Ian McDonald - Brazil

251 uspostavio svoju dosadnu vlast. Marselina se teturala po stanu zahvaljujući belom Iguasuu, i vežbala drmanje guzom pre nego što to ostavi za novogodišnji festival Jemanže. Kopenhagensko tumačenje se smatra čistim tumačenjem na osnovu verovatnoće zbog toga što u fizičkom smislu ukazuje nezasluženi značaj opservacijama, informacijama i umu. Bomova teorija nosećeg talasa suštinski je nelokalna, po tome što je svaka čestica u vaseljeni povezana kroz prostor i vreme sa svakom drugom, što su dograbili razni nju-ejdž šarlatani kao potporu za misticizam. Everetova teorema o mnoštvu svetova pomiruje paradokse u kvantnoj teoriji tako što uspostavlja ogroman, možda i beskonačan broj paralelnih univerzuma koji sadrže svako moguće kvantno stanje. Zašto mi to pričaš zbog čega je to važno šta to znači hodi i uzmi malo koke, trtljala je Marselina. Nikada nije zaboravila Heitorov odgovor. To znači da je, kako god bilo, svet potpuno lud. Soba, fundasao, Isus na svojoj gori, sve se to ponovo zgrčilo oko Marseline. Gledam paralelne univerzume, paralelna Rija, druge Marseline. A šta je s onima koje ne mogu da vidim, s onima koje su bile za dlaku prespore u Rua Rabata Ribeiro, pa ih je taj nož rasporio? Ona otpi gutljaj svoje jake, sada već hladne kafe. „Mislim da ćete morati ovo da mi objasnite.“ Meštre Žinga se zavali u stolicu. „U redu, onda. Nećeš mi verovati, ali svaka reč je istinita.“ „Ne postoji samo jedan svet. Postoji mnoštvo svetova. Ne postojiš samo jedna ti: ima vas mnoštvo. Ne postoji univerzum, već multiverzum, i u njemu su sadržana sva moguća kvantna stanja. Napiši devedeset devet zarez devedeset devet, a onda dopisuj još devetki posle toga sve dok ti ne dosadi. Toliko je univezuma prazno, sterilno, poput vežbi iz apstraktne geometrije i topologije; sa dve dimenzije, bez gravitacije, nemoguće. U tom lancu, nula zarez jedan koji preostane većim delom čine univerzumi u kojima fizičke konstante malčice variraju, za decimalu tu ili

252 tamo, ali čak i ta sitna varijacija znači da se univerzum smesta urušava posle velikog praska u crnu rupu koja se beskrajno širi u deliću sekunde tako da svaka čestica na kraju završi toliko daleko od svog suseda da je ona praktično univerzum sama za sebe, univerzum u kom se ne stvaraju zvezde niti sagorevaju posle svog životnog veka. I jednako kao što su ti univerzumi prema multiverzumu, fino podešavanje nepromenjivih veličina dopušta krajnju neverovatnoću za postojanje života, za postojanje inteligentnog života, za stvaranje carstava i izgradnju predivnih Rija, za učenje borilačkih veština, pravljenje televizijskih emisija i traganje po prirodi univerzuma u kojem se život obreo i pored sve te neverovatnoće. Prodrli smo u deset na trista hiljada univerzuma i još nismo ni noktom zagrebali po kori multiverzuma, a kamoli započeli da trošimo one univerzume u kojima postojimo u nekom obliku koji nam je prepoznatljiv. Svi imaju teoriju. Pitaj svakog taksistu u Riju i on će ti svoju izložiti besplatno. Taksisti znaju kako da naprave bolju zemlju i savršeni Selasao jednako kao što znaju sva mesta s najboljom hranom. Važno je samo koliko ti je teorija upotrebljiva. Da li podjednako objašnjava i svakodnevno i ono čudno ili jezivo? Fizika se nimalo ne razlikuje od toga. Imali smo Njutna, imali smo Ajnštajna, imali smo Bora i Hajzenberga, i svaki put teorija sve bolje objašnjava stvarnost; ali još smo veoma daleko od konačne Teorije svega, krajnje teorije taksiste u koju možeš da ubaciš neku vrednost i da dobiješ sve, od razloga zbog kojeg postoji nešto umesto da tu ne bude ničega, pa do fudbalskih rezultata. Fizika je sada roda: svi malandrosi stoje okolo, tapšu i pevaju dok se dve teorije sukobljavaju i trude da nadmaše žeitom jedna drugu. Dva kršna, jaka momka misle da imaju malandražem neophodan da budu teorija svega. Jedan od njih je Teorija struna, ili M-teorija, kako ga još nazivaju. Spram njega je u ringu Petlja kvantne gravitacije. Oni se vređaju međusobno, odmeravaju jedan drugoga, pokušavaju da navedu protivnika na jednostavnu grešku zbog koje bi ovaj ispao glup, kao što si ti naterala Žaira da ispadne glup pomoću one boke de kalsa. Navijači PKG-a viču na teoretičare struna da to čak nije ni pogrešno. Strunadžije im uzvraćaju povicima da su ovi obične lokne u svemiru. Ko je u pravu? Ja samo vodim školu kapuera i meni treba nekakva teorija koja će mi objasniti ono što mi je pokazala knjižica sa žabom na korici, to jest, u materinu mnogo paralelnih univerzuma. Meni se više sviđaju lokne u svemiru. Glavna teorija Petlje kvantne gravitacije veli da je sve sazdano od protkanog prostora i vremena. Sve se može stvoriti od

253 petlji prostora i vremena koje se provuku same kroz sebe. Da, nisu to lokne, već klot-frket. Ali čitao sam forume na mreži – čitam ja forume o fizici, a zašto ne bih? – i ima jedan lik u tereiru na Univerzitetu Rio koji kaže kako su ono što mi smatramo prostorom možda samo spojevi između delova informacija. Sve je sazdano od spojenih informacija u vremenu, a mi za to imamo reč: to je računar. Univerzum je jedan ogroman kvantni računar, sva materija, sva energija, sve što jesmo, sve su to programi koji rade u tom računaru. E sad, probaj da me pratiš. Ono što znam o kvantnim računarima jeste da oni mogu istovremeno postojati u dva suprotstavljena stanja, i to im dopušta da rade stvari koje nijedan drugi računar ne bi mogao. Ali ja znam, zato što sam to video, da je stvarnost multiverzum, tako da se ti proračuni obavljaju u mnoštvu univerzuma odjednom, te je u stvari čitav multiverzum jedan ogroman kvantni računar. Sve je informacija. Sve je... misao. Naš um je deo toga. Naš um se prostire kroz mnogo univerzuma – možda i kroz sve. To je ono što kapuero čini, svodi naše opažaje na nivo gde postanemo svesni da smo deo multiverzalnog kvantnog računara. I slušaj, slušaj me dobro, ako se sve sastoji od informacija, ako se sve sastoji od misli i proračuna, onda se informacije mogu ponovo napisati i menjati. Možeš upisati sebe u bilo koji deo multiverzuma, bilo koje mesto, bilo koje vreme. A druga ti je sebe upisala u ovaj univerzum, i pronaći će te i ubiti. Zamisli je kao neku vrstu policajca. Militara. Ona pripada organizaciji koja održava red i mir u multiverzumu, koja teži da sačuva tajnu o istinskoj prirodi stvarnosti, pod kontrolom male, elitne grupe. Ona će zauzeti tvoje mesto, u nadi da će se uvući među nas i sve nas eliminisati. Rekao sam ti da mi nećeš poverovati. Ali nema ničeg istinitijeg od toga.“ Marselina se ljuljala u stolici. „Imate li, da li biste mi doneli, stvarno mi treba neko piće.“ Meštre Žinga ode do frižidera. Pao je mrkli mrak; plava svetlost iz hladnjaka bila je bolna dok je on tragao za skolom. Marselina se trže na zvuk automobilskih guma koje su zacvilele na masnom drumu. Svaki trzaj, svaki pokret i šum bio je neprijatelj. Marselina popi pivo. Bilo je glupavo hladno i veličanstveno stvarno, i kliznulo je kroz nju kao kiša kroz duha, ne dodirnuvši ništa. Meštru zazvoni mobilni; spora ladainja za solo glas i berimbau. Dok je govorio – tihim, kratkim frazama – kroz Marselinu u senci piva prođe spoznaja. Jebô te, ja sam tamo policajka. Negde.“

254 Meštre Žinga zaklopi telefon. Konzerve su se rosile. „U izvesnom smislu, da. Naziv koji mi koristimo jeste ukoritelj; to je stari verski izraz. Postoji organizacija; nazovimo je redom. Stara je – mnogo starija nego što misliš, sve potiče još od knjige koju sam ti dao. Cilj Reda je da suzbija znanje o multiverzumu; da je moguće prolaziti kroz njega, da uopšte postoji. Mogu da razumem i zašto: naše uverenje o tome ko smo i šta smo dovodi se u pitanje; velike religije su tek prijatne priče. Čovečanstvo ne može da podnese toliku stvarnost. Red je delimično pretrpeo poraz kada je kvantna teorija sama razvila tumačenje s mnoštvom svetova, ali još se čvrsto drži svog centralnog zadatka, da kontroliše komunikacije i putovanje kroz multiverzum; a to je, u suštini, sposobnost ponovnog pisanja programa za univerzalni kvantni računar. To su policajci stvarnosti. U lokalu, članstvo u Redu je nasledno; postoji u izvesnim porodicama koje imaju pristup najvišim nivoima vlasti, privrede i vojske. Kad je Lula izabran, prvo što su uradili bilo je da se rukuju sa njim i kažu: ‘Čestitamo, gospodine predsedniče.’ Potom su ga odveli u zadnju sobu i upoznali s našom brazilskom sesmarijom. Sesmarija dela sporo; ne želi ni najmanje da privuče pažnju. Njeni pripadnici moraju da žive ovde; nije im dozvoljeno da prelaze iz sveta u svet. Ali ponekad se ukaže prilika da zadaju udarac i tada pozovu ukoritelja.“ „Ja, kada sam počela da tragam za Barbozom, to je bila njihova prilika.“ „Sve si radila za njih. Najpre te diskredituju; onda te zamene. A kada završe, ponovo se izgube u multiverzumu.“ „Ovo nema nikakve veze sa mnom, zar ne? Ja sam samo zgodno sredstvo da Red dođe do vas.“ „U multiverzumu si ti sve što možeš biti. Zlikovac, majka, atentator, svetica. Možda čak i heroj.“ Krckanje kamenčića pod gumama. Oglašavanje sirene, dvaput. Meštre Žinga podiže pogled. Izađe iz kuhinjice ostavivši za sobom miris dende. Otvaranje vrata, zatvaranje vrata; glasovi na ivici čujnosti. Marselina oseti kako se svetla kuhinja meštra Žinge širi oko nje sve dok se ne pretvori u univerzum, sa njom zarobljenom unutra, samom, izolovanom. Heitor je govorio da će nam, kad Bog bude mrtav, preostati samo zavera. Ova hladna iluzija, ova knjiga duhova zadovoljila bi njegov oštar, turoban pogled na svet: uskovitlana buka, boja i život grada kao ples lutaka istkanih od vremena i reči. Mobilni meštra Žinge ležao je na stolu. Mobilni, pivo,

255 šolja s kafom dovoljna za čitav fudbalski tim, knjiga iz drugog univerzuma. Brazilska Poslednja večera. Mogla je da uzme taj telefon. Mogla je da pozove Heitora. Samo je još on ostao. Karijera, prijatelji, porodica, sve joj se to oduzimalo kao odrana koža, sve dublje i dublje, zadirući sve više u meso. Trebalo je da pozove Heitora, da ga upozori. Uzmi telefon. Otkucaj broj. Ali ona mu je rekla da sledeći glas koji bude čuo neće biti njen. Neće joj poverovati. Ali ona je možda već došla do njega. Ona: druga Marselina. Ona te poznaje: zna sve o tebi zato što je isto što i ti. Tvoje misli su njene, tvoja snaga je njena. Sama si sebi najgori neprijatelj. Tvoja slabost je ujedno i njena. Škripa kapije od kovanog gvožđa, koraci na podnim pločicama. Kuhinjska vrata se otvoriše. Starac čija je kosa bila sivoseda, ali mu je koža još bila sjajna i crna, a držanje uspravno i puno energije, uđe unutra. Imao je na sebi lako platneno odelo, pantalone s manžetama na suženim nogavicama, visokog struka, sa svilenom košuljom raskopčane kragne. Za njim uđe meštre Žinga. Bilo je očigledno po svakom njegovom pokretu i mišiću da izuzetno poštuje posetioca. Marselina oseti poriv da ustane. Starac se rukova s njom i svom težinom se sruči na kuhinjsku stolicu. „Dobro vam veče, senjora Hofman. Veoma sam zadovoljan što vidim da ste dobro. Ja sam čovek zbog kojeg je ceo Brazil plakao.“ 12. FEBRUAR 2033. Dvojica taksijem. Dvojica Metro linijom 4, zasebnim vozovima. Dvojica kombijem, što je najrizičnije; dvojica su već otišla i piče kamionom. Edson mototaksijem. Na samom kraju, Fija. Za jedan sat ona će poći minibus-taksijem na mesto sastanka u mrtvom tržnom centru. Ne razlikuje se mnogo od predstave, pomisli Edson. Sve je u koreografiji. Svaki igrač opremljen je jednokratnim

256 kloniranim identitetom i rigorozno je oslobođen arfida. Račun Hamilkara i Gospodina Smeška odneo je jaguarovski deo novca zarađenog zahvaljujući seriji Negde tamo, svet. Edson, koji se drži za vozača motocikla dok ovaj ubrzava između dve kolone automobila, zamišlja kako kandže Anđela Neprekidnog Nadzora posežu za njegovim bubrezima. Efrim je overio restoran trideset šest sati pre dana za akciju. Dugački stolovi, čisti popločani podovi, dobra hrana, a niko ne stavlja palčeve na tasove. Sad je tu kao Edson i bira veliki sto kraj prozora. Stovarište s vozilima zauzima ceo blok preko puta; ući će otpozadi. Najpre Emerson i Velika Šnicla. Rukovanje, mala večera bogata ugljenim hidratima, siromašna proteinima. Potom Edimilson i Džek Čokolada, garažna ekipa na licu mesta. Tu je prvi pravi rizik: njihova oprema u kombiju s lažnim tablicama koji je parkiran napolju, na ulici. Niko ne bi trebalo da se zainteresuje, ali Edson lupka dugačkim, zašiljenim prstima od nervoze. „Evo, pojedite nešto.“ Edson doda svežanj reisa mehaničarima. On sam ne jede; uzeo je mali koražozo39 kada je platio vozaču motocikla, i ovaj sada počinje da deluje uz prateću zamašnu mučninu. Želudac mu se diže dok gleda kako se mehaničari kljukaju mesom iz šuraskarije40 . Zadrži to u sebi, Edsone. Vaginjo i Furasao u kamionu stići će na cilj u zakazano vreme. Gde su Ćure i Slatkiš? On uključi vreme u gornjem uglu aj-naočara. Fija je već krenula sa fazende. Gospodin Breskvica će je ostaviti kraj rodovijarije u Itaparaki; tamo na svakih dvadeset minuta nešto polazi u grad. Odabrao je stari tržni centar zato što je ušuškan i lišen očiju kamera, ali je velik, zabačen i pun čudaka i njemu ne prija pomisao da se ona predugo mota tamo među njima. Gde su Ćure i Slatkiš? Tad Edsonov koražozo zatreperi i ugasi se. Šestorica policajaca su upravo ušli, seli za sto, s velikim pištoljima na butinama, i sad iščitavaju jelovnik. 39 Corajoso – portuglaski: hrabrost, smelost, neustrašivost; prim, prev. 40 Churrascaria – portugalski: restoran s mesom sa roštilja; prim, prev.

