Ian McDonald - Brazil

101 „Moja mama ovo radi“, kaže Fija. „Ona ima malu urbanu farmu, nekoliko parcela iza zgrade, a rentira i pet-šest krovova. Ipak, ne bi došla ovamo; specijalizovala se za specijalno dizajnirane kupusnice za tržište japanskih restorana. Ona je dosadna. Ovo je divno.“ Puna je tajni; ne brza. Edson još nije uspeo ni da je poljubi, a kamoli da dođe do seksa. U malom arapskom restoranu, uz kibe koje joj je obećao (i koje ih nisu razočarale – franšiza Žuti pas ubrzo će se pridružiti portfelju De Freitasovih globalnih talenata) Edson ju je oduševljavao svojom porodičnom telenovelom: Sinovi donje Hortense. Građevinac Emer koji je kupio udeo u teretani novcem zarađenim na dizalicama Sao Paula; mrtvi Ander koga nema evo već osmu godinu, izboden gore, u faveli; graditelj finih aviona Denil koji radi za moćnu firmu „Embraer“; vojnik Mil u nasilnoj i tuđoj zemlji, svako veče pominjan u Knjizi plača donje Hortense kako nijedno brzo zrno ne bi potražilo njegovu plavu beretku; ambiciozni malandro Žer koji ne može ni dan da provede na pristojnom poslu; i poslovni čovek Ed, menadžer nadarenih sa mnogo lica koji će jednog dana kupiti ovaj restoran, pretvoriti ga u carstvo i povući se na svoje imanje kraj okeana, gde će gledati kako se sunce rađa iz mora. Braća Oliveira: o festivalima i državnim praznicima kuća je toliko puna testosterona da ih donja Hortense izbacuje sve na ulicu da igraju fudbal; bilo šta što može da iscrpi mušku agresivnost. Fija je aplaudirala tome, ali je izbegla da odgovori na njegovo pitanje o njenoj porodici. Edson pretpostavlja da smeš dakažeš ograničeni broj stvari kad si potajni kvantumista. Sada su već deset puta izašli zajedno i ona ga vodi Našoj Gospi od Đubreta kako bi kupila sebi nove cipele i konačno mu pričala o svojoj porodici. „A moj tata vodi agenciju za računovodstveni softver, ali najviše voli članke koje piše za svoj bezvezni nju-ejdž bilten u Braziliji. Palo mu je na pamet da spoji mahajana budizam sa umbandom Paulistanom – kao da Brazil već nema isuviše religija. Moj mlađi brat Joši je uzeo godinu dana pauze – surfuje po svetu. Sve devojke ga smatraju fantastičnim. A ja sam odrasla u kućici s crnim balkonima i crvenim krovom u Liberdadeu kao i šest generacija Kišida pre mene. Imali smo bazen za plivanje, a ja sam imala lutke, ružičasti bajs s crvenobelim trakama na ručkama upravljača. Vidiš? Rekla sam ti da je dosadno.“

102 „Znaju li oni čime se baviš?“ pita Edson dok ga Fija vuče za ruku kroz privremene sokake između kamiona i autobusa. „Govorim im da radim honorarno. To nije laž. Ne volim da ih lažem.“ Edson zna da je taj izlazak test. Naša Gospa od Đubreta vlada pejzažem praznoverica i uličnih legendi. Šaputanja o noćnim vizijama; o čudnom srastanju ovog grada s drugim, iluzornim predelima; o anđelima, ukazanjima, NLO-ima, duhovima, orišama. Neki su, kažu oni, dobili neobične i velike poklone; proročku moć, dar uočavanja istine, sposobnost uticaja na vremenske prilike. Neki su se potpuno izgubili, odlutali i nikad se nisu vratili kući i porodici, premda ih rodbina povremeno može načas ugledati među tornjevima đubreta, blizu, a opet daleko, kao da su zarobljeni u lavirintu od ogledala. Promeni te to, kažu. Vidiš dalje; vidiš stvari kakve zaista jesu. Edson ni za živu glavu neće dozvoliti da ga Todos os Santos uplaši. Ali to je svakako mesto gde se treba kretati sa samopouzdanjem i pametno, pa se stoga odenuo tako da zrači autoritetom i žeitom, u belo odelo i nacigovanu košulju. Fijina odeća za kupovinu sastoji se od gracioznih čizama, zlatastog šortsa s džepovima na zakopčavanje, svetlucavog mantila dugačkog do listova, i Habadžabine tašne. „Hej!“ Edson umalo ne iščaši rame kad je cimne i zaustavi. Ona se okrene, razrogačena kao lik iz crtaća, da ga izloži svojoj prgavoj naravi, i vidi kako se đubretarski kamion naglo zaustavlja, njiše i trubi iz svih petnaest sirena na nju. Šofer se krsti. Kamioni se gomilaju iza njega, prave zakrčenje od đubreta. Postoji jedan put koji vodi pravo u srce Todos os Santos i on pripada ogromnim opštinskim kaminjaos da lišo, koji se s mukom probijaju kroz prašinu i zadah biodizela. Njihovi višestruki točkovi ostavljaju duboke brazde u crvenoj zemlji puta; pod kišom se to pretvara u blato i kamioni se vuku i posrću utonuli do osovina, kao dinosaurusi. Zemljani put vodi do jedine dovršene prilazne rampe nedovršene petlje; odatle se uspinju sve više, poput vozila-igračaka nekog deteta, vijugavim drumovima sve dok ne dođu do ivice ponora, unatraške, uz bleskanje svetala i povike upozorenja, da isprazne stomak iznad sve veće i veće planine đubreta Todos os Santosa.

103 „Spasao sam te“, kaže Edson. Fija ga tri sekunde gleda u oči. To je dovoljan signal za poljubac. Ali Edson okleva. Trenutak je propušten. Ona izvlači ruku iz njegove i ulazi u drugi krug. To je oblast s računarskim prodavnicama, tipovima koji valjaju pirate, crnim farmaceutima. Dete ti ima tuberkulozu, grip, malariju? HIV? Evo ti pilule za lilule, po cenama ispod korporativnih. Ne možeš da se digneš ujutro, muž ti želi samo da sedi i gleda telenovele po celi dan, deca neće da ti idu u školu i jedu zidove? Možemo ti dati nešto za to. Prošlo je mnogo vremena otkad si imao erekciju? O, dobri moj, baš mi te je žao. Evo. I od toga ima da svršavaš toliko da napuniš kofu. Stvarno tražiš tu pesmu taj film tu epizodu serije Beng! Beng! ili Negde tamo, svet, ali nemaš dovoljno za rentu i ne bi da ti izmakne na kraju meseca? Mi skinemo i tebi damo. Zabava treba da potraje do kraja života, a ne da se povremeno uzima u najam. Želiš, trebaju ti fudbalski prenosi ali nemaš dovoljno para? Imamo mi čip za svaku potrebu. Gnjave te dugovi, ljubavnice, zločini; jure te seguranse policija popovi advokati ljubavnici žene? Ovde su ti oči, ovde otisci prstiju, ovde imena, lica, alibiji, dvojnici, duhovi i ljudi kojise nikada nisu ni rodili. Možemo te oprati bolje od Isusa. A među njima, ružičasta vrata ofarbana sprejom koja vode do rasklimatane kancelarije na spratu i rukom i flomasterom ispisanim pišasaosima, te znakom na samolepljivoj kvačici: Atomska radnja je otvorena. Nije uvek bio seks i spandeks. Danas je Gospodin Breskvica Edsonu kuvao riblji paprikaš. Moraš više jesti, Sekstinjo; ne čuvaš se. Kopniš kao zaljubljena budala. Kostimi superheroja bili su obešeni u Bet-ormanu. Gospodin Breskvica je sada na sebi imao grozan šorts i košulju za plažu. Edson je rekao, u svom ispeglanom belom odelu: „Još ne mogu da poverujem da je poznaješsa univerziteta Sao Paulo.“ Luk skliznu u tiganj i zašišta. Bio je to stari porodični recept, jelo robova iz vremena plantaža kafe. Kapetani i gospodari bili su Alvarange, ali oni su bledeli i iščezavali sve dok nije preostao samo jedan da nosi to ime. Edson neprestano fantazira o tome da će ga Gospodin Breskvica usvojiti kao sina i naslednika fazende Alvaranga. „Zašto te to toliko čudi? Multiverzum je veliki, a svet mali, još manji kad su posredi kvantni računari. Ja sam joj bio savetnik kod pripreme doktorske disertacije iz računarske i informacione fizike. Njena teza bila je da je čitav um

104 multiverzni kvantni računar te stoga fundamentalni element stvarnosti, i da je isto tako povezan širom bezbroj univerzuma kvantnim vezama. Oduvek sam uživao u časovima sa njom; ona mi je bila jedna od najboljih studentkinja. Zastrašujuće bistra. Neprestano smo se svađali – imala je gadnu narav. Sjajno je polemisala. Jesi li to već otkrio? Njena teorija bila je da je multiverzum masivno i višestruko paralelni kvantni računar te stoga stanje slično umu. Ja sam tvrdio da je to u najboljem slučaju metafizika, a u najgorem religija; kako god da gledaš na to, završiš na kraju sa snažnim antropijskim principom, što je druga reč za solipsizam. Nema ničeg posebnog u vezi s nama. Sa dovoljno univerzuma, nešto poput nas mora se dogoditi, i to mnogo puta.“ Bogati miris belog luka, a onda opora aroma paprika. „Nisam iznenađen time što radi s kvantumeirosima – nisam na akademiji, pa čak ni u istraživanju, video ništa što bi joj obezbedilo tu navalu adrenalina, ali ne mogu da kažem da sam oduševljen.“ Sada rečni rak, svež iz jezerca na brdu, gde se uzgajaju ispod turbina na vetar. Farme struje sa svojim rotorima i zlatnim poljima uljane repice prikradale su se fazendi Alvaranga odozgo, dok su se stambena naselja prikradala odozdo; jedna po jedna preterano osvetljena ulica, i Gospodin Breskvica je prepustio svoje nasleđe Edsonu, po Stonu lampu sliku vazu. Kao da želi da Alvarange nestanu, da on sasvim iščezne. Gospodin Breskvica naspe porciju u tanjir pravo iz tiganja; pospe to sa malo iseckanog korijandra, zeleno povrh žutog. Patriotsko jelo. „Ali pravo pitanje glasi: jesi li je već pojebao?“ „Mislio sam da smo se dogovorili da možemo da se viđamo sa kime god želimo, da nije važno.“ Znao je da Gospodin Breskvica ima širok krug prijatelja, kako hetero, tako i gej, kao i da nikome od njih nikada ne bi odenuo likru i ogrtač. „Nije važno sve dok nije reč o jednom od mojih bivših studenata.“ Edsonu nije bilo prijatno zbog ranijeg odnosa Gospodina Breskvice s Fijom posle seanse s Kapetanom Izvrsnim i Čudesnim Dečakom. Odradili su Kapetana Istinu i Domino Dečaka, Majstora Sputavanja i Malog Ponija kao i Lorda Likru i Spandeks Kida, ali Edsonu se i dalje čini kao da je deli sa njim. „Pa, možda je ona superbistra, ali kladim se da ne znaš da gleda Negde tamo, svet. Navukla se na to. Učitava epizode, i tu i tamo dok pijemo pivo ili jedemo

105 nešto, možda čak i u nekom klubu, ako joj se ne dopada muzika, vidim kako to gleda na svojim aj-naočarima.“ „Oduvek je bila takva.“ Edson odgurnu tanjir od sebe. „Nisam gladan.“ „Jesi jesi. Ti si uvek gladan. Zar te majka ne hrani?“ „Mene majka voli. Nemoj tako da pričaš o mojoj majci.“ Svađaju se zbog jedne žene. Edson ne može da poveruje. Dozvolili su da se između njih ispreči devojka. A Edson je od Gospodina Breskvice naučio mnogo više od postsnošajne fizike. Naučio je i druge discipline: brijanje, kupovinu i ispijanje vina i mućkanje koktela; odevanje radi stila, a ne radi pomodnosti; deset načina vezivanja kravate; etikeciju i način na koji treba da razgovara s ljudima kako bi ga oni cenili, pamtili i ponovo pozivali, šta žene očekuju i vole i šta muškarci vole i očekuju, te kako da bude učtiv i opet postigne ono što želi u hijerarhijskom društvu. Jednom, kada je bio veoma mali, jedan muškarac se motao ispred kuće, a Edson je upitao donju Hortense je li to njegov otac. Bog s tobom, dete, nije. Dani kada su muškarci dolazili da igraju karte i piju prošli su, ali Edson se seća vreline tog stida u obrazima. Edson načas pogleda Gospodina Breskvicu, osunčanu kožu, žilave sede malje koje mu džikljaju ispod okovratnika košulje, mršave noge koje landaraju unutar šljampavog šortsa. Ti si otac koga nikad nisam upoznao, otac kome dudlam kitu. „Samo ti to pojedi“, kaže Gospodin Breskvica. „Za mene. Volim da ti spremam.“ Edson podozreva da Gospodin Breskvica nije zablistao među svetovima kvantne fizike, ali u jednoj oblasti je nenadmašan. Sjajno kuva stara jela za robove. U Atomskoj radnji Edson lovi trenutke za poljubac. Dok se ona provlači između njega i velikih trodimenzionalnih polimernih štampača, dok se naginje kako bi štrcnula nacrt iz svojih aj-naočara u uređaj za formiranje predmeta, dok se on

106 saginje zajedno sa njom da zagleda holografsku sliku novih gilja na ekranu. Dodir, šapat, miris njenog parfema, mednog znoja i sredstva za održavanje tkanine, ali nikada pravi kontakt. „Dobra tašna“, kaže devojka na recepciji, čije su oči krupne kao plodovi manga i ima pogled koji od isparenja izgleda kao da njime hvata oblake. Radnja snažno miriše na plastiku, poput raja za duvače lepka. „Je l’ to original?“ Fija joj je dodaje. Ona je prinosi svetlu, premeće po rukama, čkilji, zuri. Atomska radnja štampa štampane ogrlice, kape, minđuše, formalne maske, telesni oklop, satove, maskirne tamne naočari, aj-odeću, sve što se može isplesti od programiranog polimera. Vrhunske ručne tašne. „Izgleda da jeste. Ne bismo mogli da je odštampamo u toj rezoluciji.“ „Znam“, kaže Fija i steže ponovo tašnu uz sebe. „Ali možete mi napraviti ove cipele.“ Dodiruje aj-naočari i učitava šablon u kućni sistem Atomske radnje. Edson ni najmanje ne sumnja da je ukraden. Gadno je biti upucan zbog piratisanja para vrhunskih cipela. Devojka ubacuje kertridže, zatvara providni poklopac. Svetla trepću, uglavnom žutom bojom. Glave štampača uzdižu se kao zmije spremne da kidišu, a onda se bacaju na svoj furiozni posao, molekul po molekul, milimetar po milimetar, praveći đonove i vrhove potpetica Manolovih sandala. Štampanje cipela potrajaće oko jedan sat, pa Fija vodi Edsona uvis u treći krug Todos os Santos, krug prodavača. Reciklirano rekonstruisano reprojektovano reizmišljeno tu su glavni epiteti. Delovi za kola, motori veš-mašina, strugovi slavine i kalupi, oprema za zabavu, nabudžena legitimna roba, preudešeni mopedi, domaći i civilni roboti, sistemi nadzora, računari i memorija, aj-naočari i oružje – sve to napravljeno zahvaljujući prilivu delova koji se spušta spiralom iz sledećeg kruga, kruga demontaže. Štampane ploće se krčkaju u tiganjima nad ćumurom, ispuštaju olovni lem kao što mast izbija iz svinjskog mesa. Posude sa živom grabe zlato sa pozlaćenih utikača i štekera. Destilerije domaće izrade prerađuju tečni metal, talože teško blago. Dva dečaka mešaju reku procesora velikih kao zrnca peska u plastičnoj posudi s reagensom, gde se ugljenične nanocevi rastapaju iz svoje matrice. Dva osmogodišnjaka koji sede ukrštenih nogu na džaku soje testiraju plastiku sa hrpe kraj njih tako što je zagrevaju upaljačem za cigarete i njuše isparenja. Mlađa deca guraju ručna kolica sa elektronskim otpadom dole, sa centralne deponije. Ovo je krug robova koje su zbog dugova prodali roditelji smrvljeni kamatom od 5000

