Paul D’ivoi - Lavaredovih pet marjasa

97 poletela je ka Hozeu. Brzim pokretom podigla je njegovu naoružanu ruku i treća kugla se zarila u zidinu. Spasla je Lavareda. Blesak radosti obasja im lica. Kod mis Oret, od sreće što je spasla od smrti svog prijatelja. Kod njega, od još jednog trijumfa. U odgovor na treći pucanj, napolju su odjeknuli bučni povici. Počinje revolucija. I Arman, napuštajući pasivnu ulogu koja mu više nije potrebna nasrće na užasnutog Hozea i razoružava ga. U taj čas nekoliko ljudi stupa u sobu i dočepaju se guvernera. Drugi prodiru u pacio. Kroz prozor na prizemlju oni vide Lavareda i kliču mu. To su oni koji su putovali s njim i koji ga priznaju za vođu. Ali ih obuhvata uzbuđenje. Njihov prijatelj „La Bareda“ obliven je krvlju. On klone. Mis Oret se užurba oko njega da mu pomogne. Rana je, srećom, laka. Hozeova kugla je okrznula rame, brzi zavoj zaustavlja krvoliptanje. Za dva minuta svi prisutni u zamku znaju za novost. Bio je ranjen, njegova je krv potekla za pravednu stvar. To je dovoljno, svi se svrstavaju pod njegovu komandu. I eto, odmah ga pristalice Zelaje i Hijeronima nazivaju „generalom“. On je general La Bareda, oslobodilac naroda, mučenik revolucije, još i više ako mu se to sviđa!... Povrativši se iz svoje prolazne nesvestice, pomisli na Oretinog oca i izdade naredbu da ga oslobode. Četiri vojnika koja su ga vezala i čuvala odmah mu ga privode. Jedna šaljiva misao prolete mu kroz glavu. — Ščepajte ovog čoveka, naređuje pokazujući na don Hozea, i čvrsto ga vežite istim konopcem kojim je vezao žrtvu svoje samovolje. Nema dobre revolucije bez tih naknada. Dvorci ostaju isti kao i zatvori, samo se stanari menjaju. Četiri čoveka su savesno obavljala svoj posao kada ih jednim pokretom zaustavi ser Murliton. — Šta je?... Šta hoćete?... — Aoh! reče Englez, pre nego što ga vežete hteo bih da ga boksujem. — Neka bude, reče oslobodilac, boksujte... Rekavši to on proprati taj znak pristanka i autoriteta jednim od onih divnih pokreta kakve je imao kralj Solomon izričući pravdu.

98 Za tili časak pređoše u dvorište; napraviše krug. Lavared sedeći na jednom uzdignutom sedištu, mis Oret kraj njega. Na najveće iznenađenje prisutnih, don Hoze dobi kišu udaraca, datih po najispravnijim pravilima te umetnosti. Natečenih obraza, izubijanog, krvavih i otečenih očiju, najzad ga oteše od Englezovog osvetničkog besa. A on, koji je očigledno suzdržavao svoj bes, nije se rastao od svoje uobičajene mirnoće. — Zadovoljan sam, reče hladnokrvno, moje dostojanstvo je osvećeno. — A moja čast spasena, dodade tiho mis Oret, zahvaljujući našem prijatelju g. Lavaredu. — Aoh! to je pravi džentlmen. I ode da mu srdačno stisne ruku. Dok su oni obavljali shake hands neka buka se začu kod kapije dvorca. Neki čovek je pokušavao da pobegne. Kada su mu se obratili nije odgovorio. Onda su dva do četiri brđanina potrčala za njim i silom ga vratila. Sasvim prirodno privedoše ga svom generalu. Oslobodilac iskreno prsnu u smeh. Zarobljenik je bio smeten i drhtao je. — Ah! gazda Buvrej!... reče Arman. Pa šta velite?... Od danas do sutra uloge su se izmenjale u ovoj zemlji. — Ah! video sam to maločas kada vam je ta gomila klicala... samo sam mislio da pobegnem. — Da izbegnete moj opravdani bes!... Ali vi ne znate ni reči španski, ne biste daleko otišli. — Avaj! — Recite, dobri moj gospodine Buvrej, juče ste me hapsili, a ako ja vas danas streljam?... — Oh! oh!... Lavaredu, mili moj prijatelju... vi to nećete učiniti... evo, drž’te vaše priznanice, evo mog odustajanja, evo mojih novčanica... sve! sve! hoćete li i moju kći pride?... Uzmite sve ali mi ne uzimajte život!... Kostarikanci nisu razumeli taj dijalog, vođen na francuskom ali su potpuno shvatali spoljne pokrete. — Šta meni treba vaš imetak? odgovori Lavared, uz pokret odbijanja. Ja imam pet marjaša, vi to dobro znate, i oni su mi dovoljni.

99 Ta pantomima je jasno govorila. Nezainteresovan vođ revolucije, to je dovoljno retko da bi oduševilo svetinu pod svim podnebljima. Da bi je još više oduševio Lavared uzviknu, sada na kastiljanskom: — Mi nismo kradljivci, mi smo slobodni građani. Odgovori mu ogromno ura. Da je samo prst podigao, Buvreja i Hozea bi na komade isekli oni isti, s kapetanom Moralesom na čelu, koji su još pre nekoliko časova slušali njihova naređenja. Ali Oslobodilac beše drukčije odlučio. Tu revoluciju, koju je napravio jedino da bi spasao svoju malu prijateljicu Engleskinju; tu revoluciju koja se razvijala a da on nije ni znao za čiji račun, hteo je on nju čistu od svakog zločina, bez ljudskih žrtava. — Ne, reče on dostojanstveno Buvreju i Hozeu, ne, ja neću vašu smrt! Blagosiljam ovu laku ranu koju sam zadobio jer me načinila vođom svih ovih čestitih ljudi, i nećete je platiti strogom osvetom. Samo, morate razumeti da ne želim da vas ponovo nađem na svom putu... Imam suviše veliki interes da nastavim svoj put da se vas ne bih oslobodio. Kapetane Moralesu, vi ćete pod dobrom pratnjom odvesti ova dva gospodina, preko brda do obale Atlantika. Ići ćete u Puerto-Limon i ukrcaćete ih na prvi brod koji kreće, u bilo kom pravcu, samo da bude daleko od zemlje Kostarike. Sigurno vam je potrebno petnaest dana da izvršite ovo naređenje; posle toga ćete se vratiti u prestonicu Republike, u San Hoze, gde ćete primiti nagradu koju zaslužuje vaša misija. Obećavam vam da će biti velika koliko i učinjena usluga. Evo vašeg pismenog naloga. Novac koji ostavljamo dvojici vaših zarobljenika poslužiće da se plati putovanje i za izdržavanje pratnje kojom zapovedate. Rekao sam. Idite! I Vivan los libres! — Život nam je spasen, prošaputa tiho Hoze Buvreju, ništa još nije izgubljeno... Ja poznajem zemlju i tvrdim vam da ćemo se ponovo naći licem u lice sa ovim suviše lakovernim Francuzom. Povrativši se malo od prolazne nedaće, ser Murliton uvide kakvu mu je uslugu učinio Arman, kao i njegovoj kćeri. Ona je, sa svoje strane, to odmah shvatila. Zato njihova zahvalnost za to poraste s njihovim prijateljstvom prema tom milom čoveku sa čijom su sudbinom bili privezani tokom cele godine. I za njih je bilo

100 prosto pitanje savesti da podsete Lavareda da nije krenuo na put samo zato da bi srušio don Hozea sa njegovog prefektovskog prestola. — Vaše putovanje ne sme da trpi takva zakašnjenja, reče Englez. Pošteno rečeno spreman sam da odbijem od njegovog trajanja dane koje ste ovde izgubili radi našeg ličnog spasenja. — Ni najmanje, reče Arman, to su sitne nezgode koje treba predvideti kada se putuje bez novca. To je neophodna naknada. — Neka bude, ali šta nameravate sada da radite? — Pobogu, da nastavim ono što sam započeo ovde. — Revoluciju! — Svakako, iz ovog zabitog kraja američkih Kordiljera, kuda ću ići da bih našao bolje i da malo napredujem?... Ne mogu unosnijeg posla obaviti nego da revolucionišem zemlju... Uostalom, i kada ne bih hteo bio bih prinuđen... Ovi ljudi nemaju drugog cilja nego da krenu na prestonicu. Ja sam njihov vođ, moram da ih sledim, kao što je kod nas govorio Ledri-Rolen47 1848... Razmislite, uostalom; radeći tako, ostajem u svom programu, prestonica San Hoze, u pravcu je severa. Ja treba da idem prema severu da bih se trudio da stignem do San Franciska. Prema tome, idem na čelu svoje čete; čim budem tamo, obraćam se predsedniku, i u znak priznanja, tražim od njega način da nastavim svoj put. — Jeste li pomišljali na teškoće koje vas očekuju na putu do San Franciska? — Nisam. Još uvek mi je dosta rano da na njih mislim. — Ali, moraćete da pređete ceo američki zemljouz... koji baš nije bogat prohodnim putevima, niti železnicom; preći Nikaragvu, San Salvador, Gvatemalu, zatim treba preći Meksiko celom njegovom dužinom... nikada nećete stići. — Naročito, veselo ga prekide Arman, naročito ako ne počnem. Dakle, počnimo! I pošto je svojim prijateljima dao znak za polazak, „general“ uzjaha svoju mazgu i krenu. Kao verni istoričari ove pustolovine, moramo priznati da se baš nije izlagao nekoj velikoj opasnosti. Pri 47 Француски политичар, учесник револуције 1848.

101 dolasku uvek su svuda bili samo pozdravi i usklici. Pri njegovom prolasku pucale su prangije i rakete; otimali su se o čast da ga prime na konak, da ga ugoste, njega i njegove pratioce, to jest Murlitona i Oret. Već se među ljudima iz njegove vojske, i po krajevima kroz koje su prolazili, proširila vest da su te dve osobe njegova žena i njegov tast! I poneki od njegovih ponavljali su to drugima, s podrazumevanjem, sa značajnim klimanjem glavom koje jedino naša tri putnika nisu razumevala. Na kraju je mis Oret htela da sazna neke stvari. Četa se uputila ka zemlji Getareza; išli su putem u podnožju planine Dota i slučaj je hteo da glavni štab male kolone bude smešten u jednoj hacijendi, Kaskantu, gde im je gospođica Luz, ljubazna senjorita, pružala gostoprimstvo. Dok je Lavared previjao svoju ranu na ramenu uz uobičajenu pomoć ser Murlitona, mlade devojke su pričale i Oret saznade sve iz Luzinih usta. — Jedan član Ustava od 22. decembra 1871. govorio je da se predsednik Kostarikanske republike bira na četiri godine, da se ne može ponovo birati; on mora da poseduje kapital od 50.000 franaka, da ima bar trideset godina i da je oženjen. — Dobro, pomisli mala Engleskinja, g. Arman ima potrebne godine, na putu je da zaradi četiri miliona, i njegovi prijatelji misle da je oženjen... Ne treba ih razuveriti... i dalje ću prolaziti kao njegova žena i biće to vrlo zanimljivo, humbug48 proglasiti ga predsednikom. Ona proprati svoja razmišljanja obešenjačkim osmehom koji je, i nehotice, govorio više nego što je ona mislila. Ona je zaista počela da voli nežno — prijateljski svakako, ali duboko prijateljski — svog mladog i hrabrog branioca. Put se nastavi pod istim znakom. Za manje od dvadeset dana posle polaska iz Golfo-Dulče, naš prijatelj trijumfalno uđe u San Hoze, u koji su već stigle glasine o njegovom dolasku. Uz pomoć telegrafskih depeša jedan neočekivani obrt čekao je ovde „generala La Baredu“. Zvona su zvonila punim zamahom, grmela su dva gradska topa, narod je pozdravljao, a buržuji, mali i veliki, očekivali su, pomireni sa sudbinom, osećajući da se ne treba boriti sa naletom naroda. 48 Обмана

102 Prijatelja Oslobodioca naroda, kojih je bilo dve stotine kada su pošli iz Kamboa, bilo je šest hiljada kada su stigli u San Hoze. Na trgu Major čekali su ga na jednoj strani vojska, postrojena, oko sto pedeset ljudi, a na drugoj svrstane delegacije gradova Puntarenasa, Orozija, Angosture; zapažale su se osobito delegacije Kartage, suparničkog grada, koje su došle da pozdrave Oslobodioca. Naspram vojske stajale su vlasti svih vrsta, i generali i pukovnici u velikom broju. Četvrta strana pripadala je vođima pobedonosne čete. Narod se gurao na svim prilazima, vičući iz sve snage. Jedna gomila, koja je urlala, vrvela je po krovovima palate pravde, predsedničke i narodne palate, crkava Soledad, Merced, Dolores di Karmen, protestantskog i masonskog hrama, semeništa, Univerziteta, Škole Siona, Sirotišta, svuda, najzad, gde je bilo mesta za učesnike te manifestacije. Stanovništvo prestonice beše se udvostručilo, i trideset hiljada glasova je uzvikivalo: — Viva general La Bareda! Viva Libertador naroda! Viva naš predsednik. — Ama šta oni to govore? zapita Arman zabrinut. Predsednik dvanaestorice poslanika Republike priđe: — Oni kažu, slavni generalu, da si po svom francuskom poreklu Latin kao i mi i da te je narod jednoglasno označio da budeš predsednik ove Republike Kostarike koju si oslobodio od tirana... Živeo predsednik La Bareda! Ovoga puta naš prijatelj je padao s Marsa. — Hajde! dobro!... evo, sada sam predsednik... kakva šteta što ne jašem crnog konja, to bi bilo potpuno!... — Šta hoćete da kažete? zapita mis Oret koja ga nije napuštala. — Ništa, mis, neko sećanje na moju zemlju. Opunomoćena tela odoše zatim da se poklone maloj Engleskinji. Zvali su je „gospođa predsednikovica“. Ona je bila očarana i beskrajno se zabavljala. Murliton je pokušao da protestuje, što bi uostalom bilo uzaludno: to bi se izgubilo u sveopštoj buci i huci. Oret ga zaustavi: — Tata, vi ni u čemu ne treba da sprečavate postupke g. Lavareda... Ne recite ni reči, bilo bi to nepošteno.

