — Мислио си да те не волим толико да бих то учинила? Хуберт не диже поглед. Вода је пред њим клизила, клизила; Минини прсти поигравали су у његовој коси и, милујући,

343 спуштали се на његов потиљак. Он одједном осети праву мржњу према тој жени. Каква луда! Како не може да схвати? Он је не жели. А зашто је икад и помишљао да је жели? Целим путем, у возу, постављао је себи то питање. Зашто? Зашто? А то питање се још хитније постављало баш сад кад је, стојећи на баштенским вратима, бацио поглед кроз гране јабуке и посматрао је читав минут, а да га она није приметила — посматрао је како седи на ниском зиду, управљајући поглед својих смеђих очију час ка води, час ка башти, и како се смешка самој себи с изразом који му је изгледао тако празан и неинтелигентан да му се готово учинило да је Мини заиста необично глупа. А с Фибом је јуче стајао на врху голог, каменитог брежуљка. Под њиховим ногама простирала се равница, као какво море, а на бледом хоризонту дизали су се тешки облаци. Прсти ветра подизали су праменове њене риђе косе. Стајала је као да је спремна да скочи у узбуркани ваздух. „Како бих волела да летим!“ рекла је. „Увек ми се чини да авијатичари имају у себи нешто нарочито привлачно“. И појурила је низбрдо. Али Мини, с косом без сјаја, с образима руменим као јабука и крупним, тромим телом, Мини је личила на сељанку. Како је само могао себе да убеди да је жели? А што је било још горе, наравно, она је њега обожавала, на начин досадан, заморан, као претерано привржени препеличар који вам се упорно мота око ногу и лиже вам руку баш кад желите да мирно седите и да се усредсредите на озбиљне ствари. Хуберт се помери да измакне Мининој заљубљеној руци. За тренутак подиже к њој очи које су постале мутне од хладне љутње; затим их поново обори. — Жртва је сувише велика — рече гласом који у његовим ушима одјекну као глас неког другог. Налазио је да је врло тешко убедљиво објаснити такве ствари. — То од вас не могу захтевати — настављао је глумац. — И нећу. — Али то није жртва — успротиви се Мини. — То је радост, то је срећа. Ох, зар не схваташ? Хуберт не одговори. Непомичан, с лактовима на огради, посматрао је воду. Мини погледа у њега, најпре само збуњена;

344 али одједном је обузе нека непозната мучна сумња која је све више расла, као какав страховити духовни рак, који поједе сву њену срећу, остављајући јој у мислима само сумњу и стрепњу. — Шта се десило? — упита она најзад. — Зашто си тако чудан? Шта је то, Хуберте? Шта је? Нагињући се напред са стрепњом, она узе у своје руке његово лице окренуто у страну и обрну га к себи. Његове очи су биле празне и мутне од љутње. — Шта се десило? — понови она. — Хуберте, шта се десило? Хуберт се отрже. — Немогуће је — рече пригушеним гласом. — Немогуће. То је била заблуда. Жао ми је. Мислим да бих боље учинио да одем. Кола су још пред вратима. И не сачекавши да она ма шта каже, не објаснивши јој одређеније своје држање, окрену се и брзо се удаљи, готово трчећи према кући. Ах, хвала богу, рече у себи, извукао сам се! Не баш на најбољи начин, без сумње, ни отмено ни храбро; али, ипак, извукао сам се. Јадна Мини! Жалио ју је; али, шта би он ту могао да помогне? Јадна Мини! Његовој сујети је ипак годило да мисли како ће она жалити за њим. У сваком случају, убеђивао је он своју савест, то је не може толико погодити. Али, с друге стране, а на то га је подсећала његова сујета, она га је заиста страсно волела. Ох, обожавала га је... Врата се затворише за њим. Мини је опет била сама у башти. Зрела, зрела, башта се простирала под косим зрацима сунца на хоризонту. Једна половина је сад била у сенци; али остатак, у живим бојама светлости предвечерја, као да је био достигао крајње и апсолутно савршенство зрелости. Обавијено громком тишином, најдивније воће свих времена висило је тамо, изврсног укуса, слатко, слатко до сржи; висило је румено и дивно на ивици ноћи. Мини је седела непомично, питајући се шта се то десило. Да ли је он отишао, да ли је заиста отишао? Врата су се за њим затворила уз тресак, и као да је тај звук био уговорени знак, из млина изиђе један човек, приђе брани и затвори отворе. Точак одједном престаде да се окреће. Завлада тишина пуна наговештаја; нема тишина замени звучну тишину. Бескрајни

345 понори отворише се свуда око ње; била је сама. Изнад празнине неме тишине једна заостала пчела вукла је своје танко зујање; врапци су цвркутали, а с друге стране воде зачуше се гласови и далеки смех. И као да се пробуди из сна, Мини диже поглед и ослушну, плашљиво, окрећући главу и на једну и на другу страну.

346 МАЛИ МЕКСИКАНАЦ