Paul D’ivoi - Lavaredovih pet marjasa

247 Na svoje veliko iznenađenje Arman opazi da je druga bila mnogo lakša. Osim toga oštrica drveta koja se oslanjala na njegov vrat bila je optočena jastučićem od strune što je ublažavalo bol od dodira. Kad je završio tu operaciju službenik otvori svoju tuniku i razgoliti prsa. Jednim pokretom pokaza lotosov cvet tetoviran na koži i brzo se udalji. Parižanin se nasmeši. Još jedan koji je smatrao da je on slobodni zidar i koji mu je pomagao koliko mu je to bilo moguće. Posle odmora krenuše na put. Uveče, u deset časova, odred stupi u grad Tijen-Čeng koji je blago ležao na obali Pei-Hoa. Posle nekoliko zaobilazaka po uličicama pređoše preko mermernog mosta, ukrašenog sa dvanaest džinovskih Budinih kipova, koji povezuje dva kvarta grada i dođoše do policijske kuće smeštene na levoj obali. Lavareda zatvoriše u dosta prostranu ćeliju gde mu skidoše kangu. Taj ukras za mučenje bio je samo za šetnju u javnosti. Mladić se proteže. Uprkos izmeni izvršenoj na prvom odmorištu patio je od žestoke ukočenosti; šake su mu bile naduvene i bolne. — Još četiri dana hoda, promrmlja, biću lep kada stignem. Vrata se tog trenutka otvoriše i službenik sa lotosovim cvetom uvuče se u ćeliju. U ruci je držao jednu kutiju napunjenu nekom ružičastom pomadom. — Zueg-Mao, reče tihim glasom. I kako je zatvorenik gledao ne razumevajući, on ponovi malo glasnije: — Zueg-Mao! Jedna uspomena prolete novinaru kroz mozak. On se seti jednog doživljaja iz priče Marka Pola kad je živeo na dvoru KublajKana, gde slavni putnik priča kako zatvorenici u robijašnicama dobiju po nekoliko dana odmora trljajući kožu Zueg-Maom. „Od masti, kaže Marko Polo, put postane ljubičasta, pokrivena plikovima i izgleda kao najteže zapaljenje. To je samo privid jer onaj koji upotrebi Zueg-Mao ne oseti nikakvu smetnju.“ Policajac pokaza kutiju, zatim Lavaredove noge. Ovaj shvati:

248 „Majstorija“ stara toliko vekova još je služila. U tom kineskom svetu nepokretnom usred naroda koji hrle progresu, sve je večno, majstorije kao i običaji, ideje kao i greške. On se zahvali Bogu za tu zaostalost. On, Parižanin željan „sutrašnjice“ za koga je para bila suviše spora, divio se kočiji nepomičnoj U jarku. Da bi dokazao svom zaštitniku da je shvatio njegovu misao, on skide obuću i namaza kožu pomadom. Policajac je izgledao zadovoljan i izađe. Ujutru, kada dođoše po njega da nastave put, Arman pokaza Taosima svoje naduvene noge, pokrivene crvenim pegama. Oni klimnuše glavom i odoše kod vođe po naređenja. Pola časa kasnije Armana poneše na nosiljci i tako ga odvedoše do jedne džunke na čijem se dnu udobno smesti. Lađari zatim razviše jedra od pletene slame i gonjena dobrim vetrom lađa krenu uzvodno Pei-Hoom. Tako je zatvorenik putovao što bi bilo divno da nije bilo brige kako će se to završiti. Međutim, svojom uobičajenom hitrinom duha, Arman se zainteresova za predeo. Divio se mnogobrojnim prirodnim kanalima koji povezuju jezero Amilo sa rekom. Osetio je pravo zadovoljstvo videvši kako prolaze ispred spomenika, palata, pagoda Tijen-Činga, grada od milion stanovnika, prestonice provincije Peči-Li. On se seti da je Peking, administrativni grad i carska rezidencija, samo glavni grad jednog okruga te provincije, okruga Čin-Tijen. Veoma je zažalio što englesko-francuske trupe nisu više na tom mestu na kome je 1860. godine zaključen rat protiv Kine ugovorom koji je obalne gradove otvarao Evropljanima. — Ah! kako bi me izvukli iz ruku ovih nevaljalaca, prošaputa, i njegovo snažno samopouzdanje sve nadvlada. Ipak ću se iz ovog izvući, zaključi hrabri mladić. Noć provedoše u La-Minu, nedaleko od Tijen-Cinga. Sutradan džunka odvede pratnju do Bak-Nua, varošice koja služi kao poslovnica značajnom gradu Pao-Li. Najzad, pri smiraju trećeg dana pristaše u Tung-Čeu. Putnici su morali kopnenim putem da prevale osamnaest kilometara koji ih još razdvajaju od Pekinga. Arman bi zatvoren u

249 jednu grubu nosiljku koju je rekvirirao vođa pratnje; zatim, uprkos kasnom satu, cela četa krenu. Bila je otprilike ponoć kada Lavared stupi u zvanični glavni grad. — Ah! pomisli, stižemo. Ne bih se ljutio da odspavam. To mu je želja bila ispunjena tek posle dva sata šetnje po tom gradu. Ulice, puste u to doba noći, oivičene zidinama od opeke koje služe kao ograda vrtovima koji okružuju sve kuće carskog grada, imale su sumoran izgled. Na svakom njihovom kraju zategnuti lanci zaustavljali su hod policajaca koji su morali da ih otkače, pa da ih vrate pre nego što nastave put. Nekoliko puta policijski agenti proveriše putnike. Iz daleka su najavljivali svoje prisustvo udarajući više puta o drvene batine kojima su ti službenici naoružani. Posle razgovora od nekoliko minuta povlačili bi se. Tako je Lavared polako prošao kroz kineski grad i stigao do široke ulice koja okružuje zidinu unutrašnjeg ili carskog grada. Ulica Spokojstva, Čang-Ngaj-Kini, je ime te avenije ocakle se vide, preko zida koji opasuje obitavalište sina Neba, krovovi pokriveni žutim ili crvenim crepovima, prema tome da li pod njihovim krovom stanuju članovi carske porodice ili obični plemići. Sivi crepovi su svojstvo običnih kuća. Pred jednom od tri kapije koje povezuju King-Čung, grad dvora, sa Ujei-Čungom, gradom podanika, policajci padoše ničice. To je bila Nijang-Ting-Men, ili kapija Mira, kroz koju su saveznici ušli 1860. Najzad, vozilo u kome je zarobljenik već postajao nestrpljiv stupi pod jedan crni svod i zaustavi se. Behu stigli. Posle nekih formalnosti u pisarnici, Lavared je odveden u jednu mračnu ćeliju i mogao je da se opruži na daske koje su mu služile za ležaj i duboko da zaspi. Probudi ga jedan potres. Reklo bi se da ga je neko udario u nogu. On nagonski pruži ruku. Njegova se ruka srete sa drugom rukom. — Ko je tu? zapita uzbuđeno. — Jedan Francuz! uzviknu glas s veselim naglaskom. — Dvojica ako je suditi po vašem jeziku. — Da, dvojica... Ko ste vi?

250 — Zatvorenik... a vi? — Isto tako zatvorenik i katolički sveštenik. Umoran od puta Arman u tami nije bio zapazio da je u njegovoj ćeliji već jedan stanovnik, koji je spavao u momentu Armenovog dolaska. I on mu ispriča svoju priču. Misionar koga progone kineske vlasti. Uhapšen bez razloga pošto su mu pripadnici Belog Lotosa, jednog dana pobune, spalili misiju i ubili njegove drugove, doveli su ga u ovaj zatvor gde su ga, izgleda, zaboravili. I kako je Arman negodovao sveštenik blago prošaputa: — Skoro svi mi tako završavamo. Ali prigovori bi bili neopravdani. Dolazeći u Kinu znamo čemu se izlažemo i unapred praštamo. Jadni ljudi ne znaju šta čine. Hoćete li verovati da nas čak i učenjaci optužuju da okupljamo decu ne da bismo ih vaspitali već da bismo ih ubili i njihova tela upotrebili za mađijske operacije? Njihove nam oči služe, kako kažu mandarini, da pravimo kolodijum za fotografije. — To je bezumno. — Zar ne? Ali to neznanje koje nas osuđuje meni je lakše od nesloge evropskih nacija. Civilizovani pisci se nisu plašili da odobre divljačka dela koja je počinila gomila, sa prećutnim sudelovanjem službenika. — Oh! uzviknu Lavared, to nisu francuski novinari, pretpostavljam? — Daleko od toga. Pisali su da je krvoproliće bilo upućeno jedino protiv Francuza i katolika, i ja imam u džepu kopiju proglasa koji je bio objavljen u Hu-Nanu, nekoliko dana pre napada na našu misiju. Evo šta sadrži: „Palimo domove i hramove stranaca. Iščupajmo hrišćanstvo do korena; kaznimo kineske izdajice koji su pristupili toj veri; prognajmo njihove porodice u Ameriku. Nemačka je sa nama.“ Tišina usledi posle tih reči. Misionar je prvi prekide.

251 — Ostavimo se tog mračnog predmeta. Bog ima svoj cilj dopuštajući te zločine. Da govorimo o vama i ako moje pitanje nije indiskretno, recite mi kakve su vas nezgodne okolnosti dovele u ovaj pakao? Dok je pričao svoju odiseju Francuzu se povrati lepo raspoloženje. Sveštenik ga pažljivo sasluša i kad završi reče: — Očigledno je da vas štite tajna udruženja; zamena kange i putovanje džunkom to dokazuju. Možda ćete biti spaseni, što vam želim, jer su Francuskoj potrebni ljudi od srca i duha. — Slaba nada. Treba da budem pogubljen sutra, 22. oktobra. — Onda se pomolimo Bogu da Čang-I-Se i Kin-Tijen izjave da je taj dan nepodoban i zabrane Caru da izađe. — Šta to kažete? — To je tačno! Vi se još niste pokinezili. Skupovi koje sam imenovao su kolegijumi obreda i astronoma koji, jedini, mogu da odobre šetnje vladaru. — U kakvoj je to vezi sa mojom stvari? — Ah! ako bi šef države ostao zatvoren u Crvenom gradu, bilo bi malo vojnika na mostu Suza, mestu mučenja... i prepad bi bio lak, dok... — Dok, filozofski završi Lavared, ako car napusti palatu, on me primorava da napustim zemlju. Sistem nadoknađivanja. O Azais! Mada su izgovorene lakomislenim tonom, posle tih reči oni se smrknuše i dugo vremena dva čoveka nisu progovorila. Polako su tekli časovi dana iz peščanika večnosti. Jedina Armanova razonoda bila je kad je odveden pred jednog mandarina koji ga, sa svirepom učtivošću, obavesti da će sutradan poći za zemlju svojih predaka, s glavom odvojenom od tela. I tom zatvoreniku koga je već smatrao mrtvim, službenik ne prikri svoju mržnju prema ljudima iz Evrope. — Hteo bih, reče mu, da svi ljudi tvoje rase budu u mojim rukama da u isti mah smoždim sve neprijatelje moje zemlje. Na te ohrabrujuće reči vratiše novinara u zatvor. Osećao je veliki zamor! Obeshrabrenje ga je pritiskivalo. Sama ga smrt nije plašila, međutim, grudi mu je pritiskivala strepnja. Ne žaleći za životom,

252 žalio je za svojim blagim snom. Plavičasta munja dželatove sablje zanavek će ga odvojiti od Orete. Preko noći je slabo spavao, često su ga na prepad budili neki izmišljeni zvuci, i ujutru, kada dođoše po njega da bi ga odveli na pogubljenje, bio je kao slomljen; udovi ukrućeni od umora skoro su mu otkazivali poslušnost. On poljubi misionara koji mu je na uvo govorio neke reči nade. — Možda car neće izaći! Verujte u Boga, dete moje, brate moj... Zatim krenu za policajcima određenim da ga odvedu dželatu. Napustiše zatvor. Na ulici Arman shvati da je izgubljen. Apsolutni gospodar četiri stotine miliona Kineza izaći će u grad. Sve je to dokazivalo: zatvorene kuće bile su zastrte belim platnima; neuobičajeno kretanje vojnika; komad tkanine koji su prolaznici držali u ruci da bi njime pokrili glavu pri prolasku cara jer se pogled na njega kažnjava smrću. Jedna luda misao dođe Parižaninu. — Ako se sretnem s mojim dragim rođakom na drugom svetu, pomisli, biće baš srećan što mi je tako podvalio. Međutim sa kangom na vratu — onom pravom ovoga puta — okružen svojim čuvarima u plavozelenim odelima, Arman je hodao. Kao kroz neki veo ugledao je kapije Pokornosti i Zore. Jednog trenutka razdraga mu oči pogled na jezero Taj-I-Če, pokriveno lotosovim cvećem. Kako su stupali napred gomila je bila sve gušća. Regularna vojska u nebesno plavim uniformama, obrazovala je špalir, ostavljajući u sredini ulica prazan prostor, odbijajući radoznalce uz kuće. — Ah, gle! prošaputa Lavared, zar moje prisustvo do te mere uzbuđuje grad? Ali, stigavši do kanala koji služi kao odvod jezeru Lijen-Kua-Če, ta tašta misao se rasprši. Pred njim se otvarao most Suza koga su čuvali vojnici. Na drugoj obali pružao se prostran trg čiji je jedan od uglova bio odvojen drvenom ogradom. Iznad te ograde njihao se ogroman žućkasti predmet. Reklo bi se morsko čudovište. Ali se Arman ne prevari. On odmah poznade balon dirižabl. Mandžurski ratnici, raznobojnog odela, sa luksuzno ukrašenim oružjem, bili su svrstani oko trga.

