Ian McDonald - Brazil

201 Luis Kvin iskrivi lice posle gutljaja gorkog pića. Mali Guabiru koji mu je ponudio tikvu ustuknu od njega. Oluja je potpuno prošla i zraci sunca prodorni kao psalmi obasuli su plantažu. Lišće se cedilo i isparavalo; neka buba se ritala na leđima u lokvi, grčila se, lipsavala. Ono što se Luisu Kvinu sa obale učinilo kao rub velike i neprohodne šume bio je ulaz u niz voćnjaka i plantaža toliko prostranih da im Kvin nije mogao sagledati kraja. Manioka, šećerna trska, palma i kašu, pamuk i duvan, te ova stabla što daju toliko hladovine, za koja je Gonsalves toliko insistirao da mu ih pokaže: nazivao ih je „jezuitskom korom“. „Ključ za bravu Amazona.“ „Pretpostavljam po tome koliko je gorko da je krajnje efikasan lek protiv izvesnih oboljenja.“ „Protiv malarične groznice, da da; vrlo dobro, oče. Šta je to što nas sprečava da u potpunosti preuzmemo upravljanje ovom zemljom, kako nam je Naš Gospod daruje? Nisu to ni gadne aspide niti vrućina, pa čak ni neprijateljstvo Indiosa, premda mnogi među njima ispoljavaju detinje oduševljenje nasiljem. Bolesti, zaraze i naročito groznica od kužnog vazduha, malarična drhtavica. Jednostavni preparat od kore ovog drveta pruža potpuno izlečenje i imunitet, ako se redovno uzima. Možete li zamisliti korist od toga za razvoj i korišćenje ove bogomdane zemlje? Hiljadu gradova poput mog Božjeg grada; Amazon će i dalje biti rog izobilja za obe Amerike. Špancima duša ište samo zlata, tako da su je otpisali kao pustinju, divljinu; oni nisu mogli uvideti bogatstvo koje je raslo na svakoj grani i listu, pod samim njihovim čizmama od čelika! Poput moje jezuitske kore, postoje lekovi protiv mnogih bolesti koje nas more; imam moćne analgetike protiv svih tištanja i bolova, biljne preparate kojima se može lečiti sepsa, pa čak i gangrena ako se primeti dovoljno rano; mogu da iscelim čak i poremećaje uma i duha. Ne moramo pribegavati praznovernom egzorcizmu kada postoji tinktura koja, pažljivo dozirana, može odstraniti melanholiju ili bes i ućutkati demone.“ Luis Kvin je još osećao gorki i suvi ukus gotovo sjajnog soka na jeziku i usnama. Ukloniće ga žvakanje šećerne trske; dobra cigara još lakše. Osetio je miris lekovitog lista iz sušionica i srce mu je oštro zakucalo od želje. Sada je osećao svežu hladnoću na još vlažnim leđima; obazrevši se oko sebe, on vide oreol sunca oko

202 džinovskog Hrista, čija je duga senka pala preko njega. Zvona za misu Nose Senjore da Varzeja intonirala su Angelus34; u malokama, njivama i voćnjacima, ljudi su popadali na kolena. Dok su se vraćali utabanim stazama, i dok su se radnici na njivama klanjali svom ocu u znak poštovanja, otac Kvin je malo zastao u koloni kako bi išao kraj Zembe. Brza noć je jurila niz nebo; nestalni slojevi vazduha oko reke potiskivali su dim vatri za kuvanje uz tle, gust kao magla. „Dakle, prijatelju, je li ovaj Božji grad ono što si tražio?“ Kvin je to rekao na jeziku Imbangala. U nedeljama kada je sledio legende uz sliv Rio Branka, Luis je bio očaran Zembinim jezikom i naučio da njime tečno govori. Ako naučiš jezik, saznao si sve i o čoveku. Zemba je pre bila titula nego ime, kvazivojnički čin, sitni knežević koga su portugalskim trgovcima robova izdali pripadnici protivničke kraljevske frakcije N’gole. Njegovi papiri o oslobođenju, s pečatom kraljevskog sudije Sao Luisa, bili su falsifikati; Zemba je bio begunac od sitnog uzgajivača šećerne trske i proveo je pet godina u jednom naselju pre nego što je ono uništeno, kao što su bile uništene sve kolonije odbeglih robova, i sve od tada on traga za pravim Božjim gradom, gradom slobode, naseobinom koja nikada neće biti razorena. „Božji grad je popločan zlatom i ne treba mu ni sunce ni mesec, jer njegovo je svetlo Hrist“, reče Zemba. „Baš kao ni vojnici, jer Gospod je sâm njegovo koplje i štit.“ Patrole od po dva muškarca bile su posvuda; kože su im bile išarane onim što je Kvin sada prepoznavao kao plemenske oznake Guabirua, i bili su naoružani vešto izrađenim drvenim samostrelima s lukavo smišljenom šarkom u sredini i magacinom povrh oružja. Kvin je prepoznao kineski repetirajući samostrel na koji je naišao u svojim istraživanjima najvećeg od svih carstava, kada je pomišljao da će ga priželjkivani zadatak najteži od svih možda odvesti tamo, a ne u ovo privatno carstvo na Rio Branku. Kvin nimalo nije sumnjao da su lake drvene strelice smrtonosne prevashodno zahvaljujući otrovu kojim su premazane. Promrmljao je nekoliko rečenica na irskom. „Izvinite, oče?“ „Jedna pesma na mom jeziku, irskom. 34 U rimokatoličkoj crkvi: jutarnja, podnevna i večernja molitva prisećanja na blagovesti; prim. prev.

203 Otići u Rim, Velika je muka, a nikakva vajda, Nećeš tamo naći kralja kojeg tražiš Osim ako ga sa sobom ne dovedeš.“ „Ima istine u tome.“ Zemba se primaknu bliže Luisu Kvinu. „Imao sam i ja šta da radim dok je španski otac vama pokazivao polja. Zavirio sam u jednu maloku. Trebalo bi i vi to da uradite, oče. I u crkvu, zavirite u crkvu; sasvim dole.“ „Oče!“ doviknu mu Gonsalves vedro. „Poverenje u Našeg Gospoda svakako je odličje jednog hrišćanina; pošto ste videli ono što sam vam pokazao, jeste li uz mene? Hoćete li mi pomoći u mom velikom poslu?“ Zemba pognu glavu i zaostade za njim, ali Luis Kvin uhvati poslednji blesak njegovih očiju. „Kakav je to vaš posao, oče?“ Gonsalves zastade, osmehujući se neznanju tog rmpalije, ruku ispruženih kao da nesvesno oponaša velikog Hrista-idola koji je dominirao gradom. „Uzimam zverinje iz divljine i dajem dušu onima koji su spremni da je prime; zar tu može biti kakvog drugog posla?“ Trudiš se da me izazoveš, pomisli Luis Kvin. Želiš da reagujem na ono što sagledavam kao aroganciju i samoveličanje. Luis Kvin zavuče šake u još vlažne rukave svoje mantije. „Blizu sam donošenju suda, oče Gonsalvese. Još malo, još samo malo, obećavam.“ Te noći je došao u maloku u kojoj su bile privatne odaje Dijega Gonsalvesa. Pake su se razbežale pred nogama Luisa Kvina; otac Dijego je klečao za stolom i pisao uz žuti, mirisni sjaj lampe s palminim uljem, u knjizi od uvezanog papira za pisanje. Luis Kvin je posmatrao kako usredsređenost prelazi Gonsalvesu preko lica dok ovome pero škripucka po pisaćoj površini. Linije izvučene lenjirom, oznake i kosi rukopis, nekakav račun. Kvin je prišao nevidljiv, nečujan; oduvek je bio tih, pritajen čak, za tako krupnog muškarca.

204 „Oče Dijego.“ Čovek se nije ni trgao. Zar je sve vreme bio svestan njegovog prisustva? Gonsalves spusti patrljak pera. „Sud u noći?“ Klecalo je bilo jedini čvrst komad nameštaja u toj dugačkoj zgradi koja je mirisala na palme. Kvin spusti svoju telesinu tako da klekne na jastuke s minuciozno izrađenim aplikacijama. „Oče Dijego, ko su oni muškarci i žene u potpalublju broda?“ „Oni su prokleti, oče. To su oni koji su odbili Hrista i Njegov Grad te tako sami sebe osudili na životinjsko ropstvo. Vremenom će svi biti prodati.“ „Muškarci i žene; deca, oče Dijego.“ „Sami su za to krivi; nemojte ih sažaljevati, niti to zaslužuju, niti to razumeju.“ „A bolesni, oče Dijego?“ Gonsalvesovo dečačko lice poprimi izraz sušte nevinosti. „Nisam sasvim siguran na šta mislite.“ „Zavirio sam u jednu maloku. Nisam mogao da poverujem u ono što sam video, pa sam zavirio u još jednu, pa u još jednu i još jednu posle nje. Ovo nije Božji grad, ovo je Grad smrti.“ „Previše ste teatralni, oče.“ „Ne vidim ovde nikakav pozorišni komad, niti išta zabavno u čitavim domaćinstvima mrtvim od bolesti. Velike i male boginje pobile su čitave maloke i nikoga nisu ostavile u životu. Ta vaša knjiga računa, tako uredno išpartana i ispisana – sadrži li i zapise o onima koji su pomrli otkad su pronašli slobodu u vašem Božjem gradu?“ Gonsalves uzdahnu. „Rasa Indiosa je podvrgnuta disciplini. Bog nam je njih podario da ih iskušamo, oprobamo i, da, ukorimo, oče. Kroz disciplinu, kroz vežbe, doseže se duhovno savršenstvo. Bog ne traži ništa manje od najboljeg u nama koji smo mu kao jedinke i kao narod sveti. Te bolesti su vatra pročišćenja. Bog ima veliki plan za ovu zemlju; uz njegovu milost, stvoriću narod koji je zavređuje.“

205 „Tišina.“ Naglasak Luisa Kvina sekao je kao ašov. „Video sam sve što ste ovde uradili, ali ništa od toga ne uzimam u obzir radi donošenja svog suda, koji glasi da ste krivi za propovedanje lažne doktrine; naime, da su ljudi kojima ste bili odaslani kao pastir rođeni bez duše i da vam je podarena moć da im tu dušu date. To je smrtonosna greška i uz nju vas isto tako proglašavam krivim zbog greha oholosti, fatalnog greha samog našeg Neprijatelja. U ime Hristovo i u ime ljubavi koju prema njemu gajite, zahtevam da se podvrgnete mojoj vlasti i vratite se sa mnom u Sao Žoze Tarumas, te potom i u Salvador.“ Gonsalvesove usne su se pomerale kao da se moli uz brojanice ili žvaće grehove. „Pajac.“ Bes planu u Kvinovom srcu, vreo, mučan i divan. To on i želi. Kvin nastavi istim ravnim glasom bez ikakvih emocija. „Polazimo mojim kanuom u zoru. Ostavite uputstva svojim poglavicama i morbišama kako da održavaju ovu aldeju sve dok vaša zamena ne dođe ovamo iz Salvadora.“ „Uistinu sam očekivao više.“ Gonsalvesu su ruke su bile pobožno sklopljene u krilu. Lampe s palminim uljem bacale su neodgonetljive senke na njegovo lice. „Čovek koji poznaje jezike, štaviše, iz Koimbre; ne neki od onih lokalnih peona koji jedva umeju da pročitaju rođeno ime, a kamoli misal, i čuju đavole u svakoj grmljavini i žabi iz varzeje, čovek učen i pronicljiv. Prefinjenost. Imate li uopšte pojma koliko čeznem za bratom s kojim bih mogao da raspravljam o idejama i spekulacijama udaljenim od poimanja ovih dragih, prostih ljudi koliko i nebeski svod? Razočaran sam, Kvine. Žalosno sam razočaran.“ „Ne priklanjate se mojoj vlasti?“ „Vlast bez moći je prazna, oče. Brazil nije mesto koje trpi praznu vlast.“ „Videli ste moja ovlašćenja; svesni ste dozvole koju mi je izdao otac Magaljaes.“ „Uistinu? Zaista mislite da biste mogli? Protiv mene? Gotovo, gotovo i da pristanem da to probam. Ali ne, bilo bi to puko traćenje.“ Kažiprst podignut tek malčice, i desetak samostrela već je bilo upereno u Luisa Kvina. Kvin krotko spusti ruke. Vidiš, poput Hrista, ni ja se ne opirem. Kako je samo brzo zaboravio na podmuklost i veštinu ljudi iz prašume.

206 „‘Tražim zadatak najteži od svih’ – rekli ste to jednom.“ Zar ne postoje granice saznanja ovog čoveka? „Imam takav zadatak za vas. Nadao sam se da biste ga mogli prigrliti svojevoljno, rado čak; odustati. Sad se čini da vas moram na to naterati.“ „Ne plašim se mučeništva u vašim rukama“, reče Luis Kvin. „Naravno da ne, baš kao što ne verujem da bih mogao da vas navedem na to zapretivši da ću vam oduzeti život. Samo pomislite na to da su na svaki luk uperen u vas još tri uperena u doktora Robera Falkona dok spava u svojoj mreži na ušću Bele i Crne reke.“ Dva muškarca su klečala bez reči. Šuma je pred počinak govorila oko njih: insekti, žabe, kreštave noćne ptice. Luis Kvin jedva primetno klimnu glavom. Prst oca Dijega samo se načas trznu, ali strelci nestaše poput misli. „Vaš zadatak najteži od svih.“ „Postoji jedno pleme iza reke Iguapara, nomadski narod Iguape, isteran iz svojih tradicionalnih oblasti pred drugim narodima koji beže od bandeirantesa i nižih redova. Biće vam zanimljiva napomena da njihov jezik nije niti izveden iz jezika Tupija, niti pripada nekoj aruačko-karipskoj varijanti. Među svim narodima Rio Karimanija i Rio Branka oni su poznati kao rasa proroka. Izgleda da oni veruju u nekakav oblik snenog vremena, nalik na stvarno vreme, samo naopako. Sva plemena i narodi pitaju ih za mišljenje, i oni su uvek u pravu. Zahvaljujući svojoj legendi stekli su imunitet: Iguape nikada nisu učestvovale u endemskim ratovima kojima se ovi ljudi toliko raduju. Moje je breme da Iguape privolim ljubavi Hristovoj i njegovom Spasenju, ali oni su narod neuhvatljivih begunaca. Plemena ih štite, čak i ona asimilovana u mom Božjem gradu, i moji misionari su sve do sada bili bezuspešni.“ „Moji prethodnici“, reče Luis Kvin. „Oni za koje ste rekli da su vas ostavili čili, zdravi i čitavi. Poslali ste ih u mučeništvo.“ Gonsalves zamišljeno napući usne. „Nisam o tome tako razmišljao, ali u pravu ste, da, da, mučeništvo, izgleda da jeste tako. Svakako, nijedan nije preživeo.“ „Vratili su vam se?“ „Goreli su od vizija i bulažnjenja, bezumlja i nemogućeg. Um im je bio potpuno razoren; neki su nesuvislo blebetali; malobrojni su čak izgubili moć govora ili postali potpuno neosetljivi.“ Gonsalves sklopi ruke u nesvesnoj molitvi,

