Paul D’ivoi - Lavaredovih pet marjasa

197

198 Svi povikaše: — Slobodni zidari kod Nebesnih, neće biti! — Postoje tamo, potvrdi Murliton, i ne samo da imaju iste ambleme kao i naši slobodni zidari iz Evrope ili Amerike, trougao, već izgleda da su ispiti prijema koji se vrše kod nas, bili pozajmljeni ad kineskog društva, mnogo starijeg. — Zaista, reče g. Metju veoma zainteresovan, a da li biste mogli da nam kažete kako postupaju „Žuti“? — Da, zahvaljujući vrlo stručnoj publikaciji koja se pojavila u Engleskoj. Moje znanje je ograničeno, ali evo najzad čega se, kakotako, sećam. Pokret pažnje prostruji među prisutnima i ser Murliton započe: — Liga Tien Tai ili „Društvo Neba, Zemlje i Čoveka“ postojalo je već u drugom veku naše ere, i sve „slike“ evropskih slobodnih zidara izmislila je ona. Tako kada novajlija hoće da bude primljen u TienTai, isto tako poznat pod imenom Triade ili Svetske Lige, mora da ode u „logor večnih“ i da se predstavi „Kapiji Orijenta“. Tamo je i izvršilac smrtnih kazni, čiji je goli mač uvek spreman da se spusti na glavu neposvećenih, dosta smelih da bez dozvole stupe u sveti krug. Novodošavši je odeven u belo, po pravilu trebalo bi da ima novu odeću, ali ako je suviše siromašan, Društvo mu oprašta taj trošak pod jednim uslovom da s najvećom pažnjom očisti svoje svakodnevno odelo. Njegovo desno rame i kolena su nagi; umesto da uplete svoju kosu u kiku, pušta je da slobodno pada na potiljak, kako bi pokazao da se protivi tatarskoj dominaciji. Pre nego što prođe kroz sveta vrata, novajlija plaća svoj udeo koji iznosi sedamnaest franaka i pedeset para. Kad se ta obavezna formalnost jednom ispuni, prolazi ispod izukrštanih mačeva osam članova Lige. — Vrlo zanimljivo, izjaviše putnici jednoglasno. Englez, očaran dejstvom koje je proizveo, nastavi: — Kandidat stupa drhćući u tajanstveni krug. Sad stiže u paviljon Crvenih Cvetova, u kome vernici prečišćavaju svoju dušu u vodi uzetoj iz reke Sam-Ho, na čije su se obale sklonili „pet predaka“ progonjeni carevom nezahvalnošću i intrigama njegovog nedostojnog miljenika Tan-Singa. Novajlija prolazi zatim krug

199 Neba i Zemlje i prelazi preko mosta sa dve daske koji čuva „crveni Mladić“ naoružan kopljem kojim treba da probode neposvećene koji su izmakli budnom oku čuvara Kapije Orijenta. S druge strane tog strašnog prolaza nalazi se Trg sveopšteg Mira, Hram Sreće, Grad Vrba i Vrt Bresaka; tamo zaseda Veliki Majstor. U trenutku kada počinje ceremonija, prizor postaje veličanstven, svod mačeva se obrazuje nad glavom novajlije. On pada na kolena, polaže zakletvu od trideset šest članova i izjavljuje da su svi njegovi rođaci mrtvi. Na jeziku upućenih ta formula znači da član Lige više ne priznaje zemaljske veze. Pošto je dao tu izjavu, kandidat pada ničice u podnožje prestola Velikog Majstora i osam mačeva koji su bili izukrštani iznad njegove glave oslanjaju se na njegovo golo rame. Podnose mu pehar araka, 68 u taj napitak pomešaju nekoliko kapi krvi koje potekne iz njegove mišice čiju su kožu lako uboli, zatim on to pije u jednom dahu i Tien-Tai ima jednog vernika više. — Dobro, prekide Oret, vidim da komično pripada svim zemljama. Osmeh prisutnih dokazivao je da oni dele mišljenje mlade devojke, ali ser Murliton zatrese glavom. — Nemate pravo, Oret, reče, da olako sudite. Te igrarije, namenjene da pomute pamet priprostome, skrivaju strašne planove za kinesku vladu. Svaki pripadnik Tien-Taia obavezuje se da se nikada ne obrati kineskim vlastima, da se nikada ne pojavi, čak ni kao svedok, na bilo kojem sudu. On treba da traži pravdu samo od Velikog Majstora svoje lože. Presude koje izrekne taj dostojanstvenik izvrše članovi, i moć Društva, koje broji svoje pristalice na milione, takva je da mandarini ne smeju strogo da postupaju prema njima. Shvatite da ne Treba da se smejete jednom udruženju čiji je provereni cilj da otera mandžurske osvajače, i koji je svojim neprijateljima ulio već takav strah da su njegovi članovi osigurani nekažnjivošću. — Vere mi, uzviknu kapetan, ne bih mogao bolje da vam zahvalim na vašem predavanju nego da zamolim gospođicu da sačuva ovaj dokument; zanimljiv je, a nije baš obično ni to, kako je dospeo na ovaj brod. 68 Алкохолно пиће од преврелог пиринча.

200 Oret odmah prihvati. Kineski pergament lepo će izgledati u zbirci „suvenira“ koje je sakupila, kao svaka Engleskinja na putovanju, a g. Metju je imao pravo, način na koji je dospeo na brod daje mu pravu vrednost. Osam sati kasnije putnici s radošću čuše kako objavljuju da je zemlja na vidiku. Hivenveju je na vidiku bila luka Honolulu, najbolje pristanište Sendvičkih ostrva ili Havaja.

201 XVI OD SENDVIČKIH OSTRVA DO KINESKE OBALE Vođen pilotom Hivenvej uđe u opasni tesnac usred grebena i uskoro baci lenger u luku Honolulua. Grad se uzdiže u polukrugu oko pristaništa. To je divan prizor za oči zamorene monotonom slikom pučine. Kuće se pomaljaju usred kokosovog drveća, aleurita, kalapepa, pružajući više utisak vila za uživanje nego grada. Pošto je brod trebalo da krene tek sutradan, ser Murliton i njegova kći odlučiše da provedu dan na kopnu. Prijaće im duga šetnja. Mogli su bez opasnosti da se prepuste uživanju šetnje jer su gmizavci nepoznati u toj srećnoj zemlji. Čak ni vodozemci ne postoje na Sendvičkim ostrvima; i svi se sećaju onog nemačkog misionara koga urođenici proglasiše „ludim“ jer je pomenuo nekadašnji feudalni običaj da se tuče po vodama jaraka da bi nametnuli ćutanje svetu kreketanja. Dakle, pošto su prošli kroz nekoliko ulica grada, Englezi dođoše do reke Kanahe, čije je ušće blizu i idući uz vodu stupiše u dolinu Nuhuhanu. Išli su dobrim korakom, diveći se obrađenim poljima, ograđenim redovima pandanusa, hlebnog drveta, metlice, side. Mlak vazduh stalno osvežavan povetarcem sa mora bio je prepun aromatičnih mirisa. Posle jednog časa hoda naiđoše na pravu šumu paprati velikih kao drvo. Te lake biljke, koje u našim podnebljima ostaju uvek malih dimenzija, ovde poleću od osam do deset metara oa tla, obrazujući svod zelenila pod kojim odjekuje ozbiljno zujanje skarabeja. Sa lišća vise duge plave kose, cvetovi paprati, pomešani

202 sa blistavim žbunjem haosa, čudnog drveta čiji cvetovi, ujutru beli, postaju žuti usred dana a crveni uveče. Malo dalje tle se uzdizalo. Putnici su bili stigli skoro do podnožja planine koja, na svim ostrvima Okeanije, izuzev na Sendvičkim ostrvima zauzima središte zemlje iznikle iz mora. Tog trenutka sretoše jednog Papoloa, Kanaka siromašne klase. Urođenik, mada mu je lice bilo istetovirano crvenim i plavim, neusiljeno je nosio odelo od platna i divan panama šešir. On pozdravi putnike ovim rečima: — Good morning, 69 sinjor... senjorita, ja vas pozdravljam. Oret se nasmeja na taj pozdrav na raznim jezicima. Ona nije znala da su havajski Kanaci, stalno u kontaktu sa Amerikancima i Evropljanima koji drže trgovine na arhipelagu, prihvatili njihov jezik kao i njihovu monetu. Kao što francuski lujevi, livre sterlinga, američki dolar i orlovi, italijanske lire, ruske rublje i meksičke pjastre zveče zajedno u njihovim džepovima, tako se i reči raznih narod a mešaju u njihovom govoru, što, dodajući autohtono narečje, stvara najzanimljiviji urođenički govor. Putnik je mogao reći s pravom da je moderni havajski jezik jedan okeanijski volapuk — svetski jezik. U svakom slučaju, sačinjava neku vrstu sabira70 lakog za govor i razumevanje, kao što je za Latine sabir mediteranskih obala. Tim nakićenim Jezikom Papolo nastavi: — Idete da vidite Kakune? — Kakune? ponovi ser Murliton. — Pa da. Sveštenike boginje Pele. — Zar ih još ima? zapita džentlmen. Mislio sam da je stara religija potpuno nestala, zamenjena protestantizmom, i čak, od kralja Kalakaua, ateizmom. Domorodac klimnu glavom. — Mi više ne žrtvujemo Peli otkako je naša kraljica Kahaumanu, udova Kametamahua, odlučila da njen sin princ Libolino, oskrnavi ,.tabu“ onog dana kada je obukao kraljevski ogrtač od perja. Ali 69 Добро јутро. 70 Језик начињен од мешавине арапског, француског, италијанског, шпанског, употребљаван у средоземним лукама; сваки језик створен од разних језика.

203 sveštenici posvećeni kultu boginje nisu napustili njene oltare i mi im kao nekad donosimo ponude. — Da, promrmlja ser Murliton, razumem, Vi ste hrišćani po imenu a obožavaoci Pele u sebi. Papolo to energično odbi. — Ne, ne, gospodine, nemojte u to verovati. Mi poštujemo Kakune jer to pruža zadovoljstvo starima, ali smo prijatelji Hrista, jer je on okončao tiraniju vođa i dao nam opšte pravo glasa. U jednom čudnom obliku Kanak je govorio istinu. Stanovnici te udaljene zemlje, izgubljene usred okeana, uživaju opšte pravo glasa što Belgija još nije dobila. Pričajući tako, putnici su se penjali padinom planine. Ravničarsko drveće zamenile su džinovske mirte, čvornovatih grana, pokrivene belim cvetovima. — Stigli smo, reče Papolo. Sa svojim pratiocima izbio je na jedan plato pokriven gustom i kratkom travom, oivičen okolo zidinom stena. U granitu, strpljivo dleto iščezlih generacija uklesalo je likove ukrašene crvenom ilovačom. Jedan nepravilan svod otvara se u podnožju stene, kao neka tamna rupa u zidini obasjanoj svetlošću. — Hram Pele, jednostavno reče urođenik. I kako su se Englezi zaustavili radoznalo zagledajući crvene prute urezane u steni, on dodade: — Dođite, tabu više ne postoji i Kakuni lepo dočekuju posetioce. Pre šezdeset godina stranac ne bi nekažnjeno prešao plato na kome su se nalazili mis Oret i njen otac. Tabu, ili tabus, posvećenost nekog mesta božanstvu, kažnjavao je skrnavitelja strašnim mukama, ali su danas jučerašnji običaji već zastareli, i od nekadašnje kanačke religije, ostaje samo hram, pusto stanište jednog svrgnutog boga. Idući za Papolom, Englezi stupiše u hram. Bio je to niz pećina koje su se pružale ispod planine, povezane tesnim hodnicima, čas ravnim čas okomitim, u kojima su bile isklesane grube stepenice.