257 Dvostruko zbogom. „Hej, mama.“ Običaj je u Sidade de Luz da žene o svakom sutonu izađu iz svojih kuća u šetnju. Same ili u parovima, po tri ili četiri, u patikama koje na nogama nose samo za vreme tog društvenog događaja, uz pumpanje laktovima kako bi održavale ritam disanja za aerobik, one prevaljuju drevnu trasu: vijugavi glavni drum, stari Gornji put koji se pruža paralelno s rodovijom, dugu i sporu padinu Rua Paulo Manjendes gde su se po nekakvom principu privredne gravitacije ukorenili samo prodavci auto-delova i veterinarske radnje. I muškarci šetaju tuda. Oni krenu pola sata posle žena i uvek hodaju suprotnim smerom, kako bi se sreli sa ženama licem u lice. To su neizostavno mladići, ili sveže razvedeni. U brzim nemačkim kolima, Edson je sustigao donju Hortense i njene drugarice šetačice ispred kompanije za veterinarske proizvode „Srećna maca“ i prišao sporo ivičnjaku kraj nje. Donja Hortense je zavirila ispod oboda širokog belog šešira kakav bi pristajao nekom makrou. „Edsone? ‘Si to ti? Baš lepo od tebe što si me posetio umesto da mi šalješ na vrata onog prostaka Slatkiša po veš.“ „Ma daj, mama, dobro znaš u kakvoj sam frci.“ „Ne znam u tome i jeste stvar.“ Drugarice ga gledaju kao da je možda policajac ili uterivač dugova. „Mama, ovo nije mesto za to.“ Edson je otvorio vrata; donja Hortense je kliznula u kola, prešla rukom preko tapacirunga. „Lepo. Je li tvoje? Odakle ti?“ „Od jednog čoveka. Mama, moram da otputujem.“ „Tako sam i mislila.“ „Daleko, veoma daleko. Ne znam koliko ću dugo biti odsutan, ali dugo će potrajati.“ „O, Edsone, o ljubavi moja. Ali zovi me, uzmi telefon u ruke, javi mi da si dobro.“

258 „To neću moći, mama.“ Svetlo je slabilo i u mraku kola, iza polarizovanih prozora i uz mestimični sjaj uličnih lampi Sidade de Luz, Edsonu se učinilo da njegova mati možda nemo plače. „Zašto, nemaju telefone tamo gde ideš? Pismo, makar nešto.“ „Mama...“ „Edsone, šta je ovo? Plašiš me.“ „Biće mi dobro, i vratiću se. Obećavam ti, pronaći ću način da se vratim. Nemoj još da me stavljaš u Knjigu.“ „Ima li makar nešto što bih mogla da kažem?“ „Ne. Baš ništa.A sad me poljubi i odvešću te do kuće, ili možda hoćeš da te ostavim s devojkama?“ „O, u ovako velikim i sjajnim kolima, odvezi ti mene lepo kući“, rekla je donja Hortense. I opet, zbogom. „Ovo je verovatno nešto najromantičnije što sam čuo u životu“, rekao je Gospodin Breskvica. Geografija nije uvek domen ogromnog i sporog, eona i tektonskih ploča. Ona ume da nikne preko noći; novi zeleni prostor otvoren jednog popodneva, već sledećeg jutra prekriven je izukrštanim pešačkim stazama, koje uvek mistično slede najkraće puteve do radnji ili autobuske stanice. U danima dok je Fija bila izbeglica na fazendi Alvaranga, stara oronula šupa gde se zimi odlažu ligeštuli bila je Mesto Sekstinja i Gospodina Breskvice. „Nikad ne bi pomislili da bih tamo otišao; natrag na mesto odakle je ona došla.“ „A ti, Sekstinjo? Izgleda mi da taj njen svet nije baš prijatan. Sivo nebo, zagađenje, upropašćena klima.“ Fijin svet je bio čudan i izazovan, ali u tim razlikama kriju se šanse koje pametan poslovni čovek može iskoristiti kako bi zaradio novac. Sve dok i dalje postoji Iljabela i okean da zaliva kuću, on će tamo stići. Njegovi snovi su se pomerili postrance.

259 „Ali nema Anđela Neprekidnog Nadzora.“ „Nema anđela. Hoćeš li da istetoviraš jedan od tih računara na stomaku?“ Bila je to šala. Gospodin Breskvica dobro zna koliko se Edson gnuša svega što bi moglo narušiti neprikosnovenost njegove kože. „Ali ima još nešto: i ti ćeš biti tamo.“ „Naravno da ću biti tamo.“ „Ne, hoću da kažem, negde u tom gradu biće još jedan Edson Žezus Oliveira de Freitas.“ Bila je to jedna od prvih stvari na koje je Edson pomislio kada je odlučio da s Fijom pobegne natrag u njen Sao Paulo. Nikada nije mogao da odoli ogledalu: kakav će odraz ugledati? Bogatijeg sebe, uspešnijeg, velikog biznismena, oženjenog, mrtvog? Ili najgore od svega, običnog bednog favelada? To ne bi mogao da podnese. Nipošto ne valja sresti sopstvenog duha, ali zar bi mogao da odoli da ne interveniše u nekom takvom životu? Bliži od bilo kakvog blizanca ili nakaznog klona, ali udaljeniji od najudaljenije zvezde. On, do poslednjeg atoma. Dugovao je to sam sebi. „Neće mi biti prvi put da moram uzeti novi identitet“, rekao je Edson bezbrižno, ali preplašio se, krv mu se zaledila u žilama. „Možda ću se čak pretvoriti u Sekstinja.“ „Znaš li šta je krajnje blesavo, krajnje nemoguće? I ja želim da odem. Celog života predajem o multiverzumu. Znam teoriju, znam matematiku; oni ga dokazuju preciznije i lepše od svakog prostog ljudskog čula, ali želim to da vidim rođenim očima. Želim to da iskusim, i tek tada ću stvarno znati. Ako sam te nečemu naučio o fizici, Sekstinjo, onda je to strast. Fizika je ljubav. Zašto bi iko radio ovo, traćio sopstveni život na istinu koju jedva možemo razumeti, ako ne iz ljubavi? Fija kaže da kad uđeš u superpoziciju, iskusiš sve druge univerzume odjednom. Toliko mnogo pitanja dobije odgovor. Ali ti, ti gade mali, nećeš čak ni umeti da ceniš ono što budeš video. Idi samo, heroju, neka ti bude dobro.“ Među plesnivim tuševima, aluminijumskim mrežama i hvataljkama za vađenje lišća iz bazena, kraj kolibice robota za čišćenje, Gospodin Breskvica je prigrlio Edsona uz sebe. Mladić je bio tako sitan, tako mršav i krhak, ali ispod toga jak, sav od žila i tetiva. Bilo ga je teško grliti. „Samo jedno pitanje“, rekao je Edson. „Šta misliš, boli li dok prelaziš?“

260 Slatkiš i Ćure upadaju osamnaest minuta kasnije, nasmejani, šepureći se, skroz kul kul kul. Edson je leden prema njima; pokušaju da se smeju njegovom gnevu, ali onda vide da se niko drugi ne osmehuje. „Zašto kasnite?“ „Bili smo gladni, pa smo kupili nešto za jelo i neko pivo.“ „Pili ste?“ „Ma daj, Edsone...“ „Privlačite pažnju i na sebe i na mene. Mi smo prijatelji koji su se okupili da večeraju posle posla. Sada, bez obzira na to da li ste jeli ili ne, idite do bifea i uzmite nešto za jelo. Bez piva. Ovo je operacija bez alkohola.“ Sve vreme on gleda kako policajci prilaze po repete. To su debeli, obični panduri, civili; baš kao i Edson i njegova ekipa, svratili su da nešto ubace u kljun s prijateljima posle posla. Mehaničari Edimilson i Džek Čokolada pričaju anegdote sa trka u Interlagosu. Edson ih jedva čuje; svaki sekund koji otkucava u uglu njegovih aj-naočara sporiji je od prethodnog, sve dok se ne zalede kao kapi u zamrzivaču. Ne mogu ovo. Ne mogu ovo. Sve sam samo izmislio. Onda vidi sebe kako odguruje tanjir, ustaje, ispravlja manžete, podiže zalizane pramenove u kosi, i čuje sopstveni glas kako kaže: „Jesmo li završili? Idemo onda.“ Sjajna stvar, taj koražozo. Dizanje ga udara dok navlači maramu na lice. Srce mu poskoči; disanje mu je plitko i brzo i ispunjava ga vatrom. Nije posredi koražozo; to je stari vreli tečni adrenalin, istopljen u njegovoj glavi. Pogađa u najbolju metu; to Prvoklasni Poslovni Plan škljoca na svoje mesto. Ćure je isukao K-sečivo. Dva vrela zamaha i zadnja kapija više nije na svojim šarkama. Emerson i Velika Šnicla lako je spuštaju na tle. Momci se već kreću dok laseri pokušavaju da im očitaju mrežnjače. Slaba vajda, militari: svima su aj-

261 naočari postavljene ukradenim skenovima očiju. Dok se alarmi oglašavaju sa vuu vuu vuu, sonda nadleće Edsonovu glavu toliko nisko da on oseća kako mu se od njenog prolaska kvare pažljivo zašiljeni, gelom premazani pramenovi. To je stara sonda Radio Sampe za izveštaje o saobraćaju koju su Hamilkar i Gospodin Smeško dobili u nekom žeitinjo poslu i preradili je za sopstvene mračne potrebe. Ona kruži kao mali duh iz dečjeg crtaća i ispumpava dovoljno raznovrsne DNK da premaši budžet svake forenzičke kompanije koja pokuša da izradi profil na sceni zločina. Divni momci, pametni momci. Možda je to samo noćna smena na placu s vozilima, ali militari su brzi – znači, večeras nema ništa na Globo Fudbalu – i opremljeni za opšti napad. Opalivši iz zaklona, Velika Šnicla i Emerson strujom onesposobe prvu dvojicu koji se pomole iz zamke. Za razliku od svog šestog mlađeg brata, Emerson je uživao u svom vojnom roku. Čim su policajci pali na tle i počeli da se trzaju, Slatkiš i Ćure su se obreli na njima. Ćure je prislonio K-sečivo omamljenom, zaslepljenom policajcu uz grlo. Lik ne može da se pomeri, ne može da govori, može samo očima da prati poigravanje sečiva. Plavo na plavom. Edson oseti miris pišaćke: hoće to od strujnih udara, tako je čuo. A hoće i od straha. Sada je to situacija s taocima: preostala četiri noćna čuvara pobacaju oružje i podignu ruke. Umeju da čitaju i vreme i geografiju jednako dobro kao Edson: dvadeset sekundi, možda trideset ako su obilno večerali, da regionalni štab obavi procenu pretnje. Još trideset da ustanovi nivo reakcije, još dvadeset da uzbuni jedinice. Oni neće slati tender seguransama. Vojna policija previše uživa u dobrom vatrenom okršaju. Sonde za nadzor naći će se iznad mete za dva minuta posle opšte uzbune. Površinske jedinice će se okupiti za pet minuta. Ali Edson je to isprogramirao do poslednjeg otkucaja, i kombi iz garaže se kotrlja preko oborene kapije, zaustavlja kraj osakaćene prikolice Kulinarskih rešenja za svaku priliku. Edimilson je već izneo hidrauličnu dizalicu i podiže levu stranu kao neki superheroj: Kapetan Pitstop. Džek Čokolada skida točak za petnaest sekundi pomoću motornog ključa. Emerson i Velika Šnicla vuku isečene, hemi-gume i kotrljaju nove napolje iz zadnjeg dela kombija. Militari kolutaju očima pred takvom veštinom i brzinom. „Treba da ih vidite u Interlagosu“, kaže Slatkiš, dok drži pištolj uperen u svoju grupicu talaca. „Umukni, jebô te“, kaže Ćure.

262 Prvi točakje montiran. Drugi. Edson baci pogled na tajmer: kamion bi trebalo da stigne sada. I evo ga, skreće na rasksnici uz dva mirisna bljuvanja biodizela iz hromiranih izduvnih cevi. Vaginjo ga uveze kroz procep u ogradi, okrene ga i poveze u rikverc toliko blizu prikolice da bi mogao da je poljubi. Poslednji točak je namešten; braća iz Interlagosa ubace opremu natrag pozadi u kombi. Emerson i Velika Šnicla uskoče za njom. Edson se povuče uvis u kabinu kamiona kraj Vaginja i Furasaoa. Prikolica je prikačena, Vaginjo dâ gas i Kulinarska rešenja za svaku priliku krenu. Dok jure kroz kapiju, Edson vidi kako Slatkiš i Ćure uzmiču prema otvorenim zadnjim vratima kombija. U poslednjem trenutku, Emerson i Velika Šnicla ih uvuku unutra. Militari smesta jurnu prema svojim puškama, ali Edimilson okrene volan i izleti sa placa na ulicu. U retrovizoru sa strane, Edson gleda kako kombi skreće u suprotnom smeru. Spaliće ga i razići se peške s mesta gde ga budu ostavili. Edson vidi kako sonda za DNK preskače krov kabine, penje se uspravno i iščezava među krovnim rezervoarima za vodu. On skine maramu, zavali se u naslon sedišta. Drška pištolja mu je tvrda i neočekivana uz mišiće stomaka kao erekcija. Nije ga ni potegao. Sačuvao je tu čast; nije ni pokazao pištolj. Edson nasloni glavu na podupirač povrh sedišta, zagleda se u brojanice i ikonu svetog Martina okačene o unutrašnje svetlo kabine. Prožima ga radost kakvu ne može ni da opiše recima; jedva može da sedi miran od ogromne, drhtave energije. Uspeo je. Uspeo je. Ukrao je četiri kvantna računara sa placa za vozila vojne policije Sao Paulo Zona Norte. Želi Fiju. Želi da ga ona čeka na mestu gde treba da je pokupi i da samo njemu ima mesta u njenim manga-očima; želi je opruženu i raširenih nogu, molećivu na haubi Vaginjovog i Furasaovog kamiona, gde govori; Ti si taj, Edsone, malandro nad malandrosima, ti si Gospodar Prelaska. O onome što si uradio pričaće se godinama uzduž i popreko po ladeirama; taj Edson Žezus Oliveira de Freitas, to je bilo kefalo, to je bila malisija. Taj Edson Žezus Oliveira de Freitas, ludi sin donje Hortense; šta se to uopšte dogodilo s njim? Tako će govoriti. Kuda je samo otišao? Edson podigne koleno, obgrli ga. Displej u kabini pokazuje kako se policijska kola okupljaju na placu za vozila. Možda i ne mogu da tragaju preko arfida, ali imaju opis prikolice i otprilike znaju kuda se mogla zaputiti. Čuje li on to sirene? Vuvučite koliko god hoćete, militari. Za koji tren ću izvesti svoj poslednji, najbolji trik. S druge strane grada, parkirani iza pekare koja pravi dobar pao de keižo, Hamilkar i Gospodin Smeško pogledaju ikonu na svojim aj-naočarima i raseju

263 klonirani arfid Kulinarskih rešenja za svaku priliku oko pedeset vozila u neposrednoj okolini kamiona. Pametan i skup trik, ali od Hamilkara i Gospodina Smeška mu je ostalo dovoljno kusura da ga pretvori u šest brušenih amazonskih smaragda. Oni su ugnežđeni u lubrikovanoj, presavijenoj gumi u Edsonovom debelom crevu. Kada pređe na drugu stranu, trebaće mu konvertibilnih sredstava. A evo i nje, sedi na zidu tamo gde svetlost sa susednog terena za fudbal najjače sija. Ona primeti kamion koji skreće kroz struju farova; skače gore-dole u neobuzdanoj radosti. Mali ranac poskakuje joj na leđima. Edson ne može da se otrese slike njenih Helou Kiti gaćica. Kamion se zakotrlja preko parkirališta kraj oronule stakleno-čelične gromade odeljka s restoranima, usporava ispod svetiljki i zaustavlja se u brektaju vazdušnih kočnica. „Odličan izbor lokacije, Edsone“, kaže Fija. „Između onih tamo fudbalera koji mi zvižde i alkosa i narkosa.“ Onda jurne i poljubi ga snažno i skroz na licu mesta tamo gde se dočekao na tlu, propevšise na nožne prste. Možda je to zbog olakšanja, možda zbog plamena uspeha, možda ga to napušta njegov koražozo, ali Edsonu se čini da su se reflektori fudbalskog terena rasprsli u pljusak svetlosti koji se sručio na njega; fotoni, i stvarni i duhovi, šibaju ga i čiste, odskakuju lako od prljavog betona, upetljani u druge živote, druge istorije kao u kudelju. Grad i njegovih deset hiljada kula obrću se oko njega: on je u tom trenutku na parkiralištu mrtvog tržnog centra osa Sampe, čitavog Brazila, vascele planete i svih njenih manifestacija širom multiverzuma. Fija pređe prstima duž boka prikolice, zaustavi se kod velike kružne rupe isečene sa strane. Pažljivo se nagne da pogleda unutra. Edson zna da ona misli: Tu sam umrla. „Zadnja vrata su otvorena“, kaže on. Pamćenje je pravi mali Juda. Toliko se puta Edson prisećao unutrašnjosti Kulinarskih rešenja za svaku priliku, a sada, dok Fija pronalazi prekidače za svetlo i obasjava dekor, sofa nije tamo gde ju je upamtio, veća je i drugačije boje, a mašina za kafu je s druge strane pulta, dok su barske stolice presvučene zebrinom, a ne jaguarovom kožom, i spiralne stepenice su pre Kung-fu Kič nego GuanžouKiberkul. Opet, Edson se oseća kao da je na prvom sastanku: ovo je njegovo mesto i on ju je ovamo pozvao. Ona obilazi oko nameštaja, dodiruje, mazi, duboko

