Ian McDonald - Brazil

Naslov originala: Ian McDonald BRASYL Copyright © 2007 by Ian McDonald Translation copyright © 2010 za srpsko izdanje, PALADIN

Ova je, najzad, posvećena Inid

5 NAŠA GOSPA OD PRODUKCIJSKIH VREDNOSTI 17-19. MAJ 2006. Marselina je posmatrala kako kradu kola na ulici Rua Sakopa. Bio je to mercedes C klase, automobil dilera droge koji je do jaja upicanila dizajnerska ekipa emisije Nabudži mi kola – Brazileiro, sa ukrašenim točkovima, zadnjim delom i plavim svetlima duž čitavog unutrašnjeg rama. Dizajneri su ga dobro sredili; izgledao je znatno skuplje od četiri hiljade koliko je Marselina platila na gradskom stovarištu starih automobila. Jednom su prošli kraj njega: tri tipa u košarkaškim gaćicama, prslucima i kapama. Prvi put je da se pogleda. Drugi put, da se proveri, tobože kao da su zainteresovani za ukrase na volanu i brojanice s flamengo privescima okačene o retrovizor (simpatičan detalj), te da li je auto opremljen šaržerom za više kompakt diskova ili nosačem za MP3. Hajde, sinovi moji, znate da ga želite, pomislila je Marselina na zadnjem sedištu automobila za poteru parkiranom na prilaznom puteljku dvesta metara uzbrdo. Sve je tu za vas, tako sam vam spremila, zar možete da odolite? Treći put je za krađu. Sačekali su deset minuta za svaki slučaj, deset minuta tokom kojih je Marselina sedela iznad monitora strahujući hoće li se oni vratiti ili će neko drugi stići tamo pre njih. Ne, evo, sišlisu gipko nizbrdo, krupni lepi momci

6 dugačkih, razgibanih ruku i nogu, i bili su dobri, baš dobri. Gotovo da nije ni primetila kako se hvataju za kvaku, ali izraz iznenađenja na njihovim licima bio je sasvim nedvosmislen kada su se vrata otvorila. Da, nisu zaključana. A ključevi su u bravi motora. I oni su već bili unutra, vrata su se zatvorila, motor je proradio, svetla se upalila. „Idemo!“ viknu Marselina Hofman svom vozaču i smesta polete na monitor kada je terenac krenuo. Bože i Marijo, bašsu nagazili, i motorje urlao dok su uletali na Avenidu Epitasio Pesoa. „Svim kolima svim kolima!“ povikala je Marselina u svoj primopredajnik dok se zanjihani čiroki uključivao u saobraćaj. „Imamo krađu imamo krađu! Kreću se na sever prema tunelu Rebukas!“ Bocnula je jako prstom u rame vozača, njenog ličnog asistenta koji je priznavao da voli utrkivanje kolima. „Neka ti ostane u vidokrugu, ali nemoj ga preplašiti.“ Monitor je bio prazan. Ona lupi po njemu. „Šta je s ovim?“ Ekran se ispuni slikama, kadrovima iz mercedesovih kamera malih kao ruž za usne. „Treba mi za ovo šifra sa stvarnim vremenom.“ Ne daj im da pronađu kamere, pomolila se Marselina u nadi da će je čuti Nosa Senjora da Valioza Produsao, njena svetica-pokroviteljka. Tri tipa, onaj u crnom i zlatnom za volanom, onaj u najki prsluku i onaj bez ikakve majice i s retkim, malim žbunom žilavih dlaka između bradavica. Sirene prohujaše kraj njih s dopler efektom; Marselina podiže pogled s monitora i vide kako policijska kola skreću i presecaju saobraćaj u četiri trake na aveniji u laguni i ubrzavaju pored nje. „Dajte mi audio.“ Žoao-Batista, tonac, zavrte glavom kao Indijanac, u pokretu koji je zbog slušalica još više ličio na karikaturu. On zapetlja oko miksera koji mu je visio oko vrata i pokaza joj za ishod probe palčeve okrenute uvis. Marselina je to uvežbavala – uvežbavala je to i uvežbavala i uvežbavala – a sada nije mogla da se seti niti jedne jedine reči. Žoao-Batista je pogleda. Hajde više, ovo je tvoj šou. „Dopadaju vam se ova kola? Dopadaju vam se?“ Kreštala je kao neka nametljiva voditeljica, dok ju je Žoao-Batista sažaljivo gledao. Pred kamerama u kolima, momci su izgledali kao da je upravo eksplodirala bomba ispod njihovih svetlećih dioda nalik na one iz serije o Viteškom vozaču. Nemoj me izneveriti, Gospo Gospo Gospo, nemoj me izneveriti. „Vaša su! To je vaša velika nagrada za to što učestvujete. Sve je u redu, uživo ste u nagradnoj TV emisiji!“ „To je usrani stari merdža s jeftinim budževinama“, promrmlja vozač Soza. „I oni to znaju.“

7 Marselina se nije obazirala na primedbe. „Jesi li ti ovde režiser? Jesi li? Jesi li? Biće dovoljno dobro za pilot-emisiju.“ Terenac naglo skrenu i Marselina se obrnu na zadnjem sedištu. Gume zacvileše. Bože, kako joj se ovo dopadalo. „Nisu se odlučili za tunel. Umesto toga, idu ka Žardim Botanici!“ Marselina baci pogled na satelitski navigator. Policijska kola su bila narandžaste zastavice, i njihova uredna formacija u Riovoj Zoni Sul rasturala se i preuređivala pošto su odbegla kola odbila da ulete u njihovu zamku. U tome i jeste stvar, reče Marselina u sebi. Zbog toga ovo i jeste sjajna televizija. Ponovo se latila primopredajnika. „Učestvujete u Bekstvu. To je novi realiti-šou sa Kanala Kvatro, i vi ste u njemu! Hej, bićete velike zvezde!“ To ih je nateralo da se zgledaju. Kultura pažnje. Zavođenje taštih Karioka nikada nije moglo da omane. Karioke su bile najbolji učesnici realiti programa na planeti. „Ta kola su vaša, apsolutno, garant, legalno. Samo treba da izbegnete hapšenje u sledećih pola sata, a mi smo policiji rekli gde ste. Hoćete da se poigrate?“ Moglo bi to čak da posluži i kao slogan: Bekstvo: Hoćete da se poigrate? Usta momka u najki prsluku su se pomerala. „Treba mi izlazni audio“, viknu Marselina. Žoao-Batista okrenu drugo dugme. Terenac se zatrese od baile-fanka. „Rekoh, za ovo ovde sranje?“ dreknuo je najki prsluk kako bi nadjačao ritam Majami-bejs muzike. Soza skrenu za sledeći ćošak brzinom od koje su zaškripale gume. Narandžaste zastavice policije sjatile su se skupa, da jedna za drugom odseku svaki mogući put za bekstvo. Marselina je tada prvi put pomislila kako ovde možda zaista ima televizijsku emisiju. Isključila je palcem primopredajnik. „Kuda idemo?“ „Možda prema Rosinji ili gore kroz Tižuku pa na Estradu Donja Kastorina.“ Terenac prokliza kroz sledeću raskrsnicu, rasteravši žonglere tako da su im lopte popadale unaokolo u kaskadama, i perače šoferšajbni s kofama i sunđerima. „Ne, Rosinja je.“

8 „Imamo li bilo šta upotrebljivo?“ upita Marselina Žoaoa-Batistu. On odmahnu glavom. Nikada nije imala tonca koji nije bio lakonski gad, a isto je važilo i za žene koje se bave tim poslom. „Hej hej hej, smanji malo muziku.“ Baile di-džej Furakaoa utiša se toliko da je Žoao-Batista mogao da podigne palac u znak potvrde. „Kako se zoveš?“ doviknu Marselina najki prsluku. „Misliš da ću da ti kažem, u ukradenim kolima, sa pola Zone Sul za petama? Ovo je zamka.“ „Moramo te nekako zvati“, stade Marselina da mu se ulaguje. „Pa, Kanalu Kvatro, možeš me zvati Malakao, njega zovi Amerika“ – vozač je sklonio ruke sa volana i mahnuo – „a njega O Klono.“ Maljava prsa pribiše usta uz mini-kameru na vozačevom naslonu za glavu u klasičnom MTV rok-kadru. „Hoće li ovo biti kao Autobus 147?“ upita on. „Zar bi voleo da završiš kao onaj baja iz Autobusa 147?“ promrmlja Soza. „Ako probaju nešto slično na Rosinji, Autobus 147 će u poređenju s tim izgledati kao proslava prve pričesti.“ „Znači, postaću velika zvezda?“ upita O Klono, ljubeći i dalje kameru. „Bićete u Kontigu. Poznajemo tamo ljude, možemo nešto da sredimo.“ „Hoću li upoznati Žizelu Bundšen?“ „Možemo organizovati snimanje sa Žizelom Bundšen, za svu trojicu i kola pride. Zvezde Bekstva i njihovi automobili.“ „Meni se sviđa ona Ana Beatriz Baroš“, reče Amerika. „Čuješ li? Žizela Bundšen!“ O Klono je provirio između sedišta i dreknuo Malakau u uvo. „Čoveče, ma kakva Žizela Bundšen i Ana Beatriz Baroš“, reče Malakao. „Ovo je TV; sve će reći samo da bi emisija išla dalje. Hej, Kanalu Kvatro, šta se dešava ako nas ukebaju? Nismo tražili da učestvujemo u programu.“ „Digli ste kola.“ „Hteli ste da dignemo kola. Ostavili ste vrata otvorena, s ključevima unutra.“ „Etika, sjajno“, reče Žoao-Batista. „Na realiti televiziji nemamo često etiku.“

9 Sirene sa svih strana, sve bliže, u neprekidnom nizu. Policijska kola prohujaše s obe strane, u naletu vazduha, smešanih zvukova i bleskova svetlosti. Marselina oseti kako joj srce lupa u grudima, u tom trenutku lepote kada sve funkcioniše zajedno, savršeno, automatski, božanski. Soza ubaci terenac u najviši stepen prenosa dok je ubrzavao kraj ograđenih građevinskih mašina gde je rastao novi zid favela. „I nije Rosinja“, reče Soza dok je prolazio kraj železničkih cisterni. „Čega još ima tamo dole? Vija Kanoas, možda? Auh.“ Marselina podiže pogled sa monitora, gde je već planirala montažu. U Sozinom glasu je bilo nečega. „Plašiš me, čoveče.“ „Upravo su napravili polukružno nasred puta.“ „Gde su?“ „Idu pravo na nas.“ „Hej, Kanalu Kvatro.“ Malakao se cerio u kameru na štitniku za sunce. Imao je veoma dobre, bele krupne zube. „Mislim da u tvom formatu postoji falinka. Znaš, nemam nikakvih motiva da rizikujem da zaglavim aps zbog usrane polovne mečke. S druge strane, nešto sa iole tržišne vrednosti...“ Mercedes prelete preko središnje trake, rasuvši budževine po celom drumu. Soza nagazi na kočnice sa elektronskom kontrolom blokade. Terenac se zaustavi na milimetar od mercedesa. Malakao, Amerika i O Klono već su bili napolju, držeći pištolje postrance na onaj način koji je ušao u modu posle Božjeg grada. „Napolje napolje napolje napolje napolje.“ Marselina i njena ekipa zbiše se na drumu dok su kola jurila kraj njih uz treštanje sirena. „Treba mi hard disk. Bez njega nemam emisiju; ostavite mi makar to.“ Amerika je već bio za volanom. „Ovo je laća“, izjavi on. „Važi, uzmi ga“, reče Malakao i pruži Marselini monitor i LaCie od jednog terabajta. „Znaš, s tom frizurom malo i ličiš na Žizelu Bundšen“, doviknu joj O Klono sa zadnjeg sedišta. „Ali više ti je ukovrdžana, a i dosta si sitnija od nje.“

10 Motori zaurlaže, gume se zadimiše, Amerika okrenu terenac pod ručnom oko Marseline i stušti se na zapad. Nekoliko sekundi kasnije zableskaše policijska kola. „E to je“, reče Žoao-Batista, „za mene sjajna televizija.“ Ptica Crnoperka je pušila u montaži. Marselina je to mrzela. Mrzela je gotovo sve na Ptici Crnoperki, počevši od odeće iz pedesetih godina dvadesetog veka koju je ova nosila bez ikakve ironije u odbrani trenda i mode (nema mode bez ličnog stila, kerida), ali je svejedno izgledala fantastično, od pravih najlonskih čarapa, sa šavovima – nikad ta opaka-opaka sojka nije nosila unihopke – pa do žaketa Koko Šanel. Da je u montaži mogla na sebi da ima naočare za sunce i maramu, i to bi natakarila. Mrzela je žene koje su toliko sigurne u sebe i koje pri tom nimalo ne greše. Mrzela je to što je Ptica Crnoperka mogla da živi samo na uvoznoj votki i holivudskim cigaretama i da je niko nikada ne vidi kako se bavi bilo kakvom rekreacijom a da opet posle celonoćne montaže izađe puna šarma jedne Grejs Keli, umesto da bude sluđena od šećerom zasićene guarane. Najviše od svega, mrzela je to što je, pored tog studioznog retro fazona i elegancije, Ptica Crnoperka diplomirala na fakultetu za medije godinu dana pre Marseline Hofman i sada joj je bila nadređena urednica za nove programe. Marselina je toliko smarala istraživače i producente na koktelima petkom u kafeu Barboza time kakve je sve trikove i podlosti Ptica Crnoperka izvela kako bi napredovala u Faktualnoj zabavi na Kanalu Kvatro da su sada to mogli da recituju kao tekst mise. Nije znala da je mikrofon i dalje uključen i homići u skeneru čuli su kada je rekla... (Svi zajedno) E jebi me dok ne zaprdim... „Muzička podloga jeključni MZP1 ; treba nam nešto retro, kao iz ‘Velike krađe kola’ i osamdesetih. Kao onaj engleski novoromantičarski bend koji je uradio pesmu o Riju, ali je video-spot snimljen u Šri Lanki.“ „Mislio sam da je taj spot bio za pesmu ‘Sačuvaj molitvu’“, reče Leandro i pomeri pepeljaru od terakote s prevrnutom saksijom umesto poklopca prema Ptici Crnoperki. On je bio jedini montažer u zgradi koji nije zabranio Marselini pristup 1 Skr: mamac za prodaju; prim. prev.

