Paul D’ivoi - Lavaredovih pet marjasa

47 Mis Oret se nasmeši. Taj osmeh je značio odobravanje. I Lavared obeća sebi tu malu osvetu. Uostalom, na prvu reč koju izgovori nostromo odgovori: — Onaj ćaknuti... dovraga, jedan dobar tuš neće mu naškoditi. Sutradan dakle, uprkos njegovim povicima i protivljenju Buvreja dovedoše četiri čoveka odevena kao Neptunovi žandarmi. Oficiri na brodu napraviše se da ništa ne vide, takav je običaj. I don Hoze pusti da stvari idu kako idu; nije se na to, u stvari, ni ljutio jer je Buvrej suviše odugovlačio da mu da priznanicu. Putnici su zauzeli mesta pozadi, muzika je trubila neki pobedonosni marš, na brodu je bila svetkovina, svi su bili veseli, osim našeg zlosrećnog Buvreja. Ceremonija otpoče. Začu se gromka pucnjava i pojavi se povorka boga Neptuna, dok su mornari smešteni na jarbole bacali pregršti pasulja na palubu. Bog, vodeći svoju suprugu ispod ruke — malog od broda čije je lice bilo uokvireno iverčicama kao da je kosa — zauze mesto na prestolu postavljenom ispod glavne katarke. Oko grupe svrstaše se dostojanstvenici tropskog dvora, astronom, mali Kupidon, itd. Svi su imali neke zanimljive izmišljene kostime i duge brade od kučina. Onda ustade Bog Tropika i uobičajenim govorom objavi putnicima i mornarima koji prvi put prelaze polutar da je u svojoj očinskoj brizi odlučio da im odseče glavu kako bi ih izlečio od glavobolje, i da im pretesteriše udove da bi ih sačuvao od reumatizma. Posle toga nastade defile pacijenata. Svakog bi zgrabila dva žandarma i dovela kraj jedne, zastorima ukrašene kace preko koje je bila jedna daska. On bi spustio novčić u ruke svojih čuvara, njegovim usnama bi prineli sveti prutić, preko ruku i za vrat bi mu sručili bočicu kolonjske vode i komedija je bila odigrana. Ovaj prvi deo zabave bio je u neku ruku zbrzan. Posada je jedva čekala da vidi kada će Buvrej doći na red. Bili su joj prepustili ludaka i ona ga je s nestrpljenjem čekala. Kućevlasnik je bez nepoverenja gledao kako njegovi drugovi odlaze kraj kace i, kad ču da ga prozivaju, uslužno se prepusti žandarmima koji su ga imali odvesti ispred „Oca Trozubaša“. Prolomi se jedno veselo ura.

48 Buvrej začuđen pogleda oko sebe. On vide sva ta očarana lica; mornari, putnici, svi behu ozareni i, u prvom redu Lavared pored mis Oret, smejući se do suza, uprkos britanskom cant-u. 18 Izgledalo je da se i sam ser Murliton, držeći svoju kćer ispod ruke, pridružuje tom opštem veselju. Dični džentlmen je pružao, odista, neki otpor, i iz te borbe između smeha i ozbiljnosti, proizilazilo je grčenje lica da ne može biti smešnije. Buvrej predoseti neku nesreću. Radost neprijatelja je uvek loš znak. Htede da pobegne od svojih čuvara, ali ga oni ščepaše i nateraše da sedne, možda malo grubo, na daščicu koja je pokrivala veliku kacu. On pokuša da se otme, teška ruka žandarma prikova ga za sedište. Druga dva predstavnika tropske žandarmerije ga pritisnuše, ko za glavu, ko za noge, tako da je bio sveden na najpotpuniju nepomičnost. Jedan od dželata mu priđe i, upirući okomito neki ogroman klin iznad njegove glave, napravi se kao da ga zabada velikim udarcima čekića. U svakoj drugoj prilici Buvrej bi to shvatio kao običnu šalu, ali vučen, guran, zlostavljan od celog sveta od trenutka kada je stupio nogom na taj prokleti brod, beše izgubio tačan pojam o stvarima. Kad je video taj klin i čekić, pomisli da je izgubljen i urliknu od užasa, na šta odgovori bučan prasak smeha. Klin je bio od obojene sredine od hleba. Strah je bio smešan; zelenaš to oseti i bes mu od toga samo poraste. On uputi Lavaredu pogled od kojega bi ovaj uzdrhtao da nije bio veoma zabavljen pričajući maloj Engleskinji jedan doživljaj koji je mlada devojka slušala poluzatvorenih očiju, lako zarumenjenih obraza i usana poluotvorenih smeškom. Ali žrtva još nije bila pri kraju svojih muka. Pristupao je drugi jedan dželat oboružan ogromnim klještima. — Trebalo je, govorio je on, da iščupa nokte osuđeniku. I skide mu... cipele: Pojavi se jedan treći noseći testeru kojom je pretio vratu nesrećnika. Jednostavno mu zagreba leđa konopcem koji služi da se zategne sečivo. 18 Језик, говор једног слоја друштва.

49 Buvrej se više nije micao, pusti jednog drugog dželata da mu belilom i crnilom namaže lice pomoću pruta od štavljene kože. Posle te operacije žandarmi ga pustiše. Pomisli da mu je došao kraj mukama i htede da ustane. Kao da su samo čekali na taj pokret, njegovi mučitelji pokrenuše daščicu na kojoj je sedeo, i zelenaš, najsmešnijim prevrtanjem iščeznu do guše u kacu ispunjenu starim sosom, biberom, mašću za obuću, najzad svim sastojcima koje je brod mogao da da. Buvrej učini junački napor. Hvatajući se za rubove kace pokuša da se izvuče. Ali, odmah cev jednog šmrka na pritisak bi stavljena u kacu i iz nje potisnu tekućinu koja pade na sve strane u žućkastim talasima na glavu nesrećnika. U isto vreme sadržaj mnogih kofa vode poteče sa vrha korpe na katarki, gde su ih mornari držali u rezervi da upotpune ovo čudno krštenje. Zaslepljen, upola ugušen, Buvrej se, urlajući, koprcajući, borio očajnički pod tim beskrajnim pljuskom. Ludi smeh potresao je sve prisutne. Čak mu se i ser Murliton sada prepuštao. A tuš se samo slivao. Brodski lekar je podsticao mornare: — Hajde, deco. To vi činite uslugu tom nesrećniku. Tuš je normalan lek za bolest od koje on pati. I mornarima nije trebalo dvaput reći. Ali i ljudske snage imaju granica. Suviše su se smejali da bi mogli mnogo posla da urade. Polivači ispustiše svoje kofe, žandarmi prestadoše da drže osuđenika. Brz kao misao, Buvrej iskoristi priliku. Jednim skokom, za koji njegove mnogobrojne mušterije ne bi verovale da je sposoban, on izlete iz kace i pobeže, ali u kakvom stanju! Mokar, tresući se, zabezeknut. Lice i ruke neke neopisive boje. Sa kose mu se voda slivala. Odelo se slepilo uz telo. I uz to pijan od besa, preteći pesnicom svim tim ljudima razveseljenim njegovom nedaćom. Otrča da se zatvori u potpalublje gde mu Lavared posla preobuku, uzetu, uostalom, iz Buvrejevog prtljaga ukrcanog u kabinu pre polaska broda. Ta pažnja nimalo ne umiri zelenaša jer se, posle jednog časa, umiven, u suvom odelu, susrete sa Hozeom i, povukavši ga na stranu reče:

50 — Govorili ste mi, gospodine, da je u Americi lako osloboditi se nekog čoveka? — Sve zavisi od cene, odgovori smešeći se nazovi plemić. Ima kod nas hrabrih ljudi. — Dobro, govorićemo možda opet o tome.

51 V ANTILSKO MORE Poslednji dani plovidbe bili su ne može biti tiši. Zbio se samo jedan događaj kada su se približavali Antilskom moru. U daljini, na horizontu pri zalasku sunca, pojavi se jedne večeri morska pijavica; voda, uzdignuta kao neki džinovski stub, dodirivala je krupan, crn oblak i kao da se u njega uvlačila. Mada nije uobičajen, taj fenomen ne čudi prekomerno moreplovce. Prizor je, štaviše, zanimljiv kada se događa na dovoljnoj udaljenosti da ne bi izazivao zabrinutost. Iste večeri, kada pade noć, more postade fosforescentno; srebrnasti talasi razbijali su se duž Lorene izazivajući milione varnica živog svetlucanja. Prethodna pojava morske pijavice i krupnih oblaka dovoljno je govorila koliko je atmosfera bila puna elektriciteta. To je dovelo do večite rasprave o fosforescentnosti okeana; Lavared je to pripisivao električnom uzroku, Murliton je bio za tradiciju koja govori da taj stari fenomen stvara bezbroj hiljada posebnih životinjica. Mis Oret nije tražila uzroke i zadovoljavala se time da sed ivi dejstvu, malo čarobnom, koje je godilo njenoj duši. Ali dok su oni uznosili svoje duše kod tih prizora prirode, drugi su se spuštali do najnižih ljudskih kombinacija. Između Buvreja i Hozea beše sklopljena neka vrsta ugovora. Stari prepredenjak je iskoristio nekoliko dana plovidbe. Posmatrao je. I jasno je uvideo kako se rađa naklonost mlade Engleskinje prema Lavaredu. — Ovaj momak, reče on Venecuelancu, sposoban je za mnogo štošta. Ako mu izmakne bogatstvo njegovog rođaka redovnim

52 putem nasleđa, što je više nego verovatno, snaći će se on... Četiri miliona će pripasti Englezu, zatim njegovoj kćeri. I ako se on njoj dopadne, brakom će ponovo doći do novca ako ga pre toga bude izgubio... na putu. — Ta mala će biti, dakle, mnogo bogata? zapita Hoze, koga su takve zlatne perspektive već razdragale. — Da... ser Murliton ima već znatan lični imetak, vi poznajete Engleze, da bi prestali da rade moraju biti više nego dobrostojeći. Mis Oret je kći jedinica. Ako se milionima njenog oca pridruže milioni suseda Rišara, biće to kraljevska prilika za udaju. — Bilo bi šteta pustiti da to padne u ruke vašeg neprijatelja. Rekavši to Hoze je imao svoj zli osmeh, osmeh onih dana kada je courait a Mazas (jurio u zatvor). Buvrej je u sebi mislio: A Penelopa?... šta će uraditi moja Penelopa ako joj ne vratim njenog nevernika, posramljenog i ispunjenog kajanjem, kao što sam joj obećao? Don Hoze je sa svoje strane nazirao vidik spokojstva posle oluje avanturističkog života, sa Engleskinjinim milionima da mu ulepšaju njegove stare dane, s njenim svežim osmehom da bi mu njime raspršila gorčinu. Iznenada prestade nemi dijalog. Oba su se čoveka dobro razumela. — Ja tebi, ti meni... kao uvek, reče Amerikanac. Ja ću da vam pomognem da sprečite tog Lavareda da uspe u svom poduhvatu, ali ćete vi meni zauzvrat pomoći da dobijem ruku mis Oret. — Dogovoreno... i ovaj sporazum ne treba da bude potpisan. — Ne, među poštenim ljudima. — A pošto je naš interes isti... — Potpuno tačno. U svojim zadnjim mislima, sasvim na dnu, u nekom skrivenom kutu glave, don Hoze se tek u drugom redu brinuo za ruku plave devojke. Njega je jedino imetak mamio. Biti guverner Kamboa, Bamboa ili Tamboa, raznih prefektura koje su mu bile ponuđene, svakako je lepo, čak i laskavo, i do izvesne mere unosno. Ali, nije li to bila nesigurna sudbina? Stalnost činovnika nije ozakonjena u špansko-američkim republikama. Još manje stalnost prinadležnosti. A hronična revolucija koja je još

53 uvek bila polugodišnja mogla je da postane tromesečna. Pobeđene stranke su na to više puta pomišljale. Uz to je blagajna bila presušila. Prinadležnosti su stizale sa osetnim zakašnjenjem. Jednog lepog dana politička klackalica imala je samo da se odigra pre uplate prinadležnosti!... Kad se sve to lepo odmeri, dobar brak je izgledao postojaniji. Don Hoze je bio još mlad, njegova titula u zemlji prema kojoj su plovili bila je takva da je mogla polaskati samoljublju jedne mlade osobe, a bilo je i više načina časnog udvaranja. Ništa ne bi bilo lakše nego izložiti mis Oret sramoti i stvoriti situaciju u kojoj je brak neophodan. Najhitnije je bilo, u toku poslednjih dana, da se malo-pomalo približi ser Murlitonu, čemu se uputiše svi napori senjora Miraflora. Buvrej ga u tome potpomože što je bolje umeo. Čak su i njegovi pogledi postali manje surovi kada bi se susretali sa Lavaredovim. Tako je ovaj mogao pomisliti da su se mrskost njegovog gazde i poverioca osušile kada i njegovo odelo. Varao se. Buvrej mu je pripremao jednu svoju podvalu. — Dragi moj prijatelju, reč on don Hozeu, ovde, na Loreni, taj mi je ugursuz uzeo ime. On je Buvrej, uvažen čovek. A ja, ja sam Lavared, beznačajno biće, upola ludo, predmet podsmeha posade. Neka... budimo strpljivi još nekoliko časova. Uskoro ćemo se iskrcati u Kolonu... I tamo ću ja iskoristiti situaciju koja je Lavaredu i Buvreju stvorena na brodu. — Šta hoćete da kažete? — Jednostavno ovo: g. Buvrej je poznata ličnost. E pa, kada budem na kopnu ja ću opet postati Buvrej, što mi je lako pošto imam svoje isprave i pošto ćemo tamo naći redovne vlasti. — To je sigurno... a zatim? — A zatim je Lavared samo jedna vrsta paketa koji ćemo iz samilosti vratiti u zemlju — ili silom, po njegovom izboru. Svi će oficiri Lorene, pa čak i mornari, to posvedočiti... Ništa lakše nego od francuskog konzula dobiti naređenje o povratku u domovinu, o čemu je već preda mnom bilo reči na Azorskim ostrvima. — Razumem... Ja ću posredovati, zajedno s kapetanom, da zatražim taj dokument, i kada jednom bude potpisan, da se uhapsi pravi Lavared i ukrca.