264 opčinjena tragovima koje njeni prsti ostavljaju u prašini nataloženoj na plastičnim površinama. „Ovo je čudno, čudno. Mnogo je, mnogo više osećam.“ Ona baci pogled na plastičnu kocku iznad glave, kratko zasopće od čuđenja i popne se spiralnim stepenicama. Edson je gleda kako se kreće po studiju, budi kvantna jezgra jedno po jedno. Plavi sjaj kvantnih tačkica nalik na pređu koja se pruža kroz univerzume osvetljava joj jagodice odozdo u oštrom reljefu, oslikava je kao pravu Japanku. Tada je ugledao duha, prikazu u praznom studiju: kvantni odjek. Edson se pridruži Fiji u svetlećoj plavoj kocki. „Momci bi da pomere prikolicu unutra. Napolju nije bezbedno.“ Fija mu mahne rukom. Briga me. Jezik joj malčice viri između zuba, uhvaćen u koncentraciji. Edson se pridrži za podupirač kad se Kulinarska rešenja za svaku priliku s trzajem pokrenu; Fija se nagonski pomera prateći kretanje. „Ovo bi trebalo da se nalazi u nekoj umetničkoj galeriji.“ Zvuči opijena ljubavlju, nesuvisla od ekstaze. „Četiri K-jezgra kvantnih tačaka. A ona ih je napravila od... otpadaka? Tamo odakle dolazim, K-frejm na univerzitetu Sao Paulo... ovo je decenijama ispred svega što imamo. Kao da je došlo iz budućnosti. Svaki deo ovoga je predivan.“ „Možeš li ga naterati da proradi?“ „Jezik i protokoli su vam drugačiji, ali mogu da obavim ponovno kodiranje.“ „Ali možeš li ga naterati da proradi?“ „Da vidimo.“ Ona smakne sa sebe dugi mantil. Tetovaža na njenom golom stomaku sija odbijenim kvantnim svetlom. Točkovi unutar točkova na njenom trbuhu počnu da se okreću. Fija oseti da Edson zuri u nju. „To je u stvari samo efekta radi.“ Ona kucne po tasterima, nagne se napred u plavu svetlost. Namršti se; počne da pomera usne dok čita s ekrana. Edson je nikada nije video tako lepu. „Traži opšti kanal za komunikaciju. Ooh!“ Fija se trgne, osmehne kao da se obradovala nečemu duboko intimnom. „Ušli smo.“ Zakucka po tasterima, koža joj se namreška od zupčanika u pokretu. „Jah! Jah! Hajde, kurvo!“ Ona pljesne po stolu. Kao da ju je čuo i poslušao, kamion se zaustavi s trzajem. Fija digne ruke u očajanju. „Šta sam to uradila?“

265 Glasovi, odjeci u trulom tržnom centru između golih greda od valjanog čelika. Glasovi koje Edson ne prepoznaje. On se stušti bučno niz spiralne stepenice, oprezno proviri kroz rupu napravljenu K-sečivom. Sjajni vizir crn kao greh podigne se odozdo prema njegovom licu. Ispod njega, kez. Ispod keza, cev automatske puške. Viziri, viziri. Kamion su okružile naoružane i oklopljene seguranse. Zadnja vrata prikolice otvore se s treskom; još dvadeset seguransi s jurišnim naoružanjem. Iscereno lice mahne svojom puškom prema zadnjem kraju kamiona. „Vuci dupe Vamo, favelado.“ 6-15. AVGUST 1733. Uvek bi nastala gužva oko klatna. Falkon je klimnuo glavom svojoj publici dok je podešavao kućište teleskopa i navijao satove. Dečji glasovi, podvučeni dubljim tonovima muškaraca za koje je to bila neviđena novotarija, zapevali su u znak pozdrava. Falkon je uperio sočiva prema Jupiteru koji se uzdizao iznad krošnji i zabeležio vreme uspona planete na svom drvenom crepu. Sutra će popričati sa Zembom o tome da mu ovaj dâ još malo hartije. Opservatorija, koja je ujedno Falkonu bila i biblioteka i dom, nalazila se na pet minuta hoda šumskim stazama od kilomba. Okolne krošnje su bile posečene kako bi mu se omogućio nesmetan pristup noćnom nebu, i čistina je bila omiljena među parovima koji su želeli da gledaju mesec ili blago oslikanu traku Mlečnog puta. Trzajem pera, Falkon je pokazao na tri posmatrača da mu otvore krov verande i porade na satovima; teleskop se morao štititi od svakodnevnih pljuskova i morao se svakodnevno podmazivati kako mu plesan ne bi zagušila tanane mehanizme. Falkon ponovo pokaza perom na devojku u prvom redu, kojoj su grudi tek pupele na dečjem trupu.

266 „Kako se zove ovo nebesko telo i zbog čega je ono važno?“ Falkon je toliko ovladao opštim jezikom da je mogao da glumi zlovolju, i ustanovio je da veoma uživa u toj ulozi. Devojka smesta ustade. „Ajuba, to je svet Jupiter koji ima mesece oko sebe kao što mi imamo mesec, i ti meseci su časovnik.“ Ajuba. Falkon je mislio da je ta reč počasna titula prikladna njegovom četvorostrukom statusu geografa i gradskog arhitekte; doktora fizike; arhivara Sidade Maraviljoza i profesora na univerzitetu Rio do Ouro: učitelj, mudrac, zvezdočatac. Strašno se razočarao kada je saznao da to na jeziku Tupija označava njegovu bledu, obrijanu glavu. Odavno je već fiksirao geografsku dužinu pomoću Kasinijevih tablica i kalibrisao tri Hajgensova sata; stotine opservacija, ispisanih sokom ženipapa po zidovima njegove kuće, dokazalo je njegovu teoriju. Ono što je Falkon izvodio bila je naučna misa, podsećanje na to da su fizički dokazi istiniti u prašumama Rija do Oura koliko i u pariškim salonima. Demonstrirao je valjanost empirizma jednako sebi kao i publici koja se sastojala od Iguapa, Manaosa, Kajbaksea i odbeglih robova. Sada je retko pomišljao na La Kondamina; možda o pamfletu njegovog suparnika krajnje minuciozno raspravljaju akademici, dok će njegov najverovatnije ostati zarobljen u ovoj prašumi, ali ismejaće ga pošto on empirijski nije tačan. U svojoj opservatoriji od bambusa i slame, Rober Falkon je izveo svoj veliki eksperiment i objavio: Vidite, eto kakav je vaš svet. „Sada ću posmatrati Jupiterove satelite.“ Najveća od svih sfera, vidljivo spljoštena na polovima čak i kroz ovaj putni teleskop. Na Zemlji kao i na nebu. „Donesi mi dnevnik.“ Devojka iz plemena Kalibaksea, čuvarka knjige, kleknu kraj Falkona s dnevnikom i izrezbarenom drvenom mastionicom nakožnom jastučetu. Falkon pribeleži vreme, datum, uslove. Ostalo mu je tako malo hartije. I zaista, zbog čega uopšte stavlja te oznake kad je istina koju one predstavljaju tek delimična i nižeg reda? Jedan jezuit izludeo od sakramentalnih šumskih droga nagovestio je postojanje dubljeg poretka, da je ovaj na polovima spljošten svet samo jedan od mnoštva – možda i bezbroj – šarolikih svetova koji se svi međusobno manje ili više razlikuju. Ali kako bi neko ikada mogao da objektivno dokaže takav poredak univerzuma? Opet, ako je on fizička činjenica, onda je sigurno moguće opisati ga matematički. To bi bio izazov za jednog geografa koji stari sam i tako daleko od pamćenja svojih kolega. Takva jednačina zauzela bi sve što je preostalo od prostora na zidovima i podu kuće. Kaiša bi zanovetala i gađala

267 ga sitnim predmetima; ona je bila čista, ponosna na svoju kuću i nije trpela njegovu aljkavost. „Vreme u Parizu je tačno jedanaest sati i dvadeset sedam minuta“, izgovori Falkon. „Pokrenuću klatno. Na moj znak, aktivirajte satove.“ Falkon povuče unazad teg geometarskog klatna, sve dok se žica nije poklopila s linijom urezanom u uglomer. Pusti ga da padne i podiže maramicu, koja je zahvaljujući Kaiši bila bezgrešno bela upravo za ovu svrhu. Tri kazaljke se spustiše aktiviranjem poluga za početak rada hronometara. Klatno se zanjiha, odbrojavajući vreme, prostor i stvarnost. „Ne mogu vam više uopšte dati hartije.“ Prasak topa zagluši svaki Falkonov protest. Zemba se nagnu preko parapeta i prinese džepni durbin – nekadašnji Falkonov džepni durbin – svom oku. „Cev i zatvarač su čitavi“, objavi on. „Mislim da sada možemo da probamo s celim punjenjem. I sa đuletom.“ Pošto se proglasio zaštitnikom Sidade Maraviljosa, Zemba je sve više i više poprimao obeležja i manire n‘golskog kraljevića Imbangala. Falkon se pope na potporni zid da pogleda kako topdžije Iguape pune ogroman top, izdubljen u stablu adamantinskog mahagonija, na polju za gađanje. Gledao je kako barut u hartiji – njegovoj hartiji, konfiskovanoj baš kao i njegov durbin – nestaje u cevi tog čudovišta. „Razumem potrebu za suvim barutom u ovoj vlažnoj mijazmi, ali toliko smo se posvetili odbrani da zapostavljamo ono što ouopšte branimo“, napomenu on blago dok je posada ubacivala đule. Za svaku drvenu kuglu stolaru je trebao čitav dan da je izdelje tako da bude dovoljno glatka. Zemba se podsmehnuo Ajubinom predlogu: drveni top, tako nešto bi se rasprslo u milion ivera na prvi dodir, smrtonosnije od neprijateljskih salvi. Ali Falkonovi proračuni izdržali su i podsmeh i barut. Opet, žestilo ga je to što je za ovog velikog čoveka – sjajnog generala i strašnog ratnika – njegovo znanje bilo vredno poštovanja samo ukoliko je služilo vojnim ciljevima. Tehna, kurva Sofosova, promrmlja Falkon sebi u bradu. Zemba je iscrtao svoje odbrambene linije duboko i snažno u Falkonovim preotetim knjigama za crtanje. Zamke i omče Iguapa bile su okidač čudovišnog

268 sistema. Gargantuanske zaseke od otrovnih koceva ukopanih u dvadeset redova usmeravao je napadače u prostor izložen smrtonosnoj unakrsnoj vatri između bunkera s teškim repetirajućim samostrelima. Unutrašnji krug zemljanih prepreka po ugledu na evropska zvezdasta ukopana gnezda potom je uboge preživele zasipao vatrom iz balista i kotama vrelog kamenja iz katapulta. Poslednja linija sastojala se od rovova koji su se pružali u cikcak i u tri reda iz kojih bi jurišalo more kilombista, oklopljenih u escaupil od postavljene kože i sa štitovima, naoružanih kopljima od tvrdog drveta. Strelci-pešaci pružali bi im smrtonosnu podršku sa užasno velike daljine. Klasične odbrambene linije Sidade Maraviljoza užasnule bi i rimsku legiju, ali Zemba je žudeo za uništiteljskom snagom savremene artiljerije. Propis koji su sprovodili gradski ajuri nalagao je obaveznu upotrebu javnih klozeta kako bi se iz njih mogla strugati salitra: Falkonova poluzaboravljena hemija proizvela je crni barut, ali u vlagom zasićenoj klimi Rija do Ouro, on je šištao i puckao u rupi za paljenje sve dok Falkon, koji je uvijao male papirne petarde kako bi plašio decu, nije smislio naboje od hartije. Oni su, različite težine, visili sa greda u kolibama za sušenje nalik na albino šišmiše. Topdžije su razmotale dugačak fitilj; Zemba ga je upalio minerskom šibicom. Falkon oseti da se zemlja pomera pod njim, a detonacija koja se sigurno čula čak i u Sao Žoze Tarumasu istera mu vazduh iz pluća i svaku misao iz glave. Za tili čas, Zemba se obreo na svojoj osmatračnici, s durbinom uz oko, a Falkon se u trenu našao iza njega. Top je bio odbačen desetak hvati natrag u žbunje, ali stajao je netaknut na svom nosaču. „Imamo je, Gospo Naša, imamo artiljeriju.“ Falkonu nije trebao ponuđeni durbin da bi video kako se grane drveća u uzdižućem luku duž putanje đuleta njiše, a onda jedna za drugom pucaju, cepaju i ruše na tle. Čak i u svojoj mernoj stanici kraj reke, i dalje je čuo tutnjavu s kojom je Zemba usavršavao svoju artiljeriju. „Reka“ je bila velikodušna reč za lenju struju široku jedva osam koraka koja se ulivala u Rio do Ouro prekrivena zelenim somotskim tepihom jaguarovih ušiju. S pištoljem uperenim preko kolena za slučaj da se pojavi koji žakare, Falkon je gledao kako Kaiša gaca, sad u vodi do butina, sad do trbuha, dok joj meke, orošene jaguarove uši miluju male grudi, do sledećeg mernog mesta. Zlatna na zelenoj podlozi, očaravala ga je. Naučio ju je pismu, naučio brojevima, naučio da čita nebo i recituje na francuskom. Taj jezičak peska, gde se šuma

269 neočekivano otvarala u reku, bio je njegov jer je tako rekao Mair. Često je vodio ljubav s njom na tom mestu, podjednako uzbuđen i zgađen mekom i mirisnom punoćom njene puti i zlatnim, stranim konturama njene glave. Ona je bila velikodušna i zahvalna ljubavnica, premda nemaštovita, i po merilima njenog naroda, verna. Ali najviše je voleo ovo mesto noću, kada jaguarove uši i vodeni ljiljani koji cvetaju noću zadržavaju u sebi iskru svica, kao tepih svetlosti, dok druga obala svetluca od svitaca i, visoko iznad svega, raštrkanih zvezda. Kaiša mu doviknu rezultat merenja. Još raste. Ali ovo nije bila sezona poplava. Sa osmehom, zaorala je vodu prema njemu, a zeleni tepih rastvarao se oko glatkog, očupanog trougla njenih genitalija. Prisetio se trenutka kad ju je prvi put video, stidljivu i osmehnutu, dok su je drugarice gurkale napred da korača kraj belca s neverovatnim očima. Ponudio se da joj neko vreme nosi korpu koja joj je bila okačena o remen prebačen oko čela; ljutito je odstupila i ponovo mu je prišla tek uveče, kada je narod Iguapa ušao u svoj prvi tabor. Tako brzo je osećaj ljudi da su se pretvorili u nomade ustupio mesto nemom stoicizmu i odlučnosti zbog koje su koračali dalje, svakog dana, svake nedelje, te bespomoćnom besu. Narod Iguapa je pola dana tumarao kroz varzeju Rija Iguapara i Rija do Ouro. Poslednji, najstariji, najmlađi, najslabiji uteturali su se u tabor mnogo sati pošto su Mair i njegova garda sastavljena od pažea pošli na počinak. Neki nikada nisu ni stigli. Narod Iguapa je saznao šta je glad. Varzeja, toliko bogata biljnim svetom, bila je škrta kad su posredi jestive stvari. Hrana je huktala i zviždala na visokim granama ukuba i envira; na tlu, u vlažnim senkama, čuvali su je svirepi šiljci; voće i loza bili su oboleli ili otrovni i terali su u ludilo od priviđenja. Ljude je hranilo Falkonovo ratno brašno manioke i pasulj; Kaiša je delila male porcije i starala se da starima i bolesnima hranu ne otimaju siledžije. Manaosi su sa smrtnom ozbiljnošću izveštavali o stanju zaliha; Falkon je to beležio i bavio se groznom matematikom. Čak i tada, Zemba se isprečio između Falkona i Kvina. Falkon je samo zahvaljujući krajnoj upornosti i mišićavoj težini svojih Manaosa uspeo da dobije dozvolu i probije se kroz krug pažea do Maira. „Moraš im dati vremena da počinu, love i povrate snagu.“ „Ne smemo, moramo dalje, video sam.“

