Ian McDonald - Brazil

151 Vrata automobila se otvore; muškarci izađu iz njih. Fija se okrene na zvuk imena koje niko ne bi smeo da izgovori. Edson izvuče veliki hromirani pištolj otpozadi, iz pantalona. Stražar skoči na noge. Sve to u mehuru prostor-vremena, predivnom, nepomičnom. „Fija! Ovamo! Potrči ka meni. Fija. Poznavao sam te, razumeš li? Poznavao sam te.“ Ona donese odluku u trenu koji je Edsonu bio potreban da podigne pištolj obema rukama. Jurne prema njemu, stegnutih laktova, u lepršavom devojačkom trku. Dva muškarca pojure za njom. Krupni su; znaju kako treba da trče; lepršaju im peševi sakoa. Edson dograbi Fijinu ruku, povuče je za sobom. Ukopa se u mestu. Fija naleti na njega. S druge strane ulice naiđe treći trkač, s malim treptajem plavog svetla koje mu poigrava oko desne ruke tamo gde goli vrh njegovog Ksečiva para prostor-vreme. A glupi glupi klinac iz obezbeđenja steže pušku obema rukama kao nešto što je video u igrici i viče: „Ne mrdaj! Jebô te, ne mrdaj! Baci pištolj! Baci pištolj!“ „Nemoj da si glup, sve će nas pobiti“, vikne Edson. „Beži sad!“ Klinac se uspaniči, odbaci oružje i zaždi ulicom u vrtove Dekasegija30 , među palme. Svetla se upale iza žaluzina od bambusa kada Edson dograbi Fiju i odvuče je u pobočni sokak gde je parkirao jamahu. Isuse i svi sveti, biće gusto... Njene ruke obgrle ga oko struka. Startuj. Startuj. Startuj. Motor drekne i oživi. Edson poveze jednom rukom niz sokak, izbegavajući kante za đubre i otpatke. „Uzmi pištolj uzmi pištolj. Vidiš li nešto ispred nas, pucaj.“ „Ali...“ Ali on već piči. Pištolj grune/blesne dvaput kraj njegove glave; on začuje kako se zrna s vriskom odbijaju od zidova i potpornih greda. Vidi kako se dva obličja naglo bacaju dalje od njega. Nestaju. Ali treći čovek, čovek s nožem, zaprečio je izlaz iz sokaka. Luk plavetnila. Drži K-sečivo ravno; za zamah koji će ih prepoloviti. Tako je to bilo; pusti ih da ti priđu; pusti da ih sopstvena brzina preseče napola. Bum bum. Čovek s nožem to očekuje, baca se napred, ustaje sa spremnim sečivom. 30 Dekasegi je izraz u latinoameričkim kulturama za ljude japanskog porekla koji su se odselili u Japan, koristeći prednosti japanskog državljanstva ne bi li umakli od ekonomske nestabilnosti u Južnoj Americi; ogromnom većinom su to Brazilci, ali ima ih dosta iz Perua, nešto manje iz Argentine i iz drugih latinoameričkih zemalja; prim. prev.

152 Uz krik straha, Edson se ritne. Zamah rukom unazad obrije mu đonove najki, ali čovek završi na tlu. Edson doda gas i izleti na ulicu. Iza njega, dvojica ubica su na nogama. Šapat mlažnjaka: bezbednosne sonde stižu na poprište i ispuštaju protivpešadijske zamke. Sirene se približavaju sa svih strana, ali Edson se probija kroz njih, napolje u svetlost i beskrajni tok saobraćaja njegove Sampe. Hladna cev mu se zavlači u udubljenje iza uha u Rua Luis Gama. „U tome više nema metaka.“ Oseti topao Fijin dah na obrazu. „Siguran si? Jesi li brojao?“ „Ubićeš me usred ovog saobraćaja?“ Ona posegne i stegne šakom kraj njegove ručice za gas. „Reskiraću.“ Hirovita. Toliko nalik njoj. Toliko fijasta. „I ko si onda pa ti, do đavola?“ „Skloni pištolj pa ću ti reći. Bog sveti zna koliko ga je kamera videlo.“ „Kamera?“ „Ti stvarno nisi odavde, jelda?“ Hladnu cev zameni vreli šapat. „Jesam, nego šta sam.“ „Ja sam Edson Žezus Oliveira de Freitas.“ „To ništa ne znači. To je puko ime. Sa kim si? S Redom?“ „Ne znam o čemu pričaš.“ „Da li te je poznavala? Moja... dvojnica?“ „Bili smo, bila mi je devojka.“ Ona izgovori brzo, oštro: „Ja nisam ona. To moraš znati.“ „Ali jesi Fija Kišida.“ „Da. Ne. Jesam Fija Kišida. Ti si to bio na rodoviji, zar ne? Kuda ćemo?“ „Nekuda. Na sigurno.“ Ne kući. Neke stvari, čak i više nego pištolji, ne mogu se objasniti donji Hortense. Emerson može da postavi neki dušek u kancelariji; to će poslužiti dok Edson ne smisli šta da radi s dvojnicom ubijene devojke koja je došla iz nekog paralelnog Sao Paula i koju love pistoleirosi i K-sečiva. Oseća da ga Fijine ruke stežu oko struka dok juri kroz tragove zadnjih svetala. Iza njega, u vazdušnoj struji, ona ćuti. Zna gde se nalazi. Uvek je to Sao Paulo.

153 Stisak joj se pojača kad on skrene s autoputa na vijugavi put u utrobi Sidade de Luz. Ona zagleda moto-taksije, autobuse, fasadu crkve Božje skupštine s grandioznim stubovima nalik na kakav sklepani raj, svežnjeve strujnih kablova i bele vodovodne cevi za saplitanje koje se uzdižu kroz kuće i zagrađena dvorišta u svetlucavu, haotičnu masu visokog grada, prave, gorde favele. Put još jednom zavije; tad Edson pritegne kočnice. Neko je na drumu, pod njegovim točkom. Motor proklizne; Fija – Fija II, tako je naziva u mislima – sleti preko masnog betona i tresne o visoki ivičnjak. Budala na putu: to je Slatkiš koji je izjurio iz svog uobičajenog gnezda na pumpi „Ipirange“, gde gnjavi šofere da mu dozvole da im opere šajbne dok oni pune rezervoar. „Edsone Edsone Edsone, Sića! Mrtav je, čoveče, ubili su ga, ušli pravo po njega.“ Edson dograbi Slatkiša za zadnji deo prevelikog košarkaškog dresa i odvuče ga iza pumpe za gorivo, dalje od svetla, među gasne cilindre. „Prestani da me zoveš po imenu, šta znaš ko sluša ili gleda.“ „Sića, oni su...“ „Umukni. Ostani tu.“ On podigne divnu, nežnu jamahu i odgura je do Fije II. Moraš prestati tako da je zoveš, kao da je neki film. Fija. Ali to ne pasuje. „Jesi li dobro?“ Ona zausti da kaže nešto o svom pocepanom topiću, ali Edson nema vremena za to. „Zadrži kapuljaču na glavi, kloni se kamera i zaključaj se u ženski klozet. Ovde ima ljudi koji bi mogli da te prepoznaju. Doći ću po tebe. Moram sada najpre nešto da završim.“ Edson naredi Slatkišu da ode okolo kod donje Hortense i zatraži njegovu torbu za put. „Ona će znati šta to znači. I ponašaj se pristojno pred mojom majkom, seljaku jedan.“ On prođe kroz sokake i ladeire, ispod svežnjeva strujnih kablova i cvetnog žbunja. Moto-taksiji huče kraj njega, teraju ga da se pribije uz zidove strmih uskih uličica. Bolnička kola su i dalje pred kućom. Edson čuje kako policijske sonde zuje iznad njega. Mala gomila koristi strpljivi, spokojni govor tela ljudi koji su od svedoka postali učesnici bdenja. Kroz kapiju i deo zida prosečena je rupa veličine

154 čoveka. Odgovara još jednoj u vratima i dovratku. I kao da oluja tamnih ptica izleće kroz tu rupu, naleće na Edsonovu glavu, zaslepljuje ga krilima, kandžama i kljunovima, ptica za pticom za pticom, previše njih prebrzo, on maše, udara po njima, ali neprestano naviru nove i nove, krilo za krilom za krilom, i on zna da će samo li promaši, makar jednom, pasti i njihove kandže zariće mu se u leđa. „Šta se dogodilo?“ upita Edson gospođu Moraes, koja sedi na ivici puta u šortsu i papučama, s kosom još u foliji i šakom zamrznutom pred ustima. Oko nje stoje susedi. „Došli su na motociklu. To je uradio onaj što je sedeo pozadi. Isuse ljubljeni moj dečko moj dečko moj siroti dečko, šta je on to ikada ikome uradio?“ Sad on vidi Staru Alatku, svog trgovca antikvitetima, kraj bolničkih kola. Svi Edsonovi alibiji tamo su, u gomili. I svi ga gledaju na isti način: Umro je umesto tebe. Šta ako te ubiju? našalio se Sića. Ali ubili su njega. To bolničari odnose u svojoj crnoj vreći: telo sa aj-naočarima koje se odazivaju na Edson Žezus Oliveira de Freitas. Edson je sada prestao da postoji. Za njega više nema mesta u Sidade de Luz. Na pumpi „Ipirange“ on vidi kako bolnička kola prolaze, svetla rotiraju, sirene ćute. Slatkiš drži njegovu putnu torbu. „Još jedna stvar, Slatkišu. Vrati se i reci donji Hortense da sam sa Sestrama.“ „Sa Sestrama.“ „Shvatiće ona. Budi dobar.“ Žeitinjo je u potpunosti plaćen. Sledeći put će Edson biti dužan Slatkišu. Jamaha vozi na zapad kroz trake svetala. Edson dovikuje Fiji, koja sedi iza njega. „Imaš li novca?“ „Nešto keša od prodaje tehnologije, nakita i tako toga, ali najveći deo sam potrošila na hranu i kapsulu za boravak. Zašto?“ „Ja nemam ništa. Ne postojim. Ta bolnička kola koja su prošla kraj nas, mene voze unutra.“ Ona ništa ne pita dok Edson objašnjava svoj svet. Anđele od ugljeničnih vlakana koji posmatraju grad dan i noć, neprestano, bez ikakve žurbe. Univerzalne arfide koji obeležavaju i prate odeću na tvojim leđima i obuću na nogama, kao i igračke u tvojim džepovima – sve te to odaje. Potpuni nadzor od kamera na

155 naplatnim rampama rodovije pa do majica ili aj-naočara prolaznika koje nehajno snimaju; u privatnosti uživaju samo bogati i mrtvi. Informacije se ne poseduju, već iznajmljuju; muzika i logotipi dizajnera imaju rok trajanja i moraju se neprestano ažurirati; prava intelektualne svojine štite se pod pretnjom smrtne kazne, ubistva se naručuju za gledanje u glavnim terminima, dok se policija plaća za angažovanje od slučaja do slučaja. Svaki škljocaj „čilibina“, svaka poruka, poziv i mapa, svako novo obaveštenje o fudbalskim rezultatima, svako plaćanje drumarine i svaki kafezinjo stvaraju oblak tržišno korisnih informacija, trag isparenja širom informacione sfere Sampe. Alibiji, višestruki identiteti, sopstvene rezervne kopije – nije bezbedno predugo biti jedno. Brzina znači život. Ona će pokušati da ustanovi kako može – kako mora da postoji – u ovom svetu Poretka i Napretka, bez skena bez otiska bez broja, mrtva devojka koja se vratila u život. Baš kao što je i on mrtav, dok vozi na zapad kroz noćni saobraćaj. 16-17. SEPTEMBAR 1732. Rober Fransoa San-Onore Falkon: Dnevnik ekspedicije Po čudo na dan i nesumnjivo bismo svi živeli doveka! Udobno sam smešten u Kolegijumu kraj karmelićanske crkve Nose Senjore da Konseisao, obrijan, u čistoj posteljini, gde iščekujem svoju prvu pristojnu večeru posle više nedelja, ali misli mi se vraćaju fenomenu kojem sam prisustvovao danas na mestu gde se susreću vode. Kapetan Akunja, u želji da jednom gordom Francuzu pokaže čudo svoje zemlje, pozvao me je na pramac da posmatram izuzetan prizor dve reke, jedne crne, druge bele kao mleko, koje teku jedna kraj druge istim koritom; crna struja Rio Negra, čiji je sliv udaljen još dve nautičke milje, pruža se paralelno s muljevitim tokom Solimoisa. Plovili smo po razdelnici – ispunio sam stranice i stranice

156 skicama i video da se, kad se posmatra izbliza, crna i bela voda uvijaju jedna oko druge nalik na komplikovani ples silueta; uvojak unutar uvojka unutar uvojka sve manji i manji, nalik na šare koje sam video na papratnicama i lišću nekih vrsta drveća. Pitam se da li se to smanjuje tako nalik sebi ad infinitum? Jesam li opterećen predrasudama prema makroskopskom? Postoji li neka geometrija koja se podrazumeva, matematička energija u veoma malom, koja kaskadno uskače u veće, samopokretačka sila sopstvenog uređivanja? Mislim da tu mora postojati nekakva zakonitost, u rečnom toku, papratnicama i lišću. Nasuprot tome, sad razmišljam o Sao Žoze Tarumasu do Rio Negro. Tvrđava s posadom od šačice oficira poluludih od malarije i čete domorodačkih musketara; državna carinarnica; sud; kuće trgovaca začinima, krčme i kaisare uz njih; zgureni nizovi okrečenih tajpi, koliba naseljenih Indiosa, prasa, Kolegijum; crkva iznad svega. Crkva Nose Senjore da Konseisao kitnjasta je zbog manirističkih fantazija i mahnito naslikanih ukrasa koji kao da su nicali pravo iz tamne vode dok smo se primicali pristaništu. Tako sebe naziva zato što je poslednja: iza Sao Žozea leže raštrkane aldeje i međusobno udaljene naseobine Rio Negra i Rio Branka. Taj utisak krajine, neizmernog psihičkog pritiska divljine s druge strane, daje Sao Žozeu tu njegovu osobenu energiju. Dokovi su krcati kanuima i većim rečnim plovilima; splavovi od klada pau de brasil plutaju postrojeni na reci. Tržnica je glasna i svetla, trgovci željni poslova. Sve je u izgradnji i jurnjavi; duž reke se podižu nova skladišta, a na višem tlu ozidane kuće, svetli novi domovi za trgovce kojima nedostaje samo krov. U svakom građaninu, od sveštenika pa do roba, vidim revnost da prione na posao. Bila bi to, verujem, dobra i jaka regionalna prestonica. Glas o ocu Luisu Kvinu stigao je amo pre njega. Karmelićani su dočekali putujućeg jezuitskog ukoritelja s muzičkom pratnjom. Trombe, daire, pa čak i pokretne orgulje na nosilima, i pravo mnoštvo Indiosa u belom – muškaraca, žena, dece – sa ukrasima od upletenog palminog lišća na glavi, zanjihanih kao jedno i u zajedničkoj pesmi, veličanstvenoj kantati koja je spojila evropske melodije i kontrapunktove sa urođeničkim ritmovima i preterivanjem. Dok sam bazao za Kvinom s nosačima prtljaga, pronašao sam korak koji je bio prilagođen ritmu. Kvin, čovek koga muzika ume baš da trone, bio je oduševljen, ali pitam se koliko je tim zadovoljstvom prikrivao ozlojeđenost što je preduhitren. I pored obilja redovničke dobrodošlice, naslutio sam u njemu nelagodnost.