54 — Eto... njegov put oko sveta neće biti dugačak. Proračun je zaista bio izvrstan. Toliko jednostavan, da se moglo nadati uspehu. Njihova nesreća je samo u tome što Lavared nije bio naivan i što je dobro osećao da približavanjem američkoj zemlji dolazi kraj njihovom raju, i da će početi njegov pakao. Poverio je to sasvim iskreno mis Oret koja ga je smejući se zapitala kako će se iz toga izvući kod sledećeg pristajanja. — Možete misliti, gospođice, da ću napustiti ličnost u koju sam se uvukao za prelazak preko mora. Neću kročiti na tle u Kolonu a da me ozbiljne prepreke ne zaustave. — Šta onda nameravate da uradite? — Još ništa ne znam; ali odlučio sam da ne čekam to mesto da bih se iskrcao. Kod pristajanja Lorene u Gvadelupi još se ništa nije promenilo i međusobno su se posmatrali. Da bi bolje zavarao svoju okolinu, Lavared se zadovolji da ispriča nekoliko pojedinosti o karipskim grebenima koji su se množili iz godine i godinu, naročito na obali Velike zemlje. Ispričao je neku uspomenu sa Mari-Galant, neku anegdotu o Deziderati. Pomenu sva ostrva: Sen-Bartelemi, koje nam je Švedska vratila 1878, Sen-Marten koje delimo sa Holanđanima. Skrenuo je pažnju na Gran-Morn nad kojim se izdvaja La Sufrijer sa svojom perjanicom dima, pokazao je dolinu reke Gojave, podsetio na jedan zemljotres koji je, 1843, uništio Poento-Pitr za jedan minut i 70 sekundi — govore veoma precizni pisci. Jednom rečju, ništa u njegovom ponašanju, njegovom govoru, nije otkrivalo zabrinutost. Nije čak ni silazio na kopno. Tek je na Martiniku, gde je brod ostao preko celog dana, učinio što i ostali putnici. Siđe u Forde-Fransu. Što se tiče Buvreja on je i dalje ostao zatvoren. — Da, li treba da vam kažem zbogom? upita mis Oret. — Ama ne, gospođice... zar ne treba, uostalom, da dopustim vašem ocu da obavi svoju misiju? — Teškoće vas, dakle, ne obeshrabruju?

55 — One me, naprotiv, podstiču... Ovde smo na francuskom tlu i, vere mi, potražiću neki način da nastavim svoj put oko sveta ne napuštajući odredbe koje su mi propisane. To je bilo lako reći ali malo teže izvršiti. On je poznavao koloniju pošto je u njoj boravio na jednom od svojih putovanja. Uputi se ka trgu Savan, imajući za cilj običnu šetnju da bi svojoj misli pustio na volju. I razmišljao je. — Da vidim... šta da radim? Ako nastavim putovanje na Loreni naići ćemo na pristajanja u Venecueli i Kolumbiji pre nego što stignemo do zemljouza. Na toj strani putevi gotovo i ne postoje, čak se i pošta obavlja mazgama... izgubiću, dakle, na toj strani dragoceno vreme. A zatim, kako da se snađem za život? Ako, ne napuštajući ostrvo odem do Sen-Pjera, našao bih tamo neki brod za Severnu Ameriku... u Sen-Toma naišao bih na one koji obavljaju vezu sa Antilima i Meksikom... tako bih napredovao... da, ali kako da se snađem da platim put? Hajd’, nije to baš zgodno. Kroz nekoliko časova Lorena će zaploviti, dotle treba da... Dok je obilazio oko statue podignute carici Žozefini, opazi kako ga neko zagleda. — Lavarede, jesi li to ti? — Ja glavom. I on pogleda u novodošavšeg koga odmah poznade. Bio mu je to jedan školski drug. — Šta kog đavola ti radiš ovde? zapita Arman. — Reći ću ti, a onda ću ti postaviti isto pitanje. Ja sam od skora pridodat guverneru. — Dakle, postao si kreolac? — Nisam... imigrant, pošto nisam rođen u koloniji. A sada ti. — Ja sam samo u prolazu i došao sam malo da udahnem gradski vazduh dok naš brod stoji u luci. Brzo bi ponuđena rakija od kokosovog mleka i razgovor se zapodenu. Arman zapita za neke prijatelje iz mladosti i za druge koje je poznavao nekada na Antilima. — Žorže?... — Umro, ujela ga zmija otrovnica na obalama Lamantena.

56 — Dramon?... — Oboleo od žute groznice u Poent di Dijablu, na poluostrvu Karavele. — Subi?... — Letuje u useku Pitona, ili na izvoru Apsalona, gde pije vodu da bi izlečio stare rane. — Žordan? — Emigrirao u jednu od osamnaest špansko-američkih republika. Prema poslednjim vestima, prijatelj Žordan, opelješen do gole kože posle mladalačkih ludosti, otišao je za Karakas, pošto je sakupio svojih poslednjih deset hiljada franaka. Sem toga, njega je poznavao jedan pisar nekog službenika. Bilo je to na dva koraka pa odoše k njemu. Neki osobenjak taj pisar. Kreolac, dopisnik učenih društava i malčice uobražen. To se zapažalo kod prvih reči. — Hteo bih da znam šta je s našim prijateljem Žordanom, koji je nekada boravio na Martiniku, učtivo reče Lavared. — Hoćete reći, primeti učenjak, koji je boravio na Madinini. — Verovatno kreolsko ime? — Ne, gospodine, pravo ime ostrva, ime koje su mu starosedeoci dali. — Ah! vrlo dobro... ali ja ne znam karaipski. — Hoćete reći karipski, što je jedino pravilno. Englezi, sledeći bolje usmenu tradiciju, pišu caribee, u čemu su u pravu. Lavared nije više hteo da se raspravlja sa tim znalcem lokalnog jezika i drugih stvari, i vrati se odmah na Žordana. — G. Žordan se nastanio u Karakasu, gde je osnovao Francuski bazar. — Bazar... sve po trinaest. — Gospodin je sigurno Parižanin, reče ozbiljno pisar. Bazar je u venecuelanskoj državi nešto kao Luvr ili Bon-Marše (robne kuće u Parizu) sa dodatkom Tampla ili centralnih Hala (pijace)... Tamo se prodaje sve, nađe sve. — Čak i klaviri?

57 — Da, gospodine, i krompiri ako treba. Mi ga snabdevamo šećerom. — Šećerom i kafom? — Avaj ne! Ostrvo sada više ne proizvodi dovoljno kafe, a ni pamuka, ali smo na prvom mestu što se tiče šećerne trske i rakije od šećerne trske. — Milo mi je za Marti... izvinite za Madininu... Ali mi je još milije za našeg drugara Žordana. — Odista vam i može biti milo! Kapital mu se udesetostručio. Svake druge godine ide u Francusku da se snabdeva i izbegne anemiju koja pogađa Evropljane kada dugo žive u ovim krajevima. Čak je osnovao razne filijale u Bolivaru, Sabanili, Bogoti, u velikim centrima Nove Grenade ili, da bismo modernije govorili, Sjedinjenih Država—Kolumbije Grenadine; mislim da je dogurao čak do republike Ekvadora i Bolivije. Ali njegov glavni centar, njegova matična kuća, kako on to šaljivo kaže, ostao je u Karakasu. — Da li ga ponekad viđate? — Da... ali nikada u zimskom periodu, to jest od jula do oktobra. Dolazi ovde da vidi Francusku za vreme sveže sezone, gde nikada nema uragana. Posle zahvaljivanja i učtivih izjava oprostiše se od njega. Vreme beše proteklo, guvernerov sekretar isprati Lavareda do broda. Tamo je vladalo veliko uzbuđenje. Naišla je jaka plima. Taj čudni fenomen dosta je uobičajen u tim predelima, ali ne i objašnjen. U punoj tišini, a da se more nije uzburkalo, na pučini nastaju dugi talasi koji se sve više pojačavaju kako prilaze obali, tako da je na obali i u dubini more besno i kao razulareno. Srećom, luka u Forde-Fransu je bezbedna, najbolje zaštićena na Antilima, tako da dejstvo te jake plime ne beše kobno po Lorenu. — Još je sreća da nismo videli ciklon, reče jedan od mornara, to bi opustošilo kuće i brodove. — Da li su ti cikloni tako strašni? upita mis Oret. — Svakako, odgovori ser Murliton, i oni su svojstveni Carribean sea — ime koje Englezi daju Antilskom moru. Dok se brod naginjao jedan oficir podseti na neke ciklone koji su naneli velike štete Martiniku: ciklon od 10. oktobra 1780, koga još uvek zovu „velikim uraganom“, onaj od 26. avgusta 1825, i onaj

58 od 4. septembra 1883, kada je grad Sen-Pjer bio upola porušen i dvadeset brodova izgubljeno u luci. Svi su ćutali. To se i razume: pominjanje takvih pustošenja ne izaziva smeh. Nekoliko trenutaka kasnije, Lavared, sam na palubi, gledajući obalu koja se približavala, stajao je zamišljen. Tek zapita zamenika komandanta: — Je li prvo pristajanje zaista Gvarija? — Da, zatim Porto-Kabelo, još u Venecueli; zatim Savanila u Kolumbiji, ali u dolasku se u tim mestima zadržavamo tek radi poštanske službe. Pri povratku ostajemo duže, zbog tovara za Evropu. Lorena nastavi svoj put. Lavared se vratio u svoju kabinu. Bio je bolestan, govorili su, i ne pojavi se ni za stolom. Sutradan ga potraži ser Murliton. I Buvrej i don Hoze ga svuda potražiše. Lavared beše nestao. Svi su bili zabrinuti, izuzev mis Oret koja je jedina, izgleda, sačuvala svoju britansku hladnokrvnost.

59 VI NA AMERIČKOMTLU Može se lako zamisliti kako je Lavaredov nestanak bio veliki događaj na Loreni. Jednog trenutka pomisliše da je pao u more. Ali je posle pristajanja u Sabanili ser Murliton otišao do komandanta i umirio ga. Našao je u svojoj kabini poruku od putnika ovako sročenu: „Kroz osam do deset dana čekajte me u Kolonu, u Istmus hotelu, gde ću vam se bez sumnje pridružiti. Ne vidim nikakve smetnje da zlosrećni Buvrej dobije svoje ime i svoju kabinu sada, kada više ne putujem s njim, ali ću vas moliti da čekate sledeće pristajanje Lorene da mu kažete istinu. Moje poštovanje mis Oret Ever yours19 Arman Lavared Milioner budućnosti.“ Englez je postupio prema tim uputstvima, Arman je verovatno sišao u Gvarji, luci Karakasu u Venecueli, od koje je delilo manje od pet milja. Buvrejev identitet, ustanovljen njegovim ispravama, bi potvrđen od strane ser Murlitona i uglednog putnika don Hozea Mirafloresa i Karamazasa. Nastade veliko izvinjavanje ali to žaljenje 19 Увек ваш.