270 Na kraju su ljudi hodali iz bezumnog očajanja. Nije bilo drugog izbora osim da zabace punu mrežu na leđa, navuku remen na čelo prekriveno plikovima i gurnu decu pred sebe. Kaiša je dozvolila Falkonu da joj pomogne u nošenju tereta. Sanduci s brašnom ispražnjeni su i bačeni u stranu. Falkon je isekao futrole instrumenata, korice knjiga, cipele i pertle i torbice kako bi ih skuvao da omekšaju dovoljno da se žvaću i donekle utole glad. Ljudi su bili izgladneli, ali žabe su hranili; svete kurupaire u izbušenim keramičkim posudama. Starci bi seli kraj staze s iznenadnim uzdahom, nesposobni da se pomere ili da budu pomereni, ostali bi tamo, zelenilo bise zatvorilo oko njih, a na licima im se video izraz olakšanja, samo olakšanja. Falkon je išao nogu pred nogu, kažnjavajući sebe zbog intelektualne krivice: njegove alatke, njegovi instrumenti, mesing, abonos i staklo; gvožđe i olovna sačma, knjige polupropale od plesni i bez korica, odeća i uspomene – mora ih ostaviti i zaboraviti na njih. I svaki put bi uzvratio istim gromkim odricanjem. Ne, neće to, nikada, jer kad se sve ostalo svede na životinjsko, na mehaničko, samo će to moći da posvedoči ovom ravnodušnom biljnom carstvu da ovo nije bio puki, beslovesni mravlji marš. Tada je Kvin – ispijeni, bradati Kvin, deuteronomijski patrijath oslonjen o svoj štap – objavio: Ovo je to mesto. Falkon je jedva bio u stanju da postavi pitanje. „Šta ste to videli?“ „Dovoljno toga, prijatelju.“ Onda se okrenuo svojim ljudima dok su oni izlazili na malu, suncem obasjanu čistinu gde je palo drvo i otkrilo nebo. „Ovo je Čudesni grad. Sagradićemo crkvu, uzgajati prinose i živeti u miru i izobilju. Niko ko dođe ovamo neće biti oteran. A sada, da palimo.“ Te noći, u dimu i žaru, Kaiša je došla doktoru Roberu Falkonu i nikada više nije otišla. Misa se završila. Žene, muškarci, deca glava vezanih u kalupe od drveta i kože koji su im oblikovale još meku lobanju, pljuskali su bosim nogama iz crkve po srebrnoj kiši sumraka, kroz uske prolaze između maloka po žitkom blatu dubokom do cevanica, dodirujući u prolazu čelo u znak pozdrava Ajubi. Falkon se sagnuo ispod

271 krovine sa koje je curila voda. Ijaosi, žene i muškarci venčani sa svecima, još su igrali u utabanom krugu od ilovače, i svako je od njih nosio amblem svog sveca: mač sa tri oštrice; lovački luk; kljove pekarija; maske tinamua, soma, žabe. Muzičari su na svom podijumu zapali u trans; bubnjevi, glinene okarine. Sviraće dok traje noć, ijaosi će se okretati pred njima, sve dok oni ne padnu preko svojih bubnjeva i krv im ne zalipti sa dlanova. Velika, stubova puna dvorana Nose Senjore de Todos os Mundos zaudarala je na tamjan, znoj i šumske droge. Falkon prođe između igrača kao avet, zastavši da se prekrsti i poljubi svoj zglavak pred razapetim Hristom, kraj čijih je stopa žena, lica okrenutog naviše u čuđenju, sa sferama u obe ruke i na čelu, nogu naslonjenih na zlatnu žabu. Naša Gospa od Svih Svetova. Ponovo napolje nakišu, pa preko ograđenog zemljišta do predvorja. Pažeisu čekali na verandi, zlatnih lica u golom podozrenju pred Falkonom, ljubomorni zbog njegovih privilegija. „Nisam te video na misi, brate.“ Kvin je skinuo epitrahilj, poljubio ga, okačio o klin. „Znate šta mislim. Ovde ne vidim mnogo od Hrista.“ Na vrhuncu mise, posle sati i sati bubnjanja i plesa, Kvina su nosili po gomili vernika, prebacivali ga na rukama iznad svojih glava dok je izvikivao proročanstva. Falkon ga čak ni u najcrnjim trenucima oskudice Dugog marša nije video tako iscrpljenog. „Kao da na mojim očima ne postoje kapci. Vidim sve, svuda. Proždire me to, Falkone. Apostoli su bili strožiji ljudi od mene; Paraklitovi darovi peku one koji ih nose.“ „Svaki put vam to oduzima sve više, zar ne? Prestanite. Uništiće vas to, ako ne u telu, onda svakako tamo gde vam razum obitava“, reče Falkon na francuskom. „Ne mogu“, šapnu Kvin. „Ne smem. Moram uzimati još više, još veće, ako hoću da budem u stanju da pasivno opažanje pretvorim u delanje i pridružim se ostalima koji hodaju među svetovima.“ „Govorite bezočne besmislice; već ste poremetili umom. Kilombu već nedostaje ruka vodilja na kormilu.“ „Ja nisam jedini putnik – kako bih uopšte to mogao biti, kada je na bezbroj svetova sličnim ovome otac Luis Kvin iz Društva Isusovog uzeo kurupairu i uzeo u ruke osnovu i potku stvarnosti? Tokom istorije oduvek je bilo – i biće – onih koji putuju među svetovima i vremenima.“

272 „E to je stvarno besmisleno, Luise. Putovati kroz razdoblja kao što se iz jedne sobe prelazi u drugu? Odmah ću vam predočiti paradoks: jednostavno gaženje šumskog leptira moglo bi da pokrene lanac događaja koji bi onemogućili da Luis Kvin, pa i Društvo Isusovo, uopšte postoje, a kamoli da tancaju veselu gavotu kroz vreme.“ Kvin sklopi oči ispred lica u molitvi. „Naravno. A kuda bih i išao nego tom jedinstvenom trenutku u mom životu koji ga je oblikovao drugačije od svih drugih? Prošao sam na drugu stranu i u trenu se vratio onoj kućici u Portu. Pogledao sam sebi u lice i ugledao na tom licu izraz nekoga suočenog s avetnim i krajnje užasnim posetiocem: sa sopstvenim ispijanim, ostarelim obličjem odevenim u svešteničku crnu odoru; ‘Mene, mene, tekel, ufarsin’, i pošto to napiše, nastavi dalje. Potrebno je malo više toga da se zaustavi ruka, da se smrtonosni vrč spusti na sto, da se čovek otetura od prijatelja, udobnosti i toplote na ulicu. Video sam kako padam na kolena i samog sebe preklinjem za oproštaj, a opet svaki put, kad okrenem tu stranicu u sopstvenom vremenu, ovom vremenu, ustanovim da se ništa nije promenilo. Tu je na delu neki zakon; možemo stupiti natrag kroz vreme, ali nikada u istoriju sopstvenog sveta. Uvek se vraćamo drugom svetu, tom svetu u kom se sam sebi ukažem kao utvara, a onda nestanem da se nikad ne vratim, jer u suprotnom bih prekršio pravilo tog velikog Cenzora koji nalaže da pišemo tuđe priče, ali nikada i svoju.“ „Sada me vređate“, planu Falkon. „Ovo je sada uistinu ludilo. Da imam sa sobom pištolj, ustrelio bih vas kako vaše bezumlje ne bi zarazilo druge. Bezbrižno tvrdite da hujite među svetovima i istorijama, kako vam se ćefne, kako zamislite, vozeći se na močvarnoj svetlosti ili u plamenim kočijama, i dovoljno je da mahnete rukom i poništite čitav moj svet; racionalnost, naučno istraživanje, mogućnost saznanja i predviđanja fizičkog sveta samo su tkivo iluzije nad prazninom... magije. Božansko fiat, moć reči i misli nad svakodnevnom stvarnošću.“ „Ali Falkone, Falkone, šta ako je to upravo ono od čega je svet sazdan? Reč i misao?“ Falkon pljesnu po središnjem stubu kolube. „Ovo je stvarno, Kvine. Ovo je stvarnost.“ Kvin se slabašno osmehnu. „Ako simulakrum sadrži dovoljno pojedinosti, kako onda možemo to da znamo?“

273 „O, za ime Božje!“ Falkon skoči na noge. Zlatna lica zaviriše kroz vrata, pa se povukoše kad se Falkon neprijateljski zapilji u njih. „Voda ponovo raste. To sam došao da vam kažem. Hoću da odvezem jedan kanu s grupom mojih Manaosa dalje od sidade.“ „Razgovaraj sa Zembom. On je njen zaštitnik.“ „Ja želim da razgovaram sa vama. Želim da me pitate šta će mi kanu i grupa, i zašto želim da istražim vodu koja nadolazi. Postali ste izdvojeni, daleki, uzvišeni, Kvine. Postavili ste pukovnike i savetnike između sebe i mene, Luise; između sebe i svojih ljudi.“ Na vratima se trznu zavesa od kore. Uđe Zemba, kože sjajne i mokre od kiše. „Je li ovde sve u redu?“ „Ništa se ovde nije dogodilo“, reče Falkon. „Samo sam rekao ocu Kvinu da ću povesti grupu izvidnika na reku da istražim rast vodostaja.“ „Svi takvi zahtevi moraju se podnositi meni pošto sam ja zadužen za bezbednost.“ Falkon se naroguši. „Ja nisam vaš rob. Laku noć, gospodine.“ Rober Falkon Sen-Onore Falkon: Dnevnik ekspedicije, 8. avgust 1733. Često osetim da je jedina važna stvar u mom dnevniku datum u zaglavlju. Isuviše lako dani klize u večitu sadašnjicu; bez prošlosti, okrenuti budućnosti koja se od sadašnjosti razlikovati ne da; isključeni iz ljudske istorije. Ali prva dužnost jednog hroničara svakako je da uspostavi sopstvenu istoriju unutar šireg toka vremena. I stoga zapisujem 8. avgust 1733. i ponovo se priključujem ostatku čovečanstva. Kako je lepo ploviti rekom, u kanuu sa deset veslača dok je Žuripari preda mnom, Kaiša iza mene, a ispred mene su poredana sva biljna bogatstva Rija do Ouro. Sidade Maraviljoza postala je nesnosna i neprijateljska; ne u fizičkom smislu – to se ne bi moglo podneti, čak ni od Zembe i njegove vojničke svite – već po moje osobine, moju profesiju, moja uverenja. Grad Čuda je Grad Slepe Vere. Verovao

274 sam u ajuri, to mudro telo koje se sastoji od indioskih morbiša i ebomija iz redova odbeglih crnaca, uzdao se da će oni upravljati društvom razumno i mudro, ali ajuri su ispunili pažei i mladi ratnici pod Zembinim uticajem. Veće u kojem starije i opreznije glave – ubrajam i sebe među njih – budu nadglasane larmom i žarom mladića nije od koristi za društvo. Ovo je peti dan ekspedicije, i sada plovimo nizvodno. Dobrom brzinom i bodri otisnuli smo se iz sidade i dnevno prevaljivali dvadeset milja uzvodno, dospevši čak na gornji Rio do Ouro dalje od svega što su istražile bandeire Pauliste. Tu su indioski narodi koji nikada ranije nisu videli belo lice, a opet, grupe u kanuima na koje smo naišli – Žuripari je ustanovio da pomoću uprošćenog jezika Vaika može uspostaviti osnovnu komunikaciju – znale su za Čudesni Grad i velikog karaibu koji se kreće među svetovima. Isprva sam bio zbunjen kada sam ustanovio da se Alta Rio do Ouro nalazi na nižoj nadmorskoj visini od Sidade Maraviljoza, što je upravo obrnuto od očekivanog za plavljenje koje se spušta s gornjeg toka. Ali naučnik, suočen sa suprotstavljenim faktima i teorijom, uvek teoriju prilagođava stvarnosti. Merenja obavljena ispod sidade potvrdiće da se reka puni iz donjih pritoka. Sada imam dovršen jedan skup merenja, od mesta koje je na oko tri milje ispod kilomba kako sam ucrtao u svoju rudimentarnu mapu sliva Rija do Ouro – petnaestak milja od mesta gde reka kreće punom snagom – i ona potvrđuju moju generalnu hipotezu. Drugi skup merenja koji budemo izvršili večeras, kad se ulogorimo, to će i definitivno dokazati... „Ajuba!“ Posle vekova poplava, Rio do Ouro je zaoblio izbočeni greben i erodirao široki luk, gotovo zaliv. Falkonov kanu se približio litici, zaobišao njen rub i našao se pramcem u pramac s flotom. Falkon ugleda vesla, sjajni mesing, odsjaj sunca na čeliku, šešire ukrašene perjem. „Uniforme od žute kože i crvene tkanine!“ uskliknu on. „Portugalski vojnici!“ Manaosi se brzo, vešto okrenuše na svojim mestima u kanuu, zakopaše veslima po vodi. Falkonovo manje, lakše plovilo moglo je da umakne teško natovarenim ratnim kanuima, ali izgubio je početnu prednost; i dok je došao sebi i dograbio sopstveno veslo kako bi čamac zaplovio još brže, progonioci su nalegli na posao. Potera je otpočela. Tupi prasak, nešto glasniji od muskete, i stub vode se

275 diže na nekoliko dužina vesla levo od kanua. Još jedan, i Falkon vide kako kugla prolazi s lepršavim fijukom i odskače triput od vode pre nego što je iščezla. „Veslajte ako vam je život mio!“ viknu Falkon. On izvadi durbin iz džepa. Šest pokretnih topova na postoljima bilo je na pramcima teških ratnih kanua za trideset ljudi. Dok je osmatrao vojsku – u svakom čamcu na čelu potere bilo je po desetak kolonijalnih pešadinaca, u uniformama zakrpljenim i prljavim od plesni posle više nedelja provedenih na reci – pokretni top se ponovo oglasi. Kugla oskoči od reke, zapljusnu Falkona mlazem vode i prođe iznad kanua između Žuriparija i manaoskog dezertera po imenu Ukalaji. Uska meta i spljoštena putanja za Portugalce dosad su dobro poslužile, ali uskoro će topdžije umesto đuladi ubaciti u cevi sačmu i pobiti ih. „Kaiša! Muskete.“ Ona je već punila šipkom prvu od dve puške koje je Falkon odbio da preda Zembinim konfiskatorima. Umešna žena je biser kom nema cene. Falkon nacilja na crvenozlatnu zastavu na krmi središnjeg ratnog kanua. Ispred nje je sedeo oficir u paradnoj uniformi, s trorogim šeširom obrubljenim perjem, i smrknuto se držao za obe strane kanua. Falkon prepozna kapitana De Arauža iz Baro do Sao Žoze do Rio Negro. Jednostavan hitac, ali Falkon pomeri mušicu na topdžiju u kožnoj uniformi pognutog iznad svog oružja na pramcu. „Mirno, ne ljuljajte!“ Bio je to pipav proračun; prekid u veslanju učinio bi hitac preciznijim, ali bi ih svakako doveo u domet musketa kolonijalne pešadije. Čim mu se ukaza prilika, Falkon opali s praskom i oblakom dima. Zembini naboji su dejstvovali kako valja. Topdžija se trže i pade na dno ratnog kanua, prostreljen čisto kroz vrh glave. Gromki podrugljivi povici začuše se od progonitelja; telo je bez ikakve ceremonije svaljeno u reku. Napunjenih pet obrtnih topova odgovoriše i njihove kugle popadaše oko kanua, neke toliko blizu da su vodom zapljusnute izdubljenu unutrašnjost. Veslači prionuše na svoj posao; tamna reka se ljuštila s pramca. Kaiša dodade Falkonu drugu musketu i ponovo napuni ispaljeno oružje. Musketari u indioskim kanuima sada su se odvažili na duže hice, na rubu svog dometa i krajnje neprecizno, ali dovoljno da Falkon ne uspe da nacilja. I bilo je upravo kao što se i plašio: duž čamaca s topovima od ruke do ruke dodavali su rasprskavajuće granate. „Mirno, imam ga, imam ga...“