103 Murliton, malo zapanjen, zinuo je pred tim mnogobrojnim, šarolikim i više nego bučnim prizorima, stvorenim da zadive oči i uši mirnog, prosedog i bezbojnog Engleza. Jedan oficir s poštovanjem pristupi Armanu. — Ekselencijo, vojska očekuje da joj ukažete čast da izvršite smotru. — Dolazim, dostojanstveno reče Lavared i žestoko obode u kas svoju mazgu Matanju. Mali broj vojnika pod oružjem najpre ga iznenadi; setio se pouka koje mu je dala Konča. — Ali Kostarika, reče on oficiru, može da pozove pod oružje pet stotina ljudi u doba mira... gde su dakle ostali? — Ekselencijo, ostalo je samo ovoliko... drugi su preko puta, pukovnici ili generali, već prema tome da li su imali više ili manje sreće u prethodnim pronucijamentima. — Odlično, odgovori predsednik ozbiljno, sad ćemo to da sredimo. I pošto se postavio licem okrenutim prema četi, on reče na čistom i zvučnom kastiljanskom: Vojnici, vi niste hteli da pucate u narod, vi ste naša braća... Ovaj dan treba da bude srećan za sve... Tražite od mene šta hoćete... Kako ništa nisam unapred obećao, učiniću više nego ostali. Recite šta želite! — Napredovanje! odgovori hor jednoglasno. — Vrlo dobro! Imenujem vas sve generalima, pređite na desnu stranu i živela Sloboda! — Viva la Bareda! Ovaj krik uzviknuli su ne samo vojnici koji su trčećim korakom prelazili trg i pridružili se ostalim srećnicima, onima iz prvih promocija, već i ceo narod koji je sa kuća, terasa, prozora, balkona, video i shvatio taj prizor u kome Jednakost nije bila uzaludna reč. Pošto je udovoljio želji vojnika, Lavared stupi sa svojom pratnjom u predsedničku palatu u kojoj mu beše spremljen stan. Predveče ceo grad zaplamte od belih zrakova električne struje. On pomisli da je to neka naročita iluminacija. Ali ne, San Hoze je već pet godina imao električnu struju.

104 — Eh! reče on savetniku Rabati, koji je vršio dužnost sekretara njemu dodeljenog, moja prestonica nije tako zaostala kako bi se moglo misliti. — Ona je to mnogo manje nego što vi pretpostavljate, jer ako vaša Ekselencija izvoli slušati šta će joj reći telefon, doznaće da se protiv nje već kuje jedna zavera. — Zavera da me ubiju? — Ovde... oh, nikada!... da bi vas oterali. — Ah! gle, ja učestvujem u toj zaveri! danas sam stvorio sreću onima koji su mi prišli, nisam izgubio svoj dan... ali pošto mogu sve, mislim da mogu i da odem. — Sve, izuzev toga... predsednik ne napušta zemlju... to mu je zabranjeno. Arman se namrgodi. Umesto da mu olakša putovanje njegova mu je slava bila prepreka. — Da vidimo, dragi moj sekretaru, evo veče se opustilo, moji novi podanici okupili su se na hipodromu Mata-Redonda, zatim će ceo svet ići na počinak... Vi ste me doveli u ovu palatu, ja ću uraditi što i ostali, posle banketa — jer pretpostavljam da me ovde hranite kao predsednika — ponovo ćemo da govorimo o mom odlasku odmah posle toga, jer nemam nameru da se ucrvljam ovde kod vas. — Međutim, Ustav?... — Kao i u svim zemljama Ustav je napravljen da se krši... a prvo, ja nisam naturalizovan... — Poslanici su glasali. — Najzad nisam oženjen... — Narod je ozakonio. — Tako vam boga, šaljivo opsova Lavared, ja ipak neću da ostanem ovde... suviše bih izgubio... četiri miliona!... Najzad, noć je dobar savetnik, dođite sutra da govorite sa mnom kad ustanem. — Poslušaću, Ekselencijo, ali pre nego što pređemo u salu za bankete, gde vas očekuju predstavnici vlasti i vaša porodica... — Ne moja porodica, moji prijatelji. — Dobro... pre toga, rekoh, zar nećete da saznate za zaveru? Upravnik vaše policije još nije prekinuo vezu.

105 — Ah! tačno... čujmo telefon. Električni glasnik, koga je izmislio Edison, imao je vezu između palate i stana bivšeg predsednika, doktora Guzmana, u blizini šetališta Centralnog parka. U jednoj odaji behu okupljena tri čoveka koja su živo razgovarala: njihovi glasovi su odjekivali na metalnoj ploči. —... To je vaša greška, Guzmane! govorio je general Zelaja. Da niste pravili ustupke crnoj stranci, da niste smerali da vratite jezuite koje smo oterali pre nekoliko godina, vi ne biste bili tako lako svrgnuti. — Ali, to je mnogo više vaša greška, generalu! odgovarao je doktor. Da niste pripremili pokret, misleći da će se okrenuti u vašu korist, da niste podigli na ustanak radnike i demoralisali vojsku, taj strani pustolov ne bi tako za tili časak uspeo. — A ja, jadikovao je Hijeronimo žalosno, da mu ja nisam poverio svoju mazgu Matanju, koju svi poznaju, da sam ja lično dao znak sada bih ja bio predsednik umesto njega. Odjednom prestade razgovor, odlučno se oglasilo pozivno zvono. — Alo! alo! govorio je jedan glas, imate vezu sa predsedničkom palatom. Nezadovoljnici pobledeše. Pomisliše da su izgubljeni. — Šta je? zapita Zelaja prilazeći sa svoje strane aparatu. — To da vam dolazi podrška da biste srušili La Baredu. — Vi ste iz predsednikove pratnje?... — Vrlo sam mu blizak. — Ko ste vi? — La Bareda glavom.

106 IX GVATUZOSI Sutradan ujutru, g, savetnik Rabata, u ovom svojstvu sekretara predsedništva, bio je primljen prilikom ustajanja. Njegova Ekselencija je divno spavala u državnim čaršavima; već su mu bili ponudili čokoladu poreskih obveznika, i raspitao se za ser Murlitona i za Oret koji su se, sa svoje strane, zasluženo odmarali u apartmanima za njih određenim. Rabata je došao da, prema propisu, donese predsedniku njegovo jednomesečno primanje. Lavared to dočeka lepim pokretom i dramatičnim gestom: — Meni taj novac nije potreban, reče on, ja sam služio stvari slobode radi nje same, a ne za nekoliko dronjavih dolara, posvetite tu sumu budžetu narodne prosvete. Uskoro se u gradu saznalo za lep odgovor generala La Barede i njegova popularnost od toga samo poraste. Skupština se sastade na javnoj sednici. Dvanaest predstavnika jednodušno izglasaše kao nacionalnu nagradu najviši stepen ordena Zvezde Kostarike, jednu počasnu sablju i isto tako počasnog mazgara da se stara o mazgi Matanji a po potrebi i o predsedniku. Taj položaj pripada Agostinu, Indijancu iz ranča, i odmah ga poslaše sa sekretarom Rabatom da pitaju La Baredu da li još nešto želi. — Da, odgovori on posle razmišljanja, želim da mi se da jedan dobar revolver sa sto metaka. Ako tome izvole dodati sanduk dvopeka to će mi pričiniti zadovoljstvo, sada kada imam mazgu da ga nosi. Najzad, ono što pre svega tražim, ,to je da odem. Saznavši za tu želju, učinjenu u nezgodno vreme, javne vlasti se nasmešiše... a narod poče gunđati.

107 Velikodušni Liberador, rekli su kada je odbio platu. Rđav građanin, govorili su kada je hteo da napusti palatu. Guzmanove i Zelajine pristalice počeše čak da pronose čudne glasine — odjek telefonskog razgovora koji smo čuli. „Junak iz Kamba“ kako su ga nazvali 23. juna bio je osumnjičen za veleizdaju i verolomstvo 25, odnosno, dva dana posle njegovog proglašenja za predsednika. Bio je optužen, šapatom ali uporno, da kuje zaveru protiv bezbednosti države. Ta lagana glasina, idući rinforzando i crescendo49 kao svaki dobar glas klevete, uskoro je dobila takve srazmere da je Skupština, popuštajući pred pokretom, propisala zakon da će posebna straža, pod komandom „rodoljuba“ generala Zelaje, strogo i bez prestanka nadgledati predsednika La Baredu. Kao Masanijelo50, za vrlo kratko vreme upoznao je strašne obrte narodnog mnenja. I naš prijatelj, koga nisu ispuštali iz vida, kao i dva Engleza, proklinjao je svoju veličinu koja ga je vezivala za njegovu prestonicu. — Šta da uradite da biste otišli, pošto ne primaju vašu ostavku? zapita mis Oret. — Da se prepustim Proviđenju koje me je izvuklo iz više nego jedne nedaće. Tek što je izgovorio ovu filozofsku i u isti mah fatalističku izreku kada se, uprkos dostojanstvu njegovog položaja, gospodin predsednik Republike Kostarike, prući koliko je dug na pod salona u kojem je razgovarao sa svojim prijateljima. U tom ne baš veličanstvenom položaju odmah mu se pridružiše ser Murliton gunđajući i mis Oret smejući se. — What is it? 51 — Bogami zemljotres, jedno od šezdeset godišnjih podrhtavanja o kojima sam vam govorio. — Palata kao da je mekano zaljuljana. Pokušaše da ustanu. Ali je bilo nemoguće da stoje uspravno. Pretreseni kao salata u kotarici, seli su prekrštenih nogu, daleko od teturavog ili oborenog nameštaja. Neka bliska buka razbijenog 49 Појачавање од тихог ка јаком, прогресивно појачање звучности тона. 50 Популарни трибун, вођ побуњених Наполитанаца, био је убијен (1620—1647). 51 Шта је то?

108 posuđa mešala se sa udaljenom bukom preplašenog naroda. Jedni sluga koji je ostao veran, Indijanac Agostino, uđe toga časa i nađe celo predsedničko društvo kako sedi na podu. — Ekselencijo, reče, ne ostajte ni minuta duže u ovoj palati koja će se srušiti. — Da izađem odavde! uzviknu Arman, pa samo to i hoću!... Ali, sprečiće me straže generala Zelaje. — Straža se raspršila a general je daleko... Mi domoroci ovo poznajemo, kretanje zemlje porašće i u broju i u trajanju!... Pogledajte, svi beže i trče, vulkani se puše više no ikada... ovo je možda jači zemljotres nego ona tri poslednja! Brzinom koja se može shvatiti, naša tri putnika utekoše, ostavljajući prestonicu San Hoze i predsedništvo Kostarike. Agostino beše osedlao mazge, privezao sanduk sa dvopekom, narodnim darom. Svaki od njih, naoružan i opremljen, za nekoliko sekundi beše uskočio na svoje mazge... i mali karavan se udalji vođen Indijancem. Bio je u pravu, taj sin američke zemlje, palata se sa strašnim treskom sruši iza njih. I životinje i ljudi behu izgubili glavu. Mazge su uspravljale uši pred tom opasnošću, koju nisu videle i o kojoj ih je obaveštavao jedino njihov nagon. Katastrofa je bila tako iznenadna, da niko u opštoj opasnosti i ne primeti predsednikov odlazak; bili su zaokupljeni samo gnevom prirode. U takvom slučaju čovek se napravi što manji a više njih hrabrih zadrhti. Posle dva sata neobuzdanog galopa, preskačući iznad novih pukotina, prelazeći preko potoka koji su postali sasušeni putevi, i puteva koji su postali bujice, jedva prepoznavajući predeo u trenu izmenjen tom brzom promenom, Agostino uspori ludu trku kojom su išli od San Hozea. Bilo je očigledno da su izašli iz zone u kojoj se dogodio kosmički potres. Da bi se snašao, Arman je mogao da se osloni samo na Agostinovo iskustvo. — U kom pravcu idemo? zapita ga. — Na jugoistok da bismo okrenuli leđa vulkanima. — Što će reći da smo se uputili Atlantiku. — Da, prema našem okeanu, Indijanskom moru. — Koji grad vidimo pred sobom?