60 beše samo površno: brodski oficiri su imali izvesnu naklonost prema veselom pustolovu iščezlom u Južnoj Americi. I protiv svoje volje bili su hladni i uzdržani prema ličnosti koja im je zadala tolike muke tokom plovidbe. On ipak ponovo dobi svoje mesto putnika prve klase, i putovanje se za njega bolje završilo nego što je počelo. Ali neka čudna sumnja, neka zagonetna tajna zadrža se tih poslednjih dana, i na prekomorskim brodovima još se priča o toj neobičnoj zameni koja nikada nije bila potpuno rasvetljena. Taj događaj je na svaki način približio četiri putnika koji su poznavali Lavareda. Don Hoze to iskoristi da ocrta nekoliko poređenja, da izvrši neka približavanja, kako bi napredovao u opsadi devojke sa milionima. Bilo je to uzaludno. Mladi biser Velike Britanije ostade nepristupačan kao redovi britanske pešadije kod Vaterloa. Buvrej je sa svoje strane hteo da omalovaži nestalog u očima ser Murlitona. — To je skitnica bez postojanosti, bez položaja, bez para, govorio je on. — Osim ako kroz godinu dana ne dobije četiri miliona rođaka Rišara, primetio bi ravnodušni suparnik. Sleganje ramenima bio je jedini odgovor srditog kućevlasnika. Bilo je to zaista vrlo neverovatno. Lorena stiže bez smetnji u Kolon i, konačno na kopnu, ovako se vrati svom uobičajenom poslu. Hladno, tačno, ser Murliton i mis Oret smestiše se u Istmus hotelu, engleskoj kući u kojoj vlada udobnost draga ostrvljanima, ovde utoliko dragocenija jer papreno košta. I Buvrej krete za njima. To je, uostalom, bilo shodno njegovom programu pri polasku: „Član 3. smestiti se najradije u engleskim hotelima.“ Štaviše, nije zaboravljao ono što je došao da obavi na zemljouzu: kao predstavnik jedne znatne grupe nosilaca akcija, hteo je da vidi stvarno stanje radova i da se lično uveri u mogućnost ili nemogućnost da se oni najzad okončaju u dogledno vreme. Trebalo je da podnese izveštaj i, za početak, sede u voz i celom dužinom pruge prođe od Kolona do Paname i zatim od Paname do Kolona, nadajući se da će videti nešto korisno. Beše to, uostalom,

61 veoma kratko putovanje jer je razdaljina manja nego od Pariza do Monteroa. Trebalo je imati druge oči a ne njegove, druga posebna znanja kojima nije raspolagao. Nadao se vrlo prepredeno, da će naići na Francuze za koje je pretpostavljao da će biti srećni da se u tim dalekim krajevima sretnu sa sunarodnicima. Ne nađe nijednog dovoljno lakovernog ili brbljivog da mu se poveri, ma koliko on bio lukav i prepreden. Čekao je neku priliku koju bi mu njegova srećna zvezda poslala. Ali je u međuvremenu pisao svojoj ćerki, svojoj Penelopi, da joj kaže kako je Lavared nevidljiv i da ga nigde nema. „Lutajući po bilo kojoj republici na jugu, i odvojen od svake veze dvostrukim lancem Andskih Kordiljera, treba mu više meseci da bi stigao u neku zemlju u kojoj su veze pogodne a putevi tako reći civilizovani. Možeš biti mirna. Original tvojih snova neće uspeti u svom glupavom poduhvatu. Želim mu samo jednu stvar, da se ne zaglibi u laguni Marakaiba, da se ne izgubi u močvarama Magdalene, i da ne padne sa vrha od 5.400 metara Tolime ako pokuša da se približi Panami (nemoj se čuditi što je tvoj otac tako upućen u geografiju, jedan inženjer zemljouza mi je dao ta obaveštenja). Na svaki način mora ovamo da se vrati, jer samo odavde polaze brodovi za sve strane sveta. On je dovoljno lud da pokuša da nastavi svoje putovanje; ali, pre nego što se u to upusti, ja ću mu postaviti neke prepreke koje će se pridružiti najopasnijoj od svih, vremenu. Odista, sedmice prolaze, postaju meseci, a tvoj lepi Arman biće vrlo srećan, kada kucne određeni datum, da ponovo nađe kći tate Buvreja.“ Što se tiče don Hozea treba primetiti da je, čim se našao na kopnu, splasnula njegova kastiljanska oholost i izgleda da je hteo da postane sasvim sićušan, da bi prošao nezapažen. U Kolonu su se nalazili u državi Panami, jednoj od onih koje obrazuju Sjedinjene Države-Kolumbiju. A pustolov nije hteo da ga zapaze kolumbijske vlasti.

62 Čak je potpuno iščezao u toku dva dana i njegovi drugovi nisu sebi mogli da objasne taj nestanak. A nama koji sve znamo ništa ne stoji na putu da to kažemo. Don Hoze, u stvari sin jednog Gvajanca, poreklom od kakvog bednog indijanskog peona, 20 išao je do Mirafloresa, varošice smeštene na padini planinskog masiva koji je okrenut Pacifiku. Tamo je zagrlio svoju dobru majku koja je radila sitne poslove na nekom poljoprivrednom dobru, jednoj cafetale ili haciendi kafe. Kao dobar sin ostavio joj je nekoliko srebrnjaka, obećavajući joj više kada bude na svom položaju prefekta Kamboa. Eto nam dakle narodnosti, dotada neodređene, tog nazoviplemića. Miraflor je bilo ime njegovog rodnog mesta. Poreklom je, dakle, bio Kolumbijac. Ali su ga njegove pustolovine redom načinile Venecuelancem, pa Gvatemalcem i konačno Kostarikancem. Tamo se, tek, izjasnio za jednog od pretendenata za predsednika i vezao se za njegovu sudbinu. Videli smo da je Hoze do sada dobro postupao. Kada se ponovo pojavio u Kolonu objavio je svoj neposredni polazak. Kopnenim putem mu se nije činilo ni sigurno ni brzo. Trgovački brodovi stalno plove za Limon, luku Kostarike na Atlantiku, kao što je Puntarena na Pacifiku. Povezuje ih, uostalom, već nekoliko godina železnica preko zemljouza. Hoze je opet imao svoju uobičajenu govorljivost kada se opraštao od porodice Murliton. — Ne kažem vam zbogom, mis, već vam kažem do viđenja. Idem da zauzmem svoje mesto guvernera koje mi je poverila moja nacija (185.000 stanovnika, uključujući i Indijance!) i nadam se da ću vas tamo videti i ukazati gostoprimstvo... Kada je sunce videlo ružu Engleske, njoj ubuduće šalje svoje zrake. Ono se može samo ugasiti pred plavom i čistom lepotom! Kompliment koji „ružu Engleske“ ostavi hladnom oduševi Buvreja. On reče svom saučesniku prateći ga do luke: — Ma šta se desilo, navešću ser Murlitona da krene kopnenim putem. — Mogli bismo ga obavestiti da je Lavared u državi Kostariki u jednom gradu koji ću vam ja naznačiti. 20 Сељак

63 — Da, taj način može biti... — Slaću zaprege mazgi za smenu sve do granice i, prolazeći Sijerom, pobrinuću se za ostalo! Plašeći se ipak nekog ofanzivnog Lavaredovog dolaska, Buvreju je bilo prijatno da za sebe i dalje zadrži Hozeovu pomoć. To mu je obezbeđivalo da lični milioni pozlaćene „ruže“ ne pripadnu Lavaredu kao nadoknada za rođakovo nasledstvo. To je bilo još bolje nego da mu umore budućeg zeta. Proteče, međutim, jedna sedmica. Rok koji je Lavared odredio bližio se, a o njemu ni traga ni glasa. Buvrej je bio očaran; na kraju krajeva upoznao se i sa nekim Žerolansom, rukovodiocem radova, koji mu je govorio o mnogim stvarima, malo poznatim, i koga je on u svakoj prilici zvao „gospodin inženjer“. Ser Murliton i mis Oret i dalje su bili spokojni i mirni. Vreme su provodili u šetnjama u suprotnom pravcu od močvara i izbegavali da izlaze tokom žarkih dnevnih časova. Klima je u Kolonu nezdrava, upravo zbog vlažne toplote koja tamo vlada i baruština koje okružuju grad. Ali, kada su tri puta obišli kip Kristofora Kolumba — Kolon na španskom — ubrzo su upoznali taj mali grad kojeg je jedan zločinački palikuća delom uništio 1885. Kolon je bio podignut tek 1849, kada se govorilo o jednoj međuokeanskoj železnici koja je prethodila probijanju kanala. — Na samom početku, objasni Žerolans, grad je bio nazvan „Aspinval“ i Amerikanci sa severa više su voleli taj naziv — po imenu njihovog sunarodnika, jednog od finansijera Sjedinjenih Država, koji su doprineli otvaranju pruge. Aspinval je izabrao za središte grada polaznu stanicu pruge, malo ostrvo Manzanila, zbog manjkanila21 koje su nekada rasle tamo. U početku, Stivens, Baldvin, Hjug i Totn više su voleli jednu zapadniju tačku u zalivu Limona, ali je prevladalo Trotvinovo mišljenje, dubina vode je znatnija pored ostrva, i tako bi odlučeno. Samo je trebalo izgraditi nasip da bi se Manzanila povezala s kopnom, i ojačati put koji prolazi kroz blatnjave močvare Minda. Najzad, 1855, krenu železnica od jednog okeana do drugog. 21 Дрво из екваторијалне Америке звано дрво-отров, дрво смрти

64 Naši se prijatelji nađoše na toj tačci svog lokalnog obrazovanja kada se, na veliko Buvrejevo očajanje, na radost mis Oret, i mnogo manju ravnodušnog Murlitona, pojavi Lavared. — Recite, kako ste živeli ovih proteklih dana, reče Murliton. — Dođite sa mnom prvo do luke i popnite se na MarijadelaSjera-Blanka, brod koji me je upravo doveo. Pred svedocima ću vam ispričati svoje putešestvije, vrlo jednostavno, uostalom. Posle nekoliko minuta Lavared otpoče: — U Gvajaru smo prispeli kada je već pala noć. To sam iskoristio da se na kopno vratim sanitetskim brodićem na kome su pomislili da sam neki dezerter iz posade. Kako u svim republikama na jugu nemaju dovoljno stanovnika, i naročito stručnjaka, vrlo dobro dočekuju Evropljane koji tuda prolaze sa oružjem i prtljagom. Ako se to malo manje radi u Venecueli, ništa vam novo neću reći ako vas podsetim da Paragvaj, Argentina, itd, privlače emigrante na sve moguće načine, časne i nečasne. Eto me, dakle, prihvaćenog u Gvajari, i čak hranjenog. Uveče sam se raspitao za put do Karakasa, jedva dvadeset kilometara... Krenuo sam na put i ujutru stigao u grad. — Šta ste, do đavola, tamo tražili? — Imao sam jednu ideju... Pitao sam gde je Francuski Bazar i javio se mom nekadašnjem prijatelju Žordanu, koji je postao jedan od najvećih trgovaca toga kraja. Izložio sam mu svoj slučaj, mnogo se na to smejao, i obećao da će mi pomoći što mu je bilo vrlo lako kao što ćete videti. — Francuski Bazar?... ali to je trgovina svim evropskim proizvodima, tekstilnim, konfekcijskim i prehrambenim. — Baš tako, ideja je dobra, zar ne? — Da, ali kao i za sve dobre ideje, jedan Englez ih se prvi dosetio... Kod nas u Londonu, u Bejsvoteru, možete videti prodavnicu takve vrste, Whiteley. Lavared nije bio raspoložen da se raspravlja sa Murlitonom na temu trgovačkog šovinizma, zato nastavi: — Prijatelj Žordan već je osnovao više filijala svoje kuće, ali sanja još o drugima. Ponudio mi je da se time pozabavim, da odem najpre da nadgledam onu koja počinje da radi u Sabanili, zatim da

65 pregledam američku obalu i odem do Vera-Kruza, zaustavljajući se svuda gde bih našao za shodno. U tu svrhu mi je stavio na raspolaganje svoj parobrod Marijadele-Sjera-Blanka, na kome se sada nalazite, pod komandom kapetana Delgada kojega imam čast da vam predstavim i koji me je brzo doveo ovamo, u jedinu zemlju gde mi je „izgledalo shodno“ da se zaustavim, prema mojim uputstvima, pošto sam vam ovde zakazao sastanak. — Vrlo dobro; ali, odakle vam novac? Zamka je bila suviše providna. Lavared ne upade u nju. — Ali, dragi gospodine, za sve to nije trebalo novaca... Žordan me je hranio, ja sam za njega radio, sve je u redu. — Sinjor Delgado vam može potvrditi da sam već osam dana činovnik kakvog nikada nije video. Kapetan potvrdi klimnuvši glavom. — Nikada nisam sreo tako nekoristoljubivu osobu kao što je ovaj Francuz, dodade on. — Hvala na svedočenju, reče Lavared smejući se, to će biti oproštaj s vama jer vas ja napuštam. — Kako? Zar ne nastavljamo plovidbu po Antilskom moru... Ali, mi treba da idemo do Meksičkog zaliva... Šta će reći g. Žordan? — Budite bez brige, on je u toku stvari, hteo je samo da mi pomogne da prebrodim jednu tešku etapu... Dakle, rastanimo se i neka vas Dios22 čuva. — Pozivam vas na večeru, reče Murliton smejući se. To, mislim, ostaje u okvirima uslova; ali, osim toga što će to biti prijatno mojoj kćeri, priznajem vam da me izvanredno zabavljate. — Zaista sam očaran, reče Lavared koji nije lagao jer je bio srećan da ponovo bude s mladom mis. Razgovor se nastavi tokom večere: — Sada ćete mi reći, poče Englez, kuda i kako treba da nastavimo naš put oko sveta, sada kada više nemate parobrod kapetana Delgada. — Kuda, pa preko centralne Amerike... zatim Meksika, pa SanFranciska, pa... 22 Бог.