276 „Ajuba, ne smemo im dozvoliti da još smanje udaljenost“, reče Žuripari. „Mirno, mirno...“ Jasno je video kapetana. Odseci glavu koja komanduje. Falkon povuče obarač. Otponac pade; kresivo sevnu. Falkon vide kako oficiru s glave šešir odleće u reku; tada upaljene minerske šibice dodirnuše otvore u topovima. „Dole! Svi dole!“ Reka polete uvis oko Falkona razbivši se kao staklo; iverje se diže sa izrovanih nosača za vesla, ali korito izdrža, Isuse i Marijo; granata se odbila od tvrdog šumskog debla. Uzdah: Žuripari, beskrajno iznenađen zbog toga što mu je polovina glave odvaljena, blago skliznu u reku. „Olakšaj, olakšaj!“ zapovedi Kaiša na opštem jeziku. Namirnice, voda, druga musketa, svi naboji i kugle osim šačice za precizno gađanje, pođoše za Žuriparijem. Falkon je teška srca gledao kako crna voda prekriva njegove divne, precizne, civilizovane instrumente. On savi svoj dnevnik u tanki cilindar i ugura ga u cev od bambusa koju je napravio upravo za takav slučaj: toliko dobro zaptivena da je bila praktično nepromočiva, mogla se in extremis baciti u reku u zaludnoj nadi da bi jednog dana, jedne godine tu cev neko mogao pronaći i vratiti Francuskoj akademiji nauka. Kanu jurnu napred. Piroge se probiše kroz pokretnu zavesu barutnog dima i dadoše se u poteru. Falkon je ležao potrbuške na krmi, ciljao preko ivice čamca i odvraćao musketare od nesmotrene vatre. U celom kanuu samo je Kaišina glava bila podignuta dok je tražila po varzeji nekakav orijentir. „Pokrivaj me!“ viknu Kaiša. Falkon obrisa kapi vode sa svojih zelenih naočara i opali u musketara predvodnika. Oružje odlete vojniku iz ruku, slomljeno kod otponca. Kaiša prinese fitilj Falkonovoj tinjajućoj falji; s hukom i vriskom signalna raketa polete uvis kraj njegove glave i rasprsnu se u kratkotrajnu zvezdanu kišu. Njena detonacija zaori se po krovu prašume; preplašeni hoacini nespretno se strmoglaviše iz svojih gnezda. Vojnici uputiše jedni drugima signale rukama; dva poslednja kanua zaostaše i počeše da se okreću. Tada dva blistava projektila suknuše kao munje s obe obale i prostreliše kanue koji su krenuli nazad. Drhtav krik izvi se iz kanua kraj leve obale; šip iz baliste proburazio je jednog veslača Indiosa kroz butinu i naneo mu strašnu, smrtonosnu ranu. Voda se namreška i razdvoji, užad se pojaviše ispod površine. Nevidljivi branioci dovukoše bespomoćne kanue na obalu. Vojnici su pokušali da užad iseku

277 bajonetima, ali već su se našli unutar kratkog dometa repetirajućih samostrela. Oluja strelica uništi posade; one što su poskakali u reku ne bi li se spasli dokrajčili su strelci koji su se šunjali duž obale. Vojnicima su se čizme sa sarama do butina napunile vodom i odvukle ih pod crnu vodu. Potera se pretvorila u pokolj, zarobljeni kanui su kružili i pucali u varzeju dok su pokušavali da se povuku. Zembine baliste su pripucale još dvaput, i jedan kanu potpuno prevrnule. Vojnici i Indiosi jednako bedno su zapomagali dok su lovci Iguapa gacali u vodu do butina i gađali ih kao ribe svojim otrovnim strelicama. Falkon je shvatio da mu telo drhti od uzbuđenja i čiste, hladnokrvne efikasnosti s kojom su branioci Sidade Maraviljoza prionuli na uništenje neprijatelja do poslednjeg čoveka. Ipak, Falkonovo oduševljenje bilo je delimično i kratko. Jer dok su Zembini branioci odbili napad po vodi, pljačkaške grupe Indiosa i kaboklo plaćenika napale su i popalile plantaže manioke. Dečak je motkom gurao pirogu između drveća. Uljana lampa, s fitiljem u glinenoj posudi postavljenoj na pramcu, bacala je odbleske na vodu crnu od noći. Oči kajmana zasjale su crvenilom, a onda potonule ispod površine. Otac Luis Kvin je stajao na sredini krhkog čamca, crn spram tame, nevidljiv. Dečaku se činio kao da lebdi iznad udavljene šume. Fragmenti glasa nošenog preko vode, uspaljenog i nestrpljivog; svetla opservatorije pojavila su se na vidiku i nestala dok je dečak upravljao između masivnog korenja i parazitskih puzavica. Neka riba iskoči, pa pljusnu, bledog trbuha. „Ovde“, reče Luis Kvin tiho. Piroga se zaustavi bez ijednog mreškaja. Kvin siđe u vodu do kolena i zagaca prema svetlu i glasovima. Opservatorija je bila podignuta na uzvisini kako bi imala nesmetan pogled prema nebu; sada je to bila jedina iole značajnija zgrada iznad vode u Sidade Maraviljoza te stoga prirodno zborno mesto za ajure. Svetovi su trepereli u Kvinovom vidokrugu dok je šljapkao i izlazio iz vode, s lišćem zalepljenim za crnu odoru; svetovi toliko blizu da bi mogao da ih dodirne, svetovi vode. Glasovi su se sada jasno čuli. „Nasipi će do jutra biti preplavljeni“, čuo je kako govori Zembin melodični glas dok je ulazio u opservatoriju.

278 „Neka su Bog i Marija uz sve prisutne.“ Ajuri Sidade Maraviljoze sedeli su u demokratskom krugu na podu velike prostorije, a Falkonovi proračuni i teoreme mileli su oko njih kao mravlja vojska. Kvin zbaci sa stopala nakvašene kožne sandale i zauze mesto među njima. Porub njegove crne odore cedio se na drvo izlizano tabanima. Starešine se prekrstiše. „Ovo je očito veštačka pojava“, reče Falkon zapinjući na opštem jeziku. Čak i u polusvetlu lampi s palminim uljem, imao je na licu naočari. Kvin primeti da Kaiša čuči u dubljoj senci na ivici kolibe. Žena koja čeka. „Da je moja ekspedicija mogla da nastavi planiranim kursom, nesumnjivo bismo naišli na... na...“ On reče nešto na francuskom. „Na branu“, reče Kvin na opštem jeziku. „Da, na branu. Jasno je da je Rio do Ouro zaprečen s namerom da se kilombo poplavi i da ostanemo bespomoćni“, reče Falkon. „Za izgradnju nečeg takvog – obavio sam neke preoračune: kad se ima u vidu potrebna veličina i snaga – neophodna je prava vojska radnika. U blizini postoji samo jedan čovek koji može čitave narode nagnati na posao.“ „I nagnati čitave narode u rat“, reče Zemba. On se okrenu Luisu Kvinu. „Jesi li video, Maire? Jesi li bio prisutan kad su portugalski crvi spalili naše prinose? Mislio sam da bismo te mogli videti, kako nas vodiš u bitku s visokim krstom. Ali nisam te video. Je li iko video Maira? Iko od prisutnih?“ Zembini mladi pevci zakukurikaše iza njega. Kvin pognu glavu. Očekivao je ukor; bio je zaslužen i pravedan, ali njegov ponos, njegov prokleti, đavolski ponos želeo je da uzvrati istom merom. Video je kalajni vrč u ruci kao što ga je video na tako mnogo svetova, na svetovima gde je sam sebe sprečio da počini ubistvo, a na ovom svetu opet ništa se nije moglo izmeniti. „Bio sam... odsutan.“ On uhvati Falkonov iznenađeni pogled. Mrmljanje poče da se širi od usta do usta: ajuri se obrnuše i zanjihaše na svojim tankim jastucima s punjenjem od kapoka41. Uljani plamenovi polegli su na svojim fitiljima kada je iznenadna topla promaja zaduvala kroz opservatoriju. „Morate mi verovati kad vam kažem da su naše nevolje ovde samo deo jednog većeg sukoba, rata koji se 41 Kapok – svilenkasto vlakno koje se dobija od ploda kapokdr-veta i koristi se za izolaciju i punjenje u jastucima, dušecima i pojasevima za spašavanje; prim. prev.

279 vodi u svim svetovima i svim razdobljima, toliko ogromnog da ne mogu ni da ga pojmim.“ „Nevolje. Ah, onda je to objašnjenje.“ Plamenovi zaigraše širom svetova. „Ne mogu vam to objasniti; jedva i sam shvatam. Ništa nije kao što izgleda. Naše postojanje je veo iluzije, a opet na hiljadu svetova, vidim kilombo između vatre i vode, između baklje i poplave.“ Ozlojeđenost među starijim muškarcima, agresivno mrmljanje među mlađima. „I jesi li među tim hiljadama svetova pronašao odgovor?“ I pored sveg svog perja i ukrasa, Zemba je izgledao nekako smanjeno, odstranjeno dok se očajnički trudio da povrati malčice dostojanstva pred svojim ljudima. Tada smo najopasniji, pomisli Luis Kvin mačevalac, kad nam se ponos slomi pred prijateljima. „Jer ako dobro razumem, veliki topovi portugalskog kapetana i ljudi oca Dijega Gonsalvesa mogu da preplove preko naših odbrambenih linija i unište nas do poslednjeg novorođenčeta.“ „Ne moram da se zaputim među svetove da bih našao osgovor na to“, reče Kvin. „Doktore Falkon.“ Francuz gurnu naočari uz nos. „Veoma je jednostavno. Brana mora biti uništena.“ Mladi, agresivni mladići počeše svi da izvikuju pitanja. „Tišina“, viknu Zemba. „Kako se to može postići?“ „I to je sasvim jednostavno. Dovoljno jak barutni naboj, postavljen blizu onog dela brane izloženog najvećem hidrostatičkom pritisku, izazvao bi procep koji bi brzo sve razneo.“ Zemba čučnu, pridržavši se štapom. „Koliko će baruta trebati za to?“ „I to sam izračunao. Posredi je jednostavna linearna analiza; sa svakim satom se pritisak na branu uvećava, te time smanjuje potrebnu količinu eksploziva. Međutim, sa svakim satom koji provedemo u čekanju, napad postaje sve verovatniji; ako napadnemo sutradan, mislim da će naša zaliha baruta biti dovoljna da probije branu.“

280 „Sav naš barut.“ „Tako sam izračunao.“ „Naša artiljerija, muskete...“ Falkon je pomogao kilombistama da dovuku masivni top od mahagonija uz masno brdo klizavo od blata, brdo sa imenom Nada Svetih. Sada je on govorio Zembi da je sve to beskorisno, i gore nego beskorisno, pošto leži na strateški vrednom položaju. „A ako to ne bude dovoljno, ostaćemo bez ikakve odbrane.“ „Takav proračun ja ne mogu da napravim.“ Zemba se nasmeja, dubokim grohotom od kog se zgrada zatresla. „Ajuba, nudiš mi malu šansu i nikakvu šansu, što je od osude na prokletstvo bolje za dlaku. A kako bi se taj naboj preneo?“ „Naša zaliha bi mogla da se preveze u šest velikih ratnih kanua.“ „Dobićeš najbolje navigatore“, reče Zemba i mahnu svojim poručnicima koji smesta izađoše iz opservatorije. „Neophodno je da putuju noću – nema nikakve sumnje da je naš neprijatelj prišao bazilikom i ratnom flotom uzvodno. Kod brane...“ Falkon zavrte glavom. „Kad je jednom budem video, mislim da ću brzo izračunati najslabiju tačku u njenoj strukturi.“ „Naravno, otac Gonsalves neće propustiti da postavi straže kako bi upravo nešto slično sprečio“, reče Luis Kvin. „Počeće borba dok vi budete obavljali svoje proračune, doktore. Ne, potreban je neko ko će istog trena znati gde da postavi eksploziv.“ Krici užasnutosti i protivljenja odjeknuše krugom ajura. „Tišina!“ grmnu ponovo Zemba. Udari donjim krajem svog zvaničnog štapa po podnim daskama. „Mair je u pravu.“ „Ja ću znati gde je najbolje mesto da se postavi eksploziv; ja ću znati gde je Gonsalves rasporedio straže. I mada sam se odrekao mača, mora postojati i vreme kad se zakletve ostavljaju po strani. Hoće li me Bog više prezreti ako odbijem da se latim mača ili ako ne uspem da zaštitim njegov narod?“ Onda promrmlja na irskom: „Tražim samo da mi se poveri zadatak najteži od svih.“ „Rešeno je“, reče Zemba. „Mair će povesti napad na branu. Barut će biti spreman s kanuima i dobrim borcima, s onoliko čelika koliko možemo dati. Ja ću

281 pripremiti odbranu Božjeg kraljevstva. Neka nam Hrist i Naša Gospa daju blagoslov.“ Ajuri se raziđoše, starci ukočeni od sedenja na podu. „Luise.“ Falkon pruži Kvinu kratku, debelu cev od bambusa sa upletenom vrpcom. „Uzmite ovo, hoćete li?“ „Šta je to?“ „Istorija kilomba Sidade Maraviljoza; delimična i napisana lošim stilom, previše emotivna i lišena svake akademske objektivnosti, a opet svejedno istinita. Ako se brana ne bude mogla probiti; ako naboj bude nedovoljan; ako vi, Bog da nas sačuva od zla, ne uspete, predajte ovo talasima nizvodno i pomolite se onom bogu koji nam preostane da bezbedno stigne na suvo.“ Sjaj rane svetlosti curio je kroz ispletene zidove. Kvin pripali cigaru. „Poslednja u kojoj ću uživati do neke daleke sledeće prilike“, reče vedro. Falkon oseti dodir na mišici; Kaiša, čije mu je zlatno lice saopštilo da je bio dobar prema njoj i da ta žena ništa drugo nije ni želela. Zapitao se da li je ona možda noseća. Dalek krik, nalik na ptičji mada nema ptica u varzeji, prolomi se sve svetlijim nebom. Drugi glas ga prihvati, onda i treći, da bi se krošnje ubrzo zaorile rikom majmuna drekavaca. Zemba pohita ogradi, izvadi durbin, ali Falkon je već okrenuo veliki teleskop opservatorije na njegovom postolju da bi pretražio vrhove drveća iza gnezda osmatračnica Sidade Maraviljoza. On jeknu. U objektivu, daleki ali ipak popaljeni suncem koje se rađalo, anđeli – ogromni anđeli u zelenom i nebeski plavom, s instrumentima božanskog ratovanja u rukama – primicali su se iznad udaljenih krošnji.

282 NAŠA GOSPA OD SVIH SVETOVA 11. JUN 2006. Sagoreli skeleti građevinskih mašina još su se dimili, narandžasta farba bila je pocrnela i spržena do golog metala. Pišaseirosi su se već dali na posao sa svojim vrednim malim valjcima. Ja ja ja. Usklik iz Rosinje upućen svetu. Betonska ploča zida odolela je vatri, odolela je čak i maljevima, i bila je okrunjena do armature, ali i dalje otporna. I isto tako bila je kolonizovana. Na svakih desetak koraka, crna oznaka ADA, Amigos dos Amigos, pokazivala je kome pripada teritorija unutra. Tome se suprotstavljao crveni KV otisak grupe Komando Vermeljo: grafiti su se upinjali da nadmaše jedni druge u broju oznaka. Ratovi gospodara: velika favela bila je jedna od poslednjih preživelih srednjovekovnih država-gradova. Sto dvadeset pet hiljada ljudi živelo je u tom sedlu između dva velika moroa; stambeni blokovi dizali su se do visine od jedanaest spratova, s balkonima na kojima je lepršao rašireni veš, zagledani odozgo sa svoje planinske litice u niže tornjeve udobnog Sao Konrada i Žavee. Sokaci i ladeire bili su puni belih plastičnih cevi za vodu, a crni strujni kablovi ovenčavali su nakrivljene bandere spuštene toliko nisko da su se deca u šmekerskim školskim majicama i donjim delovima trenerki saginjala ispod njih.