207 dotaknu ih usnama u čuđenju i molitvi. „Većina je umrla posle nekoliko dana. Jedan, stamen Nemac, izdržao je dve nedelje. Otac Kaltenbaher me je naveo na pomisao da bi pojedinac sa još razvijenijim mentalnim svojstvima mogao preživeti, uma netaknutog toliko da prenese ono što je video među Iguapama.“ „Vas umišljenost i ponos navodi na ludilo ako pomišljate da je moj dolazak išta više od pukog naređenja provinsijala-generala De Magaljaesa.“ „Zar u to verujete?“ upita Gonsalves. „Zaista?“ On ponovo dotaknu usne rukama u molitvi. „Sutra ćete poći sa svojim domorocem-robom i posadom mojih Guabirua i otputovati uz Katrimani i Iguaparu. Narodi koji koriste talente Iguapa znaju kako da ih pronađu kada im zatrebaju. Razumećete zbog čega ne mogu da vas pustim na časnu reč da putujete bez pratnje.“ „Manoel nije moj rob. Baš kao ni Zemba; on ima papire o oslobođenju, slobodan je čovek.“ „Više nije; on će postati član moje lične svite. Sada vam želim laku noć, oče; sutra je pred vama dugo i naporno putovanje i dobro bi bilo da se osvežite. Obedujte, počinite i posvetite se molitvi i razmišljanju. Radujte se, oče, videćete veličanstvene stvari koje još niko nije video i to preživeo.“ Ponovo, jedva primetan trzaj prsta i samostreli se nemo pojaviše iz mraka. Luis Kvin, džin među svojim obojenim stražarima, stade da se osvrne. Gonsalves je klečao za svojim stolom i pero se ponovo neprekidno pomeralo po hartiji. Svestan Kvinovog pogleda, on pogleda i osmehnu se s čistim, dubokim zadovoljstvom. „Zavidim vam, oče. Uistinu, zavidim vam.“

208 NAŠA GOSPA OD TELENOVELA 9-10. JUN 2006. O Dija je to imala na naslovnoj strani. U Žornal do Brazil bilo je proterano na drugu stranu, izgurano s naslovnice fotografijom žene šefa Brazilske fudbalske konfederacije samo u štucnanma i sa strateški postavljenom loptom u rukama. O Korezio Brazilense je takođe smestio članak na drugu stranu, s rekapitulacijom na stranama posvećenim zabavi i analizom na tri strane u sportskom odeljku, sa zaključkom da je možda došlo vreme da se Marakanaso sagleda objektivno te da je on uništio razmetljivo samozadovoljstvo i doveo do moćnih Selesaosa iz 1958. i 1958. uz napomenu da bi Karlos Alberto Pareira mogao nešto i da nauči iz lekcije pružene 1950. Čak je i Folja de Sao Paulo, kojoj je bilo ispod časti da se bavi bilo čime vezanim za karioke, prenela vest u dnu prve strane: REALITI EMISIJA IZ RIJA SPREMA JAVNO MUČENJE ZA ŽRTVU MARAKANASA. Specijalno nedeljno izdanje Žornala Kopakabana donelo je na celoj prvoj strani sliku „Profesionalnog Karioke“ Raimunda Soaresa, prekrštenih ruku, sa izrazom pravedničkog gađenja na licu i Glavom šećera u pozadini, uz naslov: NATERALA ME JE DA IZDAM PRIJATELJA. O Globo se odlučio za puni nuklearni udar. Njegova medijska mreža bila je deset puta veća od Kanala Kvatro, ali opet je on u drskom, adolescentnom nezavisnom kanalu video smrtnu pretnju po svoju glavnu

209 ciljnu grupu i nije propustio niti jednu priliku da se po tome posere. Vrišteći baner-naslov u šezdesetici objavio je DOBRO DOŠAO NATRAG U PAKAO. Ispod toga je bila velika slika Barboze kojikleči kao da se moli na otvoru brazilskog gola, s loptom slatko ušuškanom iza njega u mreži. U donjem levom stupcu bila je slika Adrijana u surferskom šortsu snimljena na Intersul televizijskoj konferenciji u Florijanopolisu. Adrijano Roso, odgovoran za neukusne serijale namenjene omladini poput Gej džungle, Zatvorske superzvezde i Prljavih svinja, rekao je da je ova emisija još u ranim fazama razvoja zajedno sa ostalim programima o Svetskom prvenstvu i da još nije dobila zeleno svetlo. Kada smo ga pitali da li je trebalo da se u emisiji osamdesetpetogodišnji osramoćeni bivši golman izvuče iz penzije i podvrgne „televizijskom suđenju“ i javnom ponižavanju, programski direktor Kanala Kvatro rekao je da će kanal održati svoju poziciju vodećeg proizvođača oštre, bučne i kontroverzne popularne televizije ali da njegova politika nije, niti je ikada bila, da starije i slabije članove društva izvrgava sramoti. Pozvali su Adrijana dok je bio na večeri sa ženom i gostima u Satirikonu i naterali ga da govori pred svim gostima i poslugom. Na drugoj strani bila je slika sedišta kanala u Rua Munjiz Bareto ispod naslova PRESTO LAŽI. Ispod toga, SPISAK SRAMA navodio je nazive najgnusnijih serijala Kanala Kvatro, od Golog velikog brata do Kraljice na jedan dan: Priznajem da sam homić! A ona je bila na trećoj strani, na zrnastom snimku načinjenom mobilnim, za vreme njene proslave odobrenja emisije u kafeu Barboza (znamenje, bilo je to znamenje, ali suprotno svemu što je ona pretpostavljala), na stolu gde se čepila držeći u ruci litar skola u plastičnom omotu za hlađenje dok je Selso kolutao očima i tobože joj lizao dupe. Kraljica gadosti Ovo je producentkinja Kanala Kvatro odgovorna za skandal s Barbozom, snimljena za vreme medijske žurke pune pića, droge i seksa. Marselina Hofman je jedna od najkontroverznijih tvoraca programa Kanala Kvatro: njena Zatvorska superzvezda, šou za talente namenjen pitomicama ženskog zatvora, izazavao je rekordan broj prigovora kada je bilo otkriveno da će pobednica biti puštena, bez obzira na zločin koji je počinila. Ironija je u tome što je upravo senjora Hofman

210 odala čitavu igru tako što je poslala imejl sa otkrićem stvarne svrhe programa novinaru-krstašu Raimundu Soaresu, pošto je slagala Kralja Karioka ne bi li joj on pomogao da pronađe Barbozu. Senjora Hofman je poznata devojka sa žurki u Zoni Sul, zloglasna po piću i konzumaciji kokaina, a kolege sa posla je opisuju kao „osobu na rubu zavisnosti od plastične hirurgije“. Njeno ime se odnedavno povezuje s Heitorom Sera, uglednim spikerom Kanala Kvatro... Novine ispadoše Marselini iz prstiju. Sa oštrim, životinjskim jaukom ona se prući natrag među tabloide i novine velikog formata raštrkane po Heitorovom podu, uokvirena drečavim naslovima. POMOZ1TE DA MI PRVI PRONAĐEMO BARBOZU! 50.000 REISA NAGRADE! SPASITE BARBOZU. PEDESET GODINA JE DOVOLJNO. Koraci. Marselina otvori oči. Heitor je stajao iznad nje kao Kolos, kao nagoveštaj seksa za vreme sportova na vodi, bizarno skraćen perspektivom. „Mrtva sam.“ Heitor šutnu novine na drugu stranu sobe. „Koliko si već dugo ovde?“ „Čitavu večnost. Nisam mogla da spavam, a kad sam zaspala, sanjala sam da sam budna. Zar baš moraju sve novine da ti donose?“ „To mi je posao.“ Heitor je svratio iz studija posle vesti u pola dvanaest očekujući da je Furasao Marselina produvao kroz njegov stan, razbacujući knjige, preturajući stolove, lomeći čaše i fini porcelan, cepajući odela kasapeći slike razbijajući verske kipove i ikone koje je on sa toliko ljubavi sakupljao tokom dve decenije duhovnog traganja. Zatekao je nešto daleko strašnije: Marselina je sedela nasred poda, samo s tangom na sebi, jednog kolena privučenog uz grudi, drugog savijenog oko tog gležnja. Obema rukama se držala za cevanicu. Televizor je bio jedini izvor svetlosti. Kada je podigla pogled, Heitorje ugledao lice koje su duhovi toliko izjeli, lice toliko strano da umalo nije uzviknuo zbog neovlašćenog upada u njegov dom. „Gledaj.“ Marselina je otvorila šaku s daljincem za DVD, pritisnula dugme uperivši ga u ekran. „Šta je to?“

211 „Zar ne vidiš?“ Marselina je zaurlala i u njenom glasu prolomio se uragan. „To sam ja.“ Heitor joj na silu uze daljinski iz prstiju i poništi prikazu koja je bila zaustavljena u trenutku kada je pogledala u kameru. „Ujutro.“ „Ne, ne ujutro.“ „Popij to.“ Napunio je čašu iz frižidera. „Šta je to?“ „Obična voda.“ S kapsulom iz njegove kuhinjske apoteke. „Dehidrirala si.“ „Ona hoće da me se ratosilja“, rekla je Marselina dok je pijuckala vodu. „Ko.“ „Ta ja.“ Pilula je počela da dejstvuje pre nego što je ona dovršila čašu. Heitor je podiže na svoj krevet. Bila je mala i laka kao ulični pas. Heitor oseti stid zbog svih onih trenutaka kada ju je pritiskao svojim širokim telom; kada su se njene tanke, uglaste kosti savijale, kada su mu njene žilave butine bile stegnute oko širokih dlakavih leđa. Za devedeset procenata sadržine Heitorovog ormarića s lekovima istekao je rok. Marselina se povratila od pilule za spavanje kao projektil lansiran sa mora. On je hrkao; ona je otapkala bosa u dnevnu sobu da ponovo odgleda ono što nije mogla da pojmi. Iznova i iznova, posmatrala je priliku u zgodnom crnom kostimu kako ulazi kroz obrtna vrata, prilazi Lampijau i konačno se okreće da podigne pogled u kameru tražeći nekakav trag, nekakvu istinu. Usporila je DVD tako da je škljocala od kadra do kadra. Tako je pronašla majušnu naznaku osmeha na svom licu, kao da je ona – ona sama – smerala da Marselina primeti njenu veliku obmanu. Iznova i iznova, sve do zujanja motora i škripe kočnica kurirovog lajtejsa, zvuka koraka na stepenicama i trupkanja svežnjeva novina na zadnjim vratima. S druge strane sobe, Marselinin mobilni zapeva „Zar ne bi volô da ti je roba zgodna kao ja“, remiks Brazileiro.

212 „Zar nećeš da se javiš?“ Medijski čovek do srži, Heitor je mogao da izludi zbog telefona na koji se niko ne javlja. „Biće da je to Ptica Crnoperka.“ „Javiću se ja umesto tebe.“ „Ne!“ Onda, blago: „Neću da zna da si tu. Novine...“ „Vidim ja novine. Moraš jednom da razgovaraš s njom.“ Zabrblja signal da je primljen SMS, snimak jednog veoma visokog travestita koji je mahnitao na karnevalskoj žurci na Kopi o svojoj predstojećoj operaciji. „Daj mi onda duks ili tako nešto.“ Marselina je na balkonu išla tamo-amo u gaćicama i rupičastoj staroj jakni s kapuljačom. S druge strane lagune, stambene zgrade bile su sveti grad od srebra i zlata; poslednje krpe rane sumaglice izgarale su na zelenim bregovima i devojke u formi trčale su po jezerskoj petlji. Heitor pokuša da pročita šta piše u Marselininim rukama. „Dakle?“ Marselina se sruči na kožnu sofu. „Vrlo gadno. Rekla mi je da uzmem nezvanično odsustvo; u suštini, suspendovana sam, uz punu platu.“ „Mogli su da te otpuste istog časa.“ „Odgovorila je Adrijana od toga. Veruje mi da nisam ja poslala imejl i da je posredi nekakva industrijska špijunaža ili neko ko mi je hakovao računar. Izgleda da sam se ogrešila o Pticu Crnoperku.“ „A emisija?“ „Adrijano smatra da nam je možda i koristio. SRJDR.“ „Mi u Vestima i Tekućim događajima ne razumemo te njegove skraćenice.“ „Svaka reklama je dobra reklama. Sačekaće da vidi hoće li biti posledica po rejting u Rede Globu. Možda ću još i da dobijem seriju.“ „Treba još nekoga da zoveš.“ Heitorova mašina za espreso ispuni kuhinjsku zonu kricima i urlicima. „Znam. O, znam.“ Majka joj je sigurno pijana, pila je sporo, neprekidno cele noći, jednu po jednu laganu votku, i gledala mrežu farova duž kišnih avenija

213 Leblona. Frenk Sinatra joj je okrenuo leđa. To nikada nije bilo ništa više od odraza sa disko-kugle. Bila je razorena u hiljadu zvezdica koje je mogla da vidi kao u ogledalu. „I zvaću. Ali ne smem ostati ovde, Heitore.“ „Osvaldo je natuknuo kako to ne bi bilo baš najbolje za moju profesionalnu objektivnost. Ostani koliko god treba. Nisam ja Isus.“ „Nije reč o tebi. Možeš li to da razumeš? Nije reč o tebi. Stvar je prosto u tome da mi je, sve dok je ona tamo napolju, potrebno da možeš da mi veruješ, a to se može desiti samo ako znaš da ukoliko te pozovem, pošaljem ti imejl ili navratim, to neću biti ja. Biće to ona i sve što ti bude rekla biće laž.“ „Prepoznao bih je. Jednom sam intervjuisao policajku koja je radila s falsifikovanim novčanicama. Pitao sam je kako prepoznaje lažnjake, a ona je rekla – tako što gleda originale. Prepoznao bih te bilo gde.“ „Je li Raimundo Soares to znao? Jesu li to znali svi oni ljudi sa Kanala Kvatro kraj kojih je protancala sambu? Jesu li znale moje sestra i moja rođena majka? Ne, ovako je sigurnije.“ „A kako ću znati da je gotovo?“ „To još nisam smislila!“ odbrusi Marselina. „Zbog čega mi ovo još više otežavaš? Ne znam kako će bilo šta od svega ovoga da funkcioniše, ali znam da sam veoma, veoma dobra u istraživanju i sada je došlo vreme da prestanem da budem lovina i okrenem se, postanem lovac. A šta to lovim? Samu sebe. Ništa drugo ne umem da kažem o tome. Nešto što liči na mene, zvuči kao ja, razmišlja kao ja, zna šta ću uraditi pre nego što to uradim, i apsolutno je rešeno da me uništi. Zašto, ne znam. Ustanoviću i to. Ali znam da ukoliko izgleda kao ja, misli kao ja i govori kao ja, onda ona i jeste – ja. Kako, ni to ne znam. Ti mi kaži – imaš policu punu knjiga o svemu što postoji. Ti imaš teoriju o svemu: daj mi jednu, neku koja ima smisla.“ „Ništa nema nikakvog smisla.“ Heitorse sruči naspram nje na škripavu kožnu minimalističku kockastu sofu iza staklenog stočića za kafu. „To nije važno. Želiš li ponovo da pogledaš DVD i da mi kažeš kako to nije stvarno?“ „Neka greška u vremenu snimanja?“ „Pitaj moju ekipu za razvoj programa. Duvali su u to vreme moju gudru.“

214 „Pa, ako je tvoja zla bliznakinja dovoljno drska da bude namerno snimljena na kameri Kanala Kvatro, zbog čega se prerušila u tereira?“ „Ne znam. Možda to nije bila ona. Možda je u igri još neko. Saznaću.“ Marselina se poigravala svojom šoljicom za kafu. „Zar misliš da imam zlu bliznakinju? Zar misliš da je moja majka...? Ona je imala blistavu karijeru – bila je Kraljica Beiža-Flora – a ja sam uvek imala osećaj da joj smetam. Zar je ona mogla da... ne. Čak ni u njenom najsjebanijem...“ Ali bio je zavodljiv taj veliki arhetip: bliznakinje razdvojene na rođenju, jedna uzgajana pod neonom i šljokicama Kopakabane; druga u tami i gladi, da se sada vrati i zatraži ono što joj po pravu rođenja pripada. Zar nije to jednom videla u nekoj telenoveli? „Pitaj je“, reče Heitor. Možda je to zbog kafe, možda zbog psihoterapeutskog rasporeda sofa, možda samo zbog kristalne jasnoće situacije u kojoj je prijatelj sluša i postavlja ono jedno pitanje od kog se sve raspadne u briljantne krhotine. Najednom su lice u zamrznutom kadru, novine razbacane po podu, sasvim jasni i jednostavni. Naravno da ne postoji nikakva Marselina-duh satkana od ulica i dašaka aše koje vetar nosi između moroa. Nije bilo nikakve magije, ni u brdima ni u gradu: Heitorova sumorna filozofija nije dopuštala postojanje nikakve magije u svetu. Nije bilo ni duhova ni Sasi Pererea35 ni dvojnika ni paralelnih univerzuma. Samo stara porodična tajna koja je došla po svoje. Ali ne znaš ti Marselinu Hofman. Ona je kapuerista, ona obara mlade pametnjakoviće žeitom i malisijom: ona je malandra. Osušila je u ponoć odeću u Heitorovoj mašini za sušenje veša – njegova čistačica je bila pobornik pranja veša ponedeljkom i Heitora nije vredelo pitati; 35 Sasi je sigurno najpopularniji lik u brazilskom folkloru. To je jednonogi crnac ili mulat, mladić sa rupama na dlanovima, koji puši lulu i nosi čarobnu crvenu kapu koja mu omogućuje da se pojavljuje i nestaje kad god poželi (obično usred kovitlaca prašine). U najvećem delu Brazila smatraju ga nesnosnim šaljivdžijom, dok je u drugim krajevima opasno i zloćudno stvorenje; svejedno, onima koji uspeju da ga uhvate ili mu ukradu čarobnu kapu, spreman je da ispunjava želje. Nekoliko varijanata ovog mita jesu: Saci Pererê, crn kao ugalj; Saci Trique, dobrodušniji mulat; Saci Saçurá, crvenooki i Saci Bengala, mulat obdaren velikim genitalijama. Saci Pererê je takođe i naziv brazilskog koktela koji se sastoji od 1/4 čaše kašase i 3 kašike meda, i koji navodno dobro leči prehladu; prim. prev.