11 u svoj studio i smatrali su ga hladnokrvnim poput dalaj-lame, čak i posle celonoćnog rada. „‘Rio’ je sniman u Riju. Logično.“ „Jesi li ti to nekakav nindža-majstor za englesku novoromantičarsku muziku s početka osamdesetih?“ obrecnu se Marselina. „Jesi li uopšte bio rođen 1984?“ „Mislim da ćeš ustanoviti da je ta pesma grupe Duran Duran iz 1982“, reče Ptica Crnoperka, ugasi pažljivo cigaretu u ponuđenoj pepeljari i vrati poklopac na mesto. „A spot je zapravo snimljen na Antigvi. Marselina, šta je na kraju bilo s kolima za ekipu?“ „Policija je od njih pronašla samo osnovni ram na rubu Mangueire. Osiguranje će pokriti štetu. Ali to pokazuje da cela stvar funkcioniše; mislim, format treba malo da se doradi, ali premisa je jaka. To je dobra televizija.“ Ptica Crnoperka pripali novu cigaretu. Marselina se uzmuvala oko vrata montaže. Daj mi je daj mi je daj mi je samo mi daj tu seriju. „To jeste dobra televizija. Zainteresovana sam.“ Bolje od toga nije se moglo očekivati od Ptice Crnoperke. Marselini je srce preskočilo, ali to je verovatno bilo zbog stimulansa. Spusti se polako, kažu svi, a onda provedi običnu noć u krevetu; to je, po njenom iskustvu, bio najbolji način da se opusti posle celonoćnog snimanja. Naravno, ako serija bude prihvaćena, ona će možda otići pravo u kafe Barbozu, pokucati Augustu na vrata naročitim masonskim znakom i provesti ostatak dana na šampanjcu, zagledana u momke na rolerima koji piče kraj nje s guzama poput breskvica. „Pametno je, oštro i usmereno na sve demografske slojeve naših gledalaca, ali od toga nema ništa.“ Ptica Crnoperka podiže šaku u čipkastoj rukavici kako bi predupredila Marselinine proteste. „Ne možemo to da odradimo.“ Zakuckala je po bežičnoj kontrolnoj tastaturi i pozvala vesti Kanala Kvatro. Jutarnju smenu je vodila Auzirija Menendes. Heitor će je verovatno oko podneva pozvati na kratak ručak. Uzburkani strahovi i strepnje sredovečnog spikera danas joj ni najmanje nisu trebali. Delić toga kao da je nekako ispao iz njenog mozga pravo na ekran: Policijska kola opkolila su vozilo na ivici velikog autoputa. Sao Paulo, pisalo je ispod slike. Rez na snimak iz helikoptera koji je prikazivao vojna kola i vozila za kontrolu nereda parkirana ispred kapije Glavne kaznionice Guarulos. Iz zatvora se u spirali dizao dim; ljudske prilike su se nalazile na polurazvaljenom krovu s transparentom od čaršava na kojem su reči bile ispisane crvenim sprejom.

12 „PCC je objavio rat policiji“, reče Ptica Crnoperka. „Već je poginulo najmanje desetak pajkana. Imaju taoce u zatvoru. Benfika će krenuti sledeća, a onda... Ne, ne možemo to da odradimo.“ Marselina je i dalje stajala kraj vrata, trepćući lagano dok je televizijski ekran uzmicao i pretvarao se u majušnu nemirnu tačku na kraju dugačkog, mračnog tunela koji je sav zujao od konzervi kuata i amfetamina, a Leandro i Ptica Crnoperka bili su čudne limuzine koje su se sudarale s njom kao da se igraju šuge. Čula je sopstveni glas, kao da dopire iz sklopljenog zvučnika: „Treba da budemo oštri i bučni.“ „Jedno je biti oštar i bučan, a drugo dobiti ponovo dozvolu za emitovanje.“ Ptica Crnoperka ustade, otrese pepeo cigarete sa svojih ljupkih rukavica. „Žao mi je, Marselina.“ Dok je otvarala vrata montaže, njeni najlonom obavijeni listovi međusobnim trljanjem su izazvali pucketanje elektriciteta. Svetlost je bila zaslepljujuća, a Ptica Crnoperka amorfna senka usred sjaja, kao da je stupila u samo srce sunca. „Proći će to, uvele prođe...“ Ali Marselina je prekršila sopstveno pravilo: Nikad se ne buni nikada ne dovodi u pitanje nikada ne moli. Moraš nešto voleti dovoljno da ga stvoriš, ali ne toliko da ne možeš da ga pustiš da propadne. U žanru koji je odabrala – faktualna zabava – samo je dva izluđujuća procenta emisija postizalo uspeh, i ona je postala debelokožac, naučila je taj kung-fu; nemoj se nikada pouzdati u to sve dok mastilo ne bude na ugovoru, a čak i tada tvorac programa daje, i tvorac programa uzima. Ali svaki neuspeh joj je oduzimao po malčice energije i poleta, kao da pokušava da zaustavi supertanker šutirajući u njega fudbalske lopte. Nije mogla da se seti kada je poslednji put u tome uživala. Leandro je zatvarao pilot-epizodu i arhivirao spisak montažerskih zahvata. „Ne bih da te požurujem, ali imam Lizandru u Popodnevnoj plastičnoj kirurgiji.“ Marselina pokupi svoje fajlove i hard disk i pomisli kako bi možda bilo veoma dobro kada bi zaplakala. Ne ovde, nikada ovde, ne pred Lizandrom. „O, hej, Marselina, da ti kažem, žao mi je zbog Bekstva. Znaš već, ovo je najgori mogući trenutak...“ Lizandra se smesti na Marselininu stolicu i stavi izveštačeno preciznim pokretima svoj spisak snimaka i bocu s vodom na sto. Leandro uključi aparaturu.

13 „Zar nije uvek tako u ovom poslu?“ „Znaš, prilično filozofski primaš to. Da sam ja na tvom mestu, verovatno bih prosto otišla nekud i dobro se napila.“ Pa, ta mogućnost postoji, ali kada malo bolje razmislim, radije bih usne namazala govnima umesto karminom nego što bih se olešila u kafeu „Barboza“. Marselina je zamislila kako polako sipa kiselinu iz otvorenog automobilskog akumulatora na Lizandrino lice i pravi šare kapanjem, poput Džeksona Poloka, na njenoj koži mekoj kao breskva i mlečnoj kao sladoled. Kako ti ovo odgovara za Popodnevnu plastičnu kirurgiju, kučko? Gunga je davao ritam, a bas brektaje, puls grada i planine. Medio je bio brbljavac, u razuzdanim i drskim glasinama sa ulica i iz kafana, vestima o zvezdama. Violinja je bila pevačica, visoko iznad basa i ritma, himna iznad svega, uklapala se u ritam gunge i medija, a onda udaljavala u premetima, poput duha samog kapuera, u ritmičke uzmake i poigravanja, finte i improvizacije, drmajući guzom na sve strane. Marselina je stajala bosonoga u krugu muzike, zadihana, podignute ruke. Znoj joj se obilato slivao niz bradu i lakat na pod. Ima tu varki, obmana za upotrebu u igri rode. Pozivala je podignutom šakom, prikladno bezobrazna. Njen protivnik je igrao u žingi, spreman da napadne i bude napadnut, prijemčivih svih čula. Tako bezobrazan poziv protivniku na ples sadržao je žeito, bio malisioso. É, krenuo sam peške, pevali su kapueriste. U jutro hladno, Sreo Velikog Sao Benta Koji se kartao sa Psom. Roda je tapšala u kontrapunktu s neumoljivim, odzvanjajućim ritmom berimbaua. Naizgled tako grub instrument, berimbau, čije je poreklo iz ratnog luka bilo očigledno po zakrivljenju drvenog rama, po zategnutoj struni. Tako domaće izrade: tikva, parče žice izvučeno iz unutrašnjosti automobilske gume, zatvarač flaše pritisnut uz žicu,štap da po njemu udara, i samo dva tona u okruglom trbuhu.

14 Instrument iz favele. Kada je počela da učestvuje u kapueru, Marselina je prezirala berimbau; bila je tu zbog borbe, potom i zbog plesnog aspekta žogoa; ali bez muzike nema plesa, i kako je učila sekvence, tako je sve više cenila njihove zvonke, ulične glasove, da bi zatim shvatila ritmičke tananosti skrivene u triju instrumenata koji su mogli da proizvode samo šest tonova. Meštre Žinga joj je neprekidno govorio kako nikada neće dobiti kordu vermelju ako zapostavi berimbau. Kapuero je bio više od tuče. Marselina je naručila medio od Fundasao meštre Bimba iz Salvadora, duhovnog doma klasičnog angolskog kapuera. Ležao je kraj njene sofe neotvoren u tapaciranoj torbi za instrumente. Za Marselinu u prugastom crveno-belom kaprisu i majici, kojoj je taj dan s porazom na poslu još stajao u grlu kao izbljuvak, tuča je bila zaista dobrodošla. Meštre Bimba, meštre Nestor, Meštri Jezekijel i Kanžikinja Ti su nas svetski velikani Naučili da igramo i pevamo, trajao je napev rode, u trostrukom krugu unutar vlažnog, zelenog četvorougla oslikanog svecima Umbande i legendarnim meštrima iz istorije uhvaćenim u kung-fu skokovima žilave baletske gracioznosti. Marselina ponovo pozva šakom, osmehnuvši se. Ritam je opao iz borbenog sao bento grande u kanto de entrada, što je bila forma iz angolske škole koju je meštre Žinga zadržao za sopstvenu senzala karioku, slaveći čuvene i izgubljene majstore. Žair je kročio kroz rodu i podignutom šakom uhvatio Marselininu. Licem u lice, koračali su polako, formalno kao foro, po krugu šaka, glasova i udara berimbaua. Bio je to kočoperni momak deset godina mlađi od Marseline, visok, crn i zgodan, premda na neki očigledan i razmetljiv način, pozerski, siguran do uobraženosti. On se nije borio protiv žena i belaca. Beki se kreću kao drveće, kao kamioni puni svinja na putu u klanicu. Žene nisu kadre da ikada shvate malisiju. To je isključivo muška stvar. Sitne belkinje s nemačkim imenima i nemačkom kožom najsmešnije su od svih. Neka uopšte ne gube vreme na pokušaje da se bave kapuerom. Ova sitna bela Nemica već ga je dvaput iznenadila, najpre lirskim S-dobradom koji je započeo fintom šuta s poda – samo šake i stopala smeju dotaći zemlju – da bi se pretvorio u stoj na jednoj ruci i široki udarac desnom nogom koji je Žair izbegao tako što se istog trena spustio u defanzivnu negativu, ruke podignute da zaštiti lice. Marselina je lako predvidela i izbegla njegov široki šut meja lua. É! É!

15 pevali su gledaoci. Drugi put su zabrektali i glasno zatapšali kada se ona bacila u meja lua puladu, šut u okretu na ruci koji je bio veliki dar Rio-senzale igri kapuera. Na rubu vidokruga ugledala je meštra Žingu; čučao je sa svojim izrezbarenim štapom kao kakav stari angolski kralj, kamenog lica. Matori gad. Nijedan njen potez nikada nije mogao da ga impresionira. Nisi ti Joda. Onda je nastupio šapo de kuro, Žair je bio sasvim u vazduhu i Marselina je jedva stigla da se vrati u kvedu de kvarto, pribivši šake i stopala uz plesni podijum, zagledana u nogu koja joj je prohujala iznad lica. Kapuero je isprva bio samo još jedan talas cajtgajsta na kojem je Marselina Hofman jahala, gonjena stalnom, vampirskom glađu za novim kul stvarima. Na Kanalu Kvatro, ručak je bio za gubitnike, osim ako se nije koristio za nešto vredno truda. Jedno vreme je to bio brzi hod i Marselina je bila prva koja se zaputila po vreloj Praji de Botafogo u patikama, trikou, s paukolikim naočarima za sunce i pedometrom koji će odbrojati tih legendarnih deset hiljada koraka. Već posle jedne sedmice, njeni malobrojni prijatelji i mnogobrojni suparnici bili su na ulicama, a onda je čula kada su zvonki zvuci merimbaua, veseli žagor agoga, napevi iz zelenih prostora parka Flamengo nadjačali huk saobraćaja. Sutradan već bila je s njima, tapšala kao prava loira-Nemica dok su se žilavi momci bez košulja premetali, povodili i šutirali u rodi. Bila je to obična demonstracija koju je meštre Žinga priredio kako bi došao do novih polaznika za svoju školu, ali za Marselinu je to bila Nova Kul Stvar. Jednu sezonu, to je bilo glavno; malo-malo pa bi na sedmičnim sastancima izbacila kakvu novu zamisao vezanu za kapuero, a onda je Sledeća Kul Stvar grunula sa zaliva. Do tada je Marselina poklonila triko i sad već staromodne naočari za sunce prodavnici polovne robe, dala pedometar gospođi Kosta iz prizemlja, koja je bila opsednuta strahom da joj je muž mesečar koji noću prevaljuje kilometre i kilometre na ulicama i krade sitnice, kupila sebi klasični komplet – kapri pantalone s crvenim prugama i rastegljivi topic – a onda počela dvaput nedeljno da odlazi taksijem uskim drumom po grudima Korkovada, na kojima je stajao i Hrist lično kao nadražena bradavica, u Silvestre fundasao meštra Žinge. Postala je odani poklonik borbenog plesa. Kul stvari će se ponovo pojaviti; uvek je bilo tako. Držeći se za ruke, kapueriste su kružile. Vlažna noć, s niskim oblacima iznad Tižuke. Topla vlaga nije posustajala i pojačavala je mirise; voćni, raskalašno mučni zadah bugenvilija koje su visile iznad dvorišta za borbu u fundasau, užegli dim ulja

