Ian McDonald - Brazil

301 senjora Hofman odnedavno bila pod velikim stresom, kako na radnom mestu tako i kod kuće, i da se ponašala neobično. Zamislila je Heitora kako gleda u tekst na idiotu. Biće on pravi profesionalac. Oduvek je bio pravi profesionalac. Oplakivaće je kasnije. Njena porodica će nešto sahraniti. Policija će zadržati kvantno sečivo i decenijama potom ostaće u nedoumici otkud jednoj mrtvoj televizijskoj producentkinji nož koji može da preseče sve. Marselina pogleda dole u mrak, gde je ležala njena protivnica. Izgubila je, ali te je pobedila. I ti si mrtva. Koraci po vlažnom kamenu. Marselina se obrnu u odbrambeni stav. Neki muškarac u komotnoj tamnoj odeći, bezobličan spram noći. Krajičak beline oko njegovog grla; sveštenička odora? „Ako me hoćeš, samo izvoli. Ionako sam mrtva.“ Uspravila se, raširila ruke. „Nikada ne možeš pobediti sebe.“ Krupan muškarac, bele puti, tamne kose, ispijenih obraza; suvonjav, pomisli ona, i to ne samo od starosti. Njegov portugalski imao je čudan naglasak, krut i arhaičan. „Pa, ko si ti? Red ili igrač?“ „Bio sam ukoritelj“, reče muškarac. „Sada sam posetilac. Putnik. Istraživač. Možda regrutni oficir.“ „Šta to istražuješ?“ Čovek se osmehnu. Marselina vide da su mu oči izuzetno svetle, plave boje. „To znaš.“ Sirene su sada bile blizu. „Regrutni oficir?“ „Za šta se inače regrutuje ako ne za rat?“ Sirene su umukle. „Hodi sa mnom“, reče sveštenik. „Ovde. Sad. Ovo ti je jedina šansa. To znači da ćeš ostaviti sve čemu si se ikad nadala i sve što si ikad volela za sobom, ali to si ionako izgubila, a postoje načini da se vratiš. Uvek postoje načini da se vratiš. Vodi se rat, ali on je veći nego što si ikada pomislila. Veći je nego što možeš pomisliti. Ovo je tvoja šansa da stvoriš univerzum. Ti si tvorac. Hodi i stvaraj realnost.“

302 Marselina oseti kako se multiverzum otvara oko nje kao krila, i svako pero bilo je jedna vaseljena. Sveštenik se okrenu od nje; milijarde vrata otvoriše se pred njim. „Ko si ti?“ viknu Marselina. „Zar je to važno?“ Šta joj je preostalo? Devojka koja se vratila iz mrtvih bila bi đavolski dobra emisija, ali nijedan producent nikada ne bi smeo da bude zvezda sopstvenog programa. Muž, prelepa deca, bebe, zvezdana karijera – to se nikada neće dogoditi. Mogla je samo jedno. „Ja nisam policajac.“ „O ne“, reče sveštenik. „To nipošto.“ „U redu, onda“, reče Marselina Hofman i stupi za njim među univerzume. 18. APRIL 2033. Lopta lebdi nepokretna na vrhu svog luka. U zamrznutom kadru iza nje, savršeno nebo savršeni sumrak savršeno more. Ruka poseže i smečuje je snažno preko mreže. Devojka s crvenom bezbol kapom i tangom iste boje baca se, dočekuje loptu pesnicama u divnom bloku. Njena partnerka prati odbijenu loptu, odmerava skok i tamo je da je zakuca protivnicima u pesak. Mišići butina mišići nadlaktica savršeno su oblikovani. Guze matematički precizno zaobljene. Grudi su visoke, čvrste i velike, ali kreću se kao prave. Jagodice ošte kao nož. Nosevi spljošteni, prpošne usnice za pusu. Glupavo su fenomenalne, ali Edson ih ne gleda. Prati momka s kokosima koji šetka po pesku s mačetom i robom prebačenom preko ramena. U dobroj je formi, građen kao plivač, mišićav ali ne previše, prirodan, ne hirurški. Vidi kako ga Edson gleda dok se vuče kraj njega, uhvati mu pogled. Zabačaj glavom. Dogovoreno za večeras. Edson se okrene i pođe sa plaže u sutonu prema bulevaru. Iza njega roboti

303 hitaju od brazde do brazde da izgrabuljaju i izravnaju pesak, brišući svaki trag njegovog prisustva. Veličanstvene devojke i ne podignu pogled sa svoje igre. Plaže su, zaključio je Edson žalosno, veoma precenjene. Pred njim se uzdiže litica Oseanusa od titanijuma i stakla. Sto pedeset vertikalnih metara preokrenutog društvenog poretka. Apartmani su na rubu plaže i bulevara, potom restorani, barovi s pogledom na more, kockarnice, vrhunske specijalističke radnje koje se smatraju previše ekskluzivnim za pećinsku jarugu tržnog centra Džungla! Džungla! Potom stanovi i hoteli; još više od toga kancelarije i poslovni prostor; još više, medicinski centri i proizvodne zone; a iznad svega toga, aerodrom koji zauzima najveći deo kilometar i po dugačkog ravnog krova, pored sektora na pramcu rezervisanog za golf-teren. Veliki brod krstari tik izvan brazilskih teritorijalnih voda, na dvesta kilometara od Pernambuka, prateći kao senka obalu Brazila prema jugu. Trista pedeset hiljada građana govori trideset jezika; portugalski, jedini koji Edson razume, spada među najmanje zastupljene i najstaromodnije. Dvanaest miliona tona nosivosti može da se probije kroz orkane, ciklone, tajfune. Nuklearni reaktor u jezgru broda tera ga brzinom od ležernih, neumoljivih osam čvorova: obilazak svetskih kontinentalnih ploča na svake tri godine, ekstrateritorijalno, van nacionalnih jurisdikcija, potpuno slobodna zona i poresko utočište za firme. Greška u kategorizaciji. Oseanus nije brod: to je ploveći grad-država. Kada su ga seguranse naterale da klekne sa šakama sklopljenim ispod potiljka, pognute glave, Edson je bio siguran da su mu preostale samo još sekunde života. Automatske puške bile su podignute iznad pljačkaša izgubljenog kamiona dok je ekipa plaćenika prebacivala ceradu preko Kulinarskih rešenja za svaku priliku i zatezala je. Dva muškarca u crnom odvukla su Edsona iz stroja preko krastavog betona, olupavši mu sjaj sa vrhova dobrih cipela, i bacila ga na zadnje sedište crnih tihih kola koja su efikasnije govorila novac nego bilo kakav ukras na haubi. Fija je već bila tamo, vezana pojasem, i vrpoljila se od podozrenja. „Tražila sam da te dovedu“, šapnu ona dok su kola i kamion ubrzavali iz mrtvog tržnog centra. „Ovi nisu iz Reda, neće ni pipnuti momke, traže samo nas. Mislim, mene.“ Edson je shvatio. Red u tržnom centru ne bi ostavio nikog živog. Pojavio se i treći učesnik u igri.

304 Kod trećeg nadvožnjaka rodovije, Edson shvati da su se zaputili prema aerodromu. Konvoj projezdi kraj straže militara na teretnom vazdušnom terminalu. „Embraerovi“ poslovni mlažnjaci stajali su na pisti s krilima promenljive geometrije sklopljenih poput krila anjingi44. Neka žena u izuzetno dobro skrojenom kostimu doprati Edsona i Fiju do mlažnjaka. Dok je avion rulao prema mestu za poletanje, njena demonstracija mera sigurnosti bila je podjednako pokazatelj apsolutne vlasti koju je imala nad svojim gostima kao i uputstvo šta da rade za slučaj da letelica sleti na vodu. Edson je jedva primetio da se avion odlepio od zemlje i da je on prvi put u životu napustio svoj rodni grad. Bio je opčinjen jednom jedinom reći na znački koju je žena imala na reveru kostima: Teišeira. Svaki poslovni čovek ima svoje svece. Edsonovi su oni bez ikakvog porekla: favelado koji je postao legendarni fudbaler; momak iz Minas Žeraisa koji zavodi ceo narod svojim glasom; Paulistano koji je svoj štand s kibeom pretvorio u globalnu franšizu; Alsides Teišeira. Po rođenju je spadao u bezemljaše; veliki brazilski arhetip, seljak iz severoistočnog sertaoa pogođen sušom koji se, poput mnogih pre njega, zaputio u srebrni grad. Njegova legenda započela je tamo gde je za sve druge završila: kada je prvi put ugledao tornjeve Fortaleze i favele prostrte oko njih nalik na kraste. Moje lice pod čizmu, moja žena na ulice, rekao je i on i njegova žena vratili su se pravo u autobus. Šofer im nije ništa naplatio. Niko se nikada pre toga nije vratio tamo odakle je došao. Alsides Teišeira je uzeo investicioni kredit od MST-a, Saveza bezemljaša, i zasadio petsto hektara prašnjavog, siromašnog sertaoa genetski modifikovanim semenom uljane repice. Za tri godine je ojačao toliko da je obrađivao tri hiljade hektara. Posle pet godina, potpisao je ugovore o snabdevanju „Petrobrasa“ i „Ipirange” i postao EMBRASA. Dvadeset šest godina kasnije, zemljište Alsidesa Teišeire prostiralo se na četiri kontinenta, prekriveno zelenom sojom i žutom uljanom repicom, i prikradalo se niz sjajne sjajne brežuljke fazendi Alvaranga. Jedan takav čovek sigurno je pripadao zlatnom krugu onih koji znaju za tajni poredak multiverzuma. Jedan takav čovek bi se svakako usudio da tu informaciju koristi za sopstvenu dobit. Multiverzni privredni model bio je Fijina specijalnost u njenom svetu. Tamo gde postoji diferencijal, granica, njenim prelaskom se može napraviti novac. 44 Anhinga – vrsta suptropske ptice; prim. prev.

305 Zavrtelo mu se u glavi od planova i potencijala. Edson vide kroz prozor kabine kako se zora prosipa po zemlji u senci da je potpali i obasja. Oseti da mu je dah zastao u grlu. Drumovi su bili srebrne žice. Reke zlato. Svakog trena, šara senki se na zemlji menjala. Tada Edson ugleda plavu krivinu okeana. Utisnu lice u prozor. Veliko more, sve veće i veće. Bela pena talasa, beli brodovi. Zemlja je sada nestala, nije bilo ničeg osim pučine i aviona koji se tamo spuštao. Krila su menjala oblik, širila se i povijala iz položaja za krstarenje. Edson oseti da točkovi klize napolje i zaključavaju se. Bela pena talasa bila je sve bliža; Edson ščepa rukonaslone. Tamo nije bilo ničega. Kako beše ono sa spuštanjem na vodu? Još niže. Motori zaurlaše, pilot izvuče nos letelice uvis i Teišeirin poslovni mlažnjak se glatko spusti na čistu belu pistu izdrljanu masnim tragovima guma. Bili su tamo naredani embraeri, kontrolni toranj, čak i kićeni terminal. Kostimirana je ustala sa svog sedišta dok je avion još rulao. Stala je u prolazu, pridržavajući se rukama za naslone sedišta. „Dobro došli na Oseanus.“ Kćerke Alsidesa Teišeire bile su boginje. Tako su napravljene. Krekamej i Olinda: visoke i bele od operacija, malaksalih ruku i zlatnih butina. Stvorenja poput Edsona Žezusa Oliveire de Freitasa bila su nedostojna njihove pažnje, ali izdužene, bademaste oči otvorile su im se onoliko koliko su im operacije dopuštale pred kiber-točkovima koji su se polako okretali na Fijinom stomaku. Nešto što ne možete kupiti, kurve. Alsides Teišeira ih je lično poveo u obilazak, pokazujući im kancelarije i stanove kompanije. Heroji su obično niži nego što ih zamišljate; ali Edson nije očekivao loš ten. Sertao se zauvek uvukao u njega kroz ožiljke od bubuljica i bore od sunca. Možda je upravo za nivo bogatstva Alsidesa Teišeire karakteristična bila moć da kaže; Svete, moraćeš to da prihvatiš. „A ovde ćeš ti da radiš.“ Slatki mišićavi momci u upadljivim kombinezonima firme EMBRASA koji su prekrivali celo telo već su instalirali K-jezgra u ogromnoj sobi staklenih zidova visoko iznad mora: plavo, plavo staklo. Fija ih je korila: Ne tu; kad se sunce pojavi s ove strane broda, neću ništa živo moći da vidim.

306 „Jedva smo vas uhvatili“, reče Alsides Teišeira. „Stalno ste bežali.“ „Mislili smo da ste iz... Reda“, reče Edson. Teišeira, Alsides Teišeira, Alsides Teišeira iz korporacije EMBRASA, stajao je kraj njega, dovoljno blizu da oseti miris njegovog losiona za posle brijanja, i obraćao mu se. Veličanstvene kćerke su se kretale pred njim kao vizije. Ali nije mogao poreći da mu je bilo neprijatno zbog spoznaje da su pistoleirosi u Liberdadeu od kojih je Edson spasao Fiju zapravo bili Teišeirine privatne seguranse. Uspešno su bežali od spasenja. „Sinko, ako već znamo za Fiju, znamo i za Red. Možemo da se pobrinemo za šačicu matorih pederskih fidalga.“ Edson se odvaži: „Gospodine Teišeira, ako bih samo smeo da kažem, za mene ste oduvek bili heroj. I ja sam biznismen.“ Uvek moraš imati posetnicu pri sebi. Prvo pravilo biznisa. On je pruži Alsidesu Teišeiri. „Talenti i laka zabava. Blago tebi, sinko.“ On klimnu glavom prema svojim veličanstvenim kćerkama. „Vidiš one dve tamo? Neviđeno razmažene rospije, obe. Sav svoj novac troše na sise i dupeta.“ Krekamej – ona viša, plavlja, čudnija – namršti se. „Ovde ima posla za tebe, ako to želiš. Pronaći ćemo nešto u čemu ćeš moći da ispoljiš sve svoje talente, sinko.“ „Gospodine Teišeira, ako vam ne smeta, radije bih svoje talente ispoljavao samostalno.“ Trideset minuta posle sletanja na pistu, Edson je video dovoljno od Oseanusa da shvati kako je to brod smrti. Smrti za Edsona, za sve ono što se nadao da će postati. Kao mezimče, olenjio bi se, ugojio, napunio drogom, pićem i suncem i rastvorio se u ništavilo. Umro. Alsides Teišeira se na tren ukopa u mestu, nenavikao na odbijanje; onda se silno isceri i pljesnu Edsona po ptičjim, krhim plećima. „Naravno, naravno. I sam bih to rekao. Paulistani su oduvek gajili izvanrednu radnu etiku.“