215 bela tehnika ga je mrzela. Nije umeo valjano da rukuje ni mikrotalasnom, a rernu u šporetu svakako nije niti jednom upotrebio. Farmerke su joj bile krute i tesne dok se na silu uvlačila u njih, top joj se skupio toliko da ju je stezao, a cipele su joj i dalje bile mokre, ulošci uflekani. Prebacila je tašnu preko ramena. „Kuda ćeš?“ „Naći ću neko mesto. Kući neću.“ „Kako ćeš mi staviti do znanja da si obavila ono što treba da obaviš, šta god to bilo?“ „Znaćeš ti to već, spikerčiću.“ Propela se na vrhove prstiju da poljubi Heitora, starog i krupnog medu od muškarca. Bilo je tako lako ostati među knjigama i minimalističkim kožnim nameštajem, panoramskim prozorima i zgodnim malim kostimima za igru, tako lako sve sručiti njemu u krilo i ukopati se u njegovu masu i dubinu. Tako opasno. Niko neće bio bezbedan sve dok ona misteriju ne baci sebi pod noge u rodi. „Kako da odeš majci i upitaš je: ‘Mama, imam li ja tajnu sestru bliznakinju koju si dala nekome posle porođaja?’“ Zacvrkuta Heitorov blekberi. Nije bilo prvi put da je njihov seks prekinuo njegov RSS kanal za nove naslove. Osetila je kako se ukrutio uz nju, kako mu se mišići pretvaraju u oklop. „Šta je bilo, medonjo?“ „Onaj tip koga si posetila u tereiru.“ „Bensa Bento?“ „Pronašli su ga mrtvog. Ubijen je. Isečen na komade tokom noći.“ Heitor je prigrli uz sebe, sa tom snažnonežnom obazrivošću krupnih muškaraca, iz straha da je ne smrvi. „Budi obazriva, o krajnje obazriva.“ Šešir je imao oblik ogromne prevrnute cipele, tako da se đon spuštao nisko preko uvojka prilepljenog uz obraz, dok je potpetica – čvrsta, zdepasta, kubanska čak – bila gorda ćuba. Marselina ga podiže sa strahopoštovanjem kao pred pričest. „Hajde, probaj ga“, navaljivao je Vitor, lica blistavog od šminke.

216 Marselina se umalo nije nasmejala sopstvenom odrazu u visokom ogledalu, podbočila se i počela da zauzima vamp-poze poput Karmen Mirande, puć puć. Cmok. Onda se svetlo pomeri, dramatično kao i uvek u ovom starom teatru snova i u iznenadnom kjaroskuru ona ugleda Marselinu Hofman o kojoj je sanjala njena mati: srebrnastu, moćnu noćnu leptiricu, miljenicu Kopakabane, kako izlazi iz dubokog mraka ogledala. Marselina zadrhta i strgnu šešir s glave, ali sunce je ponovo sinulo jače kroz stakleni krov i ona u ljuspavom reflektivnom sloju na površini stakla spazi par srebrnih krila i srebrni oklop – izvajan tako da pokazuje trbušne mišiće i poliran – a kraj njega otečenu, kinesku masku horor-bebe. „To je...“ reče ona začuđeno. „Pogrešan Brazil“, reče Vitor. „Rasturili su set posle snimanja, sve je bilo u strašnom neredu i neko je mislio da je to odredišna adresa.“ Vitor je pripadao generaciji čije su obaveze i dužnosti prevazilazile obaveze onih iz alternativnih porodica, i još je poštovao tradiciju karioka da obezbedi postelju i pivo jednu noć godišnje i da ne postavlja nikakva pitanja. Otvorio je širom svoju malu prodavnicu kičeraja pred Marselinom, naduvao joj dušek u skladišnoj prostoriji punoj kutija, starih filmskih časopisa i fudbalskih programa, a kada ga je upitala postoji li neko mesto odakle bi mogla da nadzire svoj stan a da je niko drugi ne vidi, bez reči je otključao vrata na kraju kuhinje i uveo je u jedinu stvarnu magiju koja je u Riju još postojala. Marselina se oduvek pitala gde to Vitor pronalazi art deko blaga koja su tako savršeno punila enterijer Kiča i kučke. Njegov stan, s čudnim proporcijama, nepraktičnim sobama, neobičnim stepeništima i unutrašnjim balkonima bio je preuređeno predvorje izgubljenog bioskopa, kutija za nakit iz četrdesetih godina dvadesetog veka krcata jeftinim, naguranim slagalicama kao šumsko stablo obavijeno parazitskom puzavicom. Pod zasvođenu tavanicu svi stari filmovi dolazili su da umru. Rekviziti, scenografija, kulise, rasveta i kostimi, ceo lovački avion iz Drugog svetskog rata, delovi prekookeanskog broda, kafića i kuća bili su zajedno zgomilani i nabacani. „Ovde su sve odlagali, za svaki slučaj, ako im ikada ponovo zatreba“, rekao je Vitor dok je vodio Marselinu na najvišu galeriju. „A onda je neko zaključao vrata i otišao, a svi su na ovo zaboravili sve dok ja nisam malo prekopao arhivu Žornala. Pazi gde staješ, uvukla se vlaga.“

217 Ovde se krije nekakva ideja za program, pomislila je Marselina; i bilo je to njeno uzemljenje, zdrav razum, neizbežna istina trivijalnog. Sunce je još bilo na nebu, a Isus na gori. Sada, dok je on spuštao nadrealnu šešir-cipelu, ona je uskliknula: na glavi od polistirena, sav od voštanih ananasa i banana zrelih za brisanje od prašine, bio je originalni tuti-fruti šešir. „Ovo je dobro mesto.“ Vitor otvori vrata pred zaslepljujućim svetlom, od kojeg je zatreptala; bila je to sobica čiji je jedan zid u sebi imao veliki kružni prozor, obojen kao da je prekriven lijanama. On potapša stolicu od pruća. „Odavde sve možeš videti, a tebe ne može videti niko, zato što niko nikada ne diže pogled. Donosiću ti čaj s vremena na vreme.“ Dobra je to osmatračnica, deo nekadašnjeg bara, teoretisala je Marselina, s pogledom na zamašni deo uličnog života: na radnju s mešovitom robom, dve kafane, kilometre restorana i radnji za hemijsko čišćenje, video-klub i kineski restoran, te predvorja trideset stambenih zgrada, među kojima je bila i njena. Tako blizu, a tako tajno. Koliko ju je puta, upitala se, Vitor možda posmatrao kako dolazi i odlazi? Načas ukočena od straha: zar je njena suparnica nije mogla posmatrati upravo s ove stolice i beležiti njeno svakodnevno ponašanje? Vitor pojma o tome ne bi imao; Vitorju je već sreo, kada ga je iskulirala na ulici, i nije primetio nikakvu razliku. Paranoja. Paranoja je bila razumljiva. Jednom, dvaput, triput se Marselina trgla i probudila, pošto joj je glava pala u dremežu u udobnoj, prašnjavoj toploti kupole. Detektivski posao, nadzor, nikada nije bio njena jača strana. Jurnjava unaokolo s kamerama i pecaljkama, džepnim računarima i formularima; to je bila prava stvar. Vitor joj je doneo čaj, dvaput. Nije je nijednom upitao šta radi tu, dok posmatra srebrna vrata svog stana, niti jednom nije pomenuo njenu kratkotrajnu ozloglašenost u nedeljnim novinama – pravi skandal za Svetsko prvenstvo smestio ju je na središnje strane svih osim Globovih izdanja. Starci i starice vraćali su se sa plaže. Ulični prodavci radili su na raskrsnici. Ljudi iz kafana iznosili su stolove i palili televizore, neprekidna reka radnika koji su se vraćali kući ulazila je u minimarket i izlazila s flaširanom vodom, pivom i pasuljem. Naučila je napamet vozni red metroa i vozova koji su pristizali na stanicu Kopakabana na osnovu pulseva pešaka koji su se izlivali na ulice. Videla je kako Vitor zauzima svoje uobičajeno mesto kraj ulice, naručuje čaj, otvara novine. Prijatelji i poznanici zastajali su da proćaskaju na tren, minut, sat. To izgleda kao dobar život, pomislila je Marselina. Nekomplikovan, sa ulaganjem u međuljudske

218 odnose, humane i civilizovane. Tada pomisli: Bilo bi ti dosadno dosadno dosadno posle pola sata. Daj ti meni Seksualne tajne supermanekenki i Kako voditi ljubav kao porno zvezda. Više nije mogla da odugovlači. Marselina pozva majku. „Ćao. Ja sam. Ne prekidaj vezu. Jesi li dobro? Jesi li okej? Jesi li bila, znaš? Ne prekidaj.“ „Irasema je veoma povređena. Ne umem ni da ti kažem koliko je povređena; Glorija takođe, a ja, pa, ja sam više razočarana nego bilo šta drugo. Razočarana i iznenađena; to ne liči na tebe, zašto si tako nešto uradila?“ Prizvuk struganja u glasu, završne faze mamurluka posle tri dana votke. Pitaj je, smesta je pitaj; dala ti je šlagvort. Čitavog popodneva dok su se senke sve više izduživale, ona se poigravala taktikama, uvodima i potezima, fintama i ustupcima, oštrim alatkama iz njene kutije profesionalnih instrumenata, ali sve se to na kraju vrtelo oko jednog jedinog strateškog problema: izviniti se i pozvati kasnije s Teškim pitanjem, ili reći sve jednom i zasvagda. Marselina odluči. „Znam da mi nećeš poverovati ako ti kažem kako to nisam ja uradila – i znam da je trebalo da se izvinim na licu mesta. Ne znam zbog čega sam otpočela tu raspravu, ali jesam i žao mi je.“ Toliko je istina. Priznati krivicu za manje važnu optužbu. Još jedna oštra mala alatka za posao s informacijama. „Dosad si verovatno videla sve ono u novinama.“ „Jesi li dobro? Da li je sve u redu?“ Jesi li ti lažov i licemer? upita Marselina samu sebe. Je li to već toliko dugotrajno, toliko staro i umorno da se pretvorilo u istinu? „Mama, ovo će ti se učiniti čudno – možda čak i najčudnije od svega što sam ikad rekla – ali, jesam li ja jedina?“ Mrtva tišina. „Šta, ljubavi? Ne razumem. O čemu to govoriš?“ „Hoću reći, ima li...“ Rečenica ostade da visi nedovršena. Marselina začu kreštavi majčin glas, „Šta šta šta?“ Stajala je na otvorenom ulazu u stambenu zgradu i nanosila karmin na usta, zatvarala malu Koko tašnu, dok su se vrata blago

219 i teško zatvarala za njom. Ona. Ta. Zla bliznakinja. „Moram da idem mama ćao volim te.“ Marselina jurnu kroz mračni razboj galerije preturivši lutke, zaljuljavši kostime na vešalicama. Preskoči trulu drvenariju, sjuri se niz stepenice preskačući po dve odjednom. Ljubičasto veče se prosulo po ulici; svetla su gorela; ljudi su zurili za njom dok je trkom prolazila kraj njih. Gde gde gde? Tamo. Marselina pretrča preko raskrsnice; kola naglo zaustavljena, agresivne, gromoglasne sirene. „Draga...“ doviknu Vitor za njom. Dobar kostim. Dobre cipele, odišu samopouzdanjem – vidi ih kako štekću po pločniku dvadesetoro, devetnaestero, osamnaestoro ispred nje. Hoda kao ja. Ona jeste ja. Skretanje ulevo. Kuda ćeš? Zar stanuješ na pljuvomet od mog doma: zar si stanovala ovde godinama a da ja to nisam ni znala, zar su nam putevi i život uvek bili nesinhronizovani, nama dvema Marselinama? Petnaestoro, četrnaestom Marselina se ramenom probijala između večernjih šetača, ljudi sa psima, brzih hodača. Desetoro, devetoro, osmoro. Sad sam iza tebe, tik iza tebe, kad bi se osvrnula, ugledala bi mene. Mene. I Marselina shvati da se ne plaši. Da u njoj nema ni trunke straha. Bila je to igra, izgaranje, kola ukradena u Rua Sakopa, slike koje se spajaju u montaži, ideja koja upali, koju vide, kad se sve otvori ispred njih; trenutak kada se zamisao ovaploti kao program. Sad sam iza tebe. Marselina pruži ruku i dotaknu rame svoje bliznakinje. „Izvinite.“ Žena se okrenu. Marselina se povede unazad. To nije bila bliznakinja. Bliznakinju bi prepoznala po razlikama, nesavršenostima, suptilnim varijacijama istkanim iz DNK. Ovo je bila ona sama, sve do poslednjeg mladeža, do kose, do malog ožiljka na gornjoj usni, do borića oko očiju. „Ah“, reče Marselina. „O.“ Začu oštricu pre nego što je ugleda, vrisak energije, plavi luk. I proradi joj malisija: pre razuma, mnogo pre svesne misli, Marselina se baci na tle u stav negativne angole. Sečivo zviznu iznad njenog lica. Krici, povici. Ljudi se razbežaše. Kola se zaustaviše, sirene zatreštate. Marselina se iskotrlja iz defanzivnog stava zamahnuvši nogom. Sečivo se ponovo obruši prema njoj. Marselina se premetnu u dobrado, a onda se obrnu za šut koji obogaljuje. Dve šake je dograbiše za

