Paul D’ivoi - Lavaredovih pet marjasa

147 je ostalo još skoro četiri hiljade franaka i njegova kreditna pisma, rekao je sebi: — „Gospo’n“ Arman je bulevarski čovek. Imam najviše nade da ga nađem na najposećenijem šetalištu, na bulevaru. Obavestio se i, kao što vidimo, događaj mu je dao za pravo. Odobravajući žagor dočekao je njegovu primedbu koja je, učinjena na francuskom, morala biti od nekog prevedena. Ali je Parižanin povratio svoje samopouzdanje uz pomoć nadmoćnosti koju mu je pružalo poznavanje jezika. — Džentlmeni, uzviknu, onaj koji je govorio nema dušu filantropa... On se ne razume u obzirnost. Ako vam tražim prilog to je stoga da ne bi izgledalo da vam činim milostinju. On to nije video, neće da da ni centa... On je od onih ljudi koji hoće da primaju a da ne daju... Možda je čak i zelenaš! I dodade na sav glas: — Zelenaš je, džentlmeni! Pogledajte obeležje toga soja: spljošten nos, podmukao pogled, tanke usne i šakalski zubi. Oh! odvratne li i niske fizionomije! Prisutni su se smejali. Buvrej je dosta razumeo da bi shvatio da je poželjno da se povuče i posmatra sa udaljenosti od nekoliko koraka. — Šali se ti, lepi moj prijatelju, gunđao je, ponovo sam te našao... još ćeš zažaliti zbog tih tvojih neslanih šala! Pošto su se smejali, radoznalci platiše. „Centi“ su padali, kiša od bakra koje je Arman brižljivo skupljao, primamljujući kolebljivce. — Hajde, džentlmeni, još deset centi... još samo pet, tri, dva! Dva novčića zvecnuše o tlo. Mladić onda vrati maramu, marjaše i prikupljeni novac u svoj džep i ozbiljno reče: — Opit je završen; kao što vidite sa jednim marjašem sam stvorio dolar. Prisustvovali ste onom, što pariski ulični prodavci zovu „komedija“. Jedan zvonki smeh dočeka taj govor. Beše to mis Oret. Da joj je neko rekao, pre tri meseca, da će se u ovakvoj prilici diviti jednom francuskom novinaru, odgovorila bi kategoričnim odricanjem. Britanski „cant“ nije dopuštao takvu nastranost. Pa ipak, nemoguća, neverovatna stvar se dogodila a da u dnu duše vije

148 osetila nikakvu pobunu. Istina, bila je daleko od besprekorne Engleske i Lavared je izigravao šarlatana nje radi. Veselost lepe osobe prelazi i na druge. Prisutni se rasturiše s razdraganim licima. — „Good humbung“ 60 govorili su. Samo jedan čovek riđe, neuredne brade, odela umazana ilovačom, jedan „grebač zlatnih žica“, kako tamo nazivaju „kasno došavše“ koji pabirče retke ljuspice zlata zaboravljene u napuštenim nalazištima, poteže svoj revolver i reče promuklim glasom: — Da delimo, trgovče; bacio sam ti jedan „cent“, zadovoljiću se sa pola dolara zarade... za alhemičara, moliću. Ciljao je u Armana. Engleskinja vide pokret i vrisnu. Ser Murliton stupi jedan korak napred da posreduje ali ga Parižanin jednim pokretom zaustavi. Uzevši i on revolver u ruku sučeli se sa svojim protivnikom. Ovaj pripuca. Kugla zazvižda pored novinarevog uha i probuši šešir jednog prolaznika — jednog pravog Amerikanca koji se okrete gunđajući. — Nesnosni su ti ljudi koji se obračunavaju na ulici. I ode četkajući svoj šešir. Sad Arman pripuca s takvom srećom da razbi dršku oružja svog napadača, čija ruka bi pri tome probušena. — Je li dovoljno? zapita. — Yes, progunđa ranjenik, all right! Pozdravivši ga lako pokretom glave Lavared se spremao da se udalji. Hitao je da se pridruži svojim prijateljima koje je video na deset koraka od sebe kao prikovane o tlo, džentlmena veoma crvenog, mladu devojku odjednom pobledelu. Ali ga zadrža jedno novo zbivanje. Jedan Kinez, za koga bi se po njegovoj plavoj haljini i kapici sa kuglicom od ćilibara, reklo da je učen čovek druge klase, prepreči mu put. Taj „Nebesni“ među prvima se bio zaustavio kraj mladića. Prisustvovao je celom prizoru sa očitim zadovoljstvom. — Vi ste hladnokrvni, gospodine, reče mu na unjkavom engleskom. 60 Добра подвала.

149 Francuz ga pogleda smešeći se. — Je li to druga svađa? — Nije, samo jedno pitanje! Hrabri ste i potreban vam je novac. — Onda mm to neki posao predlažete? — Tačno. — Samo brzo, čekaju me prijatelji. — Radi se o opasnom poslu ali dobro plaćenom. Arman se dvoumio. Nije imao nikakvog razloga da se upušta u neko opasno preduzeće; jer sada, sa dolarom koji je imao, bio je siguran da će doći do sume obećane ser Murlitonu, ali ga neki potajni nagon zainteresova za predlog tog Kineza. A zatim, ništa nije rizikovao da vidi u čemu je stvar. — Ostajem slobodan da odbijem ako mi uslovi ne odgovaraju? — Da. — Šta treba da uradim? — Dođite večeras u deset časova na južni ugao skvera AltaPlaca. — Na granici kineskog grada? — Tako je! odvešće vas na mesto gde će vam reći šta se od vas očekuje. — U deset sati biću na sastanku. I prošaputa u sebi: Sto mu muka!... eto mi lokalne boje. Na to se učenjak sa ćilibarom povuče na svoju stranu a Lavared na svoju. — Ah! uzviknu Murliton, ne bih dopustio da tražite novac za mene da sam znao da ćete opet izlagati život opasnosti. — Ne govorimo više o tome, prekide ga mladić. Vrlo živopisan, zar ne, taj dvoboj na ulici? Biće to zabavan članak da se napiše... kad se vratim. Za sada idemo u ured Californian Times-a. U uredu novina Englez, koga je Lavared uputio da za jedan dolar uvrsti sledeći oglas: „Siguran način da se dobije na trkama. Pisati V. R. 271 u uredništvo novina. Priložiti deset centi.“ — S tim oglasom, reče mladić svojim pratiocima izlazeći, imaćemo sutra šta nam treba pa i više.

150 — Moguće je, primeti Englez, ljudska je glupost nemerljiva, ali kakav to siguran način obećavate? Lavared slegnu ramenima i smejući se reče: — Igrati samo na dobitnike. — Oh! brzo izjavi mis Oret, to nije pošteno! Primedba kao da uvredi Francuza. — Varate se, gospođice; nama je potrebno nekoliko dolara, pozajmljujem ih kako mogu, ubeđen da nikoga neću oštetiti. Sutra ćemo ići u Californian. Otvaraćemo pisma koja su nam upućena sve dok ne skupimo dvadeset četiri dolara; ser Murliton će poslati telegram u London. Zatim, pošto nam odgovor vašeg bankara stigne vratićemo deset centi u svaku kovertu koju smo otvorili i njih ćemo ponovo doneti u Californian. Gospodin vaš otac izvoliće tada da pusti jedan novi oglas ovako sročen: „Siguran način da se dobije na trkama ne postoji. Naši dopisnici treba samo da se jave Californian Times-u, gde će im, posle provere, biti vraćen novac.“ To staje tri ili četiri dolara. To će biti cena mog posredovanja. Mlada devojka se zarumenila slušajući to objašnjenje. Osetila je sramotu zbog svoje loše pomisli i iskreno to priznade. — Hoćete li mi oprostiti, gospodine Lavared? zapita pružajući ruku. — To je podozrivost koja vam služi na čast, odgovori Francuz kome se povratilo dobro raspoloženje, čestitam vam na tome i skoro sam srećan zbog male uvrede koju mi je donela. Na taj odgovor rumenilo Engleskinje još se pojača; ali su putnici stizali do Čajna-Pacifik hotela i misli im okrenuše drugim pravcem kada su ugledali Buvreja koji je za njima stupio u hol. Kućevlasnik ih je pratio i, siguran da im najzad zna obitavalište, uzeo je sobu u hotelu da bi mogao da nadgleda svoga zeta, kako je uporno nazivao Lavareda. Ovaj odmeri poslovnog čoveka od glave do pete. — To ste opet vi, gospodine Buvrej? — To ću uvek biti ja. — Vi ste odlučili da me ne napuštate? — I da vas vratim u Evropu, upropašćenog i pokajničkog, da. — Onda vi ipak smerate da me oženite?

151 — Svojom ćerkom Penelopom kada budete propali s vašim poduhvatom... Sasvim tako. — U tom slučaju, gospodine Buvrej, pripremite svoje noge. Namera mi je da vas nateram da grčite. — Trčaću. — I da vam izmaknem, manje radi nasledstva moga rođaka, koliko da vas više ne vidim. Okrenuvši leđa svome neprijatelju Arman uskoči u lift u kome su već bili Englezi, ostavljajući Buvreja veoma loše raspoloženog. Ali je razmišljanje bez sumnje smirilo delegata nosilaca akcija Paname jer je, jedan sat kasnije, pošto je sebi zadržao sobu kod g. Tauera, otišao u telegraf i poslao svojoj kćeri u Sans (Jon) ovu depešu: „San Francisko. Begunac pronađen. Dobra nada.“

152 XII U KINESKOMKVARTU Iste večeri, dok je deset časova otkucavalo na mnogobrojnim satovima San Franciska, Arman je stigao na južni ugao skvera AltaPlaca. Uveri se da mu se revolver lako vadi iz svoje kožne futrole i pogleda oko sebe. Desno su se uzdizale kuće američke gradnje, visoke i gole; levo je počinjao kineski grad, sa svojim niskim kućama, svojim čudno izvijenim krovovima. — Pazi! prošaputa novinar, mandarin hoće da me pusti da čekam? Kao da odgovara na to pitanje jedna osoba, koja je dotle bila skrivena pod svodom vrata, približi se bešumno na svojim đonovima od filca. — Bi ste hrabri i potreban vam je novac, reče unjkavim glasom svojstvenim „Nebesnima“. — Bravo! reče Lavared, sve je tu, čak i lozinka. Hajd’mo. — Jedan trenutak, nastavi Kinez, ko vas je poslao ovamo? — Jedan učenjak sa dugmetom od ćilibara. — Gde ste ga videli? — Kod Trgovinske berze. — To znači da vas čekamo. Izvolite me pratiti. Na te reči oba čoveka počeše hodati brzim korakom i stupiše u jednu od uličica kineskog kvarta. Arman je pratio svoga vodiča čija mu je pokretna silueta bila neophodna tačka upravljanja jer, usred američkog grada kojega elektrika obasjava svetlošću, „žuti grad“ je tamna mrlja. Ovde, kao i kod svoj e kuće, rođeni u „Središnjem

153 carstvu“ opiru se progresu. Ulice bi trebalo da budu osvetljene lampama na gas. Lampe postoje ali ih nikada ne pale. Ima samo nekoliko lampi sa uvoštanjenom hartijom. Međutim, nigde svetlost ne bi bila korisnija. Kolovozi od utabane zemlje, presečeni po sredini smrdljivim kanalima prepunim prljave vode iz domaćinstava i đubreta koje su nagomilali stanovnici, ne vodeći brigu da to smeta prometu, pružaju šetačima mogućnost da s lakoćom slome vrat. Ali, Lavared je proučio San Francisko i zato se pažljivo držao svoga vodiča i stigao je, pošto se samo dva puta spotaknuo, do ulice Sakramento koja prolazi sredinom tog čudnog kvarta. U toj ulici su stanovali imućniji Kinezi i nalazili su uredi agencija za emigraciju. Osoba koju je Parižanin pratio priđe jednoj susednoj kući, zgrabi bakarni zvekir i na poseban način zakuca na vrata koja se na to otvoriše. Pošto su posetioci ušli, vrata se zatvoriše a da se niko ne pojavi. — Vrlo zanimljivo, prošaputa Parižanin kao da igramo neku bulevarsku dramu u dobro opremljenom pozorištu. Govoreći to gledao je oko sebe. Nalazio se u dosta prostranom dvorištu, okruženom niskim zgradama. Ne dadoše mu vremena da nastavi sa ispitivanjem. — Dođite, reče njegov vodič i povede ga. Naspram njih nalazila su se vrata optočena čvrstim crvenim gredama ukrašenim crnim prugama, iza kojih su se videle prve stepenice tesnog stepeništa. Obojica tamo stupiše. Na prvom spratu, prođoše kroz niz soba nejasno osvetljenih svećama u fenjerima od hartije. U poslednjoj, u kojoj je svetlost bila manje štedljiva, tri čoveka, odevena po poslednjoj pekinškoj modi, razgovarala su tihim glasom. Kad Arman dođe svi ustadoše i jedan od njih, u kome Parižanin bez muke poznade Kineza sa Trgovinske berze, reče svojim drugovima: — To je hrabar čovek o kome sam vam govorio. Novinar pozdravi a ni najmanje mu nisu smetali ispitivački pogledi koje su na njega uputila tri para kosih očiju. — Sedite, reče učenjak sa dugmetom od ćilibara.