307 Edson se vozi pokretnom trakom duž centralne kičme velikog broda. Perspektive središnje saobraćajnice izazivaju strahopoštovanje: upravo su i projektovane za to. Ravno kilometar i po; pedeset metara uvis. Zidovi su oivičeni baroknim balkonskim stazama i kupolama, restorani vise sa tavanice kao gnezda zeba ili vrabaca. Nadvožnjaci, okna liftova, pokretne stepenice izukrštani su u vazduhu. Kinetičke skulpture od tkanine opružaju se i savijaju nošene dahom klima-uređaja. Vazduh je svež od ozona i soli. Glavna ulica otvara se u centralni atrijum Džungle! Džungle!, pošumljenog srca Oseanusa; ogromni katedralni prozori Osvita i Sumraka na suprotnim stranama broda preplavljuju cvrktavu, brbljivu, kapavu, smrdljivu masu zelenila pravim svetlom podobnim za fotosintezu. Papagaji krešte, tukani lete, a rajske ptice lepršaju. Prodavnice su malena, draguljima ukrašena gnezda usađena usred rastinja. Iza fasada radnji nalaze se marke za koje bi i Edson i Efrim bili spremni da ubiju, ali njegova leđa bi se osula plikovima na dodir nezarađene svile. Ali Efrim je odnedavno neznanac, žena s kojom je nekada bio u finoj, elegantnoj ljubavnoj vezi. Čak je i Edson omamljen između tolikih maloprodajnih mogućnosti. Đavolski je to hod kući sa plaže, kroz sumračne ekologije Oseanusa, ali Edson zna da ovaj svet Fiju ubija. Ne pravi se da razume ono što ona radi na spratovima Istraživanja i razvoja – pretpostavlja da to ne bi mogao da objasni čak ni Gospodin Breskvica – ali zna šta vidi kako se dovlači iz kancelarije, pada na sofu da se sklupča uz rukonaslon i nemo turobno preleće očima preko epizoda serije Negde tamo, svet na svojim aj-naočarima, hrani se iz frižidera, goji. A seks ne dolazi u obzir. Zato Edson ima to svoje, jer muškarac ne može drugačije. Džokej iz bezbednosti za pultom stambenog nivoa mladi je Masejo koji gleda Beng! Beng! na providnom Stonom računaru. On prezire Edsona ali mora da poštuje Teišeirina ovlašćenja na njegovim aj-naočarima. Radna snaga na Oseanusu uglavnom je dopremljena sa severoistoka. Zar ovome težimo? pomisli Edson. Prekomorskom izvozu jeftinog mesa. Brazil, država budućnosti, uvek će to i ostati. Apartman je toliko luksuzan da Edson o tome nije mogao ni da sanja, čak ni u svojoj fantaziji o kući na plaži Iljabele: aj-zid, kupatilo s džakuzijem, fotelje za masažu, krevet od puhina koji pamti obrasce spavanja svojih vlasnika i prilagođava

308 im se. Edson je prešao u dnevnu sobu, da spava na krevetu na izvlačenje. Ona radi, njoj treba dobar san, govori sebi. Sunce koje sija kroz stakleni zid budi ga svakog jutra. On donosi Fiji jutarnju kafu, a svoju iznosi na balkon kako bi posmatrao svetlost iznad mora. Čak ni poljubac. Ovo je to, Edsone Žezuse Oliveira de Freitase, govori sebi dok sedi za stolom na palubi i oseća toplotu na licu. Jedino što si želeo. „Hej.“ Apartman je u mraku, ali tu su mesec i svetlost s mora: Oseanus se probija kroz ogromnu fluorescentnu struju. Edson podigne ruku prema svetlima. Uzdah. „Ne pali.“ Fija je na balkonu, sklupčana na palubi uz pregradni zid u gaćicama i prsluku. Pri svetlu okeana Edson vidi da je ponovo plakala. On zna njen stalni strah: ona je postdoktorant i istraživač kvantnih privrednih modela koji je zahvaljujući sreći i očajanju tumarao od jednog univerzuma do drugog, i od nje se očekuje da usmerava najumnije teoretičare koje Teišeirin novac može da unajmi. Plaši se da oni to znaju i da će jednog dana neko od njih da je nehajno upita: Ko ti je rekao da umeš ovo da radiš? Edson je proveo ceo život trudeći se da ostane za jedan odgovor ispred tog pitanja. „Jesi li dobro?“ „Ne. Želiš li da znaš, Ede?“ Počela je da ga zove nadimkom. Edsonu se to ne dopada. To nije ličnost koju je sam stvorio. Ali on zbaci cipele s nogu, izvuče se iz jakne. Vazduh je blag i topao na koži, miriše na so. Nikada nije zamišljao da bi more moglo tako čudno da miriše: kao da mrzi kopno i sve koji sa njega dolaze. „Šta to?“ „Da li želiš da znaš šta to Red čuva kao tajnu? Otkrili smo to. Bizarna stvar, Edsone. Reci mi sledeće: zbog čega smo sami? Zašto smo mi, ljudi, jedina inteligencija u univerzumu?“ „Znam za taj argument. Gospodin Breskvica je pričao o tome; imao je naziv za to. Nečiji paradoks.“ „Fermijev paradoks, na to misliš. Zadrži to u glavi dok ti postavljam pitanje broj dva: zašto matematika tako dobro objašnjava fizičku stvarnost? Čega to ima u brojevima i logici?“

309 „Pa, to je u vezi sa tim univerzalnim kvantnim računarom...“ „A Gospodin Breskvica ti je rekao i to.“ „Ne podsmevaj mu se. Već sam ti to rekao. Ne podsmevaj mu se.“ Fija se trgne od nepokolebljive žestine u Edsonovom glasu. „Izvini. Dobro, ostavimo to samo kao nešto što nikada neću shvatiti. Ali zbog čega bi proračuni bili koren stvarnosti? Zašto bi stvarnost bila jedan ogroman sistem izvođenja – nimalo drugačija od kakve veoma velike, veoma komplikovane kompjuterske igre? Zašto sve mora da izgleda lažno? Osim ako nije zaista lažno. Ili kao repriza. Možda tamo negde napolju nema tuđinske inteligencije zato što je ono što smatramo svojim univerzumom masivna kvantna računarska simulacija. Repriza. Sve su to reprize.“ Edson je obgrli. „Hodi. Treba da spavaš, umorna si.“ „Ne, Edsone, slušaj. Pre nego što smo ubili Amazon, u mom svetu, postojala je jedna legenda. U njoj je svet stvorio jaguar, ali nije to učinio naročito dobro; i kraj mu je došao trećeg dana, a mi – svet, sve što smatramo stvarnim – samo smo snovi te treće noći. To je istina, Edsone, istina. Mi smo snovi. Svi smo duhovi. Razmisli o tome: ako univerzalni kvantni računar može da tačno simulira stvarnost, bezbroj puta, kakvi su izgledi da upravo mi budemo oni prvi, originalni, spram svih ostalih? Želiš li da znaš te brojke? Mogu da ti ih kažem. Izračunali smo ih. Toliko su toliko toliko toliko male... Pravi univerzum umro je odavno i mi smo samo duhovi, na izmaku vremena, u hladnoći, konačnoj hladnoći. Ona postepeno usporava i usporava i usporava, ali nikada neće prestati, ponavljaće se iznova i iznova, a mi ne možemo pobeći odatle. Niko od nas. I to je upravo ono što Red čuva od nas kao tajnu. Mi nismo ljudska bića. Mi smo duhovi ljudskih bića koji učestvuju u ogromnoj kvantnoj simulaciji. Svi mi. Svi svetovi, svi univerzumi.“ „Fija, hodi, nije ti dobro, hajde, pomoći ću ti.“ Ne želi da mu ona priča o Redu, o njihovim sesmarijama i ubicama. Edson donese vode iz kuhinjske zone. Na ovom brodu voda ima bolestan ukus; liči na more koje je prošlo kroz isuviše bešika. Dodao joj je još ponešto iz ormarića s lekovima. Ona previše radi. Bulazni, trabunja. „Hajde, spavaj.“ Stamena je to devojka, sve masivnija zahvaljujući brzoj hrani, fizičkoj neaktivnosti i nostalgiji. Edson joj pomogne da legne.

310 „Ede, bojim se.“ „Ššš, spavaj, biće sve dobro.“ Oči joj se sklope. Spava. Edson joj podesi jastuk ispod glave. Dugo gleda u Fiju koja tone u san kao novčić kroz vodu. Onda Edson nazuje svoje izglancane cipele, ispravikošulju nabranu kod kukova i ode da se nađe sa svojim prodavcem kokosa. Možda ništa od toga nije stvarno, možda su sve to laži i obmane, ali u ovom se svetu nalazimo i u njemu moramo da se snađemo i živimo. Momak s kokosima dočeka Edsona u zadnjem delu tribina terena za vežbanje golfa koji se pruža preko dve palube. Mreže su osvetljene podnim reflektorima; zalutala svetlost sjaji duboko dole na čeličnom moru. Zvižduk. „Oj.“ „Oj.“ „Odloženo je. Nešto drugo se isprečilo.“ To je fini poslić. Kokos i gostujući radnici dolaze na noćne plovidbe, a sa njima iz Pernambuka i najbolja sredstva za promenu raspoloženja. To nije ilegalno – malo je ilegalnih stvari na ekstrateritorijalnom Oseanusu, gde korporasaosi vladaju kao kolonijalni donatori. Isto tako nije naročito legalno. Oseanus je siva ekonomija na nuklearni pogon, a Edson se kroz neformalnu ekonomiju kreće kao mačka po faveli. Dodaci za ličnost mogu se dobro prodati: Edson je korenje pustio dole do nivoa klubova, a njegov poslovni plan predviđa da za šest meseci udvostruči broj ličnosti na Oseanusu. Bog i njegova Mati; tim finim androidima treba karakter, samo tako. A večeras večeras večeras osam kila stiže iz farmaceutskih prodavnica Resifea, i svi znaju da su ljudi sa nordestea najbolji kuvari u čitavom Brazilu. Svetla na tamnom nebu, brzo se primiču. Sada i buka motora. Dok letelica narasta u letu, Edson primećuje kako joj motori nikada ne klize po skali čujnosti, od šapata do naleta i rike, već iz tišine pravo u čujnost. Kvantna buka. Tako nešto se može naći u Fijinom lažnom univerzumu. „To je taj drugi let“, kaže Kokos. On je uspostavio žeitinjo s aerodromskim osobljem.

311 „Ne zvuči kao avion“, kaže Edson. Zift-crni helikopter, vidljiv samo po odsjajima mesečine na aerodinamičnim, jaguarskim bokovima, klizi iznad Oseanusa. Edson i Kokos vide kako se zelene i žute zvezde Brazilskog ratnog vazduhoplovstva morfuju na trupu letelice. Ona se spusti, ali se ne prizemlji, već ostane da lebdi na metar i po iznad betona. Otvore se vrata. Neka prilika iskoči, dočeka se lako na pisti. Začas ustane i odjuri. Istog trena, helikopter se vine i udalji od Oseanusa. Zadrhti spram neba, a onda nestane u noći, uključivši stelt-sisteme. „Jebô te“, kaže Kokos. „Natrag“, kaže Edson. „Sakrij se.“ Muda su mu hladna i stegnuta. Ovo ne valja. Muda ga nikada nisu slagala. Čak ni kao Efrima. Svetla se pale u kontrolnom tornju, seguranse jure okolo ne znajući tačno šta se desilo niti šta bi trebalo da urade. Prilika u trku zastane na nepunih pet metara od Kokosovog i Edsonovog skrovišta iza plastičnog transparenta dobrodošlice. Okrene se. Rasuta svetlost reflektora sa terena za golf uhvati predmet koji mu je okačen preko leđa; Edson isprva pomisli da je to kost, kičma, nešto bizarno. Onda vidi da je to luk, izliven i oblikovan za tačno određenu ruku. I dok muškarac trči meko, brzo, nemo kao svetlost prema oknu stepeništa za slučaj opasnosti, Edson ugleda još nešto: nezaboravni plavi sjaj, naizgled sa šiljaka strela u tobolcu. Kvantna sečiva. U svojoj dvanaestoj, Janzon je mogao da izbije oko majmunu između grana i lišća najvišeg, najgušćeg drveća u krošnjama prašume. U to vreme pošasti, majmuni nisu bili dobri za jelo; Janzon je to radio samo da bi pokazao svoju vrhunsku veštinu. Pošto je peta pandemija svela narod Iguapa na dvadeset duša, Janzon se otisnuo na dalek put niz belu i crnu vodu do Manausa. Zahvaljujući svom oštrom oku, zarađivao je novac među ljudima koji su se kladili na uličnim takmičenjima strelaca. Kada više niko nije hteo da se kladi na njega, uzeo ga je kod sebe pokrovitelj koji ga je obučavao da zastupa svoju državu na Olimpijskim igrama. U Luzonu 2028. godine osvojio je zlato u svim streljačkim disciplinama. Robin Hud sa Rio do Oura, govorile su novine, poslednji Iguapa. Ali pamćenje Manausa teče kao reka i Janzon bi skliznuo kroz slabo plaćene poslove u alkoholizam da nije bilo aristokratskog alve koji mu je jednog jutra došao na vrata i ponudio mu posao sa izgledima za putovanja kakva nije mogao ni da zamisli. Njegova stara duša nije se

312 iznenadila; Iguape su oduvek znale za lavirint svetova i karaibe koji hodaju među njima. Sada on lako trči niz servisne stepenice s aerodroma Oseanusa u srce velikog broda. Janzon dodiruje ram svojih aj-naočara: na mrežnjaču mu je projektovana shema boje sutona. Vidi kroz pregrade između paluba, u hermetički zatvorene sobe, iza zidova i tavanica. Izuzetna tehnologija; svet u kojem se svako može pronaći pomoću misli. Svet bez sobe u kojoj se može skriti greh. A tek muzika; TV, filmovi, sve. Ne prvi put, on se zapita šta je sve njegov Brasyl mogao postići da nije bilo sedam pošasti. Desnom rukom drži luk. To je jezivo divna alatka za ubijanje. Kompozitni deo je štampan molekul po molekul od ugljeničnog nanovlakna i prianja uz njegov stisak kao molitva uz bol; krajnji stožeri su od ispredenog dijamanta. Točkovi od čistog titanijuma pružaju mu silu povlačenja od sto kila za hice bez po muke, brze kao bič. Žiroskopi u prazninama luka obezbeđuju izuzetnu stabilnost i onemogućavaju vibracije; Janzon može da ugleda, nacilja i odapne tri stele s četvrtom nategnutom pre nego što prva pogodi u metu. Kad ga vidite, rekli biste: Divan, opak luk, ali reći vam ne bi ni sišle sa usana pre nego što bi vas Janzon prostrelio. Nije toliko opak luk koliko strele. Janzon, poslednji strelac Iguapa, prvi lovac Reda, stiže na Avenidu Korporasao. Glavna poslovna saobraćajnica je sveža, klimatizovana, miriše na čemprese. Dodir na okviru Janzonovih aj-naočara zaslepljuje oči obezbeđenja, ali barokna dvokrilna vrata korporacije EMBRASA odolevaju njegovoj šifri. Eto šta se dešava kad se stvari prepuste naslednoj aristokratiji. Amateri. Sesmarije iz Buenos Airesa mogle su ovo da srede, ali oni se plaše da će se Zemba ponovo pojaviti kao što je uradila u crkvi gde je uništila familiju iz Sao Paula. Neka samo dođe. Janzon odavno već čeka da suprotstavi svoj K-luk njenoj borbenoj veštini. Pobiti istraživače, uništiti K-jezgra, a helikopter će ga vratiti kvantnom računaru Ministarstva unutrašnjih poslova i prelasku natrag u njegov stan na plaži Florijanopolisa. Trebalo bi da pokuša da nađe nešto u Braziliji za Rozmerin šesti rođendan. Ovakve naočari bi bile dobre, ali verovatno nisu kompatibilne. Nikad nije baš čisto ukloniti nekoga istaknutog poput ovog poslovnog čoveka, ali Janzon je svakog velikana na drugim mestima video kao prosjaka. Vrata su kvantno kodirana. Amin. Što kvantno daje, kvantno će i uzeti. On isuče K-sečivo i jednim ekonomičnim potezom odseče vrata iz dovratka. Dve