109 — Kartagu. — Ne prolazi li tamo železnica? — Inženjerski put, odista. — Šta to znači? — Govorim o putu koji su trasirali Englezi na pruzi od gvožđa i čelika... Ništa te ne sprečava da je uzmeš i dođeš do Limona preko Orozija i Angosture. Tamo ćeš moći da se ukrcaš pošto hoćeš da odeš. — Zaista, to i hoću, ali to nije put kojim bih hteo ići. I okrenuvši se svojim prijateljima dodade: — Neću napredovati ništa više nego kad sam bio u Kolonu, pošto ćemo se ponovo naći na obali Atlantika. — Glavno je bilo, međutim, napustiti San Hoze, mudro reče Murliton. U Kartagi se dejstvo zemljotresa osetilo mnogo manje. Ali je narod ipak bio uznemiren. I u opštoj opasnosti u kojoj je svaki stanovnik učestvovao, ova četiri putnika nisu bila zapažena više od ostalih. Opšta izbezumljenost je bila takva, da je Agostino mogao da ubaci mazge i prtljag u jedan prazan vagon, a Arman i njegovi prijatelji im se pridružiše ne privlačeći pažnju, i tako je on izmakao onoj drugoj opasnosti da bude poznat i vraćen, kao Luj XVI u Varenu. Voz krenu. U podnožju ogromnog vulkana Turialbe, koji je visok blizu dvanaest engleskih milja, kod stanice Tukurikve, mis Oret se naglo povuče u dno vagona. Bila je bleda i drhtala je. I pokazujući prstom na grupu ljudi koji su došli po vesti, reče prigušenim glasom: — Don Hoze. — On, propalica! viknu Lavared s namerom da poleti napolje. Ali ga ona blago zaustavi. — Vi se njega ne bojite, to znam... ali ako je još u ovoj zemlji, ako se vratio, to je da bi vam se osvetio... Kao i ceo svet, morao je preko telegrafskih depeša saznati da ste pod stražom u predsedničkoj palati... ako vidi jednog od nas, saznaće za vas, bićete uhvaćeni i vraćeni u prestonicu.

110 To je bilo mudro rasuđivanje. Samo Lavared odluči da napusti železnicu, koju su izgradili engleski inženjeri, na nekoj od usputnih stanica. Agostina zapitaše za mišljenje. Po njemu je bilo lako sići blizu Kalaboza, i kako je razumeo da nisu naročito željni da ih ko susretne i prepozna, on reče da će put nastaviti na mazgama i da će proći kroz zemlju Indijanaca Talamankosa. — To je, reče, najpustija oblast cele teritorije. — Hajd’mo, sad će opet biti kao sa Ramonom... ali je bar sloboda. Ser Murlitone, mislim da ćete se, bar za izvesno vreme, oprostiti od rozbifa stare Engleske; vraćamo se u raj pogača od manioka i tortilja od kukuruza. Karavan siđe, kao što je Agostino savetovao, na jednom mestu gde put prelazi preko šina i koje nije pod stražom, izbegavajući tako novčane potražnje od strane Kompanije i, uputivši se ka jugoistoku, unutrašnjim bokom planine, trudeći se da bar jedanput dnevno vide u daljini more na svojoj levoj strani da ne bi izgubili smer putovanja. Ali naši prijatelji nisu primetili u Kalabozi da se don Hoze, opazivši ih u Tukurikvu, popeo u njihov voz i pažljivo ih osmatrao. Pošto ih je video da su se uputili prema toj nenaseljenoj oblasti atlantske padine, on, koji je poznavao zemlju, znao je kroz koliko dana će moći da ih ponovo nađe i kuda će na kraju stići. On svakako nije mislio da sluša Ustav i vrati odbeglog predsednika: bio je on u Kostariki radi sopstvene osvete i Buvrejevih interesa. Mis Oret se malo prevarila kada je mislila da se vratio, on nije ni otišao. Silom ukrcan na jedan meksički obalni brod, zaustavio se sa svojim drugom kod prvog pristajanja posle Limona, na ušću San Huan de Nikaragve. Zatim, pošto je Buvreja poslao da ga čeka u Kolonu, gde su veze toga dela obale povoljne sa celim svetom, vratio se na sever Kostarike snabdeven dobrom svotom novca koju je zahtevao od svog saučesnika, i tamo je stupio u vezu sa jednim vođom Gavatuzosa, Indijanaca koji obitavaju između Nikaragve i Kostarike. Uskoro ćemo saznati šta je tome usledilo. U toku prvih dana puta, Lavared i njegovi saputnici nisu imali nikakve zabrinjavajuće događaje. Jedina materijalna teškoća bila je prelaz preko plahovitih reka koje se spuštaju niz planine; pomoć Indijanaca i njihovih splavova bila je dragocena.

111 Trećeg dana stigoše do prvih ogranaka Montes-Negrosa, izbegavajući gradove Bribri i Kuabre, na desnoj obali rio Dorado jer je Lavared nastojao da se ne susretne sa kostarikanskim vlastima. — Više volim divljake, govorio je, oni bar ne grade zatvore. Pošto su na padini jedne okomite glavice naišli na neku napuštenu ruševinu koja je u prošlom veku morala biti neka vrsta ranča, provedoše tamo noć. U osvit zore mazge počeše da ržu na poseban način. Agostino, sa svojim njuhom Indijanca, izjavi da mora biti neke opasnosti u okolini. On ispita okolinu i uskoro, pokazujući jednu udaljenu tačku, reče: — Dosta daleko, na severozapadu, otprilike, na trgovima našeg jučerašnjeg puta, primećujem drugi jedan karavan... izgleda brojan. Ima najmanje trideset konja i mazgi. Neka zabrinutost obuze Lavareda. — Da li su to vojnici? — Nisu... čini mi se da razaznajem odeću Indijanaca. — Onda nema opasnosti? — Nikakve ako su to čuvari stada ili nomadi koji putuju u plemenu... Sad ih malo bolje vidim, skoro svi su naoružani puškama. To me čudi, jer urođenici iz Talamanke nisu veliki lovci, oni radije pecaju nego što love. Prođe još nekoliko minuta. Četiri putnika imala su uperen pogled na tu udaljenu grupu koja se približavala i koju su zraci izlazećeg sunca počeli da obasjavaju. Odjednom Agostano poblede. On, koga dosada nije bilo lako uplašiti, škljocao je zubima i pokazivao znake najvećeg straha. — Šta je?... Šta ti je?... — To su Gvatuzosi!... — Pa?... — Strašni Gvatuzosi, bledoliki Indijanci, plavih očiju, riđe kose... — Reklo bi se Englezi po tom opisu, primeti ser Murliton.

112 — Avaj da!... to su sinovi jedne bande engleskih gusara koji su zalutali pre sto godina na obalama rio Frija, i koji su u pleme koje ih je prihvatilo uneli divlje i krvoločne običaje. — Šta nam tu kažete?... — Na žalost, istinu. Gvatuzosi ili Prancozi sposobni su za najveća zverstva... Ako su se na nas uputili mi smo gotovi! „, — Ali, prekide ga Arman, kako je moguće da ti divljaci koji obitavaju na severu od Poasa, sada budu ovde, na jugu zemlje? — Ekselencijo, to sebi ne objašnjavam... Ovi bi, vidite, svoga oca ubili samo da bi dobili novaca i pili agvardijente. — Novaca?... kada bi im ga dali da odu? usudi se ser Murliton. — Vi zaboravljate da ga nemamo u našim džepovima, a oni za čekove i ne znaju. — Ne, ne... prošaputa Agostino, ne privlačimo im pažnju... i naročito ne mičimo se... Ah! kad bi srećom mogli da prođu ne sumnjajući da smo ovde, sa zadovoljstvom bih prineo žrtvu Velikom Duhu. — A ti si, međutim, katolik?... — Da, Vaša Milosti, kao i ovi siromašni Indijanci, ali to nas nikada nije sprečavalo, kada smo u opasnosti, ili među svojima, da se molimo i Velikom Duhu Tuleu, bogu naših otaca i naše otadžbine. U svom užasu priznavao je ono što su, po tradiciji, domoroci uvek brižljivo krili, iz straha pred španskim osvajačima. Tog su trenutka naši putnici mogli sa svoje osmatračnice da ustanove zabrinjavajuće činjenice. Na doziv njihovih mazgi odgovorili su drugi dozivi. Trideset konjanika Gvatuzosa behu se najpre zaustavili; kao da su se savetovali, zatim, menjajući pravac, njihova zbijena grupa, sa prethodnicom od njih desetak, raspoređenih kao izviđači, uputila se ka ranču, penjući se obuhvatnim pokretom uz glavicu na kojoj su logorovali Lavared i njegovi saputnici. Da su oni mogli još i sumnjati u nameru Gvatuzosa nikakvo im kolebanje nije više bilo dopušteno. Mis Oret, koja je na njih uperila svoj durbin, lako poblede i reče:

113 — Fizički izgled ovih Indijanaca dobro odgovara opisu koji nam je o njima dao Agostino... Štaviše, među njima sam prepoznala našeg neprijatelja Hozea. — Šta ćemo da uradimo? hladnokrvno zapita Murliton i glas mu ne odade ni najmanju uznemirenost. — Jedino da pružimo otpor... odlučno reče Lavared. Imamo oružje, treba da se njime poslužimo i oduzmemo tim banditima želju da nam se suviše približe. Odmah su uloge bile podeljene. Tri čoveka se postaviše u zasedu zaklonjeni delovima zidina, Agostino naoružan puškom, Arman i Murliton svojim revolverima dugog dometa. Sačekaše da prvi konjanici budu udaljeni dve stotine metara i pripucaše sva trojica zajedno. Dva Indijanca padoše, konj trećeg se prope, više se nije povinovao svome konjaniku; bio je ranjen i sjaha teturajući se. Ali se uspon napadača ne zaustavi od te prve pucnjave. Bila su potrebna dva nova plotuna koja pogodiše još pet žrtava, koje konja koje Indijanaca, da bi se napadači odlučili da se povuku i da se dosta dugim galopom, postave izvan dometa oružja. Ali ostaše na vidiku, jedva sakriveni prevojem tla i žbunom niskog tropskog drveća. — Njihov prepad nije uspeo, reče Lavared. Osmatrajmo pažljivo jer se neće na ovom zaustaviti. Pomoću engleskog durbina jasno se videlo šta se događa. Ranjeni i mrtvi, njih petoro, bili su opruženi pod jednim drvetom pored potoka — jedan Gvatuzos ih je čuvao i negovao. Agostino primeti dva konjanika na straži, postavljena tako da ne gube iz vida ranč. Izuzev te dvojice, ostali su sjahali i započinjao je „razgovor“. Po njihovim pokretima kojim su pokazivali na glavicu, moglo se pogoditi da smeraju novi napad, svakako oprezniji. I naši prijatelji udvostručiše pažnju. Ali, na njihovo veliko čuđenje dan tako proteče. Međusobno su se osmatrali. Agostino primeti da je potrebno održati snagu i ljudima i životinjama. Imali su nekoliko kutija konzervi povrh narodnog dara, čuvenog sanduka dvopeka. I njih četvoro počastiše se tim namirnicama. Što se tiče mazgi, dadoše im izmrvljen i pokvašen dvopek. U planini ima

114 svuda izvora. Na deset metara iza ranča upravo je izbijao tanak mlaz čiste i bistre vode. Noć se, međutim bližila. Kada se mrak bude prostro po celoj zemlji, Lavared se bojao napada. Bi dogovoreno da će se naizmenično odmarati. Bilo ih je četvoro: Murliton i Oret će spavati dok će Arman i Agostino bdeti, smenjujući se svaka dva sata. Ma koliko stražari pazili izgledalo je da se ništa ne miče u dolini. Čuo se zvuk ujednačenog hoda što je značilo da neprijatelj još uvek bdi. Gvatuzosi ne napadoše. Ali, opsednuti u zoru shvatiše da su Indijanci promenili taktiku. Pošto iznenadni napad nije uspeo Gvatuzosi su upotrebili drugi način. Postavili su blokadu. Umesto jedne grupe naši prijatelji razaznaše šest grupa, sastavljenih od po nekoliko ljudi, ali koji su držali sve izlaze na severu, na jutu kao i na istoku; na svakom položaju samo je po jedan Indijanac na konju nadgledao opkoljeni ranč. Da pobegnu preko zapada nije trebalo ni pomišljati. Iza glavice na kojoj se uzdizalo njihovo skromno utvrđenje Kordiljeri su okomito gospodarili ravnicom sve do mora. Branioci su održali ozbiljno savetovanje. Prebrojaše namirnice. Za četiri osobe i četiri mazge imali su ih za pet dana. Drugi dan opsade skoro veselo prođe; Lavaredovo dobro raspoloženje nije jenjavalo. — Ipak, reče on Englezu, kada ste se obavezali da me ne napuštate, da me stalno nadzirete, niste ni sumnjali šta će vam se desiti. — Svakako ne. — Inače ne biste možda započeli? — To je verovatno, ali sam se sada navikao na vaš karakter. Interesuje me vaš pustolovni duh i, među džentlmenima, dužni smo da se međusobno pomažemo. — Oh! umeša se mis Oret, g. Lavared se ne pogađa, on me je već spasao od tolikih opasnosti da sam još uvek njegov dužnik.