204

205 Svuda granitne igle koje su bušile tavanicu, uzdižući se iznad tla, blokovi čudnih oblina kojima su sveti ukrašivači dali privid fantastičnih čudovišta i, u tamnim kutovima, siluete ratnika, oslonjenih na svoja koplja, kao da večno stražare u tom domu večnosti. Nekada je vojnik pobednik posvećivao boginji oružja zahvaljujući kojima je odnosio pobede. Ser Murliton i mlada devojka išli su za svojim vodičem, ćuteći, zaokupljeni mislima, osećajući, ako se tako može reći, neko retrospektivno uzbuđenje. Činilo im se da se iznenada točak godina vratio unazad, i da će prisustvovati jednom od onih žrtvovanja čiji su svedoci bili tako često svodovi hrama. U uši, ispunjene zujanjem, stizao im je neki davnašnji odjek svetog doboša, i zamišljali su da u polumraku vide tajanstvenim niz sveštenika i devica kako u procesiji idu u dvoranu najvišeg žrtvovanja. Najednom se zaustaviše. Na zaokretu jednog mračnog hodnika nađoše se na pragu one dvorane, nazvane isto tako „pećinom žrtava“. Prostranija, sa više čudovišta od kamena nego prethodne, izgledala je veličanstveno. Jedna pukotina na svodu, oivičena crvenkastim rastinjem, propuštala je rumenu svetlost koja je još više doprinosila natprirodnom izgledu mesta. Skoro odmah im jedan glas požele dobrodošlicu. Jedan Kakuna, odeven u kalauvu, neku vrstu epitrahilja otvorenog samo s jedne strane, beše ustao sa kamene klupe na kojoj je sanjario o iščezlim divotama i prilazio im je. Ah! nimalo nije ličio na divlje pripadnike Pele. Povede turiste, kao što bi uradio profesionalni vodič, i po završenom obilasku jednostavno zatraži „napojnicu“ koju mu ser Murliton dade po „engleskom“, što će reći dovoljno ali ne velikodušno. Papolo je ostao u hramu ali pre nego što se oprostio od Engleza reče im: — Požurite se da stignete do ravnice, jer bi vetar mumukau mogao uskoro zaduvati, a u planini on je opasan. — Šta to zovete mumukau? zapita Oret. Urođenik pruži ruku u pravcu severoistoka. Doista, s te strane duvaju oluje koje ponekad pustoše arhipelag. Havajsko ime tog vetra govori o pustošenjima koja prouzrokuj e. Mumukau znači „pustošenje“.

206 Englezi dobrim hodom krenuše put grada. Kako su se približavali obrađenoj oblasti, opaziše pred sobom, na obali mora, jedan prostran teren, načičkan malim kolibama, pravim letnjikovcima, ukrašen grupama drveća i lepo izravnatim stazama. Samo je ove bilo okruženo visokim ogradama i jarkovima. Na pitanje koje postaviše, jedan prolaznik napravi pokret užasa i prošaputa na svom narečju: — Mupake! Te kanačke reči ništa nisu kazivale Englezima; ali se mimika pridruži objašnjenjima urođenika i on u svom poliglotskom rečniku pronađe reč koju je tražio: — Gubavci! I odista guba, ta strašna boljka koja je pustošila Evropom u srednjem veku, i od pre trideset godina besni nad „malim zlaćanim narodom“ Havaja, koji je naziva bolest iz Kine. Dva procenta stanovništva njome je pogođeno. Nekada su se zadovoljavali da o vrat bolesnika okače praporce da bi obavestili o njihovom prisustvu i izbegli svaki dodir. Ali otkako je i belo stanovništvo bilo pogođeno, predostrožnosti su bile grublje, skoro okrutne. Gubavci koje svake godine jedna komisija brižljivo traži, okupljeni su, jedni u bolnici za gubavce blizu Honolulua, drugi na ostrvu Molokaj, „Zemlji bede“ iz koje nema povratna. To je jedini način koji je civilizacija pronašla da spreči zarazu. U Molokaju jedan sveštenik izaziva divljenje svih, otac Damjen, Belgijanac poreklom, koji je u sredini tih nesrećnika živeo šesnaest godina junačkog propovedništva i umro od njihove boljke u trideset trećoj godini, kao Hrist. Marsel Manije video je najravnodušnije, najupornije protestante, fantastične u svojoj mržnji protiv papstva, kako se uzbuđeni klanjaju izgovarajući ime tog utešitelja gubavaca. To je vrlo lepo od njih, ali nijedan anglikanac nije stupio na njegovo mesto, slobodno već tri godine. — Siroti ljudi! reče Engleskinja, kojoj je otac to brzo objasnio, zar ne nalazite da je svirepo tako postupati sa njima i oduzeti im svaku nadu? — Dete moje, izvesne svireposti se nameću u interesu svih, odgovori džentlmen. Pre pet stotina godina guba je bila osvojila

207 hrišćanske zemlje. Da bolesnici nisu bili smešteni na posebna mesta, odakle su mogli da izađu samo naoružani zvečkom čiji je zvuk terao u bekstvo njihove sugrađane, Evropa bi danas bila jedna ogromna kosturnica. Čovečanstvo provodi svoje vreme braneći se. Kad se ukloni jedna opasnost, nikne druga. Tako je današnja rana naše civilizacije alkoholizam; uskoro će morati da se preduzmu energične mere da se spreči jer dovodi do epilepsije, ludila i krvnog raspada svake vrste. Ožalošćeni tim sumornim razmišljanjima putnici stigoše do grada. Bilo je vreme. Nebo se beše iznenada smračilo, neka teška vrućina pritisla je zemlju sa koje se podizala magla koja je sve više smanjivala vidik. Začu se neka udaljena buka, slična topovskoj paljbi i odjedared pređe besan vihor, lomeći drveće, tresući kuće. Podizao se vetar mumukau. Nije trebalo ni pomišljati da se dođe do luke po toj nepogodi. Ser Murliton i njegova kći bili su bačeni o jedan zid, sasvim blizu nekih vrata. Još ošamućeni od udarca, zatražiše gostoprimstvo u tom domu. Bila je to skromna vila u kojoj je stanovao jedan reformisani pastor; sunarodnike dočekaše najsrdačnije ali, kako su stigli usred propovedi, dadoše im znak da ćute i slušaju. Pred jedno dvanaestak slušalaca, prečasni Zaharijas, uzdižući neku hartiju, grmeo je protiv nevidljivog neprijatelja. — Da, braćo moja, večeras će ceo Honolulu ići da prisustvuje tom pogubnom prizoru i dovede u opasnost svoj večni ,spas... Vi bar nećete videti tu izaslanicu demona, tu slugu pakla, to apokaliptičko biće koje od žene ima samo oblik, i čije mi se ime, koje sliči na hebrejsko i holandsko, pojavljuje samo kroz biblijske užase. Štampana hartija, po kojoj je neprestano lupkao rukom prečasni, bila je samo jedan program pozorišta u kome je trupa Sare Bernar71 davala te večeri jednu od svojih predstava. Mis Oret nađe načina da dođe do njega opraštajući se od svojih domaćina. 71 Једна од најславнијих француских глумица.

208 — Ovo će zanimati gospodina Lavareda, reče ona svom ocu. Iz dna svog kineskog groba misliće ponovo da malo vidi svoj dragi Pariz. Sutradan, kada je Hivenvej napustio luku Honolulu na putu ka Japanu, poslednjem pristajanju pre kineske obale, imao je nekoliko putnika više: Kinezi čiji je dolazak najavio kapetan Metju pri polasku iz San Franciska. I prema dogovoru, Buvrej je sada živeo sa posadom. Ako su, međutim, ser Murliton i njegova kći bili ravnodušni prema prisustvu „Nebesnih“, relativno udaljavanje kućevlasnika im je pričinjavalo izvesno zadovoljstvo. Ovaj se, uostalom, malo pojavljivao. Reklo bi se da se trudi da ga njegovi saputnici ne vide i tako ne stvara nezadovoljstvo. Ako bi se peo na palubu držao se daleko od mesta gde su oni stajali zadubljeni u posmatranje vidika koji izmiče. Za vreme obeda otvarao je usta samo da jede. Najzad i njegovo lice se izmenilo. Dobijalo je neki dobroćudni izraz i u celom izgledu zelenaša nije se video nikakav trag zabrinutosti. Nije je uostalom više ni imao, u šta se možemo uveriti čitajući tekst kablograma, datiranog iz Honolulua, koji je gđica Penelopa primila u Sansu, devetnaestoga uveče, pri završetku večere. Ta joj je depeša prouzrokovala takvu silnu radost da se uzbuđenje njenog srca grube device prenese na njen stomak i zamalo da umre od pretovarenog stomaka. Evo sadržaja: „Na putu smo za Takeu (Kina). Nemoguće ići dalje. Venčanje osigurano.“ Tačno u istom času kada je Penelopa, veoma bolesna, polazila u postelju, mis Oret, s druge strane zemljine kugle, napuštala je svoju postelju i pela se na palubu da baci pogled na ostrvo Gradner, na grebene Maus i Kruzenštajn, kraj kojih je vodio put parobroda. Sinoć je mlada devojka, u pratnji svoga oca, posetila Lavareda. Pokazala mu je kineski dokument koji je i protiv svoje volje stigao na brod preko ulovljene ajkule, i novinar je uveravao da će moći da dešifruje neke znake. — Kao i egipatski hijeroglifi, reče, prva kineska slova bila su jednostavna reprodukcija prirodnih stvari. Zatim je vreme proticalo i neophodnost da se nedodirljive stvari izraze znacima dovela je do prve komplikacije. Jedan isti znak predstavljao je biće i njegov

209 vrhunski kvalitet, konja i brzinu, starca i iskustvo. Da bi se izbegla pometnja prvobitni znak pretrpe laku promenu. Prema slučajevima, dodalo bi se ili oduzelo. Evolucija ljudskog duha se nastavljala. Svakog dana sve brojnije ideje rađale su nove grafičke izume, tako da su prvobitni znaci izuvijani, skraćivani, povijani, postajali neprepoznatljivi. Međutim, uz strpljenje, čovek ponekad uspe da pronađe crtež „poreklo“, crtež „koren“ i tako razmrsi redosled znaka koji ima pred očima i da malo-pomalo otkrije smisao zagonetke koju je postavio pisac. — Bogami, odgovorila je Engleskinja, hoću da se uverim u opravdanost vaše teorije. Ostavljam vam ovu hartiju uz dva uslova. — Unapred su prihvaćena. — Prvo ćete mi saopštiti rezultat vaših istraživanja. — S radošću, vi to dobro znate, gospođice. — Zatim, nastavila je mlada devojka kao da nije primetila umilni naglasak njenog sagovornika, pripazićete da ne zagubite moj „nebeski“ dokument jer po povratku u London hoću da ga postavim u vitrinu sa napomenom: „Dokument kineskog slobodnog zidarstva nađen u utrobi jedne ajkule blizu Honolulua“. — I sve će vam vaše prijateljice zavideti na takvoj uspomeni. — Dobro ste rekli. Tako započeti razgovor sasvim prirodno se preneo na Kinu, to tajanstveno carstvo sinova Hana, u kome četiri stotina miliona ljudi žute rase sprečava, samim svojim brojem, evropsko prodiranje. — Čudan narod, reče Arman. Najpre se uzdigao na visok stepen civilizacije, zatim je zastao, dopuštajući varvarskom Zapadu da ga pretekne. Neću vam govoriti ni o kompasu, ni o barutu, poznatim u Središnjem carstvu više vekova pre nego što ih je bela rasa otkrila. Može se tvrditi da su ti izumi rezultat slučaja, ali pretpostavka o sferičnosti zemlje dokaz je naprednog naučnog razmišljanja, zar ne? Kao ja, vi znate da je predosećanje te istine izbilo na videlo u hrišćanskom svetu tek u petnaestom veku — i kada je 1492, Kristofor Kolombo napustio Španiju sa svoje tri karavele, da bi to opitom dokazao idući da traži ono što su mislili da je azijska Indija, dok mu se većina naučnika toga doba prijatno podsmevala... Pa, dokaz je bio učinjen u Kini još 203. godine naše ere. Azijski

210 „Kolumbo“, Li-Pai-Čun, koji je pustolovno pošao na jednoj običnoj džunki, prispeo je u Kalifornijski zaliv. Primamljeni njegovim pričama, njegovi sunarodnici su obrazovali drugu ekspediciju 206. godine, ali je oluja rasturila brodove koji su je sačinjavali i Li-PaiČun se nasukao na greben Kruzenštajn u susedstvu Havajskih ostrva, gde je bedno umro. Priča je zainteresovala mis Oret. Tako je, saznavši da će Hivenvej praći severno od tog grebena, htela da baci pogled na tu stenu neprestano tučenu talasima, setnu grobnicu kineskog putnika. A zatim, bila je to poslednja zemlja koju će moći da vidi pre japanskog pristajanja u Nagasakiju, jer je brod daleko na jugu ostavljao arhipelag Anson i Magelan. Sledećih dana ništa ne uznemiri jednoličnost plovidbe. Nebo, ujednačeno plavo, izgledalo je kao ogroman pehar lazurita prevrnut na smaragdni plato okeana. Mlada Engleskinja bila je nervozna, razdražena; uzalud se ser Murliton, uvek ravnodušan kako to odgovara engleskom džentlmenu, trudio što je bolje umeo da je navede na strpljenje — gubio je vreme. Mora biti da je sunce dodijalo mis Oret, jer joj se lice razvedrilo tek u času kada bi ono završilo svoje putovanje, nestajalo na vidiku u purpurnoj apoteozi. Po svršenoj večeri, dovodila bi svoga oca na krmu broda i tamo, nagnuta nad ogradom, gledala izdužene talase kako se podižu potisnuti vijkom u fosforescentnom ključanju. Tvrdila je da prepoznaje slova u brzim svetlostima koje su vijugale po tamnoj vodi. Koja? Mlada devojka nije davala odgovor na to pitanje; ali, sigurno je volela da ih posmatra jer je tu dugo stajala. I kada bi na usnulom brodu samo straža bdela nad sigurnošću svih, ona bi rekla svome ocu s neprovodljivim naglaskom: — Siđimo u odeljenje Kineza; hoćete li? — Svake večeri, onda?... Zašto?... — Da saznamo šta ćemo sutra susresti. G. Lavared beleži putovanje broda na karti koju sam mu dala; i ako ima neko ostrvce, neka stena, on će nam reći šta je tamo značajno moglo da se dogodi. Kapetan ovog broda ne zna ništa. Otac je blagonaklono odobravao i oboje su odlazili u salu sa kovčezima. Tokom jednog sata pričali su sa Armanom, zaboravljajući na mrtve koje je milosrđe vraćalo u njihovu