107 procenata. Trutovi zastaju samo da bi podigli ponešto i počešali se po koži. Najglasniji zvuk je kašalj. Upropašćena neurologija i trovanje teškim metalima su ovde endemski. Malobrojni su izašli iz tinejdžerskih godina; malobrojni uopšte toliko požive. Oni koji to uspeju ruševnog su zdravlja. Edson se zagrcne na dašak kiseline. Svuda oko njega osećaj vrućine, osećaj zagađenosti. Vazduh je mučno zasićen isparenjima. Stavlja presavijenu maramicu na usta. Fija bodro maršira napred, nedirnuta, nedodirljiva, korača preko potočića bolesne kadmijumski žute boje, prema srcu Todos os Santos. Edson nije ni mislio da je ovamo došla samo zbog cipela. Ekonomija snabdevača podigla je Nosu Senjoru da Lišao iz majušnog čipa. Suvo tle u hladu petlje autoputa bilo je dobro mesto da se osnuje firma za preradu elektronskog otpada; dalje od pogleda, nevidljivo. U tim danima, katadoresi su gurali svoja ručna kolica po deset kilometara po rubu autostrade do stare opštinske deponije u Sao Bernardo do Kampo. Prvi vozač sa dovoljno žeitinja da istovari svoj tovar pod nedovršenom petljom začeo je spori glečer đubreta koje se već dvadeset godina taložilo toliko da je od Todos os Santos stvorilo najveće bunjište Južne hemisfere. Stanovništvo čitavog jednog malog grada sakuplja otpatke na padinama teh-treš planine. Noću je to ekstravagantno lepo dok dvadeset hiljada baterijskih lampi i petrolejki poskakuje i poigrava po grebenima i dolinama. Todos os Santos je dovoljno velik da ima sopstvenu geografiju: Šumu Lažnog Plastičnog Drveća, gde vlažne pocepane kese vise kao španska mahovina sa svake grede i izbočine. Metalnih Opiljaka Dô, gde metaloprerađivači istresaju svoje opruge i spirale otpadaka sa strugova. Greben Izgubljenih Frižidera, gde deca s maramicama natopljenim dezinfekcionim rastvorom preko lica isisavaju hlorofluorougljenik u prazne plastične boce koka-kole pokačene poput redenika o njihova ramena. Iznad njih, visovi: Mont Majkrosoft i Eplova Brda; nesigurni zigurati procesorskih kocaka i interfejsera. Tragači ih razbijaju čekićima i pajserima i spretno odšrafljuju komponente. Jedan kamion bljuje tovar neizlečivo prošlosezonskih aj-naočara, koje padaju kao šišmiši na umoru. Katadoresi hitaju preko klizavog, nepouzdanog đubreta. Fermentisanje otpada diže temperaturu okolnog vazduha za tri stepena. Isparavajuća vlaga i nestalne materije zadržavaju se na posebnom mrtvom mestu u ruži vetrova izazvanoj prisustvom petlje. Naša Gospa od Đubreta je prava urbana džungla: puši se, otrovna je, bolesna, vlažna. Sakupljači otpadaka nose plastične džakove od veštačkog đubriva kao kišne kabanice dok rade po smeću koje isparava

108 pod neprekidnim rominjanjem tople kiše, vade štampanu ploču tu, motor mašine za veš tamo, i ubacuju ih u korpe na leđima. Njihova deca – katadoresi druge generacije – sortiraju i prenose, razvrstavaju ispražnjene korpe po tipu, a onda ih voze ručnim kolicima dole u Treći Krug. Među zahuktalim kolicima, Fija staje i spušta ruku Edsonu na grudi. „Sad moram da odem dalje.“ Edson naleće na njenu ruku. „Šta?“ Sam sebi zvuči glupavo. A to ne valja. „Ede, znaš dobro da postoje naše stvari, baš kao i moje stvari. E, ovo je moja stvar. Vidimo se dole, u Atomskoj radnji.“ Desetak različitih izraza protivljenja pada Edsonu na pamet. Zadržava ih za sebe: i oni najbolji zvuče molećivo. Najgori liče na cmizdrenje. „Igračke za mene“, kaže Fija. Uzima Edsonovo lice među šake, ljubi ga jako, u usta, sa sve jezikom i pljuvačkom. Ali on i dalje ne želi da joj dozvoli da ga gleda kako odlazi, tako da ostaje tu dok ona sebi bira put uz osulinu otpadaka u svojim nepraktičnim čizmama, s kapuljačom mantila podignutom zbog kisele kiše, penje se u Kvantnu Dolinu. Svaki baja misli da želi Tajanstvenu Devojku, ali zapravo želi da zna sve o njoj i da tu ne bude nikakvih praznina. Gospodin Breskvica zna jedan kraj priče o Fiji Kišidi, Edson drugi, ali te dve polovine se ne podudaraju. Ima suviše neobjašnjenog između njenog napuštanja Univerziteta Sao Paulo i ponovnog pojavljivanja u zadnjem delu prikolice kamiona s natpisom Kulinarska rešenja za svaku priliku. Edson je malo krišom istraživao, Kompanija Kulinarska rešenja za svaku priliku trgovačka je marka registrovana pri Ministarstvu trgovine. Intuicija ga nije prevarila; vlasnik svega toga je Metalac Flojd. On je napravio nešto para sa Preto i Morte-Metalom, obezbeđujući sve one sitne grešne stvari za pre i posle nastupa koje traže bendovi blek/det metala, kao što su krek, kokain, navijačice, američki viski, posrnule kaluđerice, žive koze, automatsko oružje i laki minobacači, Kineskinje u lateksu i prijave za učešće u seriji Iznesimo đubre. Novac i napojnice uložio je u malo preduzeće: Kulinarska rešenja za svaku priliku. Šofer je Aristides, koji je nekada vozio alko-cisternu ozmeđu Žoijasa i Sao Paula. Biša koji se skriva ispod dvanaest slojeva uz pomoć strategije sveopšteg podmićivanja zove se Sisofrik. Plus Fija, da upravlja nizom od četiri kvantna jezgra i hakuje NP šifre. Edsonov problem, i razlog zbog kojeg on čeka sve dok ona ne nestane iz

109 vidokruga pre nego što pođe za njom prema grebenu od KD ekrana koji se puši, jeste to što je uspeo sve da sazna posle šest diskretnih krugova pitanja; a kad je već tako, kome je još to moglo poći za rukom? Neumitno je poput smrti da K-otpad pronađe sebi put do velike gejene Todos os Santos. Upravo neobičnost koja curka poput freona iz tolike kvantne tehnologije nagomilane na jednom mestu daje Nosi Senjori de Lišao njene mitove i legende. Kvantna tehnologija je licencirana; njeno korišćenje nadzire vlada, a nad proizvodnjom i uklanjanjem postoji stroga kontrola. Ali đubre ima sopstvenu moralnost i gravitaciju. Jedno plastično kućište veoma liči na drugo, vadi ga odatle, puni smo toga, pošalji ga dole. Jednom u nekoliko meseci katadoresi će iskopati operativni K-uređaj. U te svete dane glas sevne po gradu kao munja, kao skandal. Ponude pristižu čak iz Rija, Belo Horizontea, Kuritibe. Fija je tu kako bi pregledala sveže nalaze. Manžeta na Edsonovim belim zvoncarama cepa se o iskrzanu ivicu. Umalo da opsuje, ali psovke nisu nimalo dostojanstvene. Ljudi s korpama u otrcanim šortsevima i japankama ne obraćaju pažnju na njega. Edson čučne nisko na vrhu brda spram neba, zaviri između razbijenih uglastih plastičnih ramova. Niže u dolini, Fija razgovara s dvojicom muškaraca koji su je pozvali u gafijeiri. Na prevrnutom sanduku između njih stoji glomazni cilindar. Fija čučne, zagledajući cilindar svojim aj-naočarima, pa stane da okreće glavu upitno kao papagaj. Malo iza njih nalazi se neko koga Edson ne prepoznaje, visoki muškarac oštrih crta lica, kose začešljane pozadi u masni konjski rep. Neprilično je odeven kao pop. Kvantumeirosi zijaju kao tipični računarski zaluđenici. On izgovori nešto što Edson ne može da čuje, ali Fija podigne pogled i odmahne glavom. Čovek progovori ponovo; Fija opet odmahne glavom: ne. Sada ona izgleda uplašeno. Dok se Edson uspravlja, oseća šapat po leđima. Njegova jakna pada napred, oko njega. U dve presečene polovine klizi mu niz ruke i prevrće preko šaka. On zuri, tupo, u šoku od čuda, a onda se okreće. Biša Sisofrik izvodi neku borilačku caku, ocrtavajući svetlucavoplavu šaru u vazduhu K-sečivom. Drži ga nepomično, savršeno horizontalno. Gleda u Edsona ispod mlitave ćube, preko sečiva, a onda ga naglo uvlači u magnetnu kaniju. Vazduh miriše ranjeno, ozonski. „Vi faveladosi stvarno ne umete da se ponašate.“

110 Edson se premešta s noge na nogu, naduren, glup glup glup, dok unakažena bela kožna jakna visi oko njega. „Rekla ti je da ne prilaziš, ali ti si baš morao, zar ne? Znaš šta, nisi ti ni po čemu poseban. Bilo ih je na desetine pre tebe. Ona voli određeni tip dečaka, ali daleko je iznad tvoje klase. Ovo ništa ne znači. Zar si mislio drugačije? Ovo je posao i ti nemaš ni najmanju predstavu o tome šta mi to ovde radimo, a iskreno govoreći, neznanje je blaženstvo. Stvarno. Vidi, zar misliš da ovo poklanjaju u kesicama čipsa?“ Zabacuje peševe svoje jakne da otkrije sečivo. „Zato sada ideš. I nećeš se vraćati. Ostavi je na miru. Ti si Sokoraba koja igra protiv Sao Paula. Više je nikada nećeš videti. Idi sad. Idi; iskasapiću te.“ Edsonovo lice bukti od besa, a poniženje mu peva u ušima. Sleže ramenima da zbaci sa sebe polovine jakne. Šta god da ima tamo u džepovima, može ti slobodno da ostane. Neće se sagnuti. „Biša!“ vikne u pokušaju da zadrži trunku dostojanstva dok silazi niz nesigurnu osulinu teh-treša. Čovek s nožem slegne ramenima. „Ne uznemiravaj više, favelado.“ Trećeg dana Žerson dolazi svom mlađem bratu, šestom sinu šestog sina, i stoji iznad njega, dok se ovaj ljulja i besni u mreži kraj svoje kancelarije. Njegovi pozivi završili su u mrtvom vazduhu. Ta kurva od biše ga blokira, siguran je u to. Tri dana treska po kući; šutira gomilice farofe i kockica kolača donje Hortense ponuđenih Gospi; ništa ne može da uradi; ne zarađuje nimalo novca. „Zaklanjaš mi sunce.“ „Znaš, da si upola muškarac kakvog glumiš, već bi bio tamo, pa imao onaj Ksečivo ili ne.“ A Edson pomisli: U pravu je. I Jebô te jebô te jebô te. I Stvarno je sve otišlo u majčinu kad je i Žerson u pravu. Trideset minuta kasnije, zelenožuti motor-terenac naglo izbije iz uličice iza kuće donje Hortense. Ali ne stežu ga Edsonove slatke butine, već Efrimove; u kratkoj, srebrnastoj haljini na bretele jebozovnoj poput one koju je Fija imala na sebi u gafijeiri (premda Efrim nikada ne bi priznao da je kopira), visokim čizmama od mekog ružičastog antilopa i s predivnom afro-

111 frizurom. Još jedan, poslednji sloj kostima: zamenio je identitet sa Sićom, svojim najpouzdanijim alibijem. Edson se trucka po otpacima prekrivenom prilazu tržnice u raspadanju gde su kvantumeirosi parkirali svoj kamion. Obilazi oko spuštene rampe za dovoz. Majke i deca, begunci iz dužničkog ropstva, živa bića bednija čak i od onih iz favele, prate ga očima. Edson tu ne bi ostavio ni praznu konzervu koka-kole, ali jeziva reputacija kvantumeirosa zadržava male uličare na odstojanju. Ogroman parking je prazan. Efrim jednom ružičastom antilopskom čizmom dodiruje asfalt, okreće motor, ubrzava preko zakorovljenog parkirališta prema autoputu. Kolona je dugačka tri kilometra, veli izveštaj o saobraćaju na njegovim „čilibin“ naočarima, ali Efrim se provlači kraj konvoja kamiona s hranom iz Santosa. Vidi krov kamiona iznad kola i zaglavljenog egzekutivo autobusa. Krov je zakošen pod čudnim uglom. Policija je iznela saobraćajne čunjeve i pokušava da mahanjem utera vozila u jednu traku. Tu su tri patrolna automobila, ambulantna kola i mnogo rotirajućih narandžastih svetiljki. Dve sonde s kamerama kruže na visini. Sad već iznuren od strepnje, Efrim u trzajima prolazi jamahom između nabijenih kola. Niko neće primetiti još jednog radoznalca među svim tim putnicima koji krive glave kroz prozore. Kamion je nagnut kao da se preturio zato što se drum iznenada istopio. Linija zaseka počinje tik iznad branika i savršeno proseca kabinu, motor i kvačilo. S prednjeg točka na strani vozača zguljena je čista spirala svetlucavog metala. Efrim zna da bi ga taj metal, kad bi ga samo dodirnuo, posekao brže nego bilo koji brijač. Oštar je do kvantnog nivoa. Zasek se pruža duž cele prikolice, ocrtava čudnu spiralnu šaru na zadnjim točkovima pre nego što izađe pozadi. Odsečeni materijal leži stotinak metara dalje na autoputu. Ulje i tečnost hidraulike šire se iz prekinutih cevi. Ovako bi to bilo, misli Efrim dok se s mukom probija na svom motoru-terencu pored olupine Kulinarskih rešenja za svaku priliku. Čekao bi ih na ivici, kao stoper. Aristides bi mu zatrubio: Suviše si blizu puta, budalo. Ali on je morao da bude blizu; morao je da bude dovoljno blizu da dodirne kamion. Trebalo je samo da isuče K-sečivo i pusti vozilo da prođe pravo duž njega. Šara na točkovima je od okretanja gume u susretu s pokretnom linijom zaseka. Čudo da je šofer uspeo da ga održi uspravnim. U boku prikolice prosečen je pravilan krug.

112 Analiziraj, napravi scenario, pusti film u glavi. Tako da više ne bude stvarno. Tako da više ne strepiš. Tako da taj pogled zadržan na ljudskoj prilici ispod plastične folije liči na puku radoznalost. To nisu fluidi hidraulike. Drum se crni od muva. Na nebu kruže crni lešinari. Iz folije viri šaka, dlanom okrenutim naviše, u molitvi Anđelima Neprekidnog Nadzora. Manžeta košulje, srebrna dugmad, deset centimetara dobre jakne. I to je dovoljno da prepozna Sisofrika, a kamoli slomljeno sečivo, precvikano gotovo u patrljak. Dakle, pružio je otpor. Nema svrhe tragati za ostatkom sečiva. Ono je na putu prema središtu Zemlje. „Hej, šta zijaš?“ Uhvaćen. Efrim podigne ruke, užasnut. Policajka ga fiksira reflektivnim vizirom. „Hajde, produži da te ne uhapsim zbog ometanja policijske istrage.“ „Da da da“, mumla Efrim i saginje glavu. Jer zaista je zijao. Zijao u bolničare odevene u zeleno i upadljivo žuto dok su ovi podizali nosila u zadnji deo ambulantnih kola. Na tim nosilima, telo ispod plastike, ali najlon je prekratak i noge tela štrče napolje, stopala razdvojenih pod uglom, stopala u cipelama. Efrim prepoznaje đonove tih cipela. Poslednji put ih je video u štamparskoj radnji u Todos os Santos, dok su se tkali, sloj po sloj programirane plastike. 22-28. AVGUST 1732. Fe em Deus29 Rio Amazonas; poviše utvrđenja Pauši Najdraža moja Eloiz, Konačno, mila moja sestro, konačno plovim mirnim vodama velikog Amazona i nalazim se u carstvu mitološkog. Ostrvo Maražo, koje je ranije bilo naseobina 29 Portugalski: Vera u Boga; prim. prev.