220 pantalone i gležnjeve i odvukoše je u stranu. Nož ponovo zaseče, kao da proseca sam vazduh; znak restorana Terezina u A-ramu, s plaćanjem po težini, pade zvonko, presečen na dva dela. Žena se okrenu i potrča. Marselina stade da se otima, ali ruke je zadržaše. „Mani se“, naredi joj muški glas. „Nisi dorasla ovome. Mani se.“ Sada je bila potpuno luda, jer taj glas, te šake, to lice pripadali su meštru Žingi. 2-10. FEBRUAR 2033. Gospodin Breskvica je obožava. „Moj prvi iole stimulativan razgovor posle više meseci“, kaže on Edsonu u trenucima kada doručkuju nasamo, dok se Fija tušira. Ona je devojka koja voli kupatilo; zvuk njenog zadovoljnog pljuskanja odjekuje uzduž i popreko svežim, popločanim hodnicima fazende. „Pusti sad to“, kaže Edson. „Je li oprema spakovana?“ Gospodin Breskvica podigne veliki stari gvozdeni ključ. Fija uđe tapkajući po krajevima kose peškirom. Ona Gospodina Breskvicu poznaje pod imenom Karlinjos; za nju je on nekakav stric u Edsonovoj brojnoj porodici, raštrkanoj kao zvezde povezane u sazvežđe. Ponovo će razgovarati o nauci. Edson ne podnosi kad to rade. Treska aluminijumskim posuđem po kuhinji dok se oni raspravljaju o kvantnoj informacionoj teoriji. Edson u najbolju ruku može da shvati sledeće: Fija je bila deo istraživačke ekipe i koristila je kvantni mejnfrejm računar na svom Univerzitetu Sao Paulo za istraživanje multiverznih privrednih modela, povezujući toliko mnogo kubita – koliko je Edson razumeo, to se tako kaže – širom toliko univerzuma da modeli sadrže isti broj delova kao i jedna prava privreda. A Gospodin Breskvica kaže: ako je model jednako složen kao i ono što predstavlja, postoji li između te dve stvari bilo kakva značajna razlika? U Fijinom Sao Paulu – u Fijinom svetu – Edsonu se

221 čini da je tehnologija negde zaokrenula krajem druge, početkom treće decenije. Dok je Edsonov svet probleme rešavao procesorima i štampanim kolima toliko malim da su kvantni efekti postajali ključni elementi, Fijin svet je naučio da koristi proteine i viruse kao procesore. Poluživi računari koje možeš da istetoviraš na dupetu naspram kul aj-naočara i potrebe da se izmišljaju sve složenije sigurnosne šifre kako bi se zadovoljio paranoičan, sveznajući grad. Ali Fijini su ubili svoj svet. Nisu mogli da se otmu zavisnosti od nafte i to im je spalilo šume, a nebo pretvorilo u vreli sivi svod lišen sunca. Opet su se bavili superpozicijama. To je ono kad se jedan atom nalazi istovremeno u dva kontradiktorna stanja. Ali fizički predmet ne može biti dve stvari odjednom. Ono što se meri jeste samo taj atom i njegov odgovarajući atom u drugom univerzumu. A najverovatniji način da oba budu u stanju superpozicije jeste da se nađu u kvantnim računarima u sopstvenim univerzumima. Tako u izvesnom smislu (tu je Edsona strašno zasvrbeo mozak, pozadi gde ne može da se počeše) nema baš mnogo mnogo kvantnih računara u milionima univerzuma. Postoji samo jedan, koji ih pokriva sve. To je dokazao Fijin privredni model; ono što nazivaju multiverznim kvantnim računarom. Onda je ona stvorila kvantni model same sebe i ustanovila da to nije tek puka tupava slika. Bila je to ona oluja Gospodina Breskvice koja je zaduvala između svetova. Bio je to prozor za sve te druge Fije Kišide s kojima je model bio povezan. Avetne Fije koje je Edson načas ugledao u radionici u Kuvarskim rešenjima za svaku priliku bile su parnjaci u drugim svetovima začarani tom vezom. Edson s treskom spusti šerpe i šolje. „Karlinjose, moram da pozajmim tvoj auto.“ Edson će u nabavku. Napolju na ulicama svog velikog prljavog grada, s rukama na volanu i jednim od mnogobrojnih rezervnih identiteta koje je štekovao širom severozapadne Sampe, dok mu aj-naočari prikazuju policijske mape, Edson oseća kako mu se vraća njegova lična magija. Pažljivo. Preterano samopouzdanje bilo bi previše lako i opasno. Za ovakvu operaciju, on bi inače odabrao alibi, ali posle onog jadnika Siće to više nije bezbedno. Možda su sesmarije izbačene iz igre, ali tu su ti drugi gadovi: Red, ko god oni bili; a onda i panduracija, uvek panduracija. Ne, jedan malandro mora biti krajnje oprezan. Vozi lokalnim putevima na kojima nema kamera i zabačenim uličicama prilazi tržnom centru. Blaženstvo je biti između polica i vešalica. Dobro je kupovati, ali on se ne usuđuje da koristi svoj platni račun. Ako

222 mu neka radnja ne da popust za gotovinu – a mnoge čak neće ni da prime novčanice – on pređe u sledeću. „Hej, kupio sam ti nešto u čemu ćeš izgledati manje nakazno.“ Po radosti s kojom se ona baci na jarke kese, Edson zaključi da pored fizike postoji još nešto što može da oduševi Fiju Kišidu. „Jesi li birao za mene ili za sebe?“ upita ona podigavši krpice od rastegljive šljokičaste tkanine. „Želiš li da izgledaš kao Paulistana?“ kaže Edson. „Ne želim da izgledam kao kurva“, kaže Fija, zakačivši palcem donji kraj šortsa koji joj prianja uz guzove. „Ali čizme su fenomenalne.“ Od lažnog su žakarea, elastične i s dobrim štiklama, i Edson zna da će ona gugutati i presti čim ih bude probala. Sečeni top otkriva sitne pojedinosti njene tetovaže-računara; pod slabim svetlom koje koso pada preko polja uljane repice, on gori kao zlato. Edson zamišlja kako se točkovi i spirale okreću, u pogonu za brojeve. „U mom kraju nepristojno je da zuriš u nekoga.“ „A u mom kraju, ljudi nemaju takve stvari istetovirane na sebi.“ „Da li se ti ikada zbog bilo čega izvinjavaš?“ „A zašto bih to radio? Dođi da jedeš. Karlinjos priprema svoju mokesu. Moraš više jesti.“ U svežini večeri, Edson zatekne Gospodina Breskvicu naslonjenog na ogradu svog balkona s velikim džointom u ruci. Predgrađa svetlucaju kao pesak ispod njega; zvezde ne mogu dostojno da im pariraju. Čak je i ples svetlosti Anđela Neprekidnog Nadzora, nalik na oslabljene biosvetleće amazonske insekte, gore na rubu svemira, prigušen i astrološki. Noćni vazduh donosi sa sobom mrmor vetrenjača za proizvodnju struje na starim plantažama kafe, zvuk koji je za Edsona oduvek bio prijatan i stimulativan. Beskrajna energija. „Hej, Sekstinjo.“ Gospodin Breskvica ponudi Edsonu veliki opojni džoint. „Rekao sam ti da me ne nazivaš tako“, kaže Edson, ali svejedno uzme dobru vutru i pusti je da mu se zavrti pod kupolom lobanje. Gospodin Breskvica se nagne

223 prema njemu. Uzme novi dim od Edsona, ugodno mu zavuče ruku iza leđa. Podigne džoint uvis, zagleda se u njega kao u svetu travku. „Jedino što me sprečava da odjurim kroz tu kapiju dole i ukrcam se na prvi avion za Majami“, kaže Gospodin Breskvica zagledan u izuvijani dim makonje. „Majami?“ „Svako od nas ima svoju jazbinu. Svoj Šangri-la. Kad je apstraktno, kad univerzuma ima više nego zvezda na nebu, više nego atoma u univerzumu, mogu to da podnesem. Brojevi, teorije; prijatne intelektualne igre. Poput aritmetike s beskrajnim: zastrašujući koncepti, ali krajnje apstraktni. Igre u glavi. Ona me nije poznala, Sekstinjo.“ Edson ostavi ime bez komentara. „Nije me prepoznala. Poznavala bi me, jednako kao... ona druga. Isuse i Marijo, kako samo zbog ovoga moramo da se igramo rečima. Kvantna teorija, kvantna kibernetika, kvanto-šmantno; na tom postdiplomskom nivou radiš unutar više disciplina. Ali ona me nije prepoznala. Nisam bio tamo. Možda sam umro, možda sam bio u zatvoru, možda nisam ni postao fizičar, možda nikada nije ni postojao tamo neki Karlinjos Fara Barozo de Alvaranga. Ali ja znam: u Majamiju sam. Mogao sam da odem tamo. Mogao sam da odem pre dvadeset godina. Dočekali bi me raširenih ruku. Lepi kubanski dečaci sa očima kao u srne i gadnim vezama u Mafiji. Ali tata bi onda morao u dom, a ja to nisam mogao da uradim. Da ga ostavim. Da ga ostavim s neznancima. Zato sam odbio ponudu i on je poživeo još tri godine, i mislim da je bio srećan sve do samog kraja. Tada sam ja već bio prestar, previše ukorenjen. Previše uplašen. Ali on je otišao. On živi onako kako sam ja mogao. Kako je trebalo da živim.“ Gospodin Breskvica brzo obriše suze pre nego što uzmu maha. Edson kaže blago: „Sećam se da si mi jednom pričao kako je sve fiksirano, od početka do kraja; kao da je univerzum jedna stvar sačinjena od prostora i vremena, a mi samo sanjamo o tome da nam je volja slobodna.“ „Nimalo me nisi utešio.“ „Samo pokušavam da kažem da nisi ništa mogao da uradiš.“ Džoint je sagoreo u gorki pikavac. Edson ga smrvi pod đonom svojih japanki.

224 „Sekstinjo... Edsone. Mislim da mi je stvarno potrebno da ovu noć provedem s tobom.“ „Mislio sam da smo se dogovorili.“ „Znam, ali, ovaj, kakve veze ima kad ovo nije ona?“ Edson voli matorog gada i mogao bi da mu izađe u susret, bez igara, bez čizama i kostima, bez maski i glume, mogao bi da se pravi da je neki opaki kubanski malandro, mogao bi da se pravi da je bilo šta potrebno da ga u mislima pošalje u Majami. Ali ipak, ima veze. A Gospodin Breskvica ume to da protumači po držanju Edsonovog tela i kaže: „Pa, izgleda da to nije suđeno ni u ovom univerzumu.“ U retro gaćicama s motivom Helou Kiti, Fija preplivava bazen leđnim stilom. Iz senke na verandi, Edson gleda suncem obasjane kapi vode na njenim ravnim dečačkim grudima. Proverava ima li u njemu buđenja, poriva, dizanja kurca. Ljubopitljivost, zagledanje, kao u svakog muškarca. Ništa više od toga. „Hej.“ Ona gaca kroz vodu, lica razlomljeno obasjanog iseckanim odrazima sunca. „Daj mi peškir.“ Fija se izvuče napolje, obavije peškir oko ležaljka za sunčanje od mahagonija, i sebe oko peškira. Bradavice i ružičasta mašnica na gaćicama. „Prvi put da se osećam čisto posle više nedelja“, objavi Fija. „On ti nije stric, je li tako? Pronašla sam tvoje stvari. Nisam mogla da zaspim pa sam malo njuškala. Ja radim to, njuškam. Našla sam kostime i koješta još uz njih. Vrlo su... glatki.“ „Rekao sam mu da se postara da to ostane zaključano.“ „Zašto? Ljudi, ako ste u šemi, meni to ne smeta. Ne moraš kriti stvari od mene. Zar si mislio da će mi to biti bez veze? Je li ona znala? U tome je stvar, zar ne? Ona nije znala.“ „Ti nisi ona, znam. Ali smeta li ti?“ „Meni? Ne. Možda. Ne znam. Smeta mi što joj nisi rekao.“ „Ali kazala si...“

225 „Znam, znam. Ne očekuj od mene da u ovome budem dosledna. Uostalom, šta ste to radili sa svom tom opremom?“ „Superherojski seks.“ Oči joj se na to otvore širom. „Kao, ono, Betmen i Robin se trte? Kul. Hoću reći, šta u stvari radite?“ „Šta te briga.“ „Ja sam ti jedna radoznala krava. Zbog toga sam se već uvalila u frku.“ „Oblačimo se. Igramo. Ponekad se pravimo da se borimo, znaš, kao, izvodimo bitke.“ Kada je to čuo naglas, kada je tajna provaljena, Edson se najednom žestoko zastidi. „Ali mnogo puta samo pričamo.“ „Pokušavam da zamislim Karlinjosa u jednom od tih kostima, od glave do pete...“ „Nemoj mu se smejati“, kaže Edson. „A ja ga nazivam Gospodin Breskvica. Kad smo se upoznali, dao mi je breskve zato što sam mu pripazio na kola, pošto nije imao sitniša. Gledao je kako ih jedem. Sok mi je tekao niz bradu. Bilo mi je trinaest godina. Verovatno misliš da je to nešto grozno; verovatno imaš neki pametan i inteligentan sud srednje klase o tome. Pa, bio je veoma stidljiv i izuzetno dobar prema meni. Naziva me Sekstinjo.“ U njegovom glasu je oštar prizvuk koji nagoni Fiju da se oseća neprijatno, ogoljenih sisa u stranom univerzumu. To je njihova prva prepirka. Neki motocikl prođe kraj kapije. Edson ga primeti i s nežnošću se priseti svog ubijenog jamaha terenca. Nekoliko sekundi kasnije, on prođe kraj kapije ponovo, u suprotnom smeru. Sporo, veoma sporo. Edson oseti kako mu se oči šire. Podigne pogled. Sonda za nadzor završava sa svojim zujanjem preko imanja sa sjajnom novom kapijom, ali zadržava li se to na tren predugo dok skreće napolje? Bio je veoma oprezan u kolima Gospodina Breskvice, ali uvek postoje kamere koje su mogle da mu promaknu, neka nova postavljena, oko u kamionu, autobusi, majici ili čak u paru aj-naočara u prolazu koje su se zatim dale u pljačku ili aj-prepad ili nešto zbog čega bi policija proverila njihovu memoriju. Paranoja unutar paranoje. Ali svi su paranoični u velikom Sao Paulu. On kaže: „Koliko si već dugo ovde?“ „Tri dana“, kaže Fija. „Zašto pitaš?“ „Pričala si o svoj toj fizici...“

226 „O informacionoj teoriji...“ „Šta god bilo to sranje, ali ono što hoću da te pitam jeste: da li si već pronašla način da se vratiš?“ „Kako to misliš?“ „Rekla si da je putovanje jednosmerno, da povratka nema.“ „Pa, kvantni mejnfrejm veličine onog na Univerzitetu Sao Paulo bio bi dovoljan. Zašto to pitaš?“ „Zato što mislim da tragaju za nama.“ To je natera da se uspravi u sedeći položaj. Helou Kiti. „U stvari, mislim da znaju gde smo. Ovde nismo bezbedni. Mogu da te odvedem na sigurno, ali tu postoji jedan problem. Trebaće mi za to mnogo novca.“ Gologuz na pseudonimejerovskom talasnom mozaiku kraj zelenog zelenog bazena, Edson drži peškir u jednoj ruci i pita soldadose: „Kuda da idem?“ Prate ga do pejzažno oblikovane saune u zadnjem delu banje. I oni iz Gornje i oni iz Donje Sidade znaju da se Baja morbidno plaši starosti i propadanja te da obilato troši novac na to da ih pobedi. Niko u dva grada ne očekuje od njega da toliko živi, ali on ima svoje stalno nastanjene kineske lekare i zenovski vrele izvore za vilu na vrhu brda. Nekakva tehnologija zvučno-električnog polja zadržava toplotu unutra. Baja pozove rukom Edsona da mu se pridruži na klupi od masivnog drveta. Oko njega sede njegovi soldadosi, jednako goli kao on; pištolji van futrola nadohvat su im na vrelom drvetu: sebe nazivaju Surferima iz Luza. Imaju surferske mišiće i svitke od gordo istačkanih masnica na grudima i trbusima gde se probadaju i pažljivo utrljavaju pepeo u ritualu obeležavanja ožiljcima. Edson sedne oprezno, svestan svojih obrijanih genitalija, nesiguran u to šta propisuje etikecija ako te uhvate da piljiš u đoku svog narko-šefa. „Sinko, jesi li nam dobro?“ Baja je okružen podjednakim mnoštvom imena kao i njegova korporativna struktura. Donji grad, gde njegova vlast doseže delimično, zna ga kao senjor Amarala; u gornjem gradu je Euklid. Samo sveštenik koji ga je krstio zna njegovo puno ime. Slojevi, piramide; mesnat je, salo se u naslagama sužava prema njegovoj ćosavoj glavi, obrijanoj jednako podrobno kao