154 — Rado, reče Lavared koristeći dozvolu, i u sebi dodade: Kakav će đavolski posao da mi predlože ova žuta lica? Vodič se bio diskretno povukao. Posle trenutka ćutanja, Nebesni koji je već uzeo reč obrati se Parižaninu: — Vi niste Englez, je l’ te? — Po čemu ste to poznali? — Vi se lepo izražavate ali sa posebnim naglaskom koji me je ubedio da ste rođeni u Francuskoj. — All right. — To me je i navelo da vam zakažem ovaj sastanak. Arman se pokloni, očekujući da se njegov sagovornik izvoli izjasniti. Ovaj nastavi: — Dobro je uzeti pet stotina dolara. — Pet stotina dolara, pomisli Francuz... Svi ti Kinezi su škrgi... Mora biti da je njihov posao strašan. Učenjak se prevari na izraz njegovog lica. — Hajde, reče, da ne mudrujemo. Ovlašćeni smo da idemo do dve hiljade. To je poslednja cena. Prihvatate li? — Po toj ceni, prošaputa Lavared, tražiće od mene da dišem ceo grad u vazduh. — Pa? — Pa, dogovoreno. Kada ću dobiti novac? — Kroz tri dana, u ponoć. — Ah! Bilo je razočarenja u tom uzviku. Primajući odmah jedan deo obećane svote Parižanin bi se mogao odreći oglasa u Californian Times-u koji se nije dopao mis Oret. — Šta vam je? zapita Kinez. — Ništa. Ponavljam: dogovoreno. Šta treba da uradim? — Da privežete kamen za noge jednom lešu i da sve to bacite u more. — Ah! reče Arman sa smeškom... Vi ste napravili taj leš? Učenjak zatrese glavom. — Ne, bolest.

155 — Gle... ne radi se o tome da se sakrije neki zločin? Zašto mi onda nudite dve hiljade dolara? Zatim kucnuvši se po čelu: — Znam!... Uvek drama... Ima neko nasledstvo? — Nema. — Onda ništa ne razumem. — Da li vam je potrebno da razumete? — Još u detinjstvu mogao sam da delam samo kada mi je cilj bio jasan, čist... i... ni najmanje zločinački. Kinezi se zgledaše, nasta kratak razgovor tihim glasom a zatim onaj koji je bio govornik nastavi: — Dobro, bićete zadovoljeni. — U dobar čas! — Ali setite se da vas ništa na svetu ne bi moglo spasti od naše osvete ako nas izdate. — Nepotrebna pretnja, reče Lavared mirno. Da sam kukavica ne bih bio ovde. Zašto bih vas izdao pošto vas se ne bojim? Njegovom se sagovorniku izgleda dopalo to razmišljanje, i oporim glasom otpoče: — Naše ime je: Beli Lotos. Naše ime je: Nema licemerstva. — Ah! dobro! prekide ga Arman, razumem... Radi se o političkoj zaveri... Vi ste revolucionari Središnjeg carstva. Više volim to! Učenjak ga blagonaklono pogleda. — U toku ste, utoliko bolje. Samo jedna reč je netačna u vašoj definiciji. Mi nismo veći revolucionari od ljudi ove zemlje koji govore: „Amerika Amerikancima!“ Mi kažemo: „Kina Kinezima!“. Osvojeni jednom mandžurskom hordom koja danas drži vlast, mi nameravamo da oslobodimo našu otadžbinu i uspostavimo kinesku nacionalnu vladu. — I da se tome naučite ubijate Evropljane u Šangaju, Kantonu, Peči-Liju! — Žalimo te pokolje a nemamo moći da ih sprečimo. Narod se seća da su 1860. evropski vojnici pomogli uništenju Tai-Pinga posvećenih istom delu kome i mi; i u svom neznanju obuhvata sve Evropljane istom mržnjom. Ali, reče učenjak smešeći se, nismo se

156 sakupili da održimo čas unutrašnje politike. Vratimo se našem poslu, našim ovcama, kako vi to Francuzi kažete. — Zaista, potvrdi novinar koga je zabavljao obrt razgovora. — Evo u čemu je stvar: u ovom gradu živeo je čovek zvani KinČang, mandžurokog porekla. Nekada je, u Kini, izdao vlastima dva člana Belog lotosa. Znajući da Udruženje sveti svoje članove, napustio je domovinu. Ovde je bio u sigurnosti. Vlada Sjedinjenih Država nije nam naklonjena; nametnuto nam je veliko ograničenje. Nama je, međutim, stalo da kaznimo njegovo nečasno delo. Vi znate da gajimo ljubav prema rodnom tlu. Ako emigriramo to je pod izričitim uslovom da u slučaju smrti naše telo bude vraćeno u Kinu. — To je poznato. Imate običaj koji nama u Evropi izgleda čudan, da pripremite svoj kovčeg za života. Držite ga na vidljivom mestu u svom stanu, i nekom vrstom kaćiperstva ukrašavate ga skulpturama, pozlatom... Čovek sa dugmetom od ćilibara zadovoljno potvrdi glavom. — Sasvim tačno! Pa, odlučili smo da se telo Mandžurca KinČanga neće vratiti u Središnje carstvo. — Do đavola! S našim običajima takva kazna izgleda detinjasta; ali je novinar shvatao da su kineski pojmovi od tog isključenja pravili strahovitu kaznu. Učenjak nastavi: — On je sigurno saznao za naš plan jer je bio oprezan... Umro je juče i njegovo telo, odmah uzeto, preneto je na dok „Box-Pacific“-a. Vi možda ne znate šta je to plovidbena kompanija? Novinar nije mogao da odoli želji da pokaže nešto znanja i reče, kao profesor sa katedre: — Sada ćete videti da li to ne znam... Vaših sunarodnika ima mnogo u Državi Kaliforniji. Marsel Monije računa da ih je više od pedeset hiljada. Nekada su oni koji bi preminuli bili vraćani u domovinu jednom kineskom džunkom koja je plovila između američke i kineske obale. Jedan polazak svaka dva meseca otprilike. Bilo je to suviše malo. Pokojnici su morali da čekaju. Trebalo je popuniti taj nedostatak. Zato se obrazovalo jedno jenki društvo, iznajmilo četiri parobroda i tako svakih petnaest dana prevozi pokojne sinove Hana, tako se vi među sobom nazivate, zar ne?

157 — Odlično, potvrdi učenjak očaran. — Kako pokojnika nije uvek u dovoljnoj meri, brodovi BoxPacific Line Company popunjavaju svoj tovar prihvatajući robu pa čak i nekoliko putnika koji se ne plaše tih „vodenih mrtvačkih kola“. Eto! — Hajde, izjavi čovek sa dugmetom od ćilibara konačno osvojen, vidim da sam bio srećne ruke. Arman klimnu glavom. — Evo šta mi očekujemo od vas. Kovčeg Kin-Čanga ima broj 49. Radi se o tome da se iz njega izvadi Mandžurac i baci u more s dobrim kamenom o vratu. — I vi nudite dve hiljade dolara za... tako nešto malo? — To je teže nego što mislite. Nijedan od nas ne može to dobro da izvede. Najpre zato, što nijedan Kinez ne bi napravio to svetogrđe. Zatim, Kompanija je na oprezi i čuvar doka mora da je nepoverljiv prema svakome ko liči na podanika sina Neba. — Dok prema meni Evropejcu neće biti nepoverljiv, dovrši Parižanin, i ja ću to zloupotrebiti da oštetim njegov tovar. — Baš tako. — Štaviše, dodade Lavared, Društvo je američko i u slučaju neuspeha, vi ne biste imali nikakva posla sa sudovima Unije... Odista, počinjem da shvatam teškoće: provala, kraća, svetogrđe, itd. Njegov sagovornik se ugrize za usne, ali odmah se povrati: — Zaista! dve hiljade dolara, deset hiljada franaka u francuskom novcu... — Vrede da se čovek izloži nekoj opasnosti. To je moje mišljenje. Prihvatam pogodbu... Ali kako će mi suma biti predata? — Dok je na pedeset metara od pristaništa. Tokom cele treće noći, računajući od ove, jedan od naših biće tamo na straži. Pokazavši mu leš primićete novac. — Ja tebi ti meni. Odgovara mi. Samo mi još nedostaje način da stupim na dok. — To je vaša stvar. Međutim, hoću da vam dam jedno korisno obaveštenje. — Da vidimo.

158 — Čuvar koji će biti na straži te noći, neki Vincents, irskog je porekla; uzima svoje obede u Okstejl-Taverni, u Sejsgrejv stritu, pored spremišta Box-Line-a, naspram Oušn-Stimšipa. — Pribeleženo. — Još bih ovo dodao. Neophodno je dejstvovati u određenom trenutku; jer sutradan ujutru, kovčezi će biti utovareni na Hivenvej, koji će otploviti u toku dana. Lice novinara sinu i ne mogavši duže da se uzdrži, ljubazni momak uzviknu: — Eureka! — Šta ste pronašli? upita Kinez, dokazujući tako da zaslužuje da nosi oznaku učenjaka. — Ono što sam tražio; budite srećni, imaćete vašeg Mandžurca. I u sebi dodade: — Inače bi mi suviše smetao. Pošto je bilo sve ugovoreno, mladić se oprosti od svojih domaćina i vrati se u hotel pevušeći. Svakako da je iz kineskog kvarta doneo jednu snažnu radost jer, sutradan, za ručkom, ser Murliton i mis Oret se začudiše njegovom dobrom raspoloženju. Oni mu to i rekoše. — Dobro, odgovori Lavared, sad ćete razumeti moju radost. Danas, 3. avgusta, imam čast da vam objavim da ću u subotu 6. napustiti San Francisko. — Ah! progovori iza njega glas od kojeg uzdrhta. Okrete se. Buvrej je bio kraj njega. Buvrej kome je pao u oči njegov zadovoljan izgled, bio se približio tiho i čuo poslednje reči. Jednog trenutka Arman beše zaboravio na svog neprijatelja, ali, ma koliko mu neprijatna bila njegova pojava, uzdrža se da to pokaže. — Gle! opet taj čestiti gospodin Buvrej, reče smešeći se. — Ja glavom. Govorili ste o vašem odlasku i kako mi interesovanje za vas ne dozvoljava da vas napustim... — Pogledajte malo kako je tačna izreka: U prijateljstvu je uvek jedan koji voli i drugi koji se da voleti. Ja sam onaj drugi, i računam da vam umaknem. — Ne nadajte se. Moja kći Penelopa čeka... Ime zelenaševe ćerke uvek je dovodilo Armana do besa.