313 polovine na tren ostanu da vise, a onda padnu unazad na istkanu travu tepiha prijemnog predvorja. Dok đonovi Janzonovih čizama mrve lica baroknih anđela i demona, nemi alarmi eksplodiraju njegovim proširenim vidokrugom. Edson treska po dugmetu za lift. Svako ulično čulo, svaki gen malandražema govori mu da se ne pouzdaje u lift kad mu duša i ljubav od toga zavise. Ali on je video šta je dole na stepenicama. Tu je: bing. Glupa glupa glupa veštačka inteligencija lifta: briga me za bezbednosna uputstva. Devojka mi je tamo dole sa ukoriteljem Reda koji ima K-luk. Možemo da se pobrinemo za šačicu matorih pederskih fidalga, rekao je Alsides Teišeira. Ne, ne možete. Njih nije briga za tvoj novac, nije ih briga za tvoje carstvo, nije ih briga za tvoje političke pokrovitelje i moć. Oni su iznad pukih ekonomijskih kategorija. Lift poželi Edsonu laku noć. Vrata se otvoriše pred haosom. Velika barokna vrata sedišta korporacije EMBRASA, dopremljena iz jedne crkve u Olindi, leže na tlu. Bleska dvadeset svetiljki za uzbunu; uspaničena prskalica natapa prijemni pult od masivnog drveta. Za njim nema nikoga. Vidi li on to vrhove prstiju na tepihu? Noge u trku, glasovi koji pucketaju na komunikacionim kanalima. Teišeirine seguranse će pucati u sve što budu ugledale. Beži odatle, Edsone Žezuse Oliveira de Freitas. Ali on se malčice ohrabri zajvaljujući osmatranju koje je završio u treptaju oka. Ukoritelj najpre radi na spratovima korporacije. Još ima vremena da stigne do apartmana. Janzon ugleda stražare u trku kroz dva hodnika. Ubiće jednog, a drugi će pobeći. Njegovo oružje je skupo, čak i za Red, i trebalo bi da ga čuva za obavezne mete. Njegov zadatak na ovom nivou je završen, sve mete su odstranjene. Njegove ajnaočari prate dve ljudske prilike kroz zid: jednim ubistvenim potezom od kog zastaje dah on izvuče strelu iz magnetnog tobolca, postavi, napne. Komplikovani čekrci i poluge luka kliznu s molekularnom preciznošću. Odapne. Strela sa šiljkom od K-sečiva probije zid, sobu, zid, stražara u trku, izleti iz zatvorenih prostorija sedišta korporacije EMBRASA, izleti kroz stakleni zid Oseanusa. Blesak plave

314 svetlosti i čovek leži, mrtav, u lokvi krvi na nabranoj crnoj gumi. Janzon zađe za ugao, napevši novu strelu. Prestravljeni preživeli digne ruke uvis, baci pušku i, kao što je Janzon i predvideo, pobegne. Janzon izgovori kratku molitvu za mrtvaca. Gospod će primiti svoje. Ako ovaj ne zna za Gospoda Isusa, mora se onda pripremiti za Jezero Vatre. Janzon još nije posetio univerzum gde ne znaju za spasiteljsku Hristovu moć. On je video pravi, nezamislivo istiniti domašaj Božje snage. Svetlucave ikone Teišeirinog obezbeđenja kreću se haotično: uspaničene, uplašene. Provlačeći se kroz njihovu neodlučnost, Janzon krene stepenicama za slučaj opasnosti, preskačući po dve odjednom, dole prema stambenim spratovima. Fija mrmlja u hemijskom snu; tihim zvucima kao beba. „Teorija kompjutacione ekvivalencije. Ako bilo šta može biti kompjuter, onda sve može biti kompjuter. Ah!“ Edson je ponovo prodrma. „Ustani!“ Lica zgužvanog u jastuku, ona promrmlja: „Šta je idi pusti me da spavam.“ „Red je ovde.“ Ona se uspravi, razrogačena, naelektrisana, hiljadu posto budna. „Šta?“ Edson poklopi šakom Fijina usta. Zvuk miris stanje vazduha pucketalo je elektricitetom: sva njegova čula favele govorila su mu: smrt je tu. On dograbi ajnaočari; svoje, njene, i baci ih na krevet prevrnuvši Fiju na pod. Najstariji, najbolji trik malandrosa: isuviše se oni uzdaju u svoje arfide i Anđele Neprekidnog Nadzora. Dok drži ruku preko Fijinih usta, dva bleska jonizovanog plavetnila probadaju krevet, koji eksplodira u istovetnim oblacima perja i puhina. Edson svoja čula iz sidade potera do samog ruba kako bi razabrao nanopromene pritiska, šuštanja na rubu čujnosti, kvantnu razliku u svetlosnoj pukotini ispod poda. „Nema ga. Sada, sa mnom. Ni reči.“ S rukom u ruci, on i Fija dotrče do balkona. Glupi glupi glupi bogataši i njihovi stanovi sa samo jednim vratima. Edson zvirne preko ivice. Uvis: crni

315 helikopter lebdi, čeka na sastanak sa ukoriteljem. Ispod je dugi dugi pad u gvozdeno more. Edson pokaže palcem prema susednom apartmanu. „Onuda.“ Zvoncare visokog struka i košulja cigovana spreda nisu baš najbolja oprema za veranje po licu kilometar i po dugačkog prekookeanskog broda nosivosti dvanaest miliona tona. Edson skoči na balkonsku ogradu, dograbi stub i, s molitvom Ešuu, zaljulja se oko stuba do susedne ograde. „Ništa lakše. Samo ne gledaj dole.“ Fija se trgne pred ponorom, a onda jednim nespretnim pokretom pređe na drugu stranu. „Hej! Pogledaj me!“ Edson dodirne usne prstima. Svetlo se pali u okolnim apartmanima. Edson čuje daleke alarme, vozila koja hitaju iznad i duboko ispod njih. Veliki brod vrvi kao mravinjak posut kiselinom iz akumulatora. Lovac je još unutra. Janzon, ukoritelj Reda, kreće se bez otpora kroz stambene bulevare Teišeirine korporasae, uništavajući neprijatelje Reda. Alarmi ga sada razdražuju i morao je da eliminiše nekoliko smelijih seguransi; ali je zato ulio strepnju i strahopoštovanje svima u sedištu korporacije EMBRASA. Jednom su mu pokazali red koji Red uspostavlja. Kada pređe i preklopi se sa svim svojim alternativnim ja, to je onda istina. Postoji univerzalni um, a svi su samo njegove misli. Prelati i predsednici, vrhovni sveštenici i premijeri nazivaju to Parusijom, svršetkom svega, ali oko vere prostog čoveka to lakše prepoznaje kao carstvo Božje. Neprijatelji tvrde da je to laž, beskrajno ponavljani san koji sve više usporava dok se multiverzum gasi, i trude se da to prekinu, da probude one koji sanjaju. Oni to nazivaju slobodom i nadom. Za Janzona je to gordost i uništenje, beskrajni pad u konačnu, večnu hladnoću. San ne mora nužno biti laž. Pogleda uvis. Kroz tri sprata vidi kako Alsides Teišeira pokušava da pobegne okružen telohraniteljima. Oni su teško naoružani i opremljeni mali senzorski duhovi. Slaba vajda protiv lovca koji može da gađa kroz čvrste pregrade. Janzon postavi strelu na svoj K-luk, nacilja kroz tavanicu. Okrene se. Višestruki kontakti, sve bliži i bliži. Marinci Oseanusa su ga pronašli. Janzon spusti luk i da se dugim

316 skokovima u bekstvo. Zadatak mu je da uništo K-jezgra i vrati se na mesto evakuacije. Ili da se ubije. Red je oduvek nalagao da njegovi agenti umiru sa svojim tajnama. Jedan brzi, nehajni zamah K-sečivom; toliko nehajan da je gotovo slučajan. Janzon je često zamišljao kako bi to izgledalo. On zamisli kako mu se meso razdvaja do kvantnog poput nečeg srebrnog i tako suptilnog, tako bezbolnog da posumnjaš da se dogodilo tek kad pokulja krv. Bezbolno, sasvim bezbolno. I bezgrešno, sasvim bezgrešno. Edson prebrojava prozore. Jedanaest, dvanaest. „Muka mi je“, kaže Fija. „Ovde.“ Svetla gore iza draperije. Da ima K-sečivo, Edson bi mogao sebi da proseće put kroz uredan, veliki krug stakla koje bi jednostavno palo pred njim u spavaću sobu. Nema ga, ali može da se pouzda u to da su graditelji Oseanusa prozor napravili jeftino, aljkavo i za minimalac kao i sve ostalo što se radi za bogataše. On ščepa podupirač, zanjiše se i ritne unapred. Čitava balkonska vrata odvale se iz žleba i zaljuljaju unutra. „Bežiiiiiiiiii!“ drekne Edson na golog muškarca od dvadeset i nešto godina koji stoji zaprepašćeno nasred sobe. Mladi tehničar kratko krikne i pobegne u kupatilo. Po Edsonovoj računici, trebalo bi da se nalaze spram stepeništa. Čak ni ukoritelj ne može biti toliko brz da ih oboje uhvati tokom kratkog sprinta od vrata do stepenica. Svakako. On naglo otvori vrata. Hodnik vrvi marincima iz obezbeđenja Oseanusa. Nišanski laseri pretražuju zidove, podove, tavanicu. Zakače Edsonovu potpeticu dok on gura Fiju uz stepenice. „Ovo je nivo s kvantnim kompjuterom“, kaže Fija. „Znam“, kaže Edson smrknuto. „Sa ovog broda se može otići samo na jedan način. Možeš li to da izvedeš? Moraš to da izvedeš.“ Izađu sa stepeništa u istom trenutku kada Janzon zađe za ugao. Spase ih samo činjenica da bi trebalo da su mrtvi. U tom trenutku zaprepašćenja, Fija dođe do bezbednosnog skenera, Edson je progura kroz vrata i oboje se bace na pod. Plavi projektili sprže vazduh tamo gde bi im bile glave, probodu pod kao munje.

317 „Hodi, on sebi može proseći put ovamo kao kroz puter“, kaže Edson. Unutrašnja brava se otvara na Fijin treptaj oka. Unutra, četiri ukradena Kjezgra i umesto reda i preciznosti veći haos nego što je Edson u životu video. Devojački časopisišminka pića konzerve omoti hrane zgužvane papirne maramice parovi čarapa savijeni u lopte parovi cipela hemijske olovke i šolje za kafu sa slojevima plesni na dnu. „Ovo je to?“ upita Edson. Kapija multiverzuma. Ali Fija je skinula majicu pokretom koji za Edsona nije nikada izgubio seksualnu privlačnost i korone sive svetlosti trepere oko zupčanika na njenom stomaku dok točkovi počinju da se okreću. K-jezgra odgovaraju avetnim svetlom drugih vaseljena. Ovo je tereiro, pomisli Edson. Magija sa otpada. Glasan tresak i Edson zna da je lovac sada u spoljnoj laboratoriji. Naravno. Oni su možda nevidljivi za njega, ali on hoće jezgra. K-jezgra. Red je jezuitski u svojoj temeljnosti. A postoje samo jedna vrata u ovoj sobi bez prozora. Ne, postoji milion vrata, milijardu. I na tu pomisao ona se otvore. Edson se zatetura, trepćući pred srebrnim svetlom. Ljudske prilike u svetlu; izgubljen je u lavirintu ogledala; hiljadu Edsona proteže se od njega na sve strane i beskrajno udaljava. Oni najbliži su mu kao odrazi u ogledalu, ali kako se povlače u svetlost razlike u odeći, modi, držanju postaju vidljive sve dok, slepi od suza u bleštavilu multiverzuma, ne postanu nalik anđelima, sjajni kao oriše. I on ih oseti, prepozna, svaka pojedinost iz njihovih života na raspolaganju mu je, zahvaljujući pukom pogledu. Isprepletani su. I kao što on prepoznaje njih, oni prepoznaju njega i jedan po jedan se prema njemu okreću. Avetni vetar nosi Fiji riđu kosu unazad sa glave: ona je Mae do Santo, i sve njene sestre su uz nju. Neka vrata su prazna, primeti Edson. Edson isto tako zapazi ciku plastičnih obloga koje se raspadaju na kvatnom nivou. Okreće se dok K-sečivo dovršava krug. Zidna ploča treska napred. Ubičine ćilibarske aj-naočari pune su podataka, putanja i ubistvenih krivih linija, mada mu ništa od svega toga ne treba pošto ih ima tu, baš tu i baš sad, pred uperenom strelom. „Sad, Fija, sad bilo gde!“ vikne Edson dok lovac nateže, odapinje. Tada se vreme zgruša, vreme postane čvrsto dok strela izleće iz luka i proseca liniju Čerenkovljeve radijacije kroz vazduh. Edson vidi kako ona hita prema njegovom srcu, a onda skok, kvantni skok i strela je drugde, na drugim vratima, treperi od univerzuma do univerzuma dok se verovatnoća da ona ubije Edsona Žezusa Oliveiru de Freitasa smanjuje na nulu, dok se on istovremeno preklapa sa svim

318 drugim mestima. Lovac se oglasi nesuvislim, jarosnim krikom, ispusti svoj neverovatni luk i isuče K-sečivo. I četvrta prilika sada je sa njima na mestu iznad univerzuma; plavokosa niska loira, čudesna kapuerista: hiljadu, milion njenih altera juriša kroz multiverzum. U jednom trenu ona je čitavu vaseljenu daleko; u sledećem već stiže, zadihana, kraj Edsona. „Zdravo opet“, kaže ona i namakne polovinu lisice Edsonu oko ručnog zgloba.. Sagne se ispod ubičinog K-sečiva, snažno ga šutne u solarni pleksus i odbaci u bolu izvan sanktoruma; a drugu polovinu lisica namakne oko ruke zapanjene Fije. „Samo biste završili u Atlantiku, dvesta kilometara daleko“, kaže. „A tamo nam niste od koristi.“ Povuče lanac koji povezuje Edsona i Fiju. Vrata se širom otvore; propadnu kroz sva vrata odjednom u srebrno svetlo. Milijardu života, milijardu smrti blesne kroz Edsona. Vrišti mu se piša povraća smeje moli svršava hvali urla u ekstazi. Onda već stoji pod svetlom, suncem, na betonu vlažnom od kiše, kraj niskog ivičnjaka oko spomenika muškarcu u fudbalskoj opremi koji smelo drži podignutu baklju kakva se pojavljuje samo na kipovima i u logotipima političkih stranaka. Čovek je od bronze, a na bočnim stranama podnožja nalaze se plakete od istog ritualnog metala sa imenima. Legendarnim imenima, galaktičkim imenima. Žairzinjo i Ronaldo Fenomenjo. Sokrates, a onda i onaj drugi Edson: Arantes do Nasimento. Pred njim je zakrivljena trijumfalna kapija od plesnivog betona obojenog u plavo i belo, s rečima Stadio Mario Filjo. Edson je na mestu gde nikada ranije nije bio. Na stadionu Marakani. „Rio?“ upita Fija umorno, kao da joj treba samo još jedno čudo ili užas pa da legne u mokri slivnik i pokrije se đubretom. „Šta se to ovde dešava?“ pita Edson, mršteći se na patinirane ploče. „Gde je Selasao iz 2030 koja je osvojila Svetsko prvenstvo ovde, i 2018. u Rusiji? Gde smo mi to?“ „To je pomalo nezgodno pitanje“, kaže plavuša. „Vidite, nismo zapravo niti u jednom vremenu. U neku ruku smo izvan vremena; ovo samo liči na Marakanu iz mog doba. U vremenu odakle ja dolazim, još nismo pobedili. Izgubili smo. U tome