283 Policija je jedva i pogledala Marselinu Hofman kada se pridružila gužvi koja se kretala prema uličnoj pijaci. Bela put nije bila nimalo ređa unutar novog zida favele nego izvan. Svako je mogao ući – Sao Konradeirosi su morali negde da kupuju svoje jeftino meso i kokain. Zidovi su tu bili samo da bi zaštitili vozače u prolazu od rikošeta i zalutalih metaka. Nije bilo drugog razloga osim nasumične vatre, revolveraških obračuna. Svako je mogao otići, u svako doba, u radno vreme. Surferi sa sjajnim mišićima šetali su s daskom pod miškom, silazili na plažu kod Bara da Tižuka. Njihove japanke krckale su po srči i praznim patronama. Policajci su ih gledali pre zavidno nego neprijateljski. Sunce je bilo vrelo nebo plavo talasi visoki i vladao je mir, onakav kakav se mogao u Rosinji očekivati. Deset različitih rege pesama gruvalo je sa isto toliko prozora i verandi; kiša je ponovo pala tog jutra i voda što se zadržala u lokvama na plastičnim odeljcima krovova pretvorila se u varljive reke koje su kuljale preko ivica zaštitnih cerada na zaprepašćene, nasmejane kupce. Marselina se pribila uz postolje na kojem su dva jagnjeta ležala potpuno raščerečena dok je prolazila grupa turista, gringosi s licima boje surutke u dva maslinastozelena hamera sa otvorenim krovom, naoružani za bagdadsku zelenu liniju. Zubi s đavolskim sekutićima kezili su se u odranim ovčijim lobanjama, dok su im očne jabučice piljile u loiru. Bile su u pravu, ona je obišla čitav zeleni globus i prešla čak i preko mosta Tižuka, ali ovo je bilo prvi put da je svojim Manolo cipelama stupila u jednu favelu. Marselina je odrasla gore, u podnožju velike Rosinje, ali ona je podjednako bila turista kao i jenkiji u svojim oklopnim turističkim autobusima. I pomislila je: Čega se to stidimo? Rugamo se tim turistima u džipovima sa zaštitnim šipkama dok poskakuju kroz pijacu kao da su na safariju; Brazilija se suprotstavlja nezaustavljivom talasu favelizacije; rušimo čatrlje, dižemo zidove i proglašavamo status baira kao da tetovažom prekrivamo ožiljke od neke grozne dečje bolesti, bolesti koju su jenkiji iskorenili pre mnogo decenija. Nemojte ih posećivati, nemojte ih gledati, nemojte pričati o njima, kao o retardiranim rođacima zavezanim za krevet u zadnjoj sobi; ali favele nisu prepreke na maršu Brazila prema budućnosti. One jesu budućnost. One su naše rešenje za ovaj strahom ispunjen, neizvestan vek. Radnja za mobilne. Čovek koji pravi hleb od manioke na malim ručnim kolicima sa staklenom pregradom. Ovo je to mesto. Marselina se nasloni na fasadu radnje da posmatra kako Rosinja užurbano huči kraj nje. Svi naši svetovi, zasebni,

284 a opet u međusobnom presecanju. Bila je đavolski zadovoljna svojim filozofiranjem. Dostojna Heitora lično. Moto-taksi prođe jednom, okrenu se, vrati. Vozač, štrkljast morenja-fešada u uniformi Rosinje koja se sastojala od bermuda, košarkaškog dresa i japanki, doveze se do nje. „Ti si Fiziko“, reče Marselina. „Pokaži mi“, naredi momak. Marselina izvadi malu žabu koju je kupila u skupoj radnji za čokoladu u Centru. Moto-momak sačeka. Ona odvi zlatnu foliju i ubaci žabu u usta. Čokolada istopljena od toplote ostavila je mali otisak na njenom dlanu, nalik na trag nekakve životinje koju love. Momak dade Marselini glavom znak da se popne na sedište iza njega. Ona se uhvati rukama oko njegovog struka i on poče da se probija trubeći kroz gužvu na pijaci. Na ispucaloj asfaltnoj serpentini Estrade de Gavea moto-taksi se dohvati svog prirodnog elementa kao majmun, po strmim ladeirama koje su se pružale u cikcak između grubih, sivih, grafitima iskasapljenih stambenih blokova. Amigos dos Amigos. Prošlo je pola godine otkad su Bem-Te-Vija ubili policajci, krajnji arbitri u ratovima između kraljeva droge, ali KV je uspeo da preuzme posao samo u glavnim arterijama. Srednjovekovne privatne vojske što su se borile za feudalne gospodare koji bi da zavladaju renesansnim gradom na brdu, sa sve zidovima. I antenama za mobilne. I funkcionalnim kanalizacionim sistemom i vodovodom. Psi su skakali i lajali; žene koje su šipčile uzbrdo s najlonskim kesama sklanjale su se u skloništa stepenica pred ulazima; devojke su pušile u prednjim sobama i tresle pepeo kroz grile na prozorima. I svuda deca, deca deca. Marselina viknu da nadjača krik izmučenog motora. „Jesi li ti zaista fizičar?“ „A zašto pa ne bih bio?“ reče momak, krenuvši na još strmiju ladeiru. Motor krenu u trzajima uz plitke stepenice izlizane nogama. Marselinini nožni prsti zagrebaše po betonu mokrom od kiše. „Nema veze. Samo mi se čini, hm...“ Šta god da kaže, pokazaće sopstvene predrasude devojke iz Zone-Sul. Zbog čega fizičari Petlje kvantne gravitacije ne bi živeli u Rosinji? Sada su bili visoko, vrhovi krošnji videli su se između stambenih naselja priljubljenih uz gotovo uspravno brdo. Marselina spusti pogled na potes ravnih

285 krovova s plavim rezervoarima za vodu, satelitskim antenama i štrikovima za veš. Ali favela je bila rodna, neobuzdana, iza granice za gradnju nicale su nove kuće; kocke od opeke i betona, blokova i maltera koji su se čekrcima na paletama dizali do gologrudih zidara. Fiziko se zaustavi pred uglom restorana toliko novog da je Marselina osetila miris sveže farbe. Opet, Komando Vermeljo je i to proglasio svojim domenom pomoću crvenog KV otiska na zidu zemljanožute boje. Vlasnik klimnu glavom; neki bosonogi dečak istrča da se pobrine za motocikl. „Odavde ćemo peške.“ Tamni zasvođeni put vodio je između ulaza i prozora. Televizori su treštali iza metalnih grila; nijedan nije bio podešen na oštri, bučni Kanal Kvatro, zapazi Marselina. Iznenadne stepenice vodile su naniže u malo dvorište; stanovi nesigurno nagomilani jedan preko drugog radoznalo su se naginjali iznad otvorenog prostora. Dva papagaja bila su nasađena na mrežu strujnih kablova koja je čitavu skalameriju održavala u stanju konstruktivne napregnutosti. Niz sledeće stepenište u neosvetljeni prolaz, kraj neonom osvetljenog sobička nekog bara, sa stolicom ugrađenom u zid preko puta limenog pulta. Most je prelazio preko potoka ukopanog ispod betonskih podupirača favele, brzog i zapenjenog, obrušenog sa zelenog, vlažnog moroa u odvodni kanal. Gore i napolje na svetlost u podnožju najuže, najstrmije ladeire. Fiziko pruži ruku. Marselina je osetila masu i život favele ispod sebe, ali tu, visoko u gornjim krajevima Rosinje, činilo se da su samo njih dvoje živi. Prazni, prazni stambeni blokovi bili su jezivo tihi. Naviše i naviše, kao u priči Raimunda Soaresa o Bekamu. Onda Marselina začu zvonjavu, tapšanje, ritam od kog joj se koža naježila. Fudbalska lopta doskakuta i do odmorišta ladeire sa višeg stepeništa, udari u zid i odbi se u cikcak niz strme stepenice. Fiziko se podvuče ispod odskoka i uhvati loptu. Pokaza Marselini rukom da se popne. Ona skrenu u krivinu ladeire. Na vrhu strmih stepenica, taman spram najplavljeg mogućeg neba, stajao je Moasir Barboza. Čovek Zbog Kojeg je Ceo Brazil Plakao. Za deset godina koliko se probijala naviše kroz hijerarhiju Kanala Kvatro od kurira produkcije do direktorke za razvoj programa, Marselinin život se nužno preplitao sa eklektičkim skupom slavnih ličnosti: Kristinom Agiljerom, Šakirom, Paris Hilton, čak i sa Žizelom Bundšen, Ronaldom, Ronaldinjom, čitavim CSS-

286 om42, Bobom Burnkvistom, Iruan Ergui Vu i tolikim pretendentima na status pop zvezde i glumca u telenoveli da ih više nije ni pamtila. Prevazišla je opčinjenost zvezdama kada je prvi put morala da odradi nešto za razmaženu slavnu ličnost – ta marka vode na toj temperaturi i rakovi za kuću. Mnogi su je impresionirali, ali niko u njoj nikada nije izazvao strahopoštovanje, sve dok Moasir Barboza nije istupio iz legende i seo za sto u fundasau meštra Žinge. Progutaj knedlu, odupri se suzama. Od detinjstva je vaspitavana da obožava lice Frenka Sinatre, ali te plave oči nikada je nisu dirnule kao način na koji se Barboza teško i bolno spustio na tu aluminijumsku stolicu. Ovo je bila smrt i vaskrsenje; ovaj čovek u svom bledom odelu iskusio je pakao i vratio se iz njega. Bilo je to kao da je Isus ustao i sišao sa svog brda visoko iznad ove prohladne prohladne kuće. „Jesi li pročitala?“ Prst mu je počivao na knjizi. „Delimično. Ne sve. Malčice.“ Mucala je. Kao da joj je ponovo bio Treći dan na poslu, kad je izbuljena zijala u Maraju Keri. „To će morati da bude dovoljno.“ Barboza zavuče knjižicu u unutrašnji džep sakoa. „Zapravo, došao sam samo po ovo. Pa, pronašla si me; isto tako i silne nevolje koje si priredila svima, ali ponajviše sebi. Pretpostavljam da tu nema leka. Žinga će te dovesti sutra gore pa ćemo sve da sredimo.“ „Ne znam na šta mislite.“ „Napravila si nered; ti moraš da ga pospremiš.“ Barboza ustade jednako kruto kao što je i seo, a opet, kao i svi bivši sportisti, nosio je u sebi duh čoveka u formi, gipku i spretnu orišu golmana okretnog kao mačka. On joj dobaci pitanje za rastanak sa vrata. „Da li bi uradila to?“ „Šta?“ „Izvela me na suđenje, kao što je Soares rekao u novinama.“ Marselinu prvi put izdade njena moć profesionalnog laganja. „Da. To je od samog početka bila osnovna ideja.“ Barboza se nasmeja, kratkim, dubokim grohotom. „Mislim da bi ustanovila da sam ja taj koji bih izveo Brazil pred sud. Sutra. Ne jedi mnogo, i bez alkohola.“ 42 Cansei de Ser Sexy – brazilska pop grupa; prim. prev.

287 „Senjor Barboza.“ Starac se zadrža u dovratku. „Je li tačno ono što pričaju za vas? Ono o stativama?“ „Ne treba da veruješ u sve što Soares kaže, ali to ne znači da su posredi samo laži.“ Gornja Rosinja se otvarala pred golmanom Barbozom. Sumnjičave ulice otvarale su kapke, vrata, rešetke i grile. Električno mršave majke-tinejdžerke s decom na bedru pozdravljale su starca; oholi mladići s tetovažom soldadosa u dnu kičme s poštovanjem su mu govorili dobro jutro. Barboza bi nakrivio šešir, osmehnuo se, uzeo jedan pao do keižo iz restorana, kafezinjo sa tezge. Fiziko je dangubio iza njega. „Ne bih voleo da moram da se odselim odavde. Dobro je ovo mesto, ljudi imaju vremena, ljudi paze jedni na druge. Ja sam previše star, dovoljno sam se puta selio, zaslužujem konačno makar malo mira. Imao sam pet dobrih godina; valjda se i ne može tražiti mnogo više od toga. Trebalo je Feižau da kažem da sam umro.“ Marselina upita: „Zbog čega biste morali da se selite?“ Barboza stade. „A šta misliš?“ On baci praznu plastičnu čašu u mangal na koji su pazila dva mala dečaka. „Trebalo bi da ste u školi, da naučite nešto korisno, kao ova moja prijateljica“, reče on dečacima. „Pa, sad makar razumeš.“ „O kurupairi, o Redu? Ja ne...“ „Umukni. Ne pričamo o njima pred običnim svetom. I nisam na to mislio. Kako izgleda imati sve, biti Kralj Glave Šećera, da ti se to oduzme tako da čak ni najbolji prijatelji više neće s tobom da razgovaraju.“ Nisu ti oduzeli porodicu, pomisli Marselina. Makar su ti to ostavili. Bila je to klimava zavera: osramoćeni golman, fizičar iz favele, sredovečni majstor kapuera, a sada i upropašćena televizijska producentkinja. Najtanja moguća greda iznad najdubljeg ponora, to što su ovaj svet, ove ulice, krovovi rasprostrti ispod nje kao halja za prvu pričest, plavo more, plavo nebo i zelene šume na brdima, čak i fudbalska lopta koju je Fiziko nosio nespretno kao i svi štreberi, samo isprepletene

288 reči i brojevi. Solipsizam se činio tako nepotrebnim pod plavim nebom. Ali bio je to svet u kojem je Marselina pronašla sebe, kao i zaveru prikladno nejasnu i neizvesnu, kao da ni dobri ni loši momci nisu mogli do kraja u to da poveruju. Heroji i zlikovci jedva kadri za svoje uloge – tako bi pravi svet funkcionisao. Improvizovano rešenje na osnovu onoga što se nađe u faveli. Fiziko otključa mala zelena vrata u novom zidu od opeka i uključi golu sijalicu. „Sačekaj ovde.“ „Baš je tesno“, reče Marselina. „Neće dugo trajati.“ „Moramo pripremiti neke stvari“, reče Barboza. Marselina začu zatvaranje katanca na rezi. „Hej! Hej.“ Soba je imala betonski pod, zidove od grubih i oštrih opeka, nekoliko baštenskih stolica i mali frižider pun flaširane vode priključen sa strane u sijalično grlo. Vrata su bila od loše ofarbanih dasaka prikovanih za rudimentarni okvir u obliku slova Z, ali odagnala su zvuke ulice u potpunosti kao gluvoća. Malo svetla probijalo se kroz daske. Sama sa svojim strepnjama, pomisli Marselina. To je svrha. Deskanso: da ohladiš glavu. Mesto između, mrak u lobanji. Prođe pola sata. Bio je to test. Ona će ga proći, ali ne onako kako oni to hoće. Ona izvadi džepni računar i izvuče pisaljku. Dragi Heitore. Briši to. Heitore. Previše naglo, kao da se obraća psu. Kerida. Ne. Hej. Tinejdžerski. Ćao, Heitore. Kao da piše imejl. Kao Adrijanov govor u skraćenicama. Rekla sam da neću stupiti u kontakt s tobom, pa ćeš tako znati da ovo zaista jesam ja. To je već zvučalo kao Marselina Hofman. Pišem ti ovo zato što postoji mogućnost da te više ne vidim. Nikada. Previše melodramatično, na prvu loptu, kao neka od njenih ideja za program? Pisaljka zastade iznad ikonice za obeležavanje teksta. Ovo bi trebalo da bude... Šta bi ovo trebalo da bude? Ispovest?

289 Ljubavno pismo. Neka ostane. Stoga mi je lakše, pošto je ovo izlaz za kukavice; nikada neću morati da ispunim bilo šta što ovde napišem. Slatkorečivo, ali tačno: pročitaće to i reći će: „E, ovo je Marselina.“ Bašje glupo što sedim ovde i pokušavam da ti ovo pišem, i znam šta bih sve da ti kažem – toliko je lako – ali ruka mi prvi put ne dopušta da u to i verujem. Čudno, zar ne? Mogu da izbacim bezbroj ideja koje zapravo u suštini i ne volim, ali kada na red dođe da napišem nešto važno, nešto stvarno, ja se ukočim. Izdajnička ruka ponovo zastade, s pisaljkom spremnom za brisanje. U šta to nije mogla da poveruje? U tog krupnog, grubog, staromodnog, natmurenog, romantičnog, pesimističnog, nadom ispunjenog, katastrofalno ne-kul i uštogljenog spikera. U njegove knjige. Njegovo kuvanje. Njegovo vino vreme slušanje. Njegove velike nežne šake. Njegovu ljubav prema kiši. Njegovu stalnu raspoloživost, ukoliko to dozole države Brazila i sveta. U njegova previše brojna odela, košulje i uvek pristojni donji veš. Njegov seksepil koji nikada nije bio tako moderan ili očigledan da bi bio vulgaran, već nekako stariji, pametniji, prljaviji i romantičniji; burleskniji, nemoralniji, dekadentniji. Ona vide da je pisaljka ispisala: Uz tebe se osećam kao žena. Umalo to nije poništila. Ali bilo je tako. Zaista. Toliko je dugo izgarala u gorkoj zavisti prema sestrama, nihovim muškarcima i sigurnosti, a nije shvatila da i ona ima muškarca, da i ona ima sigurnost; savremenu vezu, ne nešto skinuto s police i označeno kao Nevesta 21. veka ili Seksi tinejdžeri. Nešto za odrasle što se razvilo iz preklapanja radnih rasporeda i delova tela da bi se na kraju pokazalo kao muškarac, veza, ljubav. Ruka joj zadrhta. Ona napisa polako: Znaš da sam se uplela u nešto gadno – kad bih ti ispričala to, samo bih te uplašila, a ti opet ništa ne bi mogao da uradiš u vezi s tim. Sada je sve na meni. Mnogo se mnogo plašim. Ne mogu drugačije. Izgleda da moram da igram ulogu heroja, a to nipošto nije uloga o kojoj ja imam nekog pojma. Daj mi samo bednike koji se pojavljuju kod Džerija Springera i skandale sa Š-liste43. I vidim da za ovo nema scenarija; moram sve u hodu da smišljam. Ali to radim celog života. To je ono što najbolje umem da radim. Mogu 43 U originalu: Z-list – izraz koji obuhvata ličnosti ubeđene za sebe da su slavne, iako nisu tome ni prineti, poput „zvezda“ iz Velikog brata i sličnih realiti programa; „Šoder lista“; prim. prev.