227 i Edsonova jaja. „A donja, kako ona podnosi ovo vreme?“ Kad je Anderson poginuo, Baja Euklid je poslao cveće i izjavu saučešća sa slikom Naše Gospe od Utehe. On tvrdi da je sveznajući koliko i Anđeli Neprekidnog Nadzora, ali ne zna da je donja Hortense pocepala tu kartu i, po mraku i mesečini, bacila cveće u smrdljivi kanal zagušen bocama guarane i crknutim prasićima koji za Sidade de Luz glumi odvod za kišnicu. „Čujem da si dobroj gospođi pravio neprilike, Edsone.“ „Senjor, ja svoju mater nikada ne bih doveo ni u kakvu opasnost, verujte mi.“ Edson čuje drhtanje u sopstvenom glasu. „Smem li da vam pokažem nešto? Mislim da ćete biti impresionirani.“ Edson podigne ruku. Surferi se pomere prema svojim pištoljima. Baja klimne glavom. Edson dovrši pokret i iz svlačionice iskoči Milena u svom topu s monogramom, patriotskoj tangi i štucnama, vodeći fudbalsku loptu kao štene ispred sebe, nestašno žvaćući žvaku pred publikom od golog muškog mesa. Seti se kako sam te učio, uputi Edson misli prema njoj dok ona loptom pimpluje pimpluje pimpluje. Osmehuj se, uvek se osmehuj. „Pa, senjor, šta mislite?“ Posle ovoga, pomisli Edson, sto hiljada navijača na Morumbiju biće mačji kašalj. „Jesam impresioniran; devojka je nadarena. E sad, moraće malo da operiše to gore, i siguran sam da si to već isplanirao, ali dupe joj je dobro. Ima brazilsko dupe. Koliko dugo može ovako da žonglira?“ Baja snažno pljesne soldadosa kraj sebe po butini. „Hej, sviđa ti se to belo dupe? Diže ti se na njega, a?“ Pljes pljes. Upamtio bih to da sam na njegovom mestu, pomisli Edson. „‘Opa-cupa, a?“ Pljes pljes pljes. „Kome se digô, a? Hajde, pokažite mi, kome se ukrutio?“ Svima osim Baji, primeti Edson. „Dobro, sinko, fino si me zabavio, ali nisi se popeo čak ovamo samo da bi mi pokazao svoju Žonglersku Kraljicu.“ „Tako je“, kaže Edson. „Tu sam zato što planiram jedan posao i treba mi vaša dozvola.“ Penja Penja Penja! Glas hita gore-dole po ladeirama, juri niz vijugavu glavnu ulicu Sidade de Luz kao bujica posle pljuska, o njemu se govorka po restoranima i supermarketima, na fudbalskim terenima i oko stubova uličnih lampi gde likovi

228 koji budže kola kače na struju svoje aparate za zavarivanje i kompresore za farbu. Repno perje crnog pevca zabijeno u blato na ivici, progurano kroz mrežicu ulazne kapije, zataknuto ispod brisača na šoferšajbnama. Pevci islikani šablonima na kapcima radnji, ciglama ivičnjaka i uglovima većih, smelijih dela ulične umetnosti; drski, kurčeviti mali crni pevac. Njegovo kukurikanje odzvanjalo je preko brda od rodovije do autobuske stanice, od Božje skupštine do Baje visoko iznad svega: pozovite momke, stare dobre momke, banda se vratila. Sastali su se u zadnjoj kancelariji Emersonove teretane među pokvarenim mašinama za vežbanje. Emerson lično; Velika Šnicla – mogao bi baš malo da posećuje sopstvenu teretanu: Ćure sa svojim K-sečivom; ona budala Slatkiš zato što bi čitavu stvar odao da su njega izostavili; onda i mehaničari Edimilson i Džek Čokolada iz garaže;šoferi Vaginjo i Furasao; i počasne Penje, Hamilkar i Gospodin Smeško radi tajnovitosti i obezbeđenja, istovremeno superiorni i uplašeni. „I ja“, rekla je Fija. „Upotrebio si moj novac, hoću da vidim na šta ga trošiš.“ „Nije to bio tvoj novac. Neko je morao da zna na šta se treba kladiti. A neki od momaka te poznaju odranije.“ Edson je morao da prizna da je to bila briljantna mala prevara. Fija mu je zalupala na vrata u sitne sate, sa izrazom razrogačenog zaprepašćenja na licu. Edson je đipio za tren s kreveta, gologuz, posežući za pištoljem Gospodina Breskvice uz pomisao: Ubice sesmarije pistoleirosi. „Ne mogu da verujem, imate Negde tamo, svet!“ O Globo 12 je dvadeset četiri sata dnevno puštao telenovele i Fija je u satima nesanice prokrstarila kanalom s kvantnim čuđenjem. („Sve se dešava negde u multiverzumu“, rekao je Gospodin Breskvica sutradan ujutro za doručkom kada su mu izneli plan uz jaja i kobasice.) Ne samo što je i Edsonov univerzum imao Negde tamo, svet već je serija bila istovetna sa onom na koju je Fija u potaji bila navučena: u pogledu glumačke postave, likova i zapleta. S jednom značajnom razlikom koja je donosila veliku lovu: telenovela u Edsonovom univerzumu zaostajala je za nedelju dana. Edson se čak setio i razloga: Fija – ona druga Fija – objasnila je da je posredi bio štrajk tehničara. Malo je nedostajalo da se dogovore, ali su na kraju ipak odustali. Njoj se to tada činilo značajnim. U Fijinom univerzumu, dogovor je pao. „Isto, od reči do reči?“

229 Klimala je glavom, zapanjena. „Sigurna si?“ Krupne krupne oči. „Informacije su moć“, izjavio je on nad jajima i kobasicama koje je doručkovao. „Kako na ovome možemo zaraditi?“ „Lako“, rekla je Fija. „Pomoću muške ljubavi.“ Gospodin Breskvica je ravnodušno mutio kajganu. Već dva meseca se serija Negde tamo, svet približavala trenutku kulminacije i trenutka oralne strasti između Raimunda i Ronaldaoa. Da se Edson iole trudio da gleda televiziju čita časopise prati čet-kanale, znao bi da je najvažnije pitanje u Brazilu hoće li neće li? Šanse kod kladioničara padale su iz dana u dan kako se bližila Zloglasna epizoda: to se svakako mora desiti: muška ljubav u udarnom terminu. Rastućoj napetosti doprinelo je i to što su scenaristi bili zabarikadirani u jednom hotelu pod oružanom stražom. Očekivanja su otišla nebu pod oblake, cene reklama postale su kosmološke. Ali Fija je tu epizodu već odgledala. Bila je to komplikovana opklada; mali iznosi dobijeni za antikvitete koje je poklonio Gospodin Breskvica raštrkani među kladioničarima iz zabačenih krajeva širom severnog Sao Paula, nikada toliko veliki da promene šanse, dovoljno međusobno udaljeni da se ne prokljuvi šema. Edson, Fija i Gospodin Breskvica krstarili su bulevarima, nonšalantno zalazili u sobe u nepristupačnim sokacima i ispuštali reise na plastificirane stolove. Edson se toliko angažovao oko slanja crnog perja i pišaseirosa sa šablonima u obliku pevca u Sidade de Luz kako bi okupio staru ekipu da je sasvim propustio Zloglasnu epizodu. Stari Majstor je prizvao svoj sef iz poda i izvadio dovoljno reisa da bi u njima mogli da se okupaju. „Otkud si znao da će u poslednjem trenutku da odustanu? Da nisi majku scenariste držao kao taoca ili tako nešto?“ „Tako nešto“, rekao je Edson. I dok je stajao ispred starih Penja u Emersonovoj teretani, sa sportskim torbama punim reisa ispod stola, Edson je gledao kako godine beže na sve strane kao preplašene ptice. Opet mu je bilo dvanaest, i pored ponovo vraćene nade i

230 uspeha gorko je shvatio da uprkos svoj svojoj ambiciji nikada nije mogao da poleti dovoljno brzo kako bi se oteo gravitaciji Sidade de Luz. Završio si samo kao još jedan malandro, s pištoljem i bandom. „Svima vam hvala što ste došli. Imam plan za jedan posao. Sam ne mogu da ga obavim. Treba mi vaša pomoć. Protivzakonito je“ – tu se nasmeje: Ma nije nego, Edsone – „i nije bezbedno. Zbog toga od vas to ne bih tražio kao od prijatelja, čak ni kao od starih Penja. Nemojte pomisliti da vređam bilo čiju čast tako što nudim da vam platim, i to dobro. Imao sam malo sreće. Upalilo mi je nekoliko opklada. Poznajete me; uvek ću se ponašati profesionalno.“ Udahne duboko i prostorija zadrži dah zajedno sa njim. „Molba je velika, ali evo šta hoću da uradim...“ „Nemam nikakvih političkih primedbi na tvoje planiranje te operacije“, kaže Baja nagnuvši se u vrelinu tako da mu znoj krene da kaplje sa bradavica. „Edsone, cenim tvoj poslovni stav, tako da ti nudim umanjenje standardne takse za dozvolu za petnaest posto.“ Edson shvati da je zadržavao dah. Ispusti ga polako, toliko neprimetno da graške znoja na njegovim mršavim grudima čak i ne zadrhte. „To je velikodušna ponuda, senjor, ali u ovom trenutku svaka monetarna taksa teško bi pogodila moje gotovinsko stanje.“ Baja se nasmeje. Svaki njegov delić poskoči sa saosećanjem. „Da čujem onda tvoj plan otplate.“ Edson klimne glavom prema Mileni, koja i dalje pimpluje, i dalje se osmehuje sa svakim odbijanjem lopte. „Rekli ste da je impresivna.“ „Rekao sam da joj treba operacija.“ „Ugovorio sam joj audiciju za Atletiko Sorokaba.“ To baš i nije laž. Zna tamo čoveka; ugovorio je sastanak sa sekretaricom. „Nije baš Sao Paulo.“ „Stiče sve više navijača. Isplanirao sam njenu karijeru.“ „Niko te nikada ne bi mogao optužiti da nisi temeljan“, kaže Baja. „Ali...“

231 „Ubaciću i svoju ekipu za nožnu odbojku.“ Baja se namršti. Surferi oponašaju njegove izraze, pojačane tako da budu gadni. „To su devojke.“ Baja zavrti glavom na nagnutom, talasastom vratu. „I izvode to u toplesu.“ „Dogovor“, kaže Baja i najednom se sav zatrese od smeha, počne da se ljulja napred-nazad uz nabiranje maljavog stomaka, pljeska se po butini. „Jebô te, umreću od smeha s tobom, majmunčiću jedan bezobrazni. Imaš dozvolu. A sad mi reci, šta će ti ona?“ „U redu, senjor, s vašim dopuštenjem nameravam da upadnem u hangar za vozni park vojne policije u Guapiri i ukradem četiri kvantna računara.“ 29. OKTOBAR 1732. Beleške o hidrografiji Rio Negra i Rio Branka zapisao Doktor Rober Fransoa Sen-Onore Falkon: Član Francuske kraljevske akademije Rio Negro, ili „Crna“ reka jedna je od najvećih pritoka Amazona, i spaja se s Rio Solimoisom na oko dvesta pedeset nautičkih milja od ušća u Amazon, tri nautičke milje ispod naselja Sao Žoze Tarumas, koje je ime dobilo po sada iskorenjenom plemenu Taruma, i koje se još naziva Sao Žoze do Rio Negro. Najupadljivija odlika Rio Negra je ono po čemu je reka i dobila ime – njena crna voda. I to nije nikakav

232 maštoviti ili fantastičan naziv; u meri u kojoj je voda okeana plava, voda u ovoj reci je zift-crna. Rio Branko, pritoka većeg Negra, jeste – kako mu ime i ukazuje – „bela“ reka. Reke šire oblasti Amazona pripadaju tim vrstama, „crnoj vodi“ i „beloj vodi.“ Ispod Rio Branka sve severne pritoke Rio Negra imaju crnu vodu – one prema jugu zapravo su kanali koji ga spajaju sa Solimoisom. Od arhipelaga Anaviljanjas nastavio sam do ovog bolje pozicioniranog tabora na ušću Crne i Bele reke, gde sam izveo niz opita s vodom i podložnim slojevima dve reke. Obe su izuzetno duboke i upadljivo slojevite u pogledu vrsta riba koje ovde žive. Međutim, uzorci sa dna Rio Negra izvučeni pomoću udice otežane olovom pokazuju taman sediment, bogat biljnom materijom, dok je u Rio Branku to meki, neorganski mulj. Neposredno se nameće zaključak da se dve reke pružaju preko različitih terena: Rio Branko je hidrološki slična Rio Solimoisu koji teče iz andskih kordiljera, tako da se može razumno zaključiti kako i on potiče sa visija, koje još nisu istražene ali po svemu sudeći zauzimaju ogromnu teritoriju između Gvajana i vicekraljevstva Venecuele... Doktor Rober Falkon spusti pero. Glas prašume bio je varljiv; mnogo puta mu se u rečnim taborima činilo da je začuo sopstveno ime ili jasan povik u znak pozdrava, samo da bi, posle pažljivijeg slušanja koje se graničilo s koncentracijom lovca, prepoznao to kao frazu ptičje pesme ili bučanje nekog omanjeg vodozemca, s glasom u velikoj nesrazmeri s njegovom veličinom. Opet: ovo nije bio ptičji cvrkut niti kreketanje žaba. Neki ljudski glas dozivao je na opštem jeziku kojim su njegovi nosači i veslači, iz mnogo različitih plemena, međusobno komunicirali. Kanu u struji. Šta bi to moglo biti tako neobično na ovim vodama da navede njegove ljude da viču? Falkon obazrivo posu peskom svoju knjigu kako bi se višak mastila upio, pa onda pesak oduva sa hartije. Njegov prozračni baldahin, samo delimično uspešan pred nasrtljivim insektima, bio je postavljen tik ispod ivice šume. Desetak koraka bilo mu je potrebno do ispucale obale mestimično prošarane muljem, a reka je i dalje opadala uprkos nedavnim silovitim provalama oblaka. Nikada ranije nije video takvu kišu, ali opet je to bila samo kap u neizmernoj zapremini reka Amazona. Njegovi ljudi okupili su se na obali. Predmet njihove pažnje bio je usamljeni kanu, veliko izdubljeno deblo za rat ili trgovinu koje je plutalo na reci. Falkon stavi svoje zelene naočari kako bi bolje video, ali udaljenost je bila prevelika. On izvadi