319 i jeste stvar. I ovo isto tako nije ni pravi Rio. Dovoljno je da odete do ruba zone prizemljenja pa ćete videti.“ Edson umalo ne izbaci Fiju iz ravnoteže. Lisice lisice – zaboravio je da su vezani jedno za drugo. Fija se još osvrće oko sebe omamljeno, na hemijskom tragu dve pilule za spavanje korporasao Teišeire. „O sranje izvinite zbog toga“, kaže žena. Potraži ključ po džepovima pantalona. „Nisam želela da odlutate; da ste se razdvojili, nikad vas više ne bismo pronašli.“ Dva podmazana škljocaja, i žena odloži sjajne hromirane lisice za pojas. Edson protrlja ručne zglobove. Ne želi da se ponovo toliko približi bilo čemu u vezi s policijom. „Šta si ti, nekakva policajka?“ dobaci on preko ramena dok hoda po kaldrmi. „Hej. Ne radim ja ni za kakvu policiju“, odbrusi žena. Ali Edson je otkrio nešto čudno: dok stoji između jarbola za zastave duž ivičnjaka i pomera glavu s jedne na drugu stranu, čini mu se da se drveće i poslovne zgrade preko puta pomeraju s njim. „Šta se to ovde dešava?“ Istovremeno, Fija kaže: „Gde su svi ti ljudi?“ „Kafa“, kaže žena. „Ovome je potrebno objašnjenje uz kafu.“ Ona naruči tri kafezinja od starog crnca sede sede kose za malom limenom tezgom ispred kolonade koju Edson nije ranije video. Kafa je tamna, slatka i toliko vrela da peče prste u maloj providnoj plastičnoj čaši, ali ove karioke nemaju pojma kako se sprema kafa. Paulistani, e, to je već nešto drugo: oni je gaje, oni je poznaju. „Zamislite da je ovo neka vrsta filmskog studija, samo što je čvrsto i stvarno skroz-naskroz“, kaže žena. Starac se osloni laktovima na tezgu svog malog štanda. „Onoliko stvarno koliko je to i sve drugo. Ovo je utočište. Imamo ih na stotine, a verovatno i na milijarde. Ovo je slučajno veličine i oblika stadiona Marakane oko 2006. godine. Ja i nisam neka obožavateljka fudbala, ali ova lokacija za nas ima izvesno posebno značenje. Imam ja skloništa svuda, ali ovo nam nekako dođe kao kancelarija. Sedište firme, da tako kažem, Tvrđava Samoće.“ Fija se polako okretala oko sebe, razrogačenih manga-očiju. „Ovo je džepni univerzum“, kaže ona. „Izuzetno pametno. Našli ste način da se uhakujete u multiverzni kvantni računar i ovo u njemu othakovali.“

320 „To je veoma mali univerzum, kao što sam rekla – taman toliki da stane stadion. Strašno bih volela da je to plaža, možda Korkovado, Glava Šećera, Kopa, ali nismo smeli da budemo preterano ambiciozni. Red zna da smo tu negde; samo još nije bio u stanju da nas pronađe.“ Edson zgužva svoju plastičnu čašu i zavitla je dalje od sebe. Nalet vetra je bučno odnese po napuklom betonu. „Ali to je bilo stvarno, a kafa je bila vrela i prilično loša. Kako možete praviti nešto ni iz čega? Osećam, mogu da dodirnem to.“ „Možeš reprogramirati multiverzni kvantni računar“, kaže Fija dok joj se svetlost otkrovenja javlja u očima. Žena i starac se zgledaju. „Tako je“, kaže žena i bezobrazno se osmehne. „Znala sam da te nisam pogrešno procenila. Dobro, pa, mislim da ste spremni da uđete. Isprva može da vas malo... dezorijentiše, ali naviknete se.“ „Trenutak samo“, zatraži Edson. Fija, kauperista i muškarac s lošom kafom već su kod plavobele kolonade. „Pre nego što bilo gde pođem, ko ste vi u stvari?“ Žena podigne ruke, zavrti glavom razdražena. „Znaš, sasvim sam zaboravila. Toliko se koječega dešava da mi se sve više smešalo.“ Pruži ruku Edsonu. „Zovem se Marselina Hofman i ja sam ono što se naziva imenom Zemba. Neka vrsta superherojke; pojavljujem se u poslednjem trenutku i spašavam ljude. Hajde sad, imam još mnogo šta da vam pokažem.“ Edson kratko stisne pruženu ruku. Osvrne se načas iz popločanog predvorja i vidi da više nema štanda za kafu, ali trg treperi od ljudskih prilika koje se više naslućuju nego što se zaista vide: duhovi starog crnca, niske belkinje, dekasegui i kor-dekanela momka u elegantnom belom odelu. „I je li Brazil zaista osvojio Svetsko prvenstvo 2030?“ Starac pođe kraj Edsona dok se ovaj penje nagibom ulaznog tunela. Edson uspori korak kako bi išli naporedo. Starac šapne: „Ona stvarno pojma nema o fudbalu. Njena specijalnost je televizija. Ili je to nekad bila.“ „Da, pobedili smo u finalu“, kaže Edson. „Pobedili smo Sjedinjene Države.“ „Sjedinjene Države?“ kaže starac, a onda počne da se smeje toliko bolno, toliko šištavo da Edson pomisli kako će čiči otkazati srce. „Jenkiji igraju fudbal? Na Svetskom prvenstvu? Koji je bio rezultat?“

321 „Dva jedan.“ „Hah!“ kaže starac. „A Urugvaj?“ „Oni se nisu kvalifikovali još od 2010.“ Čovek udari pesnicom po dlanu. „Heh heh. Sinko, veoma si, veoma usrećio jednog starca. Veoma veoma usrećio.“ Kikot navre iz njega duž zakrivljenog hodnika s nanizanim fotografijama velikih i slavnih. Edson stane; nešto na fotosu jednog golmana koji pravi spektakularnu paradu zapalo mu je za oko. Kao i datum. 16. jul 1950. „To ste vi, zar ne?“ „Na pravoj Marakani te fotke nema. Mislim, na onoj odakle sam ja. I ta fotka nikada nije ni snimljena.“ Marselina drži otvorena vrata predsedničke lože. Edsn stupi u zaslepljujuću svetlost. Dočeka ga dvesta hiljada duša. On se povede, a onda uspravi i krene odlučno, gracilno niz crveni tepih na stepenicama do ograde gde Fija stoji, sva ozarena zbog tolike pažnje. Senjori, senjore, predstavljam vam Edsona Žezusa Oliveiru de Freitasa! Superzveeeeezdu! „Rekla sam vam da ovo ume da bude i malčice preterano“, reče Marselina. I u trenutku pošto mu tiranija očiju saopšti: Dvesta hiljada obožavalaca, uši mu saopšte nešto drugačije, i čudnije. Ovaj krcati stadion je potpuno nem. Niko ne kliče, nigde ne trubi sirena, nema grmljavine baterije niti napeva navijačke sambe. Nema vatrometa. Nema spikera koji vrišti Goooooooooooooooool do Brasil! Dok mu oči sustižu uši, Edson vidi kako nešto vijori preko tribina i visokih, gotovo uspravnih terasa, nalik na ogromne svilene ekipne zastave koje se dodaju od ruke do ruke oko ogromnog kruga, talas promene koji se valja između svetova, između stvarnosti, između Fluminensea i Flamenga, između decenija. Navijači iz milion univerzuma trepere kroz ovu Marakanu izvan vremena i prostora. „Ustanovila sam da uz buku ne mogu ništa da uradim“, kaže Marselina. Dole u svetom zelenom krugu u toku je utakmica. Edson nagonski zna i koja. Nijedna druga nije važna. Ali to nije jedno Sudbonosno finale, već hiljade njih, u treptajima jedna preko drugih, duhovi igrača, pasovi iz drugih vaseljena, šutevi na gol u najudaljenije krajeve multiverzuma. Edson gleda kako prokleti Barboza žalosno uzima loptu iz mreže; onda se stvarnost menja i on je kotrlja između napadača koji navaljuju posle odbrane i baca daleko, Žuvenalu.

322 „Navikao sam“, kaže Moasir Barboza. „U proseku, pobeda je naša. Ali hej, dva jedan sa SAD? O, na to se već ne mogu navići.“ Edson podigne ruke s ograde. „Dobro, sve je ovo sasvim lepo i spreman sam da poverujem da sam u nekakvom mehuru izvan prostora i vremena ili u nekom privatnom univerzumčiću ili šta već ne, ali imam jedno pitanje. O čemu se ovde uopšte radi?“ Marselina mu zatapše. Zvuk odjekne jezivo nemom Marakanom. „Tačno pitanje.“ „A odgovor?“ „Univerzum – prvobitni univerzum, onaj u kojem smo svi prvi put proživeli svoj vek – odavno je umro. Ne umro – on ne umire, samo nastavlja da se večito širi sve dok svaka čestica ne bude toliko daleko od ostalih da praktično čini univerzum sam za sebe. Još nismo došli do tog stadijuma; univerzum je toliko star i hladan da više nema dovoljno energije da u njemu opstane život, ili bilo koji drugi proces osim kvantnih proračuna. Ali inteligencija uvek pokuša da nađe izlaz, način da ne umre zajedno sa zvezdama, te je stoga stvorila ogromnu kvantnu simulaciju sopstvene istorije, i ušla u nju. A mi je živimo iznova i iznov i iznova, sve sporije i sporije kako se univerzum hladi prema apsolutnoj nuli, sve dok na samom svršetku potpuno ne stane i dok ne ostanemo zamrznuti u večitoj sadašnjosti.“ Edson, oduvek mršav, oduvek neuhranjen, zadrhti u svom elegantnom malandro odelu. „Ja sam živ“, kaže on. „Da. Ne. Dovoljno precizna simulacija se praktično ne može razlikovati od stvarnosti. Tek kada pogledaš izbliza, počnu da se pojavljuju pukotine.“ „Kvantna bizarnost“, kaže Fija. „To se ne može nikako zaobići. Kvantna priroda simulacije uvek će odati njenu pravu prirodu. Red je stvoren kako bi to štitio.“ „Fija mi je rekla da su sesmarije stare porodice fidalga. Koliko već dugo znamo za ovo?“ „Mislim da je uvek bilo pojedinaca koji su razumeli multiverzum. Ali Red postoji tek od sredine osamnaestog veka, kada je jedan francuski istraživač doneo s Amazona drogu koja je umu omogućavala da radi na kvantnom nivou.“

323 Edsonu se vrti u glavi. Prekini s tim prekini s tim. Daj mi sunca i piva; daj mi Žonglersku Kraljicu i dobar ugovor. „Mi smo mrtvi. Mi smo duhovi, pa šta? Svi na kraju umremo.“ Oseti kako mu Fija steže ruku. „Ne mora biti tako“, kaže ona. „Sva raspoloživa energija koristi se za rad multiverzalnog kvantnog računara.“ „Red to naziva Parusijom.“ „Ali umesto toga, sva ta energija se može usmeriti u nešto drugo. Nešto nepredvidivo. U slučajni kvantni događaj, kao što je onaj koji se i raširio u ovaj multiverzum. Novo stvaranje. Ali najpre bi morao da okončaš simulaciju. Morao bi da isključiš Parusiju.“ „Ček’ ček’ ček’ ček’“, kaže Edson. „Ako je isključiš, svi ćemo umreti.“ „Možda i nećemo“, kaže Fija, ujevši gornjim zubima donju usnu na onaj svoj nesvesni način koji je za Edsona slađano seksi. „‘Crna rupa ima kosu.’45 Informacije bi se mogle sačuvati kroz singularitet.“ „Ja nisam naučnik, znaš“, kaže Edson. „Ni ja“, kaže Marselina. „Ali pravila sam neke naučne programe. Uglavnom o plastičnoj hirurgiji.“ „Za to se vi borite“, kaže Fija i oči su joj ozarene, vide do kraja univerzuma i dalje, u njima je ta nova svetlost. „Smrt u hladnoći i mraku, ili nada u ponovno rođenje u vatri.“ „Trebalo bi da pišeš scenarija“, kaže Marselina. „To je vrlo dobro. Veoma poetično. Upravo se toga Red plaši; zato se borimo širom multiverzuma, za priliku da uradimo nešto drugačije, nešto čarobno. Ovakva mesta su početak, mali početak. Edsone, moram da popričam s tvojom devojkom, nasamo.“ Edson se ponovo okrene beskrajnom finalu. Svetlozelena navodnjavana trava, nebo koje samo Rio čini tako plavim, mnogobrojne boje gužve: duhovi, odjeci. Rođena ruka na ogradi čini mu se tako mršava i nestvarna da može da gleda kroz nju. Okrene lice uvis prema suncu i ono je hladno. 45 Astrofizičari sumiraju jednostavnost crne rupe izrekom da „crne rupe nemaju kosu“, što znači da pored mase i brzine one nemaju nikakvih drugih osobina (tj. „kosu“); prim. prev.

324 „I ja sam premro od straha, sinko“, kaže Barboza. On se nasloni na ogradu, pljune pristojno preko ruba predsedničke lože. „Ali šta god bilo, ovo je svet u kom živimo. Mi smo muškarci; mi sebi stvaramo put. Možda će sve započeti iznova; možda ćemo svi umreti i tu će biti kraj, bez raja, bez pakla, bez ičega. Ali znam da ne mogu da nastavim da proživljavam ono što mi se dogodilo opet i opet i opet, sporije i sporije dok se sve ne zamrzne. To je smrt. Ovo... ovo nije ništa.“ Obazre se oko sebe. „O, to je bilo baš brzo. Ostaviću vas, omladinci.“ Popne se stepenicama, prođe kraj Fije po crvenom tepihu. „Ponudila ti je posao, zar ne?“ kaže Edson. „Počinjem da se navikavam na to.“ „Jesi li prihvatila?“ „A kakva mi je alternativa? Za nekog kao što sam ja, kakva je alternativa?“ „Ali za Edsona nema ništa.“ Ona ne može da ga pogleda. Ispod njih, u milion univerzuma, Augusto podiže visoko trofej Žila Rimea pred nemom Marakanom. „Ja ne mogu doneti tu odluku umesto tebe.“ „Jesi li uopšte pokušala?“ „Preopasno je. Ti nisi igrač; ja jesam, pa kud puklo da puklo. Ti ne možeš sa mnom. Vrati se; možemo te poslati natrag, lako je to. Ja mogu to da uradim. Red sada traga za mnom.“ „Ali ne bih te nikad više video, je l’ tako? Ne ukoliko te Red lovi.“ Ona odmahne glavom, ugrize se za usnu. Još malo pa će suze. Dobro, pomisli Edson, zaslužujem ih. „Ede...“ „Ne obraćaj mi se tako. Mrzim to. Zovi me po imenu. Ja sam Edson.“ „Edsone, ti imaš dom kojem možeš da se vratiš. Imaš celu svoju porodicu, svu tu braću, donju Hortense, tetku Marizet i silne prijatelje. Imaš Karlinjosa... Gospodina Breskvicu. On te voli. Ne znam šta će bez tebe.“ „Možda“, kaže Edson ujevši se za usnu pošto oseća to kako navire i ne želi da ona primeti, ne dok je povređen i pun besa, „možda ja volim tebe.“ Ona prinese ruku ustima, pokuša da odgurne njegove reči u neizgovoreno.

325 „Ne govori to, ne, zar pojma nemaš koliko mi je teško da čujem kako to govoriš? Kako možeš to da kažeš? Ovo zvuči kao nešto potpuno bezosećajno. Edsone, ja sam za tebe već jednom umrla. Ja nisam ona. Nikad to nisam bila.“ „Možda si“, kaže Edson, „ti ona koju volim.“ „Ne!“ vikne Fija. „Prestani to da govoriš. Idem, moram odmah da pođem, moram ovo brzo da obavim. Ne možeš poći sa mnom. Ne traži me, ne pokušavaj da stupiš sa mnom u kontakt. Ja tebe neću tražiti. Pusti me da se vratim među mrtve.“ Ona se okrene i pođe naviše po crvenom tepihu. Marselina otvori vrata. Edson zna šta se iza tih vrata nalazi: svi svetovi u multiverzumu. Kad jednom prođe kroz njih, ona će nestati među svetovima i on nikada više neće moći da je pronađe. Vratiće se u svoju kancelariju iza kuće donje Hortense u uglednom i marljivom Sidade de Luz. Čitava frka sa K-jezgrima će nestati i policija će naći sebi lakšu zanimaciju. Biće drugih Žonglerskih Kraljica, drugih ekipa za nožnu odbojku, a De Freitasove globalne talente čeka čitav onaj posao s restoranima Habibi. A u one retke vedre noći u jesen i rano proleće, on će pogledati uvis iza Anđela Neprekidnog Nadzora u same zvezde i slabi sjaj Mlečnog puta, i videti je tamo, dalju od najdalje zvezde, a opet samo za jedno tkanje sveta daleko. Vrata se zatvaraju: Fija već stupa kroz njih. Još jedan korak i on će je izgubiti zauvek. I Edson shvati da juri uz te stepenice, uz taj crveni tepih, prema tim vratima koja se zatvaraju. „Ne!“ viče on. „Ne!“ 18. AVGUST – 3. SEPTEMBAR 1733. U sve jačem svetlu kilombiste na brdu Nade Svetih stoje kao jedan, nemi, zagledani u Božje anđele koji koračaju iznad krošnji prema njima, u oreolu sunca na izlasku. Tada Zemba zalupa kopljem o svoj štit i potrča tamo-amo među postrojenima, sa svojim ijaosima u pratnji, urlajući, u skokovima, ponosan i besan.