115 Arman se nasmeši i, pokazujući vidik po kome su se ocrtavale gvatuzooke straže, reče: — I prema predviđanjima sada ćemo zajedno biti izloženi istim opasnostima i biće mi onda veoma teško da vas od njih sačuvam! Strepim naročito zbog vas, dodade ozbiljnim glasom. — Ne treba da strepite ni zbog mene, ni zbog sebe, gospodine Armane... Ko zna da jedne sledeće noći nećemo moći da pobegnemo od onih koji nas opsedaju? — Eh! pa to je moguće... Šta ti kažeš, Agostino? Indijanac ne odgovori. Pogleda uporno uperena ka jugoistoku izgledao je zadubljen u misli. Arman ga dotače po ramenu. — Šta tražiš tamo? zapita. — Spas... put za bekstvo... da odem do prijateljskih plemena... — Ima li ih na ovoj strani?... — Ima... Bizentasi, pa malo dalje, oni iz Čirkija... Ali kako pobeći od Gvatuzosa?... Ne poznajem sve staze. I on nastavi svoje sanjarenje u prazno ćuteći. S vremena na vreme približavao bi se jedan Gvatuzos ka ranču, izviđajući, kao da bude siguran da su opsednuti još tu. Jedan pucanj bi ga odmah obavestio. U toj igri opsađivači izgubiše još dva čoveka. Ručali su posle jedne od tih malih uzbuna. Samo Agostino, zabrinut i očiju upravljenih ka padini planine, nije jeo. Osmehujući se, mis Oret reče svom ocu: — I pored vaših novčanica i vaših čekova, bez pomoći našeg prijatelja već bismo pre dva dana umrli od gladi. — To je istina, g. Lavared nas je hranio, i ne samo ovde već i za vreme predsedništva. — Obračunaćemo to, reče Lavared šaljivo. Murliton najozbiljnije otvori svoju beležnicu i pokaza ranije zapisane beleške. — Vidite da je to već učinjeno. — Oh! vi ste uredan čovek. — Ja sam Englez, odgovori on jednostavno.

116 Odjednom, Agostino preskoči zid koji je služio kao zaklon i skliznu napolje. Išao je južnom padinom glavice i, skoro puzeći, tražio da vidi nešto u dolini a da ga ne opaze Gvatuzosi na straži. Ali ne uspe. Odjeknuše pucnji iz pušaka, kiša metaka prosu se oko njega. Prikriven iza stene čuo je kako meci puckaraju po kamenu i uprkos tome, nastavljao je put. Zaustavi se tek na ivici jedne jaruge. Tamo, opružen, glave nagnute iznad praznine, posmatrao je, ucrtavajući u pamet kartu terena koji je došao da izvidi, i kada je ustao, njegovo inače ravnodušno lice, izražavalo je radost. Zatim krenu put ranča. Onda se utiša pucnjava Gvatuzosa. Opsadnici, bilo je to vidljivo, hteli su samo da ga spreče da pobegne. — Pa? reče Arman. Šta si uradio? Šta si video? — Tražio sam neki put... ali su svi putevi dobro čuvani... Mi nećemo moći da izađemo odavde. — Međutim, na to će Lavared sumnjičavo, malopre si izgledao zadovoljan... — Da, bio sam zadovoljan jer meci Gvatuzosa nisu mogli da me pogode. Ali to je sve. I Agostino ode da sedne kod mazgi, dremajući ili se praveći da drema. Uskoro mu jedan novi događaj prekide odmor i svi se latiše oružja. Sa dna doline jedan Indijanac Gvatuzos peo se pravo ka ranču. Dospevši na stotinak metara, to jest na domet puške, on zamahnu komadom belog platna. Lavared, koji je vrebao s revolverom u ruci, reče svojim prijateljima: — U svim zemljama sveta bela zastava znači da neko dolazi kao pregovarač. — Da, reče Englez, ali ja ne verujem ovim divljacima... Da to nije kakva zamka? Agostino pažljivo pogleda. — Ne... ovaj je sam... Očigledno hoće da nam se približi a da ne pucamo na njega. — Pa kako da mu odgovorimo?

117 — Upotrebljavajući isti jezik kao i on. Zamahnite belom maramicom i on će prići. Rečeno, učinjeno. Gvatuzos je držao u ruci nešto, što je iz daleka pokazivao. Bila je to hartija, kroz durbin se jasno videlo. On se uputi još stotinu metara prema beloj marami koju je visoko držala mis Oret i zatim se zaustavi. Upadljivo stavi hartiju, nabodenu na jedan vršak juke, pokaza na nju izražajnom pantomimo i vrati se trčeći, sa vidljivim strahom, sve dok ga ne zakloni prevoj terena, u podnožju planine. Agostino ode po poruku i donese je u ranč. Bio je to ultimatum don Hozea, napisan na kastiljanskom jeziku, ovako sročen: 6. jula 1891. Njihovim Ekselencijama! Ser Murliton i mis Oret Murliton. Prefekt Kamba, guverner oblasti Golfo Dulče u Kostariki, ima čast obavestiti Vaše Ekselencije da on njih ne progoni. Prema tome Vaše Ekselencije mogu slobodno da nastave svoj put i da borave na teritoriji Republike sa svojim oružjem, mazgama i prtljagom. Imaće pravo na našu zaštitu. Isto tako, mogu da povedu kao svog slugu vojnika Agostina, iz indijanskog plemena Teraba, za koga smatramo da je popustio pred naređenjima francuskog pustolova, samozvanog generala La Barede, onog istog kojega su oglasili svrgnutim sa zvanja predsednika Kostarike, koje je zvanje uzurpirao pomoću bune koju je podigao a sada je ugušena. Ja i moji vojnici jedino njega hoćemo da uhvatimo i kaznimo. Prefekt-guverner daje Vašim Ekselencijama dvadeset četiri časa da se povinuju njegovim naredbama i da se povuku gde im se bude dopalo. U slučaju nepridržavanja toga roka, pretrpeće istu kaznu kao i pustolov, njihov drug kojega smo odlučili da se dočepamo mrtvog ili živog. Potpis: Don Hoze Miraflores.“

118 Posle čitanja tog dokumenta koji Arman prevede svojim prijateljima, utonuše najpre u malom račna razmišljanja. Lavared prvi prekide tišinu obraćajući se Indijancu: — Ti si slobodan, Agostino... i možeš da odeš... Vidiš da grešiš što si se toliko bojao Gvatuzosa. — Neka se Vaša Milost ne vara, odgovori on, Gvatuzosi nisu vladini vojnici i don Hoze je slagao kada je te reči napisao. — Misliš? — Siguran sam; ali, ja ne razumem zašto pristaje da odu Njegova Ekselencija i mlada devojka... Nazirem neko lukavstvo, ali ne znam koje. — Mi ga znamo, reče mis Oret. I što se mene tiče rešena sam da se ne predam u ruke tog čoveka. — Da, dodade ser Murliton, pod izgovorom politike taj bednik vas goni privatnom osvetom, Lavarede, a moju kći užasnom namerom. — Očigledno je, zaključi Lavared, da hoće da nas razjedini da bi nas tako oslabio i da bi Gvatuzosi, koje plaća, hteli da nas vide kako izlazimo iz naše neosvojive tvrđave... Vi ćete biti njihovi zarobljenici, izloženi bez odbrane Hozeovim namerama, tog nitkova koji se usuđuje da mene naziva pustolovom! A mene će sigurno ubiti ti svirepi Indijanci. Armanovi zaključci behu tačni. Opsađenici su mogli da donesu samo jednu odluku: boriti se do poslednjeg metka. Kad doneše tu odluku, novinar proveri da je oružje u dobrom stanju. Što se tiče municije, za sada je još bilo dovoljno... Taj dan proteče bez ikakvih neprilika. Pade noć. Kad dođe na red Lavaredovo i Agostinovo stražarenje, Indijanac reče tihim glasom, kako ne bi uznemirio san Engleza: — Sutrašnji dan može biti težak. Potrebno je da vođi telo bude odmorno a duh bistar. Spavaj, dakle, spokojno cele ove noći: otvoriću četvore oči. Lavared, zamoren prethodnim bdenjima, prihvati ponudu vojnika i zaspa dubokim snom. Kada se probudi, zora je već rudela na vidiku. Baci brz pogled oko sebe po ranču. Mis Oret i njen otac

119 osmatrali su ravnicu, ali Indijanac beše nestao. Jedna sumnja prolete Francuzu kroz glavu. — Gde je Agostino? zapita. — Ne znam, reče Englez, od jutros ga nismo videli. Arman zavrte glavom i prošaputa: — Trebalo je to da slutim. To bi sve. Shvatio je da je Indijanac, kome su bila strana zbivanja koja se događaju, pomislio da sebe dovede u bezbednost napuštajući svoje prijatelje. Štaviše, Agostino se pokazao opreznim ali ne izdajnikom, brižljivo je ostavio, da se dobro vidi, svoju pušku i svoje metke. — Ukratko, reče mladić, jedan loš vojnik manje na hrani. Nastavićemo odbranu mesta. Na te reči prijatelji se pomiriše sa odlaskom begunca, sigurni u to da mogu sada samo na sebe da računaju i iz tog ubeđenja crpli su novu energiju. Počev od tog trenutka smanjiće obroke, jednu od mazgi pustiše na slobodu kao suvišna usta. Životinja, uostalom, ne zloupotrebi svoj položaj. Puštena izvan ranča ostade preko celog dana pasući na obronku brežuljka. Pred veče uhvati je jedan Gvatuzos lasom. U ranču čuše uzvike radosti koji su se uzdizali iz indijanskog logora. Dvadeset četiri časa koja je dao don Hoze bližila su se kraju. Trebalo je da se boje prepada. Zato za noć izmenjaše uobičajenu taktiku. Dva branioca će spavati dok će samo jedan bdeti. Stražarenje će trajati samo jedan čas. Tako je svako imao po dva sata spavanja. Ujutru su Gvatuzosi približili svoje osmatrače. Lavared uspe da obori jednog Agostinovom puškom. Prođe 7. juli, sporo, beskrajno; ali, strpljenje nedostaje tim ljudima naviknutim na brze prepade. Sutradan, njihova namera da svrše s tim jasno se pokaza. Počeše da pucaju na ranč, čim bi se neka glava pojavila. Međutim, nijedan njihov metak ne pogodi Evropljane. Još jednom Gvatuzosi izmenjaše svoju taktiku. U toku noći iskopaše rupe na boku padine i uvukoše se u njih. Lavared se naljuti.

120 — Oni prave indijanski rov, reče. Tako će nevidljivi stići do nas, ne izgubivši nijednog čoveka. Po svaku cenu ih moramo naterati da se pokažu, mazge će nam .pomoći. Životinje su bile sputane blizu planine, u nekoj vrsti zaštićenog pacia. On ih dovede napred i priveza ih tako da im ular dopušta da dođu do prirodnih otvora koje su ruševine obrazovale. Životinje su nagonski tamo provlačile glavu da udahnu svež vazduh i da pogledaju u daljinu. Opsadnike prevari to lukavstvo i otvoriše vatru na te nove mete. Jedna mazga bi ranjena u glavu i u greben. Ali, da bi mogli da pucaju, Indijanci su se bili dovoljno otkrili i pokazali svoja skrovišta. Murliton i Arman dva puta opališe. Mis Oret, koja je pažljivo osmatrala kroz durbin vide kako dva Gvatuzosa padaju niz glavicu; jedan od njih više se ne pomače, drugog odneše njegovi drugovi. Besni, neprijatelji se skupiše u podnožje glavice. Po njihovim neobuzdanim pokretima, po besnim uzvicima koje je odjek donosio do ranča, Arman oseti da će skoro napasti. — Gospodine Lavared, reče mis Oret, vi vidite da sam vrlo mirna... Poverite mi, dakle, vaš revolver, vi ćete uzeti Agostinovu pušku. Ja sam nišanila u metu i videćete da nisam nespretna. — Kada neko pogodi metu može pogoditi i Gvatuzosa. Murlitan, uvek ravnodušan, tim rečima potvrdi predlog svoje kćeri, i Lavared, više uzbuđen od njih, postavi svoju hrabru saputnicu što je moguće bolje, iza mazge Matanje koja je štitila svojim telom. Engleskinja je podražavala, i ne sluteći, manevar kozačke konjice koji se sastoji u tome da se konjanik zakloni iza svoga konja, i tako zaklonjen spokojno puca. Tek što su pripreme bile obavljene kada odjeknu jedan urlik. Gvatuzosi su se peli ka improvizovanom gradiću u zbijenoj grupi. Iza njih, nekoliko Indijanaca, lakše ranjenih u prethodnim čarkama, obrazovali su neku vrstu rezerve. Među njima su se videli njihov vođ i don Hoze, koji se mogao poznati po svom širokom sombreru. Oni su stajali izvan opasnosti, hrabreći ostale pokretom i glasom. Tri branioca sačekaše da neprijatelj bude na dobrom odstojanju. Onda otvoriše vatru.