66 — Dobro, dobro, ali kako? — Kako? ah! pa pobogu pešice! — My God! 23 — I čak ne gubeći vreme, jer ja raspolažem samo sa dvanaest meseci... Ako ste mnogo umorni, zaustavite se... ali ja ću već sutra, 14. maja, nastaviti. — Ali večeras, pošto ne polazimo ovog trena, gde ćete spavati? — Neka vas to ne brine. Dolazeći u Istmus hotel, našao sam jednog nekadašnjeg vaspitača iz Škole pomorske inženjerije, g. Žerolansa, koga sam upoznao u Brestu i koji mi pruža gostoprimstvo. Dakle, do sutra ujutru... laku noć, gospođice. Ostavši sam Murliton prošaputa: — Ovaj đavolski čovek! Kakva volja! bio bi dostojan da mi bude sunarodnik. — Da, reče mis Oret, ali i kako je veseo! pravi predstavnik svoje rase. Sutradan ujutru Buvrej beše prvi stigao kod „svog prijatelja“ Žerolansa. Prethodno je pisao don Hozeu da mu javi ponovnu pojavu Lavaredovu i njegovu želju da nastavi putovanje kopnenim putem, u nedostatku drugog besplatnog načina. On je te podatke saznao od Žerolansa koji, uostalom, nije mislio da zlo čini saopštavajući ih. Uskoro im se pridružiše Englez i njegova kći. — Ne znam da li vi poznajete zemlju, obrati se Žerolans Lavaredu, ali mislim da ćete s mukom naći trasirani put. Na manje od jednog dana odavde naići ćete na nepristupačne šume, skrovišta zmija i divljih zveri, u kojima stanuju samo melezi, crni Zambosi, pustolovi svih boja, tragači za kaučukom i tangvom. Najbolje što vam se još može dogoditi bilo bi da sretnete neko indijansko pleme pitomih običaja, a ima ih. Ima i drugih, Valijentese, gordih, nezavisnih i ponekad krvoločnih. — Ova slika nije baš ohrabrujuća, odgovori Lavared, ali me ne zaustavlja. U nedostatku puta koji je čovek trasirao priroda je napravila jedan, pošto se plaže pružaju duž obe obale zemljouza da 23 Побогу!

67 bi nas dovele u susedne republike. Zar i sami Kordiljeri nisu jedan put? On je paralelan sa oba mora i mnogobrojna sela, bilo Indijanaca bilo imigranata, moraju biti međusobno povezana. Štaviše, ako se u šumi susreću životinje koje jedu, logično je da se tamo mogu naći i one kojima je suđeno da budu pojedene, koje su za jelo kao morsko prase, najzad, ako treba put otvaramo mačetom. — Ja ću vam dati dve jer ih ovde imamo u izobilju. Učiniću i nešto bolje: mi, agenti kanala, imamo izvesne olakšice za putovanje železnicom, ja ću vas odvesti do sredine zemljouza, na prevoj Kulebra, usred Sijere. U osoblju kojim rukovodim primetio sam jednog Indijanca iz Putrigantija, Svetog duha Španaca, koji poznaje zapad od Estado del Isthmo24 do Čirikija. On je vrlo ljubazan prema belcima otkako je jedan francuski lekar spasao njegovu ženu od smrtne opasnosti. Ako pristane da vas prati, biće vam od stvarne koristi. — To ga moja zvezda šalje, reče Arman smejući se, nisam li i ja pomalo doktor? I mali karavan krenu pod vođstvom Žerolansa, povevši i Buvreja. Ako je Lavared studirao medicinu, bio je i inženjer, i radovi koji su mu bili pred očima morali su ga veoma zanimati. Buvreju je sa svoje strane bilo mnogo stalo da sazna istinu i razgovor uskoro pređe na prizor koji je počeo da ih zadivljuje. — Kanal, reče Žerolans, prolazi najpre, počev od Kolona do Monkej-Hila i Lajon-Hila, jednom niskom ravnicom gde su radovi bili vrlo laki. Zatim između Gatuma i Tabernilje, u podnožju masiva Gamboa počinju muke. — Gatum je ona značajna varošica, tamo nadesno? — Da, to je, mislim, najveće stovarište banana centralne Amerike. Izvoz prema Njujorku je toliko porastao da su pripremljeni brodovi posebno za ukrcavanje i konzerviranje ogromnih količina tog voća. — Nismo li bili na desnoj obali jedne reke? Da nije to čuveni Šagr o kome toliko govore inženjeri? — Da, na njegovu levu obalu prelazi se gvozdenim mostom Barbakoasa. Ovde Šagr izgleda dobroćudan ali malo dalje je 24 Држава земљоуза.

68 strašan... A sada pogledajte najpre oko sebe ove baruštine, u kojima je trebalo iskopati trideset kilometara rovova... Podzemlje je nepromočivo, i tu smo izgubili hiljade ljudskih života. Odista, u nedogled, po ravnici su bile rasute bare sa olovnim odsjajem. Nad tim blatnjavim baricama lebdi večita magluština. Putnici su se osećali obavijeni teškom atmosferom, bljutavom, slankastom, koja je izazivala gađenje. — Ovde, nastavi Žerolans, obilno znojenje iscrpljuje čoveka. Stalno ima neutoljivu žeđ. I, novi Tantal, 25 on ne može da pije vodu koja ga okružuje, to bi značilo piti smrt. A da ne govorimo o komarcima, buvama, pijavicama čije otrovne sisaljke riju po koži radnika. Najzad izađoše iz tog pakla. — Ali, reče Buvrej, zar nisu mogli da izbegnu ovu oblast? — To je bio najkraći put da se stigne do najnižeg prevoja Kordiljera. — U tom slučaju, reče Lavared, koji beše postao vrlo ozbiljan, po jevtinijoj ceni imali bi isti posao u pogledu vremena, života i novca da su počeli sa isušivanjem močvara. Naši inženjeri su već ostvarili to čudo u Francuskoj i Italijani ih slede u rimskoj ravnici. Pre kratkog vremena bili su napustili železnicu i Žerolans je vodio svoje prijatelje izvan Tabernilje. Odatle su nadvišavali nove rovove gde je sve bilo ispreturano. Posle baruština, trasa nailazi na Šagr, bujicu o kojoj projektanti preduzeća kao da nisu vodili ni najmanje računa. — To je, međutim, jedan poseban rečni tok nastavi Žerolans, jer ako na nekim mestima može skoro da se pregazi, događa se da joj se za dva sata, posle kiše, nivo popne na šest do sedam metara. Onda voda, sručujući se besno niz strmine, povlači blokove ogromnog stenja... Tih dana je rov bio zatrpan, radovi od više sedmica propali... Počinjali su nanovo, i Šagr je počinjao nanovo. Bilo bi to krajnje smešno da nije imalo tako žalosnih posledica. 25 Краљ Лидије кога је Зевс осудио да буде вечито гладан и жедан.

69 — Ali najobičniji zdrav razum ukazao bi čoveku na opasnost da se gradilište podigne kraj jednog tako nezgodnog, tako pokretljivog suseda!... — Tu je primedbu meni upravo stavio državni savetnik koga je poslala francuska vlada. — Pa, učini ozbiljno Lavared, okrećući se svojim prijateljima, maločas sam lakomisleno govorio... Sigurno da nisu mogli pomišljati da isuše toliko prostranu močvaru koju navodnjavaju bujice koje se u njoj gube. Trebalo je, pre svega, iskopati novo korito za Šagr i skrenuti ga sa trase kanala, zatim bi isušivanje močvarne ravnice bila samo dečja igra. Buvrej, zaprepašćen, ćulio je uši. Međutim, obuze ga neka sumnja. Zapita ser Murlitona: — Da li vam te stvari izgledaju moguće? — Mislim da to govori sušti razum, odgovori Englez. — Zaista, zapita Buvrej Žerolansa, je li ostvarivo skretanje jednog vodenog toka? — Svakako... nekada je dovoljna i jedna brana. Imamo ih u Francuskoj deset ili dvanaest dobro poznatih... Ovde bi se to isto moglo učiniti. Strmine počinju od Tabernilje. Od tog grada do Obraka, prolazeći preko Manuela i Gorgone — vododelnica je nešto malo na zapad od tog poslednjeg mesta, Kordiljeri stvaraju valovit teren, zatvarajući svojim brežuljcima jezero Gamboa, iz kojeg, izgleda, izlazi Šagr, koga napaja još jedna bujica koja dolazi sa istoka. Pa! jedna brana, poveća i dovoljne debljine mogla bi reku uputiti nekim drugim ogrankom Sijere. — Onda je Lavared možda našao tajnu nastavka prekinutih radova. — Može biti... jer ne bi bilo ništa teže da se izvede ostatak nego što je bio početak u ravnici Monkej-Hila. Preko masiva, ka Pacifiku, preko doline Rio-Grande, trasa dolazi do prostranog Panamskog zaliva sledeći skoro pravu liniju. — Oh! prava linija... to je opasno s prirodnim neravninama. — Nije, posle depresije središnje i brdovite rbati, prolazi se samo kroz plodni i šumovit predeo, u kome se, usred najbogatije vegetacije na svetu, uzdižu živopisne varošice Emperador, Paranza,

70 Miraflores, Korosel, La Boka, da se dospe naspram ostrva Periko i Flamenko. — Ali, pobogu! pa to mi je Lavared upravo izdiktirao moj izveštaj, uzviknu Buvrej. Ah, kakav čovek! Kad bi mi samo bio zet, udesetostručio bi moj imetak. Ponovo se javljao sebičnjački nagon. G. Kobac video je samo izvlačenje koristi iz jedne snage i jedne inteligencije. Lavared je time, međutim, postigao da divlja osveta, osveta po savetu don Hozea, nije više obuzimala duh njegovog protivnika. Žerolans beše poslao po svog Indijanca, koji je stanovao u SanPablu, južno od trase, na putu Bahio-Soldado. Visok, kršan, bakarne boje kože, veoma blagog pogleda, Indijanac je bio čistokrvne rase — što je sada izuzetak u državi Panami. Svojom urednošću, svojom tačnom poslušnošću bio je postao šef ekipe: bio je jedan od retkih domorodaca koji su ostali u službi Kompanije. U početku ih je bilo mnogo, kao i Crnaca. Ali baruštine su ih uskoro uništile. Poznato je da su morali da uzmu, da bi ih zamenili, sve do afričkih crnaca, Anamita i Kineza. Oblast močvara sve je gutala!... — Ramone, reče mu Žerolans, evo jednog mog sunarodnika, mog prijatelja, inženjera i doktora, koji treba da ide u Kostariku... Hoćeš li da mu budeš vodič? Indijanac, gord i dostojanstven, gledao ga je. Ozbiljan, bez reči, on mu pruži ruku. Arman pogrešno shvati taj pokret. — Dodaj, reče smešeći se, da ja putujem bez novca. Ramonova ruka ostade ispružena. Nagonski, Lavared spusti u nju svoju. Bljesak vesele gordosti pojavi se na Indijančevom licu. Postupali su s njim kao sa sebi ravnim, ne kao sa slugom. — Tvoj prijatelj je moj prijatelj, kaplare, reče on Žerolansu. — Gle, zašto kaplare? — To je kao kada bi rekao poglavica ili vođa. — Ah! to je preterivanje koje im je ostalo iz kastiljanskog jezika. — Tako, reče Lavared, ti hoćeš da napustiš ovde svoje mesto? — Oh! reče Indijanac setno, ovde sam ostajao samo iz zahvalnosti prema lekaru Kompanije koji je izlečio moju Iloe... Svi

71 su se ljudi moje rase, koji nisu pomrli u „paklenom rovu“, vratili da obrađuju zemlju svoga plemena... Poći ću s radošću da se više ne vratim. Put kojim ti treba da ideš je put koji vodi na moju planinu, poći ćemo njime zajedno, s tvojom drugaricom i s mojom. Beše pokazao na mis Oret koja pocrvene. — Shocking! promrmlja ser Murliton. — Ova mlada devojka nije moja drugarica. — Dobro... Iloe će pozdraviti večeras tvoju sestru u mojoj kući, u San-Pablu. Izgledao je beskorisno objašnjavati Indijancu da mis Oret nije nikakva rođaka. Žerolans dade znak da se na tome ostane. — Ali, primeti Lavared, ja nisam sam, imam svoje pleme, reče veselo pokazujući na malo preplašenog Murlitona. — Hodaće tvojim stopama... Ti, ti si Francuz i lekar, zato te volim i poštujem... ti si inženjer, moram te slušati... Ali, pre svega, pošto si Francuz, dođi, odvešću te na jedno mesto gde ćeš biti gord i zadovoljan. Ostali pođoše za njima. Kako su prelazili preko Gorgone, Žerolane shvati i nasmeši se. Mala četa krenu jednom planinskom stazom, dugo se pela i dospe do Čero-Grande. Indijanac pođe pravo ka jednom uzvišenom drvetu, dade Lavaredu znak da se na njega popne i izgovori samo ove reči: — To je ovde. — Oh! reče Francuz, kako je lepo. Za tili časak svi su se ostali popeli na susedno drveće da bi videli šta je to tako lepo; samo je Indijanac čekao, spokojan. Prizor je zaista bio izvanredan. Sa te tačke vide se obe padine Kordiljera i oba ogromna okeana u kojima se završavaju, na Pacifiku dolina rio Grande, na Atlantiku dolina Šagra. Trasa kanala, prekinuta kod planine, činila se kao beskrajni mali ljudski napor spram veličanstvene prirode. — Izvanredan vidikovac!... — I redak, dodade Žerolans, jer sa tropskom vegetacijom zemljouza ni sa kojeg drugog mesta ne može se imati pogled na celinu.