113 mnogih naprednih indijanskih plemena, veliko je kao Bretanja i Normandija zajedno, a opet je sasvim smešteno u ušće reke. Tok jednak ukupnim tokovima svih reka u Evropi ističe iz Amazona svakog dana. Voda, kako nam veli naš kapetan Akunja, slatka je još sedamdeset morskih milja na pučini. Opet, Amazon ima samo pedeset hvati duž čitavog svog toka, i teče tako blago da jednom listu može zatrebati mesec dana da doplovi od užeglih, mijazmičnih obronaka Peruanskih Anda da bi prošlo ispod korita naše Fe em Deus. Dok sam čamio u Belemu po volji guvernera-generala, nije prošao dan da nisam video kako se La Kondamin sa svojom ekspedicijom spušta na obalu u oblaku jedara. Ali sada naša lađa plovi uzvodno pod zapovedništvom svog meštra Akunje, rečnog trgovca osornog i hladnog ponašanja, a opet su me u Belemu do Pari uveravali kako niko drugi nema više iskustva sa uvek varljivim sezonskim rasporedom plićaka i obala koje se formiraju i premeštaju na ovoj velikoj reci. Što se tiče manioke i pasulja, baruta i zrna neophodnih da se opremi ekspedicija za duboku Amazoniju – siguran sam da ću naći više nego dovoljno nosača, vodiča i članova posade u Sao Žoze Tarumasu – a kamoli brojnih sanduka s naučnom opremom, kapetan Akunja mumla kako mu je barka pretovarena. Ali sjajno hitamo napred: već smo za sobom ostavili tesnace kod utvrđenja Pauši; pred nama je Sao Žoze Tarumas. Ovako daleko od obalskih uticaja, vetrovi su previše laki i promenljivi, a reka preterano vijugava da bismo mogli da razvijemo jedra, tako da se uspinjemo moćnim Amazonom zahvaljujući snazi ljudskih mišića koji su se latili vesala, kao na pravoj klasičnoj galiji s robovima. Robovlasništvo mi je strano stanje; oni malobrojni robovi koje sam video u Parizu bili su krajnje neobični: kao društvo mi praktikujemo suptilnije ugnjetavanje. Bože sačuvaj ako se ova pošast tegleće marve preseli preko mora u Francusku! Ne prođe dan da se ne mimoiđemo s flotilama privezanih splavova opterećenih do površine vode sputanim robovima: muškarcima, ženama, decom, i svi su crvenokošci, svi nagi kao nevini Adam i Eva. To je čudovišna trgovina. Cene u Belemu do Pari su uvredljivo niske; Indijanci nisu otporni na bolesti kao mi, a život na enženjima je toliko težak i obeshrabrujući da su malobrojni koji požive duže od pet godina – malobrojni su oni koji uopšte i požele da toliko požive. Ovakva privreda veoma odgovara gospodarima enženja: jedan rob se isplati posle dve surovo naporne šećerne žetve; sve posle toga je čista zarada. Za pet godina vlasnik povrati dvostruko ono što je uložio, tako da nema razloga da ih ne tera na

114 rad do smrti. Kažu mi da mnogi Indijanci jednostavno sami sebi prekrate muke radije nego da budu suočeni s takvim bivstvom. Opet, čini se da crvenog mesa duž velike reke ima u izobilju beskrajnom koliko je beskrajan i njen tok: nad čitavim narodima se vrši „redukcija“, kako se to ovde kaže. Šta ti mogu reći o svom saputniku? Za početak, on mi je više nadzirač nego saputnik: nimalo ne sumnjam da mi je samo njegova pojava obezbedila dozvolu da krenem uzvodno, a korist od mojih istraživanja za portugalske trgovce u ravnoteži je s njihovom spoznajom koliko im je slab posed nad ogromnom, mahom neistraženom i gotovo sasvim nebranjenom teritorijom na koju je naše kraljevstvo istorijski gledalo sa zavišću. Svejedno, to je najmanje neuljudno od njih; štaviše, gotovo mi laska što me smatraju tako značajnim uhodom da su me smestili pod nadzor jednog tako izvanrednog čoveka kao što je otac Kvin iz Društva Isusovog. Znaš dobro koliko malo cenim veroispovesti, ali malo-malo pa čovek susretne ponekog pripadnika svetih redova sa tako snažnom ličnošću, takvim kvalitetima i harizmama da ne može da ne razmišlja o tome šta je takvog jednog čoveka nagnalo na njegove zavete. Luis Kvin je svakako jedan od njih. Iz stare katoličke porodice koja je ostala bez svojih poseda i bila naterana na pomorsku trgovinu zahvaljujući usponu Kuće Narandžastih, to je veliki medved od čoveka – Irac, od rase glomaznih, sirovih divova veoma sklonih durenju i vređanju – a opet, u Ver-oPezu, kada smo se tukli u tobožnjem dvoboju, kretao se gracilno, energično i štedimice, na način koji nisam video ni u jednog od njegovih zemljaka, a isto tako i sa tvrdoglavom žestinom koja me navodi na razmišljanje o tome šta ga je navelo da preuzme zavet i rizu. To je inteligentan čovek. Nikad nisam upoznao jezuita koji nije u najgorem slučaju bio prijatan sagovornik, a u najboljem dobar intelektualni protivnik. Oduvek sam smatrao da znanje jezika neobično širi umne mogućnosti: govoriti znači misliti; jezik je kultura. Otac Kvin govori svoj maternji irski u dva narečja, zapadnom i severnom; latinski i grčki naravno; engleski; španski; francuski; portugalski; italijanski; služi se marokanskim arapskim i tvrdi da je sam naučio opšti jezik Tupi Indijanaca, koji se na ovim vodama češće govori nego portugalski, dok je plovio amo iz Lisabona. Izuzetno je zanimljivo pitanje kako ta neotesana porodica glasova oblikuje ljudsku glavu iznutra.

115 Prošle noći, u dugom i tegobnom mraku koji na ovim geografskim širinama pada tako rano i brzo, pokazao sam mu radni model Upravljačke mašine. Demonstrirao sam kako niz kartica pristiže iz levkastog suda za punjenje i tako upravlja obrascima podizanja razboja radi stvaranja potke. „Tako se i najkomplikovaniji brokat može jednostavno iskazati kao niz rupica ili neizbušenih površina na kartici: matematički, kao prisustvo i odsustvo, jedinice i nule. U određenom smislu, čitavo tkanje može se svesti na jedan jedini niz cifara: na jedinice i nule.“ Uzeo je uređaj u ruke i inteligentno se poigrao drvenim mehanizmom, posmatrajući kako klinčići na vertikalnim glavama upadaju u rupe i drže potku u donjem položaju, dok je neizbušena kartica pritiskala iste te čivije i podizala pokretni deo uređaja. „Uviđam način na koji bi se takav komplet karata mogao koristiti za puštanje programa u jednom muzičkom autmatonu“, kazao je on vispreno. „To je mnogo fleksibilniji sistem od čivija u muzičkim kutijama; jedan mehanizam bi mogao da odsvira svaki komad koji bi bio iskazan kroz rupe i čvrste površine – jedinice i nule, kako vi to predlažete. Jedan takav moderan fortepijano bio bi idealan instrument, jer se po samoj svojoj konstrukciji ne bi mnogo razlikovao od razboja. Muzički razboj, moglo bi se reći.“ Ja sam tada spekulisao o drugim zadacima koji bi mogli videti korist od automotivacije Upravljačkom mašinom: aritmetičko računanje je time bilo veoma pojednostavljeno, a Žan-Batist, zahvaljujući čijoj su genijalnosti izbušene kartice uopšte i nastale, izmislio je određeni broj kompleta kartica koji su mogli da obavljaju matematičke proračune složene poput faktorisanja i izračunavanja kvadratnog korena, što je zloglasno po svojoj tegobnosti i oduzima mnogo vremena. „Moram priznati da me ta pomisao ispunjava intelektualnim uzbuđenjem“, rekao sam Kvinu dok je stajao kraj ograde na krmi Fe em Deusa i upijao ono malo svežine što je veče nudilo. „Ako se tako jasni aritmetički proračuni mogu svesti na nizove jedinica i nula, zar se onda ne može sva matematika na kraju svesti na isti osnovni kôd? Veliki Njutnovi zakoni kretanja, njegova pravila za gravitacione sile koje uređuju fizičku vaseljenu, i to se možda može jednostavno svesti na jedinice i nule, na nešto i ništa. Da li bi ta prosta mašina – sa dovoljno velikim brojem pravilno kodiranih kartica – bila u stanju da iskaže i čitavu vaseljenu? Da upravlja njom?“

116 Neću još dugo zaboraviti njegov odgovor: „Te su vaše reči, prijatelju, gotovo svetogrđe.“ Za njega, ja sam svodio ogroman stvoreni poredak, i sve u njemu, na nešto još manje od Njutnovog beslovesnog mehanizma, na puki niz nečega i ničega. To da bi se Zemljom i nebesima moglo upravljati, praktično, ex nihilo – nulama, odsustvom Boga – nije izmaklo tom pronicljivom čoveku. On je rekao: „Matematiku je stvorio um, ne obrnuto, a sve što postoji stvorio je savršeni Bog.“ Trebalo je da shvatim da mi on nudi prostor da zastanem, čak i da se povučem od onoga što je on video kao logične i, za njega, jeretičke posledice mojih spekulacija. Ali široki vidici mentalne apstrakcije oduvek su me privlačili, da jurcam kao konj pušten posle godina provedenih u okretanju žrvnja; ili možda poput besnih, umirućih konja Brazila? Zatražio sam da razmisli o automatskom fortepijanu: isti taj mehanizam koji pretvara rupice na karticama u note mogao bi se okrenuti unatraške, kako bi kodirao pritiskanje dirki kao oznake na kartici gde bi se izbušile rupice. Tako bismo dobili tačan zapis sviračeve izvedbe u tom trenutku i niti u jednom drugom; praktično, bile bi tu upravo one misli i namere gospodina Hendla ili Oca Vivaldija sačuvane zauvek. Taj zapis bi se mogao kopirati mnogo puta, kao što se štampa knjiga, u trajno sećanje na nastup, nepodložno krhkom i nesigurnom ljudskom pamćenju. Model jednog dela uma: pretpostavljao sam da bi se za nekoliko godina po opštem prihvatanju Upravljačke mašine u svetu industrije mogao pronaći način da se zabeleže i kodiraju i drugi aspekti ljudskog uma. „Onda hvala Bogu te su naše duše više od pukih brojeva“, rekao je Kvin. Odmerio je Upravljačku mašinu u rukama i na tren sam se pobojao da bi mogao da je zavrljači u reku. Spustio ju je na palubu onako kako bi možda to učinio s detetom koje pati od stomačnih grčeva. „Model modela uma. Vaša mašina, mesje Falkon, od svih nas će napraviti robove.“ I tako biva da je ljudska inteligencija rob doktrine, okovana i prodavana u potpunosti kao i bilo koji od ovih bednika koji plove kraj nas na gotovo potopljenim splavovima robova. Prizvano je božansko i raspravi više nema mesta. Prokleta jezuitska snishodljivost! Arogancija njegove pretpostavke da zna vascelu istinu, da ne treba ulaziti u debatu pošto mogu biti u pravu samo u meri u kojoj se slažem s njegovom doktrinom. Te noći više nismo razgovarali: povukli smo se u svoje mreže za spavanje, on da bi rasterivao komarce moćnim cigarama koje voli, ja da bih besneo i smišljao argumente i protivnapade, razotkrivao budalaštine i

117 besmislice. Biće to jalovo: nije na nama da otkrivamo istinu; istina je ono što nam se samo ukaže. Ljuti me što vidim da je čovek toliko nadaren i intelektualno jak sveden dogmom svog reda na obično dete. Bog neka te čuva i spase, draga moja sestro, a šaljem izraze svoje privrženosti i Žan-Filipu i malom Bastijanu, Aneti i Žozefu – sada je zasigurno izrastao u pravog ugursuza! Žan-Batist se dosad jamačno vratio u Francusku i oporavlja se od svog krvavog proliva; prenesi mu izraze moje najtoplije moguće bratske ljubavi. Posle Sao Žoze Tarumasa biće malo, možda i nimalo mogućnosti za komunikaciju, te je tako ovo pismo možda i poslednje koje ćeš od mene primiti dok ne obavim svoj eksperiment. Ukoliko vidiš Mari-Žan, jednostavno joj prenesi sledeće reči koje će joj pružiti utehu i sigurnost dok smo ovako nužno rastavljeni: Odlučio sam, rešen sam: da. Hoću, da. Svim srcem. S ljubavlju i privrženošću Tvoj brat Rober. Luis Kvin je svoju prvu vežbu izvodio zorom. Fe em Deus je bio privezan za kabl koji se pružao sa severne obale, sa stražarem koji bi trebalo da spreči bekstvo, iako su robovi spavali lancima vezani za svoja vesla. Krpe izmaglice uvijale su se preko vode i hvatale za gusto drveće kraj ispucale, blatnjave obale. Reka je bila okean, njena druga obala nije se videla od isparenja uskomešanih toplotom izlučenom iz dubine. Zvuk se držao blizu površine, pritisnut odozgo slojevima toplog i hladnog vazduha; činilo se da dopire sa svih strana odjednom, iz nemerljivih daljina. Luis Kvin je shvatio da zadržava dah, da umiruje svako krckanje zgloba i damar krvi kako bi razabrao tkanje glasova usmereno preko reke. Pagansku riku majmuna drekavaca – više ga nisu toliko plašili kao druge noći po isplovljavanju iz Belema, kada su zvučali kao paklena vojska Vavilona – žabe, insekte, ćurlikanje i struganje jutarnjih ptica, ali kroza sve to... pljuskanje? Vesla? Naprezao se da čuje, ali vir u protoku toplote i hladnoće odneo je slabi zvuk natrag u sveopšti hor. Najednom su mu sva ostala čula bila zasićena mirisom duboke vode, hladne i svete. Radost toliko jaka da je bolela nagnala je Luisa Kvina da posegne za ogradom. Osećao je

118 kako reka teče, kako se svet okreće pod njim. Bio je infinitezimalan, usađen u veličanstveno i neznano, kao orah u svojoj debeloj ljusci na grani velikog drveta. Kvin se okrenuo prema bisernosivom skrivenom suncu; onda je pritisnuo rukom grudi iznad srca. Greh je obožavati tvorevinu više od tvorca. A opet... Spustio je svoju knjigu u kožnom povezu na ogradu, razvezao njene uzice, otvorio rukom ispisane stranice. Radost, jedna drugačija vatra, njegov mukotrpni prevod Duhovnih vežbi na irski. Druga nedelja. Četvrti dan. Meditacija o Dva stega. Lojola, taj suptilni vojnik: neprevodiva igra rečima. „Jutro je zaista veličanstveno, oče.“ Silovita jačina glasa u trenucima kada se Kvin pripremao da se spusti u tišinu bila je kao udarac. Posrnuo je uz krckavu, nesigurnu ogradu. „Oprostite, oče. Nisam smerao da vas uznemirim.“ Falkon je stajao na zadnjem delu broda u polusenkama nadstrešnice. I on je držao otvorenu knjigu na ogradi, meku knjigu za skiciranje u antilopskom povezu, u kojoj je crtao ugljenom. „Naš vrhovni general preporučuje zoru kao najbolje vreme za meditiranje.“ „Vaš vrhovni general je u pravu. Šta je današnja tema?“ „Dva stega, Hristov i Luciferov.“ Na mnogobrojnim raskršćima i novim počecima u svom životu, Luis Kvin se vraćao disciplinama Duhovnih vežbi. Vožnja od Koimbre do Lisabona bila je kratka, a on je pri tom bio puki tovar. Mirna plovidba do Salvadora služila je za pripremu, za opšti jezik i zapise velikih istraživača i misionara. Sporo puzanje uz obalu prema Belemu do Para pružilo mu je priliku da izučava svog saputnika – tog sitnog, energičnog muškarca sa neobično naredanim ubeđenjima i sumnjama, podložnog brzim i slabo prikrivenim promenama raspoloženja. Ali reka, taj predeo vremena jednako koliko i daljine, nepromenjiva i nikad ista iz daha u dah, bila je istinski početak radosnog ispoljavanja discipline. „Zapoveđeno nam je da zamislimo nepreglednu ravnicu oko Jerusalima i na njoj prikupljene barjake vojski Našeg Gospoda; i na isti način sebi da dočaramo u mislima onu drugu ogromnu ravnicu oko Vavilona, gde su oko barjaka velikog lažova okupljene Luciferove snage.“ „Kako vi to zamišljate Luciferov steg?“ Fe em Deus se budio; kretnje posade odašiljale su bujne mreškaje preko staklaste vode.