157 Otac Kvin je primio sakramente; ja sam se pomirio s Mamonom pokazavši putne dozvole kapitanu De Araužu iz tvrđave i prepustivši se naknadnom dugom ispitivanju koje nije bilo ni neprijateljsko ni inkvizicijsko u tonu, već pre izazvano dugotrajnom izolacijom i nedostatkom bilo kakvih istinskih novosti. Tu sam naišao na prvu prepreku za ostvarenje mojih planova: obavestili su me da Akunja neće moći da me poveze dalje uzvodno Rio Negrom: nova naređenja z Salvadora branila su svim naoružanim lađama da plove dalje od Sao Žozea iz straha od holandskih gusara, kojisu ponovo bili aktivni u toj oblasti i lako bi mogli da zarobe takav jedan brod i okrenu ga protiv ovog garnizona u Bari. Nisam želeo da napominjem kako bedemi od drveta, peska i ćerpiča izgledaju dovoljno čvrsti da s lakoćom izdrža vatru iz lakih topova Fe em Deusa, ali ako sam nešto naučio u Brazilu, onda je to da se nikad ne smeš suprotstavljati lokalnim moćnicima od čije dobre volje zavisiš. Kapetan je zaključio napomenom da je čuo da sam ugledan mačevalac i da bi, ako vreme to dozvoli, rado iskoristio priliku da oproba svoju veštinu na žalu ispred tvrđave, tradicionalnom terenu za dvoboje. Mislim da ću ga odbiti. On je sasvim prijazan praznoglavac; njegovo odbijanje samo je izraz osujećenosti, ništa više od toga. Ispod pontonskih kuća u plovećoj luci kanua ima u izobilju. Sutra ću početi da se cenjkam za njih. (dodatak) Uznemirava me prizor koji sam načas ugledao sa svog prozora u Kolegijumu. Povišeni glasovi i paklena dreka naterali su me da pogledam napolje; uz svetlo baklji, ugojenog vola izvukli su na prasu pred crkvom, vezavši ga užadima oko svakog papka, roga i kroz nozdrve, ali ljudi koji su tu užad cimali svejedno su bili jedva u stanju da obuzdaju gromoglasnu, prestravljenu životinju. Jedan muškarac je istupio s helebardom, stao pred stvorenje i zario svoje oružje volu među uši. Bilo je potrebno sedam udaraca da bi se izludela životinja srušila i ostala nepomična. Okrenuo sam se od tog prizora kada su ljudi počeli da čereče vola na prasi, ali siguran sam da je on oboleo od pošasti, životinjskog ludila. Ono je stiglo do Sao Žoze Tarumasa, poslednjeg mesta na svetu, reklo bi se, ili je možda upravo odavde i poteklo? Nadam se da mi krvavo varvarstvo neće poremetiti apetit za fratrovu gostoprimljivost.

158 Zaskočili su ih na pristaništu. Lica skrivenih iza marama, tri napadača istupila su iz zaklona pontonskih kuća s obe strane zaljuljanog mostića. U tako uskom prolazu bekstvo i izbegavanje napada nisu bili mogući. Kvin nije imao vremena da reaguje pre nego što ga je veliki i široki stolarski malj u zamahu iz sumračnih senki rečnog grada udario pravo u grudi. Pao je i, u istom trenutku, napadač je zamahnuo oružjem da ga spusti na očevu glavu u završnom udarcu. Falkonova noga isprečila se pred napadačevim ručnim zglobom. Kost puče; čovek se oglasi prodornim, kreštavim krikom kada mu se šaka prelomi od težine malja, beskorisna, izluđujuće bolna. Napadači su pogrešno isplanirali napad; uski mostići od dasaka ograničili su ih na to da napadaju jedan po jedan. Dok se Kvin upinjao da se ponovo osovi na noge, drugi napadač gurnu svog povređenog druga u stranu i izvuče pištolj. S krikom i veštim udarcem noge, Falkon mu ga izbi iz ruke i ovaj odlete, premećući se, na daske. Falkon dograbi pištolj pre nego što je skliznuo u vodu i nestao, okrenu cev prema drugom maskiranom muškarcu dok je napadač podizao nogu da nagazi na Kvinovu savijenu šiju. „Stoj ili ćeš ovog trena umreti“, zapovedi on. Čovek se namršti na njega, odmahnu glavom i navali napred. Falkon pređe palcem preko čarka. Sada treći napadač laktom izgura svog druga s puta. On je držao isukani nož i stajao je pred Falkonom toliko blizu da je Francuz osećao njegov dah, ruku ispruženih u stavu boraca noževima, gotovo nalik na gest molbe. „Mislim da ne bi...“ Čovek kidisa. Falkon vide kako gornji deo pištolja dužine prsta pada na drvo. Obrađeno tvrdo drvo, čelik i mesing presečeni su glatko kao da su bili od svile. Čovek se isceri, zamahnu nožem. Falkonu se učini da je ugledao kako tragom sečiva gori plavi plamen. Falkon naglo podiže ruku da zaštiti lice i, bez obzira na sve, povuče obarač. Eksplozija je u tesnom lavirintu drvenih verandi i mostića bila glasna kao prasak topa. Kugla je odletela daleko, u nebo, izgubljena. Falkon nije ni smerao da ona pogodi. U svoj omamljenosti i zbrci, on zadade čoveku s nožem dva kratka, ubodna udarca; bili su to udarci iz lionske luke. Sečivo ispade iz napadačevog stiska, udari u drvo i nastavi da prodire kroz njega kao kroz vodu, sve dok ga balčak ne zaustavi. Sada se Kvin uključi u borbu, došavši do daha, čio.

159 On dograbi ispušteni nož. Ovaj proseće daske; mostić zakrcka i ulegnu se pod njim. Kvin se uspravi punom svojom visinom; njegova masa ispuni prolaz tesan kao mrtvački sanduk. Povređeni čovek s maljem i pistoleiro već su pobegli. I onaj s nožem je krenuo da beži, ali se u panici sapleo o ivicu daske i pao svom težinom na leđa. Urliknuvši kao beštija, Kvin se nađe na njemu; nož je držao ispod ruke, spreman da raspori, u udarcu neprikladnom za jednog hrišćanina. „Luise. Luise Kvine.“ Glas, kroz blistav, božanski bes. Na trenutak, Luis Kvin pomisli da se okrene i upotrebi to sečivo, tu uzvišenu, paklenu oštricu na slabašnom, cvilećem glasu koji se usudio da ga omete, zamislivši kako seče njom i seče, sve dok ne preostane ništa osim mrlje. Tada vide kuće, vrata i prozore oko sebe, blizu, oseti kako mu slama krovine dodiruje ramena, oseti čoveka ispod njegovog sečiva, bespomoćnog, smešnog čoveka s veličanstvenim strahom u očima iznad marame kojom se maskirao. U poslednjem trenu pre no što se suočiš s večnošću, ne odustaješ od svoje maske, pomisli on. „Beži!“ grmnu Luis Kvin. „Beži!“ Napadač odbaulja unatraške, osovi se na noge, umače. Kvin se progura kraj bledog, potresenog Falkona i siđe na mol gde su se pre samo nekoliko trenutaka – izgledalo je to kao prava večnost u studenom vremenu bitke koje je i te kako dobro poznavao iz dana kada je učestvovao u dvobojima – cenjkali s vlasnicima kanua. Pogled pun čuđenja pade mu na sečivo – nema te radnje u Brazilu koja je ikada tako nešto napravila – a onda ga on zavrljači svom snagom preko glava ljudi iz kanua u reku. Rebra ga zaboleše od tog napora: je li to anđeoski nož ostavio luk plavetnila za sobom, ranu u vazduhu? Falkon se sad obreo kraj njega. „Prijatelju, mislim da ovde više nisam dobrodošao.“ U crkvi je bilo mračno kao u rogu i jedino svetlo u njoj odavale su molitvene sveće kraj nogu svetaca zaštitnika i crveno srce lampe u svetilištu, ali Falkon je lako pronašao Kvina prateći trag dima cigare. „U Francuskoj bi se pušenje u crkvi smatralo najgnusnijim grehom.“

160 „Ja ne vidim u tome nikakav porok.“ Kvin je stajao naslonjen na propovedaonicu; bila je to vrtoglava skalamerija priljubljena visoko uz oltarsku pregradu kao gnezdo kakve šumske ptice, i izazivala je omamljenost naslikanim ukrasima i alegorijskim figurama. „Poštujemo krst srcem i umom, a ne udisajima i izdisajima. Uostalom, zar ne pijemo vino na najsvetijem od svih mesta?“ Dnevna zapara sa Rio Negra kao da se nastanila u crkvi. Falkonu je bilo vruće, osećao se kao da je u stegama, strepeo je. Već je dvaput video kako izgleda gnev Luisa Kvina. „Vaše odsustvo je zapaženo za večerom.“ „Moram dovršiti skup vežbi pre nego što nastavim sa svojim zadatkom.“ „Tako sam im i rekao.“ „A jesu li zapazili današnji napad na pristaništu?“ „Nisu.“ „Neobično da u tako malom gradu kao što je Sao Žoze fratar nema šta da kaže o smrtonosnom napadu na ukoritelja koji je došao u posetu.“ Kvin se zagleda u zamirući žar svoje cigare i smrvi je i ugasi na popločanom podu. „Ovde postoji zlo toliko duboko, toliko snažno ukorenjeno da se plašim da moja snaga nije dovoljna za njegovo uništenje.“ „‘Uništenje’, neobično ratoborna reč od jednog čoveka koji pripada veri.“ „Moj red je ratnički. Znate li zbog čega sam izabran u Koimbri za ukoritelja?“ „Zbog toga što tako lako vladate jezicima. I zato što ste, oprostite mi, ubili čoveka.“ Kvin se oglasi smehom nalik na lavež, ravnim i ružnim, sa onim njegovim neobičnim naglaskom. „To valjda i nije toliko teško pretpostaviti. Možete li isto tako pretpostaviti kako sam ubio tog čoveka?“ „Očigledna dedukcija navela bi me na zaključak da je reč bila o vrelini i strasti zadovoljenja.“ „Takva bi dedukcija bila očigledna. Ne, ubio sam ga kalajnim vrčem za piće. Udario sam ga sa strane u glavu i dok je bio bespomoćan, seo na njega i istim tim sudom mu isterao život iz tela, nastavivši čak i dalje od toga, sve dok ni njegov gospodar nije više mogao da ga prepozna. Znate li ko je bio taj čovek?“

161 Falkon oseti da ga teme svrbi ispod perike u zagušljivoj vrelini crkve. „Po vašim rečima, neki sluga. Iz vašeg domaćinstva?“ „Ne, već jedan rob iz krčme u Portu. Brazilski rob, zapravo, Indios; sad, pošto se prisećam njegovog govora, pretpostavio bih da je pripadao Tupinikinima. Njegov vlasnik se obogatio u koloniji i vratio s domaćinstvom i robovima u Kraljevstvo. Nije mi rekao mnogo šta, samo da je dobio nalog da prestane da mi dosipa piće. I tako sam ja pred svim svojim prijateljima, prijateljima u piću i borbi, uzeo prazan vrč i zatukao ga. Možete li sad pogoditi zbog čega sam se prepustio Društvu Isusovom?“ „Zbog kajanja i samokažnjavanja, naravno, ne samo zbog ubistva – da ne izbegavamo prave reći, to nije bilo ništa drugo – već zato što ste pripadali toj uzvišenoj klasi koja može ubiti drugoga i ostati nekažnjena.“ „Sve to, da, ali propustili ste da proniknete u samo srce svega. Rekao sam da je moj red ratnički: disciplina, prijatelju, disciplina. Jer kada sam ubio tog roba – ni ja ne volim da izbegavam prave reći – znate li šta sam osetio? Radost. Radost kakvu nikada nisam spoznao, ni pre ni posle toga. Svi ti trenuci kada primim ili dam sveto pričešće, kad se molim sâm i znam da me je zahvatio Duh Hristov, čak i kad me muzika trone do suza: nisu to čak ni najslabiji odjeci onoga što sam osetio kada sam taj život uzeo u svoje ruke i iščupao ga. Ništa, Falkone, ništa se ne da uporediti s tim. Kada sam se pre toga upuštao u bitke, jedva da sam tome dodirnuo rub. Bila je to strašna, predivna radost, Falkone, i zbog toga sam morao odustati od nje.“ „Video sam to“, reče Falkon slabašno. Od vrućine – nije mogao da diše, znoj mu je curkao niz potiljak. Skinuo je periku, zgrabio je nervozno, kao što bi prosac stegnuo buket. „Niste vi videli ništa“, reče Kvin. „Ne razumete vi ništa. Niti ćete ikada moći. Zatražio sam zadatak najteži od svih; Bog mi je uslišio želju, ali to je veće i teže nego što je otac Džejms, nego što je bilo ko u Koimbri mogao da zamisli. Otac Dijego Gonsalves iz mog Društva došao je pre dvanaest godina na ovu reku. Njegovim delima mogu zavideti i sami apostoli; čitave je narode pridobio za Hrista i umirio, krst je proneo dvesta milja uz Rio Branko, a njegove aldeje i naseobine bile su sjajna znamenja onoga što se da postići u ovoj bestijalnoj zemlji. Mir, izobilje, obrazovanje, istinska reč o Bogu i njegovoj Crkvi – svaka duša umela je da

162 peva, svaka duša umela je da čita i piše. Episkopalni posetioci pisali su o lepoti i raskoši tih naselja: o veličanstvenim crkvama, umešnim ljudima koji su radili svojevoljno, bez prinude ili ropstva. Čitao sam njegova pisma na brodu koji me je nosio iz Salvadora u Belem. Otac Dijego se obratio provinsijalu za dozvolu da nabavi štamparsku presu: on je bio vizionar, pravi prorok. Uz tu umolnicu priložio je i skicu mesta za podučavanje, visoko na Rio Branku, novog grada – novog Jerusalima, kako ga je on nazvao, univerziteta u prašumi. Video sam te skice u biblioteci Kolegijuma u Salvadoru; ta je zamisao grešno ambiciozna, manijakalnih razmera: čitav jedan grad na Amazonu. Naravno da su mu to odbili.“ „Portugalska kolonijalna politika sasvim je jasna; Brazil je komercijalni prirepak, ništa drugo. Nastavite, molim vas.“ „Posle toga, ništa. Otac Dijego Gonsalves isplovio je iz ovog utvrđenja pre sedam godina prema visijama iza Rio Branka. Entrade i preživeli sa izgubljenih bandeira pričali su o čudovišnim građevinama, o čitavim narodima koji su porobljeni i naterani na rad. Carstvo unutar carstva, izdeljano iz duboke šume. Smrt i krv. Kada se tri posetioca odaslana iz Salvadora da utvrde istinu jedan za drugim nisu vratili, Društvo je zatražilo ukoritelja.“ „Vaš zadatak je da pronađete oca Dijega Gonsalvesa.“ „I da ga vratim disciplini Reda, svim mogućim sredstvima.“ „Plašim se da i te kako dobro razumem na šta mislite kad to kažete, oče.“ „Mogu ga i ubiti ako to bude neophodno. To je vaša reč, zar ne? Čak i zahvaljujući pukim glasinama, on je postao smetnja Društvu. Naše prisustvo u Brazilu krajnje je nesigurno.“ „Da ubijete brata-sveštenika.“ „Moje sopstveno Društvo je od mene načinilo licemera, da, slušam, kao što svaki vojnik sluša, kao što svaki vojnik to mora.“ Falkon obrisa znoj sa vrata rukavom bluze. Miris ustajalog tamjana bio je neizdrživo zagušljiv. Oči su ga svrbele. „Ti ljudi koji su nas napali: mislite li da su radili za oca Dijega?“ „Ne; mislim da ih je unajmio isti onaj otac s kojim ste tako nedavno toliko lepo obedovali. Naš fratar Braga je previše mastan i podgojen da bi bio veliki spletkaroš. Ispitao sam ga posle mise; dobro laže, kao da je navikao na to. Bogatstvo

163 karmelićana oduvek se zasnivalo na crvenom zlatu; podozrevam da se njihovo prisustvo ovde dopušta samo zato što neprestano šalju nove robove na enženja.“ „Mislite li da bi on mogao biti odgovoran za uništenje plovećeg grada?“ „Čak ni karmelićani nisu toliko kompromitovani. Ali ja ovde nisam bezbedan; vi, prijatelju moj, zaštitu do izvesne mere uživate zahvaljujući tome što ste ovde po zadatku svoje krune. Ja sam običan pop, a u ovim krajevima popovi su oduvek bili potrošna roba. Krećemo ujutro, ali ja se ne vraćam u Kolegijum, ne večeras.“ „Onda ću bdeti i čekati sa vama“, objavi Falkon. „Ne bih vam preporučio da provodite mnogo vremena u mom društvu. Ali makar mi ostavite svoj mač.“ „Rado“, reče Falkon dok je skidao opasač sa oružjem i pružao ga Kvinu, uz zveckanje kopči. „Voleo bih da niste taj neobični nož zavrljačili u reku.“ „Morao sam“, reče Kvin i podiže kaniju na svetlost svetilišta kako bi proniknuo u njen karakter i osećaj. „Taj je predmet bio zloslutan. Uplašio me je. Idite sad; predugo ste se ovde zadržali. Ja ću bdeti i moliti se. Željan sam molitve; duh mi je ukaljan, zaprljan kompromisom.“ Svetlost na crnoj vodi, milion vlažnih strelica blistavih pod suncem koje se rađalo i duž reke spuštalo zlatno sečivo. Druga obala bila je oslikana svetlom, pesak na žalu jarkožut; iako milju daleko, svaka pojedinost bila je oštra kao čioda, svaka krošnja šumskog baldahina tako jasno oscrtana da je Falkon mogao da razabere i same listove i grane. Pandemonijumska larma crvenih majmuna drekavaca dopirala mu je jasna i puna do ušiju. Falkon je neko vreme stajao na vrhu stepenica koje su vodile do reke trepćući na svetlu, zaklanjajući oči šakom kako bi se odbranio od strahovitog bleštavila; čak ni njegove zelene naočari nisu mogle pobediti tako trijumfalno sunce. Toplota je rasla kako je jutro odmicalo, a insekti su bili malobrojni i tromi; nadao se da će se naći napolju, u dubokoj struji, pre nego što i jedno i drugo postane nepodnošljivo. Ali ovaj trenutak je bio svež i čist, sasvim nov, toliko prisutan da su sve noćne strave i šapati ličili na fantome, i Falkon je želeo da ga rastegne sve do njegove poslednje note.