211 domovinu. Najzad je ser Murliton ustajao sa britanskom hladnokrvnošću: — Kasno je, gospodin Lavared treba da se odmara. — Ama ne, odgovarao je novinar gledajući u mis Oret. — Molim vas da mi oprostite, ali bilo bi indiskretno produžiti našu posetu i to ne bih sebi oprostio. Na to su se rukovali poželevši laku noć i dok su se Englezi vraćali u svoje kabine, Arman bi se filozofski opružio u svom kovčegu šapućući ove reči koje sigurno nisu bile upućene džentlmenu: — To je pravi anđeo... Bez tog njenog kratkotrajnog pojavljivanja nikada ne bih imao hrabrosti da nastavim ovo mučno putovanje. Što se tiče mis Oret, ona se osmehivala na svoju prošlu nervozu u pogledu mrtvih i bezazleno je priznavala da joj nijedan deo broda nije izgledao prijatniji od „sobe sna“. Tim je ona izrazom nazivala žuti odeljak. Hivenvvj je, međutim, i dalje plovio. 4. septembra ušao je u tesnac Diemen, smešten između krajnjeg vrha ostrva Kiju-Šiju, južne tačke Japana, i kineskih ostrva Lijeu-Kijeu. Sutra uveče stići će u Nagasaki, i mlada Engleskinja se obradova na tu novost koju joj objavi g. Metju. Plovidba se bližila kraju bez ikakvih smetnji. Kad je pala noć, jedna tamna noć bez mesečine, mis Oret je prema svom običaju povela oca na palubu očekujući čas kada će biti moguće da siđe kod svog prijatelja. Ali, putnici nisu izgledali raspoloženi da idu na spavanje. Oslonjeni na ogradu, oni su posmatrali površinu okeana. Reklo bi se da očekuju neki fenomen koji se suviše sporo pojavljuje. Mlada Engleskinja odluči da se obavesti, ali pre nego što je osoba koju je upitala odgovorila, podiže se jedan glas: — Evo! evo! vikao je taj glas, all right. Mis Oret baci pogled na more, beše shvatila. Hivenvej je plovio usred jednog zlaćanog okeana koji je ključao. Jednog trenutka rastavljena prolaskom broda, voda se pozadi sjedinjavala preplavljući vrhove talasa blistavom penom. I kovitlac se širio prelivajući vrhove talasa blistavom dijademom. Fosforescentnost, koja je zbog prisustva jedne posebne vrste algi česta u tim

212 predelima, svakog minuta se pojačavala i na crnim talasima se pružao sag svetlosti. Mornari su se penjali na palubu, noseći neke bezvredne predmete, gvožđuriju, prazne boce, i bacali ih preko ograde. Od udara tečne kapljice uzdizale bi se kao roj svitaca. Taj fenomen potraja više od dva sata. Putnici i mornari su zaboravljali san pred tim divnim prizorom koji im se pružao pred očima. Zatim se more ugasi i svi se vratiše, malo teške glave, pogleda zamorenog od te svetlosne razularenosti, ko u svoju kabinu, ko u odeljenje za posadu. Mis Oret zadrža svog oca koji bi rado krenuo istim putem. — Sačekajmo, reče, nemojte zaboraviti da gospodin Lavared očekuje našu posetu. — Kasno je, primeti ser Murliton, i mislim da bi bilo bolje da to odložimo za sutra... Ali se ona usprotivi. — I ne pomišljajte! Onako zatvoren ne može sumnjati šta se događa. Šta će misliti o nama? Englez neprimetno slegnu ramenima, ali ne odgovori; znao je on dobro da je žena, pošto može da govori dva puta brže i dva puta više od muškarca, uvek na kraju u pravu. I zaista je mis Oret bila u pravu. Lavared se čudio što su ga napustili njegovi saputnici. Prvo je pomislio na neko malo zakašnjenje prouzrokovano jednim sitnim slučajem. Ali, kako je vreme prolazilo postao je nervozan, zatim zabrinut, najzad tužan. Uz pomoć mašte zamisli neku nezgodu, neku nelagodnost koja je zadržala jednog od Engleza u njegovoj kabini. Uz opasnost da bude viđen, hteo je da napusti svoje skrovište, kada se pojaviše ser Murliton i mlada devojka. U nekoliko reči obavestiše ga. Bio je srećan da se uveri u nepostojanost svojih crnih predosećanja, tako srećan da se složi sa džentlmenom kada ovaj primeti da zbog kasnog sata treba večeras malo skratiti trenutak svakodnevnog razgovora. Steže dakle Oretinu ruku, možda malo duže i isprati Engleze do vrata. Odjedared zgrabi ih za ruku i prošaputa:

213 — Slušajte! Tanak zid delio je odeljenje preminulih od hodnika, i kroz tu slabašnu prepreku mogli su se čuti i najmanji šumovi. A ono što je privuklo pažnju Parižanina bilo je trenje koje se dešavalo spolja. Reklo bi se da neka ruka klizi po zidu. Englezi behu to isto čuli. Zaustavili su se zadržavajući dah. — Ah! reče ser Murliton, neko hoda na prstima po hodniku. — Da, nastavi Lavared, i upućuje se na ovu stranu. — Šta to može biti? — Ne znam, ali u toj neizvesnosti dobro je da se prikrijemo u slučaju da neki mornar stupi U ovu odaju. S krajnjom pažnjom sve troje se skriše između kovčega. Onda se vrata otvoriše i nekoliko ljudi uđoše, skoro dodirujući sakrivene Evropljane. Pošto je poslednji zatvorio vrata, jedan od tajanstvenih došljaka zapali neki mali fenjer koji baci po odeljenju slabu svetlost, sličnu svetlosti kandila. Mis Oret s mukom zadrža krik iznenađenja. Pet osoba bilo je tu i ona u njima pozna kineske putnike koji su se ukrcali u Honoluluu. A do toga dana te osobe su se pravile da se ne poznaju. U kom cilju su se tako sakupili, usred noći, na tom mestu na koje niko nije zalazio? Ser Murliton je sebi postavljao to isto pitanje. Što se tiče novinara, on je radoznalo gledao, očekujujći da se tajna sama od sebe rasplete. — Braćo Han, Žap, Tung i Li, poče onaj koji je izgledao kao vođa. Slušajte me. Govorio je tihim glasom, koji je, ipak, dospevao do Evropljana. — Ah! gle, prošaputa Arman zaprepašćen, eto sada razumem kineski. — Dvojicu među vama, nastavi govornik, vaspitali su beli sveštenici. Oni ne znaju jezik Hanovih sinova, govoriću dakle havajskim narečjem, jer ga svi razumeju. — Dobro, dobro, naglasi Parižanin, to me ga opomene na tišinu. Kinez je nastavljao: objašnjenje umiruje.

214 Oretina ruka pritisnu mišicu mladića da ga opomene na tišinu. Kinez je nastavljao. — Braćo, sutra ćemo stići u Nagasaki gde će Žap, Tung i Li sići s broda da bi dospeli do kineske obale prvom trgovačkom džunkom koja se pojavi. Kinezi klimnuše glavom. — Vi znate zašto nas je naš uzvišeni vođa pozvao natrag. Naše Društvo „Nema licemerstva“ zaslužuje svoje ime. Najmanji njegov član zna zašto se i protiv koga bori. Svaki od nas predstavlja jedan odred koji treba okupiti u Pekingu određenog datuma koji ću vam reći. — Biće učinjeno, odgovoriše ostali jednoglasno. — Dobro. Evo sada kakve su naredbe našeg Velikog Majstora i činjenice koje ih pobuđuju: Mi, Hanovi sinovi, hoćemo da vratimo Kinu Kinezima i da oteramo mandžurske osvajače koji drže vlast. Ali, njihov vođa koga gordo nazivaju „Sinom Neba“, oseća da mu se presto ljulja pod naletom naroda koji hrli ka slobodi. Uplašen, on pruža ruke ka strancima iz Evrope, nadajući se da će ga braniti od naših napada. Već im je dozvolio da otvore filijale na obalama, sada sanja da im ih otvori u unutrašnjosti zemlje. Jedno mrmljanje prekide onoga koji je govorio. Njegovi slušaoci učiniše isti pokret pratnje i njihova žuta lica, zgrčena od srdžbe behu strašna. — Jedan čovek, nastavi vođa, jedan Nemac, doktor Kasper, došao je caru. Rekao mu je: „Sa jednim džakom od svile, koji ću ispuniti gasom, uzdići ću se i upravljati u vazduhu. Daj mi dozvolu da pokušam opit iznad tvoje prestonice i da se krećem daleko iznad zemalja nad kojima ti vladaš.“ Car je pristao i 22. oktobra taj će se Kasper uzdići sa svojom mašinom koju naziva „balon dirižabl“. Kinez malo zastade, i još upornijim glasom, da bi svoje ubeđenje ulio u duh prisutnih produži: — Takvo je zvanično objašnjenje. Ali ovde kao i uvek varaju narod. Nadlećući nad zemljom, taj će Nemac proučiti puteve, reke, kanale, tako će, kada bude došao čas, evropske armije tačno znati naše saobraćajnice i to će iskoristiti da nas smrve. Ali, mi bdimo! Poduhvatima naših neprijatelja suprotstavićemo volju celog jednog

215 naroda. Imamo broj i odanost, dokažimo da imamo i inteligenciju. Poštenom napadu Evropljani će, obeshrabreni pokoljima, suprotstaviti prikrivenu invaziju. Uništimo njihov aparat i tako ćemo dokazati da nismo ljudi koje varaju. — Da, da mi ćemo poslušati. Neki drhtaj je potresao te fanatike, koji su, želeći slobodu svom narodu, u zapadnoj civilizaciji videli opasnost. — Sada braćo, zaključi govornik, vratite se u svoje kabine. Žap, Tung i Li prvi će izaći. Han i ja pustićemo da prođe koji trenutak pa ćemo onda i mi izaći. Određene osobe pružiše ruke svome vođi, zatim ih prineše grudima i glavi i napustiše odeljenje povratnika. Onda se onaj koji je tim ljudima preneo naredbe Velikog Majstora tajnog Društva „Nema licemerstva“ okrenu članu koji je ostao i tiho mu reče: — Hane, zadržao sam te jer si mi potreban još zbog nečeg. — Naredite, jednostavno odgovori njegov sagovornik. Jasnim glasom vođa izusti ove reči od kojih mlada Engleskinja zadrhta u svom skrovištu. — Treba posle pristajanja u Nagasakiju baciti u more kovčeg koji nosi broj 49. Han slegnu ramenima. — Bacićemo ga. — Ti ne pitaš zašto? — Šta mari, vi govorite, ja slušam. — Hoću ipak da znaš zašto... Pre petnaest dana komitet u San Francisku me je obavestio da će jedan mandžurski izdajnik osuđen da nikada ne počiva u kineskoj zemlji, uspeti da izbegne presudu, zahvaljujući marljivosti administracije Box-Pacific-Line-a i da napusti Ameriku. — Pa? radoznalo zapita zvani Han. — Otada nisam dobio nikakvo novo saopštenje. Kovčeg je dakle na brodu i ja treba da izvršim instrukcije komiteta. Govoreći to, beše uzeo fenjer i upravio njegov svetlosni zrak na kovčege. Svaki od njih, sećamo se, bio je obeležen bakarnom pločicom sa rednim brojem.