326 „Kakve ste vi to pake46 kad stojite u strahopoštovanju pred drvenim lutkama? Zbog tričarija i drangulija biste namakli okove na svoje ruke? Borite se, pake! Ovo je Božji grad. Ovo!“ Ijaosi u svojim svadbenim haljama udružiše grla s njegovim: začu se glas ovde, glas tamo; onda iznenada čitavo brdo povika kao jedan. Falkon oseti poklič u grlu; dobar poklič ponosa, prkosa i smeha; tada i on zaurla zajedno s ljudima: brdo Nade Svetih crveno od tela koja zajedno viču na sunce. Brdo je još odzvanjalo tim velikim pokličem dole je Falkon vodio svoje Manaose niz padinu u poplavljenu prašumu. Bilo je opasnosti ispod neprozirne, blatne površine: stari rovovi i jame sa zamkama ostali su tamo; jedan korak bio je dovoljan da se neoprezni ratnik zabatrga u dubokoj vodi, bespomoćan pod neprijateljskim sečivima. Falkon se osvrnuo samo jednom, kada je video da su se anđeli zaustavili. Kroz drveće je načas ugledao Kaišu u njenom isturenom rovu, kako deli nazubljene noževe ženama i deci kojima je zapovedala. Samo nekoliko trenutaka kasnije, varzeja se zatrese od praska artiljerije i zviždanja granata. Vrh brda gde je Zemba postavio svoju osposobljenu artiljeriju eksplodira u dim i crvenu zemlju. Busenje zapljušta kao kiša, ali iz oblaka dima koji se razilazio Falkon začu obnovljeno klicanje branilaca. Zembini žurno izgrađeni nasipi su izdržali; balisteirosi i katapulstisti igrali su na parapetu, vitlali pred lebdećim anđelima svojom muškošću premazanom biljnim bojama. Ptičji zvižduk; Tukuru podiže levu ruku kraj njega, zamaha. Neprijatelj na vidiku, Falkon se zagleda u pomrčinu, ali vide samo lenjivca u vodi, tromog i žalosnog, kako pliva kroz naplavinu kao kakav ljigavi pauk. Tada, u bogojavljenju vizije, istovetne kao kad se linije sazvežđa pojave među raštrkanim zvezdama, on razabra zakrivljenje pramce ratnih kanua koji su se tiskali kroz zaslepljujuću vodu i lišće. On ispruži mač. Njegovi strelci se posakrivaše u bujnom rastinju. Gađaće dvaput, a onda će se povući da ponovo napadnu neprijatelje. Blizu. Pustite ih blizu. Još bliže. „Za Čudesni grad!“ uzviknu Falkon. Pedeset strelaca odape, i druga strela im se vinu u vazduh pre nego što je prva i pronašla metu. Sve je bilo nemo. Tada šuma eksplodira u zid topovske vatre, a vazduh se pretvori u kreštavi, ubistveni oblak đuladi i karteča. U tom prvom plotunu, pola Falkonovog ljudstva bilo je razneseno u crvenu propast. 46 Paca – portugalski: budala, idiot; prim. prev.

327 „Rezervni položaj!“ viknu on. Iza čamaca s topovima, na vodi je bio čvrsti zid od kanua, više kanua nego što je u životu mogao da zamisli. Kruna i Crkva su ujedinile snage, ne u misiji porobljavanja već uništenja. „Neka nam se Hrist smiluje“, promrmlja on. Spram takvih izgleda, mogao je, morao je samo da obezbedi malo vremena. „Gađajte iz zaklona!“ zapovedi on. Stroj topovskih čamaca opali ponovo dok je napredovao kroz drveće. Debla grane grančice razleteše se u iverje i lišće, smrtonosnu oluju iverja, rastrgnuti kartečom. Dok ga je mač lupkao po boku, Falkon je šljapkao kroz vodu duboku do butina. On diže pogled na zvižduk i tresak plotuna drvenih kugli tvrdih kao gvožđe koje su probadale baldahin krošnji. Mladi praćkaši na brdu Nade Svetih gađali su naslepo po balističkim putanjama. Krici na portugalskom; veslači su podigli drvene štitove iznad glava. Manao kraj Falkona iskoristi trenutak nepažnje da se okrene i odapne strelu na topžiju. Oglasi se musketa, čovek se obrnu na peti, strela odlete u nebo, a on pade u vodu prekrivenu lišćen, prsa crvenih i razorenih. Dok su topdžije punile svoje ubistveno oruđe, Zembini snajperi sa krošnji otvoriše vatru. Marljivo su radili svojim repetirajućim samostrelima, ali svaka je priča imala isti kraj; praštanje kremenjača, oblake dima, tela koja padaju sa drveća kao crveno voće. A čamci su se i dalje primicali, Falkon se obazre oko sebe, zagledajući tela koja su, onako zgrbljena u vodi, već bila plen pirana. Preostalo je manje od četvrtine njegovih strelaca. Bila je to krvava klanica. „Povlačenje!“ viknu Falkon. „U rovove! Sauve qui peut!“ Kanui su se kretali među krošnjama. Biblijski prizor, pomisli Kvin: životinje koje se očajnički drže za same vrhove potopljenog drveća, svako drvo ostrvo za sebe, voda smrdljiva od naduvenih tela udavljenih. Pravi grad je sigurno stajao ovde kako bi radnici imali gde da stanuju i da se hrane, i njihove čatrlje su prve potonule pod navalom vode, tako da su svi tragovi graditelja bili zbrisani. Kvin pokuša da zamisli stotine velikih prašumskih stabala oborenih kako bi se od njih napravilo kolje, hiljade tona zemlje premeštene drvenim oruđem i ljudskim mišićima. Zadatak veći od biblijskog; zadatak egipatskih razmera. U mrklo praskozorje krenuli su kriomice iz Sidade Maraviljoza među isprepletane, poplavljene krošnje. Naslutivši je pre nego što ju je ugledao, poput

328 vetra iz mnoštva svetova koji mreška varzeju, Kvin je postao svestan ogromne tamne mase koja se kretala iza zastora od granja; vesla su se podizala i spuštala kao noge kakve čudovišne prašumske stonoge. Nosa Senjora de Varzeja plovila je pravo u napad, sigurna u svoju strategiju. Sotonska arogancija je još bila postojani greh Oca Dijega Gonsalvesa. Senke u lovu hitale su s Našom Gospom od Poplavljene Prašume, tamne kao jaguari u jutarnjem polumraku; ogroman konvoj kanua, Božji grad u ratnom pohodu. Kvin pritisnu usne prstom; njegovi poručnici to shvatiše u hipu. Uvukavši bučna, izdajnička vesla, oni nastaviše oprezno da se povlače duž granja i lijana sve dok se nebeska vojska ne izgubi iz vidokruga. Otvorena voda pred njihovim pramcem; brana kao tamna linija između plavog neba i tamnije plave, zelenilom prošarane poplave. Jednostavnost geometrija obmanjivala je čula: koja god udaljenost bila, brana je za kanue izgledala isto, tako da Kvin nije mogao da proceni koliko je daleko. Patrola je ostala na svom položaju četvrt nautičke milje južno. Kvin je čak odatle kroz durbin ugledao kanue koji su strelovito izleteli iz zelene mase južnog zida jezera, lake piroge s tročlanom posadom izvanredno prikladne za presretanje, u kojima su bili dečaci od najviše dvanaest godina, obojeni i ukrašeni kao odrasli ratnici; a ti odrasli ratnici sada su napadali Sidade Maraviljoza. Oni odaslaše signale sjajnim metalom. Odgovoriše im blesci svetlosti i svet poprimi pravu perspektivu oko Kvina: brana je bila praktično u domašaju strele, vodostaj mnogo viši nego što je očekivao, gotovo do vrha velikog kolja od trupaca. Ljudske prilike su istrčale iz zaklona od palminog lišća postavljenih duž zemljanih zidova; prvih nekoliko strela probode vodu između kanua. Kvin okrenu durbin prema njima: starci, čiji su lovački dani odavno prošli. On otvori vidik prema drugim svetovima, gde je brana preklapala branu koja je preklapala branu, sa svim silnim vodama tih svetova naraslim iza njih. Pokaži mi šta je najbolje, šta je ispravno, pokaži mi kardinalnu grešku. A onda je ugleda jednako jasno kao kakvog anđela na vrhu kupole hrama: tačku malčice severno od središta velikog, blagog luka od zemlje i drveta gde je postojao malo veći procep između drvenog kolja, pravi odgovor izvučen iz univerzuma svih mogućih odgovora. Na Kvinovu zapovest, strelci Iguape odapeše strele da odagnaju napad dok je on konačnim promuklim podstrekom uspeo da izvuče iz veslačâ poslednji napor. Kanui se sudaroše s masivnim drvenim pristaništima. Kvin se s urlikom prebaci na branu i jurnu na stražare, držeći čvrsto mač obema rukama. Neki od hrabrijih

329 među starcima zamahnuše svojim ratnim toljagama; tada starost i oprez odneše prevagu i oni pobegoše na južni kraj brane. „Pustite ih“, naredi Kvin. „Ne ratujemo protiv staraca i dečaka.“ Dok su Iguape privezivale kanue u čvrsti splav između pristaništa, premeštajući burad što je moguće bliže građevini, Kvin je proučavao strukturu brane. Gornja površina je bila široka osam koraka, od gline nabijene u prepleteno pruće. Zemljani bedem, koji se već zeleneo rodnim šumskim rastinjem, spuštao se pod nagibom od četrdeset pet stepeni. Glineno, curkavo korito mrtvog Rija do Ouro nalazilo se deset ljudskih visina pod njim. Ponovo ga začudi protivnikova energija i vizija. Zar je bilo koja količina eksploziva mogla da raznese tako masivnu zemlju i drvo, takvu koncentraciju volje i snage? Trebala mu je samo majušna raspuklina. Voda će obaviti ostalo, neizmerna masa poplave zatvorene miljama i miljama uz dolinu Rija do Ouro. Strela se zari u glinu pedalj od Kvinovog stopala. Osam ratnih kanua pojavilo se sa južne obale i brzo veslalo prema brani, tako da su se strelci već našli u dometu za paljbu. „Iznenadilo bi me da je otac Gonsalves poverio odbranu svoje brane samo starcima i dečacima“, reče Kvin. „Postavite fitilj. Ne smemo više izgubiti ni tren.“ Istovar je bio završen. Iguape se uskobeljaše na branu; Vaitaka zabi kraj fitilja u bačvu i razvi ga iza sebe dok su ga Kvinovi strelci pokrivali svojom vatrom. Starci su se dosetili svoje časti i podigli ratne toljage spremni za juriš. Kvin i Vaitaka potrčaše prema severnoj obali: pojačanje je odustalo od gađanja i sada je veslalo pravo prema bombi. „Moramo ovo odmah aktivirati“, reče Vaitaka. „Preblizu smo.“ „Maire, sad ili nikad.“ „Gospode, smiluj nam se“, šapnu Kvin, izvadi pažljivo čuvanu minersku šibicu iz drvenog vedra i dodirnu njom kraj fitilja. Fitilj planu za tren oka. Ogroman, opojni udar baci Kvina i Iguape na tle. Bez vazduha, zaglušen, Kvin vide kako se veliki talas odiže od brane i treska u nju u istom trenu kada je vodeni stub poskočio jednako visoko koliko je brana stajala iznad suvog rečnog korita. Tamni predmeti okretali su se i tumbali na njegovoj zapenjenoj beloj kruni: ratni kanui, bačeni uvis kao lišće u šumskom vihoru. „Hriste, budi milostiv.“

330 Pena nakvasi Kvina; iverje zapljušta oko njega. U glavi mu je odzvanjao zvuk eksplozije; telo ga je bolelo. On se polako osovi na noge. Na drugom kraju brane, starci su prekinuli juriš. Guabiru dečaci stajali su u svojim kanuima, zaprepašćeni. Oni iz pojačanja koji su preživeli eskploziju plivali su prema svojim prevrnutim kanuima. Oblak dima i pare se raščistio. Brana je i dalje stajala. Svet je ostao tu; tada se starci ponovo dadoše u juriš, dečaci zaveslaše da pomognu pogođenim muškarcima u vodi. Brana je i dalje stajala. Mokar do gole kože, Falkon se baci kroz bezbedni procep u palisadama od bambusa u najistureniji rov. Suva zemlja pod njegovim obrazom. Pijavice zakačene za ogoljeno mesto tamo gde mu se čarapa srozala. Jedan Iguapa paže namaza mu melem od izmrvljene šumske kore. Kamenje, drveni naboji, strele leteli su iznad njih u neprekidnoj oluji. Tada Falkon začu dublji pucanj sa vrha brda i, đavo nek nosi pijavice, on ustade i vide kako pet tovara vrelog kamenja u luku preleće preko njega i treska uz impresivnu riku pare među čamce s topovima. Dok su se katapulti ponovo natezali i dok se novo kamenje zagrevalo u brdskim vatrama, oglasiše se baliste, vatrena koplja hitnuta na kanue. Falkon je bio smislio lepljivi premaz od smola i gume: strašnu pretnju za topovnjače krcate sačmom i barutom. Oni tako pogođeni borili su se pod poraznom vatrom iz praćki i otrovnih duvaljki da ugase neumoljivi požar; kad je jedna topovnjača odletela u vazduh, brdom se razleglo klicanje, a zatim još jedno kada su se pokretni topovi povukli u zaklon varzeje, da odatle počnu s neprekidnim bombardovanjem Zembine artiljerije. Falkon se probijao uzbrdo kroz povezane rovove, kraj bataljona dečaka smrknutih lica; Iguapa zlatnih lica i čudnih lobanja: Kaibaša s pločicama na usnama, premda su bili premladi da prođu kroz formalni ritual odrastanja: Manaosa, čije je čelo i teme bilo izbrijano u tonzuru. Svi su stezali po koplje i drveni nož, čekali, čekali na reč Zembinih poručnika Imbangala. Falkon se baci na zemlju, stegnuvši obrijanu glavu rukama, kada nova salva dolete s krikom. Oseti kroz stomak kako se vrh brda trese; slepa, praiskonska panika, za šta da se uhvatiš kad se sama zemlja drma?