72 — Hvala, Ramone, što si me ovde doveo, reče Lavared spuštajući se na zemlju. — To je drvo Francuza, jednostavno reče Indijanac. — Što znači... ? Žerolans je morao da objasni dok su ponovo krenuli putem ka San-Pablu. — Godine 1880. jedan poručnik mornarice, N. L. Bonapart Viz, koji je bio najžešći pobornik otvaranja kanala, sa jednim drugim mornaričkim oficirom, g. Armanom Rekli, uspeo je, ne posustajući u istraživanju, da otkrije ovu tačku Sijere sa koje se očima potvrđuje da radovi moraju uspeti. Ser Murliton je izgledao isto toliko zadovoljan koliko i Lavared. — Vi ste zadovoljni, reče, i ja sam... — Ne toliko koliko ja, odgovori Lavared, pošto se radi o otkriću koje je napravio jedan moj sunarodnik. — A ja kažem, na to će Englez, da sam ja zadovoljniji od vas... jer ako je jedan oficir francuske mornarice prvi video mesto na kome su se dva mora toliko približila, jedan oficir engleske mornarice je prvi predvideo mesto na koje je vaš sunarodnik morao doći. To je, uostalom, bilo tačno i britanska gordost je bila zadovoljena. Godine 1831. komandant Pikok je odredio ukratko, ali sigurna oka, crtu kojom bi išao saobraćajni put između dva okeana; železnica, zatim kanal, opravdali su njegova predviđanja. Isto tako je jedan Škotlanđanin među prvima otkrio značaj američkog zemljouza kojega je zvao „ključ sveta“ i hteo da ga osvoji za svoju domovinu. Njega je potukao i oterao, 1700, španski general Tomas Herera koji, zbog toga, ima svoj spomenik u Panami. — Zna se, uostalom, reče Lavared koji se uozbiljio, da nije tek od naših dana bilo reči o prosecanju američkog zemljouza. Prvi koji je na to pomislio nije niko drugi do Karlo V, koji je na Savedrin savet, poverio Kortezu da potraži el secreto del estrecho „tajnu klanca“. Godine 1528. Portugalac Galvaho smelo je predlagao caru izvršenje toga plana; a Gomara, pisac Istorije Indije, koja se pojavila nekoliko godina kasnije, označava čak tri trase.

73 — Pa onda, javi se Murliton, zašto su bila potrebna tri veka pa da se prema Humboltovim26 uputstvima ponovo preduzmu proučavanja. — Zato, jer naslednik Karla V, pobožni Filip II nije hteo da menja prirodu, iz straha da ne promeni ono što je Bog stvorio... i čovečanstvo je moralo čekati da jedan francuski pustolov, baron Tjeri, koji je kasnije bio kralj Novog Zelanda, 1825. dobije koncesiju koju nije mogao iskoristiti i čiju je trasu predsednik Bolivar dao da se prouči 1829... Otada je bilo ništa manje nego šesnaest planova od inženjera svih nacija. — Ti znaš mnoge stvari iz prošlosti, reče najedared Indijanac Lavaredu, ali možda ne znaš izvesne stvari iz sadašnjosti koje sam ja video, i koje će ti objasniti zašto su radovi bili tako teški i tako mučni. — Šta hoćeš da kažeš? — Da je stvoreni položaj radnicima bio užasan. Voda močvare je smrtonosna, vrućina nepodnošljiva i uništavajuća. Gde su ljudi, naročito belci, mogli da okrepe svoju iscrpljenu snagu? U kantinama bez nadzora u kojima se nisu držali cena koje je Kompanija propisala. Tako su neki merchanti27 prodavali vodu iz Francuske po pola srebrnjaka bocu. Ako pomisliš da zemlja marigot-a. 28 nema pijaće vode, vidiš da su radnici bili osuđeni da umru ili od žeđi ili od dizenterije. — Nije moguće da je tako bilo? — Jeste, umeša se Žerolans, Ramon, na žalost, ne preteruje. Ono što se zove vodom iz Francuske je voda iz Sen-Galmjea, koju su se trgovci na malo usuđivali da prodaju za 2,5 franka po boci. Zato su izbijale česte pobune. Pljačkali su i spaljivali neke prodavnice... Ali je posao tako cvetao da su posle dva do tri poraza takve vrste trgovci napuštali zemljouz sa znatnim imetkom. — Avaj! kojim je sve ubogim đavolima taj nedostatak nadzora prouzrokovao smrt!... 26 Немачки научник и истраживач. 27 Трговац. 28 Ниске површине које треба да буду потопљене.

74 — I tu su, prekide ga Ramon, tvoji sunarodnici uveliko platili danak. Posle uništavanja francuskih ekipa, obrazovali su nove od ljudi raznih zemalja, svih boja, od ljudi bele, crne ili crvene kože... Ali ti razumeš zašto su moja braća Indijanci iz Čirikija, pa i crni Zambosi zemljouza, uporno odbijali da učestvuju u radovima. Buvrej je hvatao beleške. Sve su to bili podaci koje mu je ta anketa pružala za njegov izveštaj. Ali, gde će ga napisati? KADA će ga poslati? Nije više ništa znao. Kad je Indijanac došao do svojih kola, jednih lakih kola volante, i u njih smestio Lavareda, mis Oret i Murlitona, zelenaš se ne usudi da tamo zatraži mesto. Iskreno rečeno, Lavared bi bio vrlo naivan da ga povede sa sobom. Sa Žerolansom Buvrej ponovo sede u voz i vrati se u Kolon da čeka odgovor od don Hozea. Prvo je poslao telegram Penelopi, rekavši joj: „Još se ne vraćam, idem ne znam kuda prateći Lavareda. To je jedan neverovatan čovek. Idi u Sans da se odmoriš u našoj poljskoj kući, očekuj vesti.“ Za to vreme mali karavan beše stigao u Ramonov dom. Indijanka Iloe ponudi Engleskinji najsrdačnije gostoprimstvo. Lavared, Murliton i Indijanac odspavaše, kako tako, pod vedrim nebom, i bi ugovoreno da će krenuti na put sutradan ujutru. Zar Lavared nije imao prava da veruje u svoju dobru zvezdu? Zar ga sreća, pomognuta sa malo preduzimljivosti, nije poslužila kadgod se hvatao ukoštac sa bilo kojom nezgodom, dovodeći mu uvek nepredviđenu pomoć? Naš junak je razmišljao o svemu tome, hodajući, od rana jutra, po putu koji od San-Pabla vodi ka Koreru, ostavljajući na levoj strani Arajan. Reč „put“ izgledala bi malo neskromna jednom Evropljaninu, naviknutom na naše dobro održavane drumove. U svim tim zemljama na zemljouzu, podrazumevajući i Meksiko, to su puteljci koji su pokatkad trasirani, a pokatkad se nagađaju, po kojima se kola klimaju da ne može biti gore, a jedino mazge hodaju. Često je to bila samo jedna staza. — Ali ipak, reče glasno, kakva divna vegetacija.

75 — Takva da će uskoro prekriti radove na kanalu ako ih često prekidaju, promrmlja Indijanac. Govoreći to pokazivao je na predeo koji su naši putnici ostavili za sobom. Tri čoveka, Arman, Ramon i Murliton išla su zajedno. Iloe i mis Oret, sa prtljagom, u kolima koja je vukla mazga sa živopisnim amovima, koja se kretala sasvim sama a da nije bio potreban arijero29 da je vodi. Životinja je pogledom pratila svoga gospodara. Mlade žene su se odmah sprijateljile. Naivna jednostavnost Indijanke očarala je poštenu čistotu Engleskinje i obratno. — I tako, reče Iloe, ovaj mladić nije ni tvoj suprug ni tvoj brat, kao što smo mislili... i ti ga pratiš svuda! — U društvu moga oca, reče Oret porumenevši. — Ali ti se mnogo zanimaš za njega... Je li dakle tvoj verenik? — Nije, nije... — Međutim, osećaš naklonost prema njemu? — Ja!... — Da, to se vidi, to se pogađa po tvojoj zbunjenosti, po tvom uzbuđenju kada govoriš o opasnostima kojima je bio izložen, o onim koje mu još prete. — To je jedno plemenito srce, to je moj prijatelj, to je sve. — Ah! jednostavno reče Indijanka uputivši svojoj drugarici pogled koji je ovu dovodio u nepriliku. Zatim dve žene ućutaše. Indijanci malo govore. Mis Oret je razmišljala i pitala se da nije naivna Indijanka tačno pogodila. U svakom slučaju, ako je njen saputnik privlačio to je bilo još sasvim nesvesno. U sebi se bunila na pomisao da je njena naklonost mogla biti toliko nežna da bi pobudila takvu pretpostavku. Tog trenutka Ramon se naže nad jednom biljkom od koje otkide nekoliko latica; on ih predade svojoj ženi koja ih brižljivo ostavi. Lavared zatraži objašnjenje. — To je diaso, odgovori Indijanac, biljka koja leči od ujeda korala... 29 Мазгар.

76 — Ah! lepa mala zmija koja liči na žensku grivnu? — Lepa, odista, sa svojom lepom crvenom bojom, svojim zlatnim i baršunastim prstenjem, mala takođe, jer nije duža od dvadeset do dvadeset pet santimetara... ali strašna, njen ujed donosi trenutnu smrt. — Brr! učini Arman, i ti možeš da nas sačuvaš od nje? — Da, zahvaljujući ovoj biljci. Zar nije tvorac stavio lek pored oka: — Tačno. Ser Murliton koji je slušao ništa ne govoreći, poče da hoda oprezno, gledajući pažljivo u zemlju. — Šta to radiš, upita Indijanac smešeći se. — Tražim da nema neke zmije. — Zaista! onda ne gledaj kraj svojih nogu... Treba gore da paziš. — Kako? rekoše oba čoveka. — Da... koral se nalazi umotan na kraju grana koje vise i padaju na zemlju. Lako bi mogao pomisliti da je cvet. U pravi su čas mogli to da ustanove. Nekoliko drveta se nadnelo nad put: behu to jedan konokast, neka vrsta mahagonija niže vrste, jedan madera-negra koga još zovu madre de cacao, jer kakao raste u njegovoj senci, jedan čapulastapa, mrko drvo koje uživa glas najlepšeg drveta ovog podneblja. Na vrhu grane ispod koje su kola upravo htela da prođu, jedna mala crvena tačka poče da se mrda. Ramon uze jedan savitljivi prut, i oštrim udarcem obori korala presekavši ga na pola. Odmah se iz njega oseti jak miris badema. — Cijanovodonična kiselina, reče Arman. Životinja beše pala na jedan zeleni žbun. Na traženje svoje kćeri ser Murliton htede da je uzme da bi je sačuvali kao uspomenu. Ali on brzo trže svoju ruku sa uzvikom bola. — Je li koral još živ? zapita Lavared. — Nije, reče Indijanac, ali taj žbun na kome počiva njegov leš je jedan čičkaste i tvoj prijatelj se na njega ubo... Evo, uzmi tvoju zmiju, daj je mladoj devojci. — Ali ti, ti se nisi ubo?

77 — Dovoljno je zadržati dah pa bez opasnosti dodirnuti drvo koprivu. Arman je, zaista, znao puno stvari, ali ovo nije znao. — Čovek se uči putujući, smešeći se reče ser Murliton, koji je na kraju previo na svoju boljku list kvita-kalkones-a koju mu dade Ramon. Zatim je bilo malo događaja. Predeo se izmeni. Nisu to više bile moćne tropske vegetacije, cvetovi živih boja, voće čudnih oblika, već puna i gusta trava koju nazivaju para i koja je posebna stočna hrana, divna i hranljiva. Ova promena je nagoveštavala susedstvo hacijendi i rančeva, poljoprivrednih dobara čije gospodare uvek zovu „Španci“, ma koje narodnosti bili. Za Indijanca, za siromaha, svaki buržuj je „Španac“ i ima pravo na vrlo pokoran pozdrav, skoro klanjanje, propraćeno rečima: „Vaša Milosti.“ Takav početak razgovora potiče iz davnina, dva veka unazad, iz doba osvajanja. Lavared se uveliko začudi kada opazi, nedaleko od puta, jednog jelena potpuno sličnog svojoj sabraći iz šume Fontenbloa. Životinja je bila napustila šikaru, mladu šumu savane, da dođe da pase para. Zlo po nju. Ramon je pogodi jednim jedinim kuršumom, i tako sa nekoliko pogačica ili tortilja, koje je Iloe spremila, obezbedi hranu malom karavanu. Drugo jedno iznenađenje očekivalo je našeg prijatelja sat kasnije. Ugleda jednog peona koji je, ozbiljno, stavljao krupno kamenje jedno na drugo. — Šta ti tu radiš, Hoze? zapita. Svi Indijanci odgovaraju na ime Hoze, kao i sve Indijanke na ime Marija. Od Meksika do Južne Amerike ta tradicija još uvek postoji. — Vaša Milost to vidi. Pravim jedan „stub bezbednosti“. Lavared otvori oči i uši. Trebalo je da mu Ramon rastumači to maglovito objašnjenje. — Indijanac koji ode od kuće skupi dvadeset dva kamena, ni jedan više ni jedan manje.