159 — Gospodine Buvrej, reče. Penelopa je čekala Ulisa „predući“. Iz opreznosti vam savetujem da isto radite. Njegova noga imala je neki zabrinjavajući pokret. Kućevlasnik se udalji, ali je uputio mladiću ovu smešnu rečenicu: — Vi ste žustri, ali ja sam uporan. Videćemo već! Kad se njega oslobodio Lavared ispriča svojim saputnicima o svojoj poseti kod „filcanih đonova“. Saopšti im svoj plan koji je, sasvim prirodno, uskrsnuo u njegovom mozgu: zauzeti mesto mandarina Kin-Čanga i stići u Kinu u kovčegu 49, određenom za pokojnika... Murliton se pobuni: — Ali onda, moja kći i ja moramo da se ukrcamo na taj pogrebni brod Hivenvej i da provedemo dvadeset dana među preminulima. Oret je lako pobledela. Međutim, požuri da Engleza prekine u govoru: — Mi nemamo prava da se suprotstavljamo polasku g. Lavareda. To ne bi bilo ispravno, oče. — Bez sumnje, ali... — Vi mnogo preterujete s mojom nervnom osetljivošću. Ja sam neustrašivija nego što vi mislite, i plovidba na brodu „Box-PacificLine“ ne izgleda mi tako nepodnošljiva. Novinar shvati sve ono što nije rekla. Htede da joj zahvali, ali ga ona zadrža i nasmešena reče: — Vi ste videli smrt izbliza zbog mene: sada je na mene red, videću mrtvace; odužujem se. Ona to tako umiljato reče, sa toliko ljupkosti da je ser Murliton bio ubeđen kako njegov strah nema osnove. Ništa onda nije smetalo da sutradan zadrži dve karte kod Brodske kompanije, čim bude primio novac iz Londona. I stvar bi zaključena na opšte zadovoljstvo. Arman samo zamoli svoje prijatelje da se potrude što mogu više da se otkače od nesnosnog Buvreja, i svi očekivahu čas da se jave u Californian Times da bi saznali rezultat oglasa koji se pojavio tog jutra. Predveče odoše do uredništva novina. Broj pisama na adresu V. R. 171 dostigao je pet stotina što, po 10 centi od pisma, predstavlja 250 franaka ili 50 dolara. Dvostruko od onog što im je potrebno.

160 — O, moći reklame; uzviknu očaran džentlmen koji se, kao što je bilo dogovoreno, zadovolji da uzme dvadeset četiri dolara koliko je tražio telegraf. Pedeset minuta kasnije, poslao je kablogram svojim bankarima u Londonu i vraćao se u Čajna-Pacifik gde su se mladi ljudi uputili pre njega. Nađe ih u salonu i, sav umiren sigurnošću da će uskoro biti snabdeven novcem, on reče Lavaredu stežući mu ruku da je slomi: — Počinjem da verujem da ćete naslediti svoga rođaka. — Nismo još na kraju putovanja. — Pih! vi ste čovek koji neće potrošiti svojih pet marjaša i koji će se usput obogatiti. Arman mu vrati njegov shake hand i prošaputa: — Nas je takvih deset hiljada na bulevaru, koji uglavnom živimo sanjareći... Kada bi nam palo na pamet da skupljamo novac, ne bi ga uskoro više bilo za finansijere.

161 XIII THE BOX-PACIFIC-LINE-COMPANY Sejsgrejv strit je uska ulica koja vodi do luke. Tamo se nalazi krčma Supe-volujskog-repa, „Oxtail-Tavern“, u kojoj ručava Irac Vincents, službenik Boxa koga je Armanu pomenuo njegov Kinez sa dve hiljade dolara. U utorak, u podne, pošto je iščetkao svoje odelo engleskog kroja i zagladio svoje mrke brkove, Lavared stupi u tu krčmu, očiju blistavih od radosne nade. Prošao je, ne gledajući je, kroz gomilu mornara, lučkih radnika i službenika koji su zaposeli stolove, priđe šanku i obrati se gazdarici, punačkoj ženetini crvenih obraza u haljini koja je pucala od njene debljine. — Izvinite, gospođo, moliću vas za jedno obaveštenje. — Sve što želite, džentlmenu, odgovori gojazna dama prenemažući se. — Mnogo ste dobri. Da nemate među svojim gostima nekog ser Vincentsa? — Dakako. — Da li je ovde ovoga časa? Krčmarica pređe pogledom po sali i pućeći se reče: — Ovde je. Eno, tamo u uglu. Onaj koji sedi ča malim okruglim stolom. — Sasvim sam? — Da, on to više voli. Arman uputi krčmarici pogled od koga se ona istopi od zadovoljstva, i uputi se ličnosti koju mu je označila. Debeo, kratak,

162 riđeplave kose, Vincents, smešten u jednom uglu sale, proždrljivo je jeo čitajući novine. Njegove debele pesnice išle su tamo-amo a da nije glave dizao, toliko je bio zadubljen u svoje dvostruko zanimanje, i jedini možda u celoj prostoriji pije primetio ulazak Parižanina. Ovaj mirno uze jednu stoličicu, sede spram službenika BoxPacifica i stavljajući ruku na njegove novine zapita: — Da li imam zadovoljstvo da govorim sa g. Vincentsom? Čovek odmeri onoga koji ga je tako uznemiravao. Sigurno je bio nezadovoljan što mu smetaju za vreme obeda, ali se novinar ne uzbudi zbog toga. — Vi me ne poznajete, nastavi, to je prirodno... dolazim iz Francuske. Tražim jednog rođaka koji stanuje u gradu. Zove se Vincents i ima pravo na polovinu jednog nasledstva. Momak .je pre mnogo godina napustio zemlju; nikada ga nisam video i sada jurim po Frisku, posećujući sve Vincentse... Možda ste vi onaj pravi! — Ja? progunđa njegov sagovornik. — Pobogu! pa to je moguće. Uostalom sad đemo to videti. Ali, ja ću u isto vreme da ručam, to će biti prijatnije za razgovor. Ima li ovde pristojnog vina? Vincentsovo lice se razvedri. — Ima, samo je skupo. — Pih! ja nisam baš štedljiv... Nećete odbiti da mi pravite društvo. Ovoga puta Vincentsovo lice postade skoro prijatno. Kako, uostalom, ne dočekati lepo čoveka koji vam predlaže neko nasledstvo i plemenito vino?... Po njegovom naređenju boj koji je služio donese neko jelo i stavi ispred njih jednu zapečaćenu bocu i dve čaše. Lavared ih odmah napuni i kucnu se sa svojim sagovornikom. — U vaše zdravlje, reče, i kada biste mogli biti moj rođak! Ovo nije kompliment jer mi se dopada vaše lice... Njegov drug samo žmirnu očima, i u jednom gutljaju popi vino koje mu je bilo usuto, zatim mljacnuvši jezikom prošaputa: — Ipak je odlično, šteta što se ne može piti svakog dana.

163 — Moglo bi se, reče Parižanin spuštajući glas, kada bi postojala nada za nasledstvo. — Ah! da, samo... Hajde da pričamo o dotičnoj stvari. — Baš to i hoću, pošto sam za to doputovao u Ameriku. Ali, dopustite mi da malo jedem, umirem od gladi. Boj je upravo poslužio Lavareda i jedan trenutak novinar kao da se udubio u probanje paprikaša ispred sebe. Vincents ga je krišom posmatrao, s nestrpljenjem koje bi sigurno pokazao da se Arman nije potrudio da mu u više navrata napuni čašu. Ne požuruje se čovek koji vam tako širokogrudo daje „mleko vinove loze“. Najzad je procenio da je njegov čovek dobro namiren, i započevši drugu bocu koju je momak doneo s poštovanjem prema gostu koji pravi dobar trošak reče: — Dragi moj gospodine Vincentse, vi shvatate da je moja anketa delikatna, da ne bih bio žrtva nekog pustolova, moram da budem vrlo obazriv. — Svakako, ali... — Ne mogu vas izjednačiti sa prevarantima tako brojnim u ovom gradu. Vi ste častan građanin, koji živi od svoga rada i koga ja unapred cenim. Cilj moga uvoda bio je samo da izvolite odgovoriti na izvesna neophodna prethodna pitanja. — Samo pitajte, ja ću odgovoriti. Službenik kao da se pekao na žeravici. Hteo je što pre da sazna. — Dobro, prošaputa Lavared, riba se uhvatila, samo treba izvući udicu. I ljubazno: — Znate li mesto svog rođenja, gospodine Vincentse? Čovek slegnu ramenima: — By god: Kakvo je to pitanje. Do dvadesete godine sam ostao u njemu. — I zove se? — Ladbrok-Hil, na šest milja od Dablina... Irska! Parižanin kao da se veselo iznenadi, Vincentsovo lice se na to razvedri.

164 — Vi nastavljate ispitivanje? dodade stidljivo. — Svakako, vi ste sin... — Žoze-Vilijamsa Vincentsa iz Ladbroka i Marije-Pauline Kroks, iz Noksleburga. — Vrlo dobro. — Vrlo dobro, na to će službenik dahćući, da li sam vaš rođak? — Skoro... — Kako skoro? — Da, ostaje samo još jedna tačka da se rasvetli. — Hajdete brzo. Zaluđen pri pomisli da nasledi, Vincents je imao tako čudno lice da novinar umalo nije prsnuo u smeh, što bi nesumnjivo pokvarilo uspeh njegovog pregovaranja... On se, ne bez muke, uzdrža i nastavi: — Sećate li se jedne stare rođake koja je stanovala u Dablinu? Bogata i vrlo škrta, ona nikada nije viđala svoje rođake, bojeći se, bez sumnje, da ti siroti ljudi ne pozajme nešto od nje. Službenik kao da je tražio. — Ne, reče najzad naprežući se, drhćući da njegov odgovor ne okonča njegov zlatni san; ali to nije ništa čudno... Otac je umro kada mi je bilo dvanaest godina, i majka sahranjena za njim posle nekoliko meseci. — Dobro tražite, tetka Margaret? — Margaret, uzviknu Vincents pobedonosno, poznajem to ime. — Do đavola! pomisli Lavared, doista je često u Irskoj. Zatim, sa savršeno odigranom ozbiljnošću, mladić pruži ruke svome sagovorniku rekavši: — Rođače... Ovaj mu ne dade da dovrši: — Rođače, ponovi. — To smo, za mene nema više sumnje. Slušajte, dakle: tetka Margaret je preminula ostavljajući osam hiljada livri sterlinga, dve stotine hiljada franaka da se podeli između mene i vas, pod uslovom

165 da ćemo ih obojica primiti istoga dana. Htela je sigurno da tako popravi nepravdu načinjenu dvema granama porodice. I ubogom đavolu koji ga je slušao zabezeknut, ispriča kako je on sam, malo u oskudici s novcem, odlučio da lično dođe da pronađe svog rođaka. Reče mu da je odseo u Čajna-Pacifik hotelu, u ulici Montgtomeri, na šta siromašak Vincents širom otvori oči. — Ako tako produžite, primeti on, vaše četiri hiljade livri neće vas daleko odvesti. Ja se neću ponašati kao velikaš... Kupiću zemlju u Irskoj i živeću kao farmer. Lavared baš nije bio radoznao da sazna planove budućnosti svog nazovi rođaka; prekide ga da zapita: — U koliko sati morate da se vratite na posao? — U dva sata. — Sada je pet do dva. — Šta mari sada. Hoću da dam ostavku. Arman podskoči. — Ah! To nikako, uzviknu. U jednom trenu video je kako se njegov plan, tako mučno postavljen, ruši u prah i pepeo. — Zašto.....nikako“? — Pa zato što... Nije mogao ipak da odgovori: „Jer ste mi potrebni da uđem na dok Kompanije.“ Misleći šta da kaže, on reče: — Zato što će... formalnosti biti dugačke kod beležnika United Statesa-a, koji moraju da stupe u vezu sa onima iz Dablina koji predstavljaju tetka Margaret, i sa onim iz Pariza koji mene predstavlja... Ako danas date ostavku izložićete se opasnosti da budete na ulici ceo jedan mesec. — Tačno je, ali je i šteta... jer bih hteo da izbegnem kuluk koji me sutra očekuje. — Kakav kuluk, zapita Parižanin što je moguće naivnije, dok je u mislima zahvaljivao „Bogu putnika“ što je doveo do tako željenog prelaska na stvar. — Noćnu stražu kod „Sleeping Yellows-a, drukčije rečeno „Pokojnih Kineza“.