121

122 Pošto su opsadnici napadali u masi, svaki pucanj bio je pogodak. Za nekoliko sekundi šest leševa pokriše tle. Isto toliko ranjenih povlačilo se ka rezervi. Gvatuzosi odstupiše. Napad je bio bezuspešan. Garnizon ranča nije mnogo pretrpeo. Murliton, samo očešan metkom po čelu, zavio je glavu maramicom svoje kćeri. Napadači, ohlađeni žestokim dočekom Evropljana, behu se povukli do jedne udoljice zaštićeni od paljbe sa ranča. Ali odmor dat opsađenicima nije bio dugog veka. Vičući, urlajući, pucajući, Gvatuzosi se opet pojaviše. Ovog puta, umesto da stupaju u grupi, svrstali su se u streljački stroj, tanak, obuhvatan. Svaki od tri branioca moraće da se bori protiv šest ili sedam protivnika. Uzalud njihova oružja bljuju vatru bez prekida; uzalud ranjavaju ili ubijaju one koji se nalaze pred njima. — Ima ih suviše, besno reče Arman. Njegov pogled susreće se sa Oretinim. Neki nevidljivi veo je preko njihovih očiju, ali nema vremena za raznežavanje. Gvatuzosi su na nekoliko metara od zida u ruševinama. Njihova lica se grče od mržnje. Strašno priviđenje... Kao juriš čete demona!... Bacili su svoje puške. Zamahuju strašnim mačetama koje obično nose za pojasom... Stižu do otvora na zidinama. Iz neposredne blizine Lavared obara prvog napadača, kundakom premlati drugog na samoj ogradi. Murliton, sa svoje strane, pretvarajući revolver u malj, onesvesti najbližeg Indijanca, dočepa se njegovog noža široka sečiva i zabi mu ga u srce. Ali mis Oret nije stvorena za tu divlju borbu hladnim oružjem. Jedan joj Gvatuzos prilazi, zgrčenih crta lica. Van sebe, ona hoće da beži, noge joj se ukrute, odbijaju da se odlepe od tla. Uz veliki krik zatetura se i pada onesvešćena. Na njen krik se Arman, užasnut, baca na Indijanca. Ali mu uzbuđenje škodi tačnosti njegovih udaraca. Mačeta njegovog protivnika pogađa ga. On pada na zemlju pored mis Oret koju uprska svojom krvlju.

123 Divljaci će trijumfovati; pobeđeni im pripadaju; ljudi će biti skalpirani a žena čeka još strašnije mučenje! Ali odjedared, spolja odjeknu jaka paljba... meci zvižde kao ptice smrti na četu Gvatuzosa. Zaprepašćeni, oni zastaju, gledaju oko sebe. Druga jedna paljba ih pokosi. Sada beže!... i napuštaju ranč u kome su opruženi ranjeni Lavared i onesvešćena mis Oret, koje ser Murliton, skamenjen, obliven krvlju, posmatra ne shvatajući još kakva se neočekivana diverzija desila.

124 X OD ATLANTIKA DO PACIFIKA Diverzija koja je spasla troje Evropljana u isto vreme je rehabilitovala Agostina, Indijanca Terabu. Lukavi vojnik nije pobegao napuštajući svoje prijatelje; otišao je da spolja potraži pomoć, dobro osećajući da neće biti sumnje u ishod borbe ako ostanu u ranču prepušteni sami sebi. Svirepost Gvatuzosa izaziva takvu mržnju kod ostalih indijanskih plemena da se Agostinu ubrzo odazvaše mnogi. Nekoliko Vizentasa, Čirikosa i Blankosa mu se pridružiše. Ali, ako su Gvatuzosi omraženi njih se i pribojavaju, i čestiti ljudi koji su pratili Terabu bili su suviše blage naravi da bi mogli biti opasni, osim u slučaju da imaju snažnog vođu. Možda se sećamo Indijanca Ramona, koji je pratio Lavareda do granice Kolumbije. Otada, povukavši se sa svojim plemenom na padine Čirikija, bavio se, kao i oni, lovom na kornjače na obali Karipskog mora. Miroljubivi i potekavši iz iste porodice, Indijanci ne vode računa o geografskim demarkacionim linijama koje su uspostavili potomci španskih osvajača. Za njih je to uvek stara zemlja tule, majka domovina, čiju obalu zapljuskuje jedan okean i gde bog nije ucrtao granice. Tako ribari Čirikija i Talamanke žive zajedno u vrlo dobrim odnosima u pribrežjima ostrva Del Drago, mada, zvanično ne pripadaju istoj državi, pošto su jedni Kolumbijci a drugi Kostarikanci. Dakle, Ramon i njegovi bili su jedno vreme izmešani sa svojim miroljubivim susedima, kada Agostino dođe po odlučne ljude da bi spasao „La Baredu“. Kao i svi ostali, Ramon je slušao o

125 političkoj pustolovini „Generala Slobode naroda“, ali nije znao da je oslobodilac bio njegov prijatelj iz Paname. Posle nekoliko reči Terabe Agostina, nije više sumnjao. Energičan i hrabar, naviknut na komandovanje za vreme rada na zemljouzu, ubrzo je doneo odluku. Nagonski ga ostali priznaše za vođu, i tako, posle dva dana hoda, Ramonova četa porazi Hozeove Gvatuzose i uspe da spase Lavareda, Murlitona i mis Oret. Ma koliko da su Gvatuzosi bili krvoločni, oni u ovoj prilici brzo utekoše jer, boreći se samo za sumu koju je primio njihov poglavica, nisu u borbu unosili mnogo žestine. Na kraju, nekoliko ih je i poginulo, nekoliko ranjeno, oni su dobro zaradili svoj novac i zahvališe se don Hozeu. A ovaj, sad obuzet strahom, brzo krenu ka Puerto-Vjeko, koji je nekada cvetao a danas je, tako reći, napušten. Tamo se ukrca na jedan obalski brod i brzo vrati u Kolon da podnese izveštaj Buvreju, koji je finansirao stvar, o neuspehu svoga poduhvata u Talamanki. Međutim, Ramon i Agostino behu stupili u tako hrabro branjen ranč. Jedan prizor ih je očekivao. Sa otvorenom ranom na desnoj strani grudi, Arman je bio opružen kupajući se u krvi koja je obilno tekla. Bio je bled, lice mu je bez krvi, ne daje više znake života. Kraj njega mis Oret, bez svesti, izgleda kao da je i ona ranjena, toliko je krv njenog branioca poprskala. Dok Murliton, koji je samo lako ranjen, prepoznaje Ramona, Agostino opazi da je mlada devojka samo onesvešćena. Lekar plemena je tu: daje joj da udiše neko snažno sredstvo za povratak svesti. Ona najzad otvara oči i, izbezumljena, gleda oko sebe te Indijance koji su se užurbali. U sećanje joj se vraća uspomena na Gvatuzose. U mutnoj viziji videla je jednog od tih strašnih ljudi kako nasrće na njenog prijatelja. Zatim ništa više... samo oblak. Njena prva reč je za njenog branioca. — Gospodin Arman? pita ona. Njen otac joj pokazuje opruženo telo kraj nje, čiju glavu Ramon blago podiže. — A vi, oče?... Ah! oprostite mi... Vi ste ranjeni? — Ja... to nije ništa, kćeri... ali on, naš hrabri prijatelj... avaj!

126 — Bože moj! uzvikuje ona ustajući i približavajući mu se. Je li ozbiljno, recite?... Ah, Ramone, poznala sam vas!... Pa recite, molim vas... Drhtim! Na te uzbuđene reči Ramon odgovara tihim i rečitim pogledom, pokazujući mudrog Indijanca koji pregleda Armanovu ranu. Posle jednog trenutka ovaj samo reče: — Opasno... naročito ako je mačeta bila otrovana. Onda mis Oret tako kriknu da to u srce dirnu njenog oca i Ramona, toliko je taj krik sadržavao bola i uzbuđenja. Da je Lavared mogao da čuje taj krik, otkrio bi mu on tajnu nežnosti sakrivene u srcu mlade devojke. I indijanski lekar bi dirnut. Uze iz svoje torbice neku sasušenu travu, smrvi je u prah koji rastvori u vodi i njome opra rubove rane. Brižljivo nagnut nad njima, videlo se kako mu preko lica prelaze razni izrazi, strepnje, iščekivanja, najzad spokojstva. — Umiri se, mlada devojko, a i ti Ramone, nema otrova na oružju Gvatuzosa. Dvostruki uzdah olakšanja i radosti... Ali, nastavi, udarac je ipak dubok i dovodi u opasnost život vašeg prijatelja... — Sva ova krv što je istekla to je sigurno njegov život koji odlazi? — Ne... i čak je sreća da se izlila napolje... bio bi već umro ugušen da nije te okolnosti... Voda sa potoka je ovde, prvo ću oprati ovu ranu s puno vode. Indijanci postaviše telo kako je on označio, to jest, deono rame u smeru toka tako da se svojim prirodnim padom bistra i sveža voda stalno obnavljala. Zatim vidar pripremi neku tekućinu od sokova trava, dragocenih lekova, koji stežu i čiste, koje je priroda dala primitivnim narodima. Siroti novinar još nije došao k svesti. Murliton mu silom kroz zube uli dobru dozu rakije. Taj okrepljujući lek jedva je srcu povratio nekoliko slabih otkucaja. Arman je bio vrlo teško ranjen, i Oret je ponavljala u po glasa: — To je zbog mene... još jednom... to je zbog mene, uvek. Međutim, nisu mogli ostati u ovom zabitom kraju; trebalo je pomišljati da se Lavared prenese na mesto na kome bi mu mogla biti pružena potpunija nega.

127 Ramon, Murliton, Agostino i Oret posavetovaše se. Indijančev zavoj bio je, privremeno, dovoljan; imali su čime da ga obnove u toku nekoliko dana. Ali su bez odlaganja morali doći do nekog najbližeg grada izvan kostarikanske teritorije. To je bio Kolon na Atlantiku. Samo bi tamo mogli naći odgovarajuću negu i potrebnu spokojnost. Bilo je potrebno samo prevozno sredstvo koje ne bi potresalo ranjenika, jer bi se inače izgubilo svako dejstvo lekovitog bilja. Ako se rana ne zatvori, ako se ponovo otvori, nastupa smrt. S druge strane, uskoro će naići groznica i bunilo, kada se bolesnik bude osvestio; trebalo je žuriti po svaku cenu. Agostino je ubrzo napravio neku vrstu samara, nosila napravljena od grana i komada čvrste tkanine, koji spoji sa amovima Matanje. Bolesnika postaviše blago na to, zatim, sa svojom grupom prijatelja, sanesoše ga ka obali idući pored rio Tervisa; za samo nekoliko časova prispeše na obalu mora, isto tako pustu kao što je i ostali deo toga kraja. Sirota mala Oret nije ni za časak napuštala svog dragog bolesnika. Kada ga okružiše na jedan čampan, plitak brodić privezan za Ramonovu barku, ona od svojih kolena načini jastuk da podigne Armanovu glavu koju obli suzama. Murliton se čak nije ni protivio u ime obzira: bilo bi to zaista nepotrebno pošto je Lavared bio skoro leš bez svesti koji je jedva disao; poslednji dah života mogao je svakog časa da odleti. Indijanci su plovili sasvim blizu obale da bi izbegli udarce talasa. Približavajući se Bokas del Toro u zalivu Admirante naiđoše na vrlo blago more. Uglavnom je prelazak morem, koji je trajao šest dana, protekao bez nezgoda. Lavared otvori oči tek trećeg dana; ali, kao što je predvideo indijanski lekar, nije bio pri svesti. Živeo je, to je sve. Ali bunilo poče da ga hvata i preneše ga u Istmus Hotel, gde je Murliton već prvi put odseo pre dva meseca. — I tako toliko zamora, toliko utrošene hrabrosti, šaputala je Oret, ničemu nisu poslužili. Žrtvujući se radi mene, g. Arman je izgubio duge sedmice ne napredujući ni stope! Englez se ni časa nije dvoumio da se o svemu pobrine, doktori hirurzi, hotel, ništa nije nedostajalo bolesniku, čak ni obnova njegove garderobe.