16 iz lampi koje su obrazovale rodu, medno-slanu slast znoja koji je curio niz Marselininu podignutu ruku, plodnu, hranljivu kiselost njenog pazuha. Popustila je stisak i odskočila od Žaira. Za tili čas berimbau i agogo vinuli su se u sao bento grande; u istom trenu, Marselina se spustila u čučanj, dograbila manžete Žairovih pantalona s dezenom lobanje i ukrštenih kostiju i bacila ga na leđa. Roda se zaorila oduševljenjem; svirači merimba izvukli su iz svojih žica podrugljiv smeh. Meštre Žinga je suzbio osmeh. Boka de kalsa; potez toliko jednostavan, toliko glupav da čovek nikada ne bi pomislio da će upaliti, ali tako je jedino i mogao da upali. A sada, završni udarac. Marselina je pružila ruku. Kada se pruži ruka, igra je gotova. Ali Žair je iz svoje defanzivne negative prešao u armadu, sa širokim šutom u skoku. Marselina se lako sagnula ispod Žairovog bosog stopala i, dok je on još bio van ravnoteže, stupila ispod njegovog garda da ga pljesne obema rukama po ušima u duplom galopanteu. Žairse srušio dreknuvši, smeh je prestao, berimbau je utihnuo. Neka ptica se promuklo oglasila; meštre Žinga se više nije nimalo osmehivao. Marselina je ponovo pružila ruku. Žair je odbio odmahnuvši glavom i nije prekinuo da njome odmahuje ni dok se pridizao i izlazio iz rode. Meštre Žinga je čekao pod žutom uličnom lampom dok je Marselina čekala svoj taksi. U ovom životu neki voze, dok neki imaju vozače. Nisko pognute grane drveća i visoki fikus bacali su isprekidanu, nestalnu svetlost na njega dok se oslanjao o štap. Amajlije patua koje je nosio oko vrata kako bi porazio duhove zanjihale su se. Jebi ga, nisi Joda, pomisli Marselina. Niti Gandalf Sivi. „To je bilo dobro. Dopalo mi se. Boka de kalsa, pravi potez za jednog malandra.“ Glas meštra Žinge strugao je nikotinski, kao da puši osamdeset cigareta dnevno. Koliko je Marselina znala, on nikada nije pušio, nikada nije uzimao makonju, a kamoli tek nešto praškastije, i pio je samo o svecima i državnim praznicima. Preovlađivala je teorija o polipima na glasnim žicama; kakav god bio biološki razlog, sve je to veoma podsećalo na Karate Kida. „Mislio sam da bi možda, možda, konačno mogla da naučiš nešto o pravom žeitu, a onda...“ „Izvinila sam mu se, ne smeta mu. Zvoniće mu u ušima dan ili dva, ali on je bio taj koji nije hteo da prekine. Ponudila sam, odbio je. Kao što kažeš, na ulici nema pravila.“

17 Dok se dizala u plesu iz defanzivnog čučnja, nije videla Žairovo lice, već Pticu Crnoperku i svu njenu gracioznost i šminku, a njene pesnice su najednom znale šta moraju da urade: da udare po ušima, što je napad koji u žogou nanosi najveće poniženje. Šamar, i to dvostruki. „Bila si besna. Bes je glupost. Zar te to nisam naučio? Nasmejani uvek može pobediti besnog zato što je besan ujedno i glup, postupa kako mu nalaže njegov bes, a ne malisija.“ „Da, da, kako god ti kažeš“, rekla je Marselina i bacila torbu na zadnje sedište taksija. Nadala se da će u borbenom plesu bes sagoreti, pretvoriti se, kao u domaćoj verziji žena meštra Žinge, u podrugljivi smeh pravog malandra, bezbrižnog, koga svet voli kao mati čedo. Muzika, napevi, lukavi džig-koraci pripremne žinge samo su sve potiskivali dublje, dok se nisu probili u mračni rezervoar besa: besa toliko starog, toliko zakopanog da se pretvorio u crno, eksplozivno ulje. Tamo dole bile su godine besa. Besa prema porodici, naravno, prema majci koja se prefinjeno i ne gubeći ni trunku ugleda pretvarala u pijanicu u svom stanu na Leblonu; prema sestrama, njihovim muževima i deci. Besa prema prijateljima koje je, kao suparnike i ulizice, držala u svom vidokrugu. Ali ponajviše besa prema sebi samoj, zbog toga što je u svojoj trideset četvrtoj prevalila predalek put, i to u tako posebnim cipelama, da bi mogla da se vrati. „Ne vidim u deci nikakvu kompenzaciju za ciljeve koje smeram da ostvarim u karijeri.“ Porodica Hofman okupila se u restoranu Leopold povodom šezdesetog rođendana njene majke, a njoj je tada bilo dvadeset tri i samo što su je primili na Kanal Kvatro kao istraživačapripravnicu, zaslepljenu svetlima, kamerama, akcijom. Marselina je još čula sopstveni glas iznad stola, piva, uveravanja: objavu rata svojim udatim starijim sestrama, njihovim muževima i jajnim ćelijama. „Neću na Kopu“, naložila je i izvukla mobilni, a palac joj je započeo sopstvenu žingu nad tasterima za tekst. „Vozite me u Rua Tabatinguera.“ „Dobro“, reče vozač. „Kopa vrvi od pandura i vojske. Baš se zakuvalo kod Mora do Pavao.“

18 To nije bio prvi nedeljni sastanak kojem je prisustvovala mamurna. Sala za konferencije Kanala Kvatro – sa sofama koje su omogućavale bolju komunikaciju i niskim stolovima za kafu, zakrivljenim staklenim zidom i zlatom i plavetnilom Botafoga te smogom nisko iznad Niteroja s druge strane zaliva – pulsirala je od ekstra duboke bas-linije. U skladu s politikom stanice, koja je nalagala svežinu i kombinaciju dečjeg i odraslog, zidovi sale za konferencije bili su džinovski fotomurali igračaka iz Zvezdanih ratova. Marselina je osećala kako je Boba Fet pritiska. Proći će dobro, samo ako ne bude morala ništa da kaže; samo ako Lizandra ne bude provalila, zahvaljujući čulu pauka kakvo poseduje jedna takva kučka nad kučkama, da se Marselina oporavlja od dve trećine boce „sive guske“, te potom i od mnogo i premnogo „havarije“ iz Heitorovog hladnjaka. Novi dan, nova hemijska romansa. Samo još da je mogla da se uzdrži od plakanja kad god bi otišla Heitoru. Žanrovski šefovi, naručioci programa, funkcioneri i producenti serija. Ptica Crnoperka s tamnim naočarima i maramom na glavi kao da je upravo sišla, osvežena vetrom i poljupcem sunca, sa zadnjeg sedišta moto gucija. Roza, zadužena za satnicu, pustila je na projektoru rezultate protekle noći. Minimalističke kožne sofe zaškripale su kada su se tela spustila na njih. Nova telenovela Rede Globa, Nu Brasil, imala je prosečnu gledanost od 40 procenata u četiri probna perioda, kritična 44 procenta u grupi uzrasta osamnaest do trideset četiri, dok je Škola za nindže Kanala Kvatro u isto vreme imala 8,5, s težištem mahom na muškoj publici, što i jeste bio cilj, ali je za punih poen i po zaostajala za Izbačenom iz škole lepote SBT-a i bila ravna s glavnim segmentom Globo Sporta. A Adrijano Ruso je sada hteo nešto kratko da im saopšti. Direktor za programe Kanala Kvatro pobrinuo se da izgleda kao da je upravo ostavio svoju dasku za surfovanje na recepciji, ali i dalje je imao rezervisanu stolicu na kraju piste od staklenih stolova, i dobro manikirane ruke koje su neprekidno petljale po fasciklama i blekberijima.

19 „Ponajpre, PMSM2 , u ovoj prostoriji su najkreativniji, najmaštovitiji, najvredniji i najnemilosrdniji ljudi koje sam ikada sreo. VSS3 .“ Etikecija je nalagala da klimaju glavom na Adrijanovo ćeretanje, čak i kada je koristio engleske skraćenice ili ih je, kako su svi mislili, sam izmišljao. „Imali smo lošu noć, u redu, ali nemojte da imamo lošu sezonu.“ Otvorio je fasciklu na staklenom stolu. „OTZ4 samo viši producenti i žanrovski šefovi. Došao sam do podataka o zimskom programu Rede Globa.“ Trgla se čak i Ptica Crnoperka. „Dobili ste PDF-ove elektronskom poštom, ali stožer njihove sezone čini nova telenovela. Pre nego što počnete da gunđate zbog dosadnog i nemaštovitog pravljenja programa, daću vam nekoliko pojedinosti. Naziv joj je Negde tamo, svet, a pišu je Alehandro i Koskvim, ali evo MZP-a: ona vraća na scenu Anu Paulu Arozio. Igraće s Rodrigom Santorom. Doveli su ih oboje natrag u Brazil i na televiziju. Sve je snimano krišom u tajnom, zatvorenom studiju u Braziliji, zbog čega niko nije čuo ni reč o tome. Velika konferencija za štampu je zakazana za sledeću sredu. Prva epizoda se emituje petnaestog juna; treba nam nešto veliko, glasno, gledajte me. Televizija o kojoj će svi pričati, bezobrazna i oštra, ono uobičajeno, da svi pričaju: ‘Kako su se samo usudili ti gadovi sa Kanala Kvatro.’ Hoćemo da televizijskim kritičarima OPIG.“ Oči poiskaču iz glave, pretpostavila je Marselina kroz bubnjanje jutarnjeg mamurluka. Nije posredi emisija koja bi se nosila s telenovelom. Čime god da se suprotstavite Ani Pauli Arozio i Rodrigu Santoriju, to ima da se sruši sa deset metaka u glavi. Ali Globo je računao na to da Negde tamo, svet stvori ogromnu publiku koja bi ostala prikovana za televizor i spremna za sve što će nastupiti kasnije, a to će gotovo izvesno, po Marselininom iskustvu, biti jeftini i veseli reklamni dokumentarac tipa „... Razotkriveno“, sa mnogo snimaka iza scene i intervjua s glumcima, primamljivim insertima bez stvarnog otkrivanja zapleta. To je bila publika koju je Adrijano Ruso smerao da ukrade. Prvi put posle više meseci, pohota je zatreperila u dnu srca Marseline Hofman. Njen mamurluk ispario je u naletu adrenalina. Plavokosa ambicija. Plavokosa promocija. Vrteška naručivanja programa među glavnim TV mrežama ponovo se okretala. Faktualna zabava ponovo će se razigrati. Njena sopstvena mala staklena kabina. Ljudi će morati da 2 Skr: po mom skromnom mišljenju; prim. prev. 3 Skr: van svake sumnje; prim. prev. 4 Skr: o tome znaju; prim. prev.

20 kucaju da bi ušli. Njen lični asistent. Moći će samo da natukne nešto o blekberiju ili ružičastom Motorolinom rejzeru, i oni će se pojaviti ujutro na njenom stolu zahvaljujući dobroj vili tehnologije. Novi urednik za naručivanje programa najpre otkaže sve emisije svojih neprijatelja. Fantazirala je o tome kako odbija sve Lizandrine predloge na sednicama Vedrim Petkom. Moći će da kupi taj stan na Leblonu, možda čak i sa pogledom na plažu. To bi se dopalo njenoj majci. Moći će da prestane sa svojim privremenim injekcijama botoksa na pauzama za ručak i umesto toga objavi opštu plastičnu ofanzivu na te trideset-i-neštogodišnje bore izazvane stresom. Hvala ti, Naša Gospo od Produkcije. „Imamo šest nedelja da stvar preokrenemo. Predlozi žanrovskim šefovima u Vedri Petak.“ Adrijano Ruso pokupi svoje papire i ustade. „Hvala svima.“ Ćao Adrijano hvala Adrijano vidimo se u petak Adrijano ljubim te Adrijano. „Uzgred“, dobaci im on sa vrata sale za sastanke. „Iako mi nismo, DSMZ5 da je ovo godina Svetskog prvenstva.“ Hvala Adrijano pravo kažeš Adrijano upamtićemo to Adrijano. Boba Fet je i dalje preteći držao pištolj uperen u Marselinu, ali činilo se da se Joda osmehuje. 22. SEPTEMBAR 2032. Lopta visi nepokretno na vrhu svog luka. Luk uokviruje Sidade de Luz, pedeset ulica na brdu čija je glava ukrašena bodljikavom krunom favele, dok mu je kraj kolena rodovija mahnita od vreline i puna prozora i retrovizora. Iza autoputa počinju zagrađene enklave s kapijama: crvenih krovova, s plavim bazenima, hladovinom pod zelenilom. Kroz sunčane drhtaje beskrajni tornjevi Sao Paula pretvaraju se u poluuverljive duhove arhitekture, dok oko njihovih vrhova kruže 5 Skr: drugi su možda zaboravili; prim. prev.

21 reklame. Helikopteri se provlače i vrpolje između sletališta na krovovima; tamo gore ima ljudi koji nikada nisu dodirnuli tle. Ali čak iznad njih nalaze se Anđeli Neprekidnog Nadzora. Kad god je vedar dan, možete ih primetiti, kao treptaj na samoj ivici vidokruga, poput zalutalih ćelija koje plutaju u pihtijastoj materiji oka, dok se okreću u svojoj orbiti i ogromnim prozračnim krilima hvataju svetlost. Šesnaest nebeskih sondi, krhkih kao molitve, neprestano kruži na ivicama troposfere. Kao anđeli, robotski avioni u beskrajnom letu: nije im potrebno, niti mogu da ikada ponovo dotaknu zemlju. Oni posmatraju i prate dve milijarde arfida – identifikacionih čipova s posebnom radio-frekvencijom – posejanih kroz kola, odeću, elektronske proizvode, gotovinu i kartice dvadeset dva miliona stanovnika Grada svetog Pavla. Dvadeset kilometara iznad Anđela Neprekidnog Nadzora, baloni veliki kao gradske četvrti manevrišu kroz tropopauzu i zadržavaju stalan položaj iznad zemaljskih stanica za prenos podataka. Eksabiti informacija ćeretaju među njima, bešavno tkanje komunikacije koja odeva ne samo Brazil, već čitavu planetu. Još više, van svih čula i misli, sateliti za globalno pozicioniranje tumbaju se duž svojih propisanih orbita, prateći kretanje do poslednjeg praga, beležeći svaku transakciju, svaki real i centavo. A najviši od svih, Bog na svom prestolu, posmatra Brazil i njegovih trista miliona duša, nostalgičan za danima kada je samo on bio sveznajući. Sve to za trenutak, zaleđeno parabolom lopte sa oznakom Svetskog prvenstva 2030. u fudbalu. A onda lopta padne. Padne na desno stopalo devojke u tesnim kratkim helankama s imenom ispisanim preko dupeta: Milena, žuto na zelenom. Ona zadrži loptu na ravnoj površini svoje najki raptor patike, a onda je šutne ponovo uvis. Devojka se okrene oko ose da loptu dohvati na volej levom nogom, ponovo se obrne pod njom i dočeka je prsima. I tamo nosi svoje ime, plavo na sunčanozlatnoj boji fudbalskog dresa isečenog tako da joj otkriva stomak. Kastro. Plavo, zeleno i zlatno. „Mogla bi da je malo razbacanija gore“, kaže Edson Žezus Oliveira de Freitas dok usisava jutro kroz zube. „Ali makar je plava. Hoću reći, ona jeste plava?“ „Šta to pričaš? Pa to mi je rođaka.“ Dva Pikavca je suvonjavi enšofrada bez trunke stila i sa još manje žeita6 i ako je ta devojka koja tamo izvodi piruete ispod 6 Neprevodivi brazilski izraz koji znači nešto otprilike, ali ne i potpuno, kao „vičnost“, „smisao“, „spretnost“ ili „veština“; prim, prev.