166 Lavared se začudi kao turista koji ništa ne zna i rado pusti da mu službenik objasni kako radi Box-Pacific. — Brrr! promrmlja kada je Vincents završio. Mora da je neobično provesti noć između tih kovčega. — Užasno je. — Nije banalno bar kao pustolovina s puta, i ako bi bilo moguće voleo bih da to uradim... da bih pričao kada se vratim kući. — Moguće je, uzviknu njegov sagovornik očaran, ako to baš želite? — Pa želim. — Ništa jednostavnije. Sutra, ulazim na vrata kancelarije, vi čekate napolju. Otvaram vam vrata koja gledaju na kej... tamo se iznose koleta radi ukrcavanja... i nikom ništa, mi smo kod kuće do jutra. Donesite viskija. Arman je jedva mogao da sakrije svoju radost. Njegovo lukavstvo je potpuno uspelo. Čuvar se sam nudio da mu olakša ulazak na dok. Sada se radilo o tome da napusti Okstvjl-Tavernu a da ne plati ni pare, pošto je još uvek imao u džepu samo svojih dvadeset pet para. — Rođače, reče mu, jedan predlog? — Prihvatam unapred. — Pošto ste sutra na službi, dobićete lako od vaše administracije dopust za ovo posle podne. — Možda hoću. — Hajd’mo zajedno da ga tražimo. Zatim ćemo otići u moj hotel gde ćemo večerati. — Ne znam da li mogu... promuca službenik sav uzbuđen na misao da večera u prvoklasnom hotelu. — Ama prihvatite. — Neka bude. Bio je došao odsudni čas, ali je bio majstorski pripremljen, i kada Lavared, pošto je pretresao sve džepove, izjavi zlovoljno da ima samo francuski novac, Vincents ga plemenito uveri kako ne bi dopustio da on plaća račun. Ode čak i dalje. Zatraži od svog novog prijatelja da prihvati da sutra ruča u Okstejl-Taverni, na šta Arman odgovori:

167 — Neka bude! Ali uveče kod mene u Čajna. — Odlično! ručak je moj, večera vaša. I ozaren debeli čovek je mislio: — Ovo je odličan posao jer je u hotelu bolje i skuplje. Vraćajući se u hotel novinar je susreo ser Murlitona koji je izlazio. Dični džentlmen je bio presrećan. Dobio je odgovor od svojih bankara iz Londona, primio novac u glavnoj pošti i vraćao je u Californian-Times koverte koje je otvorio pošto je u njih pošteno vratio deset centi pozajmljenih od naivnih dopisnika. Oglas koji je sastavio Arman izmiriće konačno to pitanje. Jednog trenutka Parižanin napusti svog nazovi rođaka i tiho reče Englezu: — Iskoristite šetnju da rezervišete putovanje na Hivenveju. — Polazimo dakle? — Zar ste sumnjali? I pokazujući na Vincentsa: — Ovaj čestiti momak pruža mi način i ne sumnjajući, razume se. On će vam to ispričati za večerom. Pozvao sam ga za večeras i za sutra. — Ali, reče Murliton, dve večere stajaće vas više od dvadeset pet para. Arman zatrese glavom. — Ni najmanje. Vi ste master Taueru platili osam punih dana. — Da, ali ne vidim... — Čekajte. Mi smo ovde stigli u subotu. Hotel mi dakle duguje sve obede do ručka u subotu zaključno. A ja napuštam kuću u sredu veče, pa imam još prava na četvrtak, petak i subotu na pet obeda. Uzimam dva za ovog čoveka. Što se tiče ostala tri poneću ih. G. Tauer ostaje dakle moj dužnik za sobu koja ostaje prazna dva dana pre određenog roka. — Tačno ste mislili, izjavi Englez, idem da zadržim mesta kod Box-Pacific-a. Uveče, za večerom, Vincents, koga Parižanin navede da ispriča kako su se upoznali, izvanredno je zabavio džentlmena i njegovu kći. Samo, pošto je on otišao, mis Oret reče blago Lavaredu:

168 — Žao mi je jadnog čoveka. On veruje u svoje nasledstvo i veliko će mu biti razočarenje. — Dobro. Ali mu ostavljam jednu utehu. — Koju? On zastade za časak, zatim, odlučivši se: — Ovo je tajna koju od mene tražite. Oret ga pogleda u lice i sa čudnim naglaskom: — Da, tražim je. Ima neke senke u mojoj misli, oterajte je! — Poslušaću. Vincentsu namenjujem dve hiljade dolara od mojih prijatelja Kineza. Lice mlade devojke obasja osmeh; ona pruži ruku svom sagovorniku i snažno je stisnu uz jednu jedinu reč: — Hvala! Vrativši se u svoju sobu ona sebi ozbiljno izjavi da je vrlo zadovoljna što pravi put oko sveta u Lavaredovom društvu. Ali, iz osećanja čudne uzdržljivosti, ona ništa od svega toga ne reče časnom ser Murlitonu.

169 XIV LAVARED POSTAJE „MRTVAC“ Sutradan, oko deset časova uveče, Arman izađe iz Čajna Pacifik hotela sa Vincentsom. Prvi je u ruci nosio poveći paket uvijen u tvrdu hartiju. Što se tiče drugog, izgledalo je da jedva može samog sebe da nosi. Nije to bilo ništa čudno. Za vreme večere Lavared je bio vinotoča svome gostu, i kako je jedan punio čašu a drugi je ispijao, ovom drugom razum se uskoro pomutio. Vincents je bio dobro „nakresan“. Međutim, malo pridržavan od svoga druga, posebno ohrabren što je znao da u paketu osim drugih stvari ima i jedna boca odličnog ruma, dobričina stiže kako-tako do „public entrance“ Kompanije posmrtnih prevoza. Tamo se rastade od novinara, i dok je ovaj išao Sejsgrejv ulicom do keja, on prođe ispred nastojnikove kućice, pređe preko dvorišta nesigurna koraka, stupi u niz nekih kancelarija i stiže najzad do hola preminulih. Četiri gola zida obrazovala su izduženi pravougaonik iznad kojeg je bio zastakljeni krov. Vila su dvoja vrata. Jedna, kroz koja je ušao službenik, druga na suprotnom zidu koja su služila za izlaz „robe“. Jedno pedesetak „kovčega“ postavljenih na nogare, bilo je svrstano duž zidova. Iznad svakog bila je prikačena pločica sa rednim brojem. Vincents se prvo brižljivo zaključa, pa onda u svežnju ključeva pronađe ključ vrata za kej i ode da otvori svom dragom rođaku. Jedan trenutak kasnije oba su čoveka sedela jedan kraj drugog i nadgledala jednu šerpicu u kojoj je rum, zagrejan nad plamenom špiritusne lampe, odavao najlepši cvrkut. Uprkos maloj smetnji sa

170 jezikom, „čuvar“ mrtvaca je mnogo govorio, započinjući priče koje nije završavao, imajući među svojim mutnim mislima samo jednu jasnu. Bila je jedina i zato je često izražavao. — My God, govorio je, grlo mi je suvo kao trud. Požurite sa punčom, rođače, da mi ga osveži. Najzad Lavared izjavi da je mešavina u šerpici gotova i obilno posluži službenika. Ali bi se reklo da napitak još više pojačava Vincentsovu žeđ. Nalivao se čašama punča neverovatnom brzinom, ne primećujući da njegov drug ne pije. Dejstvo tog suviška alkohola bilo je gromovito. Irac naglo prestade da brblja, oči mu se i preko volje zatvoriše. On se zaklati na stoličici koja mu je služila za sedište i sigurno bi se prevrnuo da ta Arman nije dočekao u svoje ruke. Parižanin ga blago položi na tle, po kome se pijanac opruži s mrmljanjem blaženstva. — Uf! prošaputa Lavared, skinuo sam ga s vrata. Sada na posao. Na jednom stolu bio je poređan alat: odvijač, čekić, itd., neophodni da poprave neki kvar na sanducima. Mladić ih se dočepa i obiđe hol proučavajući pločice na kovčezima. Broj 49 uskoro mu pade u oči. Lavared se zaustavi, obuzet čudnim uzbuđenjem. Pred njim je bio sanduk od uglačane hrastovine, čudno izrezbaren, koji je sadržavao zemne ostatke Mandžurca Kin-Čanga. U tom uskom stanu umrli je počivao večni sanak. Dok je bio živ, verovao je da će se mrtav vratiti u rodni kraj odakle je morao da ode u progonstvo. Na pomisao da prevari tu krajnju nadu, Parižanin oseti kako mu srce ubrzano tuče dok mu je ledeni znoj izbijao na slepoočnicama. Zamalo da se odrekne tog poduhvata, da ne bi postao skrnavitelj groba, ali se povrati. Na kraju krajeva bio je to jedan Kinez, jedna od onih spodoba kojima se mali Zapadnjaci podsmevaju, a zatim, u stvari, kakvo mu zlo nanosi? Zar je zemlja Središnjeg carstva bila nešto bolje od zelenog pokrova vode? Lavared brzo odvrte šrafove poklopca kovčega i otvori sanduk. U unutrašnjosti, postavljenoj plavim satenom izvezenim zlatom, u nekoj vrsti čunića od olova, pojavi se Mandžurac, lakata priljubljenih uz telo, ruku savijenih tako da su mu kažiprsti doticali

171 resicu uveta. Širom otvorenih očiju (u Kini otvaraju oči pokojnicima dok ih u našim zemljama zatvaraju), kao da je gledao sa uznemirujućom ukočenošću na predele onog sveta. Toga časa prolete kroz vazduh kao neki šapat glasova. Lavared se okrete, obuhvaćen neobjašnjivom strepnjom, Ali mu skoro odmah osmeh razvuče usne. Šum je dolazio odonud gde je spavao Vincents. Pijanac je sanjao. Otrčati do njega, uzeti mu svežanj ključeva i vratiti se Mandžurcu — bila je sitnica. Uz stotinu opreznosti, novinar spusti kovčeg na zemlju i savlađujući svoju odvratnost, zgrabi Kin-Čanga po sredini tela. Naglim naporom, izvuče ga iz sanduka i, drhćući pri dodiru mrtvačkog tereta, ode do vrata keja. Skoro da je stigao do njih kada ga Vincents pozva: — Rođače! Mladić se zaustavi, nogu prikovanih za tle, i okrete glavu ka pijanici. U tom pokretu nađe se nos uz nos sa mrtvacem, čija je glava počivala na njegovom ramenu. Mandžurac kao da se smejao. Doista, ako bi on iz neke druge domovine prisustvovao tom prizoru morao bi misliti kako je dobro osvećen za strah koji trpi njegov neprijatelj. Lavared je bio kao hipnotisan, očiju uprtih u oči KinČanga, vrat mu je bio ukočen i nije mogao da okrene glavu. Tako proteče jedan minut, jedan vek... za koje je vreme Arman, obuhvaćen nepomičnošću onoga kojega je nosio, mislio da će svakog trenutka da mu se na rame spusti Vincentsova ruka. Ali se ništa ne pomače. Malo-pomalo Parižanin se umiri, njegovi se zategnuti mišići opustiše... Zvučno hrkanje bilo mu je dokaz da službenik spava, i poče otvarati vrata. Kej je bio pust. — Dođavola! da slučajno ne dođe na sastanak? progunđa Arman. Ne, nastavi posle pažljivijeg ispitivanja, mislim da prepoznajem siluetu onoga koji tamo stiže. Malo dalje, odista, hodao je čovek sitnim koracima, nečujno, zahvaljujući svojim filcanim đonovima. Lavared prisloni telo Mandžurca o zid i uputi se ka šetaču, koji je gledao kako mu prilazi. I on ga odmah pozna jer zapita: — Jeste li uspeli? — Odlično! Izdajica vam stoji na raspoloženju.