331 Prigušena rika glasova iza njega; ratničko oduševljenje Guabirua. Gurnuvši zelene naočari uz nos, Falkon vide da je vrh brda u ruševinama; katapult razbijen, dve baliste u plamenu. Ipak, Zembini artiljerci se ponovo oglasiše; vrelo kamenje obruši se kroz baldahin od lišća i sad teški strelci otvoriše vatru, ležeći na leđima, upirući tabanima u lukove, natežući strune svom silinom u obema rukama. Sam Zemba je čekao sa svojim rezervama i krstom Naše Gospe od Svih Svetova u rovu ispod baterije. Neprekidni lanac mladih kurirki strelovito se provlačio kroz njegov položaj donoseći izveštaje, odnoseći njegova naređenja. „Ajuba.“ „Generale, voda i dalje raste. Najistureniji položaji biće preplavljeni za jedan sat.“ „Znam to. Znači li to da Mair nije uspeo?“ „To znači samo da treba da evakuišemo žene i decu, stare, bolesne i kljaste, dok je put još otvoren.“ „Oni će svakako pomreti u toj šumi.“ „Svakako će pomreti ovde. Ovo nije entrada. Ovo je uništenje.“ Zemba je oklevao samo tren. „Evakuišite žene i decu.“ Kuriri, koji su mu čučali kraj nogu, pognuše glave kako bi se usredsredili na njegova naređenja. Falkon jurnu u cikcak nizbrdo do rova da dojavi to Kaiši i njenima. „Neću te ostaviti“, reče ona sa žestinom. Žene i najmanja deca napustili su rov, bebe musave od suza, zapomažući van sebe od straha. „Neko mora da pazi na tebe.“ Novi baraž zasu brdo. Dim i prašina se raziđoše, a baterija ostade da ćuti. Snažan povik začu se sa brda. Zemba je stajao, podignutog koplja, a krst Nose Senjore do Todos os Mundos visoko mu je bio podignut iza leđa, sav u plamenu od sunca. Falkon se okrenu i vide kako kanui izviru iz duboke šume. Među njihovim koritima nije se mogla videti voda, toliko ih je bilo; Portugalci u kožnim i krvavocrvenim uniformama, Guabiru kože umazane sokom ženipapa. Topovnjače započeše bombardovanje kako bi vatrom pokrile napad, ali povik se ponovo začu i prihvatiše ga kapetani i ijaosi Imbangale, morbiše i pažei, Kaiša kraj

332 njega, a onda i sam Falkon, dok je izvlačio mač i prelazio preko vrha rova, da se s urlikom stušti na neprijatelja. Kvin je stajao tupo kao gipsani svetac. Ovo je bio svet u koji nikada ranije nije otputovao: prigušena, očajna zemlja s one strane borbene pesme, s one strane veličanstvenog besa i radosti bitke, držanja života u njegovim dvema rukama i slamanja tog života. Ovo je bio poraz. Ovo je bio neuspeh: tihi svet pepela. Prava poniznost i poslušnost, kad se koleno savije pred neumitnim, kad se prsten poljubi bez ponosa ili ustezanja. Zurio je, bez ijedne misli, ne mareći za strele koje padaju oko njega, na branu. Onda se začu krik kao da neko čupa zube svetu. Drhtaj prođe površinom jezera, još jedan, pa treći, pa četvrti. Masivna debla tvrdog šumskog drveta, nepopustljivog kao gvožđe, popucaše eksplozivnom silinom. Kvin oseti da mu se brana trese pod nogama. Pukotine se otvoriše u glinenoj stazi; vrhovi potpornog kolja nagnuše se unazad prema vodi. „Maire, mislim...“ Vaitaka nije morao da dovrši upozorenje. Kvin, Iguape, starci, dečaci u svojim malim kanuima razbežaše se kad se deo brane širok dvadeset koraka nakrivi u jezero i puče u mlazu zapenjene vode. Rascepljena debla poleteše unaokolo kao grančice; sa svakom sekundom nalet vode otkidao je još zemlje i drva. Procep se pretvori u jaz kad se čitavi segmenti brane odvojiše i sunovratiše na drugu stranu. „Ljudi; majko svetova, ljudi!“ kriknu Vaitaka. Guabirui izbačeni u vodu pokušavali su da doplivaju do obale, do prevrnutih kanua, do same brane koja se raspadala, ali bujica je bila prejaka. Njihovi krici spojiše se s treskom iscepkanih trupaca i rikom vode koja ih je vukla ispod površine i izbacivala napolje u žrvanj od drveta i zemlje koji ih je mrvio. Kvin prošaputa molitvu i poljubi krst na svojim brojanicama; tada zemlja pod njegovim nogama popuca i prošara se pukotinama, a on potrča prema severnoj obali. Iza njega, brana se odvaljivala, obrtala i klizila niz kosinu, razlamajući se u veliko busenje i gomile prepletenog pruća nabijenog ilovačom. Brana se sad pretvorila u veliki vodopad, jezero je bilo vodenični jaz pun iskidanog granja i mrtvih bića, a rečno korito ispod njega kaskadna zapenjena bujica. Debla su izbijala ispod površine kao rakete samo da bi se prevrtala i tonula natrag dok je poplava čistila grmlje i drveće s obale. Rio do Ouro je iz varzeje

333 usecao novi kanal; sad je i samo stenje ostajalo ogoljeno i bez zemlje kako bi se pridružilo razornom zidu vode i drveta. Kvin se uzvera uz zemljani nasip na mestu gde se brana spajala s visokim kopnom. Oseti Falkonov cilindar od bambusovine stisnut uz grudi. Kvin ga izvuče, odmeri u ruci. Zamisli ga usred pomame velike poplave, poplave koja polako jenjava, dok cilindar neprimećeno poskakuje među većim trupcima šumskog drveća, iz Rija do Ouro u Iguaparu, iz Iguapare u Katrimani, pa u Rio Branko, Rio Negro, Amazon. U more, nošen strujama do obala Irske ili Portugalije, gde ga talasići izbacuju na beli žal. Ima još toga da se kaže u ovoj priči. On zavuče cev ispod crne odore. Na ovoj zemljanoj rampi bili su nasukani kanui, iznad linije poplave, lake piroge. „Vaitaka, da li bi se moglo ploviti spram poplave?“ Vaitaka se zagleda u reku, u tok koji se menjao iz sekunde u sekundu dok je čistio pred sobom branu oca Gonsalvesa. „Moglo bi se kroz varzeju, s oprezom.“ „Potrebna mi je hitnja.“ „Moglo bi se i sa jednim i sa drugim.“ „U redu, onda. Vaitaka, moraš mi pomoći u veslanju. Još mi je preostalo da naložim pokoru ocu Dijegu Gonsalvesu.“ Čizme vojnika, bose noge Indiosa šljapkale su po vodi dok su kanui jezdili kroz poplavljene linije pobodenog kolja na obalu. Strelci su pobacali lukove, isukali noževe da se dohvate prsa u prsa s napadačima. Brdo je bilo lavina bučnih, podvriskujućih tela Indiosa koji su delom trčali, delom klizali, delom padali u jurišu; Zemba im je bio na čelu, mlatio je lakim džilitima u naletu, više u vazduhu nego na zemlji dok je skakao preko tela i poluispunjenih rovova. A među njima, doktor Rober Falkon, s mačem ispruženim ispred sebe poput sečiva kakvog oklopnika, vrištao je mržnju i skarednosti kakve se nikada ne bi mogle očekivati od jednog člana Francuske akademije.

334 Dva fronta se sudariše silinom od koje se brdo Nade Svetih zatreslo do korenja. Falkon se nađe mačem u bajonet portugalskog pešadinca u jurišu. Odstupi i podseče čoveku noge. Kaiša dovrši posao kopljem. Falkon joj dobaci musketu sa sečivom, a vojnikov mač uze za sebe. Dok je odmeravao njegovu težinu i kov, jedan Guabiru kopljanik nasrnu niotkuda. Kaiša ga dočeka na bajonet i zavrnu musketom. Čovek se oglasi strašnim zapomaganjem i krikom, pa skliznu s njene oštrice. Ona klimnu glavom s odobravanjem. Sa dva sečiva u rukama, Falkon krenu kao demon linijom fronta, prosekavši sebi dopola put prema neprijateljskom borbenom stegu s golom ženom prekrivenom izuvijanim zelenilom, ali na svakog čoveka koji bi pao nikla bi nova trojica, a kanui su se nabijali iza onih već izvučenih na obalu, regrutovani Indiosi u poluuniformama – u jakni, čakširama, ponekad samo s trorogim šeširom – trčali su lako od čamca do čamca da uskoče u borbu. A voda je i dalje rasla. Zemba je vodio narod kao neka neumoljiva šumska legenda; krst Naše Gospe od Svih Svetova nadirao je frontom, u smelom napadu ovde, finti i naletu svom silinom tamo. Ali Naša Gospa od Poplavljene Prašume zapovedala je vodom, a napadači su bili crvena plima. Božji grad je terao Grad čuda natrag preko prve i druge linije rovova. Bez ijedne misli, s one strane razuma i jezika, doktor Rober Falkon je svojim dvema oštricama pravio haos i pokolj i to je bilo dobro. To je bilo veoma dobro. Prepoznao je postojani greh Luisa Kvina u svoj toj ekstazi i užasu. Biti tako prisutan u trenutku i sopstvenoj koži, s neposrednom i imperativnom bodrošću svih čula, svakog sekunda nad ponorom dok ubijaš ili umireš, imati luksuz tako potpune kontrole nad drugim. Veština Odbrane, čak i trikovi savatea koje je naučio od ljudi sa dokova, bili su bledi evnusi pred ekstazom bitke. Perje koje nadire u talasima uz krvavo brdo. Krv, koža i blistavi mač. „Araužo“, viknu Falkon kroz ratni metež. „Sada ćeš imati svoj dvoboj.“ Kolonijalni oficir potrča da ga dočeka kad Falkon odbaci svoj drugi, preoteti mač. Araužo se najednom zaustavi, isuka pištolj ispod pojasa koji je označavao njegov čin. A Kaiša se nađe između Falkona i kugle. Pucanj, oblak dima, i Kaiša pade ničice. Na francuskom, portugalskom, opštem, jeziku Iguapa – Falkonovi povici bili su nesuvisli. Kaiša se nesigurno osovi na noge, a onda se isceri i otvori levu šaku da pokaže stigmu tamo gde je kugla prošla. „Ubij ga, mužu!“

335 Araužo zavitla beskorisni pištolj na Falkona, koji se spretno izmače. Falkon raširi ruke pozivajući ga, a onda zauze stav. Araužo ga pozdravi salutiranjem i zauze i sam borbeni stav. Nova salva granata zafijuka po brdu, ali tamo nije ostalo više ništa osim iskidanog mesa i drveta. Falkon izvede fintu, pa napade. Araužo, i pored svih svojih evropskih manira, nije praktikovao Veštinu Odbrane. U pet pokreta, Falkon mu izbi mač, koji odleprša preko crvene zemlje, i portugalski kapetan se nađe s vrhom mača uperenim u grudi. „Senjor, kao jedan fidalgo drugome, prepuštam se vašoj milosti.“ „Senjor, avaj, ja nisam fidalgo“, reče Falkon i proburazi ga jednim trzajem. Gungula niz padinu; Falkon podiže pogled sa mača koji je brisao o Araužov kaput i vide kako se krst Nose Senjore de Todos os Mundos luđački klati usred kruga portugalskih indioskih regruta. Zemba je skakao i okretao se, njegovo koplje i kožni štit napadali su strelovito. Ljudi su padali, ljudi su se teturali dalje krvavi i iskidani, ali svakog trena ih se gomilalo sve više. Falkon potrča, sa spremnim mačem. Slutio je Kaišu za leđima, povređene ruke uvijene u Araužovu maramu, s kopljem ispod ruke spremnim da odozdo raspara utrobu neprijatelja. Strašna, čudesna žena. Krst se zaljulja, krst pade, a onda ga Zemba ponovo dograbi, stisnu uz zadnju stranu isečenog štita. Falkon se baci u krug vojnika i stade da seče, seče bez prestanka. Zemba kriknu, izvi se unazad i kleknu u vodu, dok mu je krv kuljala iz presečenih tetiva. Na licu mu je bio izraz neizmerne tuge i čuđenja. „Vodi ih odavde, predvodi ih, ovde smo završili“, zasopta, uhvati krst za motku kao džilit i baci ga. Trake i ukrasi zalepršaše za Gospom Svih Svetova; onda Kaišina krvava ruka posegnu uvis i dograbi je. Zemba se osmehnu, očiju vlažnih od suza. Regrut u tangi i bluzi pešadinca zamahnu kopljem. Vrh sečiva izbi iz Zembinog grla i on pade licem u poplavu, osmehujući se i dalje. Stub dima i vatre stajao je iznad Sidade Maraviljoza, znak miljama uzvodno i nizvodno na Riju do Ouru. Ponovo opališe veliki topovi Nose Senjore da Varzeja. Kvin i Vaitaka su uporno, kriomice veslali, korenom i granom. Kvin je osmotrio

336 baziliku kroz durbin iz zaklona oborenog debla pola milje nizvodno; Gonsalves je smatrao da su topovske posade – portugalske topdžije sa Guabiru puniocima – dovoljno veliki garnizon. Istočni kraj bazilike bio je nebranjen, a lučni podupirači i barokni ukrasi pružali su dovoljno mesta za skrivanje. Vaitaka i Kvin su se rukama povlačili duž ruba bazilike sve do otvora za kabl za koji su se još sa teleskopske udaljenosti saglasili da je najbolji ulaz. Vaitaka dograbi sidreni kabl, prebaci noge preko njega i uspentra se kao zlatni lenjivac. Kvinov mač načas se zaglavio u uskom otvoru; kratko čangrljanje i našao se unutra, u smradnoj, sluzavoj pomrčini krmenog potpalublja. „Pre svega, oslobodi robove“, reče Kvin. „Moći ćeš lako da savladaš artiljerijske baterije.“ Vaitaka pognu glavu i isuka čelični nož. Ostalo je znao napamet. Preseci užad ankera, a onda povedi robove veslače u napad s leđa na Gonsalvesovu vojsku. Dao sam ti zadatak najteži od svih, pomisli Kvin. Moj je zadatak od svih najneophodniji. Dečački glasovi kraj ceremonijalnog umivaonika; prali su putir i nafornjak za pobedničku misu. Crno na crnom, Kvin šmugnu kraj njih. Kvin je bio spreman za duhovni napad Nose Senjore da Varzeja, ali opet su se njegova prilagođena, oslabljena čula zanela kao od fizičkog udarca. Pošao je središtem crkvene lađe, nebo je bilo levo, a prokletstvo desno od njega, strašni sud svuda unaokolo. Hrist je širio ruke po titanskoj zavesi pevnice. Trnjem probodeno srce bilo mu je otvoreno. Kvin isuka mač. Iza klupa za hor zrak svetla padao je na oltar, a razapeti Amazonski Hrist imao je na glavi krunu čudnovatih muka. Pred zvezdanim sjajem Gospe od Poplavljene Prašume klečala je ljudska prilika u običnoj crnoj odori. Grmljavina artiljerije tukla je po bazilici kao bubnjevi. Gospina haljina od svetiljki uzdrhta; otpaci se odvališe od tavanice i popadaše u zlatnom i devičanski plavom snegu. Kvin pođe pevnicom, držeći mač nisko uz bok. „Zar biste me ubili u mojoj rođenoj katedrali, kao svetog Tomu Kenterberijskog?“ „Ja sam ukoritelj oca De Magaljaesa i zapovedam vam u ime Hristovo da se podvrgnete mojoj vlasti.“ „Koliko se sećam, odbio sam to, baš kao što odbijam i sada.“ „Tišina. Dosta je bilo. Vratićete se sa mnom našem Redu u Salvador.“ „Red u Salvadoru. Da. Neki od nas, međutim, pozvani su da služe višoj sili.“

337 Gonsalves ustade i okrenu se svom ukoritelju. Gospa od Poplavljene Prašume kao da ga je zagrlila svojom mantijom od rastinja. „Još ustrajavate u ovome, čovečuljku smešni.“ „Onda vas moram na to primorati“, reče Kvin i podiže mač kako bi njegovo sečivo uhvatilo mnogobrojne odsjaje svetla. „Nećete me zateći nespremnog.“ Otac Dijego zabaci stihar i pokaza španski mač s korpom umesto balčaka, okačen o opasač. „U Božjoj kući“, reče Kvin, odstupivši iz varljivog prostora oltara i kulpa pevnice u otvorenu crkvenu lađu. „Ma haj’te, posvuda je Božja kuća. Ako može biti u onom oboru za svinje koji nazivate gradom, i koji kapetan De Araužo upravo drobi u prah, onda je podjednako i ovde.“ Gonsalves nakrivi glavu – tim čudnim, razjarujućim ptičjim pokretom – na iznenadu larmu glasova, pucnjeva i čelika napolju. Oči mu se raširiše od besa. „To vaši bivši robovi upravo čereče vašu artiljeriju“, reče Kvin. „Hodite sad, dosta je bilo otezanja. Da se oprobamo ovde, vaš majstor protiv mog. Leon protiv Toleda.“ On utrča u otvorenu lađu. S krikom nalik na pticu u lovu, Gonsalves zbaci sa sebe stihar koji ga je sputavao i isuka mač. Polete na Kvina, poigravajući sečivom u treperavom oblaku zamaha koji uhvatiše Maira nespremnog i poteraše ga unazad po podu, na pola puta do predvorja. Zastenjavši od napora, Kvin uspostavi odbranu i odbi Gonsalvesa natrag gotovo do samog zastora ikonostasa. Dva muškarca se razdvojiše, salutiraše jedan drugome, počeše da kruže zaslepljeni znojem u zagušljivoj vrelini bazilike. A onda opet. Žestoki sudar ispred pregrade oltara, Kvin u naletu zaseče Gonsalvesov bok. Gonsalves se povrati i potera Kvina natrag, zadavši mu zauzvrat posekotinu duž linije kose – bio je to nevidljiv, nezaustavljiv zamah koji je on jedva uspeo da izbegne tako što se otkotrljao ispod njega, inače bi mu svakako odrubio gornji deo lobanje. Kvin oseti kako se pôd pomera pod njim, vide odraz nesigurnosti na mršavom, dečačkom licu Oca Dijega. „Sidrena užad su presečena“, zabrekta on. „Plovimo.“ Obojica osetiše kako se bazilika okreće na struji, zarobljena u opadajućoj vodi. S krikom na irskom Kvin se baci na Gonsalvesa; jetée u koji je bila unesena sva njegova masa i sirova snaga.