233 džepni durbin i uperi ga tamo; trenutak izoštravanja, a onda se kanu jasno pojavi. Za krmom je sedeo izuzetno snažan crnac i okretao čamac prema obali. Falkon je prepoznao to obličje, tu odlučnu pozu: bio je to Zemba, oslobođeni rob koga je Luis Kvin poveo u svoju misiju uz Rio Branko. „Vi u taboru!“ povika gromko Zemba. „Je li to tabor Francuza Falkona?“ „Ja sam taj“, viknu Falkon. „Treba mi pomoć; imam bolesnika u čamcu.“ Potražite me oko ušća Rio Branka. Falkon uroni u reku dok je Zemba upravljao kanuom prema obali. Na dnu je nauznak ležao Luis Kvin. Njegova koža izložena suncu bila je napukla i osuta plikovima; čirevi i raspukle rane već su bili zaraženi muvama i prekriveni crvima. Ali bio je živ, mada jedva; očni kapci su mu treptali; dronjci iscepkane kože drhtali su mu na usnama od udisaja tako plitkih da se činilo nemogućim da mogu održavati čoveka u životu. „Pomozite mi, pomozite mi oko njega, da ga odnesemo gore u zaklon“, naložio je Falkon kada se kanu nasukao na obalu. „Pažljivo sa njim, pažljivo, magarci jedni. Vode; dajte mi čiste vode za piće. Šarpiju i meku pamučnu vatu. Pažljivo sad. Da, Luise Kvine, pronašao si me. „Koji je ovo svet?“ Doktor Rober Falkon spusti pero na sklopivi sto. Šator je sijao svetlošću uljanih lampi od ilovače; mirisna kora tinjala je u gorioniku i terala insekte koji bi uspeli da se probiju kroz šatorske preklope i otvore za provetravanje. Oni napolju, bespomoćno privučeni svetlom, lepetali su mehanički i neosetljivo uz zategnutu tkaninu, i svaki udar čuo se kao tiho kuckanje. U dugim noćima dok je bdeo kraj mreže, Falkon je zamišljao da se nalazi uhvaćen u nekom čudovišnom časovniku koji radi na pogon noćnih leptira: u velikoj Upravljačkoj mašini. „Ako smem dakažem, oče Kvine, to je sasvim jedinstveno pitanje. Koji je dan, gde se nalazim – to ne bi bilo neočekivano. Čak ni – ko ste vi? Ali – ‘Koji je ovo svet?’ To nikada nisam čuo.“

234 Luis Kvin se slabo nasmeja i smeh mu se pretvori u suv, silovit kašalj. Falkon je bio kraj njega s mešinom punom vode. Kada je ispio polovinu mešine, gutajući žedno, Kvin zakrklja: „Svakako zvučite kao učeni doktor Falkon koga pamtim. Koliko dugo?“ „Groznica vas trese tri dana.“ Kvin pokuša da se uspravi u sedeći položaj. Falkonova ruka na njegovim prsima lako mu, ali neumoljivo, naloži da ponovo legne. „Stižu, on dolazi, veoma je blizu.“ „Bezbedni ste. Zemba mi je sve ispričao. Mi smo izvan domašaja Nose Senjore da Varzeja, premda priznajem da bi mi bilo zanimljivo da vidim takvo jedno čudo.“ Blesak, kao munja u lobanji. Trenutak lucidnosti, Zemba koji izvodi kanu iz crne vode, a on leži na dnu dok ih struja nosi dalje od Nose Senjore da Varzeja. „Sa mnom ste, Pai, odvešću vas na bezbedno. Zuri u zvezdani svod, neizmerno iscrpljen, neizmerno bezuman, crnilo koje se puni zvezama, da bi se zatim sazvežđa pojavljivala iza tih sazvežđa i drugih iza njih, i dalje, crna noć koja se puni stranim sazvežđima sve dok ne bukne, sa sve više i više zvezda tako da se na kraju zabeli, i on više ne zuri uvis već pada licem dole u sve sjajniju svetlost, svetlost bez kraja. Kvin jeknu. Falkon ga uze za ruku. Još je bila suva od groznice, tanka kao pergament. Tri dana je radio zajedno sa Zembom kako bi previo opekotine melemom koju su Manaosi pripremali od šumskog lišća, uklanjajući muve jednu po jednu svojom botaničkom pincetom, kvaseći oznojeno čelo i drhtave usne, silom otvarajući zgrčene vilice da unutra sipa retku, slabu supu ili mate36 samo da bi nekoliko trenutaka kasnije tečnost video izbljuvanu, u nadi da će se iz toga izroditi makar nešto dobro. Voda, uvek voda, još vode, nije mogao da se napije dovoljno vode. Noći grozničavog bulažnjenja, urlanja zbog demona i halucinacija, proročanstava i mucanja sve dok Falkon nije pomislio kako mora zapušiti uši voskom kao Odisej da ne bi poludeo. „Uvek je bilo tako“, rekao je Zemba dok su vezivali Kvinove ruke za užad mreže pamučnim trakama kako bi sprečili sveštenika da sam sebi ne iskopa oči. A 36 Maté – južnoameričko zimzeleno drvo (Ilex paraguariensis) koje se gaji zbog lišća za pripremanje pića nalik na čaj, poznato još kao paragvajski čaj, yerba maté; prim. prev.

235 onda je urlanje prestalo i ta tišina bila je najstrašnija od svega, kada se Falkon prikrao mreži ne znajući je li to Kvin došao sebi ili ga je uzela smrt. „Zemba...“ „Napolju, čeka.“ „On me je spasao. Nemam dovoljno reči hvale za njega... Čujte, Falkone, poslušajte me. Moram vam ispričati šta sam video.“ „Kad počinete i malo ojačate.“ Ali Kvinov stisak oko Falkonove mišice bio je snažan, luđački snažan. „Ne. Sad. Niko nikada nije preživeo; možda ovo i nije kraj. Možda ću na kraju ipak podleći, Bog nek se ispreči između nas i zla. Ovo je možda tek trenutak lucidnosti. O Hriste, pomozi mi!“ „Vode, prijatelju, uzmite još vode.“ Zemba uđe s novom mešinom; dva muškarca zajedno pomogoše Kvinu da otpije dubok i dugačak gutljaj. On leže natrag u mrežu, iscrpljen. „Stotinu nautičkih milja duž Rio Branka, znak Zelene Gospe donosi strah, Zelena Gospa i jezuitska odora. Moja crna riza, Falkone. Opustošio je zemlju, sela su prazna, trule; plantaže ukorovljene, prašuma ponovo osvaja sve. Svi su nestali; mrtvi, pobegli ili odvedeni u Božji grad, ili na tržnicu u Sao Žoze Tarumas. Fratri u Sao Žozeu nisu rekli ništa; to je njihova cena. Pošast je njegov glasnik, požar njegova prethodnica; čitavi narodi povukli su se u plavne oblasti i na suvo samo da bi bili zbrisani do poslednjeg deteta zahvaljujući bolestima belaca. Ali on vidi ruku Božju; crvenokošcu belac mora suditi, crvenokožac mora ojačati ili sasvim nestati. Od Božjeg grada do Rio Karimanija putuje se pet dana, i još osam dalje do Iguapare. Nisam verovao da na celom svetu postoji toliko vode. Beskrajna, prazna prašuma, samo s glasovima zverinja koji vam prave društvo. Manoel je zapao u nemo stanje nalik na trans, u samoispitivanje; čak su i Guabiru stražari bili zanemeli. Čuo sam da Indiosi mogu svojevoljno nagnati sebe da prestanu sa životom, tako da ubrzo zapadnu u melanholično stanje i umru. Mnogi su to odabrali kao način da pobegnu od ropstva. Mislim da je Manoel bio na rubu takvog stanja; takve su glasine bile o tome šta će nam sve Iguape uraditi.

236 Iguape su narod vidovnjaka i proroka; pažea37 i karaiba. Njima se postavljaju samo pitanja od najvećeg značaja i oni nikada ne greše. Stoga su živeli hiljadu godina bez rata, gladi ili bolesti. Legenda o njima govori da zahvaljujući drogama iz amazonske prašume mogu da vide svaki mogući odgovor na pitanje koje im se postavi, te tako ustanove koji je istinit. Ali cena toga je uistinu strašna. Ubrzo posle vrhunca ritualnog transa karaibe postanu zbrkani, potom se prepuste halucinacijama da bi konačno utonuli u ludilo i smrt. Previše svega i svačega vide. Pokušaju da shvate, ne održe ravnotežu, pretrpe neuspeh, padnu... Ali hitam da preduhitrim sam sebe. Zbog takve cene, Iguape ne žrtvuju svoje. Ne, njihovi proroci su ratni zarobljenici, taoci, suparnici, zločinci, prognanici. I naravno, crni sveštenici strane, nedelotvorne vere. Šta su naše slabe molitve, naše nevidljive nade, naša hirovita čuda, u poređenju s njihovom gvozdenom sigurnošću u istinu, da postoji odgovor i da će ga oni uvek znati? Mogli bismo da ih pitamo za misterije našeg Boga i vere i oni bi nam dali istiniti odgovor na to. Usuđujemo li se da ih to pitamo? Smemo li dozvoliti da nam to pomrači maštu? Pet dana smo logorovali na obali koja nam je bila odredište, ostavljali znake i obeležja, za mene nevidljiva ali domorocima iz ovih šuma očigledna koliko je to crkveni krst za jednog Evropljanina. Kada vam zatrebaju, oni vam i dođu. Prispeli su šestog dana. Bili su na oprezu; oduvek su bili ljubomorni na svoje tajne, ali u ovo vreme smrti i ogromnih migracija kroz varzeju, postali su još obazriviji. Poput duhova šume, tako su tihi bili među nama, uperivši šiljke svojih strela u naša srca pre nego što smo ih uopšte primetili. Pomislio sam da nisu od ovoga sveta, toliko im je pojava bila neverovatna: lica su im sijala zlatom; obično se mažu uljem šumskog oraha koji nazivaju urokum, a čela, koja briju gotovo do temena, obrušavaju im se oštro unazad tako da podsećaju na oblik čamca. Oni svojoj odojčadi utežu glave pomoću dasaka i kože dok su još meke i savitljive. Manoela i mene su vezali i vodili za ruke; Guabiru vodičima oči su bile prekrivene povezima. Njihov tumač, čovek po imenu Vaitaka, rekao mi je da je ta ljubaznost uvedena odnedavno: svima osim onoga koji pita, ranije bi oči bile iskopane bambusovim cepkama. Naravno, nismo ni očekivali da se vratimo sposobni da govorimo. Ne sećam se koliko smo dugo tumarali prašumom – svakako danima. Iguape svoju šumsku stazu štite zamkama, omčama i iskopanim rupama; mogli bi da 37 Page – portugalski: šaman, plemenski sveštenik; prim. prev.

237 zadrže čitavu kolonijalnu vojsku. Dok smo obilazili oko omči za davljenje, otrovnih strela i rupa načičkanih šiljcima, mučilo me je jedno pitanje, šta to Gonsalves hoće od njih? Nešto tako jednostavno kao što je osvajanje? Trijumf jednog tiranina nije ono čemu on stremi. Izdaje se za političkog filozofa, socijalnog eksperimentatora. Zar postoje pitanja – pitanja poput onih koja sam se ja usudio da postavim o veri i prirodi sveta – na koja traži nepogrešive odgovore? On sebe smatra istinskim Božjim čovekom: zar traga za proročkim moćima da bi ih uništio? Ili je njegova arogantna sujeta toliko velika da te moći želi za sebe, kako bi znao bez vere, kako bi jeo plodove drveta znanja dobra i zla? Uprkos svim tim lukavim sredstvima odbrane, selo im je bilo siromašno i gadno, puno izmeta pekarija i pasa, kolibe naherene, krovina istrulela i propala. Nije bilo deteta bez čireva i rana ili izraslina na očima i usnama njihovih zlatnih lica. Posebna maloka bila je izdvojena za karaibe, kako nazivaju nas koje će žrtvovati – što je veoma časno zvanje, kako me je izvestio Vaitaka, premda sam dotad već i sam počeo da shvatam njihov krajnje jedinstven jezik. Koliba je bila najgnusnija u selu, sa krovine su nas zasipali insekti, a na desetak mesta je prokišnjavalo. Dok sam čekao, naučio sam osnove verovanja Iguapa. Oni ne obožavaju nijednog boga, nemaju priču o stvaranju i iskupljenju, ne poznaju greh niti raj ili pakao. Opet, njihov sistem verovanja – to se nikako ne može nazvati teologijom – složen je, iscrpan i profinjen. Njihovo totemsko biće je žaba – nije ni najglasnija, ni najotrovnija, kao ni najživopisnija, mada joj koža ima divan zlatni sjaj koji oni podražavaju bojenjem lica. Ta žaba, koju nazivaju kurupaira, bila je prvo od svih bića i ugledala je prvu svetlost, istinsku svetlost sveta – ili je možda bolje da kažem svetova, jer oni veruju u mnoštvo svetova koje odražava svaki mogući izraz ljudske slobodne volje – celovito i potpuno. Žaba čuva uspomenu na vreme kada je stvarnost bila cela i nepodeljena, poput stranica u knjizi pre nego što su iz nje isečene. Ona i dalje vidi tu istinsku svetlost, svetlost svih sunaca, i milošću bića koja nastanjuju te druge svetove pored našeg, može tu viziju da podari ljudima. Upravo ekstrakt kurupaire, koja se polako kuva naživo u poklopljenom sudu od ilovače s grlićem, izaziva proročku viziju. Izgleda da je ceremonija bila smišljena tako da uljuljka i one koji pitaju i žrtve u stanje nalik ekstazi. Udaranje u bubnjeve, pištanje iz glinenih okarina, igranje u kolu, ljudske prilike koje neprestano prolaze ispred svetlosti vatre: svi ti stari

238 trikovi. Izvukli su nas iz kolibe, svukli, namazali zlatnim uljem – još na sebi imam njegove tragove – i privezali za krstove svetog Andrije38 . Sećam se da je padala kiša, nemilosrdna provala oblaka, ali žene i deca su i dalje igrali, vukli noge oko zadimljene vatre. Njihov paže je došao za njima, s bočicom u ruci. Prišao je Manoelu, potom i meni, na silu nam otvorio usta drvenim zavrtnjem i nasuo nam u ždrela mlaz tečnosti. Pokušao sam da ispljunem, ali on je i dalje sipao, kao da smo na nekom starom suđenju gde nas iskušavaju vodom.“ Kvin ponovo stegnu Falkonovu ruku. „Došlo je tako brzo, brate, tako brzo. Nisam imao vremena ni za reč molitve, čak ni tren za prisećanje i pripremu. U jednom trenutku bio sam raspeti zlatni idol, u sledećem već hujao sam daleko odatle, kroz svetove, Robere, kroz svetove. Vid mi se proširio toliko da sam video samog sebe, vezanog za krst, kao da stojim van sopstvenog tela. Opet, to nisam bio ja, jer kuda god da sam pogledao, video sam sebe, vezanog za taj krst, druge Luise Kvinove koji dele moje stanje i viziju. Stotinu verzija mene, hiljadu verzija mene, gubile su se kao odrazi odraza na sve strane, i što sam dalje gledao, manje su bili kao ja. Ne fizički, a verujem čak ni u volji ili intelektu, već u okolnostima svog života. Bili su tu Luisi Kvinovi koji nisu uspeli u svojoj misiji, oni koji su ocu Džejmsu u Koimbri odbili ponuđeni teret, oni koji nikada nisu ni pristupili Društvu Isusovom. Bili su tu Luisi Kvinovi koji nikada nisu ubili tog roba. Luisi Kvinovi koji su živeli kao uspešni trgovci, oženili se, izrodili decu, zapovedali velikim brodovima, kućama ili poslovima. Bili su tu Luisi Kvinovi živi i mrtvi na hiljade različitih načina, na bezbroj različitih načina. Svi oni životi koje sam mogao da proživim. I Falkone, Falkone, ako ništa drugo, onda ovo morate shvatiti: svi su oni bili jednako stvarni kao i ostali. Moj život nije bio stablo iz kog se svi drugi granaju pri svakom događaju ili odluci. Bili su samostalni, potpuni, ne drugi životi već drugi svetovi, zasebni od same stvaralačke Božje reći pa do sudnjeg dana. Svetovi bez kraja, Falkone. Nagog su me poslali kroz njih, moj prošireni um jurcao je duž nanizanih drugih svetova drugih Luisa Kvinova, i nisam im mogao videti kraj, uopšte ne. A tek glasovi, Falkone, milion, hiljadu miliona, hiljadu puta toliko, glasovi koji svi govore odjednom, svi upleteni u strašan urlik bez reči nalik na krike prokletih u paklu. 38 Krst koji podseća na slovo X, sa dijagonalnim stranama jednake dužine; prim. prev.