253 Na taj prizor osuđenik zaboravi jedan tren na svoj položaj; ali kada pređe most, njegova se pratnja iznenada zaustavi i to ga povrati u stvarnost. S njegove desne strane, na uzdignutom podijumu, pekinški dželat i njegovi pomoćnici, u plavoj čepi širokih rukava, sa žutom aždajom izvezenom na grudima, čekali su, nepomični, trenutak da počnu sa „radom“. Kraj njih se videla klupa na koju polažu osuđenika na smrt i drveni sanduci namenjeni da prime zločinačke glave. Nekoliko njih je već imalo svoj plen, i bilo je zlokobno videti ta beživotna lica kako se samrtnički cere na gomilu. Lavared preblede, ali mu galski ponos odmah podiže glavu. Pošto je smrt neizbežna trebalo je veselo dočekati je kao očekivanu prijateljicu i pokazati Hanovim sinovima kako umire Francuz. Po naredbi Toasa iz pratnje, on sede na klupu za pogubljenike. Tamo, pritisnut težinom kange, sa ušima punim brujanja, očekivao je da odzvoni kobni trenutak. Odjednom se prenu i njegov se pogled ukoči. Niz vojnika se rastavio i, u rezervisanom prostoru, pojavila se mis Oret oslonjena na očevu ruku. Englezi su napustili Takeu sa jedrom tačke naduvenim povoljnim vetrom. Kopneni brodić dobro je išao, i korejski kuli kaskao je između rukunica. Uveče prvog dana stigli su u Tijen-Čing gde je engleski predstavnik, ser Grojbis, apsolutno hteo da ih zadrži na večeri. Taj ljubazni čovek bio je oduševljen da provede veče sa sunarodnicima, i kada saznade za njihov plan da stignu do Pekinga, njegova radost postade još veća. I on je odlazio na svetkovinu puštanja balon dirižabla. Biće mu zadovoljstvo da svojim gostima ustupi mesto u svojim kolima, dobrom vozilu napravljenom u Evropi i ni po čemu sličnom onim primitivnim kolima koja drmusaju domoroce. Samo je mislio da ne treba da krije od ser Murlitona da će carski grad biti posebno opasan. — Kinezi su ljuti od rutine, reče mu. Naš zemljak g. Hart osnovao je u Pekingu fabriku gasa koju je morao da zatvori usled nedostatka mušterija. Doktor Kasper, taj Nemac vazduhoplovac, ponovo je otvorio da bi njime napunio svoj „dirižabl“. Otuda velika

254 uznemirenost među narodom. Tajna društva samo traže izgovor za pobune... — To nas baš i interesuje, jasno izjavi Oret. — U tom slučaju samo jednu stvar zadržavam: zadovoljstvo da putujem u dobrom društvu. Ser Murliton otpusti svog kulija i njegovu tačku, plativši prepredenom Korejcu cenu ugovorenu za celo putovanje. U osvit dana Korejac krenu put Takeua. Na dva „lija“ od TijanCinga on se susrete sa jednim pešakom koji je izgledao vrlo zle volje. Beše to Buvrej... Nemajući sreću kao Englezi, nije uspeo da nađe nikakvo prevozno sredstvo. Prisustvovao je njihovom polasku i drhteći da im ne izgubi trag, rešio se da pređe pešice sto trideset pet kilometara koji razdvajaju Peking od mora. Posle trideset kilometara ili da govorimo jezikom te zemlje, trideset sedam! „lija“, zaustavi se iscrpljen u jednoj varošici. U trenutku kada je ponovo kretao na put, bolnih nogu i krsta, susreo je kulija. Učinilo mu se da je poznao vozača tačke. Ispita ga, shvati da je slobodan i «a licu mesta dogovori se s njim gestovima da ga odvede do cilja njegovog putovanja. Trgovac kao i svi njegovi bližnji, Korejac se odlučio tek kod preterane cene od dva taela na dan. Pošto je suma prihvaćena pohitao je i, 22. oktobra ujutru, Buvrej uđe u Peking. Samo malo izmenjen. U svojoj žurbi tačkar je više puta prevrnuo svoju mušteriju. Naduvena nosa, kvrgava čela, kućevlasnik je bio slika i prilika kakvoće puteva u Peči-Liju. Još od sinoć su ser Murliton i njegova kći bili smešteni kod kolege ser Grojbisa. Oret se vešto raspita za Lavareda; ne pobledevši čula je od predstavnika kako će pogubljenje biti ujutru u deset časova na mostu Suza. Nađe čak snage da se nasmeši zahvaljujući svom zemljaku. Ali nije spavala cele noći. Najbezumniji planovi rađali su joj se u glavi. Žene sa severa koje se sporije uzbude prevazilaze južnjakinje u smelosti da izvrše svoje namere. Praktični smisao njihove rase pretvara njihovu maštu u stvarnost, i delo smele ludosti koje bi kod Napolitanke ili

255 Andalužanke ostalo samo san, izvršiće zaljubljena Engleskinja. A Oret je volela svom svojom dušom, svom svojom mladošću. Tek što je ustala, skide sa zbirke oružja jedan oštar nož, proveri da li joj je revolver ispravan, zatim stupi u sobu svoga oca. Džentlmen koga je dvostruka zabrinutost držala budnog, već je bio spreman. On pogleda svoju ćerku. Ona je bila mirna, ali njene plave oči, sijajući grozničavo, izražavale su hladnu, neumoljivu volju. — Šta ćete da radite, Oret? zapita Murliton. — Da idem gde je on, reče ona. Englez klimnu glavom. Osećao je da se toga trenutka igrao životom njegove ćerke, ali obuzet nekom vrstom fatalizma, ne odupre se. Dade znak da čeka na njenu dobru volju. Onda se kod sirotog deteta desi neko opuštanje. Ona priđe ocu, dugo ga poljubi, zatim ne izgovarajući ni reči povede ga ka vratima. Na ulici je vrvela uzrujana gomila. Most Suza je bio blizu rezidencije. Englezi uskoro dospeše do trga čija je sredina bila izdvojena dvostrukim špalirom vojnika. Pozadi se gurala gusta, bučna, šarena gomila koja je izgledala sva predata očekivanom prizoru. Međutim, gledajući malo pažljivije moglo se zapaziti da neki radoznalci izmenjuju brze znake. Žarki pogledi upirali su se na vojnike, i ponekad, ispod kratke bluze nekog prolaznika, izvirivala je kratka drška povijenog bodeža. Oret nije ništa videla. Ona se uputila prema uglu trga gde se nalazila klupa za osuđenike, ne vodeći računa o guranju, ni o povicima. Najpre su nešto gunđali zatim je prostrujala jedna reč. — Lilijen-Kua! ponavljali su gledaoci praveći joj mesta. Lijen-Kua! Lotos! Doista, zaboden na njenoj bluzi, cvet koji je već zaštitio u Takeu, sijao je na suncu. Graja stiže i do vojnika. Jedan od njih ispruži sablju da prepreči prolaz mladoj devojci, ali mu pogled pade na lotosov cvet i on spusti oružje. Oret i njen otac stupiše u ograđeni deo. Tog trenutka ih Lavared opazi. Kao i prvi i drugi red vojnika se otvori pred njima. Dođoše do podijuma, popeše se tri stepenika koja na njega vode i, prolazeći ispred zaprepašćenih dželata, priđoše klupi osuđenika. Svi su mislili da je neka posebna dozvola data tim Evropljanima.

256 Arman beše ustao. Oret mu uze ruke koje su virile iz kange, i predajući se cela sa jednostavnošću onih koji vole, reče: — Vi ste me čekali, zar ne? On je pogleda, ustručavajući se da odgovori, ali njegove oči sretoše se sa vlažnim pogledom džentlmena i kao bujica koja probija nasip, iz njegovih usana izletoše užurbane reči. — Da, čekao sam vas, kao što na pragu noći očekujemo svetlost. Čekao sam vas jer... On zastade ali skoro odmah nastavi zadihanim glasom: — Ovde mogu da govorim. Dželat me vreba. Oproštaj ne meri reči, jer je ovo kraj... Kroz jedan trenutak grešna usta biće zatvorena za navek. Ispaštanje i greška se skoro stapaju. Čekao sam vas jer vas volim. Oret zatvori oči. U jednom trenu rumenilo joj se preli preko lica. — Oprostite mi, nastavi nesrećnik, i vi isto tako, ser Murlitone. Ovo vam već mrtvac govori. Šta mari što u ovom času volim ili ne. Mlada devojka potmulo ponovi: — Šta mari? — Ah! progunđa Murliton, to bi bila sreća moje kćeri! I kako je novinar ispitivao pogledom, Oret prošaputa tako tiho da je Arman jedva čuo: — I ja vas volim. Lice osuđenika se preobrazi. Sve zemaljske radosti rasplinuše se po njegovim crtama. Odjednom ponovo mu se lice smrači. — Dželat je otišao da traži naredbu od komandanta vojnika; vraća se da nas razdvoji i kao mandžurski ratnik smrtno pogođen mogu samo da viknem: „Zbogom, Lijen-Kua, moj Beli Lotose!...“ Bio je to krik bola, očajanja u rečima mladića. — Lijen-Kua!... Lijen-Kua!... Neodređeni odjek ponavljao je tu reč skoro u po glasa. Potmulo negodovanje poteče iz pažljive gomile. Oret na to i ne obrati pažnju. Bila se okrenula i gledala kako se dželat približava. Čovek se već peo stepenicama podijuma. To je bio kraj. Zvonio je čas prisilnog rastanka. Pred oči joj izađe užasna slika mučenja.

257

258 Talas mržnje prema onima koji su je osuđivali na tugu pope joj se u glavu. Ona zgrabi bodež koji je uzela iz zbirke predstavnika, preseče kožna remena koja su vezivala pojedine delove kange i pružajući revolver oslobođenom Parižaninu, viknu: — Branimo se bar. Nagonski, Arman pripuca na dželata koga obori. Zaprepašćen delom svoje kćeri, Murliton nesvesno poteže oružje, i sve troje se pojaviše spremni za borbu, nadvisujući tu gomilu sa podijuma... koju su usplahireni pomoćnici napuštali. Ali se dogodi čudan fenomen. Jedan talas pokrenu narod, razbi se špalir stražara, jedan urlik prolomi se vazduhom. — Lijen-Kua! Lavared je čuo. On shvati. — Spasava nas Beli Lotos! Gomila koja je urlala, gurajući i ubijajući vojnike i dželate pohrli ga gubilištu. Arman i njegovi drugovi bili su poneti nekom ljudskom plimom, i nađoše se, ne znajući kako, na dva koraka od balona doktora Kaspera. Naduven, spreman za polazak, zategnutih konopaca, aparat kao da je bio nestrpljiv da poleti. Pozivao je na bekstvo. Jednim skokom Arman je bio u gondoli, pozivajući svoje drugove. Ovi mu se pridružiše i počeše s njim da seku konopce koji su još držali za tle „dirižabl“. Tog trenutka, mandžurski vojnici koji su se povratili od iznenađenja i koje su vratili njihovi mandarini, napadali su pristalice Belog Lotosa koji su bili živi bedem beguncima. Oni su popuštali. Lavared preseče poslednju vezu i balon se polako uzdiže. — Spaseni! uzviknu Parižanin. Ali se uspinjanje aerostata naglo zaustavi. Tri putnika se međusobno zagledaše. — Šta je sad? — Sigurno još jedan vez! I naginjući se spolja Arman pokuša da vidi šta je sprečavalo poletanje balona. Držeći se za kotvu uz bok gondole, jedan čovek je zadržavao vazdušni brod. To opet beše Buvrej!