290 ja to. Ali stvarno ne znam kako će se sve završiti. Ne želim da razmišljam o tome. Barboza: bila bi to emisija veka, ali ne onako kako svi misle. Bio bi to šou kojim bih se ponosila. I nije joj bogzna kakvo ljubavno pismo. Ili možda i jeste, Marselinino ljubavno pismo u kom ona zanoveta i gnjavi pričama o samoj sebi na dve strane, da bi na kraju ubacila: O, uzgred, volim te. Mislim da te volim već dugo. Može li se to uopšte, da voliš nekoga a da to ne znaš? Bilo bi mnogo bolje kad bi se moglo tako, čisto i brzo i bez svih onih luđačkih, neprijatnih stvari, telefonskog bombardovanja i zasipanja SMS-ovima. A onda naravno počnem da mislim, jesam li to ja? I nisam sigurna koji je odgovor teži pošto sam u jednom smislu glupava i ogolila sam srce, dok s druge strane nisam znala, a ti nisi rekao. Grr! Moram da idem. Volim te. Poželi mi svako dobro. Nisam neki naročit heroj. Bojim se. Palac joj je oklevao iznad tastera za elektronsku poštu. To je zaslužilo nešto bolje. On je zaslužio nešto bolje. Lizandre se viđaju s momcima preko elektronske pošte, da bi bile otkačene SMS-om. Pokaži malo malisije. Grebanje, bolni klin svetla koji se otvara u paralelogram dana. Fiziko je stajao usred sjaja. Marselina pritisnu taster za čuvanje teksta i zavuče džepni računar u tašnu. „U redu, onda“, reče. „Hajdemo.“ Baterija je svirala sada već puna dva sata, u neprekidnom dvotonskom kuckanju agogoa koje je započelo pre sutona i odaslalo preko mobilne mreže poziv na molitvu. Barakao Igreže Svete Kurupaire bila je velika dnevna soba na prvom spratu novosagrađenog stambenog bloka. Jeftini vinil je bio umotan, nameštaj nagomilan uza zid. Sklopivi kuhinjski sto bio je oltar, gurnut uz veliki prozor s pogledom od kojeg je zastajao dah, od svetlucavog tepiha Rosinje sve do tornjeva Sao Konrada. Sto je bio prekriven lepim zlatnim stolnjakom i po njemu su bili razbacana asentamenta: kocke kolača, kupice žute farofe, tacne s pivom, male narandže probijene upaljenim mirisnim štapićima. Medaljoni sa svecima, fudbalske nalepnice, kartice lutrije sa slikama životinja, centavosi i cigarete. Vazduh je bio mučan i glavobolan od tamjana koji je curkao iz kadionica

291 ukradenih iz crkve i od kolonijalnih jenkijevskih mirisnih sveća u staklenim teglama. Zdepasti sveci i oriše čuvali su oltar; većina je imala crte lica Indiosa i nosila amazonske biljke i životinje u rukama, sa zmijama i žakareima pod nogama, nalik na vozila i atribute hinduističkih bogova. Marselini je nepoznat samo drvorez neke Indioskinje u gotovo prirodnoj veličini, nage ali kože obojene u zlatno, koja održava ravnotežu na jednoj nozi dok se oko nje, nalik na znak za dolar, obavija lijana s glavom zmije u obliku slova S. Ona je žonglirala planetama. Marselina je prepoznala Saturn po njegovim prstenovima, Jupiter po satelitima na isturenim štapićima. Naša Gospa od Svih Svetova. Glava zmije bila je utisnuta ženi u međunožje. Statua je bila stara; drvo je napuklo od vremešnosti i bilo je rošavo od crvotočine, ali veština i pažnja umetnika svedočili su o razdoblju ovaploćene vere. Čistači su brisali pod, dva mala uličara s metlama od grančica. Šapat svetog amasi pročišćenja umirivao je Marselinu. Baterija je zauzela ugao sobe kod levog prozora, i bubnjari su već daleko bili odmakli sa improvizacijom, razmenjujući tempa i pauze. Na suprotnom zidu kuhinjska vrata vodila su u improvizovanu kamarinju. Kao zemba-upućenica Marselina je smela da prisustvuje fundamentima, koji su se, izgleda, sastojali od toga što je Barboza sedeo na radnoj površini sa šoljom kafe i čitao fudbalske rezultate sa svog mobilnog, koji je imao pristup Internetu. Kraj rešoa na plinskoj boci stajao je mesingani kavez; u njoj, zlatna žaba, raširenih glupavih očiju, pulsirajućeg grla. Jedan skakavac bio je naboden na čiodu i vezan žicom za rešetke kako bi žabu stavio pred iskušenje. Drevni mesingani čajnik na gasnom rešou jasno je govorio o žabinoj sudbini. Prizvane bubnjevima, egbe su pristizale od sumraka; uglavnom muškarci i malobrojne žene, zastajkivali su kako bi se pročistili umivanjem u svetoj vodici iz kropionica kraj ulaznih vrata. Svi su bili u belom, mada se po satovima i nakitu videlo da nisu iz Rosinje. Mnogi su iscrtali jednu jedinu traku zlatnom bojom posred lica, od čela do brade. Marselina je na sebi imala trkački top s visokim okovratnikom i pantalone za kapueru – sasvim bele – koje joj je Fiziko doneo iz grada. Pantalone su je malo klale između nogu; inače je Fiziko dobro procenio njenu veličinu. Sada je sasvim pao mrak i velika favela bila je magla svetlosti koja se prosipala sa zelenih planinskih vrhova prema moru. Baterija se oglasi punom snagom. Tereiro se zatrese, šolje začangrljaše o kukama, vrata frižidera se otvoriše od treska. Pogledavši napolje u barakao, Marselina vide da je prostor ispred oltara

292 pun tela odevenih u belo koja su igrala, kao u bilo kom noćnom klubu u predgrađu, a opet ih je još naviralo otpozadi. Neka tela su bila u kompletnim venčanicama, blistavo belim i devičanskim; ona su se probila do prednjeg dela barakaoa i okretala se, jer su ih oriše već uzjahale. Ona vide da je stigao meštre Žinga, žurno primio blagoslov i počeo da se provlači duž zida prema kamarinji. Poljubio je Barbozu u oba obraza i spustio na sto dugačak pljosnat predmet umotan u lišće banane. „Awo“, rekao je pred Marselininim zbunjenim pogledom. Tajna. Sada je dozivao alabe, egbe i baterija su reagovali, a Marselina je osetila kako je muzika silovito provalila neka unutarnja vrata tako da su strah i podozrenje potekli u uzbuđenje i iščekivanje. Bubnjevi su je dohvatili, podigli. Čak je ni veličanstveno neobuzdano ludilo revejona i dva miliona duša u njemu nije toliko uzbudilo, prizvalo duboki aše i oblio joj obraze suzama, prodrmao je sve do jajnika. Barboza joj blago dodirnu ruku, ustade sa svog mesta. Marselina pođe za njim. Meštre Žinga je bio na začelju. Pre nego što je izašao iz kamarinje, potpalio je gas ispod čajnika. Marselinu dočeka zvučni zid. Ona podiže pesnice: Mik koji stupa na binu plaže Kopakabana pred pola Rija. Egbe pomahnitaše. Iznad fizičkih udara bubnjeva, tako jakih da je bolelo, začu se povik zlatnih lica. Zemba! Zemba! Ijaosi u venčanicama vrteli su se u bolaru, duboko zaposednuti svecem. Daime u Rekrejo dos Bandeirantes bio je oličenje ludila srednje klase pod stražom obezbeđenja: tereiro kurupaire bio je pravi duh: aše je goreo po betonskom podu, od jedne do druge svetiljke. Marselina se vrtela potpuno izvan sebe; prostor se rastezao; vreme se skupljalo; možda je igrala, možda je neko vreme bila izgubljena među telima u belom; onda se ponovo našla pred oltarom. Barboza podiže svoj beli štap. Bubnjevi, glasovi, stopala utihnuše i umiriše se. On progovori jezikom koji Marselina nije razumela, delom indioskim, delom crkvenim latinskim, ali značenje joj je bilo jasno; pozivi, dovikivani odgovori: ona je bila zemba, ratnica, zaštitnica egbea. Barboza je povede do prednjeg dela oltara. Ljudi je pozdraviše mrmljanjem. Meštre Žinga donese čajnik iz kuhinje, stepujući cupkavo pun malandražema dok je obilazio oko asentamenta i prolazio kraj bubnjara. Alabe začegrta svojim agogom; baterija to preuze, u šapatu kože po koži. Meštre Žinga podiže čajnik pred okupljenima, koji ponovo zamrmljaše, kao more. Barboza uze čajnik, brz kako samo jedan korda vermelja može biti; Meštre Žinga dohvati Marselinu, pribi joj ruke uz telo. Uzbuđenje buknu u njoj. Barboza prinese čajnik njenim usnama. Ona

293 žudno otvori usta. To je bilo nešto najseksualnije što je ikada uradila. Pae do Santo Barboza nasu tri kapi tečnosti na vrh njenog jezika. Kurupaira je bila užegla, gorka. Marselina iskrivi lice, pokuša da to ispljune. Posle trećeg pljuvanja, multiverzum procveta oko nje. Barakao je bio omamljujuće zamrljan, soba za sobom, jedna preko, unutar do, iznad druge, a opet pristupačna iz svake. Oči su opažale; poimanje se povodilo. Još ljudi, još ljudi, stanovništvo čitavog grada i čitave planete, savijeno u toj jednoj sobi. Zaslepljena belim: Marselina podiže ruku da zaštiti oči i ugleda hiljadu ruku u njenom oreolu. Montaža. Sve je montaža, seckanje tih beskrajnih traka snimaka kako bi oni poprimili neki smisao. Zavirivši kroz bele barakaoe, ona ugleda druge sobe, porodice na okupu, televizore, obroke na otrcanim sofama. Automobilske motore na tepisima. A iza svega toga, mračnu šumu. Vrtela se, razbacujući vatromet alternativa prema prozoru. Rosinja je bila univerzum zvezda; galaksije iza galaksija svetlosti. Marselina jeknu, njeni duhovi i odjeci jeknuše oko nje. Gravitacija je bila neodoljiva; mogla bi zauvek da pada napred u te oblake svetlosti. Iza njih, druge konture gradova, drugih Rija, čitave druge geografije. Ona vide nesputani okean; ugleda arhipelage svetla; spazi zelene kordiljere i zelene pampase. Marselina se okrenu Barbozi. Vide ga živog, vide ga mrtvog, vide ga iščezlog, vide ga slavnog, najvećeg golmana koga je Brazil ikada imao, ministra u vladi, ambasadora dobre volje u Ujedinjenim Nacijama. Vide ga proganjanog i poniženog na televiziji u udarnom terminu; vide kako starac skida šešir i sako i stupa u talase kod Ipaneme; ugleda dvadeset miliona prstiju iznad crvenog dugmeta za glasanje na daljincu TV-a: nevin ili kriv? Onda kurupaira dodirnu slušne centre i otvori ih. Jedan glas, deset glasova, hor, kakofonija. Tišina barakaoa ispunjena poštovanjem pretvori se u okean tihog disanja, a onda u orkan. Marselina poklopi uši rukama, kriknu. Krik zazvoni u milion univerzuma, svaki put jasan i razaznatljiv. Iza ivica krika bili su glasovi, njen rođeni glas. Oči joj snažno zažmuriše pred razlomljenim multiverzumom. Marselina na silu usmeri svoje poimanje prema dalekim glasovima, pokuša da ih razazna jedan po jedan. Navigacija multiverzumom je moguća, ustanovila je; ono što osetiš zavisi od onoga na šta se usredsrediš. Usredi se na tereiro, na svetla favele, i vidiš geografski. Koncentriši se na neku osobu, na Barbozu, na sopstveni glas, i poći ćeš od života do života, prenebregnuvši daljinu i vreme. Ključ je um. Od vrha do dna, od početka do kraja, sve je samo misao.

294 Marselina snebivljivo otvori oči. Stajala je usred oblaka od bezbroj verzija sebe; u lavirintu od ogledala s Marselinama Hofman ispred, iza, levo i desno, iznad i ispod, ali sve su one bile povezane međusobno, i sa njom. Jedan um, jedan život u potpunosti. Videla je sebe kao zvezdu, urednicu, konotrolorku TV kanala, režiserku telenovela, pop producentkinju. Videla je sebe kao novinarku, modnu kreatorku, gatinju za provod. Videla je sebe udatu, trudnu, s decom unaokolo; videla je sebe razvedenu, alkoholičarku; videla je sebe kako leži nauznak; videla je sebe mrtvu više puta nego što je želela; u brzim nemačkim kolima, za vreme uličnog razbojništva, s remenom oko podlaktice, u klozetu, na vrhu tog sečiva koje je moglo da raspara sve. Eno. Brza kao šišmiš, udaljila bi joj se iz vidokruga kad bi je dodirnula. Ona sama. Njena neprijateljica. Anti-Marselina, lovac, čuvarica, policajka. Vidim te, pomisli ona. U tom poslednjem otkrovenju ona vide i iza svega, do samih zamrljanih kvantnih proračuna, do fundamentalne tvari stvarnosti, tkanine vremena i kalkulacija. I vide, setivši se kako je sedela u zakulisju s pomoćnim osobljem i gledala Neverovatnog Ganimeda, zloglasno lošeg mađioničara BeižaFlora, čekajući da se njena majka popne iz prostora za orkestar do svog ogledalima oblepljenog vurlicera, kako se taj trik izvodi. Sve je bilo montaža. Uzmi jedan sempl ovde, drugi tamo, spoji ih, sredi sastav uz malo štrickanja. Nova stvarnost. Nevina i blistava od čuđenja, ona pruži ruku da dograbi realnost. Ruke meštra Žinge ponovo su bile oko nje; prsti joj na silu otvoriše usta, milion otvorenih usta, milijardu prstiju. Kafa. Marselina se zagrcnu, poče da se guši, otima u rukama meštra Žinge snažnim kao žice. Jata univerzuma odleteše kao oluja leptirova. „Kafa“, opsova ona dok je bljuvala nasuvo preko asentamentosa. „Mnogo grešiš ako misliš da je to samo kafa“, reče meštre Žinga i polako je pusti. „Čak i te tri kapi mogu biti previše.“ „Sve sam videla“, reče Marselina. Nasloni se na ivicu oltara, drhteći, pognute glave, dok joj je znoj curio sa mlitave kose. „Videla sam... sve.“ Svaki mišić joj se grčio. Nijedan žogo kapuera nije je nikada toliko iscedio. Polako je postala svesna toga da je u sobi vernika u belom punih iščekivanja, željnih blagovesti iz multiverzuma. „Videla sam... nju.“ „I ona je videla tebe“, reče Barboza. „Zna šta si postala.“