22 lopte koja opisuje lukove kroz vazduh, u vrućim pantalonicama i otkrivenog stomačića njegova rođaka, onda Edson nije šesti sin šestog sina. Njih dvojica sede na rasklopljenim vojničkim platnenim stoličicama na rubu terena za mali fudbal, betonskog bunkera punog psećih govana u zaboravljenom prostoru iza zgrade Božje skupštine7 . Milena Kastro, Žonglerska Kraljica Sidade de Luz, pimpluje loptu glavom jednom dvaput tri četiri pet šest sedam puta. Da dobra devojčica do raja ne zaluta. Pogotovo tu, iza Božje Skupštine. Lopta odzvanja fino i plastično na njenom čelu okrenutom uvis. Sedamnaest osamnaest devetnaest dvadeset. Poput bogataša i anđela, lopta niti jednom ne dodiruje tle. „Koliko dugo ona može tako?“ „Koliko god hoćeš.“ Pimpluje glavom i osmehuje se. Kez i mig prema Edsonu, a onda Milena počne da prebacuje loptu s kolena na koleno. Ima na sebi dokolenice u patriotskim bojama. Edsonu se dokolenice dopadaju. „Uzeću je na probu.“ Edson bezmalo može da vidi kako se reisi8 premeću u očima Dva Pikavca, kao nešto sa kanala za crtaće. „Dođi iza u moju kancelariju; da popričamo.“ To je šupa kraj zida kuće donje Hortense i zaudara na pseću mokraću i plesan, ali tamo posluje firma De Freitasovi globalni talenti. Žonglerska Kraljica Milena se okrene oko ose, zauzme pozu, lopta joj padne slađano u prevoj lakta. „Impresioniran sam onim što vidim.“ Njena bela koža nije se čak ni ovlažila znojem. „Mislim da si nadarena. Nažalost, dar danas nije dovoljan. Tu ti ja mogu pomoći. Potrebna ti je JPO. Znaš šta je to? Jedinstvena prodajna osobina. Dakle, vruće pantalonice su slatke, ali moraćeš bez njih.“ „‘Ej! Nemoj tako da pričaš s mojom rođakom“, vikne Dva Pikavca. Edson ne obrati pažnju na njega. Lokalni klinci pristižu, po trojica i četvorica, na teren za mali fudbal, i nestrpljivo se dodaju svojom malom, teškom loptom. „Fudbal je stvar za tange. U nekom trenutku ćeš morati da staviš i silikone. To neće valjda da utiče na tvoju tačku?“ 7 Verska sekta iznikla početkom dvadesetog veka iz sekti Svete Trojice; prim. prev. 8 Reis – portugalski izraz za sitan novac: sto reisa vredi otprilike koliko i jedanaest američkih centi; prim. prev.

23 Žonglerska Kraljica odmahne glavom. Momci koji su došli da pikaju mali fudbal zure u nju. Navikavaj se, misli Edson. Njih četrdeset hiljada gledaće te na poluvremenu u Parku svetog Đorđa kako pimplaš i pimplaš i pimplaš. „Dobro dobro dobro. A sad, pokušaću najpre da te uglavim u jedan od timova iz treće lige. Atletiko Sorokaba, Rio Branko, tako nešto. Da odatle kreneš da stičeš reputaciju. Onda ćemo krenuti dalje. Ali ponajpre, moraš da mi dođeš u kancelariju da sve to ozvaničimo.“ Milena spremno klimne glavom, navuče svileni „timao“ bluzon i povuče naviše grejače za listove u klupskim bojama. Ona se makar razume u biznis, za razliku od Dva Pikavca, koji je toliko tup da se Edson pita kako je uspeo da napuni dvadeset osam godina. Ali natrapao je s ovom curom na nešto. Prvi veliki ugovor za „De Freitasove globalne talente“ – ne računajući žensku ekipu za nožnu odbojku i trkača smrti po imenu Sića, koji su mu bili koliko za zagrevanje. Edson žustro sklopi vojničke stoličice koje se poput kišobrana pretvore u tanane štapove koje čovek može da prebaci preko leđa. Pametna stvar, ta nova programirana plastika. Dva Pikavca grli oko struka Žonglersku Kraljicu na način koji nimalo nije prikladan za krvne srodnike. Plati mu proviziju za pronalaženje posla i izbaci ga na zadnja vrata. „Biću tamo posle devet!“ viče Edson za Dva Pikavca i Milenom. Klinci se guraju kraj njega prema terenu za mali fudbal, željni svoje teritorije, razapinju mreže i skidaju japanke. Neko ružno lice blesne posred Edsonovih „čilibin“ aj-naočara za sunce: Žerson, peti sin šestog sina i na svaki način u manjoj milosti od Edsona. Edson bocne okvir prstom kako bi primio poziv. „Hej, nesrećni brate, moram da ti kažem da sam upravo sklopio sjajan posao...“ Edson ume da navede hiljadu gluposti koje je Žerson počinio, ali danas je ovaj sam sebe prevazišao. Zove ga zato što ima još četrdeset minuta pre nego što ga privatne seguranse Bruklin Bandeire9 pronađu i ubiju. 9 Bandeira – portugalski: barjak; odnosi se na tzv. „sledbenike barjaka“ ili bandeirantese, portugalske kolonijalne izvidnike u Brazilu koji su odlazili u ekspedicije kako bi lovili robove; prim, prev.

24 Pljusak karata novčića ključeva tampona ruža šminke ogledalca časopisa iz prevrnute tašne. Novčići i ključevi odskaču od pločnika, tamponi se kotrljaju i nosi ih vreli vetar. Trač časopis – izdanje prikladno za tašnu – pada kao ptica slomljene kičme. Ogledake udara ivicom o beton i rasprskava se u dve polovine kao školjka, u oblaku presovanog pudera, jastučeta, stakla. Ogledalo se kotrlja malo dalje. Žerson Žoao de Freitas je zaskočio devojku iz mrtvog ugla za sigurnosne sisteme enklave. Odabrao ju je ispred Huga Bosa na Avenidi Paulista: pratio taksi sve do mamine i tatine enklave niže srednje klase s kolonijalnim pseudohacijendama i svežim svežim bazenima, ušuškane iza groblja Vila Marijana. Zgrabi je dok petlja oko kesa. Povukao je traku s plastičnog pištolja za jednokratnu upotrebu. Bio joj je dovoljan jedan pogled. Žerson je istresao tašnu, bacio pištolj – koji je smesta počeo da se raspada – obrnuo moped na zadnjem točku. Uleteo i izleteo pre nego što je stigla i da krikne. Njegov zadnji točak mrvi ogledalo dok on dodaje gas. Za nekoga će to značiti nesreću. Smiče oko vrata maramu kojom je prekrio lice. Jedan pogled na nju danas je dovoljan razlog da ga zaustave i pretresu. Asocijalna odeća. Njene aj-naočari za sunce, njen ručni sat, bluza, taksi; negde ga je neko oko fotografisalo. U rancu na leđima su mu tablice mopeda. Kad stigne do čiperije, staviće ih ponovo. Dvadeset sekundi, uz pomoć šrafcigera. Kartice će već biti prazne. Šifre ključa menjaju se na svakih osam sati. Žetoni vrede manje nego plastika od koje se prave. Šminka, tamponi, ženski časopis, sve to ne priliči jednom muškarcu. Ali na ulici novi Đoreli Habadžaba za sezonu 2032. (koji prevazilazi kategoriju morate imati i zalazi u makar ne birali sredstva za to) može da donese tri hiljade reija. Jedna tašna. Da. S plenom okačenim o ruku, Žerson ubrzava niz rampu u halabuku Avenije doktora Franciska Meskita. Senjora Ana Luiza Montenegro de Koeljo kucka po svojim velikim žućkastim aj-naočarima i šalje izveštaj o napadu s fotografijom Osiguranju i obezbeđenju Austral. Marama preko lica. Svakako. Bez tablica. Naravno. Ali deset kilometara iznad Sao Paola Anđeo Neprekidnog Nadzora okreće se u petlji svoje stalne, nepromenjive putanje i skladišti podatke o ukradenoj tašni. Iz snega potpisa arfida u neprestanom kretanju on prepoznaje i locira radio-frekvenciju identifikacionih

25 čipova koji su tašnu Antona Đorelija Habadžabe nedavno registrovali na ime senjore Ane Luize Montenegro de Koeljo. Priziva mapu Sao Paula iz svoje neuronske mreže, pretražuje svako predgrađe, četvrt, centralni deo, favelu, tržni centar, sokak, park, fudbalski stadion, hipodrom i autoput; i pronalazi tašnu koja se ljulja ljubičastoružičasta o laktu Žersona Žoaoa Oliveire de Freitasa, pogrbljenog iznad upravljača polovnog mopeda dok pobednički zuji kao neon Ibirapuerom. Oglašava se ugovor. Automatski sistemi licitiranja u desetak privatnih kompanija za poslove obezbeđenja koje mogu doći do mete u okviru zadatog budžeta dostavljaju tendere. Petnaest sekundi kasnije, Osiguranje Austral sklapa ugovor sa Obezbeđenjem Bruklin Bandeira. To je ugledna kompanija srednje veličine koja je u poslednje vreme gubila poslove zbog konkurencije mlađih, žešćih, beskrupuloznijih takmaca. Posle iscrpne nove obuke i finansijskog restrukturiranja, vratila se na tržište s drugačijim poslovnim pristupom. Sve to zbog jedne tašne? S ljubičastim i ružičastim cvetovima? Ana Luiza Montenegro de Koeljo može dobiti novu pre sutona. Ali povučena je crta. Negde je uvek povučena crta: obračunati se surovo sa zločinom, obračunati se surovo sa zločincima. Obično negde u vreme obnavljanja polise osiguranja. Obezbeđenje Bruklin Bandeira mora da ponovo uspostavi korporativni ugled i njegovi seguranse se opasno dosađuju dok gledaju kanal O Globo Fudbal 1. U garaži turiraju dva suzukija. Vozači fiksiraju lokaciju na aktivnim vizirima svojih kaciga. Ljudi na sedištima iza njihovih leđa proveravaju oružje i vezuju se. Igra počinje. U slivniku ispred Ana Luizine lepe male enklave bačeni pištolj za jednokratnu upotrebu pretvara se u crnu, smrdljivu tečnost i kaplje sa rešetaka otvora u kanalizaciju. Sledećih nekoliko dana otrovani pacovi u delirijumu teturaće se i crkavaće na travnjacima Vile Marijane, izazivajući kratkotrajnu ogorčenost među tamošnjim stanovnicima. Edson lako dodirne slepoočnicu kažiprstom i srednjim prstom leve šake u gestu koji je smislio kako bi starijem bratu pokazao koliko je besan na njega, čak i kada Žerson ne može da ga vidi. Uzdahne. „Šta to hoćeš da mi kažeš? Ne mogu da isprazne arfid?“

26 „Ima neku novu stvar koju zovu NP-čip.“ Žerson je pijuckao kafu i uživao u dobrim slatkim jutarnjim kiflama, još vrućim iz rerne, u Čiperiji Hamilkara i Gospodina Smeška. Ona je bila parkirana iza jedne pekare, što je značilo da mušterijama čiperije sleduju dobre slatke jutarnje kifle i pao de keižo dok oni uklanjaju ukradene stvari iz vidokruga Anđela Neprekidnog Nadzora. Hamilkar i Gospodin Smeško radili su u kombiju za kampovanje kupljenom iz treće ruke, toliko krcatom računarima da su njih dvojica živeli napolju u šatorima i pod ceradama. Pošto su se svi tragovi završavali u čiperiji, mobilnost je bila najvažnija. Kako je Žerson razumeo, sve se svodilo na pravovremenost. U proseku je bilo potrebno deset, najviše dvadeset minuta da se izbriše arfid; seguranse su za to vreme mogle da se približe najviše do kruga zbrke prečnika pet kilometara, a pretragu tolike oblasti njihov budžet nije mogao da pokrije. Većina bi se okrenula i pošla kući čim bi izgubila signal iz arfida. „Koliko tražiš za tu tašnu?“ Hamilkar je istovremeno čitao novine i ljuštio kožu sa ekcema na ispucalim tabanima. „Tri hiljade reisa.“ „Ne, ozbiljno te pitam.“ „Za toliko se prodaju. Te tašne ne možeš dobiti ni ljubavlju, ni novcem, ni podmićivanjem. Bez zezanja.“ „Dam ti osamsto, uključujući i ono što nam duguješ za brisanje čipa.“ „Dve i po hiljade.“ Hamilkar je iskrivio lice kada je otrgnuo izuzetno debelo parče mrtve bele kože malčice preduboko, ogolivši meso. „Ti nisi obrazovan. Mislio sam da bi se mojoj devojci to dopalo kao poklon – ona voli takve stari, firmirane i tako to. Ali ne po toj ceni.“ Tada se otvoriše vrata. Gospodin Smeško izađe iz smrdljivog kombija. On je bio diplomac-kibernetičar sa Univerziteta Sao Paulo, haker u njihovoj ekipi. Bio je to krupan i mršav tip iz Zelenortske Republike s velikom i dobro održavanom afrofrizurom i zubalom zahvaljujući kojem je izgledao kao da se neprestano osmehuje. Taj osmeh nije baš bio u skladu sa sačmarom pumparicom koju je držao u ruci. „Hej hej hej“, uskliknu Žerson ispljunuvši mrtve slatke kifle. „Žersone, ništa lično, ali imaš trideset sekundi da zajašeš motor i zbrišeš.“

27 „Šta šta šta?“ reče Žerson, uhvativši Habadžabu kada mu je Gospodin Smeško dobacio. „Ima NP-čip. Ne mogu ništa da uradim s tim.“ „Šta NP? Kakvo je to sranje? Pa ti si naučnik; ti treba da se razumeš u te stvari.“ „Ja sam informacioni tehnolog sa smera za projektovanje baza podataka. Ovo je kvantna fizika. Nađi fizičara. Ili samo siđi do reke i baci to. Sam biraj, ali ja nemam nameru da se sukobljavam s Bruklin Bandeirantesima. I pucaću u tebe.“ Tada je Žerson pozvao svog pametnog mlađeg brata. A Edson mu je rekao: „Idi i baci to u reku.“ „Vredi tri hiljade reisa.“ „Brate, to je obična tašna.“ „Trebaju mi pare.“ „Opet si nekome dužan? Isuse i Marijo...“ Edson tera decu od svog motora. To je Jamahin terenac iks-kros 250, zelen i žut kao papagaj, kao fudbalski dres, i Edson ga voli iznad svega izuzev rođene majke i svog biznis-plana. Sav je žeito, i možeš njime da se popneš uz uspravan zid. „Daj da popričam sa Smeškom.“ „Važi“, kaže Gospodin Smeško pošto mu Edson objasni kako ne može da dozvoli da mu glupavi brat pogine zbog jedne ženske tašne. „Mislim da ti nema spasa, ali možeš da probaš kod kvantumeirosa.“ „Ko su ti? Kakvi ‘irosi’?“ „Kvantumeirosi. Znaš te nove kvantne kompjutere? Ne? Šifre koje se ne mogu provaliti? E, oni mogu. Onisu ti fizičari. Mogu da ti dam njihov kôd; onise muvaju okolo više nego mi. Ali pripazi s njima. U njihovoj blizini se dešavaju čudna sranja.“ Na Edsonovom „čilibinu“ pojavi se mapa mreže rodovija u Sao Kaetanu; obeležena je tablica koja se kreće na sever putem R118. Edson se zapita koliko u svakom trenutku na autostradama velike Sampe ima čipera, krekera i kvantumeirosa. „Pokušaću kod njih.“ „Čime je to Žerson zaslužio da ima brata kao što si ti?“ kaže Gospodin Smeško. „Svejedno, ne bih se još dugo zadržavao da sam na tvom mestu.“