164 Kvin je već bio u svom kanuu. Jezuit, Indios sa ožiljcima od velikih boginja u beloj misionarskoj odori i ogroman, plećati crnac bili su jedini članovi posade tog čamca. Ostatak piroge bio je pun Kvinove manioke i pasulja. Falkonova mnogo veća flota ljuljala se na zaslepljujućim talasićima: kanu s nadstrešnicom za geografa, tri za njegove sluge, pet za prtljag, i još tri za njihove namirnice, krcati posadom koja se sastojala od Manaosa, robova iz Sao Žozea. „Veliko i veličanstveno jutro, Bogu hvala!“ doviknu Kvin na francuskom. „Jedva čekam da krenemo.“ „Ne putujete sa mnogo prtljaga“, napomenu Falkon dok je silazio niz stepenice. Reka je još opala tokom noći; preko blata koje je već pucalo na brzinu su bile položene daske, ali ipak je preostalo još nekoliko gnjecavih, tonućih koraka kroz mulj do kanua. „Zar basnoslovno jezuitsko zlato ne može pribaviti ništa bolje od ovoga?“ „Lako i brzo i Bogu je ugodno“, reče Kvin sada na portugalskom. „A vesla tri voljna muškarca svakako vrede više nego cela flota na rad primoranih robova.“ Crnac se široko isceri. S odlučnim izrazom na licu, Falkon se uzvera u svoj zaljuljani kanu i dođe do svog sedišta u središtu, pod platnenom strehom. Osećao je nemu porugu sopstvene posade i čujniji smeh Kvinove manje ekipe u crvenilu koje mu je grunulo u obraze. Smestio se elegantno na stolicu od pruća, tako da ga zaklon od sunca sakrije od insekata i podsmeha. Falkon podiže maramicu. „Onda, krećemo.“ Zlatna reka se razbi u novčiće svetlosti kada vesla zaroniše i povukoše. Falkon dograbi ivice kada voda s pramca zapljusnu bokove kanua. Trenutak straha, a onda ga njegova flota okruži, veslači uhvatiše nesvesno jednoobrazni ritam u formaciji strele izvijene prema sredini toka Rio Negra. Kvinovo manje, lakše plovilo, krhko kao list na vodi, sunu napred. Falkon primeti s kakvom je lakoćom Kvinovo masivno telo, i pored strašnog udarca koji je nedavno pretrpelo, naučilo ritmove vesala. Falkon nije odoleo detinjastom porivu da mu mahne maramom. Kvin mu uzvrati širokim, bezbrižnim osmehom. Vreme je iščezlo u rečnoj struji: kada je Falkon pogledao iza svog zaklona od sunca, Sao Žoze Tarumas nestao je iza rečne okuke, toliko suptilne da je nije zapazilo čak ni njegovo uvežbano oko, toliko ogromne da se činilo da se zidovi zelenila zatvaraju za njim. Protivno volji i razumu, Falkon je osetio kako duh reke

165 ulazi u njega. On se manifestovao kao nepomičnost, oklevanje da se pokrene, da podigne bilo koji od instrumenata postavljenih kako bi merio sunce, prostor i vreme, da preduzme bilo šta što bi moglo odaslati misao i volju u mreškaju preko crne vode. Zov ptica i zverinja iz krošnji, pljuskanje rečnih bića, povlačenje i kapanje vesala i šum vode uz korito, sve mu je to izgledalo nalik na delove jednog većeg korala čija je celina činila neizmernu, kosmološku tišinu. Nepokretni tornjevi dima iz zelenog baldahina, iz naselja kraj reke, zgurene crkvene kupe prekrivene slamom, drveni krstovi uspravljeni pred njima, učestali rečni saobraćaj čiji su se učesnici dovikivali, mahali i osmehivali – sve je to bilo jednako daleko od njega kao da je akvarelom naslikano na hartiji, a sam Falkon tek kap kiše koja se sliva niz staklo. Njegove ruke trebalo je da mere, njegove ruke trebalo je da crtaju, prave mape, beleže; njegove ruke stezale su zidove kanua, u rečnom zanosu, sat za satom. Kvinov povik razbio je čaroliju. Njegova piroga je odmicala napred, iz sata u sat, sve dok nije izgledala kao komarac na površini vode. Sada, na mestu gde se kanal delio u pletenicu močvarnih sprudova i ada, on je naložio svom krmanošu da skrene preko struje i sačeka na sredini reke. Dok je plutao prema Falkonovoj falangi, Kvin je podigao veslo iznad glave obema rukama i triput njime pokazao uvis. Istog trena, svi veslači Falkonove flote izvukli su svoja vesla. Pošto je nestalo pokretačke sile, neumoljiva ruka Rio Negra preuzela je čamce, pregledala ih, okrenula, rasturila njihovu uređenu formaciju u haos. „Veslajte, voline!“ zaurla Falkon, a onda reče Žuripariju, svom prevodiocu na jezik Manaosa: „Zapovedi im da zaveslaju, istog trena.“ Prevodilac nastavi da ćuti, vesla ostaše nepomična. Falkon udari po leđima roba koji je ključao odmah ispred njega. Čovek otrpe udarac neosetljivo kao stoletno šumsko stablo. Kvin i njegova posada brzo su veslali prema plutajućim kanuima. On se približi Falkonu, koji je psovao i bogoradio. „Izvinjavam se, prijatelju, ali dalje od ovoga nećete putovati sa mnom.“ „Šta ste to učinili? Kakva je ovo besmislica? Neka bedna jezuitska zavera.“ „Pre će biti ono basnoslovno jezuitsko zlato na koje ste aludirali, doktore. Društvo se nikada nije plašilo moći bogatstva, za razliku od nekih drugih. Ali vi nećete dalje sa mnom, doktore Falkon. Pred nama je Arkipelago des Anaviljanjas i Manoel mi veli da je to lavirint neprestano promenljivih peščanih sprudova i

166 laguna koji se ne da kartografisati. Naložio sam vašoj posadi da se ulogori na jednom ostrvu za sledećih pet dana. Za to vreme ću toliko odmaći od vaše ekspedicije da me nikada nećete pronaći. Prijatelju, za vas nije bezbedno da idete sa mnom, a pravo da vam kažem, moja me misija može navesti na postupke kojima ne bih želeo da prisustvuje niko izvan mog Reda. Isto tako nije bilo bezbedno, čak ni za vas, da ostanete u Sao Žoze Tarumasu. Ali na Anaviljanjasu, niko vas nikada neće pronaći.“ Kvin podiže Francuzov mač sa dna piroge i pokaza mu ga. „Ovo je vaše oružje, a ne moje; i ako ga nemam uz sebe, milošću Naše Gospe neću ni doći u iskušenje da ga upotrebim.“ On baci mač, a Falkon ga lako uhvati obema rukama. Kanui se zaljuljaše na mirnoj vodi, pribijeni jedni uz druge u tamnoj struji. „Raspravljanje bi bilo zaludno, prijatelju dragi, spram jezuitskog autoriteta i jezuitskog zlata.“ Kvin klimnu glavom svom indioskom krmanošu; vesla uroniše, piroga se odmaknu dalje od bespomoćnog Falkona. „Moram priznati još jedan zločin koji sam prema vama počinio, doktore, premda je to, kad sam vam već vratio mač, po svojoj prirodi više obična trampa. Vaš uređaj, vaša Upravljačka mašina; u ovoj zemlji ona bi postala sredstvo za najgnusnije podjarmljivanje ljudi koje se zamisliti dâ. Oprotite mi; izvukao sam je iz vašeg prtljaga, zajedno s nacrtima. Ta stvar služi zlu.“ „Kvine, Kvine!“ viknu Falkon. „Moja mašina, moja Upravljačka mašina, šta ste s njom uradili, izdajnički crnoriscu?“ „Potražite me oko ušća Rio Branka“, doviknu mu Kvin, a reka nastavi da ih sve više udaljava jednog od drugog sve dok se piroga, bedno mala i krhka spram zelenog zida varzeje, ne izgubi u uskim, blatom zagušenim kanalima. Tek kada ga je prenuo iznenadni lepet uzletelih ptica, tihi udar riba u skoku ili sunce blistavo u dijamantu vodene kapi na vršku vesla, otac Luis Kvin je došao sebi iz zanosa i ustanovio da je proveo sate i sate u sanjarenju o reci. Prestao je da broji dane posle odlaska sa Anaviljanjasa; jutra su se smenjivala kao biserje na lančiću, u praskozorje bi se oglasio veliki šumski hor, potom bi se čamac otisnuo u vodu prekrivenu izmaglicom i usledili bi zamasi veslima koji jedu vreme; jednostavni sakrament fizičkog rada. Bez potrebe, bez želje za razgovorom. Nikada u svim discilinama i vežbama Kvinu nije bilo tako lako da se potpuno preda svemu oko

167 sebe. Tromom uklizavanju žakarea u vodu; iznenadnom begu kapibara pred pirogom u močvarnom furou između rečnih petlji, s njuškama i ušima iznad površine; tromom preletu tukana nad kanalom, goluždravcu neobičnog kljuna za kojim hita poharana mati. Jednom – je li to samo zamišljao, je li to zaista ugledao? – širokim i gordim očima usamljenog jaguara koji je oprezno čučao kraj solila. Njihovi beslovesni, životinjski postupci bili su jedno s automatskom poslušnošću njegovih mišića prionulih na veslo. Kroz fizički rad se čovek jedino može istinski potčiniti. Dalje i dalje i dalje. Koliko se Kvinov duh otiskivao napolje, u fizički svet, toliko je često bio i bacan natrag. Sećanja su se preplitala sa stvarnošću. Luis Kvin nije klečao u koritu piroge, krhke zguljene drvene kore, već je stajao kraj kružne ograde uzdignute palube galije iz Porta koja je hitala prema Španskim vratima Golveja pod prolećnim nebom punim brzih oblaka sivog dna, bremenitih pljuskom. Njegov prvi povratak još od detinjstva, posle petnaest godina; mislio je da će se jedva prisetiti starog jezika, ali kada ga je kapetan Svini poveo iz skladišta lučkim trgovcima i krčmi, te kada su ga ljudi tamo pozdravili kao rođaka koji se otisnuo preko mora, on je pronašao i gramatiku i idiome, reči i blagoslovi pronašli su svoje mesto kao grede u kući. Sin Šejmusa Og Kvina; baš je izrastao u kršnog i zgodnog momka, sjajno je bilo videti jednog Kvina ponovo s njegovim narodom, u njegovom starom kraju. Ponovo, prisećanje: velika dvorana na spratu kaze u Portu; tutor Pederneiras ga vodi za ruku iz učionice na poslednjem spratu u tu veliku, svetlom obasjanu dvoranu punu alegorija bogatstva i moći koja vlada trgovcima i navigatorima Porta. Dok je on gledao bučnu ulicu kroz prozor ispod kolonada, Pederneiras je otvorio dugačku kutiju umotanu u šagrinsku kožu. U kutiji, ispod čoje, sečiva. „Hajde, uzmi jedno, opipaj ga, pokloni mu se.“ Šaka Luisa Kvina obavila se oko balčaka i uzbuđenje mu je jurnulo uz ruku, vatra mu se razgorela u stomaku i osetio je stvrdnjavanje i pritisak čiju je prirodu sada prepoznavao kao seksualnu, osećaj koji je i posle dvadeset godina, dok kleči u molitvi, i dalje umeo fizički da ga uzbudi. „Vidim da ne moram da vas naročito podstičem, senjor Luise“, rekao je tada Pederneiras, primetivši starmalu gordost u čakširama svog učenika. „A sad, u gard.“ Ponovo mu je sjajni metal u šaci, spljošteno srebro stamenog vrča, slomljenog uzastopnim udarcima po ljudskoj glavi. Gospodar mi je zapovedio da vas više ne

168 služim. Telo mu je još pamtilo tu duboku, ushićujuću radost. Luis Kvin je discipline svoje vežbe usmerio na istiskivanje raskošnog sećanja na taj greh. Pripremna molitva: zatraži od Hrista milostivog da sve namere, postupci i dela budu okrenuti njegovoj veličanstvenoj slavi. Prva tačka: greh anđela. Goli su bili, i nedužni, obitavali su u raju izobilja i blagosti, a opet ih je Neprijatelj iskvario u njihovim šumama i na velikim rekama. Probali su ljudsko meso, a onda uživali u mesu svojih protivnika, i mi smo ih osudili kao neznabošce, životinje, bez duše ili duha, prikladne samo za ropstvo. I učinivši to, osudili smo sebe same. Druga tačka: greh starog Adama. Kvinovo sećanje okrenulo se od izlupane metalne školjke u njegovoj šaci razbijenoj glavi na podu. Ponovo je čuo podvriskivanje i zavijanje prijatelja kojisu mu klicali kroz vatru pohote i pića. Treća tačka: greh duše osuđene zbog smrtnog poroka. Otac Dijego Gonsalves, šta znaš o njemu? Krmanoš Manoel, marljivi oltarski pomoćnik, nije se usudio da kaže ništa protiv Crkve, ali njegova pogrbljena ramena i pognuta glava, kao da se šćućurio pred ogromnim Rio Negrom, ukazivali su Luisu Kvinu na staru stravu. Zemba, oslobođeni rob koji se posle svoje emancipacije u Belemu probijao uzvodno zbog glasina o Eldoradu u neizmernoj divljini iza Sao Žoze Tarumasa, o zemlji budućnosti gde se na istoriju može zaboraviti: Božji grad, rekao je on. Tamo se gradi nebesko carstvo. Luis Kvin je ispitivao ta tri greha u svojoj kontemplaciji i uvideo da se oni ne mogu odvojiti od gordosti kraljeva, gordosti duha, gordosti moći. Sada shvatam zbog čega si poslao mene, oče Džejmse. Dovrši meditaciju Očenašem. Ali dok su se te ugodne reči obrazovale u njegovoj glavi, reka je oko njega eksplodirala, istrgnuvši ga iz kontemplacije: botosi, na desetine njih, probadali su vodu oko piroge, vijugali po površini da udahnu vazduha, a poneki se u potpunosti oslobađao sopstvenog elementa u ekstazi skoka. Kvinovo srce poskočilo je u čuđenju i radosti; i potom, dok je pratio letećeg, izvijenog botoa do zenita njegovog luka, u strahopoštovanju koje ga je ostavilo bez reći. Anđeli su se kretali preko varzeje, koračali po šumskom baldahinu, a stopala su im dodirivala vrhove drveća. Anđeli boje karmina i zlata, Madona plava i srebrna, anđeli s harfama i psalterionima, dobošima i marakama, mačevima i dvostruko izvijenim ratnim lukovima: nebeska vojska. Ne idemo na ljude već na kneževine i sile. Piroga izbi iz uske utrobe furoa natrag u glavni kanal i Kvin se i protiv svoje volje osovi na noge, u čudu. Od obale do obale, kanal se crneo od kanua; ljudi nasađeni na krme upravljali su svojim poskakujućim drvenim ljušturama napred,

169 sa ženama i decom u koritu. Posadu nekih kanua u potpunosti su činila iscerena deca mokra od pene. U središtu velike flote uzdizalo se ono što je u Kvinu izazvalo strahopoštovanje. Rekom je plovila bazilika. Crkvena lađa, oltar, apside, potporni stubovi i prozorski spratovi; u svakom detalju je to bila crkva, od kupole s drvenom šindrom pa do raspeća između dva tornja. Svaki pedalj bazilike bio je prekriven izrezbarenim, obojenim reljefima iz jevanđelja i katehizama, svecima mučenicima i pognutim anđelima; iluminacija je hvatala vatru zapadnog svetla blistavo poput kružnih vitražnih prozora. Svaka krovna drvena letva bila je oslikana cvetom. Na ograđenom balkonu iznad predvorja stajale su ljudske prilike, sitne kao insekti. Insekti su bili slika koje se dočepao Kvinov zaneseni um; velika crkva kao da je koračala po vodi na hiljadu vretenastih nogu. Drugi, smireniji pogled otkrivao je tamo šumu veslača koji su potiskivali ogromno zdanje kanalom. Bazilika se nije kretala samo zahvaljujući snazi ljudskih mišića; ukrasni završni delovi potpornih zidnih stubova bili su produženi u katarke sa kojih su visila jedra od platna i upletenog lišća palmi; na dva tornja bile su motke, podupirači i barjaci. Na jednoj zastavi bila je naslikana Naša Gospa s detetom, na drugoj neka žena koja je stajala na jednoj nozi, tela obavijenog šumskim lijanama i cvećem. Gola crvena tela istačkana crnim sokom ženipapa rojila su se po palamarima i vezovima. Tada Luis Kvin obrati pažnju na vrhove jarbola. Svaki jarbol nosio je titanski izrezbareni kip anđela: fanfara, harfa, mač sa sečivom u obliku romba, štit i kastanjete. Imali su lica ljudi iz kanua; crnokosi anđeli Rio Negra visokih jagodica, uskih očiju. Sad se iz bazilike oglasiše zvona. Prilike na balkonu dadoše se u iznenadni pokret i jedan veliki kanu izbi iza niza motki za privezivanje na pramčanom delu crkve-lađe. Kvin pročita natpis iznad glavnog portala, premda je već znao šta tamo mora pisati: Ad maioram Dei Gloriam.