172

173 Učenjak sa dugmetom od ćilibara, beše to on, obradova se. — U tom slučaju da brzo radimo. Ovog puta bez uzbuđenja Arman se vrati ka hali, natovari nesrećnog Kin-Čanga na svoje rame i donese do ivice keja. Mandarin se naže nad mrtvaca. — To je on, reče s mržnjom, „Beli lotos“ je osvećen. Spusti se onda niz nekoliko stepenica jednim od onih stepeništa za ukrcavanje ugrađenim u keju i s mukom podiže polugu od gvožđa koju je sigurno tu unapred bio sakrio. Čvrsto ga konopcem priveza za pojas leša i, spokojno, sve to pusti u vodu. Tupi šum, praćen prskanjem, veliki koncentrični krugovi koji se polako udaljavaju od obale, zatim — ništa više. Tečno ogledalo postade opet glatko, brišući svaki trag zloslutne operacije. Učeni Kinez pruži Lavaredu paket novčanica: — Evo dve hiljade dolara koje vam dugujemo. Zbogom, druže moj. Neka vam božanstvo bude blagonaklono. I brzo se udalji svakako ne želeći duže da ostane na pozornici svojih podviga. Arman ga proprati pogledom i kada se njegova silueta stopila sa tamom, vrati se u halu. Trenutak kasnije, i olovni kovčeg koji je bio u sanduku pridruži se Mandžurčevim zemnim ostacima: tako je bilo više mesta. Lavared nije više drhtao. Pomoću bušilice, probuši nekoliko rupa u zidovima sanduka, u kome je ubuduće nameravao da živi. Kad je to završio, vrati na njihovo mesto alatke Kompanije i prikopča ključeve za Vincentsov pojas. Službenik je još uvek hrkao. S osmehom na usnama Parižanin ga je posmatrao, zatim u jedan koverat, koji je pripremio, uvuče mandarinove banknote, brižljivo ga zatvori i postavi da se dobro vidi na stolici na kojoj malopre beše sedeo njegov nazovi rođak. Kada to obavi, pokupi namirnice, koje je poneo napuštajući Čajna Pacifik hotel, spusti ih u prazan sanduk ponovo vraćen na nogare i opruživši se u posmrtnom kovčegu privuče poklopac nad sobom. Sada je do kineske obale Lavared bio „mrtvac“! U zoru kada je Vincents, teške glave, otvorio oči začudi se što je sam. Ali opazi Francuzovo pismo. Adresa nije ostavljala nikakvu

174 sumnju: bilo je njemu upućeno. Otvori ga i dok su njegovi crveni debeli prsti drhtali u dodiru sa novčanicama, pročita: „Dragi moj rođače, Primite ove dve hiljade dolara na račun nasledstva o kojem sam vam govorio. Ja se dobrovoljno odričem života, ali se čovek ponekad vraća s onog sveta. Ako mi se to dogodi pohitaću da vam se javim. Verujte mi da napuštajući ovu zemlju nosim o nama najsrdačniju uspomenu.“ Službenik protrlja oči, ponovo pročita čudnu poruku, uhvati se obema rukama za glavu, jer ništa nije razumevao. Završi taj pokret sleganjem ramena i ovom rečenicom, izgovorenom mirnim glasom: — Bio je to ludak; ali dve hiljade dolara je nešto pametno. Na to malo drsko posmrtno slovo, Vincents napusti halu ne vodeći računa o prigušenom smehu koji je, izgleda, dolazio iz kovčega broj 49. Za sve to vreme, Buvrej, sedeći u svojoj sobi, vodio je razgovor sa jednim od momaka Čajna Pacifik hotela, poreklom iz Nemačke. Uz čestitku naknadu boj je nadgledao, za račun kućevlasnika, kretanje Armana i njegovih saputnika. — Tako, vikao je Penelopin otac, kažete da se nije noćas vratio? — Nije, gospodine; putnik iz sobe 13 nije spavao u sobi. — Nije spavao... a ostali? — Oni su u svojim sobama. Buvrej skoči s kreveta i navlačeći pantalone reče: — Samo da nisu napustili hotel koristeći mrak. Mali Nemac zatrese glavom. — Malo je verovatno, jer su im cipele još ispred vrata. Zelenaš odahnu. — Ah! dobro je, prijatelju, zahvaljujem vam. Ostavši sam Buvrej je, oblačeći se, razmišljao.

175 — Taj đavolji čovek je nestao, reče u sebi, ali ja imam načina da ga sustignem. Ako namerava da nastavi putovanje, Englezi, primorani da nastave put s njim, sigurno će ga naći. Sad se radi o tome da ih ne gubim iz vida. Na brzinu ubaci u kofer svoju ne baš veliku garderobu i napusti sobu. Ser Murliton i njegova kći još su spavali. Njihove cipele, kako je tvrdio momak, još su bile pred vratima. Buvrej, očaran, ode u kancelariju hotela da se sakrije, pustu u to jutarnje doba, odakle je mogao da vidi a da ne bude viđen. Čekao je skoro dva časa. Već mu je stražarenje postalo nepodnošljivo kada se mis Oret, pod ruku sa svojim ocem, najzad pojavi. Oboje izađoše na ulicu, mirnim korakom dva dobra građanina koji se šetaju. Odista, da nije bilo neobjašnjivog Lavaredovog odsustvovanja, kućevlasnik ne bi pomislio da krene za njima. Ali njegova neverica se beše probudila, a bila je u direktnoj srazmeri sa njegovom dvoličnošću. S prtljagom u ruci krenu za Englezima. Oni nisu podozrevali da je zelenaš tako blizu njih. Usput su kupovali neophodne stvari za dugu plovidbu koja ih je čekala. Buvrej zadrhta od zadovoljstva videvši kako se snabdevaju jednim koferom i u njega trpaju rublje, toaletne potrebe, mirise. Znači da su se ti ljudi spremali za put, hvalio se on svojom oštroumnošću. Na uglu jedne ulice, pošto su Englezi skrenuli, on pruži korak da bi ih stigao. Ali izbijajući na aveniju skoro im se baci u naručje. Opazivši ga, Oret slabašno kriknu. — Oče, vidite li onog čoveka? — Aoh! flegmatično odgovori Murliton, šta on tu radi? — Ima svoj kofer. — Kao i mi. — On nas prati. — Možda! Za vreme tog kratkog razgovora, Buvrej beše prešao ulicu, i stojeći na suprotnom trotoaru, izgledao je zadubljen u čitanje nekog oglasa. — Moramo da mu zametnemo trag, oče. — Vi tako mislite, Oret.

176 — Da, iz pažnje prema g. Lavaredu. — Onda ćete biti zadovoljeni. Jedan „hansom“ 61 je prolazio. Na džentlmenov znak stade kraj trotoara. Englezi sedoše u kola. Ali je kućevlasnik već zaustavljao drugo vozilo, pazeći na sve njihove pokrete. Mlada mis mu besno zapreti pesnicom. — To je i suviše! On ne namerava da nas napusti! Murliton slegnu ramenima i, pokazujući jednu livru sterlinga „cabby“-ju62 koji je sedeo na svom uzdignutom sedištu: — Vidite li ovo? reče mirno. — Da, džentlmenu! — Vaše je ako ostavite onaj „cab“ 63 za nama. — Gde idemo? — Kuda hoćete. — All right! Čovek skupi dizgine, potera konja udarcem biča i kola krenuše dobrim hodom. Buvrejev „cab“ krenu i pođe istim hodom. Nekoliko minuta oba vozila održavaše razdaljinu. Iznenada, neko okupljanje prepreči prolaz. — Dobro! progunđa džentlmen, samo nam je još ovo trebalo! Opkoljeni smo. Ali obećanje jedne gvineje daje ideje kočijašu. On sa svoga „hansom“-a podiže bič u vis i gromoglasno viknu: — Policija! Svetina se odmah razmače da se skupi još gušća posle prolaska kola. Oret sva srećna zapljeska rukama. Manje vešt ili manje stimulisan, Buvrejev vozač je pregovarao sa svetinom koja nije htela da ga propusti. Za to vreme „hansom“ je brzo jurio, uleteo u jednu poprečnu ulicu i nestao. Buvrej je bio potučen. Veoma srdit vrati se u ČajnaPacifik hotel. Ostala mu je samo jedna šansa da pronađe begunce: 61 Врста кочија са два висока точка. 62 Кочијаш. 63 Кола.

177 da pregleda ploču sa kretanjem brodova da bi doznao koji brodovi toga dana treba da krenu. Kada je tamo stigao jedan je čovek izlazio iz hotela. Bio je to Vincents koji je, po svršenoj straži, došao da pita master Tauera da nije video njegovog nazovi rođaka. Na njegov odričan odgovor ode sležući ramenima. Buvrej ga pozna: bio je to gost koji je u dva maha bio za Lavaredovim stolom, i veoma ga zainteresova. Prilika je bila i suviše lepa da je ne bi odmah zgrabio. Hvatajući Vincentsa za RUKU U trenutku kada je Irac prolazio kraj njega. — What? reče ovaj jako začuđen. Vi sigurno tražite vašeg prijatelja? odgovori zelenaš. — Da. — I ja takođe! — Vi? — Ja... Mi smo zajedno doputovali iz Francuske... Ja sam veoma zabrinut, i kako je sinoć u vašem društvu napustio hotel, mislio sam da biste mogli da me umirite što se njega tiče. — Avaj! ne! uzdahnu Vincents ojađeno. Mislim da je mrtav... bar tako mi je napisao. — Šta mi vi tu pričate? — Istinu... Evo pisma mog jadnog rođaka. — On je vaš rođak? — Da... došao je iz Francuske posebno da me vidi. Na te reči kućevlasnik se jedva uzdrža da ne pokaže radost. Njegove neodređene sumnje uobličavale su se. Pogađao je da ima u rukama neki instrument kojim se Parižanin poslužio. Zašto? u kom cilju? To je trebalo saznati i on će to saznati. — Vidite, nastavi on dobroćudno, izgleda mi da ste ojađeni koliko i ja. Hoćete li da popijete čašicu portoa. Pričaćemo, možda ćemo zajedno uspeti da pronađemo trag; jer, nije moguće da je već mrtav. Čašica portoa se nikada ne odbija. Vincents pristade. Trenutak kasnije, dva su čoveka sedela u Buvrejevoj sobi naspram jedne boce

178 čija je prašnjiva površina svedočila o njenom dostojnom godištu... i Vincents je pričao... a Buvrej slušao... Međutim, mis Oret i njen otac, oslobođeni upornog progonitelja, odvezli su se u jedan restoran u blizini luke, ručali su i zatim otišli na Hivenvej. Po svršenom utovaru, parobrod je pod parom čekao da plima bude visoka. Na brodu je sve bilo spremno i kolutovi dima koji su izbijali iz odžaka pokazivali su da je brod spreman da zaplovi na prvi znak. Mladu Engleskinju nije držalo mesto. Stojeći blizu prve klase pretraživala je pogledom gomilu koja je vrvela na keju, sa ogromnim strahom da među šetačima ne ugleda Buvreja. Na dva koraka, kapetan Hivenveja, bivši kapetan trgovačke mornarice, koga je primamila visoka plata koju je davao „Box-Pacific-Line“, gledao je takođe. Bilo je malo verovatno da se toga časa pojavi neki dodatni tovar, ali se nikada ne zna i „captain“ 64 je bio spreman da prihvati nepredviđeno. Povelike glave, rumene kože, lica proširena riđim bakenbardima, gospodar, posle Boga, na Hivenveju, bio je Jenki u pravom smislu te reči. Ljubazan, malo; brbljiv, nimalo; ali praktičan do savršenstva, umeo je da iskoristi događaje i mesto. Njegov brod je bio dve hiljade tone nosivosti. On je nalazio načine da primi toliki teret robe i, povrh toga, pokojne Kineze i žive putnike!... Čas polaska beše došao. — Jesmo li pod punom parom? zapita kapetan svoga pomoćnika stojeći na kapetanskom mostu. — Jesmo, gospodine. Tog trenutka jedan užurban čovek, sa koferom u ruci, stupi na brod pitajući zabrinutim glasom: — Gospodin Metju, komandant Hivenveja? Ser Murliton i njegova kći pokazaše nezadovoljstvo. Novodošavši beše Buvrej. Zelenaš je naterao Vincentsa da priča, i iz njegove priče zaključio je da Lavared mora biti na brodu, jer se suviše zanimao za 64 Капетан.

179 Kineze da to ne bi imalo većeg razloga. Ta pretpostavka je postala sigurnost kada je na palubi opazio Engleze. — Gospodin Metju? ponovi. — Ja sam, gospodine, odgovori kapetan prilazeći mu. — Vrlo dobro. Milo mi je što sam vas upoznao!... I pružajući mu jednu štampanu hartiju: — Ja ću da plovim s vama... Ovo će vam dokazati da je sve sređeno sa Box-Pacificot. G. Metju klimnu glavom. — U redu je, gospodine, samo... — Samo? — Da. Moj brod nije uređen podesno za putnike. Imam samo dvanaest kabina. — To je dovoljno, izjavi Buvrej. — Ali, nastavi i dalje mirno Amerikanac, sedam je ovog časa zauzeto... — Ostaje ih dakle pet... — Koje su zadržane za džentlmene koji će se ukrcati kod pristajanja u Honoluluu. Penelopinom ocu zgrči se lice. — Što znači? nastavi sa očitom strepnjom. — Da mi je do Sendvičkih ostrva moguće da vam obezbedim kabinu ali da ćete, za ostatak putovanja, morati da se zadovoljite jednom ležaljkom u prostoriji za posadu, osim ako ne želite na sačekate sledeći polazak. — Ne, ne, zadovoljiću se ovim što ima, požuri se da odgovori kućevlasnik. Morao je u sebi da prizna da mu putovanja brodom ne idu baš od ruke, i seti se mučnog putovanja Lorenom. G. Metju, prinoseći usnama debelu pištaljku na kraju čeličnog lančića, izvuče iz nje oštar i dugačak zvuk. Na taj znak parobrod ožive, kao neko morsko čudovište koje muče i bljuje paru. Klipovi sve brže kliznuše u cilindrima sa muklim tutnjanjem. Dim izbi na odžacima. I, poteran svojim vijkom koji se uvijao u kovitlacu bele pene, Hivenvej se dostojanstveno udalji od mola.