78 On ih naslaže... i pri svom povratku, ako se stub nije pomakao, znači da je njegova žena neprestano mislila na njega. Uprkos svoje urođene ozbiljnosti Murliton nije mogao da zadrži osmeh. — Ali vetar, ali kiša, ali oluja, zar ne mogu da uzdrmaju tu laku gradnju? Onaj drugi Indijanac pogleda Evropljane. — Bez sumnje, reče, ali treba da to svetac iz Eskipulasa dozvoli. Opet traženje objašnjenja. — Taj svetac čudotvorac, reče Ramon, veliki je crnački Hrist koga vidimo daleko odavde, u Gvatemali. On je pretrpeo sve zemaljsko zlo, i još mržnju svoje žene. A kako je to jedan siromašan Isus, koji je voleo Indijance, svoju sabraću, on je napravio to čudo za svoje prijatelje iz savane. Ispričao je tu legendu a nije imao nikakve namere da se šali, ali je ispričao i bez zanosa kao neku prirodnu stvar, i tako dobronamerno da se Lavared ne usudi da pokaže kako u to sumnja, da ne bi ražalostio prijatelja. U predvečerje ponovo stupiše u savanu. Arman nije hteo da se zaustavi u Horeri niti u selima ladinosa30 u kojima su naslednici nekadašnjih osvajača, mešanci Španaca i Indijanaca. Tamo je trebalo imati novca da se plati prenoćište. Sa pokrivačima i granjem Ramon za čas napravi prebivalište. Iloe skuva jedan čerek jelena. Murliton ponudi old brandy31 iz svojih zaliha. I noć proteče skoro mirno. Kažem skoro jer su nigvasi32 i komarci žestoko namučili Engleze. Mis Oret se, međutim, hrabro pomiri s tim. U stvari, pustolovine su zanimale to dete. Što se tiče Lavareda on se, po Ramonovom savetu i primeru, ugnjezdio na najvišim granama jednog almendroa koje su se na petnaest metara visine preplitale sa granama jednog kedra, 30 Шпански 31 Ракија. 32 Врста комараца.

79 njegovog suseda. On se smesti, zajašivši, dobro oslonjen levo i desno, i obavijen mazginim pokrivačem, pa je spavao kao pravednik. Let moskitosa33 je težak i nizak. Tamo je trebalo da se boji samo vampira, onih tropskih slepih miševa. Ali ih Ramon otera zapalivši neku aromatičnu biljku. U zoru naši se prijatelji pogledaše. Sirotoj maloj Oreti rame je bilo užasno naduvano, jer je spavajući odgurnula debeli pokrivač od valjane čoje u koji ju je Iloe bila zamotala, i zle noćne životinjice napale su njenu svežu put. A nesrećni Murliton nije više imao ljudskog lica. Naduven nos, naduti kapci, ogromni plikovi mu nadigli obraze, sve je to pravilo od njega masku zbog koje čak ni sažaljenje nije sprečavalo smeh. Iz svoje putne apoteke uze lužnu so i fenol koji mu nekako zalečiše rane. Trebalo je bojati se još jedne druge opasnosti na ovakvim putovanjima — groznice. Murliton je imao svoj lek — kinin. Ali Ramon ukaza na jedan drugi, jednostavniji, praktičniji. — Izbeći ćeš groznicu ako popiješ jedan grog sa rumom, reče on Lavaredu, imam ga u svom prtljagu, to je rum sa Antila. Zatim ćeš malo jesti i svakog dana jedno hladno kupanje. — Lako je malo jesti, odgovori naš prijatelj smejući se. Što se tiče hladnog kupanja ima dosta ria na našem putu da olakšaju tu higijensku operaciju. 33 Комарац.

80 VII U KOSTARIKI Tokom jedne sedmice Lavaredu se pružila prilika da shvati značaj bogatstva jer je jedini on hodao pešice. Ser Murliton, kome je dojadilo da hoda pešice, jednostavno je kupio mazgu jednog Indijanca i pošto je uzjahao, bez ikakvog engleskog sedla, pratio je kola u kojima su bile mis Oret i Ramonova žena. Mada malo smeten, dobro se poneo pred tom zlom srećom, i bez sumnje je bog koji ga je štitio lepo primio to njegovo veselo raspoloženje, jer mu devetog dana priteče u pomoć. Svi behu noćili u jednom tule pueblu. 34 Tule je pravo ime onih koje su Španci nepodesno nazvali Indijancima. Prelazili su veliku savanu u pravcu Čirikija, jednog od mnogih vulkana tog kraja, još uvek živog, kada novinar zapazi blizu jednog potoka, Papajalita, logor mazgara. Samo su dve mazge bile tu: pasle su. Bakar njihovih amova blistao je na suncu i njihov izgled bio je u suprotnosti sa bednim izgledom dva čoveka koji su ih čuvali ležeći u senci drveta. — To su arijerosi? zapita Lavared. — Nisu, reče Ramon, nemaju njihovu odeću. Jedan od dvojice je Zambo a drugi Indijanac Do; njegovo pleme je daleko iza nas, južno od radova zemljouza. — Iz čega zaključuješ?... — Da su to lopovi... Odmah ćeš videti. I prišavši naglo: Drugovi, zahvaljujem vam što ste nam došli u susret sa našim mazgama. 34 Село.

81 Trebalo je da nas čekate blizu Čirikija; ali ne vidim mozose35 s njima. Zatim, ne dodajući ni reč uzjaha jednu mazgu i Lavared učini isto što i on s drugom mazgom. Zambo i Do pogledaše se iznenađeni. Ramon nastavi: — Njegova Milost daće po srebrnjak svakome od vas da vam zahvali na vašem trudu. Dva čoveka odmah pružiše ruku. Lavared koji nije imao ni prvi kvartiljo36 te sume shvati i zaigra na drskosti. — Propalice, uzviknu podižući svoju batinu, hteli ste da mi ukradete moje mazge. — Ne... ne... Vaša Milosti... To nas je poslao Hijeronimo, mazgar iz Kostarike, obećavajući nam dobru nagradu... — Dosta... dođite da je potražite kod Alkade37 iz Galdera. I, sa smelošću poštenog čoveka, obode mazgu, prateći Ramona. Ovoga puta Indijančeva ozbiljnost ustupi mesto veselosti. Smejući se izreče naravoučenije tog zbivanja. — Dvostruko je zadovoljstvo pokrasti lopova. Znali su bar jednu stvar: mazge su pripadale jednom arijerosu iz Kostarike zvanom Hijeronimo. I sudeći po divoti opreme, taj je arijeros morao biti u službi neke dobrostojeće ličnosti. Posle nekoliko dana Ramon im reče da su stigli tamo gde on treba da ide. — Ovo je zemlja u kojoj obitava moje pleme. Ispred tebe je tvoj put. Još danas ćeš napustiti kolumbijsku teritoriju da bi se našao na teritoriji republike Kostarike. Zadrži ove dve mazge koje nam je Bog dao, poslužiće ti, tebi i tvojoj drugarici, I tvoj Englez ima jednu; obezbeđeni ste, dakle, da dobro putujete. A ja i moja Iloe, mi ćemo ponovo sada videti naše roditelje, našu braću. Srećan sam što sam te mogao vaditi i biti ti od koristi; učini mi čast da mi stisneš ruku. Taj govor je bio veličanstven po svojoj prostodušnosti i Lavared se sa očitim uzbuđenjem rastavi od tog čoveka koji mu je bio pravi prijatelj nekoliko dana, koji mu je učinio tako veliku uslugu. 35 Момак. 36 Четвртина. 37 Судија.

82 — Ramone, reče, mi se možda više nikada nećemo videti... — Quien sabe... Ko to zna? prošaputa Indijanac. — Ali ni ja ni moji drugovi nećemo te zaboraviti. Ma gde bio, ako sam ti potreban, imaš samo da me pozoveš, bio ja na kraju sveta! — I ja isto tako, odlučno reče Ramon. I rastadoše se. Put nije bio suviše težak jer su sva tri naša prijatelja jahala na odličnim mazgama. Jedan jedini događaj obeleži taj poslednji dan; začu se podzemno tutnjanje, što nije ništa čudno u tom vulkanskom predelu, gde se godišnje dogodi u proseku po šezdeset zemljotresa. Mrak je padao. U nedogled se ogromno stenje gomilalo u ovim pravcima, kroz naslage magle. Naši putnici gricnuše malo jednu tortilju38 od kukuruza, od zalihe koju im je ostavila Iloe. Trebalo je bar malo održati snagu pošto nisu znali gde bi mogli zanoćiti. Na granici nađoše jednu malu posadu, ali to je jedva bio zaklon za vojnike. Ne zaustavljajući se, karavan pozdravi tri malo odrpana ratnika koji predstavljahu vojsku Sjedinjenih Država Kolumbije. Mazge stupiše na tle Kostarike. Sto metara dalje put je naglo zavijao pod pravim uglom. Odjednom Arman, koji je išao na čelu, opazi iza jedne stene neku vrstu logora; bili su to arijerosi, mazgari, ali sa njima i nekoliko vojnika. On zastade i dade znak Englezu da se oprezno približi. Istog časa odjeknuše krici. Svi su mazgari bili na nogama, vičući ko će bolje. — Evo ih!... — To su naše mazge. — Prepoznajem amove. — Lopovi dolaze ovde da nam prkose! — Hijeronimo!... gde si? — Potražite ga! neka odmah dođe. — A ove ćemo za to vreme odvesti kapetanu Moralesu. — Ah! stvar je jasna. 38 Погача

83 Za tili čas okružiše Lavareda, Murlitona i mis Oret, dvadeset snažnih ruku skidoše ih sa njihovih mazgi, još ih malo prodrmaše, i na kraju odvedoše do kapetana koji je, ležeći na jednom deblu, pušio svoju cigaretu. Nisu imali vremena išta da objasne. Pored oficira sedeo je jedan čovek, uvijen u ogrtač, čija mu je visoka kragna skrivala lice. On se naže svom susedu, reče mu tihim glasom nekoliko brzih reči i oficir odmah ustade. — Tišina!... reče zapovednički. Ostavite ovu mladu osobu i njenog poštovanog oca na miru, i gledajte da, drugi put, bolje prepoznate ljude. Arijerosi se povukoše. — Senjorita, dodade kapetan, i vi, senjor, mi smo ovde po zapovesti novog guvernera, don Hoze Miraflora i Kuramazasa, da vam poslužimo kao pratnja i da vam odamo počast. Ove mazge bile su upravo određene za Vaše Milosti... Ali, mi smo očekivali samo dva putnika, a vas je troje... Ko si ti, treći? — Arman Lavared, slobodan građanin Republike Francuske, koji putuje... za svoje zadovoljstvo. Hijeronimo stiže tog trenutka. — Senjor Francuz jahao je, reče, jednu od mojih mazgi, koje su nestale pre tri dana... Optužujem ga da je ukrao. — Greška, cenjeni ali naivni arijero, pre tri dana nisam bio ovde; što se tiče tvoje mazge, odnosno tvojih mazgi, ne samo da ih nismo ukrali već smo ih oteli od lopova. Imam, uostalom, svedoke, gospođica i gospodin mogu da potvrde da govorim istinu. Dok je pričao o događaju na putu, zahvaljujući kojemu su došli do mazgi, čovek sa ogrtačem je opet govorio oficiru. — Sve je to vrlo dobro, zaključi kapetan Morales, ali ja nisam ni alkade ni vrhovni sudija, i nisam ovlašćen da presudim. Ja sam vođa pratnje, mi ćemo goste senjor Gobernadora odvesti sa svim dužnim počastima... Što se vas tiče, senjor Francuz, ja vas hapsim pod optužbom krađe dveju mazgi, vi ćete se izjasniti pred sudom čim budemo stigli u Kambo. Nije mu vredelo da se buni. Prividnost pravde bila je protiv Armana. On to shvati i poslušno, prepuštajući se sudbini, stade između označenih vojnika. Zatim pratnja i putnici krenuše, naš

84 siroti prijatelj pešice, ostali jašući. Ali je bdeo njegov dobri duh, Oret. — Moj je otac imao svoju mazgu, reče ona oficiru, vidim da se njome niko ne služi i bila bih vam zahvalna da je date ovom mladom čoveku, koga mi poznajemo i koji je žrtva jedne greške. — Oh! to se može učiniti, usrdno odgovori Morales. Imam naređenje da izađem ususret svim vašim željama. I Lavared je imao makar tu utehu da i on ide „na mazgi“. — Uostalom, nastavi vođa pratnje, večeras nemamo mnogo da idemo. Ovog časa prolazimo kraj Čero del Brenon, pošto pređemo rio Koto i rio Kolorado, zaustavićemo se u podnožju Kordiljera u Las Kručesu. Tamo se nalazi ranč u kojem su pripremljene sobe i večera za vaše gospodstvo. Mlada Engleskinja je razmišljala. To iznenađenje koje ju je dočekalo na kostarikanskom tlu ništa joj dobro nije kazivalo. Ali, na kraju krajeva, njen otac je bio tu, Arman takođe, ako bude trebalo; izgledalo joj je, dakle, da se nema čega bojati. Međutim, tajanstveni čovek u ogrtaču koji ga je skrivao, pustio je sada kapetana Moralesa da prođe i, pošto je usporio hod svoje mazge, nađe se pored Lavareda. U početku mu se ne obrati. Od njega se čuo samo jedan mali, prigušeni smeh koji je veoma kopkao Lavareda. Ipak, posle nekoliko koračaji, on progovori, i na vrlo dobrom francuskom reče svom susedu: — Eto, gospodine, mislim da vam sad vraćam milo za drago za Lorenu. Lavared se ne uzdrža da krikne od zaprepašćenja: — Buvrej! — Ja lično. — Kakva srećna okolnost, dragi moj kućevlasniče, da vas susretnem u ovim dalekim krajevima. — Podsmevajte se, gospodine, podsmevajte se... Najslađe se smeje ko se poslednji smeje... i videćete sutra da li vam je sreća tako naklonjena. — Vi ste, dakle, smislili neki novi nitkovluk, u saglasnosti sa vašim drugarom nazovi plemićem.