338 Gonsalves odbi u stranu mač kojim je Kvin smerao da da probode; Kvin pade ničice i Španac se nađe na njemu, a Kvina izbavi samo nagonska blokada od koje varnice izbiše s obe oštrice. On se osovi na noge, ali ga protivnik smesta surovo potera uz postolje propovedaonice. Kvin se ponovo povrati od napada i dva jezuita nastaviše dvoboj tamo-amo duž niza bočnih kapela. Ali Kvinu je bilo jasno, uz hladno stezanje u testisima, da se previše iscrpao uništenjem brane i poterom za Nosom Senjorom da Varzeja. Njegova prednost u veličini i snazi bila je utrošena, a u čistoj veštini mačevanja Dijego Gonsalves je bio veći majstor. Protivnapad usledi smesta. Kvin se povuče kroz otvoreno Hristovo srce u pevnicu; smerao je da suzbije Gonsalvesov baletski stil tesnim prostorom između klupica. Borili su se gore-dole po klupama pevnice razbacujući psaltire i misale sve dok se Kvin nije našao pritešnjen uz sam oltar. Nije mogao umaći. Nije mogao pobeći. Bes naraste u njemu; da umre na tako glupom i taštom mestu, kod ovog neznabožačkog oltara, od ruku ovog malenog, feminiziranog Španca, da sve ono što je stvorio raznese vetar i voda u ovoj nenaseljenoj, nemoj prašumi. On prizva bes, svog starog demona, svog starog saveznika. Ovaj planu u njemu vrelo i divno. I jednom mišlju on ga suzbi natrag. Gonsalves je znao za njegov stari trn; sigurno je spremio taktiku za nalet sirovog gneva i nezaustavljive strasti. Kvin otvori vidik za ostale svetove. Treptaj, tren, ali u toj viziji on vide sve što će Gonsalves uraditi. Vide izraz besa i zbunjenosti na licu oca Dijega dok ga je terao dalje od oltara, s vrhom mača uvek ispred Špančevog, natrag niz pevnicu i kroz zjapeće srce Hristovo u lađu. Ispod Hrista iz Varzeje čije su raširene ruke cvetale u istovetne apokalipse pravednih i izgubljenih, Kvin zahvati Gonsalvesov mač i zavitla ga po podu. „Kleknite i predajte se“, prodahta Kvin, s vrhom mača uz Gonsalvesovo oko. „Kleknite i predajte se vlasti Društva Isusovog.“ Gonsalves se spusti na kolena. Ne skidajući oka sa Kvina, on posegnu pod raskopčani okovratnik odore; brojanica, da je poljubi i preda se. Kvin ugleda blesak svetla i polovina njegovog mača pade na pod. Gonsalves podiže sečivo. „Zar mislite da bi nas pozvali da branimo Carstvo a da se ne pobrinu da budemo propisno naoružani?“ On se diže sa širokim udarcem koji Kvinov mač saseče u beskoristan patrljak i preseče na dva dela postolje s molitvenim svećama ispred kipa Nose Senjore Aparaside. Svetiljke popadaše i otkotrljaše se, prosuvši za sobom zapaljeno ulje. Jezici vatre zapalacaše prema zastoru pevnice. Gonsalves se

339 pognu u čučanj borca s nožem. Kvin žurno strgnu rukav svoje odore i rascepi ga u ogrtač, koji podiže ispred sebe kao torerov plašt. „Lukava zamisao“, reče Gonsalves i sunu zamahom koji ostavi u vazduhu plavi zadimljeni luk. „Ali krajnje neefikasna.“ Ali Kvin vide kako vatra skače po izloženim letvicama zastora pevnice, vide Hrista ovenčanog plamenom. Udalji se kružno od sečiva, držeći sve vreme Gonsalvesa leđima okrenutim vatri koja je sve jače buktala. „Kad vas je Neprijatelj zaveo?“ „Grešite. Ja ne pripadam neprijatelju. Pripadam Redu. Oni imaju mašine i energije kakve ne možete ni zamisliti; zar mislite da sam onu branu podigao bez pomoći?“ Finta, zasek, vrh sečiva zapara tkaninu. Kvin dopusti sebi načas da pogleda u multiverzum. U previše svetova vide sebe kako kleči, rasporen, na podu s crevima oko kolena. Tamo, u izobilju univerzuma, bio je odgovor na oca Dijega Gonsalvesa. Španac nasrnu, sečivo s one strane svetova vrisnu u silaznoj putanji da preseče Kvinovo rame sve do struka. Kvin odskoči i opazi trenutak, jedan jedini istiniti, vreli časak. Nabaci tkaninu Gonsalvesu preko glave, zaslepivši ga, dograbi slobodan kraj i zavrte ga oko sebe. Gonsalves se povede unazad, pravo u zapaljenu oltarsku pregradu. Krhka pregrada se zanjiha. Gonsalves strgnu tkaninu s lica, pobeže od vatre. Presporo, prekasno; ogroman zapaljeni Hrist, u oreolu plamenova, buktećeg srca, s vatrom koja mu je kuljala iz opruženih prstiju da pretvori i nebo i pakao u čistilište, sruši se s treskom i prikova Dijega Gonsalvesa za pod. Kvin zakloni lice i približi se oprezno paklu zapaljenog drveta. Ništa nije moglo preživeti tu lomaču. Plamenovi su skakali uz stubove od anđela do anđela, lizali po pregradama na prozorskom spratu, milovali izbočine na tavanici. Klupe i zastori pevnice već su goreli; na izmaku snage, otupeo od strahopoštovanja, Luis Kvin je posmatrao kako se plamenovi uvijaju i gutaju Našu Gospu od Varzeje. Bazilika se raspadala u razbuktale grede i žar koji je pljuštao sa tavanice, u dimu kojise spuštao. Gušeći se, Kvin pohita iz drvenog pakla. S prodornim treskom krov se sruši i plamenovi skočiše među anđele čuvare, zapalivši jedra. Kvin se čudio tolikom razaranju. Sa svakim trenom struja je nosila crkvu sve dalje od bezbednosti, sve bliže vodopadu kod uništene brane. Kvin se zagnjuri u vodu.

340 Kanui se odgurnuše ispod baldahina poplavljene šume; zlatno lice blesnu među Guabiru veslačima. Kvin zapliva prema Vaitaki; tada vatra stiže do barutane. Apokaliptična eskplozija potera sve ptice u poplavljenoj prašumi da zalepeću i zakrešte u vazduh. Kvin vide kako se anđeli Nose Senjore da Varzeja uspinju, hitnuti visoko eksplozijom, i padaju tumbajući se. Fragmenti zapaljenog drveta popadaše šišteći u vodu svuda oko Kvina; dok su mu ruke pomagale da se uzvere u kanu, on vide kako se plamteća olupina Nose Senjore da Varzeja polako okreće nošena strujom. Sada je to bio potpun poraz. Krst Naše Gospe od Svih Svetova stajao je u rovu ispod razorenog vrha brda, kao znak i nada za ljude. Portugalski snajperi su gađali iz musketa; Guabirui su dokrajčivali ranjene. Falkon se naslonio na svoj mač i težina svetova najednom ga je ophrvala; poželeo je da legne među mrtve i da njega prebroje zajedno s njima. Naplavljena voda bila je puna tela koja su se već nadimala. Pognuo je glavu i video da voda otiče od njegovih natopljenih, napuklih cipela. Voda se udaljavala od njegovih nogu. Tela su se meškoljila, kretala, povučena zajedno u dalje krajeve varzeje. A anđeli, grozni glasnici gneva povrh jarbola Nose Senjore da Varzeja, kretali su se. Veoma sporo, ali sa sve većom pokretačkom silom, kretali su se nizvodno. Falkon je sada stajao na suvom. Vidim kilombo između vatre i vode, između baklje i poplave, rekao je Main „Ali ne ovde!“ viknu Falkon. „Ne na ovom svetu!“ Sada je vojska Nose Senjore da Varzeja postala svesna toga da voda opada oko njenih kanua i okrenula se da zuri u svoje anđele pokrovitelje koji su nestajali iza krošnji. Dim se dizao, crnji i gušći sa svakom sekundom. Veliki blesak svetla obasjao je južno nebo i načas zasenio i sunce. Oblak dima u obliku pečurke popeo se visoko; nekoliko sekundi kasnije, eksplozija uzdrma brdo Nade Svetih. Kez se pojavi na Falkonovom licu, a onda se pretvori u divan, bezumni smeh. „Na njih!“ riknu on, zamahnuvši mačem iznad glave. „U poslednji juriš, za čast Mairovu! Na njih!“

341 Kanu je lako plovio zapenjenom vodom. Sivo jutro s niskim oblacima posle kiše i šalovi od sumaglice držali su se za drveće. U takve vlažne dane približili bi se ivici reke, tamne i bogate truleži i strujama. Kanu je preskakao velike stene i debla šumskog drveća, rascepljenog i iskidanog, uglavljenog među kamenje, poluukopanog u pesak. Veslači su ga terali kanalom koji je sipao sivo i belo između dve srušene stene, obe velike kao crkve. Zlatni krst postavljen na pramcu ljuljao se, ali nije pao. Sijao je poput svetionika, kao da je obdaren sopstvenim svetlom. Čovek na obali ponovo podiže ruku, ali dim iz njegove vatre se sada sasvim jasno video. Samo nebo zna kako je pronašao nešto dovoljno suvo da gori po ovakvom danu, pomisli Rober Falkon. Ali namera mu je bila, pretpostavljao je, da stvori što više dima, a ne toplote. Krmanoš upravi tamo malu pirogu. Falkon zapljuska preko oblutaka do obale. Žal je bio posut lišćem, grančicama, čitavim granama i trupcima, udavljenim i naduvenim životinjama, smrdljivim ribama. On začu grebanje korita po kamenju. Kaiša zagaca na obalu i čvrsto posadi krst Naše Gospe Svih Svetova u krupni pesak. „Doktore Falkon.“ Luis Kvin je sedeo na steni s tinjajućom cigarom u ruci. Pramen sumaglice talasao se između drveća. „Oče Kvine.“ Dva muškarca se poljubiše kratko, zvanično. „Pa, živi smo“, reče Falkon. O upletenom remenu oko ramena Kvin je držao cev od bambusovine koja je sadržala istoriju Čudesnog grada. „Veoma mi je drago, prijatelju, što ste prenebregli moje reči i niste to poverili vodi“, reče Falkon. „Istorija Čudesnog grada možda je gotova, ali istorija Božjeg grada tek treba da otpočne.“ „Uz vaše dopuštenje, ta će priča biti zasebna od ove“, reče Kvin. „Ova priča mora da putuje daleko.“

342 „Naravno. Znate da ste već ušli u legendu. Mair može predvideti budućnost. Mair ima nož koji može preseći sve, zna čak i srca ljudi i tajni način da prozre njihove najdublje želje. Mair može ići između svetova i s jednog kraja luka vremena na drugi. Mair će ponovo doći kad narodu najviše zatreba i povešće ga iz ovog sveta u bolji, gde manioka raste preko cele godine, a lovina je uvek bogata i izobilna, svet koji bandeirantesi i paisi nikada ne mogu dosegnuti.“ „Očekivao sam priče, ali ne i tu poslednju.“ Prethodnica flote Sidade Maraviljoza pojavi se oko široko usečene ručne okuke, poskakujući po zapenjenoj vodi. „Šta očekujete kad uništite neprijateljsko uporište, a onda, kad se ratna sreća na bojištu promeni, nadomak same pobede, nestanete odatle?“ Falkonu je glas bio promukao od vike, dok je stajao na tom brdu s mačem u ruci. Kaiša je mahala dronjavim krstom Naše Gospe od Svih Svetova i pronosila Falkonov borbeni poklič na sopstvenom jeziku. Uništenje Nose Senjore da Varzeja potpuno je porazilo vojsku Božjeg grada. Mnogi Guabirui bili su na kolenima u krvavom blatu, s brojanicama u rukama. Neki su već pobegli sa bojišta. Portugalske redovne trupe su oklevale, svesne toga koliko su brojčano nadmašene. A voda je oticala, dalje od nogu vojnika, vrtložila se oko tela mrtvih, cedila iz rovova u brzim strujama i malim bujicama, isticala ispod nasukanih kanua. „Na njih!“ Usamljeni poklič, a onda su poslednji preostali ljudi iz kilomba, crveni i crni, iskočili preko bedema udarajući rukama, ratnim toljagama, mačevima, mašući zarobljenim bajonetima, sa urlikom, sa klicanjem. Kaišu su poneli. Naša Gospa od Svih Svetova letela im je iznad glava; onda su zahvatili i Falkona i odneli ga. Portugalci su postavili odbrambene linije, ali kada se protivnapad zabio u njih, drugi talas ratnika izbio je iz varzeje, prohujao kraj omamljenih Guabirua i nagrnuo na njih s leđa. Pleme je pobedilo; neodlučni Guabirui, videvši juriš svoje oslobođene braće, uzeli su oružje i pridružili se jurišu. Falkon je načas ugledao priliku u jezuitskoj crnoj odori na ivici šume. Portugalske linije su popustile; ljudi su se dali u bekstvo prema topovnjačama. Iguape su se dale u poteru, sekući i mlateći po vojnicima dok su ovi pokušavali da odgurnu svoje velike kanue u dublju vodu. Sada su žene i deca navirali niz padinu, žene da dokrajče ranjenike, deca da opljačkaju leševe. Plamen bitke je utrnuo. Falkon se oslanjao o mač, umoran do srži, zgađen klanicom pod tamnim krošnjama