119 „Zlatan, naravno, kao pticu, gordu grabljivicu s perjem od plamena i dijamantskim očima. Lucifer je bio Gospodar svetlosti. Veoma veoma lep i tako vesto sačinjen da dijamantsko oko očara i zavede svakoga ko ga vidi da pomisli: Da, da, vidim tamo svoj odraz i dobar sam. Izvanredno dobar. Koga bi taj steg mogao privući a da taj u njemu ne vidi kao u ogledalu svu svoju taštinu i odgovor na svoja nadanja?“ Falkon se svom težinom oslonio o ogradu i zagledao se u jutro, gde su se trake plavetnila pojavljivale kako su sumaglice na visini isparavale. „Veoma ste nadareni za vizuelizaciju, oče. Ja, opet, moram svoja sećanja potpomoći materijalnim sredstvima.“ Kvin baci pogled na doktorovu knjigu. Dvostruka stranica bila je prekrivena crtežom vidljive obale, ivice šume, s višim krošnjama uzdignutim nad sveopštim baldahinom, metežom ptičjih gnezda, zonama obale: nisko rastinje – uskomešano crnilo prikazivalo je žakare u zaklonu od izbeljene srušene grane – ivica trave i ispucala površina blata i mulja. Kapetan Akunja nikako nije mogao da se umori od napomena da nikada nije video tako nizak vodostaj na reci. Ceo crtež bio je pun komentara i fusnota ispisanih neobičnim kurzivom. „Ja nemam ruku za crtanje“, reče Luis Kvin. „Vaše pisanje mi nije poznato. Smem li da pitam koji je to jezik?“ „Šifra koju sam lično smislio“, reče Falkon. „Nije nepoznato da naučnici moraju čuvati svoje beleške i zapažanja od tuđih očiju. Naša je profesija puna zavisti.“ „Neki bi to protumačili kao delo uhode.“ „Zar bi vam uhoda pokazao da piše šifrovano? Pogledajte! O, pogledajte samo!“ Kvin hitro obrati pažnju na ono što mu je doktor pokazivao, nagnuvši se hotimice preko ograde. Da, spremao se on da kaže, ukoliko bi taj uhoda pomislio kako bi ove knjige mogle biti pronađene kasnije, kriomice ili krađom. Izbočina u vodi, šištavi mlaz sumaglice probio se kroz površinu i nestao u mreškajima koji su se širili. Trenutak kasnije, druga prikaza izronila je i zaronila u blagoj kiši izdisaja. Dva kruga mreškaja susrela su se u sudaru da se međusobno pojačaju i ponište. Falkon jurnu, uz lepet peševa kaputa i labavo povezanih svežnjeva papira, duž uske oplate brodskog trupa do kosnika na pramcu, gde se uhvati i ostade da pozorno zagleda vodenu izmaglicu kroz svoje neobične naočari. „Eno! Eno!“ Dva hrbata prođoše u luku kroz vodu kao jedan nedaleko ispred

120 broda, prazneći pluća izdisajima ustajalog vazduha. „Čudesno, jeste li videli, Kvine, jeste li videli? Kljun, izraženu usku izbočinu gotovo nalik na narvalovo koplje.“ On uzbuđeno poče da crta brzim pokretima ugljenom po papiru, ne skidajući pogled sa bliskog horizonta punog isparenja. „Boto – amazonski rečni delfin. Čitao sam... Videste li mu boju? Ružičast je, potpuno ružičast. Boto: izuzetan je, i mislim da još nije klasifikovan. Bio bi ogroman uspeh kad bismo uhvatili jednoga: klasifikovati ga kao Cetacea Odontoceti falconensis. Da li bi kapetan, posada, ili možda čak moja posluga mogli da mi pribave jednog radi taksonomije? Moj sopstveni vodeni sisar...“ Ali Luis Kvin je nepomično zurio u sedefasti neprozirni veo koji je visio iznad reke. Ravan senke, geometrija, u pokretu kroz sumaglicu uzvodno od Fe em Deusa, primećena i potom ponovo izgubljena. Eno. Eno! Uzdrhtao je od sujeverne strepnje kada se tamna masa ukazala u izmaglici poput vrata koja se otvaraju u noć, i iza njih još jedan pravougaonik manje siv. Kakav je sad to neobjašnjivi rečni fantazam? Nem, potpuno nem, bez ijednog mreškaja, lebdeo je nad vodom umesto da plovi po njoj. Luis Kvin zausti da uzvikne u istom trenu kada je osmatrač povikao u znak upozorenja. Kapetan Akunja na krmenoj palubi munjevito prinese durbin oku. Kvin vide kako mu se uveličano oko širi. „Skreći! Skreći!“ riknu Akunja kada se kuća pojavila iz uskovitlane sumaglice. Kormilar i njegovi drugovi počeše da šibaju bičevima po još sanjivim veslačima da se probude dok se ploveća kuća glomazno okretala na svom pontonu i plovila kraj Fe em Deusa nadohvat ruke. Iza nje je bio drugi objekt koji je Kvin načas ugledao: još jedna kuća na pontonu, iza koje se iz magle pomolilo čitavo selo na vodi, selo koje se polako okretalo u dubokim, moćnim strujama reke. „Skreći ulevo!“ viknu kapetan Akunja dok je trčao po središnjoj palubi s kukom za pristajanje do mesta gde su lancima vezani veslači na dve klupe krivili vratove prema drvenoj kući bez krova koja je hitala prema njima ćoškom napred, dovoljno brzo da razbije brod. „Na moju komandu je odbijte. Svaka ta puta može da nas potopi, Pametno sad, pametno... Sad!“ Robovi isturiše vesla napred što su dalje mogli i na komandu svog kapetana povukoše ih natrag, tako da je lađa dotakla blago, iskosa, bok pontona kuće, odbivši ga sporo, masivno, nezgrapno od broda. Kapetan upre šiljatim vrhom kuke, boreći se za oslonac, svom težinom, lica uzdrhtalog od napora. Prednja vesla prepustiše odbeglu kuću zadnjim; stegnuti

121 mišići zasijaše vlažno u izmaglici. Kuća projezdi kraj Fe em Deusa za dlaku i iščeznu kroz horizont nizvodno. S prednje palube Luis Kvin je posmatrao kako kuće plove kraj njega. Ploveće selo – selo pušteno da otpluta. Na kasnijim kućama, među kojima su mnoge zahvaljujući varkama struje bile uhvaćene u duete i trija, videli su se tragovi požara: malo ih je imalo krov; neke su bile ugljenisane do same površine vode, puki patrljci i štapići pocrnelog drveta, nalik na porazbijane zube. Dvadeset, trideset, pedeset. Šest puta su veslači odbili kuće puštene niz vodu, jednom po cenu trećine vesala s leve strane lađe. Nije to bilo selo. Grad. Napušteni grad, ostavljen, iskasapljen, otet. „Hej, vi u selu!“ grmnu Luis Kvin i njegov duboki glas osnažen putovanjem preko mora prolomi se preko glatke, neuznemirene vode. I to na opštem jeziku. „Hej, vi tamo!“ Niko se nije odazvao, niti jednom rečju, nije se začuo čak ni lavež psa niti roktanje svinje. Onda se jednakuća, spaljena gotovo do same vode, okrenu na struji i Kvin kroz zjapeća vrata ugleda tamno obličje i podignutu bledu šaku. „Tamo ima nekoga!“ grmnu on. „Jedan je još živ!“ „Dižite sidra“, viknu Akunja. Zupci motovila začegrtaše. Sidra se podigoše iz vode, siva i glibava od rečnog mulja. „Vesla! Desna strana. Na moju komandu.“ Začu se bubanj; vesla se podigoše i uroniše; Fe em Deus se okrenu na čeličnoj vodi. „Vucite svi.“ Robovi prionuše na svoja vesla. Fe em Deus se trže napred, pristigavši kuću koju je Kvin ugledao. Akunja je spretno komandovao veslačima da provlače lađu između pontona koji su se obrtali dok su plutali. „Opet, momci, dajte sad.“ Poslednji napor i Fe em Deus se poravna s kućom. Kvin se napregnu da bolje vidi; ljudska prilika videla se na podu nečega što je, sudeći po oborenim kipovima i ugljenisanom oltaru, sigurno bila crkva. Akunjini izvidnici, gipki, agilni, svi do jednog pripadnici plemena Pauši, poskakaše tamo s konopcima i privezaše kuću za brod. Kvin krenu za Akunjom na splav. Noge mu se okliznuše na vlažnom spaljenom papiru dok je koračao kroz srušenu, zadimljenu, još toplu ruševinu. Akunja i Pauši klečali su oko žene koja je u delirijumu stiskala uz sebe prnje rize karmelićanske redovnice kao decu. Kaboklo, sudeći po uglovima njenih jagodica, prevojima njenih očiju: lice joj je bilo previše sprženo da bi se moglo prepoznati

122 po bilo kakvim ljudskim crtama. Piljila je tupo u krug lica oko sebe, ali kada je senka Luisa Kvina pala na nju, ona se oglasila žalobnim krikom koji je nagnao čak i kapetana Akunju da ustukne. „Šta je bilo, kćeri, šta se dogodilo?“ upita Kvin na opštem jeziku, klekavši kraj nje; ali ona nije htela, nije mogla da odgovori, već je udarila po njegovoj ponuđenoj ruci, brekćući od straha. „Pustite je, oče“, naloži Akunja. „Neka doktor Falkon dođe ovamo sa broda.“ Falkonu su pomogli da pređe preko uskog razmaka između dva plovila. „Ja sam geograf, a ne lekar“, promrmlja on, ali ipak kleknu kraj sestre. „Odstupite, odstupite, dajte ženi malo vazduha, neka vidi svetlost.“ Posle kratkog pregleda, on pozva Kvina i kapetana Akunju u stranu. „Telo joj je najvećim delom užasno opečeno; ne znam da li je udisala plamen, ali diše plitko, teško, i puna je šlajma; u najmanju ruku rekao bih da su joj pluća oštećena dimom. Video sam u Lionu isuviše požara u tkačnicama; tamo često dolazi do spontanog samozapaljenja pamučnih otpadaka. Svakako znam da je ubica češće dim. Ali plašim se da je najviše oštećena ovim ovde.“ On podiže botaničku pincetu: njome je držao majušni beli jajasti predmet veličine zrna pirinča. „Jaje štrklja“, reče Akunja. „Upravo tako, ser. Opekotine su joj pune toga; prepune, a neka jaja su se već izlegla. Po tome možemo zaključiti da je grad spaljen pre najmanje tri dana.“ „Bože i Isuse, pa poješće je živu.“ Akunja se prekrsti i poljubi dva prsta. „Plašim se da ne možemo učiniti mnogo, osim da je smestimo tako da joj bude udobno i lagodno. Kapetane, ima jedna lekovita biljka koju sam video da koriste u Belemu do Pari; zove se akuliko, i to je stimulativna biljka koja snažno ublažava bolove. Mislim da bi ona ublažila ovoj ženi patnje.“ Kapetan Akunja klimnu glavom kao da je saglasan sa tim. „Brodski kuvar čuva zalihu u svom tarčugu. Čudesno daje dodatnu izdržljivost robovima.“ „Dobro dobro. Nekoliko loptica bi trebalo da bude dovoljno. Sad je moramo premestiti. Blago, blago.“ Mreža za spavanje skinuta s motke od bambusa prenela je redovnicu onoliko nežno koliko je to bilo moguće na Fe em Deusu, ali ona je ipak vriskala i jecala na svaki trzaj i trljanje njenog ogoljenog tkiva o tkanje mreže.

123 Robovi su je preneli pod nadstrešnicu na zadnjoj palubi. Falkon je ženi dao list i posle izvesnog vremena njena bulažnjenja sveo na tupo, neumorno luđačko mrmljanje. Kvin je ostao u plovećoj crkvi. Kleknuo je pred oltarom, blagoslovio sebe i podigao jedan od nagorelih listova papira. Muzičke note: Misa od Tasare iz Salvadora. U veličanstvenu slavu Božju. Jednostavna, rečna crkva; Kvin je prošao pored mnogih takvih u plutajućim selima duž varzeje, sezonski poplavljene rečne ravnice, dok su se dizale i spuštale na svojim pontonima zajedno s kretanjem vode. Bile su to bez razlike trgovačke postaje, skladišta za snabdevanje namenjena rečnom saobraćaju i linijama koje se pružaju duboko u ogromno kopneno zaleđe; crkve su im činili jednostavni pontoni od drveta i rogozine, uzdignute drvene platforme kao svetilišta, trube i zvečke umesto zvona za dozivanje. Oltarski čaršav izvezen svetlucavim, fantastičnim crtežima četvorice Evangelista od upletenog i prepletenog perja ležao je poluspaljen u podnožju oltara. Postigao bi dobru cenu na bilo kojoj plovećoj pijaci, ali oskrnavitelji su ga radije spalili, spalili sve. Ovo je bio strašni sud, pomisli Luis Kvin. Po oltaru su bili razbacani grumenovi izmeta omekšalog od kiše. Kvin ih ukloni zamahom ruke, očisti sto za pričest krpama od njegove ranije prekrivke, gušećise u smradu ljudske pogani, dima i vlažnog pepela. Izvadio je krst iz bunjišta poluspaljenih otpadaka kud je ovaj bio zavrljačen. Bio je komplikovano ukrašen i izvanredan baš kao i oltarski čaršav; precizno izrezbarene i obojene ploče prikazivale su stradanje Isusovo. Kvin poljubi ploču s Hristom Razapetim u središtu, zadrža načas usne na njemu, a onda spusti krst natrag gde mu je bilo mesto. Onda odstupi, pognu glavu i pokloni se, savi još jednom koleno u naklonu i prekrsti se na grudima. Srušeni krst. Dovoljan razlog za Pravedni rat. Redovnica nije mogla trpeti Kvinovo prisustvo sve dok se nije presvukao u belu košulju i čakšire. „Ona se boji moje odeće, a ne mog lica“, napomenuo je Kvin, podesivši lampe tako da teraju komarce. „Karmelićanska misija, dovoljno siroto

124 mesto da se ugledaju na jezuite. Muzika u crkvi; mazarije, sve to. Ko bi uopšte napao jednu rečnu misiju?“ „Bandeirantesi ne, bandeirantesi nipošto“, reče kapetan Akunja odmahnuvši glavom. Bio je to nabijen, zdepast čovek nečiste kože i oštre, masne kose; guste brade; pre gonič robova nego brodski zapovednik. „Oni nikada ne bi potopili grad na splavovima.“ „Ovo su vremena gladi za mesom“, reče Kvin. Akunja se zagleda u Luisa Kvina, očima tamnim poput majmunskih na gusto obraslom licu. „To su bili Holanđani. Holandski gadovi; odavno su oni bacili oko na severnu obalu. Diži tamo! Diži sidro, da krenemo, predugo smo već ovde.“ Bila je to osorna tvrdnja u okviru zapovesti, ali Kvin je čuo i nesaglasje u njegovom glasu. Holanđani su trgovci, a ne lovci na robove. Pljačkaši su napali pre tri dana. Ljudi ukradeni iz ovog grada sigurno su već prošli kraj njih, bezimeni, neugledni, povezani jedni za druge kroz uši, ili nos, poput životinja pripitomljenih za plug. Povici sa vode; izvidnici Pauši otplivali su do drugih spaljenih kuća i vratili se s vestima koje su razmenili s Akunjom kratkim, naglašenim ubodima jezika nalik na strele. Akunja mahnu Kvinu da mu priđe. „Pronašli su tela fratara u drugim kućama“, reče on tihim glasom. „Mrtva“, reče Kvin. „Naravno. I... gadna. Gadno upotrebljena. Upotrebljena gnusno.“ „Ne želim to da slušam“, reče Kvin žestoko i silno. „Oskrnavili su... ušao sam u crkvu... oltar, izmet, ljudski izmet...“ Falkon im se pridruži. „Ona sada govori.“ „Jeste li saznali nešto?“ upita Kvin. „Bulazni. O vizijama. Iznova i iznova vraća se halucinaciji o anđelima strašnog suda, anđelima odmazde, o vojsci takvih anđela koji stopalima dotiču vrhove drveća. Zlatni i srebrni anđeli. Fratri i sestre izašli su da ih dočekaju. Anđeli su im rekli da im je suđeno i da su nedostojni. Onda su spržili selo vatrenim