28 Jamaha krene na otisak Edsonovog palca. On izvadi pilulu za jačanje koncentracije iz bisage, proguta je i dok svet oko njega poprima oštrinu i postaje jasniji, poveze polako kroz sokake iza crkve. Ne želi da mu blato posle dugotrajne noćne kiše isprska bele zvoncare. Braća De Freitas se sastaju dvadeset tri minuta kasnije na prilaznoj rampi Petlje broj 7. Dvadeset tri minuta za približavanje Bruklin Bandeire, za sužavanje kruga mogućnosti na domet vatre iz pištolja. Edson je pomoću svojih specijalno montiranih kamera na retrovizorima tragao za crnim aerodinamičnim motorima seguransi. Mogao je da im umakne na jamiću, da se odveze tamo gde njihove velike i glomazne mašine ne bi mogle proći, ali ne i Žerson, koji je cedio alko-motor na tom usranom malom prdavcu. Edson je jedva mogao da poveruje kako je i sam nekada to vozio. Kamere na stubovima očitavaju njegove tablice; zatumbani sateliti zadužuju njegov račun za putarinu. Nimalo ne olakšavaju posao jednom legalnom biznismenu. I eno je, izdiže se između drugih vozila, barkantina kvantumeirosa: četrdeset tona teška, juri sa stalnih sto na sat u spoljnoj kolovoznoj traci. Kabina je nabudžena heruvimima u stilu Ekipe Flešbek i nizom sirena na krovu, hromiranih i slatkih poput arhanđeoskih truba. Natpis veli Kulinarska rešenja za svaku priliku. Dobra fora. Nema tog pandura koji će da zaustavi i pretrese lošu kuhinju. Edson udene Žersona iza kamiona. Dodirom na aj-naočari prizove adresu koju mu je dao Gospodin Smeško. Kamion blesne pozicionim svetlima kako bi pokazao da je primio poziv i skrene u sporu traku, smanjujući brzinu na sedamdeset šezdeset pedeset četrdeset. Zadnji deo se digne kao roletna, sredovečni tip u blek metal bilderskoj majici ljulja se o lancu i postiže istovremeno i da puši. Maše im da priđu blizu, bliže. Utovarna rampa izlazi, spušta se. Čelik udari o drum. Varnice zapljušte oko braće Oliveira. Blek Metal ih ponovo poziva rukom: Hajde, hajde, na rampu. Iskre obleću oko Edsona dok se primiče. On je poslovni čovek, a ne kaskader. Edson polako prilazi: pilula za koncentraciju omogućuje mu da izračuna mikroubrzanja i relativne brzine. Točak gore točak dole točak gore točak dole, točak gore; onda Edson snažno doda gas, sune napred i istovremeno ukoči i otpusti kvačilo.

29 Metalac mu aplaudira obavijen dimom. Trideset sekundi kasnije, Žerson se naglo zaustavi na platformi, bled i uzdrman. Edson pokuša da zamisli šta li putnici na rodoviji Sao Kaetana misle o muškarcu s ružičastom ženskom tašnom oko vrata koji uleće na motoru otpozadi u kamion u pokretu. Verovatno misle da se to snima neka telenovela i zijaju okolo ne bi li opazili leteće kamere. Hej! Učestvujemo u seriji Negde tamo, svet, stvarno! Blek Metal digne rampu i uz čegrtanje spusti rolo-vrata. Preplave ih prigušena svetla. Edson oseti kako mu se oči šire iza aj-naočara, čiji mu okvir obuhvata čitavu glavu. Zadnji deo kontejnera je prostor za pristajanje; prednje dve trećine su podeljene na dva nivoa – za posao i za smeštaj. Niži nivo – recepcija – uređena je u kič stilu Karma kafea, s čupavim tepisima, kožnim vrećama za sedenje, stolicama na naduvavanje i sofama prekrivenim zebrinom kožom na tanušnim nogarama. Tu je niz rolo-ekrana podešenih na sportske i informativne kanale, komplikovana mašina za kafu sa sve baristom koji je opslužuje i tihom bosa nova muzikom. Gore je kancelarija, providna plastična kocka obasjana oštrim neonom za razliku od klupskog diskretnog osvetljenja odozdo. Kocka je od patosa pa do tavanice krcata serverskim farmama, žičanim vodovima i rezervoarima na kojima upadljivo piše tečni azot. Edson razabere ljudsku priliku koja se kreće između poslaganih kutija, načas ugleda zanjihanu riđu kosu. Nebo i zemlja noćnog provoda povezani su spiralnim stepeništem od svetlucave plave plastike. Razbarušeni biša u dobrom odelu i sjajnoj košulji odlepi se s jedne sofe. Na nogama ima špicaste gusarske cipele, besprekorno izglancane. „Znači, to je ta tašna?“ Biša je premetne po rukama. „Moralo je to pre ili kasnije da se desi, kako kvantna tehnologija biva sve jeftinijna. Bilo bi daleko jednostavnije da ste je prosto bacili.“ „Moj brat može na ovome da zaradi.“ Kamion ubrza; seguranse su sada fiksirale arfid i jure za njima iz sve snage. „Svakako da možemo ovo izbrisati za vas. Nije posredi najnoviji model. Fija.“ Možete se zaljubiti u nekoga zbog cipela koje taj neko nosi. Ove su zlatne, od kože žakare-kajmana, s klinastim potpeticama i kaišićima oko gležnja. Silaze odozgo, spiralom stepenica. Iznad njih, vitki gležnjevi, dobri listovi, ne previše puni. Konusne nogavice kapri-kroja sa strelicom sa strane i belim opšavom koji se pruža sve do kaiša od istog takvog žakarea. Pantalone su deo crnog kombinezona,

30 koji izgleda hotimično retro zbog svog kroja, naramenica, kratkih i kičastih rajsferšlusa na sisama. Sve te pojedinosti blesnu u Edsonovoj izoštrenoj percepciji. Tada se i glava spusti odozgo. Japoneza treće generacije po jagodicama i nosu – oči je sredila, prepravila u okrugle smeđe oči iz anima. Kosa joj je supersvilena i prava, baš onako kako svi priželjkuju, ali samo Japanci imaju DNK da to zaista i postignu. Podšišana tako strogo da je mogla biti merena libelom. Crvena je ponovo boja, za ovu godinu. Povrh kose joj je vrhunski model „blu man“ aj-naočara. „Dobra tašna“, napomene ona. Edson otvori usta ali ne začuje se ništa. Nije to ljubav. Nije čak ni požuda. Najbliža emocija koju može da prepozna jeste glamur. Da je u njegovom telu postojala makar jedna religiozna ćelija, možda bi to prepoznao kao obožavanje u onom najstarijem smislu na svetu: divljenje nečijoj vrednosti. Ona ga opčinjava. Ona je sve ono čemu se on sam sebi nada. Želi da orbitira u njenoj gravitaciji, da kruži oko njenog uzbudljivog sveta, uzbudljive odeće, uzbudljivih prijatelja i uzbudljivih mesta gde se može otići i raditi i biti i videti. Ona žeito koji on smatra da je zaslužio razmazuje za sobom po čitavom drumu kao zgnječenu mačku. Kraj nje se oseća kao ništarija iz favele. Ali nije važno. U poređenju sa njom on to jeste, jeste. „Treba im još oko dva minuta“, progunđa biša. „Hoćeš li mi dati tu tašnu?“ „Ovaj, smem li da gledam?“ „Nema šta da se vidi. Razočarao bi se.“ „Ne verujem. Voleo bih da gledam.“ „I hoćeš. Svi će.“ „Oko minut i po“, kaže mladi peško. Žerson pijucka kafezinjo. Ona mu dopusti da ponese tašnu gore. „Fija? A prezime?“ Usred silne tehnologije jedva da ima mesta za dve obrtne stolice. Kabina je okačena o dovoljno kablova za viseći most. „Kišida.“ Ona to izgovori brzo, s japanskim naglašavanjem iako ima akcenat čiste Paulistane. Fija spusti Đorelija na osvetljenu belu plastičnu tacnu ispod mikro-manipulatorskih ručica. Namakne blumanke na lice. Šake joj igraju u

31 vazduhu; robotske ručice izvode gavotu nad tašnom u potrazi za čipom arfida. Edson vidi kako duhovi i kola pod sve jačim uvećanjem trepere preko Fijinih naočara. „Znam ovu pesmu, baš mi se dopada. Sviđa li se tebi baile?“ kaže Edson dok mu se mišići trzaju u ritmu haus muzike. „U petak se održava jedna gafijeira; imam mušteriju, nastupa tamo.“ „Da li bi mogao da umukneš na trideset sekundi kako bih pokušala da nešto i uradim?“ Ručice pronađu mesto i ukoče se. Ikone se pojave na Fijinim naočarima: zenice joj poigravaju preko displeja, izdaju komande. Edson shvati da mu pažnju privlači svetlucavi predmet ispod staklene površine stola. Obavije šake oko lica i utisne ga u ploču. Staklo je dovoljno hladno da se zamagli od njegovog daha. Daleko ispod, naizgled dublje nego što to dopušta arhitektura prikolice – ispod poda laboratorije, ispod klupskog salona, ispod šasije kamiona i površine druma – nestalni sjaj poprima obličje. „Šta je to?“ Spušta čelo sve dok njime ne dotakne hladno staklo. „Stvarnost“, kaže Fija. „Kvantne tačke u superpoziciji. Svetlost su fotoni koji fluktuiraju vakuumom i cure iz nekog od paralelnih stanja u kojima se vrše proračuni.“ „Ah, ti si fizičarka“, kaže Edson i ugrize se za jezik: zar to pilula dopušta tom mišiću koji ga nikada ranije nije izneverio da govori samo gluposti? Ona ga pogleda kao da se posrao na njen stakleni sto. Posegne preko Edsona da pritisne taster. Robotske sonde se pomere za delić dlake, a onda se povuku u početni položaj. „Dobro, to je to. Bezbedna je i anonimna.“ „Šta, hoćeš da kažeš, tako brzo?“ „Rekla sam ti da ćeš se razočarati.“ „Ali ništa se nije desilo.“ „Provukla sam moguće kombinacije kroz deset na osamsto univerzuma. Za to se ne može baš reći da je ništa.“ „Naravno“, kaže Edson neubedljivo. „Tamo negde uvek postoji odgovor.“

32 Edson je čuo ponešto o tome – trudi se da zna pomalo o svemu što se tiče delatnosti koje se graniče s njegovom u sivoj ekonomiji – a sada je i rođenim očima video šta se time može postići, ali i dalje mu liči na vradžbine. Kvantne tačke u super-kakvim-već-pozicijama. Deset na osamsto univerzuma. To nije stvarnost. Stvarnost su Bruklin Bandeire koji se hitro vraćaju u kancelariju, bez para i bez ulova. Svarnost su ljudi dovoljno glupi da plate tri hiljade reisa za jednu tašnu, i ljudi dovoljno glupi da istu tu tašnu ukradu. Stvarnost je neophodnost prisnosti sa ovim magnetnim, strogim stvorenjem. „Kako ti kažeš“, izgovara Edson. Ako ga ona već smatra neznalicom, možda može to i da iskoristi. „Ali mogla bi to da mi objasniš uz ručak.“ „Radije bih da mi sada platiš.“ Dole, u salonu, on baci tašnu Žersonu dok biša u odelu štampa fakturu. Neki pokret skrene Edsonu pažnju, neko ili nešto gore, među kvantnim kompjuterima. Nemoguće. Niko nije mogao proći kraj njih po neonskom stepeništu. U njihovoj blizini se dešavaju čudna sranja, upozorio ga je Gospodin Smeško. „Više volimo gotovinu“, kaže biša. Šta god više voleli kao metod plaćanja, nemoguće je. „Nemoj da nam duguješ“, posavetuje ga Blek Metal. Edsonovo čulo za novac prepoznaje u njemu izvor bogatstva koji stoji iza cele ove operacije. „Ja ću uzeti tašnu“, kaže Fija. Edson je ugrabi iz bratovljevih ruku. „Onda, gafijeira?“ odvaži se on pošto je kamion stao na bezbednom mestu i pošto su se rolo-vrata bučno podigla. „Hozeova garaža, Sidade de Luz.“ „Ne navaljuj“, kaže Fija kvantumeira, ali Edson već vidi da je ona u dubini duše, na kvantnom nivou, kraljica baile.