343 poplavljene prašume. Niko od tih ljudi nikada više neće videti Sao Žoze Tarumas. U toj hladnoj spoznaji bila je jedna još hladnija: Falkon nikada više neće videti Pariz, nikada više neće zadirkivati Mari-Žan u Tijerijama, nikad se više neće popeti uz Furvjer sa svojim bratom Žan-Batistom. Njegov svet će sada biti od zelenila i plesni, vode, vrućine i razlomljenog svetla, izmaglica i isparenja, i ravnih, velikih meandara beskrajnih reka. Kanui, lukovi i bića koja se čuju, ali vide samo načas, svet bez pejzaža, s horizontom udaljenim koliko prvo drvo, prva lijana, prva rečna okuka. Biljni svet, ogroman i spor. Luis Kvin ponovo prodžara svoju dimnu vatru. „Jeste li razmislili o tome šta ćete uraditi u Božjem gradu?“ „Uništiću ga.“ On vide treptaj iznenađenja na Kvinovom licu. Tada jezuit reče: „Da, naravno. Previše je velik, previše ranjiv. Treba ih podeliti, odaslati u prašumu. Koliko mislite da možete odolevati bandeirantesima?“ „Uz malo sreće, jednu generaciju. Bolesti će uništiti crvene ljude pre nego svi trgovci robovima.“ „Svi su ljudi bespomoćni pred svojim legendama, ali učinite mi ovo ako možete: ubedite ih da se neću vratiti da ih povedem u Novi Jerusalim.“ Glavnina flote je sada plovila kraj njih, porodice i grupe prijatelja, naroda i plemena, svi su plovili uzburkanom vodom kroz krpe izmaglice; deca u tananim i krhkim čamcima od kore, pekariji i pake u kavezima od bambusovine ukrcanim na splavove, svete žabe kurupaire u svojim ćupovima od terakote, džakovi napunjeni maniokom koja se mogla napabirčiti sa dvaput uništenih polja. Ludi žuti kljun tukana privezan za vrh krme jednog porodičnog kanua bio je raskošna mrljica boje. Bilo je potrebno mnogo dana da siđu kraj vodopada, da kanue spuste na lijanama niz klizave glinene padine, da prestravljene domaće životinje prenesu u kavezima ili povezima, dok su ljudi krivudali naniže stazama, opasnim od pene, usečenim u patrljak brane koja je i dalje bila impresivna ustava preko Rija do Ouro. Mnoštvo plovila sada se nakupilo iza prolaza, siva reka pocrnela je od njih dok su jedno po jedno zalazili u zapenjenu vodu i prolazili između dve stene. Neki su prepoznali Maira na njegovom kamenu i podigli vesla u znak pozdrava dok su plovili kraj njega. Iza njih su nailazili zatvorski splavovi gde su bili Guabirui, pod pretnjom pokretnih topova na zarobljenim portugalskim ratnim kanuima. Moći

344 će da otkupe svoj život ako se dogovore oko ujedinjenja gradova: Sidade Maraviljoza sa oslabljenim Sidade de Deus. „Pravo velite, bespomoćni smo pred svojim legendama“, reče Falkon, jer on više nije bio Ajuba, žutoglavi, Francuz, već zaštitnik Grada čuda, zemba: i Kaiša, ratni heroj, Senjora da Kruz, stegonoša novog naroda. „Dolaziću onoliko često koliko bude bezbedno“, reče Kvin. „Za mene je sve ovo još novo; postoje discipline i odbrambene veštine o kojima ništa ne znam. U toku je rat, ali moj red je oduvek bio ratnički.“ Topla siva kiša zapljusnu Falkonovo lice. On trepnu i otvori oči pred kaleidoskopom. Svaki kamen, svako drvo, svaka ptica i pramen izmaglice, Luis Kvin sa svojim štapom i vatrom, bili su razlomljeni u hiljadu odraza naizgled iza predmeta koji su se u njima ogledali i u isto vreme pored njih, svaka slika spojena sa svakom drugom, a opet drugačija u više ili manje pojedinosti. Još dok se trudio da shvati šta to vidi, vizija mu bi uskraćena. „Time se može manipulisati“, reče Kvin. „Nisam baš toliki novajlija u ovome, u poređenju s nekim drugima koji šetaju među svetovima; dovoljno sam vešt da podelim svoju viziju.“ „Taj haos, ta nesigurnost i metež za oči, kako uopšte možete znati šta je stvarno, a šta lažno? Kako uopšte možete pronaći put povratka u istiniti svet?“ „To su sve istiniti svetovi, u tome je stvar. Mi živimo u poslednjem prošaputanom slogu vremena, kao puki snovi unutar snova. Naši životi, naši svetovi, proživljeni su već hiljadu, deset hiljada puta. Ali neki veruju da se moramo probuditi, jer tek ćemo tada ugledati jutro. Premda su naši životi proživljeni deset hiljada puta, i naš svet se opet i opet i opet rađa, u svakom tom ponovnom rađanju postoji mana, greška, nešto nesavršeno prekopirano. Neprijateljev trik, ako tako hoćete. U našem svetu, u našim vremenima, ta greška je kurupaira, prozor u bezbroj svetova i stvarnost koja leži iza njih, te je tako naša jedina nada.“ Najveći deo Sidade Maraviljoza prošao je kroz zapenjeni tesnac; sada su deca, nasmejana i mokra u svojim malim čunovima, došla na red. Mahala su Kaiši; ona je stajala mirno, s krstom Naše Gospe od Svih Svetova u čvrstom stisku ranjene šake. Falkon odmahnu glavom. „Ne mogu poverovati u jedan takav svet.“

345 „Svet ustrajava verovali vi u njega ili ne.“ Kvin ustade. „Sad moram poći. Čekaju me.“ On pognu glavu prema ivici šume, tamnoj i mokroj. Falkon pomisli da vidi kao tamo u pomrčini stoje dve žene, jedna beloputa sa zlatnim kovrdžama; druga azijatskog lika i boje kože, tamnoriđe kose. Neki crnac je čekao pod prašumskim krošnjama. Svi su lelujali kao sumaglica na rubovima Falkonovog opažanja; onda on krenu po kamenju prema obali. Kada se osvrnuo, preostala je samo tinjajuća vatra. Narod Iguapa je prošao, dečji čunovi su se istopili u sumaglici. Kaiša je vratila krst na njegovo mesto na pramcu kanua; veslači su ih odgurnuli u reku. Vaitaka se oglasio pokličom; neki predmet hitao je kroz tesnac. Falkon načas pomisli da je to neki prevrnuti kanu, veliki ratni čamac. Predmet prođe kroz brzake u mirnu vodu. Veslači ga privukoše čamcu. Prazno, a ipak nasmešeno, uvis je u brzu sivu izmaglicu zurilo lice anđela. U rukama mu je bio trosekli mač; anđeo oboren sa vrhova Nose Senjore da Varzeja. Falkon ga odgurnu u struju, a namreškana voda što je tekla brzo i brbljivo preko kamenja preuze ga i odnese dalje.

346 REČNIK Abija (Abiá): neposvećeni iskušenik. Agogo (Agogô): metalni instrument, udaraljke sa dva zvona koje se koriste u kandombleu i kapueru. Ajuri (Aiuri): plemensko veće. Alabe (Alabé): prvi bubnjar i predvodnik u pesmi; muško zvanje u kandombleu. Aldeja (Aldeia): misionarsko indijansko selo, obično jezuitsko. Alva (Alva): opis boje kože: čisto bela, u Brazilu se smatra retkom. Amasi (Amacî): biljna infuzija koja se koristi za pročišćenje. Asentamento (Assentamento): skup predmeta, bilja i vode poštovan kao simbol veze između čoveka i oriše. Aše (Axé): preobražajna moć: magija, sila koja donosi događaje. Baile (Baile): „ples“, koristi se u Riju u smislu improvizovane ulične žurke, odakle je potekao popularni karioka žanr „baile-fank“. Neprestano se razvija. Bairo (Bairro): zvanična gradska oblast.

347 Bajana (Baiana): po nazivu države Baije, kasnije poprimilo značenje kvazitradicionalne nošnje žena iz Salvadora. Barakao (Barracão): glavna ceremonijalna soba tereira. Baterija (Bateria): sekcija udaraljki u školi sambe. Bauru (Bauru): vrući paulistanski sendvič sa šunkom i sirom, često u slatkom hlebu. Berimbau (Berimbau): žičani instrument afričkog porekla, luk prikačen za rezonantnu tikvu, koristi se u kapueru. Biša (Bicha): bukvalno: „kučka“, ali koristi se i kao „peško“. Bolar (Bolar): „valjati se“ u svecu – spontani trans opsednutosti i uobičajena prethodnica inicijacije ijaoa. Branka-melada (Branca-melada): podvrsta boje kože. Boja meda. CBF: Brazilska fudbalska konfederacija, glavni administrativni organ u ovom sportu. Dende (Dende): drvo palme čiji su plodovi i ulje značajni sastojak hrane koja se prinosi na žrtvu orišama. Deskanso (Descanso): „rashlađivanje“ po prispeću u tereiro – da se ohladi glava. Doses (Doces): kolači, slatkiši. Kolač se obično servira u Brazilu za doručak. Donator (Donatory): kvazifeudalni upravnik kapetanije u kolonijalnom Brazilu. Ebo (Ebó): žrtvena ponuda orišama. Ebomi (Ebomi): starešina tereira, posvećen pre više od sedam godina. Egbe (Egbé): zajednica zasnovana u tereiru. Ekedi (Ekedi): obično žena, službenica u tereiru koja ne učestvuje u transu, već pomaže onima koje su obuzele oriše. Enženjo (Engenho): šećerana, uključujući i zemlju, zgrade, robove i životinje koje tamo rade. Enšofrada (Enxofrada): podvrsta boje kože, bledožut, žućkast. Entrada (Entrada): ekspedicija s ciljem porobljavanja. Eskaupil (Escaupil): oklop od kože ili tkanine postavljen kapokom, koji su nosili bandeirantesi: smatrao se neprobojnim za hice iz daljine.

348 Ešu (Exu): gospodar raskršća i ulaza, glasnik među bogovima i ljudima, dinamički princip. Često se nalazi na ulazu u tereiro, i prikazan je kao tipičan malandro iz Rija. Farofa (Farofa): brašno manioke, često prženo na buteru, da bi se dobio ukus oraha. Fazenda (Fazenda): seosko imanje na kojem se gaji kafa ili šećer, ili stočni ranč. Feižoada (Feijoada): poznato jelo iz Rija, mućkalica s komadićima svinjetine koja se dugo krčka, brazilskom kobasicom i drugim ukusnim komadićima. U Riju se uvek pravi od feižaoa (crnog pasulja), premda se u ostatku Brazila obično koristi šareni pasulj. Fejtor (Feitor): trgovac ili vlasnik malog industrijskog pogona; „faktor“. Fidalgo (Fidalgo): portugalska viteška klasa. Fudbal (Futebol): divna igra, pravi fudbal. U Sjedinjenim Državama poznat kao soker. Furasao (Furaçao): orkan. Furo (Furo): poprečni kanal između dva glavna rečna kanala. Gafijeira (Gafieira): plesna dvorana/javna igranka. Paulistanski ekvivalent za baile kod karioka. Gatinja (Gatinha): mlada i živahna žena. Guarana (Guaraná): brazilska bobica s visokom sadržinom kafeina, od koje se pravi niz stimulativnih proizvoda uključujući i veoma popularna, veoma slatka bezalkoholna pića. Igapo (Igapó): teren koji povremeno poplavi reka. Ijao (Iâo): posvećenik tipične afrobrazilske religije. Jemanža (Yemanja): jorupsko božanstvo; „Majka čija su deca kao ribe“, apsorbovano u kandomble kao morska boginja koja se slavi (odnedavno) u misi na plažama Rija za Novu godinu. Kaboklo (Caboclo): mešavina Indijanca i belca, karakteristična za Amazon. Termin je blago podrugljiv u savremenom Brazilu. Videti mameluko. Kafezinjo (Cafezinho): „kafica“, služi se jaka, mala, slatka i s nogu. Kaisara (Caiçara): rečni zatvor za robove.

349 Kamarinja (Camarinha): najskrivenija, najtajnija odaja u tereiru, rezervisana za mae do santo i njenog pratioca. Isto tako, u kolonijalnom Brazilu, gradsko veće. Kandomble (Candomblé): afrobrazilska religija zasnovana na obožavanju oriša. Kapetanija (Captaincy): deo kolonijalnog Brazila; segment zemlje ograničen dvema linijama koje se pružaju paralelno sa ekvatorom u kopno sve dok ne dođu do Linije Tordesilja, demarkacije između portugalskih i španskih teritorija. Kapetanije je Kruna poveravala zaslužnim plemićima (donatorima) na upravljanje. Katadoresi (Catadores): nezvanični đubretari. Kibe (Kibe): ukusne pržene ćufte libanskog porekla, koje se često jedu za doručak. Konseljo Ultramarino (Conselho Ultramarino): krunsko veće koje je upravljalo kolonijalnim Brazilom. Korda vermelja (Corda vermelha): „crvena vrpca“, najviši nivo kapuera, analogno s crnim pojasom u drugim borilačkim veštinama. Kor-de-kanela (Cor-de-canela): boje cimeta: jedna od 134 tipova kože priznatih i zvanično razvrstanih u Brazilu. Krente (Crente): „vernik“ – pripadnik jedne od brazilskih mnogobrojnih evangelističkih hrišćanskih sekti. Ladeira (Ladeira): strma uličica nalik na „merdevine“ u faveli. Tuda se može obično proći samo peške ili na moto-taksiju. Lavrador de kana (Lavrador de cana): sitan kolonijalni odgajivač šećerne trske, vlasnik najviše pet-šest robova. Loira (Loira): plavokosa belkinja. Mali fudbal (Futsal): fudbal za po pet igrača na ozidanom terenu s manjom, težom loptom koja više ostaje pri tlu. Veoma brz, veoma popularan, veoma dobar. Makonja (Maconha): marihuana. Mae do santo (Mae do santo): sveštenica kandomblea. Malandražem (malandragem): čitava filozofija kapuera o malisiji i žeitu kao životnoj teoriji.

350 Malisija (Malicia): izraz iz kapuera koji znači „ulično lukavstvo / ratnička pamet“ – sposobnost da se uvidi i stekne nepoštena prednost ako se prilika za nju ukaže. Maloka (Maloca): indijanska kuća u kojoj živi više generacija. Mameluko (Mameluco): alternativni izraz za kabokloa, obično u vojnoj službi. Mokesa (Moqueça): baijsko (obično morsko) jelo s kokosovim mlekom i dendeom. Morbiša (Morbicha): seoski starešina. Morena-fešada (Morena-fechada): veoma tamnoputa. Moro (Morro): strmo brdo karakteristično za Rio. Mulatinjo (Mulatihno): melez svetlije puti. Opšti jezik (Lingua general): pojednostavljena verzija jezika naroda Tupi koja se koristila kao univerzalno sredstvo sporazumevanja. U Brazilu se u osamnaestom veku češće govorilo njime nego portugalskim. Orisa (Orixá): bog, sila prirode, božanski predak, arhetip – sve to i suptilno više od toga; izraz za božansko u baijskom kandombleu. Pae do santo (Pae do santo): Sveštenik kandomblea. Pao de keižo (Pão de queijo): hleb sa sirom. Brazilska opsesija. Paulista (Paulista): stanovnik grada Sao Paulo. Patua (Patúa): amajlija koja se nosi da odagna zle duhove u kapueru. Paulistano/a (Paulistano/a): stanovnik/stanovnica Sao Paula. PCC: glavna paulistanska banda. U Riju su favele podeljene između ADA-e (Amigos dos Amigos) i CV – Komando Vermeljo, ili Crvene komande. Pesas (Peças): bukvalno: „komadi“; stari kolonijalni izraz za robove. Pelourinjo (Peliurinho): mesto za bičevanje robova, takođe oblast u Salvadoru gde se ono nalazilo. Pernambukano (Pernambucano): iz države Pernambuko u severoistočnom Brazilu.