125 mačevima. Ona se sakrila ispod oltara kada su anđeli spalili crkvu oko nje. Ostale su okupili i rekli im da su grešni i da će redukcijom biti prodati u ropstvo.“ „Anđeli?“ upita Kvin. „Um joj je potpuno razoren.“ „A opet me to podseća na jednu legendu iz Salvadora, o anđelima koji su se tukli u Pelourinju sečivima od svetlosti. O anđelima kojisu doneli konjsku pošast.“ „A onda je tu i vaša riza...“ „Društvo Isusovo nema rizu; naša nošnja je obična sveštenička odeća; trezvena, jednostavna, praktična.“ Ispod strehe se začu suv, zacerekan povik. Kvin pohita karmelićanki, pridiže joj glavu da joj ponudi vode iz kalajnog kondira. Falkon ga je gledao kako blago natapa vodom uništeno lice i čisti jaja štrkalja iz gnojnih opekotina. Sažaljenje, jarost, tuga, bespomoćnost – silovitost njegovih osećanja, složenost njihovog međusobnog dejstva poput šara u tkanju, prenerazila ga je. Brazil, luđače? uskliknuo je Orse na Akademiji kada mu se Falkon obratio sa zahtevom da finansira njegovu ekspediciju. Pohlepa, taština, lakomost, brutalnost i prezir prema životu poroci su svih velikih svetskih država. U Brazilu su to prave vrline, i praktikuju se revnosno. Umoran i zgađen svetom, Falkon je koračao između tela u lancima koja su povlačila vesla prema svojoj mreži za spavanje premeštenoj na pramac broda. Robovi, lađa, reka i njeni izbegli narodi, njene opljačkane aldeje i tašte crkvene misije, bili su samo zupčanici i motovila ogromne mračne mašine koja nikada nije prestajala da radi, već je neprekidno mrvila sve u sebi i pokretala trgovinu. Izgradnja države, prosvećivanje i uzdizanje domorodačkih naroda, stvaranje kulture, učenja, umetnosti, sve je to bilo đubre: bogatstvo je bilo jedini arbitar, lični imetak i dalje bogaćenje. Bez univerziteta, pa čak i bez štamparske prese u vascelom Brazilu. Znanje je bilo u domenu plemenite kraljice Portugalije. Brazil je morao da ostane poguren za čekrkom. Pese su veslale, a Fe em Deus je puzio ogromnom rekom. Falkon je gledao kako Kvin sedi s uništenom ženom, povremeno razgovara sa njom, povremeno čita svoje Duhovne vežbe žestoko usredsređen. Falkon je pokušao da u svom dnevniku ekspedicije skicira ploveći grad iz sećanja. Ravno, uglovi sumaglice i senke; besmislene, stilizovane. Ovo je reka straha, napisao je. Prefinjena duša

126 prirodno se kloni melodrame, ali Brazil hiperbolu pretvara u stvarnost. Ovde postoji neki duh, preteći, tiranski, grozan. Crpi srce i energiju jednako sigurno kao i čudovišna toplota i vlažnost, neumorni insekti, svakodnevni pljuskovi poput bujica sa neba; kiša topla kao krv koja ipak donosi jezu do kostiju. Shvatam da mogu poverovati bezmalo sve što mi vele o Amazonu; da je boto neka vrsta sirene koja se noću diže iz reke da nađe ljubavnike među ljudima i začne decu ružičaste kože; da kurupaira ima stopala postavljena naopako tako da time vara lovce i štiti šumu. U ovim vrelim, besanim noćima veoma je lako čuti uaktija, brzog kao brod, kako hita kroz noćnu šumu, a vetar svira neobičnu muziku kroz mnoštvo frulastih rupa u njegovom telu. A šta tek reći o ratnicama po kojima je reka (pogrešno) dobila ime, o samim Amazonkama? Senke su se izdužile, brzo je pao mrak, a Fe em Deus je odjekivao povicima i zvucima lađe koja se sidrila da prenoći. Falkon se osećao starim, tananim i krhkim kao prut usred suše, bliskim sopstvenoj smrtnosti. Ljudske prilike na zadnjoj palubi, najtamnije od svega, kao mastilo na indigu. Fitilji natopljeni palminim uljem u ćupovima od terakote iscrtavali su studije Kvinovog lica dok se on brinuo o ženi na samrti. Falkon je dobro poznavao pokrete šaka, pomeranje usana. Kvin dođe napred po svež ibrik vode, a Falkon reče tiho: „Jeste li miropomazali tu ženu?“ Kvin pognu glavu. „Jesam, da, jesam.“ Strah da ni on sam nije ništa više do zarez na remenu koji huji kroz taj zagušljivi, krvlju pokretani mlin sprečavao je Falkona da lako zaspi, ali dok su se neizmerne, blage južne zvezde izvijale u luku iznad njega, nežno ljuljuškanje Fe em Deusa na struji odaslalo ga je u snove o anđelima, ogromnim poput gromovnih oblaka, koji su se kretali sporo ali neumoljivo po kanalima i pritokama Amazona, dok su im nokti na nogama, veliki kao jedra, dizali talase u uzburkanoj vodi. Ujutro redovnice više nije bilo na brodu. „Vi ste bili sa njom; kako se to moglo dogoditi?“ Falkonov glas zvučao je optužujuće. „Zaspao sam“, reče Luis Kvin jednostavno, blago. Falkon planu. „Pa gde je ona, čoveče? Vi ste pazili na nju.“ „Bojim se da se predala reci. Akuliko je izgubio dejstvo. U ludilu svojih muka, možda je sama sebi presudila.“

127 „Ali to je očaj, to je smrtni greh.“ „Uzdam se u milost i naklonost Našeg gospoda Isusa Hrista.“ Falkon ponovo pogleda svog saputnika. On je na sebi opet imao svoju jednostavnu, neukrašenu crnu odoru s kapicom, a na licu mu je bio izraz rezignirane brige, duhovne izdvojenosti, tuge i neumitnog gubitka. Lažeš, jezuito, reče Falkon sam sebi. Učestvovao si u tome: priznala ti je taj poslednji, smrtni greh i ti si joj ga oprostio. Nisi je sprečio. Da joj nisi možda i pomogao? Iz mreže, do ivice, preko ograde u dobrostivu vodu? „Gorko se kajem zbog toga što nisam bio sposoban da izbavim sestru“, reče Kvin kao da je pročitao Falkonove sumnje. „Moliću se za njenu dušu i pokoj kada stignemo u Sao Žoze Tarumas, a sebi ću zadati pokoru. Zasada, ako mi dozvolite, zapostavio sam svoje Duhovne vežbe i moram im se posvetiti.“

128 NAŠA GOSPA KOJA SE UKAZALA 30. MAJ – 4. JUN 2006. Sledbenici Santo Daimea vozili su dobra kola: Skandinavci, Nemci, imućni Japanci. Bili su parkirani u deset redova ispred privatne teretane u Rekrejo dos Bandeirantes. Poslužitelji su im prali prozore i usisavali unutrašnjost; sveže namazani vosak lepio je žuta svetla parkirališta za njihove aerodinamične linije. Privatno obezbeđenje s beretkama i nogavicama pantalona uvučenim u čizme patroliralo je u parovima, ruku ovlaš položenih na lako automatsko oružje. Neka žena s plavim pramenovima u kosi bolno zategnutoj ispod zelene beretke triput je pročitala Marselinino pismo preporuke. Značka na njenoj kapi imala je grb sačinjen od oklopljene pesnice koja steže ukrštene munje. Pomalo preterano, pomislila je Marselina. Ona je od Marseline uzela džepni računar i mobilni. „Nema slikanja.“ Njen kolega, siledžija obrijane glave, maltretirao je taksistu, upoređivao njegovu registarsku tablicu s dozvolom i mumlao preteče besmislice u mikrofon na kragni. Marselina se gnušala službi obezbeđenja. Izbacivali su je sa mnogo boljih mesta nego što je ovo. Ali u mirisnoj hladovini parkirališta čula je zanjihane bubnjeve nošene teškim vazduhom i osetila kako ritmovi Zelenog Sveca počinju da je pokreću.

129 Njeno pismo je u predvorju ponovo pregledao abija s belom tkaninom obmotanom oko glave u labavi turban. Bio je vrlo mlad, vrlo čist alva. Marselina je pretpostavljala da je takva većina ijaosa Barkinje do Santo Daime. Pojma nije imao šta čita. „S ovim možete ući u tereiro. Posle toga zavisi od vas; moj uticaj ne dopire dalje.“ Ako jednom nekud odeš, doći ćeš tamo ponovo. Drugi put te nedelje, Marselina se provozala lukom iznad zaliva Guanabara da bi bila poslužena čajem u Feižaovom vlažnom, mirisnom venjaku. Ostavila je porcelansku japansku činiju da stoji netaknuta na niskom plastičnom stolu ispred nje. Jesi li me drogirao, jesi li me nahranio svetim tajnama? Ali slutila je da je Feižao već neko vreme bio blizak Barkinji; nešto je tamo puklo i on je zatražio naplatu neprijatnog potraživanja. Toliko intriga zbog jednog osramoćenog golmana. Ešu, Gospodar ukrštanja, stajao je s obe strane dvokrilnih vrata terena za mali fudbal; jeftini kipovi božanstva od livenog betona u njegovom malandro aspektu; iscereni preto u belom odelu s panama-šeširom i cipelama, drečavo ofarban. Marselina gurnu vrata i otvori ih. Bubnjanje joj zapljusnu lice. Marselina je obožavala frenetične domaće religije Rija; za Novu godinu volela je da izađe ispred vrata svog stambenog bloka i preda se haosu od dva miliona duša koje se tiskaju Kopakabanom i bacaju cveće u talase kao ponude Morskoj Gospi. Nedelju dana posle toga, plaža bi smrdela na istrulele latice naplavljene na žalu, ali Marselina je bosonoga prolazila kroz njih i kroz bosa stopala osećala da voda pamti bezumlje. Najiskrenije religije bile su one koje su najdublje ljubile iracionalno, ekstatično, a Santo Daime je u tome bio manje smešan od mnogih. Atmosfera u prostoriji bila je nategnuta, bez daha, tuđinska. Znala je da su vernici bubnjali, plesali, vrteli se od rane večeri. Neće proći još mnogo vremena. Njoj je bilo dovoljno da prisustvuje trećem činu. Pronašla je mesto kraj niskog zakrivljenog zida terena za mali fudbal među privrženicima koji su tamo vukli noge i dizali ruke. Kao plesač na sredini terena prema zidovima zatvorenih očiju se u spirali vrteo jedan od obožavalaca, kako bi zauzeo svoje mesto nabirući bosim nogama pažljivo postavljenu plastičnu foliju. Marselina je znala čemu to služi.

130 Svi obožavaoci imali su na sebi ponešto belo; tkaninu oko glave kao minimalni zahtev za abije, belu rizu od nečeg što je Marselini ličilo na sjajni, ružni, naelektrisani poliester za upućenike. Osećala bi se upadljivo da obožavaoci nisu bili toliko van sebe posle dva i po sata bubnjanja i plesanja da ne bi primetili ni Godzilu. Ipak, ne toliko uočljiva kao postariji, crni bivši golman. Pretražila je očima prostoriju. Belo meso, belje čak i od njene karioka-nemačke DNK. Mogla je da shvati primamljivost šamanističkog, zajedničkog i razuzdanog za bele pripadnike srednje klase zaštićene bezbednosnim ogradama, kamerama za nadzor i naoružanim stražarima. Neobuzdaniji svet, duh duboke šume, unutar razumnih granica dvadesetominutne vožnje svakog drugog utorka uveče. Obrve su joj se malčice digle kada su ugledale šačicu Opštepoznatih Lica: dve zvezde iz telenovela i pop-pevačicu slavnu po tome što je podražavala sve što bi uradila Madona, ali na Brazileiro način. Nije ni čudo što joj je devojka s beretkom oduzela kamere. Marselina se zabavljala računajući koliko bi časopis Karas platio za snimke neizbežnog svršetka ovog bogosluženja. Urna prekrivena belom tkaninom stajala je na malom oltaru ispod baštenske tende postavljene preko peterca. Udaraljke su bile iza linije gola: bubnjari su svirali onoliko dobro koliko se to od belaca moglo očekivati. Neka veoma omamljena devojka udarala je u bas bubanj koji joj je visio o kuku. Visoki muškarac duge, prosede kose vezane u konjski rep i još prosedije dedamrazovske brade mogao je biti samo Bensa Bento. Zaštitnik životne sredine, znala je Marselina zahvaljujući istraživanju koje je sprovela. Popeo se da zaštiti Roam i vratio se posle susreta s Bogom. Ili s onim što po uverenjima privrženika Santo Daime uređuje vaseljenu. S božanskim. Zapitala se koliko terenaca visokog sjaja parkiranih napolju radi na biogorivo. Bensa Bento je bio opušten kao da se nalazi u sopstvenoj dnevnoj sobi i prijateljski ćaska s alabeom baterije i ekedisama Barkinje koje su sve odreda, izgleda, bile žene u menopauzi umotane u belo i pomerale se nesvesno ali kruto u ritmu bubnjeva. U trenutnom blesku, Marselina zamisli među njima svoju majku, zamisli njene bosa nova orgulje zajedno sa udaraljkama. Novi blesak: na tren je uhvatila pogled ljudske prilike s druge strane barakaoa. Glava joj je bila potpuno umotana u belu tkaninu tako da su joj bile otkrivene samo oči. Marselina nije mogla da razazna je li to muškarac ili žena, ali te oči bile su istovremeno poznate i uznemiravajuće. Odvratila je pogled; ritam se promenio, plesači, opuštenih udova

131 i obliveni znojem, u okretima su se vratili ivici terena. Bensa Bento je stupio u paviljon i uklonio belu tkaninu s urne. Trebalo je da započne pričest. Maskirani eguni stupili su napred s tubama plastičnih čaša za jednokratnu upotrebu kupljenim u supermarketu, veličine za kafezinjo. To baš i nije bilo naročito ekološki. Zašto se podsmevaš? upitala je Marselina sebe dok su žene prolazile jedna za drugom kraj urne i punile čaše. Po čemu je ono što tiradiš u tom zagrađenom vrtu u Silvestru s pesmama i berimbauom toliko drugačije? Muzika prestade. Bensa Bento podiže ruke. „U ime Santo Daimea, Zelenog Sveca i Naše Gospe Vegetacijskog Jedinstva, priđite bliže, primite s ljubavlju i sjedinite se s poretkom univerzuma.“ Liči na Kristofera Lija u ulozi Sarumana, pomisli Marselina s kikotom. Obožavaoci stupiše napred, a onda potrčaše. Karioke iz srednje klase skoliše uštogljene egunke; posežući, grabeći, otimajući se za svoje čaše čaja od ajahuaske. Marselina primeti da se abije drže pozadi, baš kao i Ufačlovani Urokljivih Očiju. Prvi čovek do nje, visok i mršav tridesetogodišnjak koji je ćelavio mestimično i neprivlačno, vratio se razrogačenih očiju, zenica suženih u tačkice od halucinogenog čaja. Videla je da se jednom zagrcnuo, a onda ustuknula kako bi glatko izbegla luk bljuvotine koja je iz njegovih usta šiknula na plastičnu foliju. Istinski ijaosi smatrali su da je povraćanje, nuzefekt mešavine šumskih lijana i grmlja od koje se sastojao Zeleni Svetac, jednako vredno zbog svog oslobađanja i pročišćenja kao i halucinacije kojima ta mešavina šiba po prednjim režnjevima mozga. Sada se ponovo začuše udaraljke – Marselina primeti da ni svirači ni bensa nisu uzeli daime – a obožavaoci počeše da plešu i okreću se, zaokupljeni sopstvenim halucinacijama. Neki su se kotrljali i grčili na uflekanoj foliji, u bolaru, dok ih jašu dusi izvan ruba fizičke stvarnosti. Adolescenti u belom, i dečaci i devojčice, u belim turbanima i majicama, klečali su sa onima u transu; oni su bili ekedi, i štitili su ih od nogu obožavalaca koje bi ih inače izgazile. Marselina je obradila daime – ili nešto u dlaku nalik tome – pre dve godine u koprodukciji za kanal Nacionalne geografije: Najotkačenije svetske religije. Svakako je bilo luđe od katoličanstva. Gledala je kako nesuđena Madona i dve zvezde iz telenovela bljuju ekstatične mlazeve na pod. Bilo je luđe i od kabale, kad smo već