295 „Zemba.“ „Još nisi postala zemba“, reče Barboza. Tik-tak, reče agogo, otpočevši novi ritam. Ijaosi se zanjihaše i zavrteše, sleva udesno, halje zalebdeše oko njih. Fiziko uđe iz kamarinje s nekim predmetom umotanim u lišće. Spusti ga s poštovanjem na oltar. Krhotine drugih svetova zatrepireše oko Marseline. Hoće li uvek biti ovako? Pretpostavljala je da hoće. Na rubu njenog vidokruga, poput trunke u oku koja, kada se pogleda, neprestano beži izvan žiže, bila je svesna anti-Marseline i toga da je ova svesna nje. Kurupaira, skup egbea, Barboza koji se ukazao kao Pae do Santo tereira, sve je to trebalo da je pripremi za neizbežni obračun. Marselina ukloni suvo lišće banane koje je mirisalo na prašinu. Kožna kanija bila je dugačka kao njena podlaktica, ukrašena grubim vezom s likom Gospe od Svih Svetova. Ona dohvati dršku. „Pažljivo“, upozori je Barboza. Sečivo izađe kao svila po staklu. Marselini se učini da ono zapravo i nije dodirivalo unutrašnjost kanije već je bilo okruženo nekakvim nevidljivim slojem nalik na ulje. Sečivo je bilo dugo, zakrivljeno, predivno opasno. Ona ga podiže ispred očiju. U barakau se sada čulo samo lupkanje agogoa nalik na otkucaje časovnika. Marselina pogleda pobliže; oštrica je bila zamagljena, nije mogla da joj nađe fokus, činilo se da penuša i ključa, poput jare na rubu vidokruga. Marselina naglo zamahnu. Egbe se oglasiše glasnim gugutom čuđenja. Ona namirisa elektricitet, vide kako plavetnilo gori duž linije njenog zamaha. „Već sam videla jedan ovakav.“ „To je standardno ritualno oružje Reda“, reče Fiziko. „Liči na nož, ali mi mislimo da je to informaciono oružje. Seče do kvantnog nivoa. Razvezuje pletenice petlje kvantne gravitacije. Ta tehnologija nas nadmašuje, nadmašuje sve svetove multiverzuma. Mislim da će nas uvek nadmašivati; ona je deo tkanja samog univerzalnog kvantnog računara.“ Marselina se zavrte s nožem u okretnu armadu kapuera. Je li to ona čula krik raspada fundamentalnih proračuna? „Odakle vam ovo?“ „Došlo je zajedno s knjigom. U aneksima stoji da ga je Naša Gospa od Svih Svetova podigla sa dna Rio Negra.“

296 Multiverzum ponovo zadamara oko Marseline. Rez. Montaža. Sada više nisi nenaoružana. Nisi žrtva. Ona podiže nož visoko iznad glave. Egbe zaurlaše. ljaosi se zavrteše, držeći podignute podsuknje. Baterija preuze ritam agogoa dok se Marselina šepurila i obilazila oko oltara sa visoko podignutim sečivom. „Zemba!“ grmnu meštre Žinga i tereiro prihvati taj poklič. „Zemba! Zemba! Zemba!“ Vreme se kvarilo dok je automobil Taksi kompanije Rosinja odvozio Marselinu preko vrha grada pa naniže prema obasjanom ovalu Džokej kluba. Prsti niskih oblaka koji su se spojili u veliki dlan stratusa došli su nošeni vetrom sa zapada i pritisli moroe. Kada je taksi stigao u lagunu, kiša je već pljuštala. Marselina se vrpoljila, sve ju je svrbelo nasred zadnjeg sedišta, i još je gorela od kratkotrajne vizije kurupaire. Svaki blesak farova u prolazu, svaki treptaj ružičastog i žutog uličnog neona bacao je senke drugih univerzuma. S kvantnim sečivom zavučenim ispod belih kapri pantalona i pripijene majice, Marselina je mogla da izdejstvuje besplatan pristup svakom klubu u Riju. Ona je bila smrt. Bila je lovac. Bila je više nego kul. Vozač je dobio uputstva da je odveze do sigurne kuće za koju je meštre Žinga znao u Santa Terezi, ali dok je vozio Avenidom Boržes de Medeiros, kroz tamne, kišom izrovane odsjaje lagune, Marselina se nagnula napred između prednjih sedišta i rekla: „Možeš li me odvesti izokola?“ „Ne znam. Mislim, meštre je rekao...“ „Samo hoću nešto da ostavim; neće trajati duže od pet minuta. Tu je to, u Rua Tabantiguera; čak nam je i usput.“ „Pa, onda bih valjda mogao.“ Marselina krenu strmim betonskim stepenicama koje su se uspinjale gotovo vertikalno uz liticu moroa, nemarno, preskačući po dve odjedno. Hoće to, od ljubavi. Kiša je tukla po njoj. Dobra kiša. Slatka kiša. Stisnula je džepni računar uz grudi, da ga zaštiti od vode. Lokve su se več sakupljale na Heitorovoj mračnoj baštenskoj verandi, u neosvetljenom pravougaoniku između zadnje strane stambene kule i mokrog sirovog kamena. Sa njenih puzavica gladnih svetla i

297 ljubavi kiša je lila kao znoj. Marselina je šifru na vratima znala napamet. Prst joj se zaustavio na milimetar iznad hromiranog dugmeta. Vrata su bila malčice otvorena. Marselina kliznu dalje od vrata i pripi se uza zid. Pozva vesti Kanala Kvatro na svom mobilnom. „...a policija izveštava da su Mare i Parada de Lukas večeras mirni, tako da se oružani incidenti vraćaju na normalne nivoe“, izveštavao je Fagner „Smrt i Uništenje“ Meireles Uživo! kraj vojnog kordona. Zašištavši kroz zube, Marselina smanji jačinu tona. „I vraćamo se u studio.“ A tamo je bio Heitor, ispred džinovske mape Brazila na zelenom ekranu. Jedini spiker koji mora da brine o boji svojih čarapa, govorio je on uvek. Marselina ga odasla u mrak. U jednom jedinom G3 pozivu ushićenje se pretvorilo u strepnju, u veći strah nego što je pomišljala da bi iko bio sposoban da oseti i to preživi. Sve ju je bolelo. Veoma bi joj prijalo da se ispovraća, makar povratila samo žuč, hladnu kafu i droge iz tereira. Osećala je kako multiverzum treperi oko nje, oblak oriša i anđela. Sada. Ovo je pravi trenutak. Ona isuka nož, čučnu u borbeni žinga stav. Polako polako gurnu vrata. Pažljiva kao mačka, Marselina krenu napred kroz predsoblje s knjigama. Kruta, tako kruta, nije imala vremena da se zagreje. Moraće preći iz hladnog stanja u eksplozivnu akciju. Ovo nije bio žogo, ovo nije bila igra. Bez svetla, ali čučnuvši u kokorinju kraj vrata dnevne sobe, Marselina vide kako neka silueta prelazi preko svetlucave panorame lagoe. Uništenje je trebalo da bude potpuno: da se odnosi na njenu karijeru, porodicu, prijatelje, ljubavnika. Potom, jednog po jednog, Fizika, meštra Žingu, golmana Barbozu: čitav tereiro, sve oni koji znaju za tajni oblik multiverzuma i za Red koji ga štiti. I u nekom trenutku, Marselinu Hofman. Taj trenutak je nastupio sad. Malandosi meštri korde vermelje svi vi veliki borci i plesači, dajte mi malisiju. Ona ustade, upali glavno svetlo i ukotrlja se u sobu auom na jednoj ruci. Marselina se diže u žingu, sa spremnim sečivom. Načas je stajala omamljena svetlom kraj kuhinjskog aneksa, crna spram Marselinine beline. Naravno. To je bila elementarna bitka. Ona. Više nego što bi to mogla biti ma kakva bliznakinja. Vid kurupaire zatreperi oko Marseline, i na tren ona vide sebe kroz oči svoje protivnice, anđeosku loiru, belu kapueristu. Jedna

298 je isto što i druga. Jedan um razbijen u sto milijardi univerzuma. Tada antiMarselina napade kao jaguar. Marselina se spusti ispod udarca u jednostavnu rezistensiju, obrnu se u kružni S-dobrado šut. Stopalom okrznu glavu neprijateljice; onda se Marselina otkotrlja i stade povijena u struku, s jednom rukom na podu, stežući drugom kvantno sečivo iz sve snage, pa se diže u plesnu, defanzivnu žingu. Anti-Marselina krenu na nju u zaslepljujućim isprepletanim zamasima koji su u vazduhu stana pravili male munje. Marselina se sagnu, otkotrlja, baci, odskoči od plamtećeg sečiva. Jedna stvar, jedna prednost u malisiji. Njena protivnica nije znala kapuero. Nije poznavala žeito. Zamah kao srpom ostavi stakleni stočić za kafu u dve preturene polovine. Marselina napravi kolut unazad preko jedne od kožnih sofa u žingu. „Reci nešto, hoćeš li? Jebô te, reci kako se zovem.“ Njena protivnica se osmehnu i u tri zamaha pretvori sofu u kožu, opruge i punjenje. Sada Marselina shvati da je potcenila snagu protivničinog oružja. Mogla je ona da beži, mogla je da igra, ali anti-Marselina bi sekla, sekla, i dalje sekla kroz sve i sva sve dok ona ne bude previše iscrpljena za kapuero. Izgubila si inicijativu. Vreme je da prestaneš s defanzivom. Ali ja nisam ubica. Jesi jesi. Gle. Marselina usmeri asfiksante udarac protivnici u nos, a onda zamahnu sečivom kao srpom. Anti-Marselina izbeže udarac i spusti svoje sečivo na pljosnatu stranu Marselininog. Blesnu svetlost, odjeknu krik obogaljene stvarnosti. Marselina vide kako se prepolovljeno sečivo njenog noža u blesku diže u vazduh, pada šiljkom u pod i iščezava. Zamisli ga kako pada kroz niže stanove, sprat po sprat. Čak ni čvrsti beton i kamen nisu mogli da mu se odupru. Ponadala se da nikog nema neposredno ispod. Anti-Marselina se slatko osmehnu, podiže sopstvenu netaknutu oštricu. Onda je pozva rukom. Dovrši. Marselina Hofman pobeže. Žeito. Ulična veština. Pravi malandro zna kada i gde da se bori. Isečenu sofu, prepolovljeni stočić za kafu – sve je to Heitor mogao da objasni u zahtevu za isplatu osiguranja. Leš koji izgleda kao njegova ljubavnica i osramoćena TV producenkinja: to bi mu uništilo karijeru. Marselina porazbija svetla (ti glupavi trikovi su bili delotvorni, ali u njima je bila esencija malandražema, boka de kalsa s povlačenjem nogavica pomoću koje je

299 pao osioni Žair – ono glupo i očigledno poslednje se moglo predvideti) pa šmugnu kroz vrata u predvorje s liftom. Zalupljena vrata bi je odala, ali nekoliko sekundi koje budu potrebne anti-Marselini da proseće bravu dalo bi joj dovoljno vremena i prostora. Marselina zaždi uz stepenice za slučaj opasnosti. Posle dva prevaljena stepeništa, ona začu tresak vrata na betonu. Ja igram, ne bežim, viknu sama sebi. Šljapkanje koraka po golom betonu. Gore gore gore. Ali Isuse i Marijo, kurupaira joj je oduzela snagu. Kurupaira i sve druge muke, misterije, pretnje i otkrovenja u protekle dve sedmice. Od Vedrog Petka do Na-život-i-smrt Nedelje. Ona ulete kroz vrata na krov. Prostor za kretanje. Prostor za borbu. Heitor ju je doveo tu gore sa šampanjcem i kokom kada je prodala ideju za Lov na NLO: Uživo! Noću, po kiši, tamo je sve bilo istopljeno i divno, trake i oblaci blagog svetla, protok farova i zadnjih svetala po drumu lagune, tiho šuštanje guma po vlažnom asfaltu i iza svega, iznad svega, namrgođeni moroi. Vrata se otvoriše s treskom. Njena protivnica je stigla. Marselina se otkotrlja u defanzivni stav. Anti-Marselina prebaci nož tako da ga uhvati spremna za smrtonosni udarac. Borile su se tamo-amo, udarac i protivudarac, po lokvama na krovu, klizeći po rastresitom šljunku, saplićući se o satelitske kablove i vodovodne cevi. Fintu po fintu, Marselina je dovlačila svoju atentatorku do strme litice moroa, pripijenu na samo nekoliko centimetara uz parapet. Iznad nje, betonski stubovi dizali su se kao cevi orgulja, podupirući stenje. Uz te stubove su se pružala servisna gazišta. Ona skoči na ivicu i prejezdi jaz do samog brda. Protivnica krenu za njom, ali Marselina je već bila na servisnoj stazi, opasnom ispustu gde se umesto ograde pružao samo lanac. Iznenadno povlačenje umalo je ne zbaci sa staze; Marselina se povede snažno unazad, uz vlažan kamen. Lanac koji je umalo nije odvukao dole pade u mrak između ravnih krovova stambenih blokova. Njena protivnica je pogleda odozdo u lice. Marselina poslednjom snagom jurnu uz stepenice na vrh moroa. Rio je ležao pod njom, laguna kao oval tame, crni dragulj optočen zlatom. Leblon, Gavea, sjajna i rasuta Rosinja; Ipanema kao linija svetlosti isprekidana tamnim brdima, iza nje treperava sablja Bare da Tižuka. Levo od nje svetla Kopakabane bila su zlatna ogrlica među ramenima moroa. Anti-Marselina se pojavi na vrhu stepenica, zadihana. „Hajdemo sad“, reče Marselina. „Ovde. Dosta je bilo bežanja i izmotavanja. Da završimo s tim ovde.“

300 Anti-Marselina zavrte glavom. Kiša joj polete sa zlatne kose. Marselina je drhtala, mokra do kostiju, ali završiće s tim tu, daleko od očiju sveta, visoko iznad Rio de Žaneira. Protivnica kidisa na nju. Bila je dobra, ali nije imala žeito, niti malandražem. Marselina se spusti u bandu, dohvati noge protivnice između svojih i iskrenu se. Anit-Marselina polete ničice. Marselina nastavi krajnje prljavim šutom postrance u glavu. Anti-Marselina kriknu ali se otkotrlja u čučanj borca s nožem. Zapreti, zabadajući, fintirajući kvantnim sečivom. Odabrala si pogrešnu borilačku veštinu, pomisli Marselina dok je lebdela u žingi, sklupčana kao žaguarundi. Pravi kapuerista uvek više ceni dobro izmicanje od dobrog udarca. „Znaš“, reče ona, „mogu da razumem to što te je baš briga za sve što ti se nađe na putu, tu nehajnu nemilosrdnost. I sama sam bila takva. Ali, jebô te, ono čemu nikada, nikada ne mogu da oprostim jeste taj deo mene koji želi da bude policajac.“ Anti-Marselina napade. Vrh K-sečiva okrznu Marselininu podlakticu s unutrašnje strane. Nije bilo nikakvog bola, niti šoka; tada Marselina vide kako krv navire iz dugačke, plitke posekotine. Anti-Marselina obrnu hvat, pa napade ponovo. Marselina se sagnu u defanzivnu kokorinju i ugleda priliku. Bilo je to jednostavno, divno, pravi malandražem. Ona dograbi manžete anti-Marselininih nogavica i povuče ih uvis. S krikom, anti-Marselina polete unazad preko ivice moroa. Marselina je posmatrala kako njeno rođeno lice, razrogačeno, pada kroz koplja kiše. Nije bilo povika, nije bilo vriska, ali kvantno sečivo je seklo liniju plave svetlosti kroz vazduh. Gledala je kako njeno drugo ja udara o ivicu krova i odskače, vrti se naniže u dublji mrak. Marselina je dugo stajala pod nemilosrdnom kišom i brojala udisaje. Disanje je bilo dobro, broj, usporavaj srce. Broj udisaje jedan dva tri. Ne misli o onome što si uradila. Ne misli o izrazu sopstvenih očiju dok si padala u taj mrak između stambenih blokova. Poginula si tamo. Izgubila. Pobedila; ali u pobedi si izgubila. Multiverzum je izveo protiv tebe završni malisiozo potez. To je tamo dole tvoje telo. Već je čula policijske sirene, videla kako rotaciona svetla obilaze oko tamne lagune. Marselina Hofman, kontroverzna producentkinja Kanala Kvatro koja je nedavno postala zloglasna širom zemlje kada je predložila da se osramoćeni golman Moasir Barboza izvede pred sud, pronađena je u nedelju uveče mrtva u podnožju Moro dos Kabritosa. Policija nastavlja istragu, ali nije isključeno ni samoubistvo. Adrijano Roso, programski direktor Kanala Kvatro, rekao je da je