180 Lagano, kao da želi da dopusti posmatračima da se dive izvanrednoj panorami grada, prođe kroz luku pretrpanu kao uvek pravom trgovačkom flotom; krivudao je zalivom, vođen pilotom, između mnogobrojnih brodova koji obavljaju službu okolnih mesta: Oklend, Sanselito, Fulton. Malo dalje, pređe pored ostrvca Karanten, zatim San Rafael i brežuljka Telegrafa. Najzad, posle tvrđavice Prezidio, pošto je prošao prolaz Zlatnih Vrata, brod stade da bi pustio pilota da se vrati. Njegov kuter se udalji. Zatim, ostavljajući Klifthauz i ostrva Foka za sobom, Hivenvej svojim pramcem preseče talase Tihog okeana. Prvi dani plovidbe prođoše u miru. Pacifik je bio gladak kao ogledalo, i putnici Hivenveja mogli su da se šetaju po palubi ne bojeći se ljuljanja broda. Mis Oret i njen otac zaključili su da ostali putnici — američki trgovci volova ili beznačajni Kinezi — nisu ljudi s kojima treba stupati u razgovor, i menjali su samo po koju reč sa kapetanom g. Metjuom i njegovim pomoćnikom g. Krejktonom. Ali i sami ti džentlmeni, malo zbunjeni pred tako uljudnim osobama, bili su im slaba razonoda. U nedelju, posle čitanja Biblije, koju je kapetan glasno izgovarao okružen svojom posadom, Buvrej je pokušao da stupi u razgovor sa Englezima, ali je kod prvih reči devojka odgovorila tako suvo da je osetio da nije poželjan i nije više pokušavao. Od tog trenutka izbegavao je da joj se približi, ograničavajući se na to da sa rastojanja nadgleda sve njene pokrete. Kućevlasnik je imao jednu svoju misao. Pošto su Murlitonovi na brodu, mora biti da je i Lavared na brodu. Samo je taj đavolji novinar tako dobro sakriven, da je Penelopin otac uzalud pretraživao brod — nigde ga nije opazio. Odaja sa mašinama, spremište sa životnim namirnicama, prostorija za posadu — njegov budući stan — bili su predmet njegovog brižljivog istraživanja koje ne donese nikakvog rezultata, ali on je bio uporan. — On je ovde, ponavljao je, u bilo kom trenutku moraće se pojaviti. Ne treba da gubim iz vida mladu mis. Ona je moj „dostavljač“. I na taj policijski epitet na koji bi poskočila ona koja mu je bila predmet, Buvrej poče vrebati.

181 Dani 8. i 9. avgusta protekoše a da nije otkrio ni najmanju indiciju o prisustvu svoga neprijatelja na brodu, i vrativši se u svoju kabinu vrlo zle volje, opruži se na svoj ležaj upućujući Armanu najstrašnije pretnje. Srećom, ljudske snage imaju granica; uprkos svome besu, zelenaš zaspa onim dubokim snom, netačno nazvanim snom pravednika. Usred noći probudi ga jedan tresak koji odjeknu ispod njegove kabine. Buvrej baš nije bio junak. Uspravio se u postelji i, veoma uzbuđen, počeo osluškivati. Ali, nastala je tišina. Posle jednog trenutka kućevlasnik se gunđajući uvuče u svoje čaršave. Bila je to neka mora, to je sve. Ispod kabina bio je odeljak rezervisan za kovčege. Kakva verovatnoća da bi buka odatle dolazila: Pokojnici koji počivaju u svojim sanducima su tihi ljudi, mirno susedstvo. Nije bilo nikakve sumnje, Buvrej je sanjao. I posle tog zaključka, delegat nosilaca Paname dobroćudno zaspa. Tom prilikom je njegova pronicljivost omanula; buka je zaista dolazila iz spremišta sa pokojnicima. Lavaredu, zatvorenom u sanduku bilo je strahovito dosadno, kao što se može misliti. Po potresima koji su uzdrmavali njegov zatvor razumeo je da ga ukrcavaju. Zatim tutnjanje vijka mu je pokazalo trenutak polaska; i, mada je bio u teskobi, odahnuo je kada je po ljuljanju koje je zahvatilo Hivenvej s jedne i s druge strane shvatio da je brod na otvorenom moru. Niko nije stupao u sumorno odeljenje. Novinar je, dakle, mogao da izađe iz svog sanduka da opruži svoje udove, nešto malo otežale od duge nepomičnosti. Odista, šetnja između dva reda sanduka nije bila zabavna; atmosfera je bila takođe natopljena mirisom mošusa, osobenim žutoj rasi; ali, kao što mladić reče samom sebi: „Nije bio tu da bi se zabavljao.“ Dani 7. i 8. avgusta prođoše kako-tako; ali ujutro 9. Arman primeti zabrinuto da su njegove zalihe uzete iz Čajna Pacifik hotela iscrpljene. Malo čokolade, komad hleba, eto šta mu je ostalo da obavi plovidbu od trideset dva dana! Ne prepusti se očajanju i jednostavno odluči da sačeka noć da bi se uvukao u kuhinju i ponovo snabdeo. Dolazak noći se odužio. Prazan stomak putnika bunio se protiv sporosti časova, ali prekori tog organa nimalo ne uticaše na rešenost Parižanina. Jedna nesmotrenost mogla je sve upropastiti. Bolje je

182 bilo malo trpeti i napustiti svoje skrovište tek u trenutku kada sve na brodu bude spavalo izuzev mornara na straži zabavljenih na palubi. Najzad stiže taj nestrpljivo očekivani trenutak. Arman napusti odeljenje onih „koji se vraćaju u domovinu“, uvuče se u prolaz i bez smetnji stiže do magacina, koji na modernim brodovima zamenjuje nekadašnje spremište sa životnim namirnicama. Biskviti, goveđe konzerve, petolitarske boce e vinom bile su potrpane na brzinu u komad platna koji naš istraživač tu pronađe. Sa svojim upakovanim plenom vrati se obratnim putem. Ali, sreća koja je dotle štitila njegov izlet najednom ga napusti. U hodniku s kabinama Lavared se nađe licem u lice sa jednim članom posade. Hodnik je bio uzan. Mornar je gledao u Armana i izgledao je iznenađen što ne prepoznaje u njemu nekog svog druga ili putnika. — What are You doing here? 65 zapita. — Šta ja radim ovde... započe novinar. Šta on tu radi nije mogao reći. Samo ga je smelost mogla izvući iz svega toga. Naglo se baci na mornara, koji još nije pokazivao nepoverenje, podmetnu mu nogu i dok je Amerikanac „plivao“ po podu, polete trčeći prema odeljenju sa kovčezima. Ali čovek, besan, beše ustao i krenuo u poteru za njim. Arman okrenu glavu ne zaustavljajući se. Dvadeset koraka delilo ga je od njegovog neprijatelja. Bilo je to dovoljno. Krajnjim naporom stiže do vrata odeljenja, uskoči u svoj kovčeg, nestade u njemu povlačeći poklopac s treskom u istom trenutku kada je mornar ulazio unutra. Amerikanac naglo zastade. Odmah je poznao mesto na kome se nalazio, i taj iznenadni, neobjašnjivi šum ga preplaši. Mornari su svi sujeverni. Bez straha se suprotstavljaju razularenim elementima, ali drhte pred nevidljivim. Čovek ne ode dalje. Pažljivo zatvori vrata „sobe mrtvih“ na koju je, uzbuđen, bacio malo uznemiren pogled. Ništa mu se neobično nije ukazalo. Vrati se na palubu dosta uznemiren; tamo poveri svoj doživljaj mornarima na straži i svi, bez predomišljanja, izjaviše da je njihov drug susreo jednog duha. I mogli su to da kažu logično 65 Шта радите овде?

183 razmišljajući: samo mrtvi stanuju kod mrtvih; bez sumnje se našao pred jednom dušom rastavljenom od zemaljskog tela koja je umrla bez oproštaja grehova. Pod uticajem mišljenja svojih drugova, onaj koji je gonio Lavareda nije više imao jasan utisak o događaju. Došao je do toga da je zamišljao kako je osetio da mu se na list noge priljubilo neko telo hladnije od leda. Njegovo je samoljublje, uostalom, time dobijalo. Nije ga oborio čovek već duh. Tom prilikom prisetio se borbe Jakova sa anđelom, ali uprkos podsećanja na bibliju i odrešita izgleda nekolicine mornara, strah je lebdeo nad brodom. Predajući stražu svojim zamenicima, mornari im saopštiše čudan događaj, malo ga ulepšavajući, razume se. Drugi uzdrhtaše jače od prvih i preneše na celu posadu nervozu. Ukratko, ujutru, dok se Lavared, malo zbunjen posledicama doživljaja, uvukao u svoj tapacirani sanduk, nije bilo mornara koji se idući hodnicima parobroda nije osetio nelagodno i brižnim pogledom ispitivao uglove prekrivene senkom, sa strahom da se ispred njega iznenada ne pojavi lutajuća duša Hivenveja. Ser Murliton i njegova kći rano su se popeli na palubu. Kapetan Metju ih je obavestio da će toga dana, 10. avgusta, brod preći veliku struju Pacifika, označenu pod imenom Kuro-Šio, ili Crna Reka. Oslonjeni na ogradu slušali su objašnjenja Amerikanca. — Ime te struje, govorio je, potpuno je opravdano. Obrazuje pravu reku čije vode imaju tamniju boju. Široka osam do devet kilometara u proseku, Kuro-Šio se probija kroz talase okeana. Isto je što i atlantska struja Gulf-Steram. — Ali, zapita Oret, ima li isto tako visoku temperaturu? — Da, gospođice, i to, što je južni deo teritorije Aljaske pokriven obilnom vegetacijom, taj fenomen se može samo pripisati uticaju Kuro-Šia, inače bi, kao na ostalom delu poluostrva, južna obala bila pretrpana ledom i floru bi predstavljala mahovina, lišajevi i nekoliko mršavih breza. — Najzad, to je nešto kao Roskof u Francuskoj? — Tačno. Samo što se američki „Roskof“, koji je nekada bio ruski, pruža na dužini od četiri stotine kilometara.

184 Ser Murliton je dopunjavao ta obaveštenja poznatom teorijom o toplim strujama, kada se g. Krejkton približi zbunjena izgleda. — Šta vam je? zapita g. Metju svoga zamenika, kao da nije sve u redu s vama. — Na brodu se događaju neke tajanstvene stvari. Kapetan se trže. — Na mom brodu? — Da, gospodine. — Objasnite to. — Pa to i hoću, gospodine Metju. Evo. Noćas je mornar Fajvkrik sreo, u hodniku kabine, jedno biće koje je imalo ljudski oblik. — Ljudski oblik, uzviknu kapetan. Šta mislite da kažete tim rečima: ljudski oblik? — Hoću da kažem da je imalo samo njegov izgled. Fajvkrik nije u njemu poznao nijednog putnika, niti mornara posade, i zapitao ga šta tu radi. — Pa? — Zlo po njega, nastavi Krejkton, jer je iznenada čuo neke reči izgovorene nepoznatim jezikom... zatim jednu strašnu hladnoću. Reklo bi se da mu se neki ledeni blok prislonio na kožu. Utisak je bio tako jak da je pao na zemlju. G. Metju slegnu ramenima. — Fajvkrik je bio pijan... Sanjao je. — Ne verujem, gospodine. Kad je prošao prvi trenutak zaprepašćenja momak je ustao i počeo goniti čudnog šetača, ali je ovaj otišao do „odeljenja mrtvih“ i tamo nestao uz prasak groma. Mlada Engleskinja pogleda oca, poluozbiljna, polunasmejana. Ona je odmah pogodila ko je bio vinovnik panike. Smejala se misleći na Lavareda koji je za posadu postao avet, ali, shvatajući da je mladi čovek izašao iz svog skrovišta da dopuni iscrpljenu zalihu namirnica, osetila je potajnu zabrinutost. Da li je uspeo u svojoj ekspediciji, i da li ovoga časa ne trpi glad? Kapetan zaćuta jedan trenutak. Očigledno je bio zbunjen. Pomorski propisi nisu predvideli slučaj kada bi se neka avet uvukla na brod. Šta treba da radi? Odgovor na to pitanje ne dođe i, umesto