132 kod toga. Zapitala se dokono ko ima ugovor o čišćenju. Nije bilo tih para u Brazilu koje bi bile dovoljne da njoj plate za čišćenje halucinogenih bljuvotina. Osetila je da je neko posmatra i osvrnula se, videvši da Urokljive Oči odlaze s terena. Umalo što nije tu spodobu ščepala i upitala: „Hej, šta je bilo?“ Uzdrhtala je. Na tom terenu za mali fudbal moglo se dogoditi bilo šta; već je iskusila moć daimea. Nadala se da je posredi daime. Sačekala je da se misa završi, da obožavaoce povuku da se osove na noge, skinu im uflekane, prljave bele tkanine, strpaju krpe u kese za đubre i pošalju ljude s mirom u svet. Pustićete ih da voze u takvom stanju? pomislila je. Policija Rekreja dos Bandeirantesa imala je važnije zadatke nego da privodi kosmičke belce koji su i tako mogli da plate žeitinjo: morala je da sprečava otvaranje favela. Marselina prekorači plastiku dok su ekedi umotavali prljavu foliju na središtu terena. Baterija je pakovala bubnjeve. „Gospodin Bento?“ Bensa je imao guste čarobnjačke obrve kojima je trznuo u izrazu iskrene dobrodošlice. „Zovem se Marselina Hofman. Producentkinja sam na Kanalu Kvatro.“ Dala je bensi vizirkartu; on ju je prosledio jednoj egunki. „Feižao.“ Sada je usledio drugačiji trzaj obrvama. „A, da, naravno. Pozvao me je da mi kaže da ćete navratiti. Nisam pomislio da bi to moglo biti u vreme mise.“ „Pokušavam da napravim emisiju u kojoj ćemo pronaći Moasira Barbozu i oprostiti mu za Marakanaso.“ Sada je gotovo i sama verovala u tu laž. „Feižao mi je rekao da Barboza ima saradnike u ovom tereiru. Navratila sam zato što sam se ponadala da bih mogla da naletim na njega.“ „Ovde nećete naći Barbozu.“ Marselinina nada se poljulja kao da je započela meju lua de kompaso za koju nije imala dovoljno malisije. „Žao mi je, gospođice Hofman, što ste badava dolazili.“ „Feižao reče da je on pre više godina imao veze s ovom crkvom.“ „Feižao previše priča. Kao što ste verovatno pretpostavili, Feižao i ja se baš i ne slažemo u mnogo čemu.“

133 Marselinina istraživačka čula su se zahuktala: nekakav skandal između bivšeg fizioterapeuta Fluminensea i vođe uspešne i svakako bogate daime crkve za srednju klasu? Slutnja ideja koje se obrću oko nje kao lišće u oluji bila je njen stari demon. Šasi Perere sa svojom jednom nogom, crvenim šeširom i lulom, đavolak perverzne i inverzne Nose Senjore da Valiosa Produsao: kad god bi neka zamisao bila odbijena, njen um bi pohitao da to nadoknadi, u skokovima, grabeći svaku ideju koja bi joj se našla u domašaju ne bi li dokazala sebi da je i dalje kreativna, da je i dalje sposobna za to. „Da li znate gde je možda otišao?“ Bensa je bio sivi kamen. „Možete li mi makar reći da li je živ ili mrtav?“ „Gospođice Hofman, upravo završavamo ovde.“ Ekipe ekedija navalile su na teren za mali fudbal krpama i kofama. Marselina je fantazirala o tome kako izmamljuje informacije od Bense Benta. Lažeš, starče, reci mi gde je on. Verovatno je mogla da savlada brigadu s kantama, ali devojke s nogavicama zavučenim u čizme i lakim automatskim oružjem bile su nešto sasvim drugo. Heitorovo prvo televizijsko pravilo: ne dozvoli da pogineš zbog TV emisije. Nije bila pobeđena. Čula je, na ivici suza, u svom unutarnjem uhu visoku pesmu koju nije čula od svog prvog ulaska u rodu punu šepurenja i žeita kada ju je ispred fundasaoa ponizio jedan šesnaestogodišnjak. Pronaći će okolišni put. Pronaći će Barbozu. Njena malisija i profesionalni žeito taksiste trgli su se u istom trenu na Avenidi Sernambetiba: njen kratak pogled preko ramena; njegov duži u retrovizoru. Postoji ona mučna vrsta vrtoglavice u kojoj se obrasci saobraćaja razreše u ubeđenje da vas neko prati. Nedužnost se pretvara u glupost; svaki postupak je moguća izdaja. Osećate te farove kao palčeve zabodene u potiljak. Na zadnjem sedištu svog taksija možete otići bilo kud a da ne stignete nikuda, jer oni će biti iza vas. Ne gledate – ne smete da gledate, ali počnete da zamišljate lik i motivaciju. Ko si ti, šta hoćeš, kuda to očekuješ da te odvedem? Stupite u gotovo telepatsku komunikaciju, lovčevu empatiju: Znaš li da znam? I ako bi znao, da li bi to bilo dovoljno da te natera da se odvojiš od mene i izgubiš se?

134 Marselinu su jednom već pratili, u kolima ekipe na snimanju emisije Ljubavna iskušenja: Testirajte svog verenika; to je učinila ljubomorna buduća nevesta jednog učesnika. Služba obezbeđenja ju je zaustavila, ali Marselina je satima zatim drhtala i njen grad najednom je bio pun očiju. U tome nije bilo ničeg ni najmanje nalik na Poroke Majamija. „Možete li videti ko vozi?“ upita Marselina. „To je taksi“, reče šofer. Videla je kako mu oči prelaze preko retrovizora. Poznavala je svakog šofera ili šoferku u taksi-kompaniji Kanala Kvatro po očima. „Dajte mi broj, Pozvaću ih da im kažem kako me jedan od njihovih vozača maltretira.“ „Dobiće otkaz.“ „Šta me briga.“ „Ionako ne mogu da mu vidim broj“, promrmlja šofer. „Neko sedi pozadi.“ „Muško ili žensko?“ „Znate, trudim se da istovremeno i vozim ova kola.“ Marselina se zgrči od iznenadnog drhtaja. Momci iz odeljenja za specijalne efekte jednom su pretvorili krilo zgrade Kanala Kvatro u ukletu kuću za proslavu Noći veštica. Sva se naježila; ščepala ju je neobjašnjiva, onesposobljavajuća uznemirenost. Plašila se onoga što se nalazilo u zaključanoj ostavi na kraju hodnika. Sve je to bilo samo vešto izvedeni trik infrazvuka, vazdušnih strujanja i suptilno izobličenih perspektiva. Ali ovo je bio čisti drhtaj iracionalne strepnje. U tim kolima se nalazilo nešto što ju je proganjalo, svi njeni gresi isisani iz brda i sa plaža, iz zaliva i krivudavih avenija njenog grada, pretvoreni u krv i meso. U tom taksiju je bila anti-Marselina, i kada se njih dve budu susrele, poništiće jedna drugu. Prekini. Još te nije pustio onaj biljni čaj. Ili su možda ubacili nešto u vazduh nad tereirom. „Koliko je daleko od nas?“ upita ona šofera. „Nekih pet kola.“ „Skreni u Rosinju.“

135 Šofer projezdi preko kolovoznih traka na Auto-estradu Lagoa-Bara. Marselina se osmeli da se kratko osvrne. Taksi koji ih je pratio skliznuo je iz kolone za njima i ostao i dalje pet vozila iza njih. Sad si u sopstvenoj TV emisiji. Ovo je Bekstvo: konačna reč realiti televizije. Ali srediću ja tebe, pomisli Marselina. Rosinja je štrčala uvis zaprepašćujuće naglo, kao veštački ud, spram kula Sao Konrada sa stanovima od milion reala. Velika favela se razvijala kao lepeza sjajnih dragulja preko kamenitog sedla između velike gradske šume Tižuke i strmih stenovitih vrhova Pedra Dois Irmaosa. Zbrda-zdola nabacani jedni uz druge, stambeni blokovi, visoki ponekad i po nekoliko spratova, bili su izgrađeni sve do nekoliko metara pred otvorom tunela Gavea. Vojna policija je imala stalnu kontrolnu stanicu pod nadvožnjakom kod Larga de Makumbe: dva oklopna vozila za kontrolu nereda, pet-šest mladih ljudi u svetlo-smeđim uniformama vojne policije koji su stajali unaokolo i jeli brzu hranu iz kafane preko puta. Isti izrazi dosade i besa koje je videla na licima pripadnika obezbeđenja na parkingu Barkinje; iste nogavice zavučene u čizme. Mnogo veće oružje. „Zaustavi tamo.“ Podigli su pogled kao jedan kada je taksi prišao ivici puta ispred prvog oklopnog transportera. Bilo je to doba nervoze. Samo što su uspeli da na silu vrate faveladose natrag u njihove ćumeze. Građevinske mašine bile su nanizane duž ruba ulice, pogašene kako bi prenoćile s galvanizovanim pločama preko stakala, pod stražom privatnog obezbeđenja. Još jedan zid favele. Visoki dvadesetogodišnjak držao je u naručju svoju automatsku pušku dok je polako prilazio taksiju. Marselina uključi kameru svog telefona. Fotografija će biti dokaz. Evo ga. Evo ga. Taksi prohuja kraj njih, ubrzavajući u tunel Gavea koji se pružao ispod Rosinje do Zone Sul. Na zadnjem sedištu, na zadnjem sedištu, tamo... Kamera telefona blesnu. U električnom treptaju ona ugleda ljudsku priliku glave umotane u labav turban od bele tkanine. Čovek iz tereira. Marselina oseti kako je prožima jecaj olakšanja. Nisi poludela. Vaseljena je racionalna. Previše radiš, izložena si prevelikom pritisku i napetosti, to je sve. Kuckanje po prozoru. Militar joj pokaza da ga spusti. „Ima li ovde nekakvih problema?“ Stao je i zavirio u taksi. „Ne, oficiru, nema nikakvih problema.“

136 „Možete li mi pokazati ličnu kartu, moliću lepo?“ Nije to u potpunosti bio miris, ali lebdeo je u vazduhu; nije to u potpunosti bila ni slutnja, ali peckala je kao struja; nije to u potpunosti bila ni promena, već pre poremećaj u kućnom poretku – ništa opipljivo, ali ona je ipak znala čim je otvorila vrata svog stana. U vreme kada je bila slabo plaćena i poslom oduševljena kurirka odmah posle master-diplome iz oblasti medija, Marselina je delila oronuli stančić kraj groblja s jednim travestitom iz Fortaleze koji je došao u Rio da tu potražisreću. On je radio noću u nekom Lapa baru i pio Marselinino pivo, jeo njenu hranu, trošio njen prašak za veš, gledao njenu kablovsku, porazbijao joj japanski komplet za čaj šoljicu po šoljicu i nikada nije platio ni centavo za kiriju, ali je smatrao da je njegova urođena živopisnost sama po sebi dovoljna naknada, radosno zapostavljajući očevidne dokaze da su travestiti u Lapi jeftini kao pasulj. Marselina se vraćala u vreme kada je on odlazio i zato ga nikada nije zatekla kako krši kućni red, ali uvek je znala kada joj je preturao po fioci s gaćicama. Koliko god da je pažljivo prikrivao svoj prestup, uvekje tu bila slutnja, mreškaj u etru, ostatak tuđeg ali izluđujuće poznatog parfema. Osetila je to sada u malom popločanom predsoblju svog apartmana. Neko je bio u njenom stanu. Jedna od tajni njene alternativne porodice krila se u načinu na kojisu njeni članovi, iako su živeli širom Centra i Zone Sul, uvek dolazili i odlazili skupa. Marselina ih je primila u svom vrtu. Obično je primala goste gore, na krovu. I Adrijano je bio tamo na njenoj žurci sa Stounsima, okretao se s ostalim njenim gostima kroz ćošak bašte s pogledom na okean kako bi virio kroz prorez između zgrada prema majušnoj paukolikoj prilici koja se ludirala i ritala ispod osvetljenja vidljivog iz orbite. Eto, to je Rik. Hoću reći, Mik. Krov je bio njeno utočište i hram; krov je bio vazduh i ljubičasto i ružičasto večernje svetlo; krov ju je spajao s okeanom tim paralelogramom plaže, mora i neba; krov je bio razlog zbog kojeg je kupila taj

137 ružan, bučan stan čudnog mirisa leđima okrenut moru kao da ga je ulica opljačkala na prepad; i spavala je na krovu prethodne tri noći. Stan je bio zaražen. Otišla je pravo kućepaziteljki Gloriji. Ona nije videla ništa. Čitava škola mangeira sambe mogla je da promaršira predvorjem Apartmana Fonseka u šljokicama, perju i goloj koži s punom baterijom udaraljki, a ona bi i dalje blebetala u svoj mobilni. Selso, Sibel, Agneta, Vitor iz svog kafea za nadziranje ulice, Moizes i Tito koje je upoznala na snimanju serije Gej džungle (zamisao iz lifta: da li jedanaest homića nasukanih u sojenici nasred Amazona mogu da jednog jedinog hetero tipa pretvore u geja?) i regrutovala ih u svoju alternativnu porodicu. Medijski radnici i homići. Pa ti vidi kome ćeš pohitati da ti pomogne u trenucima krize. Svi njeni gosti dočekani su džointom u znak dobrodošlice. Kada je agent za prodaju nekretnina otvorio zarđala krovna vrata, Marselina je krenula za njim na suncem obasjano polje zatalasane makonje. „Je li ovo uključeno u cenu?“ pitala je tada. Tamo je bilo najmanje deset hiljada sadnica marokanca koje su rasle u senci ispod rezervoara za vodu i satelitskih antena. Donja Bebel joj je pokazala kako da ih suši u kredencu s provetravanjem. Trebalo bi joj pet godina da sve to popuši. „Pozvala sam vas sve večeras ovamo...“ Smeh, klicanje. „Znate na šta mislim. Vi ste moja urbana porodica, moji gej očevi. Vama saopštavam ono što nikada ne bih rekla svojim najrođenijima.“ Uhuhukanje, gugutanje. „Ne ozbiljno ozbiljno, ako ne mogu u vas da se pouzdam, u koga onda mogu? A rada sam da verujem kako i vi možete da se pouzdate u mene – ne samo kad je posredi posao. Kad je reč i o drugim stvarima.“ Sve je to zvučalo pogrešno; zvučalo je glupavo i neiskreno kao one noći kada je pokušala da saopšti likovima koji su maznuli kola za Bekstvo da su na televiziji. Ali ona nikada nije od njih tražila nešto tako veliko, nikada se nije skinula toliko gola i bleda. „Treba mi vaša pomoć, ljudi. Neki među vama primetili su da se u poslednje vreme ponašam pomalo... rasejano. Kao da ne mogu da se setim stvari koje sam uradila, pa me onda uhvati prava paranoja.“ Niko se nije usudio da odgovori.