216 — Evo ga, nastavi vođa zaustavljajući se pred Lavaredovim sandukom; prekosutra, u noći, mi ćemo ga baciti u vode zaliva PečiLi. — Zašto ne odmah, reče Ha, pošto smo već ovde? — Zato što će taj sanduk ploviti i možda će ga neki brod izvaditi iz mora. U Nagasakiju snabdeću se tegovima od olova koje će povući telo Mandžurca i njegov poslednji dom u dubine mora. Razumeš? — Da, vođo. — Dobro... Hajdemo na spavanje i prekosutra će izdajica biti predat svojoj sudbini. — Neka tako budu pogođeni svi njemu slični, izgovori Kinez Han. — Da, svi! — I neka se Središnje carstvo vrati svojim zakonitim vlasnicima. Vrata žute sobe zatvoriše se uz lagani zvuk, zaverenici iščezoše i, uz malo dobre volje, tri posmatrača čudnog prizora mogla su zamisliti da su samo sanjala. Ali stvarnost događaja ni u kome nije budila sumnju, i mis Oret, vrlo uzbuđena, zapita drhtavim glasom: — Čuli ste, gospodine Lavared? — Da, gospođice, mirno odgovori Parižanin. Ova žuta lica nameravaju da zagnjure kovčeg broj 49 u dubine okeana. Komitet iz Honolulua je u zakašnjenju za komitetom iz Friska. To je vrlo smešno. — Nalazite? prekide ga ser Murliton. — Vere mi! — Vi imate srećan karakter, gospodine Lavared, milo mi je da to uvidim; ali, najzad, u ovim okolnostima čini mi se da je odluka ovih ljudi vrlo opasna po vas. — Opasna... mislite? — Bar što se tiče nasledstva vašeg rođaka. — Kako to? — Svakako da nećete biti u sanduku 49 kada ga zaverenici budu odneli. — Budite u to sigurni, dragi moj ser Murlitone.

217 — Da, ali bez te naprave biće vam nemoguće da se iskrcate u Takeu, i onda... Arman se nasmeši. — Očigledno je da će moje putovanje biti poremećeno ako me liše mojeg sanduka. — Pa to i kažem. — Samo što me neće lišiti. I kako su ga Englezi gledali sa zaprepašćenjem, novinar završi: — Odmah ćete razumeti zašto, to je prosto kao pasulj... zahvaljujući ovom perorezu. Izvukao je iz svoga džepa mali perorez sa drškom od kornjačine kore. Otvori ga i, približavajući se kovčegu koji mu je bio proglašen za stan, zavuče sečivo u prorez zavrtnja koji je pridržavao pločicu s brojem. — Šta to radite? — Pa vidite, gospođice, skidam ovu pločicu. Istog trenutka zavrtanj je popustio. Parižanin otpoče tu operaciju na susednom kovčegu. — Ah! uzviknu mlada devojka, razumem. — Menjam broj; pločica moga suseda na mom kovčegu i ja sam četrdeset osam, moja na njegovom i on je četrdeset devet. Njega će njegovi sunarodnici opteretiti tegovima od olova i poslati na podmorski izlet kojim su mi pretili. Posle nekoliko sekundi zamena je bila izvršena i Lavared očaran požele laku noć svom suparniku. Stisak ruke mis Oret bio je duži nego ostalih dana. Ti užasni Kinezi tako su strašno uplašili džentlmenovu kći da joj se može oprostiti što je zaboravila svoje tanke prstiće među prstima tog prijatnog čoveka koji se izvlačio, kao igrajući se, iz najtežih položaja. 5. septembra, usporavajući vožnju, Hivenvej zaobiđe rt Long koji zaklanja i štiti grad Nagasaki, glavno mesto kena ili uprave istog imena i jednu od sedam japanskih luka otvorenih Evropljanima.

218 Kao sve mlade devojke, mis Oret je pročitala dela Pjera Lotija72 Ona se nasmeši opazivši skup malih kuća koje obrazuju grad i koje, okružene zelenim brežuljcima, izgledaju smešno stisnute. Male kuće, mali ljudi, stanovi čiji su pokretni zidovi od hartije, crvene ribice, uvek od hartije, okačene na motke kao znak radovanja, najzad sve što čini japanski život, prolete joj pred očima u uspomeni na jednu knjigu, ali se, međutim, uskoro uozbilji. Pored tih smešnih pojedinosti ona je osećala napor jednog pametnog i vrednog naroda, obuhvaćenog željom da dostigne zapadnu civilizaciju. Na ulasku u pristanište bio je najpre svetionik Ojesaski, čiji se plamen vidi na četrdeset dva kilometra, kako joj je objasnio g. Metju. Zatim, duž kejova, ogromni dokovi u kojima se nagomilava ugalj koji dolazi iz rudnika Tahasime; sve pokazuje težnje nacije koja stupa u napredak pod vođstvom svoga cara, tog mikada, do juče apsolutnog autokrate, danas ustavnog vladara. Zatim preko puta, kao suprotnost tim zgradama koje je podigao novi Japan, predeli okrvavljeni nekada slepim fanatizmom: ostrvo Takuboko ili Visokog-Koplja, rt Daika i naročito planina Papenberg gde je godine 1858. četiri hiljade hrišćana strmoglavljeno u more. Na kopnu se Englezi još bolje uveriše u pokret duha koji preobražuje Japan. Pored čoveka iz naroda u nacionalnoj bluzi i sa kosom kao čunj ide službenik u svom crnom redengotu i cilindru. Malo su nespretni ti službenici, u svojoj evropskoj odeći — nedostatak navike bez sumnje. Njihove supruge, odevene po poslednjoj pariskoj ili londonskoj modi, bolje izgledaju. Tamo kao i svuda žena se brže prilagođuje novim običajima. Tesna radnjica, starog kova, dodiruje modernu radnju čiji visoki izlozi izazivaju divljenje prolaznika. Čak, se i strašna parlamentarna politika uvukla u carstvo mikada. Putnici se u to uveriše kada videše delove zidova išarane izbornim proglasima u više boja. Jednog će dana, možda, Japanci prebaciti Evropljanima taj uvoz; i u svoju odbranu ovi će morati da podsete da su doneli i poljubac. Zaista, stanovnici Kiju-Šija ili Nipona nisu znali za to najnežnije milovanje. Bilo je zamenjeno 72 Француски писац кога су привлачиле егзотични предели и цивилизација.

219 jednim složenim ceremonijalom. I ovde ženama pripada slava da su prve shvatile. Englezi htedoše da večeraju pre nego što se vrate na brod. Avaj! kuhinja te zemlje je, kao i sama zemlja, u periodu preobražaja, i posetioci ne mogoše jesti krokete od korenja pržene u ulju od ricinusa, pečeno pile nadeveno jajima Od crvenih mrava, ribu u sirćetu prelivenu šećerom, koje im je pobedonosno poslužio jedan urođenik u kratkom kaputiću opasan belom keceljom naših pariskih kafanskih kelnera. Jelima stranog uvoza japanski kuvari dodaju neke domorodačke sastojke, šećer u sirće, mravlja jaja na pečenje, tako da u tom zlosrećnom gradu stanovnici i putnici nisu u stanju da pojedu dobar obed. U ime napretka steže se kajiš. Povrh toga čudna zemlja, koja u isto vreme pokazuje vojnika policajca, jednog samuraja, kako udara evropskog princa koga treba da štiti, i malu Japanku kao sedi u svojoj koketnoj čaji, podignutoj na stubovima i smeši se svim strancima, koje pozdravlja sa ruičiva, ljupkim dobar dan; zemlja u kojoj već ima železnice, ali se do nje ide u nosiljkama. Prelaz običaja još se vidi u odeći vojnika carske garde, koja podražava uniforme Drugog carstva. Grešili bismo, štaviše, ako bismo se podsmevali tom hrabrom malom narodu, inteligentnom i strasnom; jer, uprkos našim skorašnjim porazima tamo ne vlada nemački uticaj; Francuska je još uvek najomiljenija. Dosta zamoreni svojim izletom ser Murliton i njegova kći se vratiše na pristanište. Čamac Hivenveja bio je kraj mola i oni tamo zauzeše mesto. Skoro odmah dotrčaše dva čoveka. Mis Oret nije mogla da zadrži jedan drhtaj prepoznavši dva kineska putnika čiji je razgovor čula u odeljenju za mrtve. Svaki od njih je nosio dugačak i veoma težak paket, ako je suditi po naporu nosača. — Vi ih prepoznajete, oče? zapita mlada devojka. — Da, savršeno, odgovori džentlmen. I kako mu je ona ukazivala na predmete koje su njih dvojica držala, on mirno dodade: — Verovatno tegovi od olova koji će njihovog pokojnog sunarodnika odneti na dno okeana.

220 Oret okrenu glavu. Pomišljala je da bez onog slučajnog proviđenja ništa ne bi obavestilo Lavareda o planovima Kineza i onda... zamišljala je kako se ti ljudi uvlače u žutu sobu, vezujući to olovo za kovčeg u kome je Parižanin spavao, i spuštajući sve to u crnu vodu koja se bešumno zatvara nad svojim progutanim plenom. — Šta vam je, Oret, zapita ser Murliton, bledi ste? — Zato što mislim na ono... što se više ne može desiti. Englez nepomično pogleda u mladu devojku, zatim mu oči pređoše na Kineza. Taj pokret povrati rumenilo u obraze mlade putnice. Osećala je da je otac pogađao šta ona misli i to izazva nežan utisak. Izvesna osećanja ne žele poverenike i najdraži otac ponekad greši što čita dušu svoje kćeri. Kada je čamac prispeo do broda Englezi su se šetali po palubi ćuteći, očekujući čas kada će moći da siđu do Lavareda bez straha od iznenađenja. Morali su toga dana da vide Lavareda pošto su Kinezi izabrali sutrašnji dan da potope kovčeg 49. Susret sa pripadnicima „Belog Lotosa“ bio bi pogibeljan i najbolje je bilo uzdržati se. Poseta se oduži i preko običnih granica. Džentlmen je u više mahova morao naglasiti da je kasno da bi nagovorio mis Oret da se vrati u svoju kabinu. A jedva se držala na nogama i tek što je legla, utonu u dubok san. Kada je otvorila oči Hivenvej je napustio Nagasaki i presecao je talas Plavog mora. Beše zazvonilo za ručak. Odlazeći u trpezariju mlada devojka na vidiku opazi kopno, čija se razuđena silueta ocrtavala na čistom nebu. — Koja je ta planina? zapita g. Metjua koji se nalazio pored nje. — Ostrvo Menze, mis, odgovori Amerikanac. Večeras ćemo ga zaobići i stupićemo u Žuto more koje Koreja i kineska obala stešnjavaju sve više i više do zaliva Peči-Li. — Plavo more, Žuto more, koliko boja! — Ta su imena opravdana, mis. — Šalite se, gospodine Metju; plavo još ide ali žuto? Kapetan se nasmeši. — Videćete da je te boje. Uostalom, lako je objasniti taj fenomen. To more nije mnogo duboko i reke koje se u njega ulivaju

221 prolaze kroz zemlje nanosa zvane „žute zemlje“. Blato koje valjaju je vrlo fino i ostaje na površini vode. Otuda njihova posebna boja. Mlada devojka rasejano sasluša tu malu lekciju iz geografije. Ona je brojala dane koji su je još razdvajali od završetka plovidbe i nije joj mnogo stalo da odbrojava te dane na talasima ove ili one boje. Ali ako je ona bila neraspoložena, Buvrej je postajao sve rečitiji. Prispeće u luku punilo ga je miljem. Sasvim prirodna radost, mislili su putnici, jer život u odeljenju za posadu nije baš bio zabavan. Engleskinji se dan učini beskrajan. Ojadila je pomisao da će morati, kada padne noć, da se zatvori u svoju kabinu bez prijateljskog shake-hand g. Lavaredu. Nikada joj brod nije izgledao tako ružan, okean tako dosadan, nepromenljivo plavetnilo neba bilo joj je nesnosno. A kako je ser Murliton, rođeni posmatrač, po izvesnom mrštenju obrva shvatio unutrašnju oluju koja se pripremala, dobro se čuvao da se obraća ćerki. Upustio se u veliku diskusiju sa kapetanovim pomoćnikom po pitanju ribolova na Novoj Zemlji, o pravu na mamac, o hvatanju jastoga. O sličnoj temi Englez i Amerikanac bi diskutovali čitave nedelje, samo da je rakija tu. Zahvaljujući tom lukavstvu džentlmena, dođe vreme za večeru a da mis Oret nije našla ni najmanju priliku da na njega prenese jedan deo svoje uzrujanosti. Kad je pala noć trebalo je vratiti se na palubu. Murliton se bojao tog trenutka. Ali na njegovo veliko iznenađenje, Oret je bila ljubazna, razdragana. Sva njena zlovolja kao da se raspršila sa svetlošću sunca. Ona ostade dosta kasno na palubi, mlitavo opružena u jednoj ležaljki koja se od kretanja broda blago njihala. Oko jedanaest časova izjavi da je umorna, nežno zagrli svog oca i povuče se u svoju kabinu a da nije izgovorila novinarevo ime. Zato se Englez zatvori u svoju, očaran što je izbegao očekivanu bujicu i prepusti se milinama sna. Bio bi manje miran da je znao kakva je misao smirila njegovu kći. Ona se odlučno bila rešila da nadgleda dva Kineza u izvršenju njihovog zloslutnog posla. Pošto su svi bili zaspali ona se uvuče u mračni hodnik.