33 19. JUN 1732. Mazga je pobesnela na kaldrmisanom pristaništu Sidade Baiša. Bezumlje ju je spopalo u trenu, sad je uporno vukla natovarena kola, žilavo kako i priliči njenoj vrsti, da bi odmah zatim počela da se trza, spuštenih ušiju, ogoljenih zuba, i njače. Otrgla se iz ruku bosonogog roba koji ju je vodio u polusnu, toliko je mazga bila tupa i mirna dok je išla od enženja prema doku gde su se niski, spori jedrenjaci ljuljali na talasima Baije de Todos os Santos, puni šećera i zlata iz Vila Rike. Rob je hitro posegnuo za uzdom; mazga je ustuknula od ruke, kolutajući očima. Mazga se propela, ritnula. Kola su se zaljuljala, rasuvši sa sebe džakove koji su popucali na kaldrmi. Kurve na pristaništu koje su sišle zbog dolaska broda Hrist Redentor u luku Salvador – broda iz Portugalije, lađe ratne mornarice – razbežale su se uz vrisku i kletve. Vojnici carske pešadije u uniformama žučkastosmeđe i grimizne boje pod komandom tenijentea s mačem istrčalisu iz carinarnice. Mazga je skakala i bacakala se; rob je obigravao oko nje i pokušavao da dograbi konopac povoca, ali lukom se već proneo krik: Besnilo besnilo besnilo. „Pomozite!“ zavapio je rob. Jedno kopito okrznu rabadžiju; on se otetura preko keja i krv mu briznu iz smrskane vilice. Mazga je poskakivala savijenih leđa i bacakala se levo-desno, pokušavajući da se oslobodi teških kola. Na usta joj je izbijala žuta pena. Prsa su joj se nadimala, znoj joj je oblivao kožu. Povici, krici dama u maramama i žiponima. Robovi su ostavili svoja visoka kola, gospodara i gospodarice, i ispruženih ruku okružili pobesnelu mazgu. Vojnici su smakli muskete sa ramena. Razrogačena, mazga se ponovo propela, a onda zagalopirala svom snagom po keju. Robovi i vojnici se razbežaše. „Svešteniče! Za ime Božje, oče!“ povika tenijente. Otac Luis Kvin podiže pogled sa mesta gde je nadzirao istovar svog malog sanduka s ličnim stvarima iz Hrista Redentora. Mazga i kola koja su poskakivala za njom stuštili su se prema njemu poput plamenih ratnih karuca iz legendi o

34 Fijanama10. Luis Kvin naglo podiže ruke. On je bio rmpalija, još krupniji i markantniji u jednostavnoj crnoj rizi svog reda, deo noći koji se obreo usred dana. Mazga ripi pravo uvis, dočeka se na sve četiri i ukopa u mestu, pognute glave. Svi mornari, svi oficiri, svi vojnici, svi robovi, sve kurve u svojim jarko ofarbanim čamcima, zagledaše se u Luisa Kvina. On polako spusti ruke i kroči prema zapenjenoj životinji koja se trzala; coktao je i u pola glasa šaputao sve one reći za konje koje je znao na oba svoja maternja jezika, portugalskom i irskom. „Savetujem vam da se ne primičete tom stvorenju, Oče“, doviknu mu tenijente, bledo evropsko lice među mulatskim licima salvadorskih plaćenika. „Ubićemo marvu i spalićemo truplo; tako se besnilo neće proširiti.“ „Tiho, tiho tamo“, rekao je Luis Kvin dok je posezao za povocem od konopca. Video je kako pešadinci formiraju stroj i ciljaju. Prsti su mu se sklopili oko užeta. S krikom koji je više ličio na ljudski vrisak nego na životinjski zov, mazga se prope i ritnu kopitima optočenim čelikom. Kvin se izmaknu s puta ubilačkom kopitu; tada mazga skoči. Na tren se činilo da lebdi u vazduhu; onda se i mazga i kola zagnjuriše u zelenu vodu zaliva. Čamci s kurvama se raštrkaše. Luis Kvin vide kako se mazga upinje da izbaci glavu iznad uzburkane vode, razrogačena zbog spoznaje svoje neumitne propasti, i gusta pena na njenim ustima sada je bila krvava. Težina kola povlačila ju je u dubinu. Luis Kvin vide kako joj se kolena odupiru neumoljivoj zelenoj vodi; onda je nestade. Prazni džakovi od šećera pojaviše se na površini jedan po jedan dok se njihova sadržina rastvarala u bele vodene cvetove kakvi cvetaju samo noću. „Ah, to stvorenje.“ Bila je to obična životinja, ali Luis Kvin svejedno promrmlja molitvu. Tenijente, koji je sada bio kraj Kvina, prekrsti se. „Dobro ste, oče?“ „Nisam povređen.“ Kvin primeti da u celom pristaništu vojnici, robovi, pa čak i bludnice, izgovaraju istovetni blagoslov. Nije nimalo sumnjao da je razlog za to bila njegova odora jednako koliko i iznenadno, fatalno mazgino besnilo. Tako je bilo i tokom spore, mirne, skorbutne plovidbe Hrista Redentora od brane na reci Težo: mrmljanje, češanje, bajanje i molitve. Sveštenik, crni jezuit, na brodu. Toj lađi nije se smešila sreća. „Čuo sam da je neko pomenuo besnilo.“ 10 Fijane – legendarna grupa irskih ratnika poznatih po junačkim delima,iz 2. ili 3. veka n.e.; poznati su još pod imenom Fenijci; prim. prev.

35 „Najpre su pomahnitali konji, a potom i sva tegleća marva, nek nas Bog odbrani od zla.“ Tenijente pokaza jednom svom vojniku da ponese očev sanduk. Dok ga je mladi oficir pratio prema carinarnici, Kvin je svim čulima upijao utiske o mestu na koje se maločas iskrcao. Trgao se kada je primetio da tu nema niti jednog jedinog konja. Na toj velikoj pregradnoj steni ispod oštre litice Sidade Alte nije bilo nijedne životinje. Marva se nije videla ni na strmoj ladeiri koja se kružno uspinjala uz uspravnu liticu između donjeg i gornjeg Salvadora. Ovaj grad je koristio samo snagu ljudskih mišića. Na kaldrmisanim stazama i molovima vrveli su robovi koji su gurali krcata kolica i vagonete po gvozdenim šinama, povijeni pod džakovima okačenim o smeđe remenje, i pažljivo se probijali sa zatvorenim nosiljkama u rukama kroz vrevu crnih i crvenih tela i belih džakova prepunih prvoklasnog šećera. „Isto kao kad je posredi bilo koja druga bolest, glasine se ne mogu obuzdati“, nastavi tenijente. Vojnik, odrpani mameluko u poluuniformi koja se sastojala od šinjela i širokih čakšira, bosonog kao rob, pratio ih je na udaljenosti od šest koraka. „Besnilo su doneli Indiosi iz prašume; zapatili su ga Holanđani ili Španci; to je kazna Božja. Koliko prošle nedelje, viđeni su anđeli u Pelourinju, gde su se borili svetlosnim noževima, tri noći zaredom. O tome su posvedočili neki od najdičnijih žitelja Salvadora.“ „Nismo čuli za to u Koimbri.“ „U Brazilu ima mnogo toga što nikad ne dospe do ušiju Portugalije.“ Tenijente stade ispred prepunog stubišta carinarnice. „Ah. Baš kao što sam se i plašio. Uvek je tako kad se prispeće lađe poklopi s polaskom šećerne flote. Carinarnica je beznadežno zakrčena; mislim da ćete sate i sate provesti ovde pre nego što završite s njima. Kao oficir krune, ovlašćen sam da vam dozvolim pristup u ovu koloniju.“ „Za malu naknadu“, reče Luis Kvin. „Sitna taksa, to je sve.“ „Ja odgovaram neposredno vlastima brazilskog provinsijala.“ Luis Kvin je zadržao osnovne odlike svog maternjeg naglaska; kao lingvista, poznavalac jezika, bio je sasvim svestan prednosti koju mu daje njegov prizvuk natprirodnog. Krupan muškarac, sa šakama poput lopata, govorio je tiho kao što to krupni muškarci obično čine.

36 „Svakako, oče, ali Brazil nije nalik na druga mesta. Uvidećete da se malo šta ovde dešava bez podstreka.“ Brazil nije nalik na druga mesta. Mnogi su mu o tome govorili, od oca Džejmsa koji mu je bio duhovnik, i onaj koji mu je naredio da izvrši zadatak najteži od svih, sve do ovog kočopernog balavca od vojničića s perikom i trorogim šeširom veselo ukrašenim perjem. „Mislim da mojoj rizi ne bi doličilo da se vlasti prema meni bolje ophode nego prema drugima. Ne, sačekaću da na mene dođe red u carinarnici, tenijente. Kada je stvarao vreme, Bog ga je svakako stvorio u izobilju.“ Oficir se naklonio, ali usta su mu imala kiseo izraz. Poveo je nosača sa sobom. Tražim samo da mi se poveri zadarak najteži od svih. U učionicama i bibliotekama Kolegijuma u Koimbri, zahtev koji je Luis Kvin svom duhovniku iznosio svake godine na dan zaštitnika njegove rodne Irske bio je pun oduševljenja i iskrenosti. Pod svetlom sveca samostani iznedre takve obmane. Pet godina zaredom svaki put je odgovor bio isti: Kad se susretnu čovek i potreba. Ove godine, otac Džejms, koji je matematici podučavao misionare za Kinu, gde je ta veština izazivala posebno divljenje, kazao je: Moja soba, posle večernje službe. „Brazil.“ „Brazil, da. Tamo gde je sav greh sveta izbačen na obalu. Zahtev provinsijala Kolegijuma u Salvadoru za ukorom.“ „S kakvim ciljem?“ „Naš provinsijal veli samo da mu je potreban ukor koji bi izveo neko van kolonije.“ A onda, sa suvim osmehom. „Meni se čini da to podrazumeva zadarak najteži od svih.“ Luis Kvin je u mislima ponovo sebi dočarao lik oca Džejmsa, niskog i lakonskog Ulsterca koji gaji oštri naglasak i duhovitost svog kraja. Još jedan izbeglica pred kaznenim zakonima doveden morskim putevima u Portugaliju. Luis Kvin podiže svoj mali sanduk za plovidbu i pridružise bučnoj gomili pod stubištem. Brod mu je izgledao kao zatvor, a opet, svet je sada bio previše prostran, horizont preblizu, nebo predaleko, boje previše jarke, a ljudi previše nagli i bučni. Mornari i kapetani, predradnici i upravnici enženja razmicali su mu se s puta, dodirujući svoje čudesne kolajne, klanjajući mu se: Samo pravo, oče; posle vas, oče.

37 Posle beskrajnih pitanja i pretrage, otvaranja i ponovnog zatvaranja u carinarnici, bili su tu nosači koji su čučali oko svog predradnika, debelog meleza u pocepanim čarapama i cipelama visokih potpetica. „Oče oče, nosim nosim.“ Rob je bio Indios, povijenih leđa i povijenih nogu, ali mišići su mu bili kao od gvožđa. Imao je na čelu remen koji mu je padao do ispod plećki. Oko vrata su mu visile dve uzengije od užeta. Kleknuo je na kaldrmu ispred izlizanog drvenog stepenika. „Ustani ustani“, uzviknuo je Kvin na opštem narečju Tupija. „To je oprema za konja.“ „Da da konj, vaš konj“, odgovori rob na portugalskom, pogledavši bojažljivo svog predradnika. „Jedini konj što nije besan ili mrtav, besan ili mrtav. Jak sam. Vaša svetosti.“ „Diži se diži se“, zapovedi Luis Kvin na jeziku Tupija. „Neću dozvoliti da mi bilo koji čovek služi kao tegleća marva.“ On se okrenu predradniku; ovome lice preblede pred pravednim gnevom na suvonjavom Kvinovom licu. „Kakvo si ti to gnusno, iskvareno biće? Koliko tražiš da me tvoj čovek odvede do jezuitskog Kolegijuma?“ Melez navede iznos koji je Luis Kvin prepoznao kao lihvarski iako mu je miris mora još bio na obrazima. On zamisli kako krupnom pesnicom udara masnog muškarca posred okruglog lica. S drhtavim dahom u plućima, Kvin potisnu gnev. Baci šaku malih bakrenjaka. Melez skoči za njima. Rob posegnu za sandukom Luisa Kvina. „Ostavi to. Treba samo da me odvedeš.“ Nosači, svaki sa po putnikom na leđima, protrčaše kraj Luisa Kvina uz ladeiru koja se uspinjala cik-cak putanjom. Grupa mornara puštenih na kopno sa Hrista Redentora upriličila je trku, podbadajući svoje nosače petama i bockajući im guzove noževima kako bi ih podstakli da pohitaju. U prolazu su pozdravljali oca Kvina; bili su prijateljski nastrojeni sada kada se iskrcao s njihove lađe i našao se u elementu svog Boga. „Životinje!“ besneo je on na njih. „Zveri na ljudskim leđima! Silazite!“ Posramljeni i nemalo uplašeni pred rmpalijinim pravednim gnevom, mornari skliznuše sa svojih nosača. Dok je Kvin koračao među nosačima u belom i

38 stolicama prekrivenim gazom, jahači su sišli sa iscrpljenih robova i pošli za njim u mučni hod po vrućini. Čuo je kako mrmljaju: Crni pop, vatreni Vijeira11 se vratio. Pred stepenicama jezuitske bazilike, otac Luis je spustio svoj mali sanduk. Posegnuo je u džep rize za drvenim cilindrom, zaobljenim na jednom kraju, dok je drugi bio zapušen pampurom. Njega je izvukao i iznutra izvukao cigaru. Načas ju je omirisao. Prva posle Madere. Luis Kvin pruži mirisni list robu. „Evo šta mi možeš učiniti. Pronađi mi vatru za ovo.“ Rob uze cigaru, nakloni se i otrča kroz gužvu na trgu. Luis Kvin primeti da se rob kreće kao rak; bio je gotovo osakaćen svakodnevnim radom. Od pojedinačnog do opšteg, od zasebnog do univerzalnog. Robovlasničko društvo. U takvom društvu se nikad ne govori ono što se misli, i nikad se ne misli ono što se govori. Tajne, prepredenost, izvrdavanje – u ovom Novom svetu on ne sme očekivati ništa otvoreno ili neposredno. Istine će biti – istine mora biti, ali pod maskom. Toliko nalik lađi, gde se gnušanje i privrženost jednako moraju kriti; na njih se mora aludirati u šiframa i ritualima ponašanja tako da svaka reč zadržava jednovremeno i svoje konvencionalno značenje i ono sasvim suprotno, te se mora tumačiti u potpunosti zavisno od stotinu suptilnih društvenih naznaka. Hleb nasušni za lingvistu koji je naučio opšti jezik za vreme jednog jedinog prelaska okeana, pa čak i za popa, umešnog da prepozna obmane ljudskog srca. Lica crna, smeđa, boje kafe. Malo belih. Bez žena, izuzev nekoliko robinja čije su glave umotane u tkaninu. Belkinje, Portugalke, nisu se nigde mogle videti. Tada on primeti skriveni pokret iza izrezbarene drvene rešetke jednog prozora na spratu, senku u senci. Gospodarice su bile izdvojene u svojim velikim kućama, prekrivene velovima zavesa zatvorenih nosiljki, manje slobodne od sopstvenih robova. Muški svet ulice, ženski svet doma. Kaza i rua. Kućni običaji i običaji sveta. Skriveno i javno. Rob se vratio s cigarom koja mu se dimila u ruci. Sa čistim oduševljenjem koje je bilo pravi dar od Boga, Luis Kvin je povukao iz lista i osetio kako se opojni mirisni dim svija i taloži u njemu. 11 Odnosi se na Antonija Vijeiru (1608-97), jezuitu koji je bio jedna od najistaknutijih porugalskih ličnosti sedamnaestog veka, progresivni administrator u Brazilu, širokih demokratskih shvatanja; sudila mu je inkvizicija, a bio je i lažno optužen za ubistvo kolonijalnog službenika, i tek je posmrtno oglašen nevinim; prim. prev.