138 „Morate mi reći da li postoji možda još nešto čega nisam mogla da se setim; stvari koje sam možda uradila ili rekla.“ Alt-porodica se zgledala. Stopala su se uvijala, usne pućile. „Pre neki dan si prošla pravo kraj mene“, reče Vitor. Glas mu se stegao, a onda postao oštar i siguran. „Nisi se čak ni osvrnula kad sam te pozvao. Skamenio sam se. Zamalo da ne dođem večeras, znaš. Ovolicno mi je falilo.“ „Kad je to bilo?“ „O, šta znam, negde u moje vreme, znaš već kako ja na to gledam. U čaj-sati.“ „Moram da znam, Vitore.“ „Oko pet, pola šest. Bila je sreda.“ Marselina sklopi ruke, gotovo kao u molitvi, i bio je to osobeni gest koji je njena ekipa za razvoj programa dobro poznavala, kada se trudi da uhvati polusmišljenu ideju. „Vitore, moraš mi verovati kad ti budem rekla da sam u to vreme bila u Niteroju, gde sam dobila pismo preporuke za Barkinju od Feižaoa. Mogu ti dati njegov broj, a ti ga možeš pozvati.“ „Pa, prošla si pravo pored mene. Izgledala si u dlaku isto, kerida; u dlaku.“ „U kom smeru sam išla.“ „U istom kao i uvek; odavde prema taksi stanici.“ Marselina sada pridiže ruke ustima, objašnjavajući. „To nisam bila ja, Vitore. Nisam bila tamo; bila sam u Niteroju, veruj mi.“ Sada su svi pogasili svoje džointe. „Je li još neko iskusio nešto nalik tome?“ Sada je Moizes počeo da pomera noge kao da mu je neprijatno. On je bio krupan peško od šezdesetak godina i imao je lanac trgovina s tajanstvenim umetninama; pravi karioka stare škole, bio je neumoljivo, premda ne uvek i umesno duhovit, ali govorio je glasom nalik na brijače zaodenute u somot. Još od Gej džungle Marselina je pokušavala da pronađe način da za njega obezbedi posebnu seriju. „Pa, mene si zvala pre neko veće. Mislio sam da sam u Da Vinčijevom kodu, sa svim tim tajanstvenim šifrovanim porukama i tako to.“

139 Marselini se zavrtelo u glavi. To nije imalo nikakve veze sa sekundarnom makonjom. „Kad je to bilo?“ „Pa. Znam da sam noćna ptica, ali bilo je to u pola četiri ujutro.“ „Preko fiksnog ili mobilnog?“ „Preko mobilnog, naravno. Trebalo mi je više sati da ponovo zaspim i sve mi je zujalo u glavi.“ „Moizese, da li bi mogao da mi kažeš šta sam ti rekla?“ „O, čudne stvari, dušo. O vremenu, vaseljeni i o tome da poredak stvari koji vidimo nije onaj pravi. Da nisi postala deo neke zavere? Baš uzbudljivo.“ „Pokušavam da napravim TV seriju o jednom golmanu sa Svetskog prvenstva, to je sve.“ Marselina sede na zid. „Ljudi, na poslu, je li bilo još nečeg što ne znam?“ „Pored onoga sa imejlom, ne“, odgovori Selso. Agneta reče: „Ali treba da znaš da je Ptica Crnoperka uvalila Lizandri par somića za razvoj njene zamisli o Konačnom Selasau.“ Rasplitala se, raštimovana, topila se kao voštana zavetna lutkica u obliku odojčeta ponuđena svecu. „Je li sve u redu?“ upita Sibel. „Dešava se nešto što ne mogu da objasnim“, reče Marselina. „Mogu samo da kažem, ako me poznajete, verujte mi: ako neko izgleda kao ja ali se ne ponaša kao ja, onda se ne radi o meni. Znam da to nema nikakve logike, ali za mene logike ima još manje. Neko me progoni.“ „Duh?“ Tito, njen treći gej tata, bio je i sam avet od čoveka, bledo i noćno stvorenje. On je lično poznavao svaku utvaru stare Kopakabane i pozdravljao ih je sve svakog praskozorja kada se vraća ulicama kući. „Ne, nešto drugo. Nešto što još nije mrtvo.“ „Znaš, ima u tome ideje za program“, reče Selso, ali oči njene alt-porodice skretale su sa njenih. Prvi put su se zasebno pozdravili s njom i otišli jedno po jedno. Niste me zagrlili, pomisli Marselina. Duh makonje čekao je u vazduhu. Uokvireno stambenim zgradama, more je još zadržavalo u sebi kasnu ljubičastu boju. Talasi su nadirali, a vazduh je bio toliko nepomičan da je zvuk njihovog

140 slamanja jezdio iznad zvuka saobraćaja na Kopi i vazduh je mirisao onako kako su sigurno, u njenoj mašti, mirisali kolibri: slatko, cvetno, treperavo od boje. Ogroman bledi mesec Jemanže uzlebdeo je iznad rezervoara s vodom i antena. U daljini se prosu pucnjava iz vatrenog oružja: mala favela Pavao na zapadnom kraju Kope još se bacakala i češala. Setila se jedne ljubičaste noći pre čitavog životnog veka; naglo ju je iz kreveta podigla visoka kraljica iz Diznijevog filma, sva u zamasima svile i zaljuljanim dijamantima. Hajde, obuci se. Tri sestre Hofman sedele su stisnute oko majke na zadnjem sedištu taksija dok je ovaj jurio bulevarima, uz tutnjavu tamnog mora. Je li to karneval? upitala je Marselina kada je ugledala gužvu pred hotelom obasjanim reflektorima sa tla, belim i ogromnim kao litica. Ne ne, odgovorila je njena majka, nešto mnogo lepše od toga. Progurala se otpozadi kroz gužvu. Neki ljudi su piljili u nju, da bi zatim rekli ah! ili oh! i uklonili joj se s puta; većinu je jednostavno odgurnula. Hajdemo, devojke, hajdemo. Glorija, Irasema i Marselina držale su se za ruke u lancu sve dok se nisu obrele ispred gomile. Ona je pogledala uvis, u muškarce odevene u uniforme, muškarce s kamerama, muškarce u večernjim odelima i žene još glamuroznije od njene majke. Pod nogama joj je bio crveni tepih. Plećati muškarac prosede kose, ali s najplavljim očima na svetu, pošao je po tepihu pred bleskom kamera, klicanjem i aplauzima. Marselina se uplašila tolike buke, svetiljki i tela, ali njena majka je rekla: Kliči! Kliči! Ju-hu! Ju-hu! Muškarac je pogledao prema njima, naizgled zbunjen, a onda podigao jednu ruku, osmehnuo se i nastavio dalje prolazom između svetiljki. U taksiju kojim su se vraćale kući ona je piskutavo postavila pitanje za koje su Glorija i Irasema bile previše velike i previše stidljive. „Mama, ko je to bio?“ „Ljubavi, to je bio gospodin Frenk Sinatra.“ Lice njene majke sijalo je poput lica žena u crkvi svetog Martina za vreme svečanih molitava. Jedan trenutak srebra. Treptaj na ekranu. Majka joj je to pokazala, na stepenicama Kopa palasa, u svakoj predivnoj staroj melodiji koju je ispumpavala iz orgulja. Marselina je jurcala i skakala za njim, grabila ga rukama da bi ga ščepala i podigla visoko, da drhti i teče iz obličja u obličje, i za tili čas shvatila kako se izvodi taj trik.

141 Uzela je svoj dušek i laku vreću za spavanje, samo u gaćicama i majici, obasjana razuđenim svetlom sa moroa. 27. JANUAR 2033. Kako je samo teško plakati u Sidade de Luz. Svaki novi zapis u knjizi zahteva Kolač plača. Brašno, margarin, šećer, orahe, još šećera – sveci vole slatko – i velikodušnu količinu kašase, koja svecima ni najmanje ne smeta. Peci. Seci na kocke nožem opranim u svetoj vodi, kocku po molitvi. Ostatak se mora ostaviti na poslužavniku da se hladi povrh prednjeg zida, za ceo komšiluk. Odaberi sveca. Donji Hortense njene aj-naočari govore da je za ovaj zapis najbolja sv. Hristina (Zapanjujuća). Ona štampa sliku i pažljivo je iseca makazama, lepi je na daščicu veličine kutije šibica s drugim katoličkim tričarijama istrgnutim iz župnog časopisa, a ivice krasi plastičnim perlama, šljokicama i komadićima slomljenog staklenog ukrasa iz božićne kutije. Onda ikonu pročišćava solju i tamjanom. Gatanje pomoću kineskog kompasa kazuje joj gde je najbolje mesto; onda se Knjiga plača otvori pred oltarom, s imenom i željom zapisanim flomasterom koji ima lepu debelu liniju, da se lako čita u pomrčini u barakau, i sve se opraši farofom koja se potom saspe niz udolinu knjige u ponudbeni fišek pred sv. Hristinom Zapanjujućom. Potom, sve dok plač ne prestane, zapis, zajedno sa svim ostalim od tog dana, dobiće suzu. Sveta Hristino, ukaži se, pomolila se donja Hortense. Zapanji me. Jer moj najmanji i drugi najmiliji sin pati. Leži u svojoj mreži i po treptanju njegovih očiju vidim da igra igrice i čita čet na naočarima; hrana na njegovom tanjiru se hladi i privlači muve: zapostavlja svoje poslove, poznanstva i planove; to je momak energičan, poslovan i odlučan. Znam da Žerson – glupavi slabić Žerson – ubacuje pilule Edsonu u kolač i kafu, a one mu kradu energiju, potkopavaju volju. Nateraj ga da ustane nateraj ga da izađe nateraj ga da se vidi s prijateljima i klijentima, jer oni mu mogu pomoći. Do tada, ja ću mu prati odeću, ispravljati mu izgužvane

142 novine, donositi mu kafu, ostavljati mu tanjire s piletinom, pasuljem i pirinčem i govoriti Žersonu da prekine s pilulama i da umesto toga donese malo novca u kuću. Rano ujutro na dan praznika Nose Senjore Apareside, donja Hortense zatekne svog drugog najmilijeg sina da se penje na krovkuće. On na sebi ima šorts, majicu bez rukava i japanke, i bocka po geometriji belih plastičnih cevi oko solarnog bojlera. Sidade de Luz gordo nosi svoj status građanskog baira, ali vodovodne instalacije sklepane zbrda-zdola za svaku kuću zasebno i oklembešene, luđački umršene žice – još se možete priključiti na ulične lampe – odaju da je ona nastala kao favela. „Ove cevi treba zameniti.“ Edson stoji podbočen i gleda oko sebe. Ne u cevi i instalacije, zna donja Hortense, već u grad, nebo, svoj svet. Počelo je. „Pripremila sam kibe“, kaže ona. „Silazim za tri minuta.“ Te noći, donja Hortense okreće ikonu svete Hristine Zapanjujuće licem nadole i mrvi svoj Kolač plača da ga ponudi pticama. Penzioneri jutrom imaju poseban popust u teretani. Edson prolazi kraj traka za trčanje po kojima se znoje muškarci s kačketima i otromboljenim šortsevima i žene u kapri-helankama i šljampavim majicama. Po podne soldadosi narko-šefa silaze sa Sidade Alte da pumpaju mišiće. Baja ih je sve učlanio kao svoje zaposlene. Dil je dobar, ali oni imaju naviku da ostavljaju tegove podešene na maksimalnu težinu kako bi pred sledećim vežbačem izgledali što muževnije. Emerson je pozadi, napolju, gde pokušava da zavari slomljenu mašinu s tegovima i čkilji kroz kvadrat od dimljenog stakla u svetlosni luk. „Još pelješiš starče?“ upita Edson. Emerson podigne pogled, osmehne se pa se isceri. „Makar zaradim nešto.“ Emerson ugasi aparat za zavarivanje, skine rukavice i zagrli čvrsto brata. Mali Šesti oduvek je bio strašno nezavisan i nikada ni od koga nije tražio dozvolu, ali uvek je iznosio svoje planove Emersonu kao da od njega želi blagoslov koji donja Hortense i svi njeni sveci ne bi mogli da mu udele. U odeljcima frižidera ima boca skola. Emerson istera recepcionarku Mariju-Mariju iz kancelarije – „ona ionako opšti samo sa čet-botovima“ – pa njih dvojica sednu

143 s obe strane njegovog pohabanog stola. Penzioneri trupkaju i šište iza stakla prekrivenog teksturom. „Dakle.“ „Ništa mi neće biti. Stvar je u vremenu, zar ne? Sve se svodi na vreme. Vratio sam se. Ima li u tome ikakvog smisla? Bio sam odsutan, negde, kao da sam proveo odmor u rođenoj kući, a sad sam se ponovo vratio, kao da je tad bilo proleće, a sada je leto.“ Emerson ne kaže: Prošla su tri i po meseca. Niti izgovori neko glupavo sranje iz kontakt emisija, u stilu: Ne verujem da ću ikada moći da shvatim šta ti je ona značila. Emerson se priseća kako se on osećao kada je Anderson poginuo. Bio je gore, u faveli, i radio je na spratu za mladence povrh jednog stambenog bloka. Radili su zajedno: zidar i električar, braća Oliveira. Onda je nastao vatromet kao o nekom svecu. Policija. Na strmim ladeirama Bajina pešadija pobacala je aj-naočari, keš-kartice, arfidne dragocenosti – sve što bi moglo odati njihov položaj Anđelima Neprekidnog Nadzora. Policijske sonde za omamljivanje rojile su se nad Sidade Altom kao crni lešinari. Rafali su već štektali oko raskrsnica gde je Sidade Alta izrastala iz Sidade de Luz. Anderson je otišao da donese izolir-traku. Anderson se zatekao tamo napolju. Sada se pucalo na sve strane. Nigde se od vatre nije moglo pobeći. Mogli su samo ostati na tom krovu. Pozvao je Andersona kako bi mu rekao da izađe, ode kući, siđe u Luz, a ako već ne može napolje, onda da uđe, u bilo šta s vratima i zidovima. Nije bilo odgovora; policija je isključila mrežu. Sada se već uplašio. Locirao je Andersonove aj-naočari. Tragačka funkcija bila je precizna u milimetar. Središte Andersonovih aj-naočara ležalo je osam centimetara iznad tla. To je visina nosa na glavi koja leži postrance na ulici. Tako ga je Emerson i pronašao, u velikom tamnom jezeru krvi koja se sušila. Izgledao je krajnje zaprepašćeno, ozlojeđeno. Policija je pokušala da ga proglasi za soldada. Gnev okružnog veća Sidade de Luz naterao ih je da priznaju da se Anderson našao u unakrsnoj vatri dok je pokušavao da pronađe bezbedno mesto na koje bi se sklonio. Više od toga nije se moglo izvući. Još jedna otrcana fraza nadodana nespretnim izjavama saučešća prijatelja i suseda. Reči nisu bile dovoljne, pa su pribegavali otrcanim frazama, uzdajući se u to da će donja Hortense i njenih pet preživelih sinova proniknuti iza njih u neizgovorljivu istinu. Ponekad su samo otrcane fraze dovoljne. Edson kaže: „Moram nešto da te pitam.“

144 Emerson je naučio da zazire od pitanja sa uvodom, ali kaže: „Hajde samo.“ „Postoji li video-snimak?“ „Kako to misliš. Poput...“ „Emisije Iznesimo đubre. Jesi li gledao neku od njih?“ „Ne gledam takve stvari.“ „Znam, ali...“ „Nisam čuo.“ „Ni ja.“ „Na šta misliš?“ Ponovo začuje drhtaj u Edsonovom dahu. „Bilo je to K-sečivo, tako da svi automatski pomisle na serijal Iznesimo đubre. Ali šta ako nije to posredi?“ „Nastavi.“ Edson okreće svoju bocu u plastičnoj foliji za hlađenje na Emersonovom stolu. „Kad sam je poslednji put video, na Todos os Santos, kad je taj tip pokušao da me uplaši i otera, razgovarala je s nekim ljudima. Jedan od njih je bio pop – beli pop. Pa, bio je odeven kao pop, ali mnogi belci se lože na te svešteničke stvari. A u noći gafijeire pozvali su je neki ljudi koji nisu bili na spisku gostiju.“ „Šta hoćeš da uradiš?“ „Samo hoću da siđem i potražim nešto.“ „Šta to?“ „Kantu za đubre.“ „A ako je pronađeš?“ „Onda će to biti kraj priče.“ „U suprotnom?“ „Ne znam.“ „Pusti to.“ „Znam da bi trebalo to da uradim. Ali mislim da ne mogu.“ „U tom slučaju, brate, jebô te, budi veoma oprezan.“