222 Uskoro se lagani koraci začuše na drugom kraju. Prikrivena svetlost dopusti joj da vidi dve neodređene siluete. Bilo je to dovoljno. Beše poznala Hana i njegovog vođu kako se osvetljavaju fenjerom. Svetlost iznenada iščeze. Oret shvati da su Nebesni stupili u odeljenje mrtvih, i, obuzeta neodoljivom radoznalošću tiho se prikrade do vrata. Han ih je ostavio poluotškrinuta. Engleskinja pogleda kroz otvor. Pristalice „Belog Lotosa“ behu stavili svoj fenjer na pod i počeli su da spuštaju kovčeg obeležen brojem 49, sa njegovih nogara. Od pogrešnog pokreta kovčeg od hrastovine udari o pod. Oret već zbunjena ne mogade uzdržati lagani krik. Odmah jedna nervozna ruka dohvati njenu; i pre nego što je mogla da shvati šta se dešava bila je uvučena u sobu mrtvih. Na zvuk njenog glasa Han je ščepao i priveo svome vođi. Ovaj je uputio na mladu devojku svoj oštri, prodorni pogled, i ona je kao ptica koju je opsenila zmija, pokušala da okrene glavu, da pobegne od tih nepomičnih očiju koje su je hipnotisale. Iza nje, preprečivši put vratima, Han je čekao zapovesti svoga druga. Najzad vođa slegnu ramenima: — Utoliko gore po nju!... hajde! Brzim pokretom Han poteže svoj bodež i podignu ga ka Engleskinji. Bila je izgubljena kada se iznenada Kinez okrete oko sebe kao neka čigra i uz uzvik bola udari o ugao susednog sanduka. Pored mlade devojke uspravio se Lavared. Obavešten o dolasku Nebesnih i želeći da prisustvuje njihovom „malom poslu“, on se bio sakrio, zatim je, sasvim prirodno, potrčao u pomoć plavoj mis. Sada je bio ispred nje, pokrivajući je svojim telom prema pretećim Kinezima. Borba je trebalo da započne. Oret kao kroz san oseti da Lavared radi nje žrtvuje nasledstvo svoga rođaka. Kad čuju buku, sigurno će doći mornari i novinar će biti otkriven. I ako, slučajno, ne bi došli, situacija nije bila ništa manje očajna. Tajna Parižanina nije mu više pripadala. Dva Kineza su je znala, ne računajući da u toj nejednakoj borbi čestiti momak može i da podlegne. Ona pogleda Armana. On se smešio.

223 — Da vidimo, reče upotrebljavajući havajski sabir, zašto hoćete da ubijete tu mladu osobu, moju prijateljicu? Onaj koga je Han zvao vođom iznenađeno pogleda Lavareda ali ne odgovori. — Oh! nastavi hladnokrvno Lavared, plašite se da se izložite neprilici. Kao da ja ne znam da ste vi ovde zato, da biste bacili u more kovčeg broj 49. I, na pokret zaprepašćenosti svojih slušalaca, reče: — Sa tom istom misijom ja stanujem u kovčegu broj 48. On je u isto vreme podizao poklopac svoga zatvora, pokazujući zaprepašćenim Kinezima da je prazan. Vođi se odjednom povrati govor: — Ko si ti dakle? — Ko sam ja?... gledaj. Jedva savlađujući želju da se smeje koja ga je obuzimala, Arman pruži svom sagovorniku plehanu kutiju nađenu u utrobi ajkule. Sam pogled na kutiju kao da začudi Kineza. Otvori je, pročita pergament, zatim vraćajući je novinaru reče: — Ti si jedan od naše braće, i ti odgovaraš za ovu Evropljanku? — Od San Franciska moja sestra dolazi noću da mi donese hranu bez koje bih danas bio sličan ovima koji nas okružuju. — Dobro. Ćutaće, je li tako? — Kao i ja. — Dobro. Han, nastavimo našu operaciju. Malo kasnije, Kinezi su izlazili odnoseći bivši kovčeg broj 48 koji je voljom Francuza postao 49 posvećen mržnji „Belog Lotosa“. — A sada, gospođice, nastavi galantno Lavared, vratite se u kabinu i spavajte... Oprostite što vas ne pratim, znate da mi zdravlje ne dozvoljava da napuštam ovu sobu. Ona mu dugo stegnu ruku i povuče se. Sutradan, kako je bila sama na palubi, Han dođe da se nasloni na ogradu, na dva metra od nje, i ne gledajući je, bez ijednog pokreta koji bi mogao da oda njihovu saradnju reče joj: — Sestro jednog od naših, noćas si pretrpela strah. Oprosti nam. Ti ideš u Središnje carstvo. Uzmi ovo. Vođa ti to šalje.

224 Držao je jedan cvet od metala koji je predstavljao bele latice lotosa. — Stavi to na svoja prsa, taj će ti cvet omogućiti da izbegneš brutalnosti mandarinske policije i da naiđeš na prijatelje svuda kuda budeš prolazila. I kao putnik kome je dosadilo da se divi okeanu, Kinez se okrete, uveri da ga niko ne posmatra, i vešto baci cvet pred noge mlade devojke. Kad to uradi mirno se udalji. Posle jednog trenutka Oret podiže amblem moćnog tajnog društva i spusti ga u svoj džep. I protiv volje prošaputa: — Moći ću, možda, da „mu“ budem od koristi! Putovanje se međutim nastavljalo. Hivenvej se približavao korejskoj obali i mogli su se opaziti gradovi, sela. G. Metju je pričao o čudnim običajima zemlje, u kojoj je gostoprimstvo veće nego škotsko. Najzad, desetog uveče ugledaše Takeu. Bilo je suviše kasno da uđu u luku i Hivenvej je morao da smanji brzinu, pod slabom parom, očekujući osvit dana. Poslednji put Englezi siđoše kod Lavareda. Dogovoriše se da se nađu sutradan uveče u hotelu koji je pripadao Box-Pacific-Line-Sotrapu. Preko dana Arman će naći načina da prevari budnost agenata Kompanije. I puni poverenja takmaci koji su postali prijatelji snažno stisnuše ruke ponavljajući: — Doviđenja!

225 XVII KOMPLIKACIJE I KINESKE ZAVRZLAME Na dan 11. septembra, oko deset časova ujutru, g. Saksbi, direktor filijale Takeua, predstavnik Box-Pacific-a za Kinu, bio je u svojoj kancelariji, prostranoj odaji u koju su, kroz širom otvorene prozore, ulazili sunce, mirisi cveća i pesme ptica. Pregledao je svoju poštu, uz pomoć mladog službenika koji je svoje poštovanje prema šefu pokazivao smešnom nespretnošću. G. Saksbi mu pruži jedno pismo. — Gledajte, Haudine, pribeležite ovo: porodica Pali-Ma, iz sela Tien-Be, doći će već jutros po telo pokojne Li-Mua, preminule u San Francisku i vraćene u domovinu na Hivenveju. Pregledajte brodsku knjigu i donesite ovde kovčeg, da bi prepoznavanje moglo brzo da se izvrši. Inače smo u opasnosti da kasno ručamo. I dok se službenik sjurio napolje udarajući se o vrata, direktor dodade u sebi: — Neverovatna je takva žurba. Brod je tek prispeo u luku a ljudi već traže svoj paket. Publika sve više i više zahteva. Nemamo vremena da predahnemo. Zatim posle trenutka ćutanja: — Želim da izdam jedan cirkular, dodade. Isporuka će moći da se izvrši tek dvadeset četiri sata po prispeću parobroda. Tog trenutka neko zakuca na vrata i jedan mali grum, uredno odeven u mrko sukno, pojavi se na pragu. — Šta je, Bridžu? zapita g. Saksbi. — Neki čovek moli gospodina direktora da ga primi. — Kakva vrsta čoveka?

226 — Putnik koji je došao sa Hivenvejom. Tvrdi da ima važnu stvar da vam saopšti. — Dobro! opet neka reklamacija!... Najzad, to je mušterija Kompanije, moram da ga primim... Uvedite ga. Grum nestade pa zatim prijavi: — Gospodin Buvrej. Zelenaš uđe, nasmejan, pozdravi g. Saksbija, zlovoljnog, koji odgovori klimanjem glave. — Gospodine, započe, ja sam Francuz, kućevlasnik, dva puta milioner, predsednik... Direktor ustade, kao pokrenut oprugom, i ljubazno reče: — Izvolite sesti. Kada se Buvrej smestio direktor nastavi: — Čime vam mogu biti na usluzi? — Ničim, gospodine... Naprotiv, ja vama činim uslugu. — Vi, gospodine? G. Saksbi je bio začuđen, to se videlo. — Vere mi, da, opet će Penelopin otac dobroćudno. Kao svi oni koji poznaju rizik velikih preduzeća, ja se grozim prevare. A vaša kompanija je žrtva jednog varalice. — Čudite me, naš nadzor je neosporan. Baš sam to pisao u svom najnovijem izveštaju centralnoj administraciji. — Ne kažem da nije tako, međutim, jedan od mojih sunarodnika se uvukao u odeljenje određeno za povratnike i prešao je preko Pacifika ne plativši svoj put. — Kako je to mogao da učini? progunđa zaprepašćeni direktor. — Ne znam, ali vam mogu tvrditi da je to učinjeno. Čovek mora biti još na brodu jer ga nisam video da je sišao, a dobro sam pazio, mogu vam reći... Vi ga hvatate, zahtevate nadoknadu za sumu kojom vas je lišio i eto to je sve. Službenik Haudin ponovo uđe: — Gospodine, porodica Pali-Ma je ovde. Čekaju vas za otvaranje kovčega i potpisa za dostavnicu. — Idem... dopuštate, gospodine, jedan minut i odmah se vraćam.

227 — Oh! izjavi Buvrej, ja odlazim, moja misija je završena. I trljajući ruke završi tihim glasom: — Kao i putovanje mog dragog zeta... i ono je završeno. Dva čoveka pređoše u susednu prostoriju u kojoj je više osoba okružavalo jedan sanduk postavljen na zemlju. Svi Kinezi, novodošavši, imali su svilenu odeću po kojoj su bile pričvršćene velike uzdužne trake ružičaste i bele, u znak velike žalosti. Jedna stara žena je plakala. Dve „narikače“ .puštale su oštre urlike u tužnom ritmu. Porodica je morala biti dobrostojeća jer te „službenice“ nisu štedele uši prisutnih. Stara priđe g. Sakebiju. — Ja sam Pali-Ma, majka Li-Mue, umrle u dvadeset drugoj godini. Evo uverenje mandarina iz mog sela. — Dobro, reče direktor, hajdete! Radnici Kompanije koji su doneli kovčeg roj 48 pripremiše se da odšrafe poklopac. Ali tek što su ga dotakli kad se zaneše unazad sa krikom užasa. Jedan čovek se bio iznenada uspravio. — Lavared! viknu Buvrej dok su se izbezumljeni Kinezi povlačili unazad. I obraćajući se direktoru: — Evo vaše varalice: G. Saksbi brzo poteže svoj revolver, pošto ga je ad hoc73 kao dobar Amerikanac uvek nosio u džepu i nišaneći na Armana, iznenađenog što se nalazi u tako velikom društvu, reče: — Uhvaćeni ste! Na najmanji pokret pucam. — Nepotrebno, odgovori novinar, shvatam da je nepomičnost neophodna. Na jedan znak njihovog direktora radnici Kompanije su prišli i ščepali putnika. G. Saksbi je posmatrao Armana. Njegov dobar izgled išao mu je u korist, zato nastavi skoro prijateljskim glasom: — Gospodine, I guess, pogađam da je sve to samo jedna šala, jedna opklada, neću dakle podizati galamu, moleći vas samo da izmirite cenu vašeg putovanja. S obzirom na teskobu kabine koju ste zauzimali, daću vam čak popust od 25 odsto. Lavared se pokloni. — Nemoguće je biti ljubazniji, samo... 73 За ту прилику

228 — Ah! kažete samo? — Da... čak s popustom putovanje je suviše skupo za moj džep, jer ja imam svega dvadeset pet para. Ruke g. Saksbija se pokrenuše u očajanju. — Pet „centi“!... I vi ste se usudili da se ukrcate na jedan od naših parobroda! — Dozvolite, gospodine, ukrcali su me, pošto su me izdajnički zatvorili u jedan kovčeg sa nešto namirnica. Imam čak nameru da podnesem žalbu za obeštećenje od »Box-Pacific-Line-Sotrapu «. Na to se direktor naljuti. — Vi mi se podsmevate... Neka bude, bićete uhapšeni. — Jedan trenutak, umeša se Buvrej koji se dotle držao po strani. Ima načina da se sve sredi... Sa zadovoljstvom ću posuditi gospodinu tu malu sumu koja mu je potrebna. — Ah! taj dobri Buvrej! uzviknu mladić, a ja sam se već čudio što vas ne vidim ovde. Ali ga Amerikanac prekide. — Pozajmite od ovog gospodina i neka se sve to svrši. — Ali ja ne mogu da pozajmim od njega! — Kako to ne možete? Prestajući da se smeje Arman nastavi: — Ne, i on to dobro zna, iz razloga koje bi bilo suviše dugačko da vam objašnjavam, ali ću vam nešto predložiti. — Pih! — Vi ste inteligentan, to se vidi. Amerikanac, praktični ste. Prelazeći Pacifik kao što sam učinio, ja sam oštetio vašu kompaniju. — Vrlo tačno. — Zar ne? Vidite, već se slažemo... Tu štetu sam u nemogućnosti sam da sprečim, ali kao naknadu mogu da vam dam način kako da ostvarite mnogo veću dobit od cene prevoza. — Koji? Lavared uputi podrugljiv pogled Buvreju koji je sa zaprepašćenjem slušao. Amerikanca je doveo u stanje u koje ga je želeo dovesti.