170 NAŠA GOSPA OD POPLAVLJENE PRAŠUME 6-8. JUN 2006. Srebrna kiša probudila je Marselinu Hofman. Lice i kosa bili su joj orošeni; njena vreća za spavanje presijavala se pod sumaglicom sitnih kapljica nalik na lutku nekog izuzetno velikog noćnog leptira. Tavanica od mekog, iscepkanog oblaka jurcala joj je iznad lica, naizgled dovoljno niska da je lizne. Moroi su bili naglo amputirani i vrhovi su im bili nevidljivi u izmaglici. Marselina je posmatrala kako se siva struja cepa oko kičmi i nabora antena i tanjira na vrhovima viših stambenih tornjeva. Ona isturi jezik, za probu, ne za poljubac, i pusti da se na njemu natalože tople kišne kapi. Zvuci ulice bili su utišani, osujećeni; gume automobila šljiskale su po vlažnom, masnom asfaltu. Galebovi su jecali, lebdeći vidljivi i nevidljivi u sumaglici; kišom natopljena Kopakabana ležala je pod njihovim žutim lakomim očima. Promukli meteorološki proroci. Marselina uzdrhta u svojoj vreći; zov galebova oduvekju je uznemiravao; glas mora koje je poziva preko svog horizonta: u nove svetove, nove izazove. Stan je dole bio leden i napušten. Nameštaj je bio hladan na dodir, vlažan i nepoznat; odeća u plakarima pripadala je nekoj ranijoj, odbegloj stanarki. Stan se vratio svom prirodnom mirisu, tim upadljivim feromonima mesta koji su Marselinu tresnuli gotovo fizičkom silom istog trena kada je agent otvorio vrata,

171 feromonima koje je tako mukotrpno proterivala mirisnim svećama, gorionicima sa uljem, kafom i makonjom, samo da se došunjaju natrag, ispod vrata i kroz otvore klima-uređaja kad god ona ode odatle na duže od nekoliko dana. Marselina je skuvala kafu i osetila kako je kuhinja posmatra. Hodala je na prstima u sopstvenom domu. Njen mobilni, koji se punio na radnoj površini, svetlucao je. Poruka. Primljena u 2.23. Broj joj je bio poznat, ali nije prizvao u njoj ni ime ni lice. Bip. Muški glas zaurla na nju. Marselina umalo ne baci telefon dalje od sebe. Ostao je da se obrće na goloj, gotovo hirurški čistoj radnoj površini, uz blebetanje glasa. Marselina uze telefon. Raimundo Soares, besan, bešnji nego što je ona mislila da je moguće za Poslednjeg Pravog Karioku. Ona prekinu poruku i odmah pozva njegov broj. Prepoznao je njenu identifikaciju. Sedam sati ga nije smekšalo; bio je besan toliko da nije mogao čak ni da joj kaže alo dobro jutro kako ste. „Čekajte čekajte čekajte čekajte. Razumem da ste ljuti na mene, ali zbog čega se to ljutite?“ „Kako to mislite? Nemojte se više igrati svojih glupih igara sa mnom. Proklete žene, sve ste iste, samo igre i trikovi, o da.“ „Čekajte čekajte čekajte čekajte.“ Koliko je puta rekla te reči samo u poslednjih sedam dana? „Recimo da ne znam baš ništa, pa počnimo od početka.“ Nikada nije mogla da čuje te reči a da se ne seti majčinog potpurija hitova iz filma Moje pesme, moji snovi, u stilu sambe. Za boga miloga; bila je to subota za feižoadu: feižoada i orgulje, radosna Blagovest blažene Iraseme. Ali zaista je čudesno kako um poseže za smešnim i neprikladnim u mraku i panici. „O ne, neću da nasedam na to; znam ja kako vi sa realiti televizije radite. Taj imejl; sve je to samo vic na moj račun, zar ne? Verovatno me upravo snima neka kamera; sigurno imate jednu i u mom klozetu, da me gledate kako se češem“ „Gospodine Soares, o kakvom vi to imejlu pričate?“ „Nemojte vi meni ‘gospodine’, da se niste usudili samo. Čuo sam ja za takve stvari; ljudi pritisnu pogrešno dugme i imejl ode nekome kome nije trebalo da ode; e pa, video sam to i znam šta smerate. Možda ste napravili od mene budalu, ali nećete napraviti budale od ljudi iz Rija, o ne.“

172 „Šta je bilo u tom imejlu?“ „Znate, možda umete da zvučite sasvim nedužno, možda i ne znate, možda je posredi slučaj. Ne biste mi valjda namerno poslali predlog za svoju emisiju o Moasiru Barbozi?“ Domaći miris kuhinje skoli Marselinu, zagušljiv, izazivajući vrtoglavicu. Tu nije bilo pomoći rečima. Uradila je to. Slagala je, izdala, radosno spletkarila kako bi jednog starca poslala na stub srama ne bi li potpomogla svojoj karijeri. Naša Gospa od Produkcijskih Vrednosti skrenula je pogled sa nje. Ali tu je još bilo misterije. „Ja nisam poslala taj imejl.“ „Znate šta, devojko mala, ja nisam neki tamo srebrni letač, ali čak i ja umem da prepoznam povratnu imejl adresu. Jebô te, mislite da ste tako pametni, a mi smo svi matori i glupi pa možete da se sprdate s nama. Pa, poznajem ja još neke ljude u ovom gradu, znate? Neće se završiti na ovome, ma nema šanse. Zato se lepo jebite, zajedno sa svim svojim jebenim saradnicima sa televizije; ne bih vodio tu vašu emisiju ni za milion reisa.“ „Gospodine Soares, gospodine Soares, važna stvar, kada sam to...“ Mrtva linija. „Kada sam ja to poslala taj imejl?“ Nikada nije ni trebalo da vodite tu emisiju, besnela je Marselina nemo na mrtav mobilni. Znala je da je to bedan mali porok, ta potreba da njena bude poslednja i kada neprijatelj nema mogućnosti da joj odgovori. Ma ni da ste poslednji jebeni karioka na celoj planeti. Ali bilo je to loše, gore nego ikada pre. Hriste Hriste, Hriste Rija, Hriste sa Grbave planine ruku raširenih pred morem, Hriste u magli; pomozi mi sada. Marselina baci pogled na sat na mikrotalasnoj rerni, koji je neprekidno žurio osam minuta. Imala je taman toliko vremena da ode u kancelariju, a zatim kod majke. Robson nije radio subotom i njegov zamenik, nervozan ali predusretljiv, za javnost otvoreni homoseksualac s nadimkom Lampijao, bio je nov za pultom i zatražio je od Marseline ličnu kartu. Nije ga pregrizla napola. Zatrebaće joj kasnije. Rominjanje je preraslo u snažnu kišu; potoci vode pretvorili su Staklenu menažeriju u neobičnu tehno džunglu. Folder s poslanim stavkama na njenoj radnoj stanici potvrdio je: ponuda za Barbozu: Suđenje veka otišla je na adresu . [email protected] u 23.32 petog avgusta. U vreme kada su članovi njene

173 alternativne porodice jedan po jedan propuštali da je uteše. S propisnim lozinkama, logovanjem i svim tim. Marselina je otišla na bezbednosnu stranu i pokrenula promenu lozinke. Mrlje su nestajale jedna po jedna kako ih je brisala. Nova lozinka? Prsti joj zastaše nad tasterima na pola puta kroz meštrežinga. Ona te poznaje. Zna svaku misao svaku reakciju svaku pojedinost i dnevnički zapis u tvom životu. Zna da se baviš kapuerom. Zna broj tvojih cipela i haljine, zna ti plejliste, koliko flaša piva imaš u frižideru i kakve baterije koristiš u vibratoru. U sivilu potočića kiše Marselina obrgli samu sebe; oseti iznenadnu jezu. To je to, zar ne? Ti si program u programu, pilot za konačnu realiti TV emisiju: Kako izludeti Marselinu. U ovom trenutku kamere se okreću po nalozima iz neke tamne kontrolne sobe. Svi su uključeni u to: Selso i Sibel i Agneta, Ptica Crnoperka, čak i Adrijano. Nikada nisu ni hteli da snime tvoju seriju: pristao je u Vedri Petak samo zato što je to deo scenarija: pametna pametna komedija s tvorcem programa koji i ne sluti da učestvuje u sopstvenoj emisiji. Devojka u lovu na sebe. Lizandra. Ta krava. Ona bi to uradila. Ona bi uradila sve samo da bi napredovala. Upravo ti se smeje gore, na galeriji, sa nekoliko asistenata producenta i montažerom Leandrom. Sve to mora biti emisija. Svaka druga teorija je čisto ludilo. Marselina nasumice izvuče knjigu sa svoje police, otvori je na stranici 113, otkuca 113. reč u trepćućem polju. Zavet. Dobra reč. Reč na koju se teško može slučajno natrapati na Kanalu Kvatro. Subotar Lampijao je munjevito tekstovao palčevima za svojim pultom. „Možeš li da mi učiniš nešto?“ Njegove usne razdraženo napućene zbog toga što ga prekida u slanju poruke. „Pa, ne znam, mislim, šta ako se uvalim u nevolju ili tako nešto?“ „Znam ja neke ljude u produkciji.“ On zakoluta očima. „Kažite mi onda šta želite.“ „Jesi li prošle noći bio na dužnosti?“ On odmahnu glavom. „Moram da pogledam sigurnosne snimke.“ „Šta je to?“

174 „Ono što su snimile kamere.“ Pokazala ih je poput sestradese koja pokazuje gde su izlazi za slučaj opasnosti. „Sve to ide na hard disk od sto giga. Tamo iza.“ On je gledao u blagoj panici ispod pulta. „Sasvim je lako da se učita.“ „Ne bih smeo nikoga da pustim s ove strane pulta.“ „Treba mi za emisiju.“ „Morao bih da dobijem nešto napismeno o tome.“ „Daću ti to u ponedeljak.“ „Doneću vam.“ „Bilo bi jednostavnije...“ On je bio kraj crnog „La Si“ drajva. „Koliko vam treba?“ „Nekoliko sati. Recimo, od pola jedanaest do pola jedan.“ „Narezaću DVD.“ Radije bih to učitala u svoj džepnjak, spremala se Marselina dakaže. Naklonila se u znak pristanka. Nikada ne potcenjuj brazilsku nadarenost za birokratiju. Gledala je kako kiša i kabine žičare nestaju u oblacima oko vrha Glave šećera. Helikopter je zazujao iznad Dois Irmaosa. Čak ni zimska kiša nije mogla da ugasi žar nedavnih nemira. Bogata i vrela magma teče ispod naših divnih ulica i avenija; hodamo, trčimo, izvodimo psiće u šetnju po njenoj kori, šepurimo se i razmećemo kao da smo Njujork, Pariz ili London sve dok se skriveni poredak ne probije i žena koja ti čisti kuću, kuva ti hranu, čuva ti dete, muškarac koji te vozi u taksiju, isporučuje ti cveće, sređuje ti računar, najednom ne postane neprijatelj, a vatra ne poteče dole, u more. Tada ona pomisli: Šta ako helikopter udari u kabinu žičare? Eto trenutka za CNN. „Izvolite. Koja je emisija posredi?“ „Ne bih smela to da kažem, ali svi u njoj učestvujemo.“ Oblaci su bili niski i prilepljeni za Dois Irmaos i dugački greben Tižuke, tako da su pretvorili Leblon u činiju punu kula ponuđenu moru. Pustolovni momci u tukanski jarkom neoprenu prkosili su sivosivim talasima. U trku iz taksija do predvorja s liftovima, Marselina je ostala mokra do gole kože i sva uzdrhtala. Danas nije bilo kovitlaca glisandâ Kraljice Beiža-Flora. Vlaga je štetila elektronici.