128 — Učinio bih to kao džentlmen, govorio je, i iz čovečnosti, čak i za stranca koga bih zatekao u takvom položaju... pa tim pre za našeg dragog saputnika... Ali je Oret, u svojoj glavici, htela još i više; i jednog lepog jutra poveri se svome ocu. — Ova rana dovodi u opasnost ne samo život g. Lavareda, već i njegovu budućnost, ako budemo imali sreću da ozdravi. — Šta hoćeš da kažeš? — Da na svaki način gubi mogućnost da zaradi četiri miliona rođaka Rišara, pošto će mu biti potrebne sedmice pre nego što stane na noge. I pošto je evo opet u Kolonu, kao i pri dolasku iz Evrope, izgubio je dva meseca na američkom zemljouzu. — Kćeri moja, to su neizvesnosti malo ludog poduhvata našeg prijatelja. — Ali, zar njegova krv prolivena da bi mene zaštitio, njegov život velikodušno žrtvovan radi mog! zar su to, oče, neizvesnosti, kao što kažete, o kojima nije dostojno da vodimo računa...? — Ja priznajem kao i ti, drago moje dete, veliku hrabrost i požrtvovanje g. Lavareda... Samo, šta mogu da učinim više od onog što sam već učinio? Zar mu ne pružamo ovu negu kojom bismo okružili jednog od naših?... — To nije dovoljno... trebalo bi još neke obaveze da ispunimo prema njemu. — Ti znaš da sam ja častan čovek i dobar otac. Ako hoćeš da ih ispunim, reci mi koje su to obaveze koje ti nagoveštava tvoj topli zanos... i koje ja sa ovim mojim razumom ne vidim jasno. — E pa, evo ih... Ne samo da ne treba da ga sputavamo u njegovoj zamisli, već treba da mu pomognemo da je izvrši, jer se on zbog nas, zbog mene zaustavio. Treba radi nas, radi mene, da kreće napred, čak i nesvesno, ka rezultatu koji hoće da postigne. — A to znači? — Evo ovo, dragi oče: njegov cilj bio je da kopnenim putem stigne do San Franciska. Kopneni put je zatvoren, ostaje morski put. Ja sam se obavestila... Kroz dva dana jedan američki parobrod, Aljaska, polazi iz Paname za San Francisko, i mi smo u strogoj obavezi, bar iz zahvalnosti, da na njega ukrcamo mog spasioca.

129 Putovanje traje trinaest dana, četrnaest najviše. Na brodu ćemo nastaviti da ga negujemo, dovršićemo njegovo lečenje... Hirurg, naš sugrađanin, lično vam je ovde rekao da su rane nanete hladnim oružjem praćene brzim ozdravljenjem kada glavni organi nisu oštećeni. Takav je slučaj g. Armana. On još nije svestan ovog položaja, iskoristimo to da sprovedemo moj plan... Bila bih vam, oče, duboko zahvalna. — Drago moje dete, čini mi se da se zagrevaš više nego što je razumno za jednu hladnu Engleskinju... Ali osećanje koje te pokreće suviše je časno da ti ne bih oprostio ono što smatram da je preterano. U redu, ukrcaćemo se sve troje na Aljasku. Samo ću primetiti da je naš ranjenik trenutno u svojoj postelji i da bismo došli do tvog parobroda, treba da ga potražimo s druge strane zemljouza. Je li to moguće? Murliton je popuštao. Opet postade mazna i nežna. — Svakako da je moguće. Našla sam ovde ponovo g. Žerolansa, onog Francuza, prijatelja g. Lavareda, koji je zaposlen na građenju kanala i mi smo o tome zajedno razgovarali sa hirurgom... Naš ranjenik — volim što te čujem da kažeš „naš“ — može se ovako preneti: ostaće... u svojoj postelji, njegov će se dušek staviti na platformu vagona iz Kolona do Paname; sedamnaest do osamnaest francuskih milja brzo se pređu železnicom... i onda će ga podići na američki brod; i dalje na njegovom dušeku za koji je dovoljno da ga dodamo hotelskom računu. U toku putovanja, kada ćemo uvek biti uz njega, izlaže se samo opasnosti da ima malo groznice. Mirno putovanje Pacifikom koje sledi daće nam vremena i načina da smirimo taj napad. Pre nego što prođu tri sedmice, biće na nogama, i pošto je napredovao u putovanju biće spreman da ga nastavi. Vidite da ćemo učiniti samo jedno časno delo, takvo, za koje se nećemo nikada kajati. — Ja u tebi nalazim sve praktične osobine naše nacije, mala moja Oret, sve si isplanirala, sve predvidela... neka bude, dakle, kao što želiš... i neka nas Bog vodi... Sa glavom kao što je Oretina, sa rukom kakva je Murlitonova, brzo se prelazilo sa reči na dela. Dok su Žerolans i Ramon, koji su svakog dana dolazili po novosti, pristupili smeštaju ranjenika koji je još uvek bio u groznici, ali kod koga su, s vremena na vreme,

130 nailazila mirna zatišja, srećan predznak skorog vaskrsenja, mis Oret opazi podmuklog Buvreja koji je, stanujući već neko vreme u Kolonu, bio u toku nedaće onog koga je u mislima zvao „svojim zetom“ sa sladunjavim i divljim naglaskom. — Pa, gospođice, šta je s vašim odličnim prijateljem?... Ne usuđujem se da lično dolazim po novosti; ali ih imam iz druge ruke i saznao sam za vašu požrtvovanost. — Jednostavno hoću da se odužim g. Lavaredu koji me je spasao iz zamki... koje, štaviše, vama nisu možda strane. — Oh! mis! kako možete tako misliti?... Ja sam ovde skoro mesec dana, otkako me je predsednik, dodade podrugljivo, isterao iz svoje države... Ali sam srećan što vidim da su vaši napori krunisani uspehom; Lavaredu je bolje pošto je napustio hotel. Oret shvati da treba Buvreju zavarati trag. Najnevinijim glasom ona odgovori, mešajući dosta istine da bi laž bolje prošla. — Nije mu bolje, naprotiv. Vazduh ove močvarne zemlje vrlo je nepovoljan po njega i, po nalogu lekara, prenećemo ga u unutrašnjost zemlje, u jedno selo na visini u Kordiljerima, gde će čist vazduh biti bolji za njegovo zdravlje. Rekavši to, otrča do voza i ostavi Buvreja malo zabezeknutog. Nekoliko minuta kasnije pridruži mu se jedna ličnost koja je se dotle skrivala od Engleskinje, don Hoze, čije prisustvo ona nije ni slutila tako blizu sebe. Naša dva majstora nevaljalca najpre čestitaše jedan drugom na relativnom uspehu njihove smicalice. Pustolov je bio veoma snužden. — Ako ja nisam uspeo, reče, da se dočepam male s milionima, što bi mi donelo lep udeo u kombinaciji, vi nemate mnogo da se žalite, vi ste bolje prošli. Udarac mačetom mog Gvatuzosa zadugo je zaustavio našeg svetskog trkača; to vredi hiljadu srebrnjaka koliko ste potrošili! — Ne kažem da nije tako; ali i protiv volje ne verujem ovoj mladoj Engleskinji... Bojim se da odvodi mog putnika ne znam gde... A kada bi mu omogućila da, čak ranjen, nastavi svoj put oko sveta... ?

131 — A dokle hoćete da ode s tim upola mrtvim čovekom koji putuje kao paket? — Ama, momčina je čvrsta... i, na kraju krajeva, želim da se izvuče da bi pred Penelopom, na kolenima, priznao da je pobeđen. To mi se sad uvrtelo u glavu. Posle svih podvala koje mi je priredio hoću da se oženi mojom ćerkom. Ta bračna osveta nasmeja Španca. Kao da je razmišljao. — Eh! ništa lakše nego da se popnemo u prvi voz koji kreće i da doznamo gde su se zaustavili. Kog đavola! primećuje se putnik koji leži na dušeku. Nije bilo putničkog voza za nekoliko časova. Ali, usput su se uzalud obaveštavali na stanicama blizu planine: niko nije video da silazi ranjenik čiji su opis davali. Oko Kumbre videše Žerolansa i Ramona koji su se vraćali iz Paname i zapitaše ih. — Neprijatelji našeg prijatelja, reče Indijanac tiho Francuzu, pustite mene. I on im označi lažan trag. Povorka se navodno zaustavila u cvetnom kraju koji gospodari padinom Pacifika; ali nisu znali ime puebla ka kome su uputili bolesnika. To je bilo dovoljno da izgube dan u beskorisnom traganju. Više i nije bilo potrebno. Kada su prekosutra po polasku iz Kolona, 18. jula, stigli u Panamu mogli su upravo da vide kako Aljaska kreće i na palubi da opaze siluetu plave mis. Nemoguće je sustići parobrod... a redovnog polaska ima samo tri puta mesečno!... Kod Buvreja i Hozea nastade izliv psovki i pogrda da se zgrozi i bezbožnik. Jedan Jevrejin koji je prolazio kejom Starog Grada — Jevreji su od pre nekoliko godina prigrabili skoro celu trgovinu zemlje — ču ih i njušeći zaradu, pošto je bilo reči o ljudskoj strasti, zapita ih za pobude takve srdžbe. — Bila je to, uzvikivao je Hoze, propast jednog divnog posla zbog toga što su on i njegov prijatelj zakasnili za polazak broda. Po svaku cenu moraju biti u San Francisku u isto vreme kad i Aljaska. — U isto vreme to nije moguće, ali jedan do dva dana posle, ja ću vam pokazati način... ako imate novaca.

132 Za jedan kolumbijski kondor, što je pedeset zlatnih franaka, Izrailjac im pruži dragoceno obaveštenje, kakvo bi im pažljivo čitanje meksičkog i američkog reda plovidbe pružilo besplatno. Dovoljno je bilo vratiti se u Kolon što pre železnicom zemljouza i ukrcati se za Jamajku. To je ostrvo povezano redovnom prugom sa Havanom, koja je u stalnoj i svakodnevnoj vezi sa Verakruzom. Tamo, ništa jednostavnije nego uhvatiti onaj tako zanimljiv Camino de hiero nacional mexicano, koji vodi u Meksiko i za dvanaest sati prolazi kroz tri zone, tropsku umerenu i hladnu, pokazujući putnicima tropsku vegetaciju i istovremeno snežne jele na vrhovima, podsećajući na evropske šume. U Meksiku Laredo-Ruta će im pokazati najdirektniji put sa jerro-carril-om El Paso del Norte da bi naišli na velike američke vozove koji krstare Sjedinjenim Državama od istoka do zapada i tamo da uzmu jedan od krakova South-Pacific-a do San Franciska. Sve to zahteva najmanje petnaest dana i još treba imati sreću da se polasci teamboats-a52 podudaraju, da ne bi usput izgubili vreme. Pošto se snabdeo novčanicama i zlatom u Kolanu gde je promenio poveći francuski ček, Buvrej otpoče taj fantastičan lov, praćen svojim nerazdvojnim don Hozeom. Ali, kad je prva žestina prošla pustolov pomisli da on ne izvlači iz svega toga najbolji deo i tako udesi da u svoju korist izjednači sreću. Buvrej je ostvario oko dvadesetak hiljada franaka. Prolazeći Meksičkim zalivom, Hoze ga olakša za tri četvrtine te sume i izgubi svog saučesnika iskrcavajući se u Verakruzu. Kućevlasnik, posle nepotrebnog nastupa besa i žalbe podnete konzulatu, morao je sam da nastavi svoje putovanje, tužno pomišljajući na tog Lavareda fantoma do koga je stizao da ;bi ga zatim opet izgubio. — Zar ne bi bilo jednostavnije i manje zamorno, govorio je, da se oženi Penelopom? Tokom vremena, dok je taj veštak taksiranih akata putovao morima, ostrvima i predelima tih američkih krajeva, Aljaska je tiho plovila pošto je Tihi okean zasluživao svoje ime, i nosila je naše prijatelje. 52 Пароброд.