239 Onda sam čuo reč izgovorenu kroz kakofoniju, jedan glas koji je bio hiljadu glasova, paže koji je govorio iznova i iznova: ‘Pitaj! Pitaj! Pitaj!’ I on je bio okružen jarkim zaslepljujućim oreolom drugih svojih verzija; svi, sve, čitava ta opaka skalamerija od sela, moj brat po patnjama Manoel. Sve sam to video kroz bezbroj svetova. ‘Pitaj’? Šta je to moglo da znači? A onda sam čuo kako vođa Guabirua Paguana izgovara glasom nalik na vihor: ‘Kada će Guabirui postići pobedu i zavladati nad svojim neprijateljima?’ I čulisu to, Falkone, svi ti nebrojeni glasovi: čulisu i zapitali to i sami, i svaki je izrekao svoj odgovor. Znao sam da negde među njima, u tom ogromnom rasponu mogućih odgovora, jeste istina; jednostavna, potpuna, neupitna. Kraj mene, Manoel, bezbroj Manoela, više njih nego što ima pupoljaka na drvetu jabuke, postavio je isto pitanje drugim verzijama sebe i znao sam sa sigurnošću da će dobiti isti nepogrešivi odgovor. Još jednom sam se zavrteo među svojim dvojnicima, širom svetova, brže, sve brže, preduhitrivši svetlost i misao, čak i molitvu. S Božjim vetrom u leđima, prolazio sam kroz milion svetova sve dok me odjek nije uzdigao u sobu, običnu okrečenu sobu, s jednostavnim nameštajem od teškog, skupocenog drveta, sobu u Irskoj koju sam prepoznao po ukusu vazduha i kvadratiću zelenila koji sam nazreo kroz uski prozor. Tamo sam ugledao sebe, Luisa Kvina, s kerom pod rukom i detencetom koje mise valjalo kraj nogu. Pogledao sam sebe u oči i rekao: ‘Guabirui neće nikada ovladati nad svojim neprijateljima, jer njihovi neprijatelji već vladaju nad njima i voda će teći crvena od njihove krvi, a onda će oni postati samo sećanje na ime.’ I ja sam znao da je to proročanstvo istinito zato što, Falkone, Falkone – to se i desilo. Pitali ste se da li bi univerzum mogla oblikovati jednostavna mašina: eto vam odgovora. Postoji po svet za svako moguće delo i postupak, ali svi su oni unapred napisani, predodređeni. Gomila kartica prolazi kroz mašinu. Slobodna volja je iluzija. Zamišljamo da imamo izbora, ali ishod je već odlučen, napisan u trenutku kada je svet stvoren, potpun u vremenu.“ „U to ne mogu da poverujem“, reče Falkon i to su bile prve reči koje je prozborio otkad je Kvin započeo svoju ispovest. „Ja moram verovati da svet oblikuju naša volja i postupci.“ „Rio Branko će se zacrveneti od krvi Guabirua i oni će potpuno nestati s ovog sveta: to će se dogoditi, već se dogodilo. Manoel je to rekao prvi i Paguana je u nastupu besa dograbio koplje i proburazio ga, iznova i iznova. Učinio bi isto i sa

240 mnom da ga Iguape nisu obuzdale, i uistinu, šta bi time postigao? Izgovorene reči ne mogu se povući. Guabirui će biti uništeni bez obzira na to da li je prorok progovorio ili ne. To je pravi užas dara Iguapa: znanje o onome što će doći i bespomoćnost da se to promeni. Jer tog trena samo je istina jasno progovorila među svim mogućim odgovorima; onda se urlik glasova nastavio, udvostručio, pa ponovo udvostručio u jačini; milion miliona glasova, a ja sam čuo svaki od njih, Robere. Srušen sam i raskomadan tako da sam zaboravio ko sam i gde sam. Bežao sam među svetovima kao duh, demon. Sad znam da su me skinuli s krsta i da su me Guabirui, nimalo nežno, vezali za nosila da me vrate u Božji grad. Verujem da su me Iguape pustili da odem samo zato što su znali da ću svakako umreti. Bilo je trenutaka razuma i stanke kada bih postao svestan ovog sveta: trzaja između drveća, u rukama nosača s povezom preko očiju, i ponovo, kod reke, kada su Iguape dograbile Paguanu i sipale mu otrov u oči, jer je počinio svetogrđe prema karaibi. Sećam se Nose Senjore da Varzeja po noći, sa upaljenih hiljadu svetiljki, i lica Dijega Gonsalvesa koje me je gledalo odozgo: sećam se da sam video u ogledalu sopstveno lice umrljano zlatom Iguapa i dah koji mi je maglio lik. I sve vreme jedina razumna misao u glavi bila mi je da on ne sme doći do toga, da se moram napregnuti, biti disciplinovan toliko da ne dam glas istini koju sam saznao tokom svog ludila i vizija drugih svetova. Uskrati mu to, uskrati mu to; verujem sad da me je upravo ta jednostavna, moćna potreba odvukla natrag od uništenja. Ali nisam imao snage, moje telo bilo je izdajnik. Tada sam među svetovima čuo da mi neko izgovara ime i to me je dozvalo natrag; tu je bio Zemba, dobri Zemba. On me je izvukao iz mreže, uzeo kanu i otisnuo nas u struju, a onda su se sve zvezde svih univerzuma otvorile nada mnom i ja sam se izgubio u svetlosti. Vode, Falkone, preklinjem vas.“ Rober Falkon drhtavim rukama pridrža mešinu s vodom uz usne Luisa Kvina. Kvin ponovo otpi snažno, očajnički. Tkanina šatora prosijavala je nagoveštajima dana: noć je prošla u priči i sve šumske ptice ujedinile su se u gromoglasnom, prodornom, zaglušujućem horu. „Prijatelju, prijatelju, ne mogu poverovati u ono što govorite. Ako je to istina... Odmorite se, povratite snagu. Još ste veoma slabi, i jasno je da ostaci kurupaire i dalje utiču na vaš razum.“

241 Mari-Žan je Falkonu poklonila pljosku – dragocenu, lepu stvarčicu u srebrnoj navlaci koja se lako može zavući na mesto kraj srca – na prijemu u hotelu Forišar one noći pre nego što se ukrcao za Brest. Za trenutke kad si daleko od kuće i poželiš da se setiš nje, i mene. Kako je sada samo želeo gutljaj njenog dobrog starog konjaka. Ova čudovišna reka, ova strašna zemlja, ova užasavajuća i beskrajna nema prašuma koja krije užase u srcu, ali nikad o njima ne govori, nikad im ne pokazuje trag. Jedan srk Francuske, srk Mari-Žan i njenog vedrog, cvrkutavog smeha, ali on je pljosku spakovao, raspakovao, ponovo je spakovao, a onda izgubio. Ne jedan svet već mnogo svetova. Droga koja omogućuje ljudskom umu da vidi stvarnosti i komunicira sa svojim parnjacima, što navodi na pomisao – pod uslovom da se univerzum povinuje objašnjivim, fizičkim zakonima, a ne besmislenoj božanskoj volji ili taumaturgiji – da svi umovi stoga moraju biti aspekti jednog, ogromnog uma. Kvinova slika mu se vratila, svežanj kartica za automatski razboj koji prolazi, karticu po karticu, kroz nazubljeni mehanizam Upravljačke mašine. Kvin je nekako uspeo da se uspravi, suvonjavog lica nabijenog energijom i manijom. „Čak i sad to vidim, Falkone, premda vizija bledi – nijedan um ne može gledati dugo tako nešto i preživeti. Gonsalves je imao pravo kada je pretpostavio da bi mi osobeno ustrojstvo mog uma – nešto u vezi s lakoćom kojom ovladavam jezicima, s nekom urođenom sposobnošću da uviđam obrasce i značenja – dopustilo da preživim tamo gde su propali drugi pre mene koje je on poslao u potragu za proročištem. Ali ophrvao me je užasan strah da sam u delirijumu izdao Iguape i da se upravo sada ono čudovišno svetogrđe od bazilike otiskuje na reku da ih porobi. Falkone, moram se vratiti. Izdao sam svoj red i svoje zavete. Ostavio sam nedovršeno ono što je trebalo da uradim. Od mene pomoći nema. Doktore, možda će mi ponovo zatrebati vaš mač.“ „To dobiti nećete“, reče Falkon pripremajući kašu od manioke. „Jer biće potreban meni, dok budem stajao uz vas.“ Znaci su postavljeni, obeležja stavljena: Iguape ipak ne dolaze. Ovo nam je četvrta noć na ovom žalu i progoni me strah da su već izloženi na tržnici robova u Sao Žoze Taramasu. Treće noći našeg putovanja uz Korimani i Rio Iguaparu, provukli smo

242 se krišom kraj Nose Senjore da Varzeja, te čudovišne nakaze, ali da li se ona tek zaputila tamo, ili se vraćala sa spremištima punim crvenog zlata? Falkon zastade kako bi oterao dosadnog insekta, a onda se ponovo nagnu nad svoj dnevnik. Marljivo beležim ovo putovanje, prevaljene milje, kartografisane reke, premda je svrha moje ekspedicije potpuno izgubljena. Beležim sela i misije, navigacione opasnosti i odbranjive položaje; ali sve više se pitam: čemu? Isuviše spremno ubeđujem sebe kako niko nikada neće pročitati ove izveštaje i depeše. Kvin bi mi rekao da je očajavanje greh, ali ja strepim da nikada neću napustiti ovaj zeleni pakao, da će mi kosti ostati u vrelini, truleži i kužnoj zemlji, da će ih prekriti rastinje i da će im se izgubiti svaki trag. A opet, pišem... Trzaj šatorskog preklopa. Zemba uđe u pisarnicu. „Mair želi da vas izvestim da su tu.“ Mair: heroj, natprirodni vođa, izuzetan čovek. Legenda je već začeta. Sada su i Falkonovi Manaosi za njega koristili tu titulu u međusobnom razgovoru; očekivao je da ubrzo čuje kako se Kvinu tako i neposredno obraćaju umesto da koriste uobičajeno Pai. Zemba se proglasio za Kvinovog poručnika, ali za šta još pored toga? Falkon je shvatio da je njegovo mišljenje o Zembi plod predrasuda izazvanih njegovim stasom i bojom kože. Bio je to čovek toliko vešt i pronicljiv, odveden iz svog doma i daleko od svog naroda, siguran da više nikada ništa od svega toga neće videti, u toj meri da su za njega bili mrtvi, siguran da mu preostaje da sebi stvori život jedino ovde, bez korena, sveden na insekta, trunku u ogromnom prostranstvu Brazila. „Evo me.“ Falkon stupi iz šatora u krug uperenih duvaljki. Nestvarna zlatna lica, izdužena, zakošena čela Iguapa podsećala su Falkona neizmerno, zastrašujuće, na ikonostas nekog manijakalnog flamanskog slikara, sa suđenjem, mračnim izvršiocima i čudnim, oštrim instrumentima istrage. Dvadeset oružja bilo je upereno u Falkona. Kvin je sedeo lagodno oslonjen o bačvu sa usoljenom svinjetinom, gotovo veseo, iako je jedan Iguapa, koji je umeo da govori opštim jezikom, stajao pred njim u jasno optužujućem stavu. To između njih ličilo je na ples: Iguapa bi stupio napred da zamahne duvaljkom, drekne pitanje, a onda ustukne natrag u svoju četu. Kvin bi mu odgovorio na istom jeziku, sporo, strpljivo, opušten.

243 „Indios pita je li Mair čovek ili duh. Mair mu odgovara: ‘Dotakni mi ruke, lice’“, preveo je Zemba Falkonu. Kvin raširi ruke u crno raspeće. Vaitaka se pribra pred svojom braćom lovcima, a onda smelo kroči napred i utisnu prste u Kvinove dlanove. „Indios moli za oproštaj, ali koliko Iguape pamte, nikad se nije dogodilo da se karaibi duša vrati u telo iz svetova kurupaire“, šapnu Zemba. Kvin progovori, a krug lovaca oglasi se dubokom grmljavinom zaprepašćenja i besa. Falkon primeti da su neki od ratnika zlatnih lica još neobrezani dečaci. O, gde mi je sad blok za skice! pomisli on. Kakve jedinstvene lobanje; sigurno to postižu dok su mali, vezivanjem glave, kao što je bio običaj mnogih istrebljenih naroda u Andima. „Šta je to otac rekao?“ „Mair je kazao: ‘Pitajte me nešto, bilo šta.’“ Iguape su se međusobno dovikivale na sopstvenom jeziku. Manaosi su čekali na ivici svetlosti vatre, podozrivi, spremni za borbu. Falkon uhvati pogled Žuriparija, svog manaoskog tumača. Bila je dovoljna reč da Manaosi napadnu. Jedna reč da ponovo nastupi krvava, bezimena smrt na rečnom pesku, nevidljiva, nečujna, neožaljena. Vaitaka zamahnu duvaljkom kao da će probosti sveštenika, istovremeno mu postavivši jednako probadajuće pitanje. „On kaže: ‘A gde je bio tvoj Bog, o svešteniče?’“ Prošlo je isuviše otkucaja srca otkad je Falkon osetio da je svaka otrovna strelica uperena u njega. Tada Kvin ote duvaljku od Vaitake i vešto, bezobrazno ga njome lupnu po zakošenom čelu. Vaitakina šaka polete prema nazubljenom drvenom bodežu koji mu je visio na grudima, a oči mu se iskolačiše od besa. Kvin otrpe njegov pogled; onda mu se lice blago nabra i ozari osmehom, koji se pretvori u bespomoćni smeh. Zaraza smešnog: Vaitakin povređeni ponos ispari kao jutarnja sumaglica; zacerekan od razdraganosti koju je jedva suzbijao, on uze natrag duvaljku od Kvina i, smrtno ozbiljno, lupnu jezuita po temenu. Kvin se grohotom nasmeja; to navede sve Iguape da se slobodno prepuste smehu koji su dotad potiskivali. Vaitaka uspe da izgovori zagrcnutu rečenicu pre nego što se presamitio. Protivno svojoj volji, mislima i zdravom razumu, Falkon oseti kako ga smeh steže pod rebrima. „Šta je, šta je to Indios rekao?“

244 „Rekao je: ‘Pa naravno, a gde bi pa inače bio?’“ Smeh se sporo trošio, kao preobraženo ludilo straha. „Ali prijatelji moji, prijatelji moji“, reče Kvin dok je brisao oči rukavom svoje prljave crne rize, „moram vas upozoriti, drugi otac, Crni Pai, dolazi. Njegova velika crkva je na manje od dan putovanja do vas, i sve su njegove misli okrenute vama.“ U jednom dahu, svaki smeh prestade. „On smera da podjarmi Iguape, i ništa vam neće vredeti sva vaša skrivanja i zamke, jer on ima ratnika koliko na nebu ima zvezda, i prodaće život svakoga od njih kako bi vas uzeo u svoj Božji grad. Vaši bogovi i preci lutaće izgubljeni; vaše će ime biti zaboravljeno.“ Jedan ratnik mu doviknu pitanje. Vaitaka prevede. „Otkud Crni Pai to zna?“ „Otud što sam mu ja u svom ludilu to rekao“, reče Kvin. Užasnuti šapat prođe od ratnika do ratnika. Neki junoša, još debeo dečak, upita: „Hoće li nas Crni Pai uzeti?“ Kvin sede natrag na svoju bačvu i pogleda uvis u zvezde. Znaš odgovor na to, pomisli Falkon. Još ih vidiš; mislim da ih vidiš stalno, te zvezde drugih nebesa. Sve svetove koji su za tebe, kako si mi rekao, otvoreni. „Povedite žene i decu“, reče Kvin. „Stoku i oružje, alat i lonce za spremanje hrane. Okačite mreže o leđa, prikupite urokum i kosti svojih predaka. Napravite kaveze za svoje kurupaire, koliko god budete mogli da ponesete, i mužjake i ženke. Kad sve to obavite, spalite selo do temelja i pođite za mnom. Postoji mesto za vas. Video sam ga, skriveno mesto, bezbedno mesto, ne samo za Iguape, već i za sve druge koji beže od povodnog lanca i pijace robova. Robova više neće biti. To će mesto biti bogato ribom i lovinom, maniokom i voćem; biće snažno i zaštićeno.“ Kvin nagnu glavu prema Zembi. „Niko neće moći da ga osvoji, ni bandeirantesi, ni Crni Pai sa svojim Guabiru borcima. Ime će mu biti Sidade Maraviljosa, Čudesni grad. Falkone, prikupite svoje namirnice i opremu koju smatrate neophodnom. Spalite kanue i sve što vam ne treba za putovanje. Polazimo iz ovih stopa. Ja ću vas voditi.“ „Kvine, Kvine, ovo je bezumlje, kakvo to ludilo...?“ uzviknu Falkon, ali Luis Kvin je već iščeznuo u mraku prašume. Jedno po jedno, zlatna tela Iguapa su ga sledila i nestala.