185 da nađe pravi odgovor, g. Metju prosudi da je bolje da pokaže najpotpunije neverovanje. — Gospodine Krejktone, reče podsmešljivo, ne razumem da vi, jedan ozbiljan oficir, prenosite takve priče. Izvolite obavestiti Fajvkrika da ću ga, ako mu se opet dogode čudni doživljaji, staviti u okove da smirim njegovu maštu. Pomoćnik klimnu glavom ali, odjedared, ostade pognut ne dovršavajući započeti pokret. Jedan glas je izgovorio sledeće reči? — Moje je mišljenje da mornar nije sanjao. I mene je noćas probudila neka velika buka koja je, izgleda, dolazila sa mesta gde su sanduci. Svi su se okrenuli prema onome koji je govorio. Bio je to Buvrej. Na palubi već nekoliko minuta, slušao je izveštaj pomoćnika a da ga niko nije primetio. Zabrinutost mlade Engleskinje nije mu izmakla i neodređeno nanjušivši neku vezu između mornarevog doživljaja i nestanka njegovog izgubljenog „zeta“ umešao se u razgovor. Kapetan odmeri putnika. — Tvrdite da ste čuli?... — Da, kapetane, ponavljam vam da me je iz sna trgla strašna buka. — I, zapita pomoćnik, da li ste primetili u koliko se sati to dogodilo? — Moglo je biti oko ponoći. Krejkton klimnu glavom. — To je čas koji je označio Fajvkrik. Što se tiče g. Metjua on se više nije smejao. Nije baš bio neke velike pameti; njegovo obrazovanje nije bilo mnogo veće od obrazovanja njegove posade, kapetan je malo znao o stvarima izvan njegovog posla. Ništa čudno što je delio sujeverje svojih mornara. Prvo je pokušao da se podsmeva, ali svedočenje jednog putnika davalo je slučaju obeležje neporecive verodostojnosti. Na brodu je bio duh. I g. Metju je mislio, s nekom neobjašnjivom nelagodnošću, da pre nego što stignu u Honolulu, gde je prvo pristajanje parobroda, treba živeti u jednom uskom prostoru u kome je neko biće s drugog sveta sebi izabralo stanište. Perspektiva nije baš bila vesela.

186 Mis Oret je pratila misli na njegovom licu. Pokuša da odstrani mišljenje dobričine i reče ravnodušno: — Mislim da je pao neki denjak loše privezan, to bi objasnilo buku koju je čuo gospodin. Ona je pokazivala na Buvreja. Ovaj nije skidao pogleda sa mlade devojke i njegove se sumnje uobličiše. Namera mu je bila da se suprotstavi Engleskinji i pohita da odgovori: — Zaista, ali susret koji je imao mornar Fajvkrik nije time objašnjen. Zatim dobroćudno dodade: — Izgleda mi, uostalom, da je lako da doznamo na čemu smo. — Ah! reče g. Metju, a kako, molim vas? — Fantastično biće nestalo je u sobi Kineza. Dovoljno je staviti stražara ispred vrata te prostorije. Ili je gospođičina pretpostavka tačna i neće se ništa nenormalno dogoditi, ili je mornar dobro video i tajanstveni posetilac opet će terati svoje. Naše sumnje biće tako pretvorene u sigurnost i mi ćemo, u tom slučaju, imati samo da očitamo nekoliko molitava za spokojstvo lutajuće duše a i za naše. Oret je malo pobledela. Ako se odeljenje vraćenih u domovinu čuva, Lavared je osuđen da umre od gladi ili da prizna da je pobeđen. I jedna i druga stvar izgledala je očajna. A g. Metju se, međutim, očaran rešenjem koje je predložio zelenaš, okretao svome pomoćniku trljajući ruke. — Jeste li razumeli, gospodine Krejkton? — Potpuno g. Metju. — E pa! neka vrata žute sobe budu stalno pod prismotrom. Buvrej baci pobedonosan pogled na mladu mis. Ona okrenu glavu, ali, zelenaš je imao vremena da ustanovi da su joj oči zasuzile. Zaista, mis Oret je osetila mučno uzbuđenje kada je čula kapetanovu naredbu. Luda želja da skoči na kućevlasnika i da ga zgrabi za gušu beše obuzela pitomu devojku i briga za „pristojnost“ uvek prisutna u jednom engleskom mozgu, zamalo da bude pobeđena. Ona prema Buvreju nije više osećala samo antipatiju već neko besno osećanje koje je veoma ličilo na mržnju. Rado bi videla Penelopinog oca u koštac sa najgroznijim doživljajima. Jednom rečju, srdžba je učila svireposti nevino stvorenje koje je, dotle,

187 upoznalo samo osmeh i dobrotu. Jagnje je postajalo besno. I kao neki protivudar, mlada devojka koja je dotle stidljivo sebi priznavala da oseća „neko prijateljstvo“ prema Armanu, dođe do toga da sebi jasno izjavi da reč prijateljstvo nije dovoljna. Njena iskrenost bi nagrađena jednim tako divnim nemirom da se nije dvoumila da smatra za dužnost da pomogne novinaru. Morala je, međutim, priznati da radeći tako ona ide protiv interesa svoga oca i smatrala je doličnim da dobije njegovo odobrenje. Stvar je bila laka. Džentlmen je obožavao svoju kći. Prihvati bez pogovora tobožnje razloge kojima ga je obasula. — Dobro, neka bude! reče na kraju, dužnost čovečnosti... dužnost zahvalnosti... radite kako hoćete. Ne protivim se. Zvono za ručak okupi u trpezariji oficire i putnike. Engleskinja je opet imala svoj nasmešeni izgled, ali rumenilo njenih obraza bilo je lako pojačano a oči su joj blistale od vragolije, kao mladom mačetu koje slučaj nanese ispred sira. Buvrej sve to primeti, nešto malo zabrinut. Mis Oret ga i ne pogleda. Mirno je sela na svoje uobičajeno mesto i razgovarala kao i obično o sitnim događajima na brodu, kao da je zaboravila šta se ujutru dogodilo. Ali, kada je kafa koja se pušila bila poslužena gostima, ona odjednom prekide kapetana Metjua usred njegovog govora o „fregatama“, tim divnim pticama koje se susreću na pučini, na pet šest dana od obale. — Jel’ te, kapetane, a čuvena avet? — Nisu je ponovo videli, gospođice. — Zaista! Mora biti da su se vaši mornari primirili? G. Metju nabra obrve. — Eh! — Šta! Još drhte? Od duha... koga stražar čuva ne treba više da se plaše. Govoreći to smejala se. Njen podsmešljiv ton žacnu kapetana. — Eh! gospođice, mornari su hrabri kada se radi o poznatoj opasnosti. Oluje, grom, ne sprečavaju ih da rade svoj posao, ali protiv... stvari s onog sveta, protiv neopipljivih bića, najhrabriji čovek ništa ne može.

188 Na te reči beše spustio glas, dokazujući tako da je ipak zabrinut. Oretino veselje samo se još poveća. Ona nastavi. — Nemate li nekog engleskog mornara u posadi? — Nemam, svi su Amerikanci, ali zašto? — Zato što bi ohrabrio ostale. Poznato je suparništvo koje postoji između starog Albiona i mlade Amerike, između Džona Bula i njegovog sina Džonatana. Ništa nije moglo biti neprijatnije kapetanu od ove opaske. — Jedan Englez, odgovori durnovito, ne bi učinio ništa drugojačije od ostalih. — Oh! i te kako! G. Metju postade crven. — E pa! kladim se... započe on. Ali zastade i nastavi malo mirnije: — Hteo sam reći jednu glupost, pošto nema nijednog mornara vaše narodnosti na brodu. — To ne mari ništa, šta ste hteli da se kladite? zapita mlada devojka, očarana u sebi što vidi da njen sagovornik dolazi na ono na šta ga je htela navesti. — Ne, to je nepotrebno... — Molim vas. — Samo da vam ugodim. Hteo sam da se kladim da nijedan Englez ne bi bio mirniji od mojih ljudi. Vidite, moja opklada je bila bezvredna pošto na mom brodu nema nikoga ko je rođen u Velikoj Britaniji. Oretino lice beše postalo ozbiljno. — Ja sam samo jedna mlada devojka, reče s najvećom ozbiljnošću, ali ja prihvatam opkladu. Ja ću učiniti ono, što nijedan od vaših mornara ne bi učinio, i želim da ih tamo umirim. — Vi! uskliknuše svi prisutni zaprepašćeno. — Ja lično. I kako su je prisutni ispitivali pogledom, Engleskinja nastavi: — Važi li opklada? — Da, gospođice.

189 — Sami joj odredite ulog. — Deset dolara. — Dobro. Onda, kapetane, izvolite okupiti posadu na palubi i izneti predlog koji ću vam ja reći u poslednjem trenutku. G. Metju je izgledao zaprepašćen. — Podrazumeva se, gospođice, da ćete tražiti samo moguće stvari. — Sasvim prirodno. Pošto se obavezujem da uradim ono što ću tražiti od vaših ljudi. Ne pretpostavljate valjda da ću tražiti stvari od kojih bi lepo vaspitana osoba morala da crveni. Umiren tom izjavom, kapetan obeća, i posle popijene kafe, pope se na palubu, u pratnji putnika, radoznalih šta će se dalje dogoditi. Oni su, uostalom, prema američkom običaju, već pravili opklade. Deset dolara g. Metjua stavljalo je hiljadu u promet. Po nalogu drugog oficira, zvižduk pozva posadu „gore“. Sa jarbola, iz međupalube mornari se odazvaše pozivu i postaviše u dva reda, prema grupi koju su obrazovali oficiri i putnici. Tada se mis Oret naže ka g. Metjuu i prošaputa mu nekoliko reči. Kapetan se iznenadi, zatim, odlučivši se, obrati se mornarima: — Deco moja, reče, jedan od vas sreo je prošle večeri jednu osobu koja ne bi trebalo da bude na brodu. Žamor prostruji redovima. — Možda je bio igračka svoje mašte. Biće potrebno da se to dokaže, da bismo vas oslobodili kuluka da stražarite pred vratima odeljenja za Kineze. Mornari se nasmešiše. Očigledno da im je ukidanje stražarenja odgovaralo. Ohrabren tim dočekom, g. Metju nastavi: — Stvar je prosta. Odredite jednoga od vas koji će se večeras zatvoriti u žutoj sobi. Tako ćemo bar znati da li se ili ne, duša jednog od pokojnika šeta noću. Reći ćete mi malo kaonije šta ste odlučili. Voljno! Sva se lica behu smrkla. Mornari su se među sobom dogovarali. Posle pet minuta najstariji priđe kapetanu s kapom u ruci. — Pa? zapita g. Metju? Čovek se zbunjeno klatio s noge na nogu.

190 — Izvinite, kapetane, odgovori najzad, ali drugovi više vole da vi to naredite jednom od njih. Nikome nije stalo da izaziva duhove, utoliko gare, što se dogodi nesreća onima koji ih izazivaju. Naredite, poslušaće se. Bez toga nikada nećemo uspeti da se dogovorimo. — Dobila sam opkladu, uzviknu veselo Oret. I okrenuvši se podoficiru, ona dodade: — Recite svojim drugovima da se više ne brinu. Nijedan mornar neće ući u sobu mrtvaca. Morski vuk očima uputi pitanje svom kapetanu i videvši da ovaj odobrava putnici, vrati se svojim drugovima koji uskliknuše čuvši ishod pregovora. Za to vreme, Engleskinja, uz svoj najumilniji osmeh, izjavi onima koji su je okruživali da će ona provesti noć među kovčezima. Svi pohvališe njenu hrabrost, Buvrej kao i ostali. Ali se udalji mrmljajući: — Sve razumem. To je sličan sistem koji je upotrebio dolazeći iz Pariza u Bordo. Ovoga puta sanduk je jedan kovčeg. Mislim da sam ga uhvatio i da Penelopin brak napreduje.