133 Životvorni vazduh pun joda, nežna i postojana nega činili su čuda i Lavaredu se iz dana u dan vraćala snaga. Čim mu se razum povratio zapitao je kako se tu nalazi, na američkom brodu koji plovi za „Frisko“ kako tamo kažu. Mis Oret je morala sve da prizna, i kako je on negodovao prekide ga Murliton: — Dopustite, ne bih trpeo da budemo vaši dužnici... Vi ste nas spasli, vi ste nas hranili; sada je na nas red da to isto činimo. Tako ništa nećemo dugovati jedni drugima. To je bilo čisto i jasno; ali, Arman izmeni toga časa sa Oretom izražajan pogled koji je govorio: — On se vara, uvek ću vam dugovati zahvalnost makar samo za tako nežan način na koji ste me negovali... I mala mis, energična i plava, odgovori stiskom ruke koji bismo mogli ovako protumačiti: — A ja nikada neću zaboraviti da vam dugujem čast, život i još jedno osećanje dotad nepoznato mome srcu. Lavared uskoro stade na noge. Brodski lekar to dopusti, čak naredi, zabranjujući svaki napor, ovaki zamor. Preko dana šetao se u hladovini oslonjen na Murlitona; uveče je razgovarao sa mis Oret ili čitao. Sve knjige i sve novine iz salona za putnike prve klase behu pročitane. Ali ih jedno čitanje razgali više od ostalih. Bilo je to u Diario l’estado de Rapata, u novinama koje su izašle iz štampe ujutro na dan polaska. Njegov dopisnik iz San Hozea u Kostariki saopštavao je o „socijalističkom pokušaju“ jednog francuskog pustolova koji je uspeo da bude izabran za predsednika Republike Kostarike „uz pomoć intriga i korupcije“! „Trijumf toga uzurpatora, zaključivao je patetični hroničar, nije bio dugog veka. I samo je nebo iskazalo svoj užas prema toj nezakonitosti; izazvalo je katastrofu i stara zemlja Kostarika uzdrhtala je na svojim temeljima, da bi odagnala lažnog oslobodioca, koji je hteo da nam iskuje lance.“ „Državne vlasti su se zatim sastale i bilo je proglašeno da će taj čovek, čije se pravo ime ne zna, taj zločinac (jer čovek krije pravo

134 ime samo kada je krivac) biti ubuduće prognan iz kostarikanske države, sa zabranom da nosi ime „La Bareda“. — To me podseća, reče Arman uz iskren smeh, na jednu dramu Bušardija koju sam u detinjstvu gledao; u njoj je jedan nesrećnik kao ja za „navek prognan iz Firence sa zabranom da nosi ime Pjetro...“ Hajde, biće to bar jedna živopisna uspomena sa moga putovanja... Moći ću da kažem: „I ja sam bio predsednik jedne republike!“ Najzad, 1. avgusta u četiri sati uveče, Aljaska prođe „Zlatna Vrata“, probi se usred brodova svih nacionalnosti poređanih u luci San Franciska i baci lenger pored „North Piera“-a. Četvrt časa kasnije, brodski čamac preveze na molo Lavareda i njegove pratioce.

135 XI FRISKO San Francisko, Frisko za Amerikance, štedljive u vremenu i rečima, najzapadnije je pristanište zapadne Amerike, a njenu jedinstvenu luku proslavili su mnogi putnici. Od svih gradova Amerike najmanje liči na „jedan američki grad“. Svet je ovde šareniji, manje jednoličan. Zadovoljstva su sjajnija, manje prikrivena. Ljudi su otvoreniji, manje licemerni. Spoljnji izgled je veseliji, manje ozbiljan. To je očigledno mesto kao stvoreno da se najviše sviđa Evropljaninu koji bi na kraju umro od dosade u nekim strogim i sramežljivim gradovima Nove Engleske, na primer. Na molu za iskrcavanje, pretrpanom buradima, sanducima, denjkovima, komešala se gusta i bučna gomila: trgovci, mornari, kineski kuli, irski nosači, ukrštali su se u svim pravcima do te mere zaposleni, da nisu ni najmanji pogled uputili novodošavšim. Oni behu zastali, najpre malo smeteni, jer su tako brzo prešli sa tišine pučine na vrevu velikog grada. Arman je pomišljao, sa nekom setom, na ono nekoliko dana plovidbe kada je sa mis Oret vodio prijatne razgovore i ona njemu pružala nežnu pažnju. Čovek se brzo navikne da se prepusti životu, naročito pored lepe devojke. Zato je mladi čovek skoro sa žaljenjem gledao kako dolazi čas kada će morati ponovo da započne borbu. — Kuda idemo? zapita mis Oret. Arman se prenu na to pitanje i okrećući se ser Murlitonu reče mu: — Da li poznajete grad?

136 — Ni najmanje. — Onda mi dopustite da vam dam jedan savet. Pođite ovom širokom ulicom sa drvoredom, koja se pruža pravo pred nama, to je Kirni strit. Na pet stotina metara odavde videćete, pored Trgovinske berze, Čajna-Pacifik hotel, ja vam ga preporučujem. — Ah! gle, prekide ga Englez zaprepašćen, vi ste već bili ovde? Lavared se nasmeši. — Pa baš nisam, ali sam toliko mnogo pročitao... Zatim menjajući ton: — Evo nas na kopnu, ja skoro više ne osećam svoju ranu, treba da mislim kako da zaradim za život i da nastavim putovanje. — Tako, odmah, reče Murliton, kome je kći uputila izražajan pogled. — Duže prihvatanje vašeg gostoprimstva bilo bi neumesno. I mirno dodade: — Vidite tamo onog čoveka okruženog gomilom ubogih đavola svih narodnosti. On zapošljava nosače... primiće me. To je obezbeđen život za dva dana, sa vremenom za razmišljanje. Pružao je ruku Englezu. — Very curious53, prošaputa Englez, šef države tamo, nosač ovde... Very curious. Ali se mis Oret umeša: — Oče, zaboravljate šta je rekao brodski lekar. Na najmanji napor njegova se rana može ponovo otvoriti. Bilo bi nečovečno i nepošteno to dopustiti g. Lavaredu. Džentlmen se lupi po čelu. — Aoh! to je tačno... Slušajte, dragi moj rekonvalescentu, vaše stanje zahteva negu još osam dana. Pratite nas u hotel koji ste nam preporučili. — Kako... u hotel? — Da, to je uračunato u negu koju vam dugujem. — I biftek takođe?... 53 Врло занимљиво.

137 — Da, to vam duguje moja kći, ja to plaćam, to je sve... Čist račun duga ljubav. — I dobri protivnici, dodade Arman smešeći se. — Ja ne mislim, zaključi mis Oret, da g. Lavared namerava da nametne mom ocu poniženje da ostane njegov dužnik. Novinar je morao da se povinuje. On povede svoje saputnike i s njima stupi u Kirni strit. Ta ulica, najlepša u San Francisku, oivičena je spomenicima. Stara i Nova gradska kuća, Carinarnica, Pošta, Kovnica, Trgovinska berza, Trgovinska biblioteka, sve korisne zgrade. Petnaest crkava smenjuju se sa pozorištima, Baldvin, Kalifornijan, itd., velikim bankarskim kućama, velelepnim hotelima od deset spratova, sa balkonima prepunim tropskog bilja. — Veličanstveno! izjavi Murliton. — Naročito ako pomislite, — na to će Arman, da taj ogromni grad ima četrdeset pet godina života. — Samo, reče Oret. — Ne više, gospođice. Godine 1847. bila je kraj mora samo varošica od hiljadu stanovnika, Jerba-Buena, koju su 1776. osnovali franjevački misionari iz Meksika. — A danas?... — San Francisko ima 300.000 duša. Otkriće nalazišta zlata dovelo je ovamo gomilu pustolova; ta se groznica smirila, sada industrija i poljoprivreda zamenjuju claim54... Ali, primeti Francuz, stigli smo. Ispred njih se uzdizao Čajna-Pacifik hotel. Stupiše u kancelariju u kojoj je master director55 Tauer gospodstveno sedeo. Pred njim je stajao momak od dvadeset godina koji mu je živo govorio. Pri dolasku putnika on se udalji nekoliko koraka. G. Tauer se lako pokloni i obraćajući se Englezu: — Vi hoćete sobe, džentlmenu, pogađam? 54 Полагање права. 55 Господин директор.

138 To pogađam „I guess“ uobičajen je izraz u Americi, kao I say u Engleskoj, savez-vouz u Belgiji i dis donc56 u Francuskoj. Murliton odgovori na pitanje: — Tako je — Tako je, tri sobe... Nameravamo da ovde ostanemo osam dana. — All right!, džentlmenu! Vaš prtljag je na stanici, I guess. — Mi nemamo prtljaga. — All right!... onda rekosmo, tri osobe, petnaest dolara na dan, osam dana, sto dvadeset dolara u gotovom. Ser Murliton izvadi svoj novčanik i predade g. Taueru novčanice za traženu sumu. Nepoznati, koji je trenutak pre toga razgovarao sa direktorom hotela, beše se približio. Imao je zadovoljan izgled kada je video da Englez plaća svoj račun. Dok je g. Tauer zvonio po sluge da odvedu goste u njihove sobe, mladić se pokloni pred Englezom i zapita: — Vi ste stranac, ser? — Nisam stranac, odgovori džentlmen ukrućeno, Englez. Nepoznati se opet pokloni što se Murlitonu dopade. Poklon je laskao njegovom nacionalnom samoljublju. — Dakle, imate čast biti Englez. Dakle, dopustite jednom običnom „tragaču zlata“ da vam da dobar savet. — Dopuštam vam. — Čuvajte se lopova... Beware of pickpockets. I prstom mu pokaza džep u koji je njegov sagovornik stavio novčanik. — Imate tu čime da ih mamite, nastavi mladić. — Pih! da bi ga odavde uzeo trebalo bi da bude... — Jednostavno okretan. Ne zaboravite ser, da se naši pikpoketi regrutuju u Engleskoj. Na tu opasku, čiji posebni šovinizam nije bio Englezu po ukusu, nepoznati mirno izađe. Istog trenutka se pojavi jedan od hotelskih slugu. Po naređenju g. Tauera, zamoli putnike da ga slede. Za tri sekunde lift ih odvede na prvi sprat. 56 Знам, знате, реците

139 — To je ovde, reče im vodič, sobe 13, 15 i 17, ove dve poslednje su u međusobnoj vezi. — Meni trinaestica, prošaputa Lavared. I kako je izgledalo da se to Oreti ne sviđa, dodade veselo: — Već mi je donela sreću u Kostariki. Mlada devojka se nasmeši. Lavared, ostavivši svoje saputnike da se smeste, zatvori se u svoju sobu, običnu ali udobnu i poče se umivati. Zatim osvežen, uveren pogledom u ogledalo da prethodna iskušenja nisu suviše pokvarila njegov dobar izgled, Parižanin otvori prozor i poče posmatrati ogromnu perspektivu ulica Montgtomeri i Kirni. Luksuzne kuće, koje iviče te ulice, sagrađene su od crvene jelovine, ali premazane naročitom prevlakom daju utisak mermernih palata. Kola svake vrste, tramvaji, autobusi, krstare neprekidno po ulici dok se užurbani šetači sudaraju po trotoaru; a sa ulice se penje žamor povika, razgovora, tutnjave koja je divno veselila Armana. Ta buka ga je podsećala na njegov Pariz. Međutim, ne bi on bio sa bulevara kada ne bi, na bilo kom kraju sveta, osetio potrebu da samom sebi izjavi da „to nema isti pečat“. Sa upoređivanja pređe na uspomene. Ponovo vide ulicu Šatoden u kojoj se, prvi put, susreo sa ljupkom mladom devojkom koja ga je pratila na putu oko sveta. Odjednom se trže iz svog sanjarenja. U susednoj sobi u kojoj je bio Murliton, električna zvonca su besno, zujala i prasak glasova dopirao je do Lavareda. Mora biti da je u pitanju nešto ozbiljno kada ravnodušni Englez tako viče. Vrlo zainteresovan, čak malo zabrinut, Arman otrča do vrata br. 15. Behu otvorena. Usred sobe, Murliton, crven u licu, držao je u ruci gomilu hartija. Oret kao da je pokušavala da ga umiri. U času kada je novinar stizao jedan hotelski momak je dojurio u sobu. — Master Tauer, viknu Englez čim ga opazi, neka odmah dođe... odmah. Preplašeni momak se udalji. — Aoh! nastavi džentlmen dajući znak Francuzu da uđe, besan sam... moji čekovi, moje novčanice... sve čista hartija!... — Kako, šta kažete?

140 — Moj otac je pokraden, umeša se Oret. Umesto novčanica, našao je samo svežanj bele hartije. — Yes, da, tako je, pokraden, dodade Murliton sa besom koji je rastao, i sa novčanikom moj sat, moj brijač, sve! G. Tauer uđe. — Rekli su mi da ste me zvali? — Gospodine, izjavi Englez pokušavajući da se smiri, pokraden sam... Imao sam novčanik dolazeći ovamo, to ste mogli da se uverite. — Doista, iz njega ste izvadili sumu potrebnu za plaćanje osam dana boravka. — Dobro, od tog trenutka govorio sam sa tri osobe: s vama, s gospodinom koji je s vama govorio i sa momkom. Jedan od trojice je moj lopov. Hotelijer, ne može biti mirnije odgovori: — Vrlo tačan zaključak. — Bez komplimenata... Na koga sumnjate? G. Tauer se nasmeši. — Moj zaključak je gotov, džentlmenu. Olakšala vas je za vaš novac osoba koja se nalazila u mojoj kancelariji. Putnici se pogledaše zaprepašćeni. — Kako! promuca Oret izražavajući misao svojih drugova, vi optužujete tu osobu? Pa izgledalo je da ste s njom u najboljim odnosima. Debeli Tauer podiže kažiprst u vis. — Ovo treba objasniti. Vi ste Evropljani, gospođice, pa ne znate da je policija u San Francisku nemoćna. Na deset kilometara od grada počinje periferija kuda se sklanjaju sve osobe koje su počinile kakav zločin. — To nije razlog da im otvarate vrata svoje kuće, primeti Lavared, niti da se rukujete s njima.