145 Matori bilderi trupkaju i krčkaju. Edson prođe prvi put suprotnom stranom druma, a onda skrene kroz alko-stanicu „Ipirange“ na centralni put i zaustavi se kraj ivice. Može da prizove iz sećanja svaki kadar usporene projekcije scene masakra, ali sada, ovde, ne može da je pronađe na tolikom praznom asfaltu. Nema ni cveća, ni kartica za misu, ni jestivih blagoslova. Ostavi jamahu i pođe duž ivice i natrag, zasipan trunjem koje na njega bacaju brzi kamioni. Tu je parče gume, kao zmijski svlak. Opruga od isečenog čelika: ulični nakit. Stoji tamo gde je ubica čekao, ispružene ruke, kao da stopira. Edson pruži ruku, iscrta zamišljenu razdelnicu preko mrlje od vozila u prolazu, kuća, kula, neba. Ne oseti ništa. Ovo rubno mesto suviše je izdvojeno da bi se za njega vezalo nešto nalik na sećanje ili tugu. Moto-taksise zaustavi na ivici s druge strane. Dugokosa žena siđe s motocikla. Reka kola prekriva je i otkriva iz trena u tren poput zatvarača filmske kamere. Žena hoda tamo-amo po ivici. Nagne se napred, podbočena, zagledana preko druma. Edson se trgne i uspravi. Ta slika mu je utisnuta u vizuelne centre. Slap kose; kosina jagodica; lažna nevinost očiju srne, očiju iz anime. Ona. Oči im se susretnu iznad krovova kola. Srca zaustavljenog, u vremenu zaleđenom, prostoru zgrušanom, Edson kroči prema njoj. Treštanje sirena baci ga ničice na šljunak. Ona trči prema moto-taksiju, pokaže vozaču Kreni kreni. „Fija!“ Drum to proguta. Video ju je na istoj toj ivici, na mestu gde sada stoji. Video ju je mrtvu. Prekrivenog lica. S logotipima na đonovima cipela. Video je kako je odnose sa te ivice. Moto-taksise prepliće s drugim vozilima. Čarolija je prekinuta. Edson isključi tragač na svom „čilibinu“. Skoči na motocikl, upali nogom motor. Ona na sebi ima zelenu kožnu jaknu. Zelenu kožnu jaknu i dugu dugu kosu koja za njom vijori. On to može pronaći. Zastrašujuće zastrašujuće preseca drum i ubacuje se u brzu traku. Ona je dvanaest kola ispred njega i menja kolovozne trake. Edsonova jamaha može da prestigne sve na ovom drumu; provlačeći se između kamiona biodizelaša iz Santos konvoja, on smanjuje udaljenost. Ona se osvrće; kosa joj šiba preko lica. Ja sam to, ja! urla Edson u vazdušnu struju. Ona treska vozača po leđima, trza palcem

146 uvis, pa desno. Vozač se naginje nad ručkama za gas; motor poleće kao borbeni avion. Edson je tik iza njega. A rekla mu je da se nikad ne vozi pozadi. Od iznenadnog kočenja umalo da se zabije u zadnji deo školskog minibusa. Jedno od saobraćajnih zakrčenja karakterističnih za Sao Paulo. Izgubio ju je. Edson krstari duž zaustavljenih vozila. Ona nije u toj koloni. Polako provlači terenac između dvojih kola, toliko blizu velikom ravu da se šofer izdire na njega: Pazi na hrom, favelado. Nije u centralnoj traci. Nije ni u unutrašnjoj. Gde je? Vidi kako zelena koža ubrzava niz silaznu rampu s druge strane autoputa. Prešla ga je upotrebivši njegov trik. Ali on zna gde taj put vodi: Majci Đubreta, Todos os Santos. „Uzmi.“ Gospodin Breskvica pruži pištolj drškom okrenut Sekstinju. To je lep, kočoperan komad koji on drži u nahtkasni, čuva ga za noć kada će se radnici pod ugovorom sa biofarme iznad i stambena naselja ispod sresti i kada će se svet slomiti iznad fazende Alvaranga. „Ne znam šta bih s tim.“ „Lako je. Pokazao sam ti; ovo, ovo i spreman si. Jebô te, uzmi to.“ On nikada ne psuje. Gospodin Breskvica nikada ne psuje. „Izvini...“ Pritiska glavu rukom. „Prosto, ne znaš šta radiš. Zato, jebô te, uzmi taj pištolj.“ Edson podigne koštanu dršku mlitavim prstima. Mnogo je teži nego što je zamišljao. Sada razume šta momci vide u tim stvarima, seksi metal, potenciju. Brzo ga skloni u torbu. Donja Hortense ga nikada ne sme pronaći. Srce bi joj se slomilo kada bi videla da se njen najmanji i drugi najmiliji sin latio oružja. On hitro kaže: „Video si snimak, šta misliš da je to bilo?“ „Duh“, kaže Gospodin Breskvica. „Ne verujem u duhove“, kaže Edson. „Ja verujem“, veli Gospodin Breskvica. „Duhovi su ti nešto najstvarnije. Uzmi pištolj, Sekstinjo, i molim te, molim te, kerida, vodi računa o sebi.“ Te večeri u svojoj mreži za spavanje, Edson uzme pregršt pilula i izmisli novog sebe: Bizbiljotinja, Malo Njuškalo i privatnog detektiva. Taj lik je učtiv i govori veoma sporo. Sve pažljivo planira, kreće se polako i promišljeno, tako da ljudi moraju uvideti koliko ozbiljno misli. Uvek sebi ostavlja čist izlaz. Posluje sa

147 ubicama. Malo Njuškalo je mlada ličnost i tek treba da raširi krila i blesne bojama skrivenim u njima, ali Edsonu se on dopada i on uviđa čime bi Malo Njuškalo moglo da ga iznenadi. „Kuda to ideš?“ kaže Sića dok Bizbiljotinjo trampi identitet s njim. „Hej, nisam baš siguran da je ovo pametno; ako te ubiju, ja ću biti mrtav.“ „Onda ćeš naslediti moje mušterije“, kaže Malo Njuškalo. „Koje mušterije?“ dovikne Sića za njim. Rizično je da ostavi motor sa svim delovima koji bi se mogli skinuti, ali možda će morati brzo da umakne. Platio je dobro dvojici klinaca da pripaze na njega, obećavši im još po povratku. Oni će držati jedan drugoga na oku. Todos os Santos je noću grad bleštavila. Farovi kamiona sunovraćuju se i skreću dok ovi oru izbrazdani drum u srce Naše Gospe od Đubreta. Vatre od spaljenog smeća tinjaju; deca se okupljaju oko buradi sa zapaljenom naftom i mešaju plamenove polomljenim daskama. Šuraseirosi paze na svoje male mangale, gde se žar crveni ispod belog, lakog pepela. Dečaci igraju bilijar ispod nakačenih neonki u oronulim restoranima. Edson vidi pištolje koji su im zataknuti pozadi za šljampave pantalone, poput njegovog. Ali s pištoljem se ne oseća ni najmanje bezbednim. Glave se okreću dok se on probija uvis spiralnim drumom. Atomska radnja je zatvorena. Kafana je krcata i mušterije gledaju fudbal na velikom ekranu. Malo Njuškalo poruči koka-kolu i pokaže video-snimak šankeru. Edson je taj snimak gledao toliko puta da se ovaj pretvorio u vizuelnu molitvu: njeno lice koje se okreće od njega dok moto-taksi ubrzava u reku vozila. „Roditelji joj se brinu“, kaže on šankeru. „I ja bih da sam na njihovom mestu, kad je već tražiš ovde“, kaže šanker, zgodan dvadesetogodišnjak. „Ne, ne sećam je se.“ „Imaš li nešto protiv da pokažem snimak ljudima?“ Navijači dodaju aj-naočari jedan drugom, pogledaju kratko, napuće usne, odmahnu glavom, uzdahnu tiho. Neki napomenu da je to baš zgodna devojka. Goooooooool! zaurla komentator kada Malo Njuškalo stupi na drum. Pola kafane skoči na noge. Strpljivo, učtivo, Malo Njuškalo se uspinje spiralom. Pošto se isporučioci i sakupljači đubreta nikada ne odmaraju, isto važi i za radionice za demontažu.

148 Klinci koji prenose ručne korpe s delovima do rešetaka i peći jedva i da pogledaju snimak. Jesi li je video, jesi li je video? Skidači čipova i topioničari pognuti u šištećem svetlu gasa u cevima odmahuju glavom, razdraženi zbog smetnje. „Njeni roditelji, a?“ Žena je krupna, opuštena, slojevi sala obilno se prelivaju dok seda, ispruživši jednu nogu, na prag rafinerije zlata. Svoje bogatstvo čuva u zubima, oko vrata, na prstima, u kratkoj cigari opojnog mirisa koju puši s jednostavnim uživanjem. „I oni su te angažovali? Sinko, ti nisi privatni detektiv. Ali isto tako nisi ništa drugo, pa ću ti zato odgovoriti na pitanje. Da, poznajem to lice.“ Edsonu srce udara u grudima toliko jako da ona to sigurno čuje kao mesnato kuckanje. „Prodavala je svašta, tehnološke stvari; opremu, dobru opremu. Opremu kakvu nikada pre nisam videla, kakvu niko nikada pre nije video. I ponešto nakita.“ „U poslednjih mesec dana?“ „U poslednjih dvadeset četiri sata, sinko.“ Iza straćara, po tamnim planinama od smeća puze zvezde; LED lampe na glavama i fenjeri sa svećama koji trepere kao svici. Mijazma kojom otpad neprekidno isparava plava je i žuta. Zrači, prelepa. Ovde se zbivaju čudne stvari o kojima govore praznoverice i ulične legende. Šapat o noćnim prikazama; neobičnom položaju ovog grada uz druge, iluzorne pejzaže; anđeli, ukazanja, NLO-i, oriše. Duhovi. „Znaš li ko je to kupovao?“ „Sinko, ovde uvek neko nešto kupuje. Neki od stalnih trgovaca – njih nećeš uhvatiti u ovo doba noći. Nisu toliko blesavi.“ „Znaš li da li ona možda boravi ovde negde?“ „U tom slučaju bi bila još veća budala nego ti. Imam samo ova dva oka, sinko, i pamćenje me izdaje. Samo se ti nadaj.“ Dok silazi niz spiralu, Malo Njuškalo svrati u fudbalsku kafanu i kupi bocu dobrog uvoznog viskija s nalogom da je pošalju nakinđurenoj ženi. Skup je, ali tako ovaj grad funkcioniše. Na pruženu uslugu mora se uzvratiti uslugom. A njegova jamaha je čitava, netaknuta, apsolutno besprekorna.

149 Jedanaest i trideset osam, a Edsonovo dupe je tvrdo kao da je izliveno od betona. Na krovu hotela ima jedno bezbedno malo udubljenje, ali tesno je, neudobno i toliko hladno da mu se jaja smrzavaju. Ovo je tmuran kraj, zaboravljen kao bačen donji veš iza kandži fasada i Harađuku ružičaste boje suši barova i teatralnih tepanijaki restorana. Senzori na trupu letelica i vazdušna sonda u trominutnoj orbiti pomažu tinejdžeru s glupim paperjem umesto brčića dok nadzire bezbednosnu barijeru. Edson posmatra kako Hiltonov kamionet pun povrća prolazi kroz kapiju i ulazi u ćorsokak. Odmah iza skučenog krova od crvenih crepova uzdižu se stambeni tornjevi tanki kao olovke, krunisani pokretnim reklamama za pivo i telenovele. On nikada nije bio toliko blizu mitskom srcu grada. Prasa de Se je na deset ulica od njega. Ona je ovde odrasla, pomisli Edson. Njen život je oblikovan u ovoj dugačkoj ulici sa zaobljenim krajem nalik na vaginu. Okretala je pedale tog dečjeg ružičastog bicikla s trakama okačenim o ručke upravljača i vozila tu ukrug. Postavila je tezgu napravljenu od baštenskih alatki i čaršava da bi komšijama prodavala slatkiše i čaj s ledom. Poljubila se sa svojim prvim momkom odmah iza tog stepenika na mestu gde seguransa nije mogla da je posmatra. Njeni roditelji sada istovaruju kamion, kutije prepune zeleniša i tamnocrvenog povrća toliko mekog da možeš zamišljati kako se po njemu okrećeš i toneš u san. „Duhovi. Kao ono, na šta ti misliš kad kažeš reč duh?“ rekao je on Gospodinu Breskvici dok ga je tvrdi pištolj žuljao između guzova. „Nastavi.“ Gospodin Breskvica je imao karakteristično držanje – željno, povijeno, napetih ruku – kada je očekivao od Sekstinja više od nežnosti i seksa. „Postoje milioni drugih Fija u drugim vaseljenama, drugim delovima multiverzuma.“ „Da.“ „A jedna od njih...“ „Nastavi.“ „Prošla je ovamo.“ „To je lep izraz. Prošla ovamo.“

150 „Nemoguće.“ „Ono što ti smatraš nemogućim i ono što kvantna teorija smatra nemogućim krajnje su različite stvari. Ono što je nemoguće pokriveno je Hajzenbergovim principom neodređenosti i Paulijevim principom isključenja. Ostalo su samo nijanse verovatnog. Kvantni računari počivaju se na onome što nazivamo ‘superpozicijom’: na vezi između istog atoma u različitim stanjima u različitim vaseljenama. Odgovor prolazi ovamo odnekud iz tih vaseljena. A ponekad prođe i nešto više od pukog odgovora.“ Desno. Na krovu garaže. Pokret, ljudska prilika. Edsonovo srce zalupa toliko snažno da ga zaboli. Povraća mu se. Prilazi niskom zidiću, naginje se preko. Ne može da razabere pojedinosti pri tom prokletom žutom svetlu. Ruka mu se podiže da uveća zum na njegovim čilibinsicama, a onda ta prilika spusti konzervu farbe na ogradu. Neko dete, pišaseiro, naginje se preko ivice da ostavi svoje obeležje. Srce mu se opušta, ali mučnina narasta. Levo. Hoda ulicom polako, s podignutom kapuljačom, ruku sklopljenih u prednjem džepu čudne pletene kratke jakne s kapuljačom, kao kakva ulična kaluđerica. Tesne sive helanke uvučene u jebozovne čizme. Čizme. Dobre čizme, ali ko još nosi čizme na helanke? Poznat mu je taj stegnuti hod, ti prekratki koraci. Lice joj je u senci kapuljače, ali izbeljeni pramenovi i kratki pogledi dovoljni su Edsonu da je prepozna. Fija/Ne-Fija. Kosa joj je duža. Ali to jeste Fija. Neka Fija. Neka druga Fija. Staje da načas pogleda niz čuvanu ulicu. I ti si tamo rođena, u tom drugom Liberdadeu, zar ne? Grad, ulice, kuće, sve je to isto. Šta te je dovelo? Radoznalost? Dokaz? Šta osećaš? Zašto si uopšte u ovom svetu? Stražar se promeškolji u svojoj kućici. Fija se okrene, nastavi dalje. Edson se ukloni sa mesta odakle je osmatrao, sedne na uzdignutu ivicu, dahćući, kolena priljubljenih uz grudi. Nikada se nije toliko uplašio, čak ni kada se popeo uzbrdo kod Baje po blagoslov da otvori De Freitasove globalne talente, čak ni one noći kada je Sidade Alta eksplodirala oko Emersona i Andersona. Prepoznao si je. Sad se izvuci odavde, spusti se tamo. Edson se spusti trideset metara iza Fije. Klinac iz obezbeđenja ga odmeri. Edson se približi Fiji. Ona se kratko osvrne. Još dvadeset koraka. Zna kako to da uradi. Sve mu je u glavi. Tada se kola zaustave na kraju ulice. „Fija!“