229 — Izvinite, gospodine direktore, ako vam dam taj način hoće li moj dug biti oprošten? — Potpuno, odgovori g. Saksbi, posle trenutka razmišljanja. — Onda, slušajte me. Vi imate četiri broda. Svaki obavi do šest putovanja godišnje sa prosekom od pedeset povratnika. Dakle, osiguran prevoz za hiljadu dve stotine Kineza. — To je tačno.... ali ne vidim kakvu vezu... — Pratite moje razmišljanje. Na tih hiljadu dve stotine putnika, jedva je šestina dovoljno imućna da kupi kovčeg za života. Dakle ostaje hiljadu pokojnika kojima vi pružate dvostruku kutiju, olovo i drvo. A vi upotrebljavate lepu hrastovinu, to sam mogao da se uverim i sanduk vas staje pet dolara. — Tačno. — A ako bi vas stajao samo tri dolara, bila bi to za vas dobit od deset hiljada franaka godišnje. — Eh! progunđa g. Saksbi, mislili smo mi to, ali klijenti hoće hrastovinu. — Vi ćete im je dati... ili bar ćete im dati izgled hrastovine. — Recite? — Čamovina, najpre oprana sumpornom kiselinom razblaženom u petini vode, zatim sonom kiselinom u šestini vode, premazana voskom i najzad uglačana. — Vrlo prosto, ali da li ste sigurni u to što tvrdite? — Zadržite me kao zatvorenika do trenutka kada ćete obaviti opit... To nije mnogo dugo. — Vere mi, gospodine, g. Saksbi pruži ruku novinaru, nećete platiti vaš prevoz i Kompanija će napraviti dobar posao. Zaista sam očaran što sam vas upoznao. Onda Lavared prošaputa, sa svojim najprijatnijim osmehom, Buvreju koji se grizao: — Vidite, gospodine Buvrej, sa malo hemije uklanjaju se štetne osobe sa puta. Sve je izgledalo sređeno. Kinezi, sakupljeni u jednom uglu, nisu protestovali, i to s razlogom, protiv pregovora vođenih na engleskom, kada jedna nova ličnost stupi u dvoranu.

230 Po njegovoj plavoj tunici opervaženoj zelenom prugom, po tamnoj kapi sa dugmetom od ćilibara, mogao se poznati policijski oficir. Kraj njega je stajao, jedan mladić iz porodice Pali-Ma koji se bio brzo izgubio pri otvaranju sanduka. On pokaza policajcu na Lavareda izgovarajući reči kaje Francuz nije razumeo. Oficir polete ka vratima i začu se jedan grleni uzvik. Odmah jedno desetak ljudi, odevenih kao on, upade u odaju i sveza Armana. — Žao mi je što sam vas zadržao, reče mu g. Saksbi, koji je govorio sa vođom grupe, vaša je stvar ozbiljna. — Do te mere? — Optuženi ste da ste uništili posmrtne ostatke mlade Li-Mua da biste zauzeli njeno mesto. Skrnavljenje, zloupotreba kovčega, sve je tu. Prema svim verovatnoćama, bićete osuđeni na smrt. Lavared lako zadrhta ali, odmah se povrativši, odgovori: — Veliko hvala na obaveštenju. — Budite uvereni da mi je žao, nastavi direktor, i mogu li vam biti od koristi? Nemate li rođake, prijatelje kojima biste uputili svoje pozdrave? Ja ću dostaviti vaša pisma. Novinar se dvoumio jedan časak. Nežna Oretina slika izađe mu pred oči, zatim zatrese glavom. — Vrlo sam vam zahvalan ali još ne želim da objavim svoju smrt nikome... Da, ipak, tom dobrom gospodinu Buvreju koji nas sluša, kako sam mu spasao život vest će ga obradovati. Pozdravljajući zelenaša vidno zbunjenog, predade se u ruke policajca i izađe okružen njima, da bi otišao u zatvor. Tokom prolaska kroz grad Takeu nekoliko grupa se stvori pri prolasku povorke, ali ih odmah rasturi batina policajaca, koji su njome rukovali tako spretno da je to pokazivalo da je često upotrebljavaju. Kineski gradovi su prljavi. Ulice, presečene po sredini kolovoza malim jarkom u koji stanovnici bacaju đubre, neprijatne su za oči i za njuh. Takeu je već i kao luka još prljaviji od gradova u unutrašnjosti zemlje. Nikakvih spomenika. Većina kuća sagrađena je od blata i slame. Ponegde se vidi neka bogatija zgrada koja pokazuje svoju fasadu ukrašenu mnogobrojnom keramikom složenih arabeski, životinja, cveća. Postoji samo jedno šetalište, pored reke Pei-Ho, kraj čijeg se

231 ušća uzdiže sumorna kineska varošica. I to mesto je još tužnije zbog zatvora koji se tu nalazi. Na tom mestu, uostalom, Ti-Tu, guverner jednog Hsijena, grada trećeg reda, obavlja smrtnu kaznu nad kriminalcima. Arman nije znao za te pojedinosti, zato je stigavši do reke uzdahnuo od zadovoljstva. U tesnim i smrdljivim uličicama se gušio. Ovde je mogao da diše punim plućima. Pred njim se pružalo ušće Pei-Hoa široko tri kilometra, sa svojim žućkastim vodama, koje teku između niskih, sivih, bezbojnih obala. Na tom mestu pogledom se mogla obuhvatiti okolina. Ispod izukrštanih grana ogromnih platana koji štite šetalište, Arman je hodao sa utiskom olakšanja. Zašto? Njegov položaj nije bio ništa manje bezopasan, njihovi čuvari ništa manje budni, ali je svež vazduh ulazio u njegova pluća i to je bilo dovoljno da se poverenje vrati hrabrom Parižaninu. Ali preblede opazivši pred sobom dva poznata lica. Mis Oret i njen otac, ipak turisti, obilazili su grad očekujući čas u koji je Lavared obećao da će im se pridružiti u hotelu. I taj slučaj, taj nesrećni slučaj doveo ih je do obala Pei-Hoa u pravi čas da se sretnu sa zatvorenikom. I Mlada devojka prinese ruku srcu. Htela je da govori ali je uzbuđenje bilo suviše snažno, reči joj nisu prelazile preko usana. Ser Murliton, uvek miran, zapita na engleskom da ga čuvari ne bi razumeli: — Uhvaćeni ste? — Da, na prijavu gospodina Buvreja. — Oh, da zlog čoveka! uzviknu Oret, iznenada progovorivši. Jedan od policajaca zapreti novinaru svojom sabljom. Bio je to poziv na ćutanje. Svi to shvatiše i Englez odvede svoju klonulu kći. — Hrabro, dete moje, reče, da saznamo kuda vode našeg druga. Možda bi naš konzul mogao da uradi nešto za njega. I Lavared koji se okrenuo da bi još jedanput video svoje prijatelje, opazi kako prate na razdaljini njega i njegove stražare. Kada se za njim zatvoriše vrata sa crvenim prečagama, ukrašena bronzanim blokovima koji predstavljaju čudesne životinje, njegov pogled susrete pogled plave Engleskinje, ukočen, izbezumljen, i u tom strašnom trenutku u kome ga je sve od nje delilo, on shvati da

232 bi mogli međusobnim sporazumom brakom da ponište testament jednog štedljivog rođaka. Obuzet tom mišlju on rasejano prođe za svojim stražarima kroz dvorište popločano ciglama, pope se stepenicama drvenog trema pokrivenog nastrešnicom obojenom u plavo, prođe kroz jedna niska vrata uokvirena žutim i nađe se u nekoj tamnoj odaji u kojoj je jedan mladi Kinez pisao četkicom na dugačkoj traci od hartije. Vođa pratnje priđe pisaru i reče mu nekoliko reči. Ovaj odmah ustade i izađe da bi se vratio trenutak kasnije sa jednim čovekom toliko naduvenim od sala da su mu se kose oči jedva otvarale. Policajci se duboko pokloniše prinoseći istovremeno ruke do visine ušiju. — Dobro! pomisli Lavared, to je upravnik zatvora. Debeljko zatraži neko objašnjenje od policajaca, zatim napravi neki pokret kao da hoće da kaže: Hajdete! Dva policajca odmah uhvatiše Armana dok mu je Kinez pisar praznio džepove neverovatnom spretnošću. — Evo jednog pisara koga se džeparoši ne bi odrekli, prošaputa zatvorenik. I to bi sve; primetio je da u Središnjem carstvu kao i u Evropi, zatvorenika liše svega čim stupi u zatvor. „Pretraživalac“ je poređao predmete na svoj pisaći sto, ako se tako može nazvati neka vrsta nogara sa kosom daščicom. Perorez, pet marjaša, celi imetak putnika, bili su predmet dugog ispitivanja; zatim se upravnikove oči zaustaviše na limenoj kutiji koju je donela ajkula u vodama Honolulua. Lavared učini jedan pokret da je uzme. — To nije moje... započe. Ali ga njegovi čuvari grubo protresoše. Pomisli isto tako da se francuski slabo govori u Kini i uzdrža se. Pisar otvori kutiju i izvuče pergament koji je Arman hteo da odgonetne. Mirno, sa nekim uobraženim pokretom — škrabala su svuda ista pod svim podnebljima — on ga odvi, ali tek što je bacio pogled spusti ga na sto sa užasnom grimasom. Upravnik podiže list i odmah ga vrati naduvši obraze. Posle toga, pređe rukom preko glave, pogleda svog pisara, zatim šefa policije i napravi nekoliko koraka duvajući:

233 — Puh! puh! Vrati se čoveku koji je uhapsio Francuza. Nastade živ razgovor. Svojim kratkim rukama, upravnik je pravio velike pokrete, ali ravnodušnog policajca to, izgleda, nije uzbuđivalo. Odgovarao je kratko, zadržavajući hladan stav. Očevidno je odbijao nešto što je njegov sagovornik uporno tražio. To potraja četvrt časa a da Lavared nije mogao da dokona o čemu se radi. Dva čoveka se sigurno složiše, jer zatvorenika odvedoše u jednu sobu i zatvoriše. Ostavši sam, Arman poče razmišljati o svom tužnom položaju. Jednog trenutka, zabavljen čudnim stvarima koje su se pred njim odvijale, sada je pomišljao da je zatvoren u jednom kineskom zatvoru i optužen za svetogrđe. On je, iz priča misionara i putnika, znao za nepokolebljivost zakona te zemlje, za svirepost, mučenja, i bio je prinuđen da prizna da je s njim svršeno, sem ako se desi neko čudo. Stara izreka sinova Hana dođe mu u pamet: — Kazniti krivca je dobro, ali udariti varvarina iz Evrope je izvrsno! Ta sumorna razmišljanja dadoše zatvorenikovom licu masku sete, i ne začudi se kad mu jedna suza zamrači oči dok je bolno izgovarao jedno ime: — Oret. To blago ime, veselo, zvučno kao zračak zore ili pesma slavuja, izgledalo je u ovoj tamnici kao neki podsmeh. Nesrećniji od Tantala, koji je bar očima mogao da proždire voće večno udaljeno od njegovih usana, Arman više nikada neće videti mladu devojku. Dakle, veseli Parižanin prepuštao se tužnim i mračnim mislima kada ga trgnu otvaranje vrata njegovog zatvora. Ozbiljno, sa uljudnim pokretima, debeli upravnik se pojavi, vodeći za ruku jednu mladu devojku. Zatvarajući povorku, pisar se ukaza noseći stočić prekriven jelom. Svečano ga spusti ispred zatvorenika, sa dve boce u kojima je bila neka tekućina slična vinu. Upravnik se nasmeši i pokretom pozva Lavareda da jede. Zatim gurnu ispred njega malu Kineskinju.