141 — Čekajte malo. Gradski „robbers“-i 57 su sindikalno organizovani i ustanovili su jedno osiguravajuće društvo protiv sebe samih. — Osiguravajuće društvo! uzviknu Murliton. — Da, džentlmenu, ideja je bila praktična. Mi, Amerikanci, shvatamo praktične ideje i Društvo radi na opšte zadovoljstvo. Tako, uz godišnju premiju od dve stotine dolara, ja sam osiguran da nijedna krađa neće biti počinjena na moju štetu. — To se vidi, podsmehnu se Englez. — Ima tu razlike, molim vas... Ja ne osiguravam putnike, već samo moje vlasništvo... i na tome dobijam, jer su naši „robbers“-i tako spretni da bi mi digli kuću i mene s njom, a i da ne primetim... Taj mladić je blagajnik lopova i došao je da primi premiju. Na taj zaključak g. Tauer se povuče a da niko ne pomisli da ga zadrži. Putnici su se u tišini gledali. Lavared, kome je naročito pala u oči komična strana situacije, prvi progovori. — Ljubazna zemlja, prošaputa u po glasa, u kojoj su lopovi sindikalno organizovani a policajci ismejani. — Aoh! reče ser Murliton s tužnim izrazom, mnogo žalim što sam ovde došao... nigde ne bismo trpeli ovakvu situaciju. — Oprostite mi, ona postoji u svim krajevima sveta. Zar Tuarezi u Sahari ne obrazuju pravi sindikat. Prvo pleme koje susretne jedan karavan naplati pravo prolaska; posle toga, trgovci, njihova stoka i njihova roba nemaju se čega plašiti. Nekoliko konjanika ih prati ili idu ispred njih, da bi saopštili ostalim pustinjskim pljačkašima da je prelazno pravo naplaćeno. U srednjoj Aziji mnogi kurdski narodi isto postupaju na opšte zadovoljstvo. Najzad, usred Evrope, zar udruženje italijanskih bandita, Mafija, nije uspešno? Oret je slušala smešeći se. — Vrlo dobro, reče, najzad, moj otac je opljačkan u Americi, isto tako kao što se to može biti u Africi, Aziji ili Evropi... ali je, međutim, potpuno bez novca. 57 Лопов.

142 Ne ostaje mi ni farthing, 58 dodade džentlmen posramljeno. — Ja imam pet marjaša, nastavi Arman, pa je malo kratko za putovanje oko sveta za mene samog, ali za tri osobe biće sigurno nedovoljno. I vidite nezgodu: kako vi ne možete da produžite da me pratite, ja sam ovde nepomičan, gubim u vremenu. Englez ga pogleda. — Imate prava. Idem u najbliži telegrafski ured da svom bankaru pošaljem kablogram, kako to ovde kažu. On sede, napisa telegram i pročita ga naglas, kao da traži odobravanje od svojih slušalaca. „Haris, Goldener i Sin, Grejčerč strit, London, Engleska. Folio 237. — Pošaljite odmah telegrafskim mandatom dve hiljade livara. Čajna Pacifik hotel, San Francisko. Edvard Murliton“ Telegrafski ured, u ulici Sakramento, bio je u susedstvu. Sve troje uskoro stigoše tamo. Ali ih je čekalo novo razočarenje. Bio je to zaista dan nesreća! Službenik koji prima depešu zahteva za svaku reč dolar, što će reći dvadeset četiri dolara. Uzalud mu ser Murliton objašnjava svoju nesreću, daje svoju adresu, tvrdi da će se kuća Haris, Goldener i Sin požuriti da za njega plate, službenik neće ništa da čuje. — Šaljem samo uz dvadeset četiri dolara... Administracija ne daje na veresiju. I na taj odgovor zatvori šalter ispred nosa razočaranih putnika. Noć je pala kada se Englez, veoma snužden, vrati u hotel. Oret je bila isto toliko utučena kao i njen otac; strepnja ocrtana na njenom licu gušila je svaki veseli pokušaj kod Parižanina. Večera je bila tiha i pošto je pojeden poslednji zalogaj ser Murliton i njegova kći povukoše se u svoje sobe. Lavared se jedno 58 Четврти део пенија.

143 pola sata dosađivao u holu među neznancima svih nacionalnosti pa se i on povuče u svoju sobu. Sutradan, oko devet časova, mis Oret je setno pila šolju čaja u koju je umakala pečeni hleb. Pridružila se ovome ocu koji nije spavao ništa bolje od nje. Oboje su bili bledi i jedna mučna misao stalno ih je opsedala. — Evo nas četiri hiljade milja od naše zemlje, bez penija u džepu. — I uz to, produži glasno mlada devojka, ako taj mladić nađe načina da produži svoj put, nemamo prava da ga zadržavamo. — Ah! da je taj službenik na telegrafu pristao da mi pošalje telegram na veresiju! — Da, ali nije hteo, to je njegovo pravo... — Pa to mi i smeta. Ne znam šta da radim: da idem kod našeg konzula? Ali lopov mi je odneo isprave zajedno s novcem. Biće potrebna jedna anketa, možda petnaest dana... pa, ipak ne vidim drugog izlaza. Tog trenutka začu se diskretno kucanje na vratima i pojavi se jedan od stjuarta. — G. Arman Lavared, reče, pita da li i pored ranog jutra gospodin može da ga primi. Trebalo bi da govori s njim po važnoj stvari. Ser Murliton pogleda svoju kći; oči mis Oret izražavahu nadu. Samo ime Francuza je razvedrilo. — Neka dođe, reče on. Mladić je ušao trenutak kasnije. Bio je nasmešen. Sve je u njegovoj osobi odisalo zadovoljstvom. Mlada Engleskinja pomisli da ako g. Armen izgleda zadovoljan, da je on sigurno našao načina da okonča njihove nedaće. — Idem pravo na stvar, izjavi Arman posle brzog shake-hand s prijateljima. Kao uljudni protivnici pravimo zajedno put oko sveta. Međutim, dok sam bio ranjen, nesposoban da nastavim svoje putovanje, vi ste me negovali, brinuli o meni, pazili me i doveli dovde, ja sam dakle, vaš dužnik. — Ni najmanje, prekide ga Englez, ja sam vraćao... Vi ste bili ranjeni štiteći moju kćer.

144 Arman podiže ruke uvis s tužnim izrazom: — Nije u tome stvar. Imam pravo da potrošim malo krvi usput, testament rođaka Rišara nameće mi samo štedljivost u novcu. A prihvatiti vaše gostoprimstvo znači skoro se ogrešiti o pravila. Zato sam došao da vas zamolim da mi... da mi dopustite da vam nađem dvadeset četiri dolara koja su vam potrebna da pošaljete kablogram u London. Murliton ustade sav uzbuđen. — Kako...! vi hoćete...? vi možete...? Oret se ne pomače. Otkako je došao njihov saputnik zar nije pogodila da je zato došao?... ali se njene velike oči sa vrlo blagim izrazom upreše u mladića. Međutim, Lavared je odgovarao: — Mogu da vam nabavim tu svotu... To je, uostalom, u mom interesu. Neću dugo da se zadržavam u ovom gradu a moj polazak potčinjen je vašem... — Ali, kako ćete uspeti? — Uspeću najprostije na svetu da održim ono što vam obećavam. Moderna alhemija će mi dopustiti da u dobre dolare pretvorim pet marjaša koje mi je dodelila velikodušnost mog rođaka, a koje se moji neprijatelji nisu setili da uzmu sa kamina kada su mi ukrali odeću kod senjore Konče. Nisu znali šta se može učiniti sa dvadeset pet para, ali ja to znam, zato sam ih brižljivo sačuvao. — Ali kakva alhemija? — Ah! ser, poštujte moju tajnu. Pozabaviću se tim poslom posle ručka. Dopuštam vam da pratite moje postupke iz daleka, jer ću možda malo povrediti vaše predrasude. A sada, kada smo se složili, zaključite primirje sa svojim nedaćama do tri sata i govorimo o drugim stvarima. Eto, da pričamo o gradu u kojem se nalazimo. — Do tri sata? — Sasvim tako... Da vas zabavim, dopustite mi da vas upoznam sa Friskom. Šta da radi čovek bez novca sem da se šeta?... Videše tako vile različitih arhitektura, sagrađene na uzvišicama. Montgtomeri, Severni park, Klifhauz, krčmu na Hridi odakle se otkriva jedna od najlepših panorama na svetu. Ovde, grad kojim gospodare njegove

145 tri železničke stanice — Oklandska, Južnog i Severnog Pacifika, koje ga vezuju za Njujork, Meksiko i teritoriju Dominiona; tamo, jedna zakrčena luka, tvrđava Prezidio, more posuto belim tačkama i parobrodi sa sivim perjanicama; iz te daljine uzdiže se Sil Rok sa svojim stadima foka koje štiti federalna vlada. Lavared je sve objašnjavao. — Vidite, govorio je, one pruge zelenila koje presecaju blokove kuća. One označavaju mesta gde su groblja Lon-Maunt, Slobodnih zidara i Old Felovsa. Tamo idu zaljubljeni da govore o budućnosti kraj kamena koji zatvara prošlost... kao što to rade na Istoku. I kako je mis Oret načinila jedan pokret: — Šta ćete, mis? Ovde je sve čudno. Posmatrajte ona ostrva kuća koje izgledaju kao da se pribijaju jedna uz drugu: to je kineski grad. — Da vidimo kineski grad, dragi moj čičerone. 59 — Između skvera Lafajet i Alta Placa, pohita da nastavi Lavared, grupisano je trideset blokova kuća, podignutih na kineski način i razdvojenih tesnim ulicama prepunim đubreta. U onim kućama koje su kupljene već izgrađene, stanuje sada skoro deset puta više sveta nego ranije. Tamo je sedište šest velikih imigracionih kompanija. Ah! te kompanije!... U Francuskoj se žale na urede za zapošljavanje. Šta bi mogli reći podanici sina Neba? Ta društva imaju, na celoj obali Središnjeg carstva, agente koji prikupljaju emigrante, ovde zaposlene kao kuli, sluge, zanatlije, pralje, itd. Ukrcavaju ih pod uslovom da će im, u slučaju smrti, tela biti vraćena u otadžbinu. — Obratite pažnju, dodane novinar, da te kompanije imaju svoje zakone, svoje sudove, na kojima se neopozivo presuđuju svi sukobi između Nebesnih. Bilo je vreme da se vrate u hotel. Posle obeda, koji su namerno produžili, jedan kratak odmor u holu dovede putnike do časa koji je Parižanin označio. — Tri sata! uzviknuše mis Oret i njen otac. 59 Водич.

146 Arman se pokloni i pet minuta kasnije svet roje je hitalo trotoarom Kirni strita. Francuz je išao ispred. Izgledalo je da ispituje teren. Stigavši do Trgovinske berze, opsednute gustim gomilama špekulanata, on pokaza zadovoljstvo. Tada Murliton i Oret prisustvovaše jednom, za njih nerazumljivom prizoru. Lavared izvuče iz džepa svoju maramu, razvi je, protrese i najzad prostre na trotoar sa zadubljenim izgledom čoveka koji se predaje važnoj operaciji. Posle toga prođe oko marame, šapućući nerazumljive reči, tresući rukama. Potraživši ih u džepu na prsluku, uze jedan po jedan pet marjaša koji su sačinjavali ceo njegov imetak i spusti ih u vijugavoj liniji na maramu. Taj postupak je privukao pažnju susednih grupa. Jedan prolaznik, pa drugi, pa desetoro, behu se zaustavili. Kada je Parižanin završio, obrazovao se krug oko njega. On ljubazno pozdravi i, na odličnom engleskom jeziku, izgovori sledeće reči: — Poreklom iz ove slobodne zemlje, bio sam vaspitan u Francuskoj. Tamo sam došao do izvesnog otkrića koje hoću da poklonim svojoj domovini. Tokom celog Srednjeg veka naučnici, tada zvani alhemičari, tražili su filozofski kamen, pretvaranje prostog metala u čisto zlato... Itako, ono što su ti jedinstveni radnici uzalud tražili, ja sam slučajno otkrio. Da, džentlmeni, u mojim rukama bronza postaje srebro. Jedan cent se pretvara u dolar... Gledajte... evo jednog marjaša iz Francuske, prisustvovaćete čudnom opitu. Ali, ako vam otkrij em svoju tajnu, izvolite ohrabriti izvoditelja. Hajde, ruku u džep, iskoristite priliku, džentlmeni. — Eh! primeti jedan gledalac koji se uvukao u krug, ako je metod nepogrešiv, izumitelj nema potrebe da traži javnu velikodušnost. Lavared pogleda onog koji ga je prekinuo i zaneme... Bio je to lično Buvrej. Mis Oret ga je prva prepoznala. — Oče! reče ser Murlitonu malo preplašena, eto onog ružnog čoveka! Kako se tu našao? Na način koji se najlakše da objasniti. Stigavši tog istog jutra Južnopacifičkom železnicom, Penelopin otac, kome