245 NAŠA GOSPA OD ZLATNE ŽABE 10-11. JUN 2006. Knjiga je mogla da stane u dlan kao voljeni, ljubljeni brevijar; mala, nabijena, uvezana u meku prošaranu zlatnu kožu koja je Marselini na dodir bila neobično topla i svilenkasta. Ručno šivena, s oznakom za pročitane stranice od iste bakarnozlatne kože, pozlaćenim rubom knjižnog bloka; bila je to knjiga uvezivana mnogo mnogo puta. Završne stranice oslikane rukom bile su originalne akvarelskice sa putovanja rekom; na njima su bile prikazane obe obale, desna pri vrhu, leva u dnu, s oznakama za orijentire, misije i crkve. Indiosi s fantastičnim ukrasnim perjanicama i ogrtačima stajali su u kanuima ili na splavovima od bambusa, ružičasti rečni delfini iskakali su iz vode. Na vrhu suvog drveta crveni majmuni drekavci bili su naslikani preveliki, ali s preciznim pojedinostima predanog hroničara. Sve je bilo obeleženo legendama koje Marselina nije mogla da dešifruje. Meštre Žinga joj pokaza da spusti knjižicu. Na korici je bila samo kontura žabe, u zlatotisku. U rukavicama, on knjigu s poštovanjem premesti na kraj sklopivog stočića za kampovanje da bi potom spustio kafu pred Marselinu. I ona je bila u rukavicama, a rečeno joj je da nipošto ne pokvasi knjigu. Srknula je malo kafe. Dobra, zadimljena, iz Flamengo šolje. Zidovi kuhinjice iza

246 fundasaoa bili su obojeni u žuto, ručno izrađeni kredenci i radne površine u plavo i zeleno. Patriotska kuhinja. Jedan gušter je skočio iz pređašnje okamenjene nepomičnosti kako bi se uzverao uza zid između uramljenih fotografija velikih meštara i kapuerista iz četrdesetih i pedesetih, pre nego što je žoga postala legalna, a kamoli ušla u modu, muškarci s panama-šeširima na glavi u rodama dole, kraj pristaništa, u potkošuljama i pantalonama na faltice zavrnutim do kolena. Klasični šutovi i kretnje, ali s cigaretama u ustima. To je bio pravi malandražem. „Dakle“, reče meštre Žinga. „Šta si primetila u vezi s knjigom?“ Kola su jurnula kao mlažnjak s ivice ulice, i u silnoj omamljenosti, zbrci i šoku, ali pre svega zbog jedne jedine, bukteće ikone njenog lica, njenog lica, njenog rođenog lica iza noža, Marselina se setila samo da kaže: „Nisam znala da imate kola.“ „I nemam“, rekao je meštre Žinga, menjajući grubo brzine. „Ukrao sam ih.“ Ubrzo je bilo jasno da ne ume ni da vozi, pošto je pravio džumbus između taksija u Rua Barata Ribeiro, ostavljao farbu na zidovima Tunela Novo, iskakao uz treštanje sirena u ljubičasti sumrak Botafoga. „Hoću reći, koliko pameti treba za vožnju kad to već taksisti umeju da rade?“ Marselina je videla da se iznad ivica zgrada pomalja svetlucava plava skulptura nepravilnog oblika povrh zgrade Kanala Kvatro. Ona joj je ulivala sigurnost i jednovremeno bila žalostivi psalam, obećana zemlja iz koje je prognana. Udahnula je duboko, jako, u smirujućem, okrepljujućem udisaju vazduha koji joj je davao tako vatrenu snagu u rodi ili sobi za iznošenje zamisli o programima. „Treba da mi se objasni nekoliko stvari.“ Sada u Laranžeiras, pod kolena planine. „Tako je, treba“, rekao je meštre Žinga zavalivši se u naslon sedišta, vozeći jednom rukom. „Važno je znati odakle početi. Ponadali smo se da se nećeš umešati, da ćemo izaći na kraj s ukoriteljem pre nego što bilo šta saznaš, ali kada je bensa ubijen, više nismo mogli to da sprečimo.“ „Vi ste ono bili u tereiru.“ „Oduvek si bila previše pametna da bi bila zaista mudra“, rekao je meštre Žinga. Poznate ulice oko Marseline, zaputili su se gore, prema fundasau. I još patiš od kompleksa Jode. „Držim te na oku još otkad te je ona budala Raimundo Soares

247 poslao Feižau. Da je samo umeo da ćuti... Ali posle razlaza s bensom bio je kivan. Trebalo je da njega iseckaju; onda ne bismo bili u ovom sranju.“ „Čekajte čekajte, šta je zapravo ovo sranje?“ Na drum vijugav kao vadičep, uz grebanje zemljanomrke i žute farbe sa zidova zgrada. „Bolje bi bilo da prebacite u viši stepen prenosa“, rekla je Marselina, zabrinuta zbog kuckanja i mučenja motora. „Ne valja vam brzina.“ „A otkad si pa ti Rubens Barišelo?“ „Gledam šta rade taksisti koji me voze. Dakle; ona žena s nožem, ko je?“ „Na koga ti je ličila?“ „Na mene.“ „Onda to i jeste. Postoji način da se to objasni tako da ima smisla. Inače, veruj mi, u ovoj igri ništa nije slučajno.“ Tada se ukradeni ford dovezao pred išarane zidove fundasaoa s jarko obojenim, razigranim, zadovoljnim kapueristima; a meštre Žinga je, žurno i napeto kako ga Marselina nikada ranije nije videla, otključao kapiju i pokazao joj da uđe sa zadnje strane u patriotsku kuhinju. „Knjiga je nekakav dnevnik iz ekspedicije francuskog istraživača Amazona iz osamnaestog veka. Nisam mnogo toga pročitala; meni je te stare stvari teško da čitam.“ „Nisam pitao šta je to. Pitao sam te šta si zapazila.“ „Pa, nekoliko puta je iznova povezivana, a sadržaj je ispisan rukom, ali podozrevam da nije original; ilustracije pod koricama nose na sebi šifrovane zapise, a znajući kakav je Brazil bio u osamnaestom veku, mislim da se može pretpostaviti kako je i sam tekst prvobitno bio napisan uz primenu šifre.“ „Dobra pretpostavka. Još nešto?“ „Kao što rekoh, nisam mnogo pročitala. Ali sigurna sam da ta stara knjiga iz osamnaestog veka ima nekakve veze s pokušajem moje zle bliznakinje da me ubije, ali bilo bi daleko jednostavnije kad biste vi prosto prešli na stvar.“ „Još nešto?“

248 Marselina slegnu ramenima; onda je prože spoznaja nečeg neobičnog, osećaja hladnog čuđenja. U vrućini kuhinje meštra Žinge mirisnoj od cvetova, ona vide kako joj se koža ježi i kako joj se fine, plave maljice kostreše na podlaktici. „Bila je neka pošast, konjska kuga.“ Poznavala je izraz na licu meštra Žinge, toliko ga je puta videla u rodi dok čuči u ringu, oslonjen o štap. Nastavi, kćeri, nastavi. „Sve konje, magarce, čak i volove, odnela je ta zaraza. To se nikada nije dogodilo. Posredi je izmišljotina, priča.“ „Ne, to je istina. Istorija. Samo ne naša istorija.“ „Ludost.“ „Lizni knjigu“, naloži joj meštre Žinga. „Uzmi je i samo dodirni vrškom jezika.“ Osećaj hladnog čuđenja pretvorio se u vrtoglav strah. Kraljica Orgulja BeižaFlora imala je brojne povlastice i koristi, a jedna od njih je bio i slobodan i neograničen pristup privatnom bazenu i plaži hotela Uja grande na Arpoadoru, stenovitom rtu između zlatnih oblina Kopakabane i Ipaneme. Gubljenje vremena i ljubavne veze hujali su kroz prozračne hodnike i vrtove, ali deca koja su tamo bućkala oko kamenja po vodi to nisu primećivala jednako kao što nisu primećivala ni satelite. Veliko uzbuđenje pružala je Stena skokova, pet metara visoka gromada koja je štrčala iznad bazena za ronjenje plavog kao Jemanža: uhvati se za nos, prekrsti se brzo i stušti se u čistu hladnu vodu kao harpun. Marselina je – u svojoj osmoj godini – uvek zavidela starijim devojčicama koje su imale čime da popune kupaći kostim i štrkljastim dečacima koji su umeli da izvedu skok. U vrelim nedeljama letovanja ona je pokušavala da prikupi hrabrost i popne se na Stenu skokova, a onda je poslednjeg dana leta pre ponovnog početka škole smogla dovoljno duševne snage da se popne na stenu. Njena majka i sestre, opružene na drvenim ligeštulima, mahale su joj i klicale. Hajde hajde hajde! Prekrstila se. Pogledala dole. Duboka plava voda uzvratila je odozdo pogledom u njenu dušu. I nije mogla. Tamo dole je čekalo ludilo koje bi je progutalo. Silazak niz stepenice usečene u stenu, unatraške, uz naizmenično opipavanje i pronalaženje puta rukama i nogama, bio je najduži hod u njenom životu. Marselina pogleda u knjigu. Pogled joj se zadrža na zlatnom oku žabe. Kuda bi je odveo silazak unatraške iz ovog ofarbanog svetilišta? Svakako ne životu koji bi mogla da prepozna. Stare kapueriste, veliki meštri i korde vermelje čikali su je

249 svojim žeitom. Naša Gospo od Produkcijskih Vrednosti, ti koja si i Gospa žeita, pomozi mi. Marselina podiže knjigu do lica i dodirnu oko zlatne žabe vrhom jezika. I knjiga otvori sobu otvori grad otvori svet otvori. Marselina podiže ruku. Hiljadu ruku razli se odatle, nalik na povratni odjek pri vizuelnoj sinhronizaciji. Sto je bio Crkva svih stolova, zeleni i plavi ormari Pikasove rasklopljene kocke. A meštre Žinga je bio mnoštvo duhova, indijski bog pokretnih udova i glava. Knjiga u njenoj ruci otvarala se u stranice povrh stranica unutar stranica, beskrajni origami. Glasovi, hor glasova, milion glasova, milion gradova koji istovremeno riču, pevaju, brbljaju. Marselina posegnu za stolom – za kojim stolom, kojim to rukama – i osovi se na noge kroz zamrljani niz slika. Tada se meštre Žinga nađe kraj nje, da joj na silu otvori usta i sipa jaku, vrelu, zapanjujuću crnu kafu u grlo. Marselina se zakašlja, izbljuva crni kafezinjo pomešan sa žuči i ponovo postade svoja, sama, izolovana, čitava. Sruči se na aluminijumsku kuhinsku stolicu. „Šta ste mi to uradili?“ Meštre Žinga pognu glavu u znak izvinjenja. „Pokazao sam ti ustrojstvo univerzuma.“ Marselina zavrljači knjigu preko stola. Meštre Žinga je uhvati, dograbi spretno pri kraju galvanizovane limene ploče. „Drogirali ste me!“ Optužila ga je uperenim prstom. „Da. Ne. Ti poznaješ moje metode. Učiš od svog tela.“ Meštre Žinga se zavali u svoju stolicu i nasmeja se. „I još optužuješ mene?“ „Ovo je drugo. Ta knjiga sadrži neku drogu.“ „Knjiga je uvezana u kožu kurupaire, svete zlatne žabe.“ Marselina je išla na Amazon zbog istraživanja za seriju Dvadeset tajnih načina da nekog ubiješ, i videla je koliko ubistvene mogu biti šumske žabe jarkih boja. „Mogli ste me ubiti.“ „A zašto bih to uradio? Marselina, znam šta misliš o meni – nemaš ti u sebi ni izbliza malisije koliko misliš da imaš, ali veruj mi kad ti kažem da će ti trebati to što imaš do poslednje trunke. Do poslednje kapi. Zato prestani glupavo da

250 razmišljaš i počni da se ponašaš kao malandro, jer glupost neće ubiti samo tebe, već i sve druge u tvojoj blizini.“ Soba zadrhta oko Marseline, odaslavši mlaz mnogostrukih stvarnosti kao pas koji trese vodu iz krzna. „Znači, to je nekakav halucinogen, kao ajahuaska.“ „Ne, nije ni nalik ajahuaski. Ijaosi iz bense veruju da daime stimuliše one delove mozga koji stvaraju senzacije duhovnosti. Kurupaira pokazuje bukvalnu istinu. Žablje oko je toliko osetljivo da može uočiti jedan jedini foton svetlosti, jedinstveni kvantni događaj. Žaba vidi fundamentalnu kvantnu prirodu stvarnosti.“ Na Marselininoj usni se nađe arogantni odgovor: A šta jedan meštre kapuera uopšte zna o kvantnoj teoriji? U zlovolji se krila sigurnost; nalazila se na mestu poznatom i prijatnom kao dom, a opet samo korak iz dvorišta u kojem je igrala veliku igru u zelenu, plavu i žutu kuhinju, bio je korak koji ju je odveo iz jednog sveta u drugi. Rio je oduvek bio grad promenljivih stvarnosti, brda i mora, stambenih zgrada koje su rasle iz strmog stenja moroa, neskladnih podupirača kuća od milion reala s novim blokovima favela, zbrda-zdola naslaganih jedni preko drugih. A tamo gde se stvarnosti preklope, iznutra se prolije nasilje. Heitor, u čiji si intiman život ušla preko knjiga, pokušao je toliko puta da ti objasni kvantnu teoriju, obično u trenucima kada si samo želela da ti kaže kako ti guza izgleda u najnovijem oskudnom mrežastom vešu. Razumela je samo da joj karijera zavisi od toga i da postoje tri tumačenja (dok je pokušavala da ga natera da ušmrkne liniju sa staklenog stola), od kojih samo jedno može biti tačno; ali koje god bilo, značilo je da se stvarnost potpuno razlikuje od onoga što nam govori zdrav razum. Zato umukni i slušaj meštra Jodu. „Ono što se nalazi u žabljoj koži dopušta našem umu opažanje na kvantnom nivou.“ „Šta si videla?“ „Kao da je sve imalo oreol, druge verzije...“ Oklevala je nad rečima koje će joj svet okrenuti naopako, razbiti ga u svetlucavi prah, „Mnoštvo svetova.“ Postoje tri glavna tumačenja kvantne teorije, rekao je Heitor. Prošla su tri dana od karnevala, i ogromni grad je još imao da utroši ogromne rezerve rekreativnih droga pre nego što perje i šljokice ne budu odloženi i dok svet rada ne bude ponovo