191 XV KINESKI SLOBODNIZIDARI — Srećan je onaj koji, još mlad, bledi, kleca i pada u večni pokoj, u mir groba. — Glupavi stihoklepac, nazovi filozof! divan pokoj, božanstveni mir! Koje mi je od ta dva donelo početak lumbaga? Lavared je tako govorio protežući se, ispravljajući svoja bolna krsta pritisnuta suviše dugim boravkom u sanduku Mandžurca KinČanga. Celog dana nije se usudio da izađe iz svog skrovišta. Plašio se nekog iznenađenja. Čuo je dolaske i odlaske mornara koji smenjuju stražare postavljene ispred vrata njegovog doma, i sluteći uzrok tog meteža držao se nepomičan. Ali, mada je pravougaona kutija bila tapacirana, zbog njene male širine bio je to neudoban krevet. Tako ga je novinar napustio predveče kada mu je već dodijalo i bio sav izmrcvaren. Vio je siguran da tog trenutka više neće biti obilazaka, i prokrijumčareni putnik obećavao je sebi da će noć provesti sedeći da bi se povratio od svog vodoravnog položaja. Uzevši iz svog sanduka, pretvorenog u isti mah u spavaću sobu i trpezariju, jednu kutiju konzervirane govedine donetu juče iz kuhinje, počeo je da večera sa dobrim apetitom, kada se začuše koraci u hodniku. — Dobro, pomisli, putnici se vraćaju u svoje kabine. Ah! gle, da ih nisam preplašio? Naglo zaćuta, koraci su se zaustavili ispred vrata i istog časa škripnu brava. Mladić je imao samo toliko vremena da se baci iza jednog kovčega. Mlaz svetlosti prodre u njegovo odeljenje. — Obilazak, gotovo je, uhvaćen sam!

192 Nesmotreno se beše udaljio od svog skrovišta i sada mu je bilo nemoguće da se u njega vrati a da ne bude viđen. Proteče dvadeset pet sekundi, uz ritam lupanja njegovog srca... i iznenada se začu jedan blagi glas: — Hvala vam kapetane, govorio je, dovoljne su mi ove sveće da mi svetle i ova knjiga da se razonodim. Ne verujem u fantastične pojave i sigurna sam da se ništa neprirodno neće desiti, a hoću, po svaku cenu, da dobijem svoju opkladu. — Ipak, gospođice, jedan mornar na straži u hodniku... — Ali ne, ne, ne preti mi nikakva opasnost, Laku noć. Jedan trenutni šapat i vrata se zatvoriše. Provukavši malo glavu Lavared spazi mis Oret kako stoji sa svećom u ruci, telom lako našutim unapred, slušajući kako se udaljuju oni koji su je pratili. Umirena tišinom, približi se kovčezima s vidljivom odvratnošću i pregleda bakarne pločice sa rednim brojevima prikačenim na poklopcima. — 49, prošaputa tiho, gde je 49? Vrlo iznenađen što je vidi samu na takvom mestu, stanar toga broja odgovori istim glasom: — Ne bojte, se, gospođice, 49 se šeta. Ona uzdrhta na zvuk njegovog glasa ali se odmah povrati. — To ste vi, gospodine Lavared, reče. — Ja lično. Izlazeći iz svog skrovišta on dodade veoma ozbiljno: Kakvom srećnom slučaju dugujem vašu posetu? Okolnosti su tom pitanju davale malo smešno obeležje. Mlada devojka se nasmeja i led bi probijen. U prvom trenutku Engleskinja je osetila neku zbunjenost, ali sada je ona prestala i kao kakvom dobrom drugu ona ispriča veselo priču o duhu. Postade ozbiljnija da bi iznela svoju zabrinutost, način na koji je postupila da uđe u odeljenje Kineza, da bi donela namirnice zatvoreniku i, kao praktična osoba, završi izvukavši ispod svoj e haljine jedno džakče sa čokoladom, vinom porto i čak divnim hladnim biftekom, zavijenim u svilenkastu hartiju. — Ovako, reče ona, biću mirna. Više neće nadgledati ovo zlokobno mesto i moći ću da obnovim vaše zalihe.

193 Arman je slušao sa veoma nežnim zadovoljstvom. Na njene poslednje reči uze je za ruku i prinese usnama. A kako je ona izgledala zbunjena, on reče: — Ne plašite se, gospođice, tako su naši preci ukazivali svoje poštovanje princezama. Ovog trenutka, vidite, ja sam ganut interesovanjem koje pokazujete za mene i savršenom učtivošću, ser Murlitona, jer vam je sigurno on odobrio? Ona pokrenu prkosno glavu. — Moj otac je dozvolio... ali ne baš sasvim... ali mi je dao odrešene ruke. Ja sam to iskoristila. — On ipak zna za vaše prisustvo ovde? — Oh! da, ali nije znao da imam nameru da dođem kada mi je dao odobrenje da vam pomognem. Moram čak dodati, nastavi posle jednog trenutka, da me je tom prilikom jako izgrdio. — Izgrdio, vas? — Da, gospodine Lavared. Oret ga pogleda skrušeno. Posle slučaja na palubi, otac me je poveo na stranu i ovako mi rekao: „Pretpostavljam, Oret, da nećete sprovesti svoj plan? — Zašto? odgovorila sam. — Ali vi i ne pomišljate da taj noćni boravak udvoje, sa mojim vrlo časnim protivnikom, ne bi bio pristojan.“ Priznajem da me je to razmišljanje zbunilo. Nisam na to pomišljala. — Ni ja, potvrdi novinar. Ona pljesnu rukama. — Ni vi, onda sam bila u pravu da na tome nastojim. Najzad je moj otac popustio jer vas veoma ceni, ali od vas izričito traži obećanje da ćete ćutati o našem shocking interview. 66 — Oh! gospođice, on nije poverovao da sam sposoban da vam nešto naškodim? — Da mi naškodite? pionovi ona. Imao je dakle pravo, zar bi to bilo kompromitujuće? — Ne, ne, draga moja i dobra sestrice, sve je ovo prijateljski i vrlo ljupko. Jedina osećanja koja imam su zahvalnost i poštovanje. Glas se možda nije sasvim slagao sa njegovim rečima, Armanov glas je malo podrhtavao, ali Oret koja je, postavljajući to pitanje, 66 Саблажњив састанак.

194 popustila trenutku kaćiperstva, bi mu zahvalna na njegovom uzdržavanju. Šta je ubuduće bilo važno što će biti sama s njim? Sestra nema šta da se boji brata. Ona je mislila da je tom jedinom rečju on uništio sve osnove ogovaranja koja bi mogla proisteći. Oboje su uostalom bili svesni da je tle bilo vruće. Promeniše temu razgovora. Dugo su raspravljali o raznim mogućnostima da se vrate u Evropu kada jednom budu bili u Kini. Lavared je nameravao da stigne do Šangaja i da se zaposli kao mornar na nekom od parobroda u pravcu Velike Britanije. Stvar je bila laka jer su kineske vlasti sve činile da bi zadržale mornare na kopnu, naročito otkako je obnova mornarice bila na dnevnom redu u Središnjem carstvu, pa su posade brodova retko potpune u trenutku povratka. Oret je odobravala taj plan koji je, izgledalo je, lako ispuniti. To je bio jedini koji je bio praktičan, kako primeti Arman. Nemoguće je, zaista, dospeti do Evrope kopnenim putem. Trebalo bi preći više od sedam hiljada kilometara kroz malo poznate predele, usred neprijateljski raspoloženog stanovništva ili ledenih pustinja. Kad su iscrpli taj predmet razgovora, mladi ljudi izmenjaše tek po koju reč. Mis Murliton je osećala kako je hvata san. Njeni otežali kapci zatvarali su se i protiv njene volje. Lavared to primeti. — Spavajte, reče joj blago, spavajte, sestrice. Ona se nasmeši i puna poverenja zaspa pod nadzorom ovog prijatelja. Ujutru je probudi glas njenog oca. Džentlmen, ljutit što je ne vidi, snažno je lupao na vrata odeljenja. Brzim pogledom se uverila da se Arman vratio u svoje skrovište i, mirna s te strane, otvori mu. — Koliko je sati? zapita ona ser Murlitona koga je pratio zamenik. — Šest sati, već je uveliko dan i počeo sam da se brinem... — Zaista sam dugo spavala! G. Krejkton kriknu od zaprepašćenja. — Vi ste spavali, gospođice? Aoh! — Pa svakako. I uputivši svom ocu svoj bistri pogled, Oret dodade: Čak sam sanjala da mi je brodski duh stiskao ruku nazivajući me „svojom sestrom“.

195 Murliton odobri glavom i odvede svoju kćer u kabinu. Ali, nije izmakla zbog toga divljenju sujeverne posade i tokom celog dana, kada se šetala po palubi, mogla je da vidi mornare kako joj se u prolazu klanjaju sa poštovanjem. Uglavnom je njen poduhvat izvanredno uspeo. Stražar žute sobe je udaljen, i Parižanin bez straže više nije bio izložen opasnosti da umre od gladi. Zato je bila divno raspoložena; do te mere, da je jedno dva puta izvolela odgovoriti na primedbe koje je izustio Buvrej. Kako bi zažalila svoju popustljivost da je znala da je zelenaš preko noći napustio svoju kabinu i da je proveo jedan sat sa uhom priljubljenim o zid odeljenja za Kineze. A njeno žaljenje bi se pretvorilo u užas da je čula kako on posle tog strpljivog špijuniranja šapuće trljajući ruke, što je bio njegov omiljeni pokret kada bi smislio nešto neprijatno za svoje bližnje: — Zabavljajte se, draga moja mis, ali se neće udati ona koja se zabavlja. Život na brodu vratio se svojoj jednoličnosti. Ni oblačka na nebu, ni talasa na površini okeana. Sunce je neumoljivo upiralo svoje zrake na brod. Putnici, otežali od toplote, tražili su tračak senke kod dimnjaka ili mostića; opruženi na naslonjače, dremali su, kao u nekoj vrsti klonulosti. Hivenvej, tih usred neme ogromne pučine, dobijao je izgled broda fantoma koji, prema pomorskoj legendi, luta bez kraja po okeanskim pustinjama, a vodi ga posada preminulih. Ako je Lavaredu bilo dosadno, i ostalima na brodu bilo je dosadno. I mis Oret je pokazivala sumnjivu veselost, što je žalostilo g. Metjua jer je mlada devojka, posle svog „podviga“, bila s njegove strane predmet posebnog divljenja. On je naivno poredio sa svim slavnim ženama čije je biografije čitao u jednoj knjizi na brodu: asirska Ofiktalis, Amnosra iz Egipta koja je branila Tebu, Armorikanka Areda, Jovanka Orleanka, Sonja Kverceđa, koju su Tatari živu spalili i koja je nazvana moskovska Jovanka. Takvoj junakinji je bilo dosadno! Čestiti čovek je bio očajan. Na sreću, u toku dana, 15. avgusta, oko broda se pojaviše ajkule. Pratile su ga, spremne da šćape sve što bi palo u more. U nedostatku druge

196 razonode dobar je bio i lov na ajkule. Oficiri i mornari su bili očarani da mogu svojoj „young lady“ 67 da pruže taj prizor. Posle pola časa napora, izvukoše na palubu jedno od tih čudovišta. Bila je to ajkula čekićara, tako nazvana zbog oblika glave. Bila je dugačka oko sedam metara i prisutni uzdrhtaše gledajući njenu ogromnu čeljust naoružanu sa dva reda trouglastih zuba, oštrih kao čelična sečiva. Posle hvatanja jednog od tih strašnih stanovnika okeana, običaj je da mu se otvori utroba. Obično se u njoj nalaze neki, potpuno nesvarljivi predmeti, koji govore o strašnoj proždrljivosti te životinje. Mornari Hivenveja ne propustiše taj običaj i njihova vernost tradiciji bi nagrađena otkrićem jedne plehane cevi, hermetički zatvorene, koju predadoše kapetanu. — Aoh! reče on, bez sumnje neki dokument koji su brodolomnici poverili moru. Te reči izazvaše radoznalost putnika koji su okruživali g. Metjua. Oficir odiže poklopac koji je zatvarao cev i izvuče iz nje jedan list hartije na kojoj su se ređali neki znaci. Kapetan Metju bi razočaran. — To je kineski, promumla, nemoguće je rastumačiti te hijeroglife. — Da vidimo, reče ser Murliton uzimajući hartiju. Srećniji od putnika Hivenveja, mi možemo da damo prevod tog čudnog dokumenta. Evo ga: Englez je dugo ispitivao znake i najzad reče: — Ne znam šta znače ovi redovi ali bar ima znakova koje prepoznajem. — Koje? zapitaše putnici. — Ovaj trougao i tri tačke koji se nalaze gore levo. Oni označavaju da se nalazimo pred jednim dokumentom koji dolazi od slobodnih zidara iz Kine. 67 Млада дама.