39 Odjeci aleluja prolamali su se između mnoštva truba i psalteriona koje se sjatilo i nasadilo na krovne grede. Luis Kvin je hodao zadnjim delom pevnice. Završna pesma nije mu bila poznata, a pratile su je viole, teorbe i metronomski bas-bubanj, gotovo paganski za njegova evropska čula, uznemirujući u sazvučju i disonanci; opet, uporni ritam podsećao ga je na plesne melodije detinjstva, na harfiste i frulaše kraj vatre u dvorani, prstiju sjajnih na svetlu. Duhovne i jednovremeno svetovne. Poput ovog mahnitog i kužnog rokoko prizora: gospodari i pokrovitelji izdignuti na iskrivljenim, grubo izobličenim telima svojih robova kako bi srca, šake i lica okrenuli svecima. A Bog, njegov Hrist, njegov beli golub? Čuči, zaplašen među pukovnicima i plemićima, strukovnim predvodnicima i upravnicima enženja posred mnoštva njihovih žena, dece i imetka: izrezbareni i obojeni crni robovi koji seku trsku; lađe, gordi barjaci istraživačkih jedrenjaka; stoka; robovi na povodnom lancu od najčistijeg zlata koji im je provučen kroz ušne školjke. Nove ploče su se podizale, da dopune stare novim trijumfima. Zapadni zid crkve bio je sav u skelama od bambusa i platnenim prekrivkama. „Primetio sam da ste izgledali dirnuto za vreme Avé.“ Provinsijal Žoao Alves de Magaljaes skinuo je epitrahilj i prineo ga ovlaš usnama pre nego što ga je pružio svom pomoćniku iz oltara, mladiću masne kože, sinu prevodnika elitnog svetovnog reda Mizerikordije. „Zar ste vi čovek koga muzika mnogo dotiče?“ „U njoj prepoznajem odraz božanskog savršenstva.“ Luis Kvin podiže ruke kako bi mu pomoćnici skinuli čipkani stihar. „Po tome je u mnogome kao matematika. Poput broja, muzika je nešto sasvim samostalno, što ne prikazuje ništa od stvarnosti.“ „A opet, fizičko kretanje predmeta, sam čin navigacije tog broda kojim ste prispeli, nalazi svoj najprecizniji opis u matematici.“ Oltarski pomoćnik je odneo tešku, zlatom protkanu mantiju oca De Magaljaesa do prese u obliku lepeze. U Koimbri bi se takva razmetljivost smatrala afektacijom, svetovnošću čak. Vojnicima Hrista Militanta bila je potrebna samo trezveno crna i bela uniforma. „Ili su možda ti fizički efekti sveukupne manifestacije matematičke istine koja leži ispod njih?“

40 „Hah! Koimbra mi je poslala Platonovog sledbenika!“ Otac De Magaljaes se nasmeja. „Ali drago mi je što ste uživali u horu; liturgijske melodije našeg meštre de kapela izvode se čak i u Potosiju. On je učio kod pokojnog Zipolija u misijama Parane. Izvanredno, zar ne? Ta kombinacija Indiosa za više deonice i crnačkih glasova za tenor i bas. Neobjašnjivi zvuk.“ Oprao je ruke u mlazu iz zlatnog ibrika i dozvolio da mu ih peškirom obriše sluga Indios. Otac De Magaljaes pljesnu Luisa Kvina po leđima. „A sad, da vas uputim u sve u manastirskom vrtu uz kaficu, pre večere.“ Zagrađeni vrt iza kolegijuma vraćao je dnevnu vrelinu noći i vazduh je bio zasićen neobično podsticajnom vlagom i mirisima bujnog rastinja. Ptice i šišmiši hitro su proletali kroz sumrak. Po kom to božanskom zakonu, zapitao se Luis Kvin, tamo gde su ptice fantastičnih boja i perja, njihova pesma vređa uši, dok kod kuće od zova neuglednog kosa može da ti se stegne srce? Dok je momak doneo kafu, nebo je promenilo boju iz akvamarina prošaranog ljubičastom u boju indiga posutu zvezdama. Na brodu je brzi sumrak tropskih predela bio ublažen širinom horizonta; na ovom zagrađenom, tajnom mestu činilo se da noć pada kao barjak. Momak je upalio fenjere. Zvezde pale na zemlju. Lice mu je bilo neobjašnjivo lepo. Otac De Magaljaes ga je oterao pokretom ruke, promešao dve kašičice šećera u kafi, srknuo, trgao se i prineo ruku vilici. „Ponekad pomislim da Bogu nije potreban drugi pakao do večite zubobolje. Recite mi, oče Kvine, kako vam izgleda ovaj Brazil?“ „Oče, tek što sam ovog popodneva kročio sa broda. Teško da mogu već imati nekakvo mišljenje.“ „Možete negde provesti i samo pet minuta, te steći pravo na mišljenje. Počnite tako što ćete mi reći šta ste sve videli.“ Još od detinjstva, Luis Kvin je bio u stanju da živo prizove prizore iz sećanja i u mislima prođe kroz njih, stvarajući ponovo i najsitnije pojedinosti – boju haljine, položaj boce na stolu, ptice na drvetu – zahvaljujući silini svog vizuelnog pamćenja. U mislima je napustio udoban, bujan manastirski vrt i unazad prošao kratkom stazom od Kolegijuma preko Prasa de Se, zavijugao niz krcatu ladeiru prema luci, natrag po molu do broda koji je upravo pristajao. Na svakom koraku bio je suočen sa slikom mazge koja je, razrogačenih očiju i s nozdrvama iz kojih su izbijali mehuri, padala u zelenu vodu Zaliva.

41 „Video sam u luci pobesnelu mazgu koja je sama sebe odvela u propast“, kazao je jednostavno. „Pošast, da. Besnilo ih obuzme iznenadno kao kolika, i ako ne lipšu od silne jurnjave, izazovu tako bezumnu štetu da moraju da se unište na licu mesta.“ Je li ta pošast sveopšta?“ „Izgleda da jeste. Već se širi na volove iz zaprega. Čuli ste za našu najnoviju fantaziju o njenom poreklu? Za sukobljene anđele u Pelourinju?“ „A video sam i ljude s konjskom opremom na sebi. Mislim da te dve pojave nisu nepovezane.“ „U pismu iz Koimbre stajalo je da ste čovek koji ume da zapaža, oče. Čuo sam da je neko izazvao metež na ladeiri. Naravno, još od vremena oca Antonija Vijeire, održavamo dosledan stav u pogledu robovlasništva. Međutim, taj naš stav je odnedavno suočen sa izazovom.“ Luis Kvin je pijuckao kafu i brzo sebe dovodio u stanje ravnoteže sa okruženjem. Neumoljiva klima; u noćnoj tami nije bilo olakšanja. Cigara bi mu veoma prijala. Posle meseci prinudne čednosti na Hristu Redentoru, ustanovio je da mu se glad za dimom vratila dvostruko snažnija nego pre. Je li to bio početak zavisnosti, ili puka nedisciplina? „Nisam sasvim siguran na šta mislite, oče.“ „Naše Društvo nije omiljeno u Brazilu. U nama vide ljude koji turaju nos u tuđe poslove, nepoželjne dobročinitelje. Vređamo prirodni rasni poredak: belce, crnce, crvenokošce. Za nas još ima sluha Konseljo Ultramarino, ali Silva Nunjes nastavlja sa svojim napadima u srcu vicekraljevske porodice, a društvo uopšte – naročito zemljoposednici – nema poverenja u nas. Uskoro će biti potpisan novi sporazum između Portugalije i Španije, o drugačijoj podeli Brazila. Amazonska granica je portugalska gotovo po prirodi stvari. Kada do njega dođe, uništenje naših naselja duž doline Parane neće biti ništa u poređenju sa onim što će pridošlice učiniti sa selima kraj Amazona. Neprijatelji već prikupljaju dokaze protiv nas.“ „Imaju li razloga?“ „Imaju, oče Kvine, u ime našeg Gospoda Isusa Hrista, dajem vam sledeći zadatak: da što pre pohitate brodom u Belem do Para, a potom Amazonom do Sao

42 Žoze Tarumasa na Rio Negru, gde ćete, kao ukoritelj ispred Društva, pronaći oca Dijega Gonsalvesa i vratiti ga disciplini našeg Reda.“ „Kakva je priroda prestupa oca Dijega?“ „Plašim se da ga je žar dobrog i snažnog sveštenika naveo na veliki greh. Recite mi, oče Luise, koliko vam je ljudi od vašeg iskrcavanja već reklo kako nijedno drugo mesto nije kao Brazil?“ „Samo nekoliko desetina, čini mi se. I još neki dok sam boravio na lađi.“ „Pa, ja ne želim da uvećam njihov broj, ali reći ću vam da u Brazilu nema takvog mesta kao što je Rio Negro. Kažu da iza Sao Žoze Tarumasa nema ni vere, ni zakona, ni kraljevske vlasti. Ali tamo je otac Dijego Gonsalves. Izveštaja je malo i previše je vremena prošlo između njih, a oni kojih ima više su legenda nego istina: čudovišna taština zbog koje su utrošeni imeci i rad čitavih naseobina, carstvo osvojeno u ime Božje i njegovog Reda duž hiljadu nautičkih milja Rio Negra. Gospodnji vinograd je tamo bogat i zreo, ali po izveštajima koje imam, on tamo ne žanje samo duše crvenokožaca.“ Otac Luis reče: „Znam da makar i jedno srušeno raspeće može biti razlog za Sveti rat protiv domorodačkih sela. Mislio sam da je to trik koji u potpunosti doliči samo franjevcima.“ „Ako se grešna duša oca Dijega Gonsalvesa prepustila taštini i varvarstvu – a molim se Isusu i Materi Njegovoj da nije – onda morate odmah preći na delo. Ne sme se dopustiti da takav glas stigne natrag u Rekonsavo; to bi mogla biti upravo ona oštrica koja je neprijateljima potrebna da unište naš red. Dao sam da se izradi pismo kojim stičete punu izvršnu vlast. Važno je da shvatite ovo, oče; ovlašćenje za izvršenje pokore do kraja.“ „Oče, ne mislite valjda...“ U zidu boje indiga spram indigo pozadine, glasne od insekata, najednom se pojavi pravougaonik žute svetlosti, glasne od insekata. Neka senka ga ispuni, prosu se po pločama dvorišta, pretvori u lice. „Očevi, posetilac za ukoritelja.“ Prva senka uzmaknu pred drugom, višom, raskošnije ocrtanom, sa šeširom, perikom, kaputom i mačem. Provinsijal De Magaljaes reče u pola glasa: „Kao da Bog nije tražio dovoljno, sada i car zahteva svoj udeo.“

43 Luis Kvin je osetio miris čovekovog parfema i znoja koji je ovaj jedva prikrivao, prozreo njegov blago razmetljiv korak i pogurenost, prepoznavši da je pridošlica u državnoj službi i pre nego što su visoki, nepomični plamenovi iz fenjera otkrili njegovo lice. Posetilac se duboko naklonio ispruživši jednu nogu napred. „U vašoj sam službi, oci. Žose Bonafasio da Nobrega. Zastupam Njegovu ekselenciju vicekralja. Molim vas, oče Kvine, upoznavanje nije potrebno, naravno da sam obavešten istog trena o vašem dolasku u Salvador; jedan crkveni velikodostojnik uvek će privući našu pažnju.“ On zabaci repove svog kaputa, podesi mač i smesti se za sto, ukrstivši gležnjeve. „Društvo Isusovo, u ovoj zemlji makar, odavno već uživa naklonost krune. Vi ste ispovednici vicekraljeva i plemstva. Međutim, Treći red svetog Franje ima podršku naših oficira i upravnika enženja, što se vidi i u tome kako su ukrašene njihove crkve.“ Držao se za korpu svog mača dok se trzao, smejući se nemo sopstvenoj duhovitosti. Luis Kvin pomisli: Razmećeš se svojim ovlašćenjima i istrošenom prefinjenošću baš kao i finim kaputom i presavijenim šeširom, ali običan si glasnik, kurir. Video sam desetine takvih kao ti u vinarijama Porta, engleske špijune sa zadatkom da nanjuše sveštenike koji čekaju da budu prokrijumčareni natrag u Irsku. Otac De Magaljaes podiže ruku da zatraži svežu kafu. Nobrega na to odmahnu. „Molim vas, oče, bez kafe. Ustanovio sam da mi remeti san. S večeri mnogo više volim ovo.“ On uze malu, pljosnatu srebrnu kutiju iz rukava i stavi je na sto. Unutra su bile loptice od umotanog lišća, a svaka je bila velika kao vršak najmanjeg prsta. Ne skidajući oči sa Luisa Kvina, Nobrega izvuče iz maramice dve limete gestikulirajući kao pravi iluzionista, raščetvori ih džepnim nožem i stisnu jednu krišku iznad tri biljne loptice. Jednu pažljivo podiže i stavi na jezik, a drugu pruži ocu De Magaljaesu na srebrnom poklopcu. Treću ponudi Luisu Kvinu. „Nije mi poznata ova vrsta... osveženja.“ „O, čudesna stvar, zaista. Akuliko, tako to zovu Španci. Trgovci robovima prevoze ga preko Pantanala iz Šarakasa. Rudnici u Kujabi jednostavno ne mogu da rade bez njega. Predivno izoštrava duh, proširuje umne sposobnosti, ispunjava telo i dušu energijom i dobrobiti. Previše je dobro za robove.“ „I izvanredno moćno protiv zubobolje“, nadoda otac De Magaljaes. „Verujem da bi to doprinelo meditaciji tokom celonoćnih bednja.“