175 Vozač taksija kupio je cveće i iznenađujuće dobru bocu francuskog vina. Vozači koji su imali ugovor s Kanalom Kvatro bili su većinom bolji asistenti producenata od onih koji su to radili u samoj TV kući. S bocom u jednoj ruci i cvećem – s ispisanom čestitkom – u drugoj, Marselina se vozila u kutiji obloženoj ogledalima i curila po podu od lažnog mermera. Pritisnula je zvonce pred vratima. Posle zvona usledila je fermata, suprotnost odjeka, tišina naglog svršetka razgovora koja se pre nasluti nego što se čuje. Na Kanalu Kvatro Marselina je stekla iskustvo sa suptilnim nijansama tog nečujnog škljocaja. Vrata je otvorila njena majka. „O, znači, rešila si da dođeš.“ Odmakla se kada je Marselina pokušala da je poljubi. Bili su nanizani u urednim redovima na svim raspoloživim sedištima u pretrpanoj dnevnoj sobi njene majke: Glorija i Irasema na sofi, bebe između njih, deca kraj njihovih nogu umazana karamelom iz poslastica sa stočića za kafu; muž broj jedan nasađen na rukonaslon fotelje, muž broj dva na plastičnoj stolici unesenoj sa balkona i uglavljenoj između podne lampe i orgulja. Visoka čaša s votkom stajala je na stočiću kraj stolice njene majke. Mehurići su se podizali kroz kockice leda, a štapić za mešanje s tukanom na kraju bio je oslonjen o ivicu čaše. Snažni miris dugo dinstanog mesa i pasulja ispunio je mali stan, uz blagu jetkost zeleniša i svežu primesu upravo iseckane pomorandže. Feižoada je za Marselinu oduvek predstavljala slavlje. Prozori su bili zamagljeni. „Šta je ovo, nekakva porota?“ našali se Marselina, ali vino koje je donela izgledalo joj je kao maska klovna Ronalda Mekdonalda na sahrani, a cveće kao sama smrt. „E, stvarno imaš petlju, moram da kažem“, reče Glorija. Marselina je čula kako majka zatvara vrata za njom. Feižoada je sada bila zagušljiva i mučna. Irasema gurnu čestitku preko stola. Bebe-blizanci u krznatim zekama nalik na čupave anđele uzdizale su se u nebo među kolibrima i pufnastim oblačićima. Čestitam: dvojke su! Marselina je otvori... Nadam se da ćeš pobaciti i ostati bez njih, a ako se to i ne desi, onda se nadam da će se roditi s Daunovim sindromom... Marselina naglo zatvori česitku. Soba se zavrte oko nje. Njena porodica najednom

176 kao da je istovremeno bila kosmološki daleko od nje i toliko blizu da može da im okusi skramu na zubima. „Morate znati da ja ovo nisam napisala.“ „Tvoj je rukopis.“ Glorija započe uvodnu reč optužbe. „Izgleda tako ali...“ „Ko još zna da Irasema čeka blizance?“ Glorijin muž Paulo ustade sa svog mesta. „Dođite, deco, da vidimo kako se krčka ručak.“ „Ja to nisam napisala, zbog čega bih uopšte to napisala?“ Glorija okrenu čestitku. „Ima napisano i pozadi.“ ...samozadovoljna s tvojom savršenom decom i savršenim mužem, a pojma nemaš da se on viđa s drugim ženama. Šta misliš, zašto četiri noći nedeljno odlazi u teretanu... Identični potezi. Identične petlje. Identične škrabotine. „Ja nisam to napisala!“ „Tiše“, prošišta Marselinina majka. „Dovoljno si toga već učinila, nemoj još i mališani da čuju.“ „Zbog čega bih uopšte poslala tako nešto?“ Bilo je to jedino pitanje koje je mogla da postavi, ali znala je i pre nego što je izgovorila te reči da je ono fatalno. „Zato što si zavidna. Zavidna si zato što imamo ono što ti nemaš.“ Glorija ju je gledala hladno i netremice, kao sestra sestru, pravo u oči. I da to nije uradila, Marselina bi možda i postupila pametno, možda bi se izvinila, okrenula i otišla. Ali to je sada bio izazov i Marselina nije mogla da ode a da njena ne bude poslednja. „Šta to vi pa imate zbog čega bih vam zavidela?“ „O, mislim da svi znamo odgovor na to.“ „Šta, onu divnu kuću, divna kola i divno članstvo u teretani, divno zdravstveno osiguranje i divne divne cene vrtića? Ja makar zaradim ono što imam.“ Marselina, prekini. Marselina, umukni. Ali ona to nikada nije mogla. „Ne, ne, nisam ja ta koja ovde pati od zavisti. Nisam ja ta koja još ne može da prihvati

177 činjenicu da nije bila omiljena kći. I to je oduvek bio tvoj problem. Ti si ta koja je zavidna; ja imam sopstveni život.“ „Da se nisi usudila, da se nisi usudila da probaš i okreneš ovo protiv mene, kao da sam ja za nešto kriva. Nisam ja poslala tu čestitku, i od toga te ništa ne može oprati.“ „E, pa nisam ni ja, ali neću čak ni pokušati da ti to objasnim pošto tebi niko živi ništa ne može da objasni, uvek si samo ti u pravu, sva cakana i slađana, i sve je baš savršeno.“ Zvuk glasova iz kuhinje, bas i pikolo, utihnuo je. Dobro čujete, deco. Tetka vam je čudovište. Ne očekujte nikakve poklone sve dok ne diplomirate. Platiću vam psihoterapiju. Irasema je bila u suzama. Muž Žoao-Karlos se pomerio sa svoje plastične stolice i klekao kraj nje, mazeći je po ručnom zglobu. Mirisna, slavljenička feižoada sada joj je bila gnusna: miris je bio jako sredstvo za utiskivanje sećanja i to je sada zauvek bilo promenjeno. Odlazi, Marselina, da ne zasečeš dublje nego što može zarasti. Ali ona se okrenula na vratima da izbljune: „Da li je iko od vas uopšte pomislio kako možda nešto nije u redu, kako možda tu ima još nečega pored vaše puke slepe pretpostavke da je to tako tipično za Marselinu, ma nije nego? Je li iko od vas makar na tren pomislio da nešto možda veoma, veoma nije u redu? Jebite se, ne trebate mi, niko od vas mi ne treba.“ Ona zalupi vratima što je bolje mogla preko previše elastičnog plastičnog otirača. Vrata lifta zatvoriše se u dvodimenzionalnu traku u kojoj je njena majka naglo otvorila vrata dozivajući je: „Marselina! Marselina!“ Onda se traka pretvorila u liniju, u muk. Vetar se stuštio sa brdâ i nosio je niske, plačne oblake, razvejavao vrhove sivih talasa. Galebovi su lebdeli iznad domašaja pene, raširenih plovnih kožica, kriveći krila za dah amo, za perce onamo kako bi ostali nad talasima. Zgodni momci u slatkim gumenim kostimima izležavali su se na pesku i čekali da se nebo razvedri. Na crno-belim šarama pločnika Avenide Delfim Moreira, Marselina shvati da još steže svoje iskislo cveće u pesnici. Ona izvuče jednu orhideju iz celofana i dobaci je mladim surferima. Oni se nasmejaše i mahnuše. Gađala je cvetovima pesak Leblona, rošav od kiše, sve dok nije ostala bez ijednog. Dolaze talasi. Ta buka joj se vratila u glavu, zvižduk smaka sveta; suze isceđene iz šupljina u njenoj lobanji.

178 Rekla si to rekla si to rekla si to. Ali nisam to bila ja, nisam to bila ja. Onda, šta je bilo posredi? Televizijska realiti emisija? Ni u svom najsurovijem raspoloženju, ni u najvećoj očajničkoj želji da šokira, Marselina ne bi napravila nešto poput te čestitke. Porodica, u porodicu nikad ne diraš. Ali zar nisi to uradila u Prljavim svinjama? Prijateljstva su se raskidala, majke i kćerke rastavljale, porodice međusobno zaratile? Na mostu iznad kanala iz kog se laguna izlivala u okean, gde se završavao Leblon i gde je počinjala Ipanema, zubima je skinula plastični pečat sa boce vina, izbila pampur palcem i nategla uvozni francuski margo od sto reala. Biciklisti i roleraši u mokrom spandeksu zurili su dok su zujali kraj nje, a točkovi su im dizali uske mlazeve kišnice. Zijajte u mene, zijajte koliko god hoćete. Do Arpadura je sabila celu flašu i praznu je bacila u luku u vazduh, da se razbije među brzim hodačima. Marselina odlepi mokru kosu s lica da se zapilji u lica koja su zurila u nju. „Pa? Pa?“ Na kratko zavijanje sirena Marselina se sruši na guzicu i jeknu. Ostade da sedi i zija u policijska patrolna kola kao da su ispala iz tašne nekog anđela. Jedna policajka joj pomože da ustane. Kiša se rasipala s vrha šapke na Marselinino uvis okrenuto lice. „Nogavice su vam uvučene u čizme“, reče Marselina. „Hodite sad. Koliko ste uzeli?“ „Samo vina, gospođice patroldžijko, samo vina.“ „Treba da se stidite, i to na javnom mestu. Hodite sad.“ „Ja sam korda vermelja, znate“, reče Marselina. „Mogli biste zbog mene da izgledate veoma veoma glupavo.“ Ali policajkin stisak na Marselininom laktu bio je neumoljiv. Ona je upravi prema kolima. Njen partner, mulatinjo širokog lica, tresao se od smeha. „Drago mi je što ti misliš da je ovo smešno“, reče Marselina dok ju je policajka terala da se smesti na sedište. „O, nakvasila sam vam tapacirung.“ Ona pokuša da rukavom obriše kapi. „Kuda me vodite?“ „Kući.“ Marselina dograbi policajku za bluzu.

179 „Ne, ne vodite me tamo, ne smem tamo, tamo je ona.“ Policajka brzo i odlučno otvori Marselinine pesnice. „Pa, niste u stanju da ostanete na ulici. Da li biste radije da vas privedem?“ „Heitor“, reče Marselina. „Vodite me Heitoru. Heitooooree!“ Strpljivo je zahvaljivao policajcima, koji su osećali iskreno strahopoštovanje zbog toga što su u prisustvu jedne slavne ličnosti sa televizije i oduševljenje zbog mogućnosti širenja unosnih glasina. Marselina je sedela na najvišem stepeniku terase, priljubljene uz moro koji se uzdizao strmo iza Heitorove stambene zgrade što se u kaskadi spuštala oko nje. „Ovo će do ponedeljka da bude na celom Kvemu“, reče Heitor. Diskretni egzibicionizam žene koja u seksi vešu paradira pred objektivima s druge strane lagune bio je jedno; ista ta žena pijana i kreštava na njegovom zadnjem stepeništu bila je nešto sasvim drugo. „Zaboga. Hoćeš li više ući? Kola mi stižu za pet minuta i moram da se presvučem, ovo odelo je upropašćeno.“ „E, suze ronim zbog tvog odeka“, viknu Marselina u Heitorova pokisla ramena dok je on prolazio kroz klizna vrata i ulazio u svoju spavaću sobu. „Jebô te, s mojim životom je gotovo, ali nema veze.“ Heitor joj dobaci peškir. Ona ga obavi oko glave kao Karmen Miranda ali se osovi na noge, oprezno oprezno gazeći šljokičastim salonkama po opasnom vodopadu stepenica, i utetura se u spavaću sobu. Heitor je stajao u šortsu i čarapama, vezujući svilenu kravatu koju mu je Marselina kupila u Njujorku. Ona je stajala i kapala po tepihu. „Misliš li da je ovo kao aše, da moć može da se ovaploti i preuzme različita obličja?“ Heitor navuče pantalone i proveri da li su mu dovoljno dobro ispeglane. „O čemu to pričaš?“ Marselina se nekako iskobeljala iz cipela dok je on nazuvao svoje pomoću kašike od kornjačinog oklopa. Usledile su njene farmerke kapri-kroja; pala je unatraške na krevet dok je pokušavala da ispetlja noge iz njih. „Kao kad neka izuzetno snažna osećanja, stres ili prevelika žudnja za nečim mogu da izbiju iz tebe, prikupe se i poprime sopstveni život i telo“, reče ona. „Kao

180 meštri umbande koji su navodno bili u stanju da otkinu deo svoje duše i daju mu oblik psa ili majmuna.“ Marselina podiže ruke i skliznu s kreveta iz svog nakvašenog topića na bretele. Za njim je usledio brus. Heitor se zagledao u njene male grudi čvrstih bradavica u visokom ogledalu. Onda je trzajem ramena obukao sako. „To je legenda. Magija. Praznoverje. Živimo u naučnom, entropijskom univerzumu.“ „Ali šta ako šta ako šta ako...“ reče Marselina u svojoj tangi. Interkom zazuja. Taksi. Heitor je poljubi, pređe kružnim pokretom palčevima preko njenih bradavica. Marselina se stisnu uz njega, pokuša da mu uvali jezik. Heitor je nežno pritisnu natrag na krevet. „Vidimo se ovde kasnije. I probaj da piješ što više vode.“ „Heitore!“ Kiša koja je lila po betonskom vrtu tesnom kao mrtvački sanduk sada je bila umrljana zemljanožutom bojom odronjenog tla. Marselina je sedela pod prekrivačem, kolena privučenih uz bradu, i gledala kako se moro sliva između saksija s biljkama i niz stepenice, drhteći od užasa. Nije nikako mogla da zaspi. Pošla je bosonoga po Heitorovom drvenom podu u potragu za vodom. Marselina se polako nagnula i ogolila dupe pred teleskopima s druge strane lagune. Obrišite sočiva, devojke i dečaci. Pljesnula se po guzici. Ali i dalje je želela da joj rođena sestra pobaci blizance još dok su u materici. Marselina uključi plazma ekran. Buka, brbljanje, blebetanje unutar lobanje. Pomogne ti da prestaneš da razmišljaš o sebi. A bio je tu i Heitor i kamera sa daljinskim upravljanjem približavala mu se za krupni plan dok je išla grafika špice. Večerašnji naslovi. Zapaljena kola, policijski helikopteri, leševi u bermudama. Zidovi oko favela narasli za još jedan sloj cigala. Lula uzdrman novim optužbama za korupciju.31 Brazil, država budućnosti. Tada Marselina vide kako Heitor prelazi očima preko sledeće rečenice na idiotu i oči mu se šire. Heitor nikada to nije radio. Heitor je bio pripadnik stare škole javnog servisa i služenja Vrelu Istine u džungli demografske grupe od osamnaest do trideset četiri i bučne oštrine. Heitor je bio 31 Luiz Inácio Lula da Silva – predsednik Brazila (2003 – ); prim. prev.

181 profesionalac sve do imalina na svojim cipelama. Njena pažnja sada je potpuno bila prikovana za ekran. „I Kanal Kvatro se našao u vestima zbog navoda novinara Raimunda Soaresa koji će biti objavljeni sutra u Žornalu de Kopakabana, o tome da je ova stanica trebalo da snimi televizijski program o Marakanasu. On tvrdi da je dobio poverljivu imejl poruku od jednog producenta s Kanala Kvatro o tome da je cilj tog zabavnog programa da pronađe osamdesetpetogodišnjeg Moasira Barbozu, koga mnogi smatraju glavnim krivcem za Marakanaso, i javno ga ponizi u realiti emisiji s tobožnjim suđenjem.“ Video-insert sa Raimundom Soaresom u surferskoj majici i šortsu na kišnom Flamengo Biču, i njegovim bratstvom koje klima glavama iza njega dok daje izjave. Ciničnost. Laganje. Ponižavanje jednog starca. Tada Marselina više nije mogla da čuje ništa zato što je zvuk u njenim očima glavi ušima istisnuo čitav svet. Sve se svršilo. Naša Gospa od Produkcionih Vrednosti ostavila ju je na cedilu. Ona uperi daljinac i odasla Heitora u mrak. Sada su otkucaji njenog srca bili najglasniji u sobi. „Ko si ti?“ viknu Marselina. „Zbog čega mi ovo radiš? Šta sam to učinila?“ Ona pobeže u spavaću sobu, isprazni tašnu na krevet. Tu je, tu je, u providnom plastičnom omotu. Ona zavuče DVD sa strane u Heitorov plazma ekran. Prst joj zastade iznad dugmeta za reprodukciju. Morala je da zna. Morala je da vidi. Marselina premota osoblje Kanala Kvatro koje je odlazilo kući, uz klimoglav i nemu reč Lampijau. Ode Leandro. Nekoliko brzo pregledanih minuta s Lampijaom koji tupo zuri u treperavi televizor. Kako se samo malo pomerao. Tada Marselina vide kako se na rubu kadra okreću vrata. Unutra uđe ljudska prilika u tamnoj odeći. Marselinini prsti nespretno poleteše po kontrolama u pokušaju da pronađu usporenu reprodukciju. Natrag. Natrag. Drajv zacvile. Prilika ponovo uđe. Neka žena. Žena koja pritrčava kadar po kadar u dobrom kostimu – tamnosivom. Žena, niska, s bujnom prirodno kovrdžavom, zdravom plavom kosom. Loira. Lampijao podiže pogled sa svog TV-a i osmehnu se. Kadar po kadar, žena se okrenu da pogleda u kameru.

182 Marselina pritisnu pauzu. Jedini sneg za koji je Rio ikada znao pojavi se na ekranu. Bilo je to njeno lice. Gledala je u sopstveno lice. 28-29. JANUAR 2033. Posle ponoći aše najjače teče kroz Igrežu Sestrinstva Boa Morte. Taksiji i minibusi dovoze vernike iz svih severnih predgrađa: kada se sveci umore, zidovi među svetovima oslabe i vreme je da se čovek odvaži na najmoćnija dela. Edson dobaci novčić sv. Martinu, hrišćanskom aspektu Ešua, Gospodara Raskršća, Prevaranta i Potrčka za oriše, zaštitnika svih malandrosa. Sestre Dobre Smrti orbitirale su oko Edsonovog života kao dobre kume-vile. Njegova majka sa severoistoka dala je Sestrinstvu dvekćerke, Hortensu i Marizetu, u zamenu za uspeh njenih sinova u surovoj, nepopustljivoj Sampi. Ali donja Hortense volela je piratski radio, ples i momke s brzim kolima, pa ju je madre oslobodila preuzetih zaveta (uistinu, nema tog Boga koji smatra zavet jedne četrnaestogodišnjakinje obavezujućim). Tija Marizeta je pronašla spokoj i svrhu u disciplini postkatoličke kaluđerice i ostala tamo, da dvadeset pet godina zatim donosi Dostojanstveni Ukop i nezvanični socijalni rad u baira i favele severnog Sao Paula. Za razliku od njihove matične crkve u Baiiji, paulistanske kćeri nisu praktikovale osamljivanje: njihove baijana krinoline i turbani bili su čest i dobrodošao prizor na ulicama dok su lečile, proricale budućnost i sakupljale reise u korpe. Dvaput godišnje, na Gospindane, Tija Marizeta bi pozvala sestru i sestriće, pa bi se čitav bairo smestio na verandi donje Hortense s raznoraznim sitnim ali dosadnim boljkama.