85 — Prvo, dragi gospodine, moj drugar, kako se vama sviđa da ga zovete, ovde je gospodar; on predstavlja vladu i, kako ne može ništa da mi odbije, vi ste pomalo u mojoj vlasti... Njemu gospođica, a meni lepi Parižanin. — Zaista, reče Arman drhćući i protiv volje na pomisao o toj deobi. — I pošto ste ovog puta potučeni, ne mogu sebi da uskratim zadovoljstvo a da vam unapred ne kažem kakva vas sudbina čeka. — Da vidimo, dakle, budućnost, dragi moj čudotvorče. — Vrlo je jednostavna... bićete sutra osuđeni zbog krađe Hijeronimovih mazgi na godinu dana zatvora... U ovim krajevima dvanaest meseci letovanja nisu suviše teški i neće vam biti hladno... ali ćete tako izgubiti svoju opkladu i rođakove milione... Mogu vam čak predskazati da ćete se posle tog vremena razmišljanja oženiti Penelopom. — Brrr!... ironično uzdrhta Arman. — Sasvim tako, imaćete sreću da mi postanete zet. — Ali, gospodine Buvrej, to je povećanje kazne koje nije predviđeno kostarikanskim zakonom... i obećavam vam da ću učiniti napore dostojne Latida39 i barona Trenka da pobegnem od sudbine kojom mi pretite. — Radite sve što hoćete, nećete od nje pobeći... držimo vas mi i drugim stvarima, ali to vam neću reći unapred... Ah! možda ste pogrešili što prolazite ovom zemljom u kojoj don Hoze zapoveda kao vlastodržac, u kojoj je moj prijatelj Hoze prefekt, guverner, diktator jednom rečju!... — Kako i odgovara činovniku jedne slobodne zemlje, dodade Lavared. Ipak je davao za pravo Buvreju. Da, bilo je to nezgodno nadahnuće da ovako sam od sebe padne u kandže svojih protivnika. Ali, šta sada da radi?... Da se pomiri sa sudbinom za večeras, da odspava i sačeka da se sutradan odluči šta će. To je i učinio kada su stigli u ranč Del Gofito. 39 Пустолов који је успео више пута да побегне из затвора.

86 Buvrej ga, velikodušno, nije osudio da umre od gladi, osigurana pobeda beše čak pripitomila kopca i Lavared je večerao za istim stolom za kojim i mis Oret, ser Murliton, Morales i njegov „budući tast“. Po posebnoj povlastici vojnici čuvari ostadoše napolju i mazgar Hijeronimo je s najvećom pažnjom služio Francuza; nije za njega štedeo špansko vino, vrlo jako, kakvo se obično pije u Srednjoj Americi. Rančer se pokazao kao dobar kuvar: osećalo se da se radi o visokim gostima i Konča, njegova žena, pokazala je sve svoje znanje. Jelovnik se mora zapamtiti; bio je to prvi te vrste kojim su se sladili naši prijatelji, i bi zapisan u beležnici male Engleskinje: Supa od crnog pasulja sa izdrobljenim morskim plodovima; Ražnjići od jaja od igvana; Pečenje od mladih papagaja; Krastavci u sosu; Džem od gojave, ananasa itd. Sve to zaliveno vinom alikante, val-de-penjas i sa agvardijente. Treba sve priznati u ovoj priči: večera je bila vrlo vesela; Murliton je bio vrlo pijan a Lavared još više. Bar tako treba pretpostaviti jer je zaspao za stolom i mozosi su ga morali preneti u sobu koja mu je bila namenjena. Ne bi trebalo pomisliti na neko lukavstvo od strane našeg prijatelja, ne, on je odista spavao, spavao kao svaki ubogi đavo kome je, zahvaljujući onom Mefistu Buvreju, sipano uspavljujuće sredstvo; spavao je tako jako i tako duboko da ništa više nije čuo i da nije primetio opaku šalu koju je s njim zbio čovek čiji zet on nikada nije hteo da postane. Kradimice, oko ponoći, Buvrej uđe u Armanovu sobu. Arijerosi su ga bili svukli i položili u postelju. Hrkao je na sav glas, kao zvonar. Bučno je svarivao igvanova jaja i mlade papagaje. — Ma šta da si kazao, prošaputa đavolski kućevlasnik, nećeš nastaviti svoje putovanje. Lagano, pažljivo, uze novinarevo odelo, napravi odmah paket, ostavljajući mu samo gaće, košulje i cipele. Zatim izađe, baci paket odeće daleko u jedan jarak sijere, i vrati se da legne u postelju, spokojne duše, što mu je omogućilo da uživa prijatan odmor.

87 Bilo je to, odista, vrlo prosto. Da bi putovao, i kad bi Arman mogao izmaći kostarikanskoj pravdi, bila mu je potrebna odeća koju je mogao samo novcem kupiti; to je obavezno u svim zemljama sveta. A kako je imao samo svojih pet marjaša, bilo je izgleda da će provesti u tom izgubljenom ranču Golfito vrlo dragoceno vreme. Pa čak ako bi i našao novaca prekršio bi odredbe testamenta. Lavared je bio uhvaćen u zamku, i to dobro uhvaćen. Kada su se ujutru svi probudili, kad su Murliton i Oret uzjahali, a pratnja bila na svom mestu, kapetan Morales ustanovi odsustvo zatvorenika. — Još spava, došapnu mu Buvrej, dovoljno je ostaviti mu jednog mazgara i nekoliko vojnika koji će ga kasnije dovesti pred alkadu Kamboa. Nemojte gubiti vreme u ispunjenju vaše misije, a to je da odvedete ovu mladu Engleskinju don Hozeu u dvorac De la Kruz. Vojnik zna samo za svoju zapovest. Morales se povinova. Štaviše, taj senjor Francuz nije bio u zvaničnom programu; to što se našao u očekivanom karavanu pod nekom pretpostavkom optužbe za krađu, bila je slučajnost koju je Buvrej umeo da iskoristi. Bilo je prirodno da krenu bez njega. Ali, još na početku putovanja, mis Oret koja od sinoć beše prepoznala Buvreja, i koja je znala za razgovor vođen između dvojice neprijatelja, slobodno zapita gde je Arman. — Mamuran je, odgovori pokosnik, ostao je kod rančera pod stražom mazgara Hijeronima i dva vojnika. — Ali, ja sam mislila da ga ne treba ostavljati, bar da ga ne izgubimo iz vida. — Aoh! to je tačno, reče Murliton. — Budite bez brige, odgovori Buvrej. Pridružiće nam se u toku dana, njegova straža dobila je potrebna naređenja. Što se nas tiče, mi treba da izrazimo zahvalnost za uljudnost g, guvernera odazivajući se što pre njegovom ljubaznom pozivu. Iste večeri, del senjor Gobernador čestitao je kapetanu Moralesu što je tako lepo doveo u dvorac slavne osobe poverene njegovom staranju. Ono što je Hoze velelepno nazivao dvorcem de la Kruz bila je jedna hacijenda okružena plantažama kafe i opkoljena gustom

88 ogradom od kaktusa. Bila je smeštena na putu koji je najpre vodio u rudnik zlata i kvarca, zatim u pristanište Kamboa, njegove zvanične rezidencije na Golfo Dulče. Prvo je počeo sa ukazivanjem počasti kao pravi kabaleros, ali se uskoro pokaza njegova malo divlja priroda pustolova. Civilizovani čovek gubio se pred despotom koji je osećao da mu je sve dopušteno. Otvoreno, grubo, on od ser Murlitona zatraži Oretinu ruku. — Padre40 je ovde, u kapeli koju sam uredio i ceremonija može odmah da se obavi. — Moja kći je protestantkinja, primeti ser Murliton želeći da bar malo dobije u vremenu, taj brak ne bi imao nikakvu važnost. — Ništa neće smetati da ga zatim potvrdim kod vašeg konzula. — Ali ja, ja odbijam da se udam!... uzviknu mlada devojka, i vi se nećete usuditi da se protivite volji jedne engleske građanke. — Usudiću se, reče don Hoze sa zlim osmehom. Na njegovu kratku zapovest četiri indijanska vojnika opkoliše i svezaše Murlitona. — Zatvorite ga i urazumite ga, reče Hoze... neka se odluči da da svoj pristanak. Te poslednje reči izgovorio je podmuklo, gledajući sa strane na jadnu malu Oret. — Gospodine, reče odlučno, umeću da umrem... nikada se neću udati za vas. I očima potraži neko oružje, spremna da brani svoju čast. Ali nikakvog oružja nije imala pri ruci. Don Hoze joj priđe, sladunjav, uslužan. — Ne, mis, reče ugursuz cereći se s nekom licemernom blagošću, nećete umreti, ali ćete prouzrokovati smrt svoga oca ako, u roku od jednog časa ne učinite pokret, ne izgovorite reč koju očekujem: da mi pružite svoju lepu ruku, da mi kažete: da. I ostavivši je užasnutu, Španac izađe sa Buvrejem koji je tiho mrmljao: — Lavared neće dobiti malu Engleskinju s milionima... Ali mi se čini da moj strašni prijatelj Hoze malo preteruje sa svojim autoritetom. 40 Свештеник

89 VIII ODISEJA JEDNOG PREDSEDNIKA A za to vreme, šta se zbivalo sa Lavaredom? Probudivši se kasnije od ostalih, glave otežale od pića i od noćašnjih hemikalija, jednog trenutka nije znao šta je to s njim. Gde je bio? Šta je tu radio? Aveti sna još su opsedale njegov duh. Ali jedan zrak živahnog, toplog, blistavog sunca, probijajući se u sobu, povrati ga u stvarnost. Seti se Buvrejevih pretnji, opasnosti kojima je Oret bila izložena, i pohita da ustane. A tamo, čekalo ga jedno iznenađenje, najpre smešno, zatim veoma neugodno. Nema više odela... nema više oružja... Posle čuđenja gnev: — Ovi mozosi, ovi vojnici, možda... lopovi! Zatim, razmislivši: Do đavola, ovo je podvala nekog ugursuza... dakle, potražimo ugursuza... niko drugi do Buvrej!... I ljutito: Danas je 13. juli... Ah! ne, da mi broj 13 ne donese neku nesreću? Onda Lavared pozva. Dotrča Konča. On pita koliko je sati. Skoro osam časova ujutru. Saznaje da su svi otišli u osvit dana. — Vaša Milost je sada sama u ranču, reče mu Konča. — Ipak čujem neke glasove, dole, pod mojim prozorom. — Oh! to su vojnici koji čuvaju Vašu Milost. — Vojnici?... Kakva čast!... ili kakva predostrožnost! — Da, sa Hijeronimom „hrabrim“. — Hijeronimo mazgar? — On lično. Na drugoj hemisferi, kao i u našem starom svetu, žene su pomalo brbljive, naročito kada razgovaraju sa elegantnim

90 gospodinom, makar on bio i oskudno odeven. Lavared je dakle mogao do mile volje da natera ljupku Konču da priča. — Recite mi, lepa rančerko, odakle mu taj nadimak... Hijeronimo „hrabri“? — Oh! svi to ovde isto tako dobro znaju kao i ja. — Ali ja nisam iz ovog kraja. — To je posle jedne od naših revolucija, od pre godinu dana... On je dao znak za pronucijamento!... reče ona gardo. — Ah! gle!... — Da... i pre dva meseca, kada su oterali predsednika, generala Zelaju da bi ponovo doveli predsednika, doktora Guzmana, opet je on opalio prvi metak. — Onda je njegova puška repetirka... — Ne razumem. — Ne mari ništa... On pravi revoluciju i tamo i ovamo... pa to je junačina, taj mazgar! — Oh! senjor, ima osetljivu dušu, ne bi ni morskom prasetu zlo naneo... uvek puca u vazduh... Uostalom, poznato je da u Kostariki nismo krvožedni kao u drugim susednim republikama... od naših revolucija nije nikada potekla ni kap krvi. Arman se morao nasmejati slušajući taj čas istorije iz usta tako milog profesora. Ali, naginjući se na prozor, on ugleda jednu četvrtu osobu koja je razgovarala sa onima koje je on tako šaljivo nazvao svojom počasnom gardom. — Isuse-Marija!... reče Konča. Evo generala Zelaje! — Nekadašnjeg predsednika? — On glavom! — Onaj pre doktora Guzmana? — Do đavola, pa samo ih je dvojica... — Da ne bi hteo da se vrati? — E to, senjor, ništa ne znam... ali trčim da ga dočekam jer je bio vrlo omiljen. — Gle! zašto su ga onda svrgnuli?