259 Stigavši ujutru u Peking, prisustvovao je celom prizoru. Pratio je begunce; ali na pomisao da bude razdvojen od njih, izgubio je glavu i zakačio se očajnički za tu gondolu koja je odnosila Penelopinog ljubljenog. Jednim pogledom Arman shvati opasnost. Vojnici, bolje naoružani, polako su potiskivali njihove spasioce. Već su poslednji redovi bili odgurnuti u unutrašnjost mesta rezervisanog za aerostat. Mnogobrojni leševi ležali su po tlu, i među njima više ljudi iz naroda nego vojnika. Jedan minut dvoumljenja mogao je sve opet dovesti u pitanje. Mladić pogleda oko sebe. Jedan veliki sanduk zauzimao je dno gondole. Šta je bilo u njemu? Oružje, namirnice bez sumnje, jer je doktor Kasper objavio da će njegov aparat ostati više dana u vazduhu. Natčovečanskim naporom Lavared podiže ogroman paket i izbaci ga na zemlju. Iznenada olakšan, balon napravi skok od tri stotine stopa; i uhvaćen strujom krete ka jug-jugoistoku, dok se besna bitka i dalje vodila kod mosta Suza.

260 XX KINA IZ PTIČIJEG LETA Buvrej je urliknuo od užasa kada je aerostat naglo krenuo u vis. Nagonski su mu se ruke držale lengera i sada je visio u vazduhu, lica zgrčenog od straha da ne padne s te visine. Iz čovečnosti Lavared je, uz pomoć ser Murlitona, podigao nesrećnika u gondolu, gde je zelenaš izbegao neprijatno objašnjenje izgubivši svest. Ostaviše ga da se povrati ne brinući se više o njemu. Štaviše, između putnika postojala je vidljiva nelagodnost. Sa osećanjem sigurnosti Oretinom duhu se povratilo spokojstvo. Kad je zanos prošao mlada devojka je crvenela pri pomisli na priznanja izmenjena kod mosta Suza. Arman, sa svoje strane, željan da ne zloupotrebi situaciju, izbegavao je da joj se obrati, i da bi povratio prisebnost vrlo ozbiljno je nešto beležio. „Peking, pisao je, ima skoro isti opseg koliko i Pariz — trideset šest kilometara, umesto trideset dva — ali kako u svakoj kući obitava samo jedna porodica i okružena je prostranim vrtom, njegovo stanovništvo ne broji više od sto hiljada duša.“ Novinaru ništa nisu smetale brige za ispravnost njegovog suda. Njegova procena je bila bliža istini nego procena onih putnika koji cene da u carskom gradu stanuje -jedan do tri miliona Kineza. Međutim, uskoro mu dosadi taj mali proračun... Nasloni se na ogradu gondole i pogleda predeo koji im je prolazio pod nogama. Vetar je postao svežiji i balon je, idući brzinom brzog voza, prelazio brežuljke, sela, Bodene tokove, jedva ostavljajući putniku vremena da ih prepozna.

261 Pomoću jedne izvanredne karte i kompasa nađenih na brodu Lavared ipak sagleda pređeni put. Opazi Tijen-Cing na istoku, zabeleži prelazak preko Pei-Hoa, zatim carski kanal koji povezuje tu reku sa Hoanghoom i Jangcekjangom, i na kome se nalazi čuveni most Palikao gde je, 1860, francusko-engleska artiljerija smrvila „tigrove“ — kineske ratnike. Kad je i tu razonodu iscrpeo, Parižanin pregleda stvari koje su se nalazile u gondoli. Bili su to fizički instrumenti, kompas kojim se već poslužio, barometri, termometri, orometri, odeća i izvestan broj dugmadi i električnih žica, svakako namenjenih upravljanju aerostatom, ali, ne znajući kako je građen aparat smatrao je oprezno da je bolje da ih ne dira. Uostalom, rezultat njegovog pregleda bio je žalostan. Nisu imali nikakvih namirnica. Trebalo je saopštiti tu situaciju svojim prijateljima i naročito odagnati neugodnost koja je postojala među njima. U trenutku kada će možda svakome biti potrebna njegova energija nije bilo mesta za uzaludne predrasude. Arman odluči da se otvoreno izjasni. Oret je sedela kraj svog oca na jednom kraju gondole. Oboje su izgledali kao zaneti posmatranjem pejsaža. Lavared im priđe. — Ser Murlitone, reče, i vi, draga mis, slušajte me. Njegov ozbiljan ton ih ganu. Zapitaše ga pogledom. — Prinuđen sam da pristupim delikatnom predmetu; jutros u jednom krajnjem trenutku izmenjali smo neke reči... I kako je Engleskinja pokušala da napravi jedan sramežljiv pokret, on nastavi: — Oh! umirite se, ne mislim iz toga da izvučem neku korist. Po našem povratku u Pariz, sećaću se toga s vašim dopuštenjem ali dotle, mi smo protivnici i odgovara nam samo ton izazova. Džentlmen se nasmeši. Oret saže glavu. Arman nastavi: — Trenutno je naš interes isti. Zarobljeni smo u jednom balonu iznad negostoprimljive zemlje, u koju nam je pristup zabranjen. Vama su poznata osećanja stanovništva prema Evropljanima. U Peči-Liju još nekako ide, ali ovde smo napustili teritoriju u kojoj cveta Beli Lotos. Gospodari zemlje su pripadnici Društva

262 Najstarijeg Brata, najkrvoločnijeg od svih, i ako im padnemo u ruke... Neko krckanje prekide mladića. On se okrete. Iza sebe vide bledo Buvrejevo lice. Kad se povratio iz nesvestice, Penelopin otac se naslonio na dno gondole. Sve je čuo i zubi su mu cvokotali od straha. To je bio šum koji su čuli putnici. Arman sleže ramenima i vrati se svojim prijateljima. — Sada nam se pružaju dva rešenja. Ako se vetar održi stići ćemo u toku noći u Šangaj, pomorski grad veoma evropeiziran, i onda smo se izvukli iz škripca. Inače ćemo lebdeti iznad nepristupačnih oblasti. — Eh! olako odgovori Oret, ovaj je aerostat tako sagrađen da može ostati više dana u atmosferi. G. Grojsbi mi je bar tako rekao. — Da! ali nećemo moći u njemu da ostanemo. — Zašto? — Zato što je sanduk kojeg sam morao da se oslobodim pri polasku, sadržavao namirnice, i nemamo ni grama hrane. Ne govoreći, Englez pokaza na svoju čuturicu, koju je sinoć napunio u hotelu. To je moglo da ih održi jedan dan ali ne i da ih hrani. Lica se smračiše. Pomisao na moguću smrt od gladi, pred bogatim poljima, kojima im je bio zabranjen pristup, nije bila zabavna i Buvrej izrazi opštu misao ječeći: — Samo nam je još i to trebalo! Umreti od gladi! Glas njegovog neprijatelja povrati veselost Parižaninu. — Ne, dragi moj gospodine, nećete umreti od gladi. Srećom ste me podsetili na svoje prisustvo. Rekoh nema više namirnica, varao sam se. Vi ste tu. — Kako sam ja tu? zapita zelenaš zgranut. — Poslati od neba, dragi moj gospodine Buvreju, da spasete od smrti tri dobra hrišćanina u nezgodi. I obraćajući se Oreti na čijim se usnama opet pojavljivao osmeh. — Umirite se, gospođice, ovaj dični čovek daće nam makar pedeset kilograma mesa... malo tvrdog bez sumnje, ali u našem položaju, ne treba mnogo da zahtevamo. Penelopin otac skoči na noge.

263 — Ah! gle, viknu krkljajući, hoćete da me pojedete? Najmirnije na svetu Arman odgovori: — Baš tako! gospodine Buvrej. On prekide zelenaša koji je hteo da se buni. — Vi ovde niste redovan putnik, već uljez. Štaviše, da sam vas ostavio da visite izvan gondole pali biste posle nekoliko minuta. Spasao sam vam život, dakle on meni pripada. I u datom slučaju neću se kolebati da uzmem ono što sam vam sačuvao. — Ali to nije moguće! uzviknu očajnički Buvrej, to se ne radi, to je divljaštvo! — To je glad, dobri moj gospodine. Na kraju krajeva sami ste krivi. Mi vas nismo pozvali da se ukrcate u gondolu Meduze. Oret i ser Murliton jedva su uspevali da se uzdrže od smeha. U stvari divili su se novinaru kome zabrinutost nije oduzimala onu, tako parisku ljubav prema šali. Ali se kućevlasnik nije zabavljao. Na to kobno ime Meduza, opominjući se na onaj poznati splav naseljen ljudožderima, oseti kako mu se kosa diže na glavi. Ah! što bi voleo da ode odatle. Jedna stvar ga je ipak morala umiriti. Umesto da opadne, vetar je postajao sve jači i jači. Aerostat je ostavljao daleko iza sebe značajan grad Ci-Nan kraj kojeg je nekada Hoangho tekao. Na horizontu, prostrano jezero Kai-Fung, tri puta veće od Ženevskog jezera, širilo je plavu površinu svoje vode. Mada je u svim stomacima odzvonio čas za obed, niko se ne požali. Buvrejevo lice samo je od belog prešlo na zeleno. Zelenaš se užasavao što je osećao glad. — Svako čupanje koje ja osetim, govorio je sebi, moraju osetiti i ostali i bliži se trenutak kada će me Lavared zaklati. Više ga nije zvao svojim zetom i proklinjao je Penelopinu ćud. — Mogla se udati za drugog, eto... Ima ih i lepših od njega... i bar bih bio miran kraj svog ognjišta umesto da se ljuljuškam između neba i zemlje, sa perspektivom da me ovaj divljak pojede. Odjednom mu dođe jedno nadahnuće. — Spasen sam... reče, da se žrtvujemo. I obraćajući se Lavaredu:

264 — Gospodine, nisam suvišan gost kao što mislite... Vi nemate ništa da jedete a slučaj je hteo da ja imam u svom džepu ovaj kolač koji sam kupio od jednog prodavca u gomili... Čovečanska je dužnost da ga podelim s vama. Govoreći to pružao je jednu pogaču od manioka i pirinča. Arman joj odmeri težinu. — Na četiri dela, po gutljaj ruma... to je dva dana života... Buvreje, reče dostojanstveno, poklanjam vam još četrdeset osam časova. — Dobro, pomisli poslovni čovek, ko ima rok ne duguje ništa. Čim-Ara, Jung-Ve, Bai-Cem, Veji-Lion, prođoše putnicima ispred očiju. Preko noći, Arman poznade močvaru Ken-Čao, gde carski kanal preseca deltu Hoanghoa. Ali se nebo prekrilo oblacima. Pod udarcima vetra nastavljali su putovanje u crnoj praznini. Svi osetiše uzbuđenje. Lišeni oznaka za snalaženje da bi prosudili o pređenom putu, činilo im se da je balon iznenada postao nepomičan u jednoj sferi tame. Niko nije zaspao. Očiju uprtih u pravcu zemlje uzalud su tražili da otkriju neku svetlost. Jednog trenutka zapaziše mnogobrojne svetle tačke. Ser Murliton pogleda na časovnik, bilo je dva sata UJUTRU- — Lebdimo verovatno iznad Čing-Kijanga, izjavi Lavared. Kroz jedan sat bićemo u Šangaju. — Slušajte, mis Oret se pokrenu i reče. Arman načulji uši i zabrinuto uzviknu. Odozdo, gde je trebalo da bude zemlja, dolazilo je stalno zapljuskivanje. — To je šum mora, prošaputa džentlmen, uplašen svojim sopstvenim rečima. Iznenada se kroz vazduh prolomi oštar zvižduk, zaslepljujuća izlomljena linija munje preseče oblak, i pri njenoj trenutnoj svetlosti aeronauti opaziše ispod sebe razularene talase koji su se peli jedan na drugi u besnom naletu, kao da hoće da se uzdigne na nebo. — Odvučeni smo na pučinu, zagrme Arman, pošto-poto treba naći suprotan smer da bismo se vratili na zemlju.