183 „Zna li tvoja mati da si ovde?“ pita Tija Marizeta dok isteruje iz gostinske sobe abije-homiće („ponovo smo postale ikone, nek nam je Majka u pomoći“). Ona razmesti palmino lišće i svete kolače radi zaštite po prozorskim pragovima i nadvratnicima. „Zna. Ne sme doći da me potraži. Nemoj joj to dozvoliti. Treba mi novac. A možda ću morati neko vreme ovde da ostanem.“ „Dobrodošao si koliko god da ti treba. Ali ja moram obavljati svoju službu. I Edsone, upamti, ovo je Božja kuća.“ Tada se začuju bubnjevi toliko glasno da ih on oseti u utrobi, ali oni su mu uteha; oseća kako klizi i tone u njihov ritam. Kada mu preplašena upućenica ubaci poslužavnik s pasuljem, pirinčem i dve koka-kole kroz prorez u vratima, on već kunja, iscrpljen. Sestre su ga uvek spašavale. Kad mu je bilo dvanaest godina, dobio je neispravan antibiotik koji je izazvao jaku alergijsku reakciju, tako da su mu usta, jezik i usne bili prekriveni beličastim čirevima, a on je dobio fras od temperature i halucinirao je da mu neko neprekidno gura u usta loptu istovremeno dovoljno malu da se njome uguši i dovoljno veliku da mu razvali vilice. Lekar je prevrnuo očima i odmahnuo glavom. Biologija će odraditi svoje. Njegova braća odvezla su ga u zadnjem delu hiluksa Sestrama, umotanog u čaršave mokre od znoja. Tija Marizeta smestila ga je u sobu jedne akolitkinje, okupala ga mirisnom i lekovitim biljem zasićenom vodom, namazala ga slatkim uljima, rasula molitve i posvećenu farofu preko njega. Tri dana je mahnitao na granici između života i smrti. Čirevi su mu se širili niz grlo. Ako mu dođu do krajnika, on će umreti. Zaustavili su se u podnožju njegove resice. Aše. Kroz sve to, sećanje na bubnjeve i tapšanje rukama, trupkanje i zveckanje zvoncima Sestara dok su se one obrtale u plesovima ekstaze; klicanje, suze i hvale Našoj Gospi, Našoj Dičnoj Gospi. Dole, u bubnjeve. Plač. Tih i isprekidan, na samom kraju suza, više brektaj nego jecaj. Edson sklizne sa tankog dušeka od puhina. Zvuk dopire iz kamarinje, najskrivenijeg, najsvetijeg svetilišta, u srcu aše. Fija sedi nasred poda, podvijenih nogu, isprepletanih prstiju. Oko nje kipovi svetaca na svojim motkama naslonjeni su na zid, i svaki je ofarban u svoju sakramentalnu boju.

184 „Hej. Ja sam to. Znaš, zapravo ne bismo smeli da budemo ovde. Ovo mesto namenjeno je samo Sestrama i starijim upućenicama.“ Fiji dugo treba da se kroz brektaje oglasi rečima. Edsonu je hladno i on drhti posle sna; noćna energija ga je napustila. Mogao bi da zagrli Fiju; njegova uteha, njena toplota. Ali to nije ona. „Jesi li sanjao nekada da si kod kuće i poznaješ sve i svakoga, ali oni ne poznaju tebe, nikada te nisu ni poznavali, i koliko god da se trudiš i pričaš im, nikada te neće ni upoznati?“ „Svi to sanjaju.“ „Ali ti mene poznaješ, a ja te nikad u životu videla nisam. Kažeš da si Edson Žezus...“ „Oliveira de Freitas.“ „Mislim da ovo moram sada da znam. Ko sam bila ja?“ I tako, među zaogrnutim svecima, Edson joj ispriča o njenom ocu i njegovim nju-ejdž kolumnama, ergeli računarskih botova i majci sa urbanom farmom, te o njenom bratu koji je preko pola sveta i troši svoju godinu pauze jureći talase i devojke koje se motaju sa surferima... „Izvini, šta reče?“ „Joši, tvoj brat. Imaš valjda brata tamo odakle si došla?“ „Naravno da imam, ali on je na prvoj godini Bogoslovije u Sao Paulu.“ Edson zapanjeno trepne. Fija upita: „Edsone, kakva sam bila?“ „Takva. Ne takva. Ona je volela tašne, odeću, ženske stvarčice. Cipele. Poslednjeg dana kada sam je video, otišla je u jednu radnju da odštampa cipele.“ On vidi đonove, s logotipima koji poskakuju pred njim dok bolničari hitne pomoći ubacuju nosila u ambulantna kola. „Da odštampa cipele?“ Edson joj objasni tehnologiju onako kako je sam razume. Kad se Fija usredsredi, nagne glavu u stranu. Edson nikada nije video da je prava Fija to uradila. Zbog toga ova Fija izgleda još manje istinito, kao mrtva lutka.

185 „Nikada se nije popela pozadi na moj motor. Uvek je išla taksijem. Nije volela da se prlja, i čak i dok smo se motali gore po Todos os Santos, bila je besprekorno čista, uvek besprekorno čista. Imala je veoma mnogo drugarica.“ Koliko malo znam, shvati Edson. Nekoliko detalja, pregršt zapažanja. „Bila je krajne direktna. Mislim da joj nije prijalo da bude preterano blizu bilo čemu. Toliki prijatelji, ali ni sa kim od njih nikada nije bila zaista bliska. Volela je da se izdvaja. Volela je da bude buntovnica, kvantumeira.“ „Ja uopšte nisam tako neobuzdana i romantična“, kaže Fija. „Samo sam obična postdiplomka na kvantnoj kibernetici specijalizovana za multiverzalne ekonomske modele. Moj svet; nije toliko paranoičan. Ne nadziremo neprestano jedni druge. Ali više je... u kvaru. Ja sam u kvaru, svi su u kvaru. Ostavljamo deliće sebe na sve strane: sećanja, dnevnike, imena, iskustva, znanje, prijatelje, čak i ličnosti, valjda. Učitala sam sve što sam mogla, ali i dalje tamo postoje značajni delovi mene: slike, uspomene iz detinjstva, školski drugovi. A svet je u kvaru. Nije ovakav. Ovo je... kao raj.“ Edson pokuša da zamisli tačku u kojoj se Fijin svet odvojio od njegovog. Ali to je zamka, podučavao ga je Gospodin Breskvica. Ne postoji središnja stvarnost od koje se sve ostalo razdvaja. Svaki deo multiverzuma postoji, postojao je i postojaće, nezavisno od svakog drugog. Edson se strese. Kako se može živeti s takvim saznanjem? Ali Fija primeti njegovu drhtavicu. „Evo ti, smrzavaš se.“ Ona sljušti sa sebe iscepanu jaknu s kapuljačom. Ispod nje ona je u tesnoj majici bez rukava koju je zarozala do grudi dok je skidala jaknu. Edson zuri. Ispod podsečene majice nalazi se tetovaža kakvu nikada ranije nije video. Točkovi, zupčanici, umreženja; lukovi, spirale, šare, fraktalni mlazevi i matematički pupoljci. Srebrnasta mašina od mastila sivog kao škriljac prekriva joj trup od grudne kosti pa do struka. Edsonova ruka zadrži Fijinu kad ona pokuša da povuče majicu naniže. „O, bože, šta je to?“ Fija ustane, ponovo povuče majicu uvis i stidljivo spusti helanke do slatke ružičaste mašnice na lastišu gaćica, gde se tetovaža uvija i gnezdi kao zmija uz njenu stidnu kost. Ne skidajući pogled s Edsona, ona zatakne riđu kosu za levo uho. Povrh tog uha nalazi se rukopis u sivom mastilu koji joj se pruža sve do ivice

186 kose, kao neki od Zezaovih krivudavih apstraktnih pišasaosa koji su sada pod zaštitom države. „Vi nosite svoje računare na sebi“, kaže Fija dok ponovo uređuje svoju odeću. „Mi smo s našima... intimniji.“ Edson podigne prst, brzo pređe u čučanj. „Čujem nešto.“ Izvuče pištolj Gospodina Breskvice iz pojasa svojih „jams“ pantalona i odgurne ga preko drvenog poda kamarinje izlizanog tabanima do Fije. Ona zna šta sa tim da radi. Edson se pomeri obazriv kao mačka među zaogrnutim svecima. Prostor tereira je neprikosnoven koliko i njegove svetinje. Iza svete kamarinje nalazi se velika javna prostorija barakaoa, potom dvorana sa ileom gde sveci stoje kada su budni. On proveri ulazna vrata. Pečati od testa manioke netaknuti su, mrtvački sanduci Dobrih Mrtvih raspoređeni su po podu, prekirveni belim prahom farofe. Tu nema ničeg zastrašujućeg. Verovatno je neka abija ustala i otišla da piša. Sobe se nalaze duž zadnje strane tereira i vode u barakao i zadnje dvorište gde drže kokoške i trbušaste vijetnamske svinje, a sveto bilje uzgajaju u žardinjerama od lažne terakote. Nečije stopalo tresne ga u grudnu kost, odbaci ničice, bez daha, preko barakaoa, da tamo razbaca svete darove. On ugleda ljudsku priliku koja okretno izađe iz tame u kapueru meja lua de kompaso, da zauzme stav žinge. Beloputa žena u gornjem delu trenerke. Šljampave „adidas“ pantalone i bose noge. Na podlakticama ima neobične metalne štitnike. Pucanj. Iz svete kamarinje. „Sranje. Već je tu“, prošišti žena i desnu šaku naglo stegne u pesnicu. Sečivo blesne iz štitnika iznad njenih stegnutih zglavaka. Plava svetlost zapalaca oko njegovih plank-oštrih ivica. Ona se baci kroz vrata u barakao premetnuvši se dobradom izvedenim preko jedne ruke. Zabrektavši kako bi došao do vazduha, Edson othramlje za njom. Kamarinja je poprište mučeništva iskasapljenih svetaca. Fija odbija od sebe muškarca naoružanog K-sečivom koristeći kip senjora De Bonfima na motki, uz lepet pokrova sa zlatnim kićankama. Slaba vajda od sveca: K-sečivo ga preseca kao da je od dima. Predivan srebrni pištolj Gospodina Breskvice već je prepolovljen, presečen kroz barutnu komoru. Ubica vitla plavim svetlom i tera Fiju da se pribije uza zid. Po tradiciji, ova sveta soba ima samo jedna vrata. Ubica poznaje tu

187 tradiciju. Žena uleti u kamarinju i spusti se u borbeni čučanj negative. Ubica se okrene na petama prema njoj. To je neki mladić, blede kože, mlitave kose, s jarećom bradicom. Sečiva munjevito prođu jedno kraj drugog; stopalo žene koja izvodi kapuero sune uvis da zada omamljujući udarac sa strane u glavu muškarca sa K-sečivom. Ali ubica se sagne ispod stopala i otkotrlja preko kamarinje kako bi se između njega i žene otvorio prostor. Fija traga za prolazom, izvodi fintu svojom osakaćenom orisom, ali ubica se nalazi između nje i vrata. Mahnit od straha, Edson traga za prilikom. Glasovi, iza njega. Tereiro se razbudio. Abije u donjem vešu, šortsevima, donjim delovima trenerki. Sestre u spavaćicama. Ruke su im užasnuto podignute zbog oskrnavljenja svetilišta. „Vodite sve napolje!“ vikne Edson. Momci shvate i isteraju Sestre natrag u kuhinju i sigurnost vrta, ali Tija Marizeta je obamrla zbog prizora njenih svetaca, njenih pobijenih svetaca, njihovog oskrvnuća. Raširenih ruku, ona pohita da ih uteši. Edson je dograbi oko struka, odvuče odatle. Ubičina pažnja načas pređe na njega. Kapuerista iskoristi taj tren da se obrne u visokom, letećem skoku, povukavši ruku sa sečivom unazad. S urlikom, asasin joj skoči u susret. Sudare se, prođu jedno kraj drugog u blesku jonizacije usred vazduha, iznad srca kamarinje. Onda se oboje dočekaju u čučanj kao mačke, piljeći jedno u drugo, sopćući. Njihova razorena sečiva obrću se na drvenom podu okrenuta pljosnatim, bezbednim stranama nadole. „Da“, kaže žena. „Ali ja imam još jedno. A ti?“ Ona naglo stegne levu pesnicu i novo K-sečivo izleti iz magnetne kanije na štitniku njenog ručnog zgloba. Ubica u treptaju oka proceni priliku. Baci se na pod, ispružiruku i vršcima prstiju dohvati pljosnatu stranu K-sečiva da ga hitne u kapueristu. Bilo kojom brzinom, kvantno oštro sečivo neumitno ubija. Tada Edson sve sagleda usporeno, kao u nekom filmu s borilačkim veštinama. Žena se savije unazad u kukovima, u pokušaju da se otkotrlja od sečiva koje hita prema njenom grlu ostavljajući za sobom trag sprženog plavog vazduha. Fija zamahne odozdo senjorom De Bonfimom ispod letećeg sečiva. Pogodak koji je blagoslovio oriša. Dohvati bezopasnu pljosnatu stranu krhotine. Fragment se zavrti uvis kroz vazduh, ali okret je preslab da ga prenese na bezbedno. K-sečivo padne u osmici i slatko, glatko proseće muškarčevo rame i gornji deo butine pre nego što iščezne u podu kamarinje. On načas zuri u svoju ruku, u svoju odsečenu nogu, a onda eksplodira u krv. Kapuerista dograbi Fiju dok ova još stoji ukočena i odvuče je u barakao.