234

235 Ova, vrlo zbunjena, pogleda jedan tren svojim crnim očima novinara i, crveneći, što njenoj lepoj koži boje limuna dade boju pomorandže, reče tihim glasom na odličnom francuskom jeziku: — Ja sam Diamba! — Šta? reče Arman iznenađen. — Ja sam Diamba, ponovi ona. — To razumem ali kako je moguće da govoriš istim jezikom kojim i ja? — Naučili su me beli sveštenici. — Dobro! Vaspitana si kod misionara? Ona klimnu glavom da potvrdi. I dopustili su ti da dođeš da malo razonodiš zatvorenika? — Nije to. — Onda ne razumem. Devojčica obori pogled: — Treba da govorim s tobom. — Slušam te, dete, hajde. Diamba pogleda upravnika i izmenja s njim nekoliko reči na kineskom. Posle toga se obrati Lavaredu: — Čun-Ce, upravnik zatvora u Takeu, ovo ti kaže: „Žalim što te držim zatvorenog; ali ponizni službenik, moram da slušam Ti-Tua koji upravlja gradom. Inače bi mi poslali sablju s kojom bih morao sebi da otvorim trbuh. Izuzev slobode, daću ti sve što budeš tražio: dobre obede, izvrsno vino, prvoklasnu rakiju, carski čaj koji su brale device, s rukavicama na rukama da bi list ostao čist. Najzad, ako hoćeš Da pišeš tvojim prijateljima, tvoja će im pisma verno biti predana.“ Razrogačenih očiju, ustiju otvorenih kao slovo O, Arman je zaprepašćeno slušao. A upravnik Čun-Ce se klanjao, smešio na najlepši način. Diamba nastavi: — Pošto Čun-Ce zna ko si, ko su tvoja braća, hteo je da te pusti na slobodu; izvestio je Li-Tua. On je odbio. — Ah! najzad uspe da vikne novinar. — On tvrdi da tvoji pokazuju suviše- smelosti. Jedna hitna poruka otići će sutra za Peking, i lično će sin Neba doneti odluku o

236 tvojoj sudbini. Čun-Ce, ovde prisutan, moli te da veruješ da je sve radio da te spase. On te moli, isto tako, kada se budeš dopisivao sa svojim prijateljima, da im potvrdiš kako im se divi i da, uprkos svome položaju, njima sve najlepše želi. — O kojim prijateljima ti govoriš? zapita zatvorenik, zaprepašćen čudnim razgovorom. Diamba prekrsti ruke na grudima, povi svoje telo s puno poštovanja, zatim, uspravivši se, opisa prstom jedan trougao na svom čelu. Lavared se odmah lupi po čelu. Shvatio je. Diploma slobodnog zidara nađena kod njega pokazivala je svoje dejstvo. Zatvorenik je uživao korist od straha koji su izazivala tajna društva; bili su pažljivi s njim da ne bi bili žrtva sekte kojoj su pretpostavljali da on pripada. Povrati mu se njegovo dobro raspoloženje. Plemenitim pokretom pruži ruku Kineskinji i, izgovarajući tonom koji odgovara komediji u koju je bio umešan, reče: — Diamba, Čun-Ce nije mogao naći ljupkiju vesnicu. Prenesi mu moje reči. Neka se strah udalji iz njegovog duha. Oni koji poštuju članove Svetske Lože ne treba da drhte. Ona će ih po potrebi zaštititi. Neka i dalje bude pažljiv i učtiv, i umesto da mu prete, bdeće nad njim. , Upravnikovo lice se razvedri. Debeljko čak pokuša da klekne, i povuče se uz mnoga uveravanja koja je Diamba imala muke da prevede. Novinar ponovo ostade sam. A sada je nada obasjavala noć njegovog duha. Njegov tamničar se pretvarao u slugu.

237 XVIII ORETINE STREPNjE Videvši kako Arman nestaje u zatvoru Takeua, Oret je zapitala: — Kakva je to kuća? — Verovatno zatvor, odgovori Murliton. Mlada devojka poče lupkati nogama. — Zatvor! I vi to kažete tako mirno. Kinezi se usuđuju da građanina jedne slobodne države zatvore u tamnicu koja je samo za kriminalce; ako se to ne sredi, sutra će se to i nama desiti, i vama i meni. — Neće, prekide je džentlmen, jer mi putujemo ispravno. Gnevan pogled njegove ćerke preseče mu reč. — Mislim, oče, nastavi Oret čudno staloženim glasom, da nećete prebaciti ovom mladiću izvesne... nepravilnosti za koje ste samo vi krivi. — Ja! povika Englez. — Svakako vi. Prihvatajući smešnu stavku jednog bezumnog testamenta, vi ste prinudili našeg prijatelja da to isto učini. Vi ste ga u neku ruku stavili van zakona i smatram... Zastade jedan tren. — Vi smatrate? ponovi otac, veoma uzbuđen tim prekorima mada je smatrao da su nezasluženi. — Smatram da bi bilo pristojno da se potrudimo da gospodina Lavareda puste iz zatvora. — A kako? Murliton pogleda svoju sagovornicu zaprepašćeno. Ja nikoga ne poznajem u ovoj đavolskoj zemlji. Nesposoban sam da se sporazumem sa stanovnicima...

238 — Oh! jer vi to nećete... — Kako? Ne govorim kineski jer to neću? — Nisam to htela da kažem. — Onda objasni. Očigledno je popuštao. Oret prestade da ga grdi. Postade ubedljiva i blaga: — Vidite, oče, nastavi umilnim glasom, kada se Englez nađe u nezgodi u bilo kom kraju sveta, šta, radi? — Poziva se na svog konzula. — Upravo tako. Pa lepo! zar ne nalazite da bi njegova intervencija bila više nego opravdana? — Da, samo Lavared nije Englez! — On je naš prijatelj, to je dovoljno... Otkako smo pošli deset puta mi je spasao život. — Doista, zašto da ne? Hajdemo u konzulat. U stvari, ser Murliton bi bio srećan da svog saputnika na putu oko sveta izvuče iz nezgode jer je prema njemu osećao živo prijateljstvo. Zato odmah izvrši zamisao svoje kćeri. Konzul sasluša njegovu priču, obaveza se da će učiniti potrebne korake da se novinar oslobodi, i zakaza svojim sunarodnicima sastanak za sutradan. Trebalo mu je vremena da se konsultuje da bi jasno uspostavio činjenice. Jedan čas pre određenog trenutka, mlada Engleskinja i njen otac bili su u konzulatu. Razume se da tu neumesnu žurbu treba pripisati mis Oret. Rezultat je, uostalom, bio dugo čekanje u predsoblju na sedištima od bambusa. Najzad ih uvedoše kod konzula. Njegovo lice bilo je namrgođeno. — Zabavio sam se vašim poslom, reče on ser Murlitonu; ali je vaš štićenik doveo sebe u loš položaj. Direktor plovidbene kompanije mi je sve ispričao i guverner, koga sam posetio, izjavio mi je da bi skrnavitelju bila odsečena glava da nije imao sreću da bude član Svetske Lige Neba, Zemlje i Čoveka. Po želji svoje ćerke džentlmen ispriča kako je akt o pristupanju Ligi pao u njihove ruke; kako su Kinezi koji su se ukrcali počinili svetogrđe koje se pripisuje Lavaredu. Ali ga konzul zaustavi:

239 — Čuvajte se da pričate o tome. Pustite da veruju kako uhapšenik pripada jednom tajnom društvu. Svi službenici drhte pred njim. Guverner se njih uplašio. Nije se usudio da primi na sebe odgovornost za pogubljenje, i zatražio je naredbe iz Pekinga. Ah! da porodica Pali-Ma nije tako bogata, moćna, budite uvereni da bi vaš štićenik ovoga časa bio slobodan. Na nesreću, jedan od Pali-Ma je mandarin Te-Čong, to je vojni šef... Shvatate? Između Pali-Ma i slobodnih zidara guverner se odlučio da neće sam ništa odlučivati. Više voli da svu odgovornost prebaci na Cong-li-Jamen, savet ministara i vladara. — Pa onda, zapita Engleskinja, šta treba raditi? — Čekati, gospođice. — Dugo? — Tri, četiri sedmice, možda. Ona podiže oči nebu sa tako očajnim izrazom da konzul pomisli da treba da joj uputi neke reči ohrabrenja. — Mislim, gospođice, da će se sve dobro svršiti; kada u ovoj zemlji odmah ne pogube krivca postoji velika mogućnost da izbegne smrt. Govorio sam o tome s mojim kolegom francuskim konzulom, i on misli kao i ja. Obećavam vam da ću se obavestiti i da ću vas držati u toku svega što se bude događalo. I na to neodređeno obećanje on isprati posetioce. Oboje krenuše put hotela ćuteći, utonuli u svoje misli i ne primećujući da ih neki mladići prate. Naoružani batinama, gazeći po tlu bosim nogama, Kinezi su imali preteći izgled. Kako su ser Murliton i njegova kći stupili u neku uličicu jedna batina zazvižda i sruči se grubo na džentlmenovo rame. U isto vreme podiže se besna buka, i zbijena grupa napadača brzo se približavala. — Šta je to? zapita mlada devojka. — Kinesko gostoprimstvo, ravnodušno reče Englez; deviza je lepa i jednostavna: smrt strancima. Govoreći to izvukao je svoj revolver i suprotstavio se neprijateljima. Čak i kada se naoružao, borba je bila nejednaka. Dve stotine ludaka je pretilo. Hteo je ipak da puca kada mu Oret zadrža ruku. Kao munja, sećanje na Hana, Nebeskog koga je susrela na

240 Hivenveju, vratila joj se u svest. Čula je njegove reči kada joj je bacio lotosov cvet. — Sa ovim znakom svuda ćete naći prijatelje. Ona je taj cvet nosila skriven u naborima svoje bluze. Uzela ga je i pokazala napadačima, i najednom se vika utiša, batine spremne da udare polako se spustiše. Pre nego što je džentlmen mogao da zatraži objašnjenje za taj iznenadni preokret, ulica je bila prazna, neprijatelji su se izgubili. Oreti bi zanimljivo njegovo čuđenje, zatim mu ispriča svoj doživljaj. Dotle ga je od njega skrila, ali je zaista imao tako koristan epilog da bi otac, i mnogo stroži od ser Murlitona, to oprostio. On ne prekori svoju kći za doživljaj u sobi mrtvih i samo progunđa: — Ova mi se zemlja ne dopada. Suviše tajnih društava. Primedba je bila više nego tačna. Udruženja su rak-rana Središnjeg carstva. Država u državi, ona održavaju stalno komešanje i hrabri misionari koji verom, jezikom pokušavaju da tamo prenesu evropski uticaj vide kako su im napori paralisani nekom tajanstvenom silom. Još su srećni kada njih i njihove učenike ne rastrgne divlja pobuna. Počev od toga dana, Englezi su mogli da se kreću po gradu. Niko im nije preprečio put, ali su nagonski osećali da ih neko nadzire, štiti. Dobiše dokaz da se ne varaju. U jednoj od svojih šetnji oni zalutaše. Zbunjeni, tražili su put. Jedan domorodac im pristupi, pozva ih pokretom da ga prate i odvede ih pravo u hotel. Kad su stigli tamo odbio je da primi srebrnu paru koju mu je pružao džentlmen. Međutim, mladoj devojci je bilo dosadno i naročito se brinula za Armana. Kada je samoj sebi govorila uvek ga je tako nazivala. Sve njene engleske predrasude su se istopile pred smrtnom opasnošću kojoj je on; bio izložen. Umesto da se odupre svome osećanju, kao što je propisivao cant, pustila je da je to osećanje povede, srećna i malo gorda zbog nove duše koju je u sebi otkrivala, i blago je ponavljala pitanje filozofa: — Zašto nežnost ako je tu smrt, zašto smrt ako je tu nežnost? Osmog dana htede da vidi Lavareda. Pošto je njen broš u obliku lotosovog cveta smirivao mase, trebalo je da oproba njegovu moć