265 Primedba je bila tačna. Kad god se podigne vetar, pomeranje atmosferskih slojeva i njihova različita gustina uspostavljaju tok suprotnog pravca. Radilo se sada o tome da se dostigne tačka na kojoj se sigurno dešava fenomen. Za trenutak nasta pljačka gondole. Svi su razumeli. Čak je i Buvrej učestvovao. Uplašen, izbezumljen, kućevlasnik je hvatao sve što mu je padalo pod ruku i bacao u prazninu. S teškom mukom mu Lavared oduze kompas koji je služio kao vodič u njihovom vazdušnom hodu. Olakšan, balon se penjao. Ulazio je u oblast oblaka. Usred guste magle izbrazdane munjama, ošamućeni grmljavinom, jačom od artiljerije, Arman ustanovi da aerostat stoji nepomičan usred električnog središta oluje. Po konopcima su strujali plavičasti pramičci a kiša je tukla po svili omota i odskakala je kao plameno prskanje. Svake sekunde su bili u opasnosti da budu uništeni. Bilo je neophodno da po svaku cenu izbegnu tu opasnu tačku. — Olakšajte još, naredi mladić promuklim glasom. Ser Murliton odgovori: — Nema više ništa! — Ništa! Parižanin pogleda Oretu. Vide je bledu, očiju raširenih od strave, kako se drži grčevito rukama za jedan konopac... Ništa više! To je bila smrt za nju. Ne, nikada, on će je spasti. Brzim korakom opkorači ogradu gondole. Ali je Engleskinja shvatila i u jednom skoku se našla kraj njega zadržavajući ga: — Zajedno ili nikako, reče jednostavno. — Sve troje onda, reče neko kraj njih. Prenuše se. Ser Murliton, miran kao da se nalazi u nekom salonu, bio je pored njih. — Šta vi mislite? dodade spokojno. Lavared očajnički pogleda, ali njegov pogled pade na Buvreja. Ode k njemu, zgrabi ga za okovratnik i viknu mu: — Skačite, gospodine Buvrej! Zajedničko spasenje to zahteva. Tresao ga je, gurajući ga ka ivici gondole. Izbezumljen, kućevlasnik nije mogao da odgovori ali je njegov stav govorio za

266 njega. Grčevito se držao za ogradu, sva njegova energija bila je usredsređena na ovu jedinu misao: „Ne biti bačen u prazninu“. U tom odlučujućem času ispusti krik radosti. — Ne skakati još... pod... — Kakav pod? — Pa sami vidite. Arman se saže i oseti ogromno zadovoljstvo. Na dnu od pruća gondole bio je postavljen pokretni pod, na kome su bile klupice. Brže od misli, pod je bio izvučen iz svog ležišta i bačen preko ograde. Potres pokrenu aerostat i on se uzdiže iznad olujne zone. Sada su nevoljni aeronauti bili iznad oluje. Gledali su ispod sebe kako se oblaci navaljuju jedni na druge uz zaglušujući tresak. Oko njih je vazduh bio tih, bez ijednog povetarca. Ali kako su se oni predali posmatranju divnog prizora koje im je pružao uragan, dogodi se nešto slično silovitom udaru. Svi su bili bačeni, izmešani, na dno gondole, i aerostat obuhvaćen vazdušnom strujom reakcije, bi ponet ka zapadu vrtoglavom neproračunljivom brzinom i nisu mogli oceniti koliko je vremena to trajalo. Nijedan od putnika nije imao hrabrosti da ustane. Neka obamrlost ih je prikovala za njihova mesta. Zatvorenih očiju, prožeti strahovitom hladnoćom, bili su nepomični i zadihani kao da je vazduh nedostajao njihovim plućima. Nisu imali snage da ustima prinesu čuturicu u kojoj skoro ništa više nije ostalo. — Ah! promuca Lavared, poznajući po tim simptomima „visinsku bolest“, nalazimo se bar na šest hiljada metara visine. On se pokrenu, pokušavajući da savlada obamrlost, ali ponovo pade nepomičan kraj svojih drugova. Svi su izgledali mrtvi. Bledi, ukočeni, kapljice krvi su im orosile nozdrve i uši, ležali su, bez svesti, na dnu gondole koju je neka neodoljiva snaga vukla ka centralnoj Aziji. Dan zameni noć a da se nisu ni pokrenuli. Ponovo se tama preli nad zemljom. Onda jedno treperenje protrese putnike balona, oči im se otvoriše i slabi glasovi zapitaše: — Gde smo?

267 — Pojma nemam, izjavi mladić koji je uspeo da sedne, ali se sigurno spuštamo. — Po čemu vidite? — Po tome što lakše dišemo. U stanju smo da govorimo. Ser Murliton to potvrdi: — Tako je! Zagrlio je svoju kćer i pokušao da je zagreje. Ona popi poslednje kapi napitka, pod zavidljivim pogledom Buvreja. Ali ako su opasnost da uginu od zime izbegli, javljala se jedna druga. Prema kakvoj oblasti je oluja odvukla aerostat? Kakav se doček sprema putnicima na zemljinoj površini? Sve pitanja koja su se preteći javljala. Uzalud je Lavared pokušavao da probije tamni veo koji je aparat držao zarobljenim. Nijedan znak nije pokazivao približavanje zemlji. A u svakom trenu, međutim, mogla se na putu kojim ide balon uzdići neka stena, neko drvo, da pocepaju njegov omot, i pretvore spuštanje u smrtonosni pad. Najzad se sunce pojavi na vidiku visokih planina. Englez se obrati Armanu upitnim pogledom. Ovaj sleže ramenima. Svuda, sa svih strana koliko je daleko pogled sezao, bio je haos granita. Vrhovi ovenčani ledom smenjivali su se sa granitnim vrhovima, stene su se nagomilavale. Sve je govorilo da je na toj tački zemljine kugle bio jedan od najstrašnijih potresa u životu planete. Balon se lagano spuštao u jednu dolinu sa padinama pokrivenim jelama, zatvorenu jezerom čija je suprotna obala bila oivičena visokim hridinama. Glečeri su odbijali svetlost sunca i bacali zaslepljujući ogrtač preko slemena planina. Ali njihovo divljenje džinovskim stenama, strogoj i veličanstvenoj panorami naglo prestade kada Oret reče stegnuta grla: — Ljudi! U dolini, više stotina domorodaca, gledajući uvis, pratilo je pokret balona. Odeveni u dugačke haljine, preko kojih su bili kratki kaputići sa širokim rukavima, sa krznenim

268

269 kapama na glavama, ti ljudi su gestikulirajući pokazivali na aerostat. Svakog minuta novi radoznalci povećavali su gomilu. Balon se stalno spuštao. Bio je na tri stotine metara od tla. — To nije moguće!... prošaputa Lavared koji je pažljivo posmatrao čudne ličnosti. Englezi pa i Penelopin otac ga zapitaše: — Šta to nije moguće? — To je slučajna sličnost. — Kakva sličnost? Arman zatrese glavom. — Ja to zamišljam, ali je neverovatno... Zar smo prešli Kinu od istoka do zapada za vreme oluje? — Ah! uzviknu Englez, hoćete li objasniti? — Rado. Vi znate da je Gabrijel Bonvalo, čuveni istraživač, u pratnji misionara Dekena, princa Anrija Orleanskog, i pod vođstvom jednog sina kralja Tekea, po imenu Rahmed, prešao preko visoravni Tibeta. — Da, izjavi mis Oret, čitala sam o tom putovanju po ledenoj pustinji, na četiri do pet hiljada metara iznad morske površine, kako kažu geografi. — Vi ste to čitali u mojim novinama, nastavi Parižanin. Pa lepo! taj dopis je bio ilustrovan fotografijama koje je napravio princ. Jedna je predstavljala grupu mandarina iz Lase, glavnog grada te zemlje... — Dobro, pa onda? — Čini mi se da ih prepoznajem. Plotun pucnjave prekide razgovor i vrati pažnju aeronauta na zemlju. Radoznalci su se uveliko radovali, pružali ruke ka gondoli uz duge povike koje je odjek zemlje ponavljao. Neki, naoružani puškama pucali su u vazduh ne prestajući da skakuću. Oret ustuknu od straha. — Umirite se, požuri da kaže novinar, raspoloženje tih čestitih ljudi izgleda odlično. Ovde, kao i u Africi, govore barutom da bi počastili goste koje im slučaj šalje. Sve je to dobar predznak. — I, usudi se Buvrej, nisu ljudožderi?

270 — Ne, gospodine Buvrej, ovi Tibetanci, jer upravo mislim da su to oni, hrane se, kao i svi pastiri, mesom svoje stoke, ovce i jaka, tog vola s konjskim repom koji je u isto vreme tegleća marva i jestiva životinja. Još kućevlasnike nisu podigli na taj stepen. Zelenaš ne odgovori na ironiju. Kad se oslobodi straha, oseti glad. Više od pedeset časova njegovi saputnici i on bili su lišeni svake hrane. — Vi mislite da će nam Tibetanci dati da jedemo? samo zapita. — To je sigurno! Ali pazite, jedan savet. Ako vam je stalo do vašeg dragocenog života jedite malo. Posle posta koji smo izdržali i najmanja pretovarenost bila bi smrtonosna! Tog trenutka, pošto je vetar potpuno pao, gondola je meko dodirnula travu koja je pokrivala dolinu.

271 XXI ZEMLjA LAMA Jedna bučna gomila okruži putnika mlatarajući rukama. Ali usred ponovljenih uzvika, kretanja u neredu, bilo je nekog obožavanja u držanju domorodaca dok su se približavali putnicima. Čak se to poštovanje iskazivalo na jedan dosta smešan način. Svi su prisutni ugledavši putnike, plazili jezik spuštajući glavu. Oret zamalo da prasne u smeh. Na vreme je zaustavi jedna primedba njenog prijatelja. — Nemojte se smejati! Nema sumnje da su to Tibetanci; ta detinjasta grimasa je kod njih znak dubokog poklonjenja. Sveštenici na koje Lavared odmah ukaza svojim prijateljima, nazivajući ih „lamama“, što je uobičajeno u tom kraju, pomogoše im da izađu iz svog vazdušnog zatvora. Pošto su njihove ruke poslužile kao oslonac novodošavšima, prinosili su ih usnama i predavali se složenom klanjanju izmešanom sa klečanjem. Arman pogleda Engleze. Englezi pogledaše Armana. Ti ljudi koji su govorili nekim nepoznatim jezikom, uz nerazumljivu pantomimu, ličili su na zanesenjake. — Eh! reče novinar, nema potrebe da budemo na oprezu. Ti ljudi izgledaju dobro raspoloženi prema nama, iskoristimo to da pokušamo da jedemo. Kucnuvši po ramenu jednog lamu, koji se odmah pokloni, u više mahova prinese ruku ustima, da pokaže kako je gladan. Sveštenik pokaza mladiću na jednu prostranu drvenu građevinu, u blizini, i pozva ga znakovima da ga prati sa svojim drugovima.

272 Nisu tražili da im se dva puta kaže. Ostavljajući balon na čuvanje ratnicima, koji su se već bili postavili kao straža oko gondole, krenuše za lamom, a dok su prolazili, stanovnici su čelom doticali prašinu. Uvedeni u palatu koju su opazili, prođoše kroz više dvorišta okruženih zgradama. Poslednje dvorište, uređeno kao vrt, bilo je oivičeno jednom višom kućom sa bogato ukrašenom fasadom. Izrezbarena vrata se otvoriše pred njima. Stupiše u prostrano predvorje u koje se svetlost uvlačila propuštena kroz prozore čija su okna bila zamenjena daščicama izrezanim kao fina čipka. U dnu se uzdizala ogromna kocka od zelenog mermera iznad dva stepenika od granita. Lama pokaza prstom na nju pomalo zbunjen. Lavared je hodao prvi. Učini mu se da je pogodio da sveštenik želi da se on popne na to postolje i, pretpostavljajući da treba da se povinuje nekom običaju zemlje, zauze tamo mesto. Tibetanac ispusti jedno grleno „hag“, koje privuče više njegovih kolega, i svi izvukoše iz svojih džepova kutijice odakle uzeše neki beli prah kojim napuniše posudicu izdubljenu u mermeru. Kad to bi učinjeno, zapališe taj prah i od gustog dima mirte i tamjana Arman kinu. Zatim, ne vodeći računa o Englezima i Buvreju, lame nestadoše najavljujući gestovima da idu da donesu hranu putnicima. — Šta sve ovo znači? uzviknu novinar pošto su izašli. Da li je moj glas kao bivšeg predsednika Republike Kostarike dospeo dovde? — Ne nadajte se tome. Uostalom, tamjan nije sastavni deo prijema predsednika. — To je istina. Ponude im banket uz loše vino — taj bi mi običaj danas najviše odgovarao — dok je para tamjana vrlo neprijatna za disanje, za... — Bogove. — Samo za bogove... Lavared možda znači Buda na tibetanskom. — Oni ne znaju vaše ime. — Onda ništa ne znam.