44 „Avaj, ovde je klima za to potpuno neprikladna“, reče Da Nobrega. „Hvala vam, ali ja ću se držati svojih starih evropskih običaja“, reče Luis Kvin i izvadi cigaru. Momak prinese vatre. Kvin povuče snažno, pa ispusti spirale dima prema blagom noćnom sjaju zvezda. „Senjor Da Nobrega, šta vam je potrebno od mene?“ „Bije vas glas da ste iz učenog reda, reda naučnika.“ „Moj poziv je lingvistika, ali matematika i prirodnjačke nauke iscrpno se izučavaju u Koimbri.“ „U gradu Belem do Para nalazi se jedan luđak koji je naumio da izmeri svet pomoću klatna.“ Nobrega se nagnu prema Luisu Kvinu, živih pokreta, raširenih očiju. „Mislim da to može imati nekakve veze s jeretičkom engleskom teorijom gravitacije“, reče Luis Kvin, zapazivši uticaj akulika na Nobregino telo i ličnost. „Društvo podučava svoje pripadnike kartezijanskoj teoriji kovitlaca, koja predstavlja potpuno fizičko objašnjenje. Kako sam ja razumeo, engleska teorija je čisto matematička.“ „Kako vi kažete, oče. Taj čovek – taj ludi naučnik – jeste izvesni doktor Rober Falkon, geograf Francuske akademije nauka iz Pariza.“ „Mislio sam da je Brazil zatvoren za strance, izuzev onih koji pripadaju ustaljenim redovima crkve. Takvima poput mene, koji sam po rođenju, premda ne i po sklonosti, engleski podanik.“ „Njegova ekselencija smatra Falkonovo prisustvo celishodnim. On je prispeo sa svojim bratom, izvesnim Žan-Batistom, samoukim matematičarem prekomerno gordim na uređaj koji je sam izumeo kako bi olakšao fizički posao tkanja. Ja velim da robovi tome služe – tako imaju šta da rade – ali eto šta znači francusko plitkoumlje. Žan-Batist je vraćen kući pre šest meseci zbog krvavog proliva, ali Rober Falkon je ostao ovde. On se dao u nekakvu očajničku trku s kolegama akademicima ne bi li precizno izmerio opseg globusa. Izgleda da, kao i kada je reč o svemu ostalom u ovom modernom svetu, postoji duboko neslaganje o obliku naše zemaljske sfere – ili radije, ne baš sfere. Vama je slana voda još za ušima, tako da će vam biti sasvim jasno koliko je neprecizna veština navigacije morem, a Portugalija je pomorsko, trgovačko carstvo. Dobili smo podatke o suparničkoj ekspediciji koja smera da izmeri globus pomoću premera i

45 trigonometrije i kojoj je Španija odobrila pristup u vicekraljevstvo Peru, tako da će se ona ubrzo ukrcati na put za Kartahenju. Doktor Falkon već pet meseci dokolici u Belemu da Pari.“ „Senjor, s dužnim poštovanjem, šta tražite od mene?“ Nobrega pripremi i sa uživanjem uze u usta drugi akuliko. Učinak mu je bio gotovo momentalan. Kvin se upita nije li Nobrega već naviknut na tu benignu, stimulativnu biljku. „Za najpreciznija merenja, doktor Falkon mora izvesti svoj eksperiment na liniji ekvatora. Odabrao je mesto na pet stotina milja iznad Sao Žose Tarumasa na Rio Negru kao najpogodnije, jer tamo vlada ravnoteža, kako on kaže, ‘kontinentalnih uticaja’.“ „Razumem. Mogao bih da putujem sa njim.“ „Obrnuto, oče. On bi mogao da putuje s vama. Gnev krune prikladno je okrenut prema holandskim piratima i pustolovima, ali sećanje na Dugaj-Truana i njegove gusare koji su se šepurili oko Rija kao borbeni petlovi još je isuviše sveže. Da li vas je otac provinsijal upoznao s političkom situacijom na Amazonu?“ „Koliko sam razumeo, u toku su pregovori.“ „Francuska dugo već gaji u Južnoj Americi ambicije koje sežu daleko od one kužne rupe u Gvajanama. Neizvesni prenos teritorije mogao bi da im pruži priliku da anektiraju sve severno od Amazon-Solimoisa. Mogli bi da utvrde naseobine, naoružaju plemena savremenim oružjem pre nego što naša flota uopšte stigne u Belem.“ „Podozrevate da je doktor Falkon agent“, reče Luis Kvin. „Versaj bi bio sasvim lud da to od njega nije zatražio.“ Sada progovori Magaljaes. „Tražim samo da posmatrate i beležite. Već sam aludirao na vašu izuzetnu budnost čula i veštinu baratanja stranim jezicima...“ „Jesam li ja to odabran kao ukoritelj ili kao uhoda?“ „Naravno, naša je dužnost prvenstveno prema uzvišenoj slavi Božjoj“, reče De Magaljaes. „Naravno, oče.“ Luis Kvin pognu glavu. Nova svetlost pade na sto i mirisno grmlje debelih listova: robinje su donele korpe kako bi postavile sto za večeru u

46 svežem manastirskom vrtu. Sveće živo zapucketaše; na stolnjak su postavljene poklopljene srebrne posude. „Odlično“, uskliknu Nobrega i skoči sa stolice, trljajući ruke. „Ova koka je izvrsna stvar, ali od nje se đavolski ogladni.“ Lepršanje, zvižduk krila u noći iznad glave Luisa Kvina. Tamna obličja obrušila su se na sklopljenim, zakrivljenim krilima kako bi se naredala po crepovima strehe skrivene bašte. Svetlost je uhvatila kukaste kljunove, okrugle lukave oči i podignutu, okretnu kandžu. Papagaji, pomisli Luis Kvin. Najteži mogući zadatak, uz milost Božju.

47 NAŠA GOSPA OD SPANDEKSA 24. MAJ 2006. Marselina je volela taj kratak, precizan trenutak kada joj igla ulazi u lice. Igla je srebrna, igla je čista. Bilo je to nasilje isceljenja, povreda koja donosi savršenstvo. Nije bilo bola, nikada nije bilo nikakvog bola, bio je tu samo osećaj krajnje delikatnog prodiranja, poput komarca koji tanano sisa krv, precizni komad ljudske tehnologije zavlačio se između gnusnih tkiva i ćelija njenog mesa. Videla je tu iglu krajičkom oka; u skraćenoj stvarnosti ultrabliskog pogleda, ličila joj je na stabljiku čeličnog cveta. Šaka u gumenoj rukavici koja je držala špric bila je ogromna kao stvaralačka Božja ruka: Marselina ju je posmatrala kako joj pliva kroz vidokrug, traga za pravim mestom, tako blizu, tako uzbudljivo, opasno blizu njene ogoljene očne jabučice. A onda nežni ubod. Uvek je zatvarala oči dok prsti pritiskaju klip šprica. Želela je da oseti kako joj otrov prodire u meso, da zamisli kako joj nagoni naduvene, otromboljene, lenje ćelije na paniku, želela je da oseti nalet hemikalija imunološke reakcije pošto ćelije shvate da su pod napadom toksina; blažena upala, oticanje zborane, smežurane kože u glatkoću, zategnutost, lepotu, mladost. Marselina Hofman je bila na dobrom putu da postane botoks-narkomanka. Tako jednostavan tretman;kozmetički salon se nalazio u istoj ulici kao i Kanal Kvatro. Marselina je istražila koncept fejs-liftinga u pauzi za ručak do te mere da

48 ga je Lizandra prihvatila kao premisu za čitav serijal. Kurva. Ali veselje je počinjalo već u predvorju s recepcionarkom Luesom u beloj haljini visokog okovratnika, koja je govorila „Dobar dan, senjora Hofman“, i mirisom predivnih hemikalija i aromatičnih sveća, lakoćom i sjajem ploča od mat stakla, golim drvenim podom i zidnim draperijama krem i bele boje, nju-ejdž muzikom koju je prezirala na svakom drugom mestu (tropikalizmo hipi-sranje), muzikom koja joj je ovde govorila: „Divna si, posebna si, zaogrnuta u svetlo, vaseljena te voli, treba samo da pružiš ruku i uzmeš šta ti duša poželi.“ Zatvorenih očiju, ležeći sasvim na fotelji s pokretnim naslonom, osećala je kako joj se radom izmorene svračje nožice oko očiju izravnavaju, osećala je mladu, energijom ispunjenu zategnutost kože. Pre dve godine bila je u Njujorku na snimanju Pravog seksa i grada i zapanjila se kada je videla kako se Amerikanke montiraju radi sticanja sopstvene moći, a ne – kako to već rade karioke – zato što im je to obaveza pred očima grada koji ih zagleda i procenjuje. Tuđinski moto: cipele od hiljadu dolara, ali ne i pedikir. Ali ona je zajedno s kesama iz prodavnica donela i jednu mantru, prosvetljenje koje je ukrala izkozmetičke reklame Dženifer Aniston. Sada ju je prošaputala sebi, u toplom utočištu koje je mirisalo na jasmin i tropske trave, dok su joj se toksini botulina širili kožom. Zato što sam toga vredna. „O, baš volim Svetsko prvenstvo.“ Donja Bebel je dolazila dvaput nedeljno. Ponedeljkom suvo čišćenje: brisanje i usisavanje prašine, odlaganje stvari. Četvrtkom pranje: kupatilo i klozet, sudovi i veš koji je Marselina razbacivala po svojoj spavaćoj sobi sve dok u sredu uveče više ne bi bila u stanju od njega da vidi pod. Ona je bila bucmasta žena u nedefinisanim kasnim pedesetim ili ranim šezdesetim godinama; kosa joj je bila zategnuta pozadi u punđu koja je izazivala glavobolju; uvek u helankama, šljampavim majicama i japankama; a za Marselinu ona je bila vrednija od bisera zlata kokaina emisija. „Kerida, ona dolazi dvaput nedeljno, pere tvoje odvratne gaćice, i kad ode, sve je i dalje tu?“ Vitor je bio ostareli homić, nekadašnji učesnik u dnevnoj emisiji s kozmetičkim preobražajem koju je Marselina producirala, i stanovao je nekoliko ulica daleko od njenog oronulog stambenog bloka leđima tesno pribijenog uz

49 strmo stenje brda. Stari i nepokolebljivi Kopaista ispijao je čaj u istom kafiću u isti večernji sat svakog dana i gledao kako mu tuda prolazi komšiluk. Marselina je navikla da se sastaje s njim jednom nedeljno zbog čašice i ogovaranja, kao s članom svoje velike alternativne porodice, vezane za nju različitim stepenima zahvalnosti ili ulizivanja. „I plaćaš joj koliko god da zatraži.“ Posle niza Mršavih Marija koje su krale sve oko sebe kao da je to dodatak na njihovo socijalno osiguranje i krile gomilice prašine i dlaka ispod kreveta, Marselina je oklevala da prihvati novu čistačicu koju joj je ponudio Pavao. Ali cena je bila cena – favela izdvojena kao udubljeni pupak u brdima iza Arpoadora bila je taj neverovatni izvor jeftine radne snage od kojeg je Kopa zavisila. Za njom su čaše svetlucale kao dijamanti, bela boja bila je zaslepljujuća, a kada je ustanovila čime se Marselina bavi, nabacila joj je ideju za program: „Trebalo bi da uradiš emisiju u kojoj ideš ljudima u kuću dok su na poslu, i onda je pospremiš. Ja bih to gledala. Ljudi najviše vole da zaviruju u tuđu prljavštinu.“ U Prljavim svinjama na ekranu su se mogle videti svađe s vrištanjem, tuče, razbijanje kamera, uništena dugogodišnja prijateljstva; tu su se otvarali generacijski jazovi između suprotstavljene dece i roditelja; razarali su se brakovi; a došlo je i do najmanje jedne pucnjave. Publika je to gledala kroz raširene prste i tiho mrmljala: „Ne, ne.“ Raimundo Sifuentes se gromko obrušio na seriju u prikazu na stranicama O Globa rekavši da su „prave prljave svinje zapravo na Kanalu Kvatro.“ Bila je to Marselinina prva kultna TV serija. Više od tri godine, mnoge Marselinine najbolje emisije poticale su od donje Bebel. Kič i kučke, serija koja je Vitoru donela slavu i pretvorila njegovu malu prodavnicu besprekornog kičeraja iz dvadesetog veka u neizostavno mesto za kupovinu u časopisima aviokompanija, nastala je tako što je donja Bebel napomenula, dok je kačila veš o štrik razapet u Marselininom voljenom vrtu na krovu, kako ona među muškarcima za koje čisti uvek ume da prepozna homiće zato što u stanu neizostavno imaju plastične predmete iz pedesetih godina prošlog veka. Griža savesti i kajanje bili su Marselini strani koliko i mantija kaluđerice, ali ona je časno ostavljala delić svog bonusa u nedeljni koverat donje Bebel za svaku emisiju s kojom bi prošla. Ona nikada nije pitala šta donja Bebel misli kada vidi svoju nehajnu napomenu u formatu šesnaest sa devet s punom grafikom. Nije

50 znala čak ni da li donja Bebel uopšte gleda Kanal Kvatro. Nije spadala u njihovu demografsku grupu. „Oooh, Svetsko prvenstvo.“ Marselinin beli veš se okretao u mašini tog mokrog četvrtka. Goli, popločani podovi stana mirisali su na izbeljivač i borovinu. „Postaviće veliki ekran dole, u Gatinja baru. Gledaću sve utakmice. Brazil i Italija u finalu, kažem ja. Mogu da se kladim na to. Ovog puta ćemo ih pobediti. Možda oni imaju najbolju odbranu u Evropi, ali naša Čarobna četvorka ima da prolazi kroz njih kao da ih nema. Mislim da bi neka emisija o Svetskom prvenstvu bila veoma dobra – ja bih to gledala. Ali ukoliko želiš nešto kontroverzno, moraš se latiti Sudbonosnog finala.“ „Čega?“ reče Marselina dok je bubanj ubrzavao u ciklus od hiljadu dvesta obrtaja. Donja Bebel se prvi put zaprepastila. „Hoćeš reći da ne znaš za Sudbonosno finale? Svaka prava Brazilka trebalo bi da ima izgraviran šesnaesti juli 1950. na srcu. To nije bila fudbalska utakmica. To je bila naša Hirošima. Ne preterujem. Posle Sudbonosnog finala, više ništa nije bilo kao pre.“ „Ispričaj mi“, reče Marselina i sede povrh plastične korpe za veš okrenute naopako. „Pa, bila sam tada veoma mala i nismo imali televizor, niko ga nije imao, ali...“ Ovo nije istorija. Ovo je legenda. Podigli smo Marakanu – koja je tada bila, baš kao i sada, najveći stadion na svetu – za Svetsko prvenstvo 1950, i pred dvesta hiljada ljudi nameravali smo da svetu pokažemo svu lepotu i poeziju brazilskog fudbala. Jedan rat je bio završen, novi svet se digao iz njegovog pepela; to je bilo Svetsko prvenstvo Budućnosti u Državi Budućnosti. Evo kakav je bio tim: velik kao ma koji Selasao, velik čak i kao ekipa iz 1970, ali nećeš videti imena njegovih igrača na kipu ispred Marakane. Trener: Flavio Kosta. Od napada prema odbrani: Čiko, Žair da Roza Pinto, Ademir, Zizinjo, Frijaza; Bigode, Danilo, Bauer; Žuvenal, Augusto, Barboza. Pet tri dva. Predivno.