241 nad službenicima. Sa ser Murlitonom, veoma pogođenim ovim poslednjim događajima, ona ode u zatvor. Ali sva njena rečitost slomi se o pasivnost Čun-Cea. Trbušasti upravnik se zakloni iza naredaba Ti-Tua; sve što je mogao bilo je da dopusti mladoj dami da piše zatvoreniku. On će mu odneti pismo i vratiće se sa odgovorom. Diamba, razume se, posluži kao tumač. Po naredbi upravnika ona je boravila u zatvoru da bi zatočenik mogao da govori s nekim na svom jeziku. Niko ne primeti pažnju kojom je Kineskinja posmatrala Engleskinju; ali posle dolaska posetiteljke ona ode da sedne u Armanovu sobu i svojim sažetim rečnikom prošaputa: — Lepa je, tvoja verenica. I kako je Lavared zadrhtao: Ona je lepa, nastavi dete, i njena duša pripada tebi. To bi sve. Iz tih jednostavnih reči zvučala je pomirena tuga. Možda je Kineskinja združila novinara s nekim rumenim snom, bojom sanjarija braka u Kini i jedinom koja se upotrebljava za odeću mlade. Stiskajući u zatvorenoj šaci hartiju na kojoj je Arman na brzinu napisao nekoliko ljubaznih reči, mis Oret izađe iz zatvora. Ser Murliton je izgledao nezadovoljan poluuspehom njenog postupka. Na keju Pei-Hoa nađoše se pred g. Buvrejom. Zelenaš je najpre izgledao zbunjen ali, povrativši se, svečano pozdravi Engleze i ožalošćenim glasom reče: — Vi ste svakako posetili zatvorenika? Ser Murliton i njegova kći zaobiđoše gad a bi izbegli tog nametljivca i nastaviše da hodaju ne odgovarajući mu. Ali to Buvreju nije smetalo. Okrenuvši se on sustiže šetače. — Možda sudite o mom postupku malo strogo. Budite uvereni da nisam predviđao ono što se dogodilo, hteo sam samo da zaustavim g. Lavareda da bih osigurao njegov brak sa mojom dragom Penelopom. Oret se okrete kao da ju je guja ujela. — Gospođica Penelopa se neće udati za g. Lavareda, reče suvo. — Ah! gle! promuca zelenaš malo zbunjen glasom kojim su te reči bile izgovorene.

242 — Čovek ne daje svoje ime kćeri jednog potkazivača, nastavi Engleskinja, sve više uzrujana. Bila bi potrebna velika strast da natera čoveka da stupi u jednu porodicu sa tako malo časti, a g. Arman nimalo vas ne voli, ni vas ni tu gospođicu. Svojim manevrima uspeli ste da vas vaša žrtva svakog dana sve više prezire. I ja sam prinuđena da kažem da mu moj otac i ja odobravamo. Buvrej, zabezeknut, htede da se usprotivi. Englez mu ne dade vremena. — Mis Murliton je dobro govorila. Dodajem da nikakva veza ne može postojati između nas i jedne ličnosti kao što ste vi. Sada se udaljite i zapamtite: ubuduće se moja usta neće otvoriti da vam odgovorim ali će se moje pesnice zatvoriti. I džentlmen podnese kućevlasniku tako preteću boksersku pesnicu da on ustuknu dva koraka. Ne htede da zadržava ljude s kojima je razgovor bio tako težak. U stvari, Buvrej je osećao pravu tugu. Nije mu kajaše pritislo savest. Odavno se on već oslobodio tog impedimentu-a stvorenog da poštene ljude zaustavi na putu bogaćenja; ali je shvatao da je Penelopin brak više nego neizvestan. Štaviše, poznavao je ljubazan karakter svoje naslednice. Vraćaše u Pariz bez verenika bilo je lišeno svake čari. Zelenaš je, nesumnjivo, protrljao ruke na pomisao da natera Lavareda da plati svoje putovanje na Hivenveju, ali se njegova radost pretvorila u očajanje kada su se kineske vlasti umešale u stvar. Odmah je shvatio ozbiljnost situacije. Išao je levodesno, posećujući službenike, nudeći dobre napojnice sekretarima mandarina. Ti su službenici primali novac ali nisu vraćali zatvorenika. Obeshrabren tim, dosta skupim porazima, Buvrej se obrati konzulatima. Onda je čuo kako izgovaraju one krupne reči od kojih se sav naježi. Svetogrđe, skrnavljenje groba! Ispričali su mu neobjašnjive stvari: Lavared zaverenik, kineski slobodan zidar, pripadnik Svetske Lige Neba, Zemlje i Čoveka. Raspitao se o tajnim društvima, zaprepašćen što vidi novinara umešanog u unutrašnju politiku Središnjeg carstva. I tako je, ne - shvatajući više ništa, u rastresenosti svoga duha, smogao hrabrosti da pristupi ser Murlitonu ne bi li od njega dobio neko objašnjenje.

243 Džentlmenov doček nije odgovorio njegovom očekivanju. Zato je nesrećnog kućevlasnika, kada su se Englezi dovoljno udaljili da ga ne bi mogli čuti, obuzeo takav bes pored kojeg bi epski besovi Homerovih junaka, izgledali kao obični pokreti nestrpljenja. Živci svakog čoveka, bio on i zelenaš, ne mogu večno da ostanu napeti. Buvrej se dakle primiri. Već mirniji, porazgovara sa samim sobom i odluči, pošto mu okolnosti ne dopuštaju da drukčije dela, da je najmudrije da čeka razvoj događaja. Ali, pretpostavljajući da prisustvo mis Oret u zatvoru ne skriva možda neki plan o bekstvu, ubedi sebe da je potrebno da strogo nadzire mladu devojku, da bi mogao da goni svog „zeta“ ako bi uspeo da prevari budnost tamničara u Takeu. Protekoše dve sedmice a da nije otkrio ni najmanji trag koji bi ga obavestio o skorašnjem bekstvu. Engleskinja je uvek izlazila sa svojim ocem. Svakog dana je bila malo bleđa, i oko njenih blagih očiju tuga je ostavljala modričastu povredu. Tri puta je bila u poseti u zatvoru i posle svake vraćala se sve tužnija. — Do đavola, govorio je u sebi Buvrej, ne ide dobro. Šta čekaju? Započe mesec oktobar. Do petnaestog život je i dalje tekao jednoličan, dosadan, gnusan; ali uveče tog poslednjeg dana stiže strašna vest. Engleski konzul je donese svojim sunarodnicima u doba kada su u tišini pili čaj, u hotelu Box-Pacific-Line. Videvši ga kako ulazi u salon, Oret potrča k njemu ispruženih ruku, očiju raširenih žarkim pitanjima. — Careva odluka je saopštena Ti-Tuu danas posle podne. — Ah! samo toliko reče mlada devojka. — I šta je odlučila Njegova Milost? zapita ser Murliton ustajući. Konzul obori glavu. Uzbuđenje puno strepnje obuze njegove sagovornike. — Šta, promucaše, gospodin Lavared? — Mora biti odveden u Peking sa kangom, i glava da mu bude odsečena na uobičajenom mestu za izvršavanje kazni, blizu mosta Suza. Oret zatvori oči i zanese se. Ne samo da je onaj koga je volela pripadao dželatu, već još da pretrpi mučenje kange. Užasna muka!

244 Kanga je neka vrsta vratnog okova napravljenog od dasaka tri do četiri santimetra debljine, sjedinjenih kožnim trakama. Na njoj se nalaze rupe da se provuku glava i ruke osuđenika. Nesrećnik mora da ide sa tom teškom spravom koja smeta njegovim pokretima, dere mu vrat i zglobove ruku. Mlada devojka je videla Armana kako ide, tako mučen, prašnjavim putevima provincije Peči-Li. Tokom pet dana moraće, izubijan i bez daha da ide dugim putem dok ne stigne u Peking. I tamo! užasna stvar! kraj njegovih muka bila je surova smrt! Udarac mača baciće njegovu pametnu glavu na zemlju. Njegov pogled nasmešene blagosti ugasiće se zanavek. Odjednom Engleskinja podiže čelo. Konzul se diskretno udaljio ostavljajući same one kojima je doneo tako strašnu vest. — Oče moj, reče ona. — Dete moje, samo hrabro! odgovori ser Murliton uzbuđenim glasom. — Hrabrost? Imam je, ali imam i jednu molbu da vam uputim. — Govori, mila kćeri! Ona pogleda džentlmena pravo u lice, otkrivajući mu vlažno plavetnilo svojih očiju, i nastavi: — Sanjala sam da ću postati supruga gospodina Lavareda, oče. Već odavno sam otkrila da ga volim. Oprostite mi što vam to ranije nisam priznala. Zaključena je jedna opklada i morala sam da ćutim dok sudbina ne izrekne svoju reč. Avaj, danas je sudbina progovorila. On će umreti, ja hoću da budem tamo, kraj njega, da štitim njegovo telo od uvreda gomile, da mu obezbedim grob, a posle?... Oret beše zastala, gušeći se od uzbuđenja. — Posle? brižno ponovi džentlmen. Umesto odgovora ona mu se baci u naručje i zajeca. Uz pomoć rečitosti ser Murliton uspe da joj vrati neku nadu. Lavared će možda uz put pobeći. U zatvoru, usred mnogih čuvara, bekstvo je teže nego na drumovima, gde se zbiva hiljadu događaja koje odlučan čovek ume da iskoristi. Ići će u Peking pošto ona to želi.

245 Oret kao da je zaboravila svoju tugu da bi se zabavila oko priprema za polazak. Sa svojim ocem pođe u potragu za bilo kakvim prevoznim sredstvom, ali ih je u gradu bilo malo i sva ona koja su postojala zadržali su službenici ili bogati trgovci. Ti ljudi išli su u Peking da prisustvuju jednoj izuzetnoj predstavi. Jedan balon dirižabl — oni su govorili vazdušni brod — treba da se uzdigne u vazduh. Objava te vesti prodrmala je učmalost stanovnika, i u celom Ken-Peči-Liju nije bilo moguće iznajmiti ni kola ni džunku. Međutim, tražeći, Englez otkri jednog korejskog kulija koji je pristao da vozi putnike u svojoj tački sa jedrom uz neverovatnu cenu od taela dnevno. Tael je zlatna para, promenljive vrednosti. Što se tiče tačke s jedrom, ona se sastoji od neke vrste četvrtastog poda probušenog u sredini da bi prošao jedini točak koji je nosi. Napred, kada je vetar povoljan, katarka dopušta da se razapne jedno jedro. Pozadi, dve ručice između kojih trči vozač tog čudnog vozila služe kao upravljač. Ne baš stabilna, ta vozila izlažu turiste čestim prevrtanjima, ali su se morali zadovoljiti onim što su našli. Murliton i Oret sporazumeše se sa Korejcem. Doći će po njih u hotel sutradan, šesnaestog oktobra, u osam časova ujutru. Džentlmen mu dade nekoliko sapeka — novčića od bakra — kao predujam i vrati se poslednji put sa Oret u hotel koji je podigao BoxPacific.

246 XIX BELI LOTOS Dan se tek pojavljivao kada Lavareda trgnu iz sna ulazak ČunCea, u pratnji njegovog pisara, Diambe i jedne osobe u plavozelenoj uniformi, kakvu su nosili službenici policije. On sede na svoju postelju i osmotri posetioce. Upravnik je brisao čelo. Diamba je spuštala svoje očne kapke pocrvenele od plača. Pisar i službenik bili su ravnodušni: mala Kineskinja objavi zatvoreniku da će biti prebačen u Peking da tamo bude pogubljen, i da će ga pratiti Foni-Kuen, cenjeni policajac. Putnik primi vest najpre sa zadovoljstvom. Zatvor mu je teško padao; ali kada siđoše u dvorište i kada mu vrat i šake zatvoriše u daske kange, on poče shvatati da promena nije uvek poboljšanje. Deset Toasa, ili policajaca, bili su određeni za pratnju. Posle prijateljskog oproštaja od Čuk-Cea i sirote uplakane Diambe, zatvorska vrata se otvoriše i povorka krenu. Vodič FoniKuen krenu uz reku. Uskoro mala četa izađe iz grada i uputi se poljem. Seljaci su brali kukuruz i sirak; i lišena svog biljnog ukrasa zemlja je bila zlaćano žuta, što je tipično za te krajeve. Oko deset časova zaustaviše se u jednom malom selu gde ljudi iz pratnje obedovaše. Veoma zamoren, povređen dodirom drveta kange, Lavared sede na zemlju, tako da mu donji deo gadnog oruđa dodirne tle, što je trenutno bilo olakšanje za njegov bolni vrat. Bio je sam. Jedan od policajaca priđe mu, noseći pod miškom neke daske za koje novinar pomisli da su druga kanga. Novodošavši stavi prst na usta da preporuči zatvoreniku tišinu i, s neverovatnom spretnošću, oslobodi ga kange koju zameni onom koju je nosio.