273 Sve po dvoje, hodajući po ritmu gonga, sveštenici su se vraćali. Sa svešteničkom ozbiljnošću nosili su srebrne činije i vrčeve. — Prava procesija sa Kapije Sen-Marten, promrmlja Parižanin. Lame nisu čule to uvredljivo razmišljanje. Prema nekom izvanredno komplikovanom ritualu prineše jedne i druge Armanu, dosta grubo odgurnuvši njegove drugove oko postolja. Pre nego što se poslužio, novinar je zahtevao da Englezi uzmu svoj deo meda, voća, divljači, što je sačinjavalo obed. Poslužio se tek posle njih i pružio, najzad, ostatke Buvreju. Na svaki način, kućevlasnik nije mogao da traži od svog „dužnika“ da bude ljubazan prema njemu. Ali taj tako jednostavan Lavaredov postupak imao je čudan odjek u duhu sveštenika. Od tog trenutka ponovo zauzeše prekomerno uslužan stav prema džentlmenu i njegovoj kćeri ali se nisu ustručavali da odgurnu zelenaša, veoma nezadovoljnog takvom nejednakošću u postupanju. Armana je veoma zabavljao smeteni izraz njegovog neprijatelja. Avaj! uskoro će mu zavideti na njegovoj sudbini. Po svršenom obedu, donesoše veliku okruglu rešetku koja bi pričvršćena na rupe, za to napravljene u pločama koje su pokrivale pod, i poštovani gost lama nađe se u kavezu. Oh! naljuti se on, ispsova, zagrme. Ali sveštenici pokriše njegov glas pevajući neku čudnu liturgijsku pesmu, i nastaviše da ga kade, skoro da ga zaguše. Zatim vernici ispuniše pagodu. Svi su se klanjali, podižući iznad glave svoju levu ruku sa drvenom palicom oko koje se okretao neki valjak pokriven čudnim znacima. — Nema više sumnje, zaječa Parižanin, između dva kijanja izazvana mirisom dima kojim su ga zapahnjivali, postao sam dobri Bog. Evo molitvenog mlina. I tako bi sve do večeri... Kad pade noć Lavared bi oslobođen svoje rešetkaste tamnice i slobodan da se preda dobro zasluženom odmoru. — Da sam znao, reče svojim prijateljima pre nego što je zaspao, kako bih rado popeo g. Buvreja na mermerno postolje!... Izigravao bi Budu umesto mene... U stvari, zašto su mi nametnuli tu ulogu? — Ah! eto!

274 — I ne usuđujem se da razočaram svoje obožavaoce. Kada bih pokušao da ih razuverim, smatrali bi me varalicom... Strašno je da vas tako obožavaju. Najbolje bi bilo kradimice pobeći. Pogled bačen napolje, dokazivao mu je na žalost, da bi to bilo veoma teško. Ratnici su bdeli oko pagode... Sve su predostrožnosti bile preduzete da spreče neko bekstvo. Sutradan novinar, kome je bilo nedovoljno zadovoljstvo da postupa sa Buvrejom kao sa slugom, htede da odbije da ga zatvore u kavez. Ali onda, uz mnoga klanjanja, lame ga se dočepaše, svezaše mu članke na nogama i rukama i izložiše tako divljenju budista. Tako prođe nedelja dana. Dok se novinar prepuštao divljenju gomile koja je stalno rasla, bio je mažen, služen najfinijim jelima, pojen odličnim vinima iz doline Ganga. Ali ako je pokušavao da izbegne njihove molitve, ako je nameravao da izađe iz pagode, lame su ga učtivo i naročito čvrsto vezivale. Nemoguće je i opisati njegovo ogorčenje. Englezi su ga, uostalom, delili s njim. Jedino se Buvrej veselio, bio je slobodan da se kreće. Niko nije vodio računa o tome šta on radi. — Hajde! dragi moj gospodine, govorio je kada bi se Parižanin ljutio, malo strpljenja. Godina koju je odredio vaš rođak već je dobro načeta. Čim bude protekla upotrebiću svoju slobodu da vam vratim vašu. Zamislite da ste malo u zatvoru zbog dugova. Razume se da se kućevlasnik prepuštao tim šalama samo kada su mu prečage svetog kaveza obezbeđivale da ostane nekažnjen. Jednom mu se to ipak osvetilo. Ser Murliton, veoma ljutit, uputi mu jedan od onih udaraca pesnicom čiju tajnu znaju njegovi zemljaci. Lame, odmah prosudivši da je taj sluga, o kome nisu uopšte vodili računa, uvredio moćne gospodare zahvaljujući kojima je pagoda ostvarivala sjajne prihode, zadadoše mu, u podnožju mermernog oltara na kome je zasedao Arman, dobar broj udaraca batinom. Za Lavareda je to bila prijatna razonoda ali mu to nije pomoglo da ne bude zatočen. Uz pomoć svojih drugova pokuša da napije svoje čuvare, da zavara budnost stražara; uspeo je samo da pojača njihov nadzor nad njim.

275 Obuzimala ga je tuga pomešana sa nemoćnim besom, i ne zna se do kakvih bi krajnosti otišao... da mu jedno veče dvadeset drugog dana, jedan slučaj ne povrati nadu. Noć je padala. Jedan po jedan, vernici su se bili povukli i škripanje molitvenih mlinova nije više remetilo pobožnu tišinu pagode. Arzdan je računao da će se kroz pola časa njegov kavez otvoriti i da će najzad biti slobodan da se vrati u „svoj stan“ gde je bar mogao da se opruži na jastuke i odmori umorne udove. Jedan čovek stupi u svetilište. Nosio je katpalbu, tamnu bluzu stegnutu u pojasu i široke pantalone Ilioka sa siberijske granice. U ruci je držao astrahansku kapu. — Gle, pomisli Lavared naviknut na tibetansku odeću, odakle ovaj dolazi? Oret i njen otac radoznalo su posmatrali novodošavšeg. Čovek lagano priđe postolju. Njegove pravilne crte, izrazite crne oči i ogrlica prosede brade koja je okružavala donji deo njegovog lica pokazivali su njegovo indoevropsko poreklo. Stigavši do kocke od zelenog mermera, on se pokloni, pokrete svoj molitveni mlin i u po glasa izgovori ove reči: — U kome ste se kraju Evrope rodili? Lavared bi potresen. Osoba je govorila francuski. — Ko ste vi? zapita. — Rahmed od soja Tekea. — Rahmed? ponovi novinar, Rahmed, vodič... — Velikog naučnika Bonvaloa, da. — Kako to da ste ovde? — Kada sam ga napustio došao sam da se nastanim u ovoj zemlji. Moj dom je na pet dana hoda od Lase. A tamo sam od hodočasnika doznao da je u jednoj pagodi Tengri-Nora, velikog jezera koje vidite, Buda sišao s neba. — Buda! uzviknuše Parižanin i njegovi prijatelji. Teke klimnu glavom. — Da. Po opisu vašeg vazdušnog vozila poznao sam balon i siguran da su neki putnici iz Evrope zarobljenici lama, krenuo sam na put da im pomognem da pobegnu. Bonvalo i njegov drug, jedan

276 kraljevski sin kao što ram i ja, naterali su me da zavolim evropske ljude. Oret uputi ljubazan osmeh tom neočekivanom spasiocu i, pošto se brzim pogledom uverila da se ne pojavljuje nikakav sveštenik, ona zapita: — Ali kako ste saznali za naše zatočeništvo? Rahmed je s blagošću pogleda. — Znao sam za svetu legendu. — Koju legendu? — Vi dakle ne znate za proročanstvo? — Ne znamo. — U jednom zapisu ovako stoji: „U skoroj budućnosti, Buda će sići s neba među Tibetance. Doklegod bude boravio na visoravnima, zemlja će biti napredna i gospodariće nacijama. Neka lame zadrže Boga bogatim darovima, žrtvama prijatnim njegovoj veličini, ali neka mu nikada ne dopuste da se udalji! Najstrašniji će pokori da se spuste na narod lišen svog zaštitnika.“ Svi su slušali. Sada je doživljaj bio rasvetljen. Reči svetog zapisa bile su dovoljne da se sve putnicima razbistri. Udaljeni koraci kliznuše po pločama. Rahmed zauze stav molitve šapućući: — Neko dolazi. Videćete me sutra! Sveštenici oslobodiše Armana, odvedoše ga do dvorana od kojih su napravili njegov dom i ostaviše ga sa Englezima da prepričavaju čudno otkriće Tekea. Buvrej je bio odsutan. Dogovoriše se da mu ništa ne kažu. S obzirom na njegovo raspoloženje, zelenaš bi možda hteo da pravi neke smetnje planovima zarobljenika. Bolje je bilo ostaviti ga da ne zna ništa. Sutradan, posle kratkog razgovora sa Englezima, Rahmed dođe Tag-Lami, ili vođi zajednice, i ponudi mu da pokuša da govori sa bogom koji je sišao s neba. Prilikom svog putovanja sa g. Bonvaloom i princem Anri Orleanskim, Teke je poslužio kao tumač, i mandarini iz Lase su ga veoma cenili zbog toga. Sveštenici mu dadoše odobrenje da razgovara s Lavaredom, i uskoro se po zemlji

277 pronese glas da Buda, zahvaljujući jednom azijskom učenjaku, veštom da se služi nebeskim jezikom, može da stupi u razgovor sa poniznim stanovnicima tibetanske zemlje. Odmah se u pagodu uvuče jedna beskrajna procesija. Došli su da pitaju boga o svemu i svačemu. Nekome je stalo da izleči svoju blesnu ženu; drugi je strepeo za svoje jakove ili svoje konje; treći, lovac sa visoravni, pitao je r dužini zime koja je počinjala. I novinar, uvek spreman za odgovor, bio je redom lekar, veterinar ili astronom. Ovo poslednje zanimanje bilo mu je lakše da obavlja od ostalih. Sneg je češće padao i po površini Tengri-Nora već su plivali mnogi komadi leda. Pod tim uslovima bilo je lako najaviti jaku zimu. Konsultacije su mu bile skupo plaćene. Ratnik je nudio svoje najlepše oružje, pastir jakove kože, građanin odeću, lovci su ga molili da primi njihov najdeblji i najtopliji šator od filca. Arman se bogatio, kako je šaljivo govorio, ali ni koraka nije pravio prema slobodi. I sam se Rahmed obeshrabrio. Lame su suviše dobro znale za sveto proročanstvo i najveće predostrožnosti su bile preduzete da spreče bekstvo lažnog Bude. Vernici su postajali saučesnici sveštenika. Odlazak nebeskog putnika naneo bi sve nedaće na Tibet, njegove najmanje pokrete primećivale su zabrinute oči i o njima su govorili ljudi koji su, što se tiče lukavstva, tukli i najveštije Evropljane. Teke je, na primer, stupao u hram tek pošto bi bio strogo pretresen. Po izlasku se obavljala ista ceremonija. Prođoše dve sedmice. Ser Murliton, Oreh, Rahmed bili su krajnje razdražljivi. Borba protiv nemogućeg kidala im je živce, a mirnoća Buvreja koji se, od kako je dobio batine, nije usuđivao da se otvoreno šali, dovodila ih je do besa. Čudna stvar, Lavared je pokazivao veću mirnoću od svojih prijatelja. Očigledno je njegova mašta otkrila jedan trag. S vremena na vreme zagonetan osmeh lebdeo mu je na usnama, upućivao je gomili neke podrugljive poglede; ali na pitanja Engleza nije ništa odgovarao. Kada se završavala peta nedelja tamničenja, on pozva Rahmeda u trenutku kada je ovaj, po običaju, hteo da se vrati svom domu, iza svih vernika.

278 — Recite Tag-Lami da želim da večeras budete za mojim stolom... Otići ćete tek posle obeda. — Zašto to? zapita Teke iznenađen. — Poslušajte i saznaćete. Velikosveštenik rado prihvati ćud svog slučajnog Bude, i nekoliko trenutaka kasnije, Parižanin, Englezi i tumač, sedeći na asurama oko okruglog lakiranog stola, večerali su sa apetitom. U jednom uglu Penelopin otac je jeo sam. Pošto je jelo postavljeno ispred gostiju, „aimanasi“ ili iskušenici koji su obavljali teže poslove, behu se povukli. Arman pogledom pokaza na Buvreja i, naginjući se ka svojim prijateljima, izgovori nekoliko brzih reči tihim glasom. Iznenađenje se očito ukaza na licima Murlitona i Orete. Što se tiče Rahmeda, on zatrese glavom. — Nikada se neće na to uhvatiti! Bog dočeka to mišljenje sa osmehom neverice. — Varate se, pristaće. — Kako to? — Dobro prevedite sutra moje reči i videćete! — Šta ćete reći? — Još ne znam. Ali sam odlučio da nadmudrim te dobre lame i videćemo da li građanin sa bulevara neće pobediti te smežurane nakaze. Po završenoj večeri Teke, slabo ubeđen, oprosti se od putnika i svi osetiše čudno uzbuđenje rekavši: — Doviđenja! Zima je najstrašniji neprijatelj Tibetanaca. Na visoravnima čiji su najniži delovi nalaze u visini Monblana, zima gospodari od novembra do aprila. Reke se zalede, zakrčeni izvori probijaju se podzemnim putem. Temperatura se spušta noću i do —40 stepeni i na nekoliko milja od Lase iščezava svaka vegetacija. Čovek koji je toliko smeo da se uputi u ledenu pustinju neće naići ni na kakvo drvo za vatru svoga logora. Mora da pronađe tragove karavana i mučno da prikuplja izmet jakova, jedino poznato gorivo u toj prokletoj zemlji.