188 „Sranje sranje sranje sranje sranje“, psuje žena. „To ništa nije valjalo. Trebalo je da saznam je li on sesmarija ili iz Reda.“ Ostaje u mestu dovoljno dugo da je Edson vidi kako treba. Niska je, mršava kao mačka, loira kože i loknaste plave kose. „Znaju gde ste. Odlazite odavde.“ Male azijske svinje su preplašene, okreću se u svojim tesnim oborima, grokću uzbunjeno. Sirene, Sestre, mahnite upućenice, i Fija koja samo što se nije obeznanila. Čitav bairo je budan. Vatromet uzbune eksplodira čitavim nebom. Policija i narko-šefovi podjednako su bili blagosloveni rukama Sestara Dobre Smrti i pohitaće im u pomoć. Edson se okrene da pozove ženu kako bi mu pomogla oko Fije, ali nje nema. Iščezla je kako se i pojavila. Tija Marizeta je tu, i ruka joj je sada oko Fijinog ramena. Ona zuri u tetovažu na Fijinom trupu. „Žao mi je“, šapne Edson tetki. Gej momci su neutešni, neki plaču, ali većinom izgledaju zlobno, željni osvete. On ne može ni da zamisli šta ovakvo skrnavljenje znači za kamarinju. „Edsone, u šta si se to uvalio? Mi nemamo ništa sa ovima iz serije Iznesimo đubre, kao što ni oni nemaju ništa s nama. Zašto su došli ovamo, zašto su došli po tebe?“ „Nije ovo Iznesimo đubre“, kaže Edson. „Ovo je...“ Šta, zaista, Edsone Žezuse Oliveira de Freitas? Kvantna sečiva i kvantni računari. Sveštenici i redovi. Bezbroj univerzuma jedni pored drugih. Kapueriste i ubice. I ova Fija, ova izbeglica u lošoj odeći s kompjuterom istetoviranim na stomaku. „Ne znam, ali ne smem ostati ovde.“ Ali neće ih jamaha odvesti na bezbedno. Ona leži prepolovljena od prednjeg fara do izduvne cevi u lokvi alko goriva i motorne tečnosti. Bezumna energija, tvrdoglavo odbijanje da poveruje u ono što mu se događa terali su Edsona da beži, kako mu se čini, dovoljno dugo za bezbroj života. Oseća da je star, uplašen i umorniji nego što ijedno ljudsko biće to može biti, a opet ga čeka novo bekstvo. Tupavo gleda u dva fileta svog divnog, divnog motocikla. „Hodi, sinko“, zapovedi Tija Marizeta i uzme ga sad za ruku, pa ga povuče za sobom ispunjena božanskom snagom. „Ovde gore je ladeiro.“ Pored pohisterisalih svinja, iznad terasa sa zasadima lekovitog bilja, stoji kapija u zidu koja vodi prema strmom, uskom stepeništu koje posrče između kuća u dublju, memljivu tamu koja zaudara na vlažno rastinje. Edson se spotakne za Tija Marizetom, oklizne se na

189 vlažnim betonskim stepenicama. Načas se osvrne prema Fiji. Iza njenog uvis okrenutog, omamljenog i bledog lica, iza krovnih crepova Igreže, ulica pulsira plavetnilom i crvenilom policijskih reflektora. Onda se nađu napolju, na hladnom i plesnivom, iznad linije građevina, u šumi na vrhu brda. Stara vlažna šuma severnog Sao Paula oduvek je bila pribežište i drum za lovinu; od Indiosa preko odbeglih robova, pa do krijumčara droge. Sada kvantumeirosa. Iz svoje spavaćice Tija Marizeta vadi pregršt reisa – takva je aše tetaka i vrhovnih tužiteljici Sestara – da ih utisne Edsonu u šaku. Tu je još nešto. „Pazi, budi pametan, ostani na bezbednom. Ovaj čovek će te zaštititi.“ Više zahvaljujući čulu dodira nego vida, Edson prepozna predmet u ruci, mali i jeftini bronzani kip izliven od reciklirane žice, malandra u odelu, sa okruglim pljosnatim šeširom: Ešu, Gospodar Raskršća. Poslednje mesto koje svetlost ispunjava jeste udubljenje gde voda kaplje preko izbočine u plitki bazen. Hladna voda otklanja noćnu omamljenost i snove. Edson zabrekće, paralisan jezom. Rub svetla sija između mršavih stabala drveća i jača sa svakim trenom, i sjaj sagoreva siluete debala sve dok se one ne rastoče u sunce. Edson se popne na svetlost. Fija ostane da sedi kako ju je ostavio, kolena privučenih uz grudi radi toplote. Bronzano nebo, mesingani grad. Sunce kulja u udoline Sao Paula, dodiruje najpre ravne krovove i satelitske antene favela tik ispod njihovih nogu, gde su ljudi već satima budni, na putu prema svom radnom mestu u beskrajnom gradu. Teče sa vrhova brda niz drumove kao prosuti med, hvata se za ogledala i hrom, pretvara rodovije koje se uvijaju oko brežuljaka u zlatne lukove. Sad obasjava dimne tornjeve: oblake dima iz dimnjaka fabrika i elektrana, šire aure raštrkanih baira; potom se kači za vrhove visokih kula uzdignutih iznad jutarnjeg smoga, kula koje marširaju dalje i dalje nego što Edson može da zamisli, grad bez kraja što se širi svakog trena dok sunce u brzom usponu izvlači iz senke niže tornjeve. On posmatra letelicu koja hvata svetlost i pali se kao zvezda, poput nekog fantastičnog zvezdanog broda, dok zaokreće kako bi sletela. Veliki avion, iz neke druge zemlje, možda čak i sa drugog kontinenta. Leteo je dalje, a opet nikada tako daleko kao ova žena pored mene, pomisli Edson.

190 „Izgubili smo sunce“, kaže Fija, lica punog svetlosti. „Poklonili smo ga, ubili. Sve vreme je sivo; morali smo da sredimo nebo kako bismo pobedili zagrevanje. Stalni oblaci, neprestano natmureno. Sve vreme je sivo. To je sivi svet. Mislim da bi trebalo sve naterati da dođu ovamo i vide ovo, kako ne bi to uzimali zdravo za gotovo.“ Oglasi se tihim, prigušenim smehom. „Sedim ovde i posmatram svetlost, ali mislim: Opekotine od sunca, Fija, opekotine. Nekad sam bila članica univerzitetskog biciklističkog kluba i svake godine smo radili tu ludost: trkali se na biciklima goli. Svi su vozili petljom od Liberdadea kroz Prasu de Se i natrag samo s bojom na sebi. Oslikavali smo jedni druge krajnje divljim prizorima. Ali ja nikada nisam imala opekotine.“ Ona pogne glavu do svojih savijenih kolena. „Upravo sam pomislila; zapitaće se šta mi se desilo. Prosto sam iščezla. Nestala. Otišla sam i nikad se nisam vratila. O da, ta Fija Kišida, baš se pitam šta se desilo sa njom? Nisam stigla ni da se pozdravim sa bilo kim od njih. To je zaista surovo od mene. To je nešto najsurovije što čovek može da uradi, da ode i nikad se ne osvrne za sobom. Ali mogla bih da odem kod njih, pokucam im na vrata – znam gde stanuju – i oni me ne bi prepoznali.“ Edson kaže: „Govoriš kao da ih nikada više nećeš videti.“ Fija podigne pogled prema svetom suncu. „Može se preći samo u jednom smeru, odande ovamo.“ Edson pomisli: Postoji pametan briljantan kreativan edsonovski odgovor na ovaj problem. Ali tamo napolju nema ničeg osim jutra. Svakome se desi da naleti na zid na kraju sopstvene sposobnosti. Impresariji ne mogu rešavati probleme kvantne kibernetike. Ali dobar impresario, kao svaki poslovni čovek, poznaje nekoga ko to može. „Hodi.“ Ponudi joj ruku. „Idemo. Posetićemo nekoga.“ Posle pet brežuljaka, zvuk glasova natera Edsona da zalegne u žbunje i zapuzi napred, zaklonjen. Iza oborenog debla on i Fija posmatraju bandu od osam dečaka iz favele koji su se ulogorili oko stare brane iz epohe kafe. Prazne konzerve „antarktika“ i pikavci mare razbacani su oko vatre okružene kamenjem i sagorele u beli pepeo. Tri tinejdžera se prskaju u jezercu goli kao od majke rođeni; ostali se izležavaju na naduvanim prostirkama, samo u donjim delovima trenerki, pričaju o fudbalu i jebanju. To su zgodni, nasmejani dečaci prelepih tela; bogovi seksa zatečeni u igri. I poput bogova, oni su bića čistog hira.

191 „Slatki su“, šapne Fija. „Zašto se krijemo?“ „Gledaj.“ Jedan od njih se okrene na bok. Nikome ne bi mogla promaći drška pištolja zataknutog za njegov pojas. „Malandrosi se stalno penju ovamo kako bi se krili od policije. Žbiri nemaju nikakve šanse da ih uhvate; svi oni nauče kako da se snalaze u džungli za vreme vojnog roka.“ „Čak i ti?“ „Jedan poslovni čovek ne može sebi dopustiti taj luksuz da dve godine svog života pokloni vojsci. Isposlovao sam da me posle dva meseca pošalju kući zbog zdravstvenih problema. Ali oni bi nas opljačkali, a i ne bi imali nikakvog razloga da nas ne ubiju. Idemo, ali kreći se vrlo sporo i nemoj praviti nikakve šumove.“ Ne prave nikakve šumove; kreću se sporo; momački glasovi gube se u zujanju šume. Sunce se penje visoko, izlivajući vrelinu i bleštavilo kroz baldahin od lišća. Na samo nekoliko minuta hoda s obe strane ove staze na grebenu nalaze se rodovije, restorani, kafa i tračevi; za jutarnje vesti dovoljan je dodir na ajnaočarima, ali Edson se oseća kao kakav stari, smeli Paulista bandeirante koji se probija kroz neobične nove svetove. „Ako ću ti već pomagati, moram da znam neke stvari“, kaže Edson. „Ko su sveštenici u Redu, ko je bio taj tip sa K-sečivom, a ko je bila kapuerista?“ „Kako to da kažem a da ne zazvuči kao nešto najbezumnije što si ikada čuo? Postoji organizacija – u stvari, više kao udruženje – koja kontroliše kvantnu komunikaciju među univerzumima.“ „Kao nekakva policija, vlada?“ „Ne, mnogo je veća od toga. Pokriva mnogo univerzuma. Vlade joj ne mogu ni prismrdeti. Deluje na dva nivoa. Na lokalnom – svaki univerzum ima svoje agente – i oni se zovu sesmarije. Sesmarije se obično regrutuju porodično: isti ljudi imaju iste uloge u drugim univerzumima.“ „Kako to može biti porodična stvar?“ „Rekla sam ti da će ti zvučati ludo. Neke od njih su veoma stare i ugledne porodice. Ali sesmarije su samo deo nečeg krupnijeg, a to ti je Red.“ „Čuo sam tu reč dvaput u istom danu. Najpre od tebe, onda od one kapueriste. Dakle, čovek koji te je napao u Igreži pripadao je Redu, zar ne?“

192 „Ne, on je verovatno bio samo sesmarija. Oni zapravo i nisu naročito vešti. Sesmarijama je dozvoljeno da međusobno stupaju u kontakt, ali ne i da prelaze. Nadala sam se da sesmarija tamo odakle sam došla nije bio u stanju da prokljuvi gde sam otišla. Tu sam pogrešila. Ali Red može da se švrćka kud god mu je volja širom multiverzuma. Oni imaju agente: ukoritelje. Kada jednog takvog pošalju, to moraju saopštiti svima, od predsednika Sjedinjenih Država pa do pape.“ Edson stisne rukama glavu s obe strane, kao da će tako istisnuti ludilo napolje ili utisnuti stvarnost unutra. „Dakle, žena koja zna kapuero, ko je ona?“ „Nikad je u životu nisam ni videla, niti čula za nju. Ali znam jedno.“ „Šta?“ „Mislim da je ona na našoj strani.“ To bi nam moglo koristiti, pomisli Edson, ali onda ga neki zvuk, hučanje, natera da podigne pogled, ponovo sa strepnjom u srcu. Ali to nisu policijske sonde koje se obazrivo kreću među granama. Edson se osmehne i isceri: visoko iznad krošnji okreću se vetrenjače za proizvodnju električne struje. „Ostanite koliko god vam je potrebno.“ „Ne razumeš...“ „Razumem. Ostanite koliko god vam je potrebno.“ Istog trenutka kada je Gospodin Breskvica ugledao Edsona preko svoje sigurnosne kamere, i devojku iza njega, shvatio je da ništa više nikada neće biti jednostavno. Ispod heruvimske tavanice barokne dnevne sobe, Sekstinjo i devojka opruženisu obeznanjeni na česterfildu, nevino pribijeni jedno uz drugo kao mačići iz istog nakota. Sekstinjo – ne, sada ga više ne može tako nazivati. Mlada žena na njegovoj sofi je izbeglica iz drugog dela poliverzuma. Ako progutaš taj intelektualni čep, sve ostalo će uslediti lako. Naravno da su se našli između ritualnih asasa iz transdimenzionalne zavere i tajanstvenih spasilaca. Naravno da se mora ponuditi utočište, premda ga ono neopozivo obeležava kao učesnika. Nešto je ispalo iz Edsonove šake. Gospodin Breskvica to uzme. Ružna ikona Ešua iz masovne proizvodnje. Raskršća, kapije. On se osmehne dok je postavlja na

193 rukonaslon sofe. Čuvaj ga valjano, mali gospodaru. Devojka spava na leđima, ruku zabačenih iza glave, tako da joj se podsečena majica zarozala uvis. Gospodin Breskvica se nagne bliže da prouči tetovažu. Tečna proteinska polimerna kola. Beskrajno savitljiva i podložna oblikovanju. Mora da ima i samoorganizovanih nanostruktura. Kvaziživot. Izuzetna tehnologija. Direktan neuralni interfejs; bez potrebe za nezgrapnom, plastičnom tehnologijom aj-naočara i memorijske tkanine. Kakav je to skup istorija u njenom delu poliverzuma doveo do uspona tako sličnog društva i tako radikalno drugačije tehnologije? Ali oni su svi tamo negde napolju. Postoji po univerzum za svako moguće kvantno stanje u velikom prasku; neki su jednako slični kao devojčin, neki toliko drugačiji da je život tamo fizički nemoguć. Edson je budan, otvorio je jedno oko, posmatra. „Hej.“ „Hej. Spremio sam vam doručak.“ 1-2. OKTOBAR 1732. „Tako dobro projektovano i tako genijalno; da da, smesta sam uvideo primenu ovog uređaja u svom radu.“ Otac Dijego Gonsalves okrenu polugu Upravljačke mašine i odgleda kako lanac s karticama škljoca i lepeće kroz mlin uz podizanje i spuštanje remenja. „Proterano dirindženje, preobražen puki mehanički rad. Čovek oslobođen točka.“ „Ili još suptilnije porobljavanje.“ Luis Kvin pogleda napolje u reku kroz tanano izrezbarenu drvenu rešetku. Privatni stan Oca Gonsalvesa bio je u zadnjem delu broda-bazilike, visoko kako bi hvatao ono malo rashlađujućeg daha koji je reka nudila. Danas ga uopšte nije bilo – samo nesnosna vrelina i daleko režanje grmljavine. Kvin pritisnu rešetku glavom. „Neko mora pokretati taj točak, neko mora bušiti rupe u karticama, a mora postojati i neko ko će pisati sekvence za te

194 rupe.“ Kvin je posmatrao kako neki mali dečak čuči na krmi i upravlja svojim čamcem, lakim poput lista, između većih kanua u sviti oca Dijega Gonsalvesa. Dečakova mlađa sestra, majušno stvorenje okruglog lica sa šakom u ustima, sedela je zgurena u koritu. Tri dana je Kvin gledao kako dečak vesla iz crne vode Rio Negra u belu vodu Rio Branka, hraneći malecku kolačićima od manioke koje je pažljivo vadio iz paketića umotanih u široko šumsko lišće. Ponovo, tiho čegrtanje Falkonove paklene mašine. „O, pa to je sasvim jednostavno, oče Kvine: industrijska mašina bi se povezala sa odvodnim kanalom vode, ili možda čak i sa vetrenjačom. A prva mašina koju napravite biće upravo ona koja će kopirati obrasce rupa za sve svoje naslednike. Ali vaš treći argument pokreće zanimljivo filozofsko pitanje: da li je moguće izgraditi mašinu koja piše sekvence za svaku drugu, te time logično i za samu sebe?“ Grmljavina se prosu, sada bliža, kao da ju je prizvalo klopotanje Upravljačke mašine. Vaseljena kojom vlada broj i koja funkcioniše poput izbušenih kartica u prolasku kroz Božji razboj. Luis Kvin je pomišljao da mašinu uništi u samoći, da je baci u dubine: umesto toga, predao ju je u ruke svog neprijatelja. Nosa Senjora de Varzeja, Naša Gospa od Poplavljene Ravnice: to je bilo ime zelene svetice na barjaku i ovog konstrukta koji je ona štitila, svetica koje nema u hagiografiji Luisa Kvina. Tek kada je ugledao nisku, mršavu ljudsku priliku u crnom koja je silazila niz stepenice bazilike, Luis Kin je shvatio da je sa svakim zamahom vesla i njegovim uranjanjem uzvodno u glavi crtao lik Oca Dijega Gonsalvesa, skicu, nalik na obaveštajne mape doktora Falkona, iz grubog ugljena pretpostavki. Sada, pošto su razmenili bratski poljubac Hristov, ustanovio je da su te crte potpuno obrisane, toliko da čak ni njegovo fantastično pamćenje više nije moglo da ih prizove, izuzev činjenice da Dijego Gonsalves koga je on zamišljao nije ni po čemu ličio na ovog čilog, energičnog, bezmalo dečaku sličnog muškarca. Ovo je brat koga moram vratiti disciplini Reda, pomislio je Luis Kvin. Otvori oči, uši, sva svoja čula kao što si učinio u Saivadoru, vidi ono što se videti ima. „Vi znate šta sam ja?“ Otac Dijego Gonsalves se osmehnuo. „Vi ste ukoritelj provinsijala De Magaljaesa iz Kolegija Salvadora u Baiji.“ Dakle, moraće to biti dvoboj.