91 — Jer je odbio unapređenje svim pukovnicima... Smatrao je da ima dosta generala. — A koliko ih je, dakle? — Tri stotine. — A koliko vojnika u vojsci? — Pet stotina. Lavared prasnu u takav smeh koji od Končinog začuđenog izgleda posta još bučniji. Međutim, ona izađe da se stavi na raspolaganje generalu, ostavljajući našeg prijatelja neodevena, ali snabdevena potpuno prtljagom kostarikanskog političara. Sada je on poznavao kao niko tu republiku. I utoliko je više obratio pažnju na razgovor koji se vodio u paciu41 između generala i „njegove garde“. Evo šta je čuo. Govorio je bivši predsednik Zelaja. — Hijeronimo, naša stranka računa na tebe. Onaj bednik Guzman, koji je došao u ime los serviles42 nije održao nijedno svoje obećanje. I štaviše, hteo je da vrati jezuite! Prošle godine znak za revoluciju je došao iz provincije Nikoja... Neka ovog puta pođe sa zaliva Dulče, i neka ga, kao i uvek, da Hijeronimo Hrabri. Ali šta ti je, ti se izgleda kolebaš?... — Ekselencijo, odgovorio je mazgar, ne odbijam potpuno ali treba da budem bolje obavešten... ima li opasnosti? — Nikakve... Kambo, rezidencija Hozea, kao i njegov dvorac, kako svečano kaže taj Evropljanin, naseljen je našim prijateljima. Naša stranka je spremna, ti dobro znaš kada los libres43 agituju da su ubeđeni u uspeh. — Ali ja lično, šta ću dobiti s tom novom revolucijom? — Tražićeš šta god hoćeš, za tebe i ova dva čoveka, tvoje sluge, sigurno? — Nisu, Ekselencijo, mi čuvamo jednog Francuza koga Hoze hoće danas da udalji od dvorca De la Kruz. 41 Двориште. 42 Робови. 43 Слободни

92 — Ostavi tog Francuza na miru, Hozeovi poslovi samo njega interesuju. Računam na tebe i idem put prestonice da pripremim pokret. I bacivši punu kesu srebrnjaka i dolara, general Zelaja pođe. Ali on nije posejao seme pobune samo kod svojih; jedna reč podstakla je Lavaredove sumnje. Zašto je Hoze hteo da ga udalji ceo jedan dan? Očigledno da bi obavio neku niskost preduzetu protiv mlade Engleskinje, njegove prijateljice. Po svaku cenu joj se mora pridružiti i stići u zamak De la Kruz. Ali kako? Jedan minut razmišljanja, zatim se nasmeši, beše našao. U svojoj jednostavnoj odeći odmah siđe u pacio, pošto se naoružao jednom stolicom, i obrati se mazgaru: — Prijatelju moj, sve sam čuo i, ako hoćete, vaš sam... hajd’mo protiv don Hozea. Ali na njegovo veliko iznenađenje Hijeronimo odbi jednim pokretom. Vojnici slegnuše ramenima u znak neminovnog mirenja sa sudbinom. — Ne, senjor... reče mazgar sa nekim praktičnim smislom. Ovoga puta neću dati znak... Prvo, možete misliti da će taj Hoze pružiti otpor, general me je obavestio i ne sluteći... Još nije primio svoje prinadležnosti, dakle, neće hteti da ode praznih šaka... A zatim, baš smo pomislili kako je on boravio u Evropi, naoružan je, pucaće na nas!... Nije on kao mi stari Kostarikanci; krv će poteći. Mi smo odlučili da to ne bude naša. — E pa! ja vam nudim da to bude moja... Tri čoveka ga pogledaše zaprepašćeno. Nalazili su da se ponaša viteški, ali malo ludo. Zar nema uvek mrvice ludila u junaštvu, plemenite ali sigurne ludosti? Ali, on je držao svoju stolicu na neki malo preteći način. Bila je to dobra stolica od bambusa, čvrsta, elastična; opasno oružje u ruci odlučnog čoveka. Domoroci, nemajući potrebe da se posavetuju, saglasiše se. Nije trebalo ljutiti Evropljanina. No, prihvatajući žrtvu koju im je predlagala ta nova pristalica stranke, dođe im na um da

93 preduzmu nekoliko mudrih obazrivosti, nadahnutih zdravim razumom. — Vrlo je dobro ako Zelajina zavera uspe, reče mazgar, ali ako ne uspe... don Hoze mi neće oprostiti što sam vas pustio da pobegnete da biste išli u Kambo da date znak za revoluciju. — Ni nama, dodadoše dva vojnika. Lavared nabra obrve i lupi stolicom o pod. Odmah jedan od ratnika, Indijanac Teraba po rođenju — to su vrlo mirni poljoprivrednici — smisli jednu praktičnu ideju. — Neka plemeniti Francuz izvoli da nas veže, da nam sputa bar noge, tako će nas dovesti u nemogućnost da ga gonimo i biće očigledno da nismo njegovi saučesnici. — Neka bude, reče Arman, ali nemamo mnogo vremena... vežite se međusobno pri prvoj lošoj vesti koju primite i biće to dovoljno. — Vaša Milost je suviše dobra. — Što se tebe tiče, Hijeronimo, uzeću tvoju najbolju mazgu. — Oh! gospodaru, hleb moj nasušni! Stolica se pokrenu. Uzmite, uzmite, pohita da doda arijero, najbolja je Matanja... pogledajte je, reklo bi se engleski konj. — Dobro... samo mi još nedostaje pristojno odelo... Ne vidim sebe kako podižem revoluciju... u platnenim gaćama... čak i u toplim krajevima. — Vaša Ekselencija me neće valjda lišiti mog odela!... Mirno, novinar uspravi stolicu od bambusa i reče smešeći se: — Baš tako, moja Ekselencija neće ništa drugo. To je najbolji način da se pokriješ u slučaju odmazde... Hajde, silom ili milom uzimam ti odelo. — Ti imaš dva para odela, primeti Teraba, jedno od kože ispod i jedno od vezenog somota odozgo. Takav je običaj kada konvoj mazgara treba da prođe planinskim krajem u kome temperatura ima iznenadne promene, kao u ovom predelu. Hijeronimo popreko pogleda Indijanca, baci pogled na stolicu, i na kraju skide široke pantalone sa vrpcama i prsluk-kaput od kože koje Arman odmah navuče. Jedan sombrero, uzet od

94 rančera, dovrši preobražaj. Naš je Parižanin izgledao sasvim kao domorodac. — A kakav je znak koji treba da dam? zapita on. — Kao prošle godine... tri pucnja. — Proveri mi onda svoj revolver. — Ali ja ga nemam!... i da ga imam ne bih ga dao Vašoj Milosti... — Zašto? — S vašim lošim evropskim navikama bili biste sposobni da pucate na ljude. — Hajde, reče Arman smejući se, moraću da nađem neku pušku koja će sama opaliti... Da krenem. I pošto je uzjahao Matanju, brzonogu mazgu, Lavared pređe bez predaha iz ranča preko planine do rudnika zlata i kvarca. Već obrađene od strane Zelaje, neke grupe su ga očekivale na prolazu. Poznali su Hijeronimovu mazgu i pozdraviše ga. — Viva44 oslobodilac naroda!... — Dobro, evo sam sad oslobodilac, pomisli Lavared, treba u prolazu do održim mali govor. Postoje rečenice koje uvek uspevaju, on ih upotrebi. — Hijeronimo Hrabri na putu je da podigne narode istoka Kostarike, reče im uglavnom. Ja podižem narode zapada! Pođite sa mnom u La Kruz i srušimo tirane. — Vivan los libres! 45 odgovoriše zaverenici. Lavared je malo skrenuo od istine, ali i sami filozofi priznaju da ponekad treba lagati narod... kada je to za njegovo dobro. A ništa ne ohrabruje ljude da „ustanu protiv tirana“ kao kad znaju da su drugi započeli. Kod svake hacijende, kod svakog ranča ispred kojih su prolazili, po nekoliko pristalica pridruživalo se njegovoj četi. Kod svakog puebla kroz koja su prolazili gomila je bivala sve veća. Stigavši na nekoliko kilometara od La Kruza, Lavared je bio na čelu jednog pristojnog broja ljudi, koje je zapalila njegova vatrena 44 Живео! 45 Живели слободни.

95 reč. To dokazuje da nije ništa manje korisno znati i kastiljanski ako je za putovanje dobro znati engleski. Njegova mu je mala armija ipak malo smetala jer mu je prisiljavala mazgu da ide usporenim hodom čete koja pešači. A on je hteo da stigne tamo gde je mis Oret možda bila u opasnosti. Pribeže jednom lukavstvu. — Dragi moji prijatelji, ovde ćemo se podeliti i vi ćete u dvorac De la Kruz stupiti u malim odredima... Naša braća nalaze se tamo u grupama, poznaćete jedni druge... a ja idem napred, sam, da se niko od vas ne bi izložio opasnosti... Vođi je prvo mesto u opasnosti! Pratite me oprezno i čekajte da stupite svi zajedno kada dam ugovoreni znak. Vođa zavere nikada nije tako postupao. Lavared — koga su njegovi Kostarikanca nazvali „La Bareda“ — bi pozdravljen burnim usklicima. — Živeo oslobodilac naroda!... Odjeci Kordiljera De la Kručes vratiše te krike Ljanuri Alta do Kanas Gordasa. I dok je senjor Liberador46 hitao brzim Matanjinim hodom, druge pristalice su se spuštale niz susedne obronke da se pridruže vojnoj šetnji iz koje će izbiti revolucija. U svojoj žurbi da poleti ka Oreti, Arman zaboravi da se snabde revolverom. On stiže do dvorca De la Kruz. ... U istom času u kome je mazga stupala u pacio, Hoze se vraćao u dvoranu u prizemlju, u kojoj je bila zatvorena sirota Oret. — Birajte, govorio je on, da osudite svoga oca na smrt ili da postanete moja žena. Po zvučnoj i tvrdoj kaldrmi oglasiše se mazgine kopite kao neki doziv na koji mala Engleskinja nesvesno odgovori. Ona nagonski otrča do prozora. Stizala joj je pomoć kao proviđenje... kasom. Ona poznade konjanika. Uprkos Hozeovim naporima, koji je držao rukama, ona otvori prozor i viknu: — Armane! 46 Ослободилац

96 U svom očajnom položaju stroga britanska vrlina zaboravila je na zakone cant-a, ona ne viknu „Gospodine Lavared!“ već iz njenog srca, nehotice, polete ova jedina reč koja je sve sažimala: — Armane! Jednim skokom Lavared preskoči prečagu na prozoru i uskoči u sobu. Njegova snažna ruka ščepa Hozea i posla ga na drugi kraj sobe, udaljujući ga od njegove čudesno spasene žrtve. — Gospodine, reče mu gnevno, vi ste jedan prljavi nitkov, ali dok sam ja živ nećete se dotaći nijedne vlasi ove mlade devojke! Hoze, žut od srdžbe i besa, dizao se iza nekog nameštaja, i njegova desna ruka zgrčila se na dršci revolvera koga beše izvadio iza pasa. Jedna sjajna ideja prolete Lavaredovim duhom. — Ja nemam oružja... ovaj revolver... on će dati znak, i veselo, jednu revoluciju za mis Oret! Zatim povrativši svoju hladnokrvnost, on započe, nenaoružan, da izaziva svog naoružanog protivnika. — Pazi Hoze, pobledeo si... strah te je i promašićeš me. Pustolov ispruži ruku i opali. Krik mlade devojke odgovori na pucanj. Ali se Arman nije pomakao. — Lepo sam ti kazao. On se smeši, prekrštenih ruku i opet prkosi Amerikancu. Ovaj cilja, ovoga puta sigurno bolje. Opet promašaj, reče Francuz koji se ipak neprimetno pomače. Ali, iz njegovog levog ramena poteče tanka nit krvi niz njegov kožni kaput. Oret je to videla... Ona polete da ga pokrije svojim telom... Hoze se ne usuđuje da puca, neće da pogodi malu Engleskinju s milionima. Arman vidi tu bojazan. Jednim pokretom udaljuje svoju prijateljicu i ponovo izaziva. — Kukavice! viče on Hozeu, pucaj i treći put... ja to hoću, zar se nećeš usuditi?... Treći put, kažem ti!... plašljivče! Pod tom uvredom, bednik se uspravlja kao pod udarcem biča. Modar u licu, on nišani lagano, pravo u srce... u trenutku u kome povlači oroz njegovo bledo lice obasjava zao osmeh... On puca! Gotovo je, Lavared, živa meta, već je mrtav! Ali jedna ruka je skrenula kuglu. Mis Oret, izlažući se opasnosti da bude ubijena,