279 U retkim dolinama izgubljenim u samoći visoravni isto tako puca sve od zime. Drveće, topole i jele pucaju od mraza, stoka gine, a stanovnici su ponekad i bez najneophodnijeg, jer karavani koji ih snabdevaju čekaju prve aprilske toplote da krenu na put. Stoga Tibetanci, na početku teškog godišnjeg doba, imaju običaj da mole Budu za milost. Prvog decembra Lavared, odeven u skupocenu odeću, sa kapom na kojoj je bio dijamant skoro isto tako lep kao francuski „Regent“, bio je izložen na oltaru od zelenog mermera preklinjanju gomile. Živi bog je pojačao pobožnost u pokrajini. Pagoda je bila prepuna sveta i lame, naizgled ravnodušne a u stvari razdragane, pribirale su darove nagomilane kraj nogu novinara. Odjednom ovaj ispruži ruku. — Rahmede, reče, prenesite moje reči ovom narodu voljenom od neba. Na šum njegovog glasa sve se glave podigoše; molitveni mlinovi prestadoše da se vrte, a sveštenici, zaprepašćeni što vide da se događa nešto što nije predviđeno u sto hiljada sedam stotina četrdeset članova obreda, oslušnuše. Arman je govorio a Teke je verno prevodio njegove reči. — Hrabri ljudi Tibeta, i vi žene, njihove neuporedive drugarice, slušajte. Zbog vašeg dočeka, vaše vere moje je božanstvo srećno. Obavijen plavim velovima beskrajnog etera, sa žaljenjem sam video kako se približava predskazano vreme mog dobrovoljnog izgnanstva na zemaljskoj kugli. Sada više ne žalim nebeski boravak, plamen vaših vernih duša obasjava za mene ovu zemlju blistavom svetlošću. Uprkos svetilišta mesta, odobravajući šapat dočeka ovaj laskavi uvod. Parižanin izmeni pogled sa mis Oret koja je sedela kao i njen otac pored kocke od malahita, pa nastavi: — Želim da od ovog užasnog doba u koje stupamo napravim blago proleće, od ledenih vetrova mlake povetarce. Hoću ogoljenom drveću da vratim njegov zeleni ukras, da posejem stvrdnuto tle nasmejanim pokrivačem i na vas nanesem radost, obilje i ljubav.

280 Na tu očaravajuću sliku dugo podrhtavanje protrese prisutne. Rahmed uputi Armanu zabrinuti pogled. A on kao da to nije ni primetio, povišavajući glas nastavi: — Džinovi, pobunjeni protiv moje vlasti, naoružali su se pokorima koji ojađuju svet. Došao je čas njihovog uništenja. Lame koji me čujete, donesite u pagodu vazdušni brod koji me je doveo. Sa svojim drugovima osposobiću ga da obavi veliko putovanje i moj sluga, — on pokaza na zabezeknutog Buvreja — otići će u vazduh i doneti nepobedive talismane nagomilane tokom vekova, predviđajući tu borbu dobrih duhova. — Kako?... Kako? usprotivi se kućevlasnik, ja, u balonu, sasvim sam, nikada! Udarac batinom preseče mu reč. Tag-Lama ga je pozivao na pristojnost. Žagor se beše podigao i u zujanju glasova Arman je mogao prošaputati da ga samo Oret čuje: — Kao Buda, mislim da sam dosta simboličan! Međutim, božja obećanja su kolala. Napolju su izbijala kao prasak veliki povici radosti. Sumnjičavi po naravi, sveštenici su ipak morali da popuste pred narodnim pritiskom. Iste večeri Lavared je ponovo imao svoj aerostat. Omot mu je bio u jadnom stanju. Velike poderotine brazdale su njegovu sjajnu površinu; ali brižljivim pregledom pokaza se da šteta može da se popravi koncem, iglom, lepkom i... strpljenjem. Počev od tog trenutka, dok je novinar izigravao gospodara neba, mis Oret i džentlmen provedoše svoje vreme krpeći svilu aerostata. Nezahvalna dužnost koja baš nije razveseljavala. Međutim, uveče, kada su se naši putnici, okupljeni oko bakarnog mangala koji je grejao stan, gledali, bilo je veselog svetlucanja u njihovim očima. 24. decembra balon je bio spreman. Omot držan jednim konopcem zategnutim između dve motke ljuljuškao se u dvorištu, iznad gondole snabdevene oružjem, toplom odećom, raznim namirnicama, darovima pobožnih Tibetanaca. Ispod donjeg otvora bila je pričvršćena jedna posuda namenjena pirinčanom alkoholu čije bi sagorevanje proizvodilo topli vazduh potreban za uzletanje.

281 U nedostatku vodonikovog gasa novinar je upotrebio to primitivno sredstvo. Aerostat je postajao mongolfijera. Lažni Buda je u toku dana objavio da će njegov sluga sutradan uzleteti u vazduh, i vernici su pozvani da prisustvuju toj ceremoniji. U početku veoma zabrinute, lame se behu umirile. Sada su verovali u lažna Armanova obećanja i to mu dokazivali sve dubljim klanjanjem, sve dužim klečanjem. Zatvoren sa Englezima i Rahmedom mladić im je govorio: — Niko sada ne sumnja u nas. Sveštenici će se vratiti u svoje ćelije i unutrašnjost pagode biće prazna. U ponoć će Tag-Lama doći k meni kako sam ga zamolio. I sa osmehom: — Treba da se dogovorimo kako da na najsigurniji način pobedimo Džinove. — Ali, primeti Murliton, evo nas u srži pitanja... Balon je spreman, samo mi smo zatvoreni u našim sobama... — Pa Tag-Lama će doći da nam otvori. — Ah! uzviknu Oret, sada razumem. — Evo moga plana: malo ću da pridavim tu poštovanu osobu, tek toliko da sebi obezbedim njegovu neutralnost... Izlazimo napolje... U gondoli su boce sa pirinčanim alkoholom koje sam tražio; punimo posudu, zapalimo i napuštamo naše tamničare. Rahmed je slušao. Provodio je noć u pagodi da bi poslužio kao tumač Tag-Lami pri njegovom sastanku sa Budom. — Da li ćete moći da me odvedete? zapita zabrinuto. Kad vi odete ja ovde neću biti u sigurnosti. — Do đavola! Lavared se zamisli, već nas je četvoro. Zatim, predomislivši se, reče: U stvari biće nas četvoro sa vama... Buvrej se užasava izleta u zemlju oblaka, ostaće. Tek je progovorio ove poslednje reči kad je zelenaš ušao. Došao je da preklinje svog bivšeg dužnika da ga oslobodi poletanja kojim je mislio da mu prete. Na svim usnama ta molba izazva osmeh, i sam se džentlmen morao uzdržati da sačuva svoju ozbiljnost kada bog s dobrotom uveri Penelopina oca da će gledati da ga zadovolji. Noć se spuštala. Napolju je vetar urlao, goneći pred sobom guste oblake koji nisu propuštali nikakav mesečev zrak.

282 Otkuca deset časova, zatim jedanaest. Buvrej se povukao u svoju sobu, a ostali su, uzbuđeni, srca da im iskoče iz grudi, čekali ponoć. Ako uspeju u svom poduhvatu slobodni su!... Inače će biti osuđeni na još strože tamnovanje u ovom pustom kraju... Odjednom stadoše nepomični, kao ukočeni. Vrata škripnuše okrećući se na svojim šarkama. Pojavi se Tag-Lama, ali nije bio sam. Iza njega je išao jedan oficir kineske policije koji se mogao prepoznati po svojoj plavozelenoj uniformi. Lavared se ne prevari i iznenadno bledilo preli se preko njegovog lica. Zašto je dolazio taj policajac? — Predobri Budo, reče velikosveštenik, grešiti je svojstveno ljudima... Oprosti mi dakle unapred ovo što ću ti reći. — Slušam, odgovori Parižanin povrativši svoju hladnokrvnost. Lama nastavi posle jednog poklona. — Jedan slobodan zidar beo kao i ti, osuđen je na smrt od strane Tsong-Li-Jamena, pobegao je iz carskog grada ukravši jednu mašinu koja leti vazduhom. — Ah! i vi hoćete da ga nađete?... Pitanje koje je uputio bog kao da je iznenadilo posetioce. — Nije to... — Nije, izjavi posramljeno Tag-Lama, već je mandarin Sandijama ovde prisutan, šef policije tajnog puta Junana, dobio naređenje da vrši istragu da bi pronašao begunca... Glas o tvom čudesnom dolasku dopro je i do njega i on je dotrčao. Uprkos propisima koji zabranjuju svetovnjacima noćni ulazak u pagodu ja sam ga primio — toliko je njegova molba bila žurna. Njegovi vojnici su u dvorištu. Dopusti mi da mu pokažem tvoja vazdušna kola da bih uklonio svaku sumnju iz njegovog duha. Arman je razmišljao. Iznenada ukočeno pogleda Rahmeda i Engleza, zatim prilazeći Tag-Lami položi mu ruku na rame. — Čemu ta poseta? reče. Dovoljno je bilo da me zapitaš gde je lopov i ja bih ti rekao. Rahmed se isto tako uspravio. Da bi preveo reči lažnog Bude on se uvukao između sveštenika i policajca. — Odista, prošaputa Tag-Lama, ti bi dakle pristao?...

283 — Da vas uputim, da, svakako. Sandijama protrlja ruke: — Gde se krije, moćni gospodaru? — Ovde blizu. — Zaista? Lavared uputi pogled džentlmenu i on odmah ustade. — Pokažite nam mesto, preklinjao je policajac. — Rado, jer je na domaku tvoje ruke. — Oh! Budo, dokaži mi to. — Hoćeš to? — Preklinjem te! — E pa, budi onda zadovoljen. I naglo odbacivši svoje dve zatvorene pesnice unapred, on usred grudi pogodi oficira koji potmulo jeknu. Pre nego što se povratio od svog iznenađenja Parižanin ga je oborio na tle. Rahmed je sa svoje strane oborio Tag-Lamu. — Konopce, brzo! naredi Arman Murlitonu. Od krpljenja balona konopčići su se vukli po svim uglovima. Tibetanac i Kinez bili su odmah svezani a usta im zapušena. — Šta ćemo da uradimo? zapita Murliton. Čuli ste da je dvorište puno policajaca. — Navucite sveštenikovu odeću, ja ću obući policajčevu... a vi, mis, okrenite se. Mlada devojka posluša. Za nekoliko minuta oba čoveka su bila preobražena. — Sada, zapovedi Lavared, da siđemo... Mis Oret, sestra Budina daće neophodno objašnjenje Tag-Lami i podozrivom policajcu Sandijami. Propusti ispred sebe džentlmena sveg uzrujanog, Engleskinju i Tekea, zatim brižljivo zatvori vrata i stupi u dvorište. Trideset do četrdeset ljudi bilo je okupljeno oko balona. U tami su se razaznavale njihove siluete. — Otkriće podvalu, tiho reče džentlmen.

284 — Neće, neće, odgovori novinar... Mi ćemo ih moliti da se udalje kako bi olakšali našu malu majstoriju. I obraćajući se Rahmedu: Naredi tim ljudima da se povuku na kraj dvorišta. Budina sestra ne pristaje da govori pred neposvećenima. Samo je Sandijami dozvoljeno da priđe. Teke se nasmeši. Shvatao je Armanovu ideju. Prenese zvučnim glasom dato naređenje Policajci, misleći u polutami da prepoznaju svoga vođu i Tag-Lamu pohitaše da poslušaju i oslobodiše pristupe aerostatu. Trenutak kasnije begunci su bili smešteni u gondolu; mis Oret je sipala u određenu posudu sadržinu jednog litra alkohola i zapalila tekućinu. Plavičasti plamen obasja drveni kvadrat fantastičnom svetlošću. Lavared i Murliton su oprezno okretali leđa grupi policajaca. Oni su gledali ne razumevajući, misleći da prisustvuju nekoj magičnoj svetkovini. Međutim, pod uticajem toplog vazduha omot se širio. Svila se nadimala uz lako krckanje. Uskoro se zanjiha. — Oborite motke, tiho reče Lavared. Jednim udarcem nogom tumač obori drvene stubiće. Sada slobodan, balon je zategao konopce koji su ga vezivali za gondolu. S jednom metalnom šipkom Arman podstače vatru. Iznenada neki drhtaj potrese aparat; još jedan sekund aerostat kao da se kolebao da napusti zemlju zatim se naglo uzdiže do krova pagode. Odjeknu urlik. Policajci, uvidevši najzad da su prevareni, trčali su u svim pravcima po dvorištu, uzimajući svoje puške i lukove da pucaju na begunce. — Samo da ne pocepaju omot, progunđa Parižanin. Ali vika uskoro prestade, ili bolje reći izmeni se. Zlokobno pucketanje zatrese atmosferu... jedan krov hrama se sruši... i kroz otvor koji je zjapio izbi snop plamenova. Sad će nešto drugo zabaviti policajce a ne mongolfijera. — Vatra! uzviknu Lavared spaseni smo. Onda se kroz prozor u gornjem delu zgrade pojaviše tri ličnosti upola obučene i počeše da trče po vrhu puštajući užasnute krike. — Lama! reče Arman. — I kineski vođa! dodade mis Oret. — I „gospo’n“ Buvrej! uzviknu Englez.