195 „Kad bi vesti samo hitale jednako brzo nizvodno kao što hitaju uzvodno. Molim vas da naložite svojim ljudima da smesta prestanu s tim.“ Mornari Indiosi, goli ako se ne računaju geometrijske šare od crnog soka ženipapa iscrtanih po licima, trupovima i butinama, s perjanim trakama oko mišica i listova, istovarivali su Kvinove bale i vreće iz piroge. Zemba je posmatrao podozrivo, stežući veslo obema rukama, u odbrambenom stavu. „Oprostite, pretpostavio sam da ćete prihvatiti moje gostoprimstvo, brate.“ Portugalski jezik Oca Dijega bio je besprekoran, ali Kvin je čuo prizvuk starog Vaskongadasa u dugim samoglasnicima. „Ako ste već svesni mog zadatka, onda svakako morate biti svesni i toga da se ne smem kompromitovati. Spavaću u pirogi zajedno s mojim ljudima.“ „Kako god želite.“ Otac Dijego izgovori naređenja. Kvin prepozna šačicu tuđica iz jezika Tupija. „Ali možemo li makar podeliti sakrament?“ „Ako ništa drugo, interesuje me da li je unutrašnjost vaše... misije... ravna njenoj spoljašnjosti.“ „Videćete da Nosa Senjora de Varzeja potpuno svedoči o postojanju Božje slave u svakom njenom vidu.“ Gonsalves je za trenutak oklevao na stepenicama. „Oče Kvine, uzdam se u to da vas neću uvrediti ako kažem da vas je preduhitrio i glas o tome da ste vični s mačem.“ „Obučavao me je Žezus i Portugal iz Leona.“ Kvin nije bio raspoložen za lažnu skromnost. „Moj je učitelj bio Montoja iz Toleda“, reče otac Dijego sa veoma kratkim osmehom i jedva primetnim klimoglavom. „E to bi stvarno bila dobra fizička vežba.“ Dok je prolazio ispod gesla svog reda i ulazio u baziliku, Luis Kvin se najednom uspravio suočen s dubokom tamom. Zraci su padali sa visokih prozora, razlomljeni u lisnate tačke zahvaljujući zamršenim rešetkama, otkivajući tu i tamo ekstravagantno obojene bareljefe. Oltarsko kandilo sijalo je na neodredivoj udaljenosti; rumeni Mars u raštrkanim sazvežđima molitvenih sveca. Bila je to dimenzija za organ intimniji od varljivog oka. Luis Kvin udahnu duboko i dodatno razastre svoje čulo mirisa. Suncem zagrejano drvo, užegli smrad zadimljenog palminog ulja, tamjani poznati i strani; zeleni mirisi, lekovito bilje i lišće. Kvin se trže, prožet iznenadnim neodoljivim mirisom zelenila: zelene truleži i mračnog

196 rastinja. Sada se njegov osećaj za prostor i geometriju izoštri; on oseti velike mase teškog drveta iznad sebe, ukrašene noseće stubove i ornamente, mrežu svodova nalik na pipke fikusa-puzavica, galerije i potkrovlja. Figure su ga gledale odozgo. Naposletku su njegove oči sledile ostala čula u poimanju. Preterivanje koje su zanatlije ispoljile na spoljašnosti bazilike unutra je bilo prepušteno religijskoj ekstazi. Brod crkve bio je ogroman prikaz Strašnog suda. Sudija Hrist bio je na čitavom ikonostasu; izgladneli, razapeti Mesija, čije su kosti bila rebra ikonostasa, glave zabačene u agoniji trnja dugačkog koliko i Kvinova ruka. Hristove raširene ruke sudile su živima i mrtvima, vršci njegovih prstiju rastvarali su se u spirale i preplete cvetne loze koja se pružala duž bočnih ploča. Desno od njega, radost iskupljenih, nedužnih i golih Indiosa. Šaka stisnutih u zahvalnosti, oni su skakali i valjali se u laticama koje su cvetale iz Hristovih prstiju. Na levoj ruci Isusovoj, prokleti su se koprcali u spiralama trnovitih lijana, lica okrenutih uvis, moleći za nemogući kraj. Demoni su terali čopore izgubljenih duž loze: Kvin je prepoznao šumska čudovišta; varljive kurupire;32 vođu lovačke družine Tupija na leđima vepra; jednonogog crnog homunkulusa s crvenom frigijskom kapom koji kao da je pušio lulu. Otac Gonsalves je sačekao kraj Kvina, u očekivanju njegove reakcije. Pošto nje nije bilo, on reče blago: „Šta Salvador misli o meni?“ „Da ste prevazišli granice svojih zaveta i vere i da ste doveli Društvo na opasno loš glas.“ „Vi niste prvi koji ste došli amo s takvom optužbom.“ „To znam, ali mislim da sam prvi sa ovlašćenjem da interveniše.“ Gonsalves krotko pognu glavu. „Žao mi je što Salvador smatra intervenciju neophodnom.“ „Niko od mojih prethodnika nije se vratio; šta ih je zadesilo?“ „Zamoliću vas da mi verujete kad vam kažem da su otišli od mene zdravi, čili i veseli, ubeđeni u vrednosti moje misije. Mi smo ovde daleko od Salvadora; na putu je mnogo opasnosti po telo i dušu. Divlji šumski tigrovi, strahotne zmije, slepi miševi koji se hrane ljudskom krvlju, zubate ribe koje mogu zguliti meso s kostiju za tili čas, da ne pominjem brojne zaraze i bolesti.“ Otac Gonsalves mahnu Kvinu 32 Curupira – muško natprirodno biće iz mitologije Tupija koje čuva prašumu; prim. prev.

197 da uđe pre njega u pevnicu. Kapija je bila u obliku Hristovog srca; Gonsalves je otvori i pozva Kvina da uđe. Oltar je bio od običnog drvenog stola, izrezbaren u grozničavom stilu Gonsalvesovih majstora kako bi podsećao na ispreplitane grane, s raspećem kao jedinim ukrasom, Hristom-Indiosom, izvanredno izrađenim, lica u patnjama nedokučivim za Stari svet i sprženog, probodenog tela. Ali raspeće nije oduzelo dah ocu Kvinu, koliko god bilo moćno i strano; njega je zasenio oltarski kip u pozadini, u tolikoj meri da je ono izgledalo kao puki apostrof. Istočni kraj crkve, gde bi se nalazila kandila i Gospina kapela u bazilici od kamena i stakla, bio je uređen kao visoki reredos. Žena, velika žena, Svetica Poplave, ovenčana životom i slavom. Bila je naga, nevina kao Eva, ali ne i gola. Svetica je bila odevena u šumu: papagaji i tukani jarki kao dragulji, tu i tamo ukrašeni pravim perjem, bili su joj dijadema; iz njenih punih grudi i bradavica gordih od mleka nicali su cvetovi, voće i duvan; dok su joj iz pupka, božanskog omfalosa, džikljale loze i lijane u koje su joj bili odeveni trup i butine. Zverinje varzeje ispadalo joj je iz materice na korenje u podu iza oltara: kapibara, paka, pekari i tapir, zeleni lenjivac i jaguar u čučnju. Druga noga bila joj je savijena, tabanom stisnuta uz butinu, u plesnom stavu; jedna anakonda obavijala ju je i utiskivala glavu u njenu stidnu kost. Desnom rukom držala je žbun manioke, levom savijeni lovački luk poplavljene šume; a ribe su je dvorile, u zvezdanom jatu nalik na odraz mlečne trake galaksije u crnoj vodi, plivale kroz isprepletana debla i lozu uz koje je Nosa Senjora igrala. Ali dvorile su je i prave zvezde, Gospa je svetlucala blistavim tačkama blagog sjaja: bili su to svici pribodeni za oltarski kip trnjem. Luis Kvin ponovo zapazi plemenitu trulež vegetacije; dok su mu se oči navikavale na gušću pomrčinu oko oltara i dok su mu se ukazivale čudovišne razmere tog dela, video je da su tamo gde zraci svetlosti padaju kroz uske i visoke prozore retke orhideje i bromelije posađene u udubljenjima zaklona od drveća: živa šuma. Naša Gospa od Poplava bila je i lepa i grozna, izazivala je strah i duboko poštovanje. Luis Kvin je osećao kako ga primorava da padne na kolena i već zbog toga znao je da bi klečanje pred njom bilo istinsko svetogrđe. „Ne mogu primiti misu od vas, oče Gonsalvese.“ Ponovo, stidljivi klimoglav koji je Kvin sada prepoznao kao masku za bes. „Zar vaša duša ne žudi za utehom svetog pričešća?“

198 „Svakako da žudi, ali opet ne mogu.“ „Je li to zbog Gospe, ili zbog ruke koja ga daje?“ „Oče Gonsalvese, jeste li vi napali i uništili karmelićansku misiju da biste porobili tamošnje ljude?“ „Jesam.“ Kvin od oca Dijega nije očekivao izvrdavanje i poricanje, ali ga je ravnodušnost tog priznanja prenerazila kao iznenadni pucanj iz pištolja. „Učinili ste to protivno propisu iz 1570. koji brani porobljavanje domorodačkih naroda i vladavinu nad njima u ime našeg Reda?“ „Ma dajte, oče, neka se svako drži svoje uloge; vi ste ukoritelj, a ja ispitivač. Vi znate šta to znači?“ „Ovlašćeni ste da sudite i objavite Pravedni rat onima koji se rugaju spasenju Hristove Crkve. Video sam Božju kuću spaljenu sve do vode, našu braću i sestre u Hristu pobijene mačem. Razgovarao sam s redovnicom, preživelom, užasno opečenom. Pre nego što je umrla, rekla mi je da je videla kako anđeli hodaju po vrhovima krošnji, anđele koji krase jarbole ove samoosveštane bazilike.“ Gonsalves je žalostivo odmahivao glavom, kao nepopravljivo tvrdoglav učenik. „Vi govorite o porobljavanju; ja vidim oslobođenje. Kada budete videli šta sam sve ovde učinio za Hrista, tada se odvažite da o meni sudite.“ Kvin izađe iz pevnice. Dan je bio ravan zaslepljujućeg belila iza vrata. „Posetiću vas večeras kako bih započeo ispitivanje vaše duše.“ Ali reči oca Gonsalvesa, zavrljačene za njim, ostale su u sećanju Luisa Kvina. „Oni su bili životinje, oče. Oni nisu imali duše, a ja sam im dao svoju.“ Sev munje na tren obasja prijemnu prostoriju. Uz njenu kratkotrajnu svetlost Kvin vide lice oca Gonsalvesa dok je ovaj rastavljao Upravljačku mašinu; radost i energiju, gordost i inteligenciju. Nije to duša Dijega Gonsalvesa ispitivana u ovoj vreloj, visokoj sobi bez vazduha; na ispitu je bila njegova, i ustanovljeno je da je lagana. Toliko sam nevažan da radije proučavaš mašinu. Sad se oglasi grmljavina. Rub oblaka gotovo se nadneo nad njih; Luis Kvin oseti kako mu topao vetar šiba po licu. Posada pohita na vezove, da skrati jedra. Kucanje na vratima; fratar laik u beloj rizi. „Očevi, podigli smo Božji grad.“

199 Gonsalves podiže pogled sa predmeta svog proučavanja, lica vedrog i ozarenog. „E, ovo morate videti, oče Kvine. Rekao sam da se ne odvažite da o meni sudite sve dok ne vidite mojih ruku delo; nema boljeg uvoda u to od ovoga.“ Dok su se ukoritelj i pai33 peli lestvicama do balkona iznad trema, baziliku su jednovremeno obasjavale munje i šibala grmljavina, neprekidna zakotrljana rika koja je zatirala svaku reč ili misao. Luis Kvin izađe u potop; oluja koja je pretila konačno se sručila. Takva je bila težina kiše da je Kvin jedva video obalu kroz vlažno sivilo, ali bilo je očigledno da se Nosa Senjora da Varzeja priprema za pristajanje uz obalu. Veći deo flote kanua zaostao je i sada su preostala samo dva velika, od izdubljenih debala, sa po tridesetoricom koji su izvlačili palamar iz njegovog spremišta ispod stubišta. Uklonivši s očiju kosu mokru kao vidrino krzno, Kvin je sada razabrao kejeve koji su se pružali daleko na reku; motke za privezivanje, od debala šumskih titana utonulih do struka u blato da bi se brzo vratili svom propisnom elementarnom stanju. Na najvišoj koti obale, visok kao tri muškarca, stajao je krst. Dvokrilna vrata se otvoriše pred muškarcima i ženama u perju i šarama od ženipapa, s bubnjevima, zvečkama, marakama, duvačkim instrumentima i okarinama od ilovače. Stajali su nepomično na stepenicama, dok im je kiša kao iz kabla tekla preko tela. Otac Gonsalves podiže ruku. Zvona jeknuše sa tornja, bezumna grmljavina čujna čak i usred nemilosrdne kiše. Istog trena, okupljeni zapevaše. Munja sevnu da otpozadi obasja čudovišni krst; kad su mu oči ponovo poprimile oštrinu, Kvin je ugledao dve struje ljudi koje su kuljale preko vrha obale, saplitale se i klizale po blatu i zemlji odronjenoj kišom, prizvane udarima zvona. Gonsalves ponovo podiže ruku. Nosa Senjora da Varzeja uzdrhta od stubišta pa do svetilišta od uvlačenja vesala. Sada su ljudi sa obale stajali do struka u vodi i upinjali se da dograbe užad za vezivanje. Svakog trena su im pristizali novi, muškarci i žene, deca podjednako, tiskajući se na molovima. Njima su dodavali užad; muškarci su se izvlačili iz vode tople kao krv da se pridruže njihovim naporima. Šaku preko šake, ruku preko ruke. Nosu Senjoru de Varzeja privlačili su pristaništu. 33 Porugalski: stariji muškarac, čiča; prim. prev.

200 „Hodite hodite“, zapovedao je otac Dijego i lako i strelovito hitao opasnim brodskim stepenicama klizavim od kiše. Kvin nije mogao odbiti ni njegovu detinju radost, niti taj galvanizujući autoritet. Gonsalves podiže ruku u blagoslovu. Molovi, dokovi i kanui, ljudi koji su vukli užad u vodi i svi na bregu, popadaše na kolena pod provalom oblaka i prekrstiše se. Tada Gonsalves naglo diže ruke iznad glave i hor, zvonjavu, grmljavinu i kišu zagluši urlik okupljenih ljudi. Hor stupi za njim, prateći raspeće na motki, s mokrim, perjanim barjakom Naše Gospe od Varzeje na začelju. Kvin je ostao kraj Gonsalvesa dok su šljapkali po gnjecavom crvenom blatu i dok su kanui sa svih strana naletali na obalu. Tela su i dalje kuljala preko brda; strma obala bila je prepuna ljudi. „Građani neba, podanici Hrista Kralja“, doviknu Gonsalves Kvinu. „Dolaze mi kao životinje, obmane u ljudskom obličju. Ja im nudim izbor koji Hrist nudi svima: prihvatite njegov steg i živite život u potpunosti, postanite ljudi, postanite duše. Ili odaberite onaj drugi steg i prihvatite neumitnu sudbinu životinje, jaram i remenje uz žrvanj.“ Kvin obrisa vodu koja mu se slivala preko lica. Stade s Gonsalvesom na ivici uzdignute obale; ispred njega, dugačkekuće s krovovima od palminog lišća pružale su se u koncentričnim krugovima na goloj ravnici sve do daleke, kišom zamrljane ivice drveća. Preostale palme, kašui i kazuarine davale su hlad, inače je grad – ovo nije bila obična aldeja – bio go kao usnula vojska. U praznom središtu stajala je statua vaskrslog Hrista, ruku raširenih da pokaže stigme svog stradanja, deset, deset puta viša od visine čoveka. Dim deset hiljada vatri uzdizao se sa ravnice. A ljudi su i dalje dolazili, majke sa odojčadi u nosiljkama od remenja okačenog o glavu, deca, starice oklembešenih praznih grudi, navirali su iz maloka u blatnjave prolaze između njih, stopala i cevanica isprskanih crvenom bojom. Prugasti pekariji rili su po glibu uzmuljanom nogama; psi su poskakivali i zadevali se. Papagaji su se ljuljali visoko na bambusu. „Ovde mora biti četrdeset hiljada duša“, reče Kvin. Provala oblaka je posustajala, prateći olujni front na sever, oterana zvonima u bekstvo. Na jugu, iza jarbola i uzdignutih anđela ploveće bazilike, zraci žute svetlosti probijali su se kroz usirene oblake i kretali se preko bele vode. „Duša, da. Narodi Guabiru, Kapueni, Surara – svi su jedno u Sidade de Deus.“