285 Ti nesrećnici, u košulji po ledenoj noći, bili su odista neprijatelji putnika. U svojoj kratkoj borbi sa oficirom Lavared je preturio mangale koje su grejale odaju. U žurbi da izmaknu, ni on ni njegovi drugovi nisu obratili pažnju na tu nezgodu i vatra, nalazeći u toj drvenoj palati hrane, brzo se širila. Na povike Kineza, vezanih ali nedovoljno zapušenih usta, probuđeni Buvrej je došao. Oslobodio je dva uboga đavola... Zidovi, vrata koja su vodila u dvorište, već su goreli. Sa sprata na sprat, tri čoveka su se popela, gonjena buktanjem plamena, i stigli su do krova upravo da prisustvuju polasku tvorca svih njihovih nedaća. Dok su organizovali njihovo spasavanje aerostat se stalno uzdizao i uvlačeći se u oblake koji su pokrivali nebo, iščezao pred svim pogledima. Ujutru je od hrama ostala samo gomila sagorelih ostataka koji su se još pušili na zaleđenoj obali Tengu-Nora. Potražiše Buvreja. Bio je iščezao. Dobro osećajući da posle odigranih događaja njegov položaj neće biti siguran, kućevlasnik se dočepao crkvene odeće i pobegao, upućujući se pravo ka jugu, sa nadom da se dočepa Hindustana ili engleske Burme. Njegov je novčanik ostao u odelu zahvaćenom vatrom i jedva je uspeo da pokupi neke hartije. Trčeći da savlada jaku noćnu zimu, pomišljao je: — Hoze me je pokrao, požar me je lišio, putovanje će me stajati sto hiljada franaka... A moj neuhvatljivi zet jezdi putevima ptičije zemlje! A ja ću možda umreti od gladi ili biti ubijen! Ne, sirota moja Penelopa neće nikada saznati koliko je teško udomiti jednu devojku. Ostavljajući Lasu na istoku, Buvrej pređe preko sleđenog korita Irarudnamba i uđe u klanac Palhea, trudeći se da pomoću zvezda ne izgubi pravac.

286 XXII VISORAVNI TIBETA Gonjena umerenim vetrom mongolfijera je lebdela iznad okeana oblaka koji su skrivali nebo. — Samo da idemo ka jugu, reče Rahmed, uskoro ćemo se naći u divnim poljima koja se pružaju između Kalkute i brda Buraj, zemlje Manipura. — Sasvim blizu mora, dovrši Murliton, dok bi na istoku ponovo pali u Kinu, a na zapadu imali da pređemo visoravni Kašmira i Pamira, krov sveta. — To bi još uvek bilo bolje nego sever, gospodine. — Zašto? — Zato što bi u tom pravcu susreli samo Gobi i beskrajnu ledenu pustinju. Sa Bonvaloom nam je trebalo dva meseca da prebrodimo tu „zemlju gladi“. Radostan Lavaredov usklik prekide razgovor. On je bio približio kompas „grejaču“ aerostata i, pri lelujavoj svetlosti alkohola, gledao je u njega. — Idemo ka jugoistoku, prijatelji, izjavi... Sutra ćemo, bez sumnje, imati pogled na engleske ispostave. Svi su se tako umirili i rešiše da se mogu redom odmarati, putnici će se smenjivati da održavaju vatru, jer se balon održavao u vazduhu samo pod uslovom da bude stalno naduven toplim vazduhom. Na tim visinama zahlađenje je brzo i treba da izbegnu prizemljenje usred planine odakle bi hod do Indije bio dug i mukotrpan. Englez se ponudi da zauzme prvu smenu bdenja. Njegovi drugovi se kako-tako osloniše na ogradu gondole

287 nabacujući na sebe krzna i vazdušni brod je, noseći svoju uspavanu posadu, plovio pod stražom džentlmena. Hladnoća je bila oštra. Murlitonov dah se smrzavao na njegovoj bradi u zamrznutim stalaktitima i, mada je dični čovek bio uvijen u jakovu kožu, osećao je kako mu do srži prodire opaki severac. Jedan za drugim, njegovi uspavani drugovi osetiše to isto, i za sve njih je bilo olakšanje kada se sunce pojavi na vidiku. Osetiše ipak mučno iznenađenje kada videše da vise između oblaka i bledoplavog nebeskog svoda. — Gde smo to?... iznad kojih krajeva? ponavljali su. : Pustiše da malo opadne vatra „gorionika“ i aerostat se polako spusti prolazeći kroz guste pare koje su skrivale tle. Zabrinuto nagnuti, svi su pogledom hteli da prodru kroz maglu. Najzad se pojavi zemlja. Aeronauti izmenjaše brižan pogled. U daljini, u nedogled, pružao se stenoviti plato, iz kojega su se vrhovi, čas usamljeni čas u grupi, izdizali ka nebu. Nigde zelene mrlje koja bi označavala vegetaciju. Samo odasvud siva boja granita. Iznenada, Arman pruži ruku. — Tamo... na zapadu, reče, voda!... Reklo bi se neko veliko okruglo jezero!... I odista, u označenom pravcu, nalazila se jedna vodena površina, okruglog oblika, čija je ledena površina odbijala sunčeve zrake s nepodnošljivim sjajem. Rahmed nije ništa govorio. Razrogačenih očiju okretao se prema svim stranama sveta. Lice mu je održavalo neopisivo iznenađenje. Naže se ka novinaru. — Vi ste sigurni da smo brodili ka jugu? — Svakako, zašto to pitate? — Zato što mi se čini da smo kod jezera Monkalm, središnje tačke visoravni Tibeta... Ona gomila stenja, tamo dole, koja liči na poleglog slona, štitila je šatore ekspedicije Bonvalo od sibirskog vetra. Lavared ga prekide.

288 — To nije moguće... Nismo mogli da se popnemo severno od Lase... Uostalom, pogledajte kompas! Teke osmotri instrument. Dobro je označavao put ka jugoistoku. — Prevario sam se, prošaputa vodič, a međutim, čudno je da su dva predela toliko slična. — A čudno je, prošaputa Murliton, da nam neka engleska zemlja još nije na dogledu. Međutim balon, grejan slabom vatrom, održavao se na tri do četiri stotine metara iznad zemlje. Svi reljefi su se čudnom snagom ocrtavali. Taj fenomen, usled razređenosti vazduha, brinuo je Armana jer je pokazivao da se tle ne spušta. A prema njegovom proračunu trebalo bi da, ovoga časa, mongolfijera nadvisuje plodne ravnice koje se pružaju istočno od delte Ganga. Oko podneva, desno od linije kojom je išao aerostat, ukaza se jedan vulkan u usijanom stanju. Klimajući glavom, Rahmed ga pokaza mladom čoveku. — Vulkan Reklus, reče samo. — Sigurni ste? — Ne mogu da se prevarim, to je jedina poznata eruptivna planina između sibirske granice i Himalaja. — Onda nas vetar nosi ka severu?... — Da. — Rahmede, vaše vas oči varaju, ali se kompas ne vara! — Ko zna? Igla je stalno pokazivala sever iza gondole. Uprkos njihovom poverenju u magnetsku iglu, putnike je zbunjivala Tekeova upornost. S vremena na vreme on bi pokazivao neku tačku u predelu. — Tamo smo logorovali, tamo je jedan od naših umro od hladnoće i visinske bolesti... Ovde sam zalutao... Moji drugovi su zapalili veliku vatru na tom ćuviku da bi mi pokazali položaj... Niko nije ništa više govorio. Svi su osećali da je Rahmed u pravu. Trebalo je da već odavno budu izvan te planinske pustoši.

289 Ali kako onda objasniti obratno pokazivanje kompasa?... Uzalud su ga redom uzimali u ruke, drmali ga... igla se uvek vraćala na isto mesto. Noć se spuštala a predeo se nije menjao. Aerostat pređe jedan brežuljak koji je zaklanjao vidik. Svi u glas, Evropljani kriknuše od radosti. Pred njima se pružalo jezero na čijim slobodnim vodama nije bilo leda. — Ura! uzviknu novinar, ulazimo u neku povoljniju oblast... Pogledajte dejstvo blage temperature, voda u tečnom stanju! Ali Teke odmahnu glavom i izusti samo ove reči: — Jezero koje se nikada ne ledi. Murliton, Oret, Lavared behu pročitali putopis istraživača Bonvaloa. Bili su zapazili tu čudnovatost: jezero čiji je sastav voda bio takav, da se nije nikada ledilo. I to se jezero nalazi na više od osam stotina milja od Indije! Bili su, dakle, kobno odvučeni na sever. Uostalom, da su još mogli da sumnjaju, sada bi brzo bili u to ubeđeni. Balon je kao ptica prešao iznad vodene površine, i na suprotnoj strani obale granitni haos se nastavljao. U isto vreme vetar je jačao. — Pa! reče Arman prekidajući ćutanje, vraćamo se u Francusku preko Rusije, eto. Za sada je potrebno samo da se popnemo. Dolazi noć i susret sa nekim vrhom bio bi poguban. — Ima još jedva dva litra alkohola, odgovori Englez. — Dobro, povetarac je postao hladniji, biće to možda dovoljno da dođemo do Sibira. Spokojstvo Parižanina umiri njegove drugove, kojima se ipak učini da je vetar skrenuo pravac. Večerali su na hiljadu četiri stotine metara nadmorske visine i pripremali se za spavanje kad Lavared gotovo riknu. — Šta vam je? zapita Oret vrlo izbuđena. — Oprostite mi, našao sam. — Šta ste našli? — Zašto je kompas zaluđen!... jer ne možemo reći da nije, lud je, potpuno lud.

290 Ta tvrdnja zainteresova džentlmena i on se živo približi govoreći: — A iz kog razloga? — Grom, dragi gospodine. Setite se oluje koja nas je dovela u Lasu. Dobili smo pravo električno kupanje prolazeći olujne oblake i otada magnetska igla više ne zna šta radi, niti šta pokazuje. — Doista tačno... Taj fenomen je mnogo puta bio ustanovljen. — Da, komično uzdahnu novinar, da smo to ustanovili ranije mogli smo da potražimo povoljniju struju. Najzad ne oplakujmo više Indiju, Sibir nas zove!... Pevušeći rusku himnu on se opruži na dno gondole i zatvori oči. I ovog puta je Murliton preuzeo prvu smenu bdenja. Arman mu usledi i prenese nalog Rahmedu. — Štedite naš pirinčani alkohol, reče mu, ostaje još jedva pola litra... potrudimo se da nam to potraje do jutra. Odobravajući glavom Teke se smesti pored grejača. Sa tamom se pojačavala zima i vodič je bio ukočen. Njegovo je stražarenje trajalo već pola sata kada plamen u posudi postade bleđi i kraći. Trebalo ga je dopuniti. Ne bez muke Rahmed se protrese iz ukočenosti koja ga beše obuzela i saže se da uzme levak kojim su se služili da sipaju alkohol. Progunđa .nešto i povuče brzo ruku. Koža sa prstiju beše ostala zalepljena na metalu, ostavljajući živu ranu, i skoro nepodnošljivi bol od opekotine. Hladnoća i toplota proizvode istovetna dejstva. U svim ekspedicijama na pol navode se slučajevi slični ovom, čija je žrtva bio Teke. Hvatanje golom rukom komada metala ohlađenog vazduhom proizvodi isti bol kao da je prelivena vrelom vodom. Bolno iznenađen, Rahmed pomalo izgubi glavu. Najprostije je bilo da obavije ruku i uzme levak. On na to i ne pomisli. Posuda je bila skoro prazna, plavičasti jezici alkohola naglo su se uzdizali i padali, znak da će se skoro ugasiti. Vodič ne razmišljajući uze bocu koja je sadržavala ostatak tekućine i da bi je ulio nagnu je nad grejač. Skoro odmah ustrepta od oštrog treska. Pod uticajem toplote boca se slomila i vatra je zahvatila celu sadržinu. Preplašen, Teke je ispusti sipajući tako odjedared pola litra alkohola.

291 Živo pucketanje se zbi i svetli plameni jezik dotače ivice unutrašnjeg otvora aerostata. Svila se odmah zapali. Videvši to Rahmed polete ka svojim drugovima izvlačeći ih iz sna ovim strašnim rečima: — Balon gori!... Svi su za sekundu ustali i pogledi se uputiše na omot. Strašna rušilačka sila razmahnula se, izrezavši u tkanini jedan nepravilan krug. Niko nije govorio. Na zemlji je požar strašan ali dopušta još neku borbu. Postoji nada da se pobegne, ali u vazduhu, sa ambisom pod nogama, uhvaćeni između straha od vatre i užasa od pada, čovek gubi svaku hrabrost, svaku inicijativu. Neka vrsta fatalizma kao da okuje njegovu misao. Smrt je tu, on joj se prepušta. Svi su stajali kao prikovani na mestu. — Zbogom, oče, zbogom, gospodine Lavared!... reče mis Oret slabim glasom. Reči koje je izgovorila stisnutih zuba, krajnji poziv njene ženske slabosti, prekide čaroliju. Pokušaše da se brane. Plamen nije dohvatio konopac koji je povezivao ventil sa gondolom. Arman ga zgrabi i odsečnim udarcem pokrenu aparat. Odmah se oseti ubrzani pokret spuštanja. Ali struja koja se stvarala odozdo na gore, pojačavala je plamen. Ceo donji deo balona bio je sagoreo. Aerostat je postao jedan običan padobran oivičen plamtećim krugom. Nepomični, zgrčenih grudi, putnici su prisustvovali pokoru. Položaj im je bio užasan. Bili su izgubljeni u tmini, ne znajući svoju razdaljinu od zemlje, održavani jedino slabašnim svilenim omotom čiji se obim svakog trenutka smanjivao. Nikakvo mučenje ne može da pruži sliku moralne muke čoveka obešenog u praznini, koji očekuje da se sunovrati. Najzad se dogodi jedan udar, padobran se zaleluja jedan minut, zatim pod pritiskom vetra pade izbacujući na znatnu visinu plamen koji se odmah ugasi. Ali, ma kako trenutna bila ta svetlost, putnici su imali vremena da ugledaju ravnicu glatke i sjajne površine. — Zaleđena reka, izjavi Rahmed. — Onda, odgovori Lavared već gospodareći svojim uzbuđenjem, da se dohvatimo obale i da sačekamo dan.

292 Govoreći to sekao je konopce koji su povezivali gondolu sa ostacima omota i, pozivajući svoje drugove da to isto rade, vukao je to novo vozilo. — Samo ne treba da gubimo glavu, reče. Naše zalihe, naše oružje, naše krzno, šatori, sve je tu... Uz pomoć Murlitona i Tekea dovede gondolu do obale, po cenu nekoliko neizbežnih padova po glatkom ledu koji nije imao nikakvih izbočina. Obala je pružala blagu padinu, pokrivenu otvrdlim snegom, što je putnicima olakšavalo uspon. Jedna staza je vijugala duž grebena zbijena između njega i visoke zidine stena. Posle malo traženja otkriše da vodi do ulaza u jednu pećinu. Rahmed napravi buktinju od otpadaka daščica i po bledunjavoj svetlosti te luče stupi u pećinu. Kod prvih koraka Evropljani se zaustaviše skamenjeni od divljenja. Visoki zaobljeni svod iznad njihovih glava i zidine na koje se on oslanjao izgledali su kao popločani topazima. Hiljadu pločica odražavalo je svetlost, probijajući se kroz tamu žutim varnicama. — Izvanredno, prošaputa Oret sklapajući ruke. — Šta je to? prekide je Lavared i sam začuđen. Opet je vodič odgovorio svojim lakonskim govorom. — Kamena so. Bio je u pravu. Bila je to doista jedna od onih pećina koje se susreću kada se ide krivudavom linijom koja polazi od poljske granice da bi se završila kod velikog zida Kine. Tle pokriveno finim peskom nudilo je privlačan ležaj za ljude mrtve od umora. Tako, sa očima još punim svetlucanja, svi se obaviše u svoja krzna i uskoro izgubiše svako osećanje postojanja... Onda neke senke tiho stupiše u pećinu i približiše se redom spavačima. Stigavši do mis Oret podigoše je s krajnjom opreznošću i odnesoše napolje. Zatim mlada devojka bi privezana na jednog konja koji, u pratnji nekolicine drugih, očekivaše te tajanstvene neznance. Uz lagani zvižduk pištaljke mala četa se udalji u galopu.

293 Novinar i njegovi prijatelji nisu ništa čuli. Prodoran uzvik koji je pustila Oret, iznenada probuđena besnim trkom svoga konja, nije uspeo da ih prene iz njihove ukočenosti. Samo se ser Murliton okrenu na stranu, zevnu i nastavi da spava. Ujutru neka nejasna svetlost odbijala je zid tame koji je prekrivao dno pećine kada Lavared otvori oči. Uprkos svojim krznima, i zaštiti stenovitog skloništa, bio je sav ukočen. Po nosu, po ušima osećao je neko peckanje, kao da su hiljade iglica, pod pritiskom nekog nevidljivog motora, išle tamo-amo kroz kožu. — Brrr, reče tresući se, hladnjikavo je. Ustade i uvi se u svoje krzno. Kraj njegovih nogu ser Murliton i Rahmed, pokriveni brdom životinjskih koža, još su bili nepomični. — Gle! nastavi mladi čovek, a gde je mis Oret? Već izašla?... Kakva sramota za naš pol koji se smatra snažnim! Na te reči pođe ka ulazu u pećinu. Zastade jedan časak. Na nagli prelazak iz senke u svetlost, oči su mu se bile zatvorile. Predeo je bio blistav. Svi reljefi tla bili su prekriveni zaleđenim kristalima, susedna reka, slična toku uzavrelog srebra, odbijala je zrake bez sjaja bledog zimskog sunca, uvećavajući njihovu jačinu. Reklo bi se čarobna gomila dijamanata koji se prelivaju pod svetlošću neke lampe. Bile su to munje, jedna razularenost plamtećih pruga koje poleću sa tla, i nekom čudnom optičkom varkom kao da je zemlja gasila sunce. Arman pogleda, zatim ponovo pomisli na Engleskinju. Put koji je išao duž stena bio je pust. Pusta i obala reke. Gde se to mlada devojka krila? Načini nekoliko koraka i zahvaćen iznenadnom zabrinutošću, on pozva svoju ljupku saputnicu. Njegov glas se ugasi ne budeći nikakav odjek. Pozva još jače. Ovog puta dobi odgovor. Ser Murliton, probuđen njegovim dozivima, pojavi se i zapita zašto doziva. Kod prvih reči podeli mladićev strah. Njegov se glas pridruži da izgovori ime svoje kćeri. — Oret! Oret!

294 Ponekad su se zaustavljali da predahnu. Bleda lica, nabranih veđa, osluškivali su. Ali su uzalud osluškivali, čuli su samo neprekidno pucketanje leda koji se steže. Nisu više mogli da sumnjaju. Oret beše izašla, htela je da se kratko prošeta i, u tom čudnom predelu, koje uvek pruža isti izgled, izgubila se. Trebalo joj je pokazati mesto konačišta. Velika vatra će to uraditi stvarajući stub dima vidljiv izdaleka. Ali, kako su se vraćali ka pećini, da bi iscepali gondolu i pretvorili je u gorivo, Rahmed se pojavi. — Mis Oret?... zapita taj ćutljivi stvor. — Izgubljena... zalutala... On zatrese glavom. — Nije! — Kako nije! povika Lavared. — Nije izgubljena, oteta. — Oteta!... kada... od koga? Umesto odgovora Teke pokaza malu svilenu izvezenu kesu koju je držao u ruci. — Šta je to? — Sveto kamenje. — Amajlije? — Da. — Eh! uzviknu Murliton nestrpljivo, ostavimo Rahmeda i njegove fetiše! Gospodine Lavared, pomislite da nas moja kći traži, da nas uzalud doziva i da njene oči preleću horizont ne nalazeći neku tačku koja bi je mogla voditi. Džentlmenova ravnodušnost beše iščezla. Sada je to otac govorio promuklim glasom i u suzama. Parižanin ga međutim uze za ruku i primora da ostane kraj njega; zatim, obraćajući se Tekeu, reče: — Brzo objasnite. Vidite da pati. — Evo: ova kesica sa amajlijama pripada jednom ratniku u pohodu. Sadrži tri ratna kamena. Pala je u pećini kraj mesta gde je ležala mlada devojka. Englez je uzdrhtao. Sada je shvatao vodičeve reči.

295 — Nastavite, reče Arman. — Došli su noćas. Bilo ih je jedno dvanaestak. Odneli su gospođicu, privezali je za konja i pobegli s njom ka zapadu idući duž reke. — Gde vi sve to vidite? Rahmed se nasmeši, otkrivajući svoje bele zube i, s prstom ispruženim ka zemlji, jednostavno reče: — Tragovi. Doista, na ledenoj kori koja je prelila put, lake ogrebotine su pokazivale prolazak ljudskih bića. Ali da iz toga saznaju nešto više bilo je nemoguće i lice Evropljana pokaza tako jasno tu misao da Azijat pomisli da treba da doda ove reči: — Kao nekadašnji lovac Lob-Nora, pratio sam tragove svih životinja. I danas sam još sposoban da vas vodim ka onoj za kojom tugujete. Lavared i Englez zadrhtaše. Pohitati u gonjenju Oretinih otimača bilo je olakšanje za njihov bol. Akcija teši, ona pretpostavlja nadu. Hteli su odmah da krenu ali Teke zatrese glavom. Da bi se uputili pešice u zemlju u kojoj gospodari zima, u kojoj je svaki čovek neprijatelj, neophodno je snabdeti se oružjem i municijom da se brane, filcanim šatorima da se zaklone noću, namirnicama da ne bi bili izloženi nekom problematičnom lovu. Napuštajući Lasu oni su u gondolu potrpali sve korisne stvari odabrane među darovima ponuđenim bogovima. Ništa lakše nego da se opreme. Mada su shvatali Rahmedove zahteve, ser Murliton i Arman su, gunđajući, spremili bale koje će morati poneti. Po savetima svoga druga, oni ih rasporediše tako da ih mogu nositi na leđima, kao vojničke rančeve. Tako su imali slobodne ruke i, u slučaju neugodnih susreta, tovar im ne bi smetao da rukuju oružjem. Proteče jedan čas u pripremama. Najzad, sa bodežom i revolverom za pasom, puškom na ramenu, tri čoveka su se opremila. Ostavljajući u pećini gondolu i predmete koje je još sadržavala uputiše se putem kojim su krenuli otmičari mlade devojke. Rahmed

296 je išao prvi. Očiju uprtih u tle, stupao je brzim korakom, bez ikakvog dvoumljenja. Kao što paleograf ume da prevede stari rukopis, Teke je umeo da rastumači tragove. — Ovde su se banditi zaustavili... rekao je, gospođica je sišla s konja. Englez se sa uzbuđenjem naginjao nad jedva vidljivu ogrebotinu u ledu koju je vodič označavao kao stopu njegovog deteta. Malo dalje Rahmed izjavi da je jedan konj pao. Dalje još da su nepoznati neprijatelji obedovali. — Da mi obedujemo, dodade Azijat; po ovoj temperaturi treba štedeti snage i održavati ih. — Ne! da idemo! svaki izgubljeni minut je mučenje za moju ćerku, da idemo! Pogleda sjajnog od groznice, Murliton je pružao ruku ka zapadu u želji da dostigne ratnike koji su odvodili Oret. Ali je vodič odlučno preuzeo zapovedništvo ekspedicije jer, na džentlmenova preklinjanja, on samo odgovori: — Treba se zaustaviti i jesti; inače kroz jedan sat, zadihanost će nam stegnuti grudi i mi nećemo moći da nastavimo hodanje. Govoreći to sedao je. Nemajući izbora, njegovi su drugovi učinili isto. Uostalom, shvatali su u stvari tačnost Rahmedove primedbe. Već su osetili prve simptome zamora — teškoće u disanju, slabost nogu — koje je proizvela razređenost vazduha. Bili su svesni da se moraju često odmarati da ne bi bili prinuđeni da odustanu od svog poduhvata. Obed, koji se sastojao od komada sušenog jakovog mesa i pogače od kukuruza, povrati ih. Začudili su se kako proždrljivo jedu, zaboravljajući da hladnoća ubrzava ljudsko sagorevanje kao sagorevanje nekog ognjišta i stvara potrebu za obilnom hranom. Na Tekeov znak gonjenje se nastavi. Hodali su do noći i putnici se zaustaviše iscrpljeni kraj jednog izvora tople vode, kakvih ima u toj zemlji. Iz neke vrste lavora izdubljenog u steni izbijala je ključala voda, čiji je tok bio obeležen prugom lebdećeg dima. Vazduh je od toga bio zagrejan i, u skučenom krugu, bleda i mršava trava pokrivala je zemlju. Blizu vodenog toka, u razvodnjenoj zemlji, Rahmed pokaza