397 Jedan dan pešačenja po divnom putu gornjeg venca, dovede novinara u Monako gde je, da bi stigao do Nice, išao donjim vencem, niz obalu mora. Tamo je Lavared zamenio jednog mornara, opasno ranjenog u tuči, na jednom priobalnom brodu natovarenom pomorandžama i narovima. Kad se iskrcao u Tulonu putnika posluži sreća da sretne jahtu jednog prijatelja iz Pariza, sina fabrikanta čokolade poznatog u svim delovima sveta. Veoma zainteresovan za priču o njegovim avanturama, ovaj ponudi Armanu da ga odvede u Marselj svojom jahtom koja je lutala Sredozemljem. Bilo mu je sređeno na koju će stranu. Ukratko, 16. marta, u osam sati ujutru, novinar kroči na kej Žolijet. Njegov prvi uzvik bio je uzvik radosti. — Rodna grudo, zemljo Francuske, najzad te ponovo vidim i pozdravljam te. Ah! kako je dobro udisati vazduh rodnog kraja — i kako je udisao punim plućima — Bogami! reče veselo, nije tako čist kao u Nici i miriše na beli luk i sapun... Ali, najzad, ovde ili tamo, to je ipak otadžbina. Sredio je ono što je zvao svojim dokumentima, to jest uverenja svojih slučajnih gazda, od brodića do ljubaznog sopstvenika jahte. — Ovako neću proći kao lutalica, najveća opasnost kojoj se sada izlažem... Ne vidim sebe kako me hvata žandarmerija koja će, s blagom sporošću administracije, čekati tri meseca za dokaz o mom identitetu... Sa ovim papirima sam miran. Ali uskoro njegovo zadovoljstvo ustupi mesto mučnom razmišljanju. — Ja sam na 865 kilometara od Pariza. Ne vredi ni pomišljati da ih pređem pešice. Ne bih imao vremena. Dakle, treba da nađem prevoz. Ali koji? Ah koji?... U tome je stvar. Ovde se ne radi o tome da upotrebim herojska sredstva... sad sam u punoj prozi. Treba naći neki „marifetluk“, kako kažu na bulevaru. Dabome, železnica mu se svidela. Da je poznavao nekog šefa stanice mogao se vratiti u Pariz kao što je iz njega otišao. Najmanji sanduk bi mu dobrodošao. Samo, on nikoga nije poznavao u Marselju.
398 Razmišljajući, Lavared je išao Kanbijerom. Široka ulica, oivičena radnjama, kafanama, trgovačkim ili pomorskim agencijama, bila je zakrčena kolima. Bale kafe, pamuka, ukrštale su se sa upakovanim sapunskim proizvodima. Kola za prevoz teško su se kretala, vozači su psovali, konji rzali. Po trotoarima ljudi natovareni teretima ukrštali su se u svim pravcima upozoravajući prolaznike oštrim povicima, zvučnim usklicima, da se sklone s puta. Svi mogući uzvici praskali su u zaglušujućoj buci! Usred tog meteža mali čistači obuća, mirni, kretali su se jednoobrazno obučeni u bluze, skakali na zaustavljenog prolaznika i hitrom četkom skidali belu prašinu koja je prekrivala sjaj obuće. Izbegavajući sudare Lavared stiže do šetališta Belzuns. Šetač primeti dva čoveka koja su izlazila iz kafane na uglu Paved’amur. Govorili su glasno kao pravi Marseljci kakvi su i bili od glave do pete. — Eh! govorio je jedan, dođi da ručaš, Bodrane. — Ne, drugi je to odbijao: moram da idem... — U depo mehaničara i ložača, vrlo važno! Smene su postavljene i bez tebe... makar kakav ti šef depoa bio. One će se izvršiti i bez tebe... — Samo ako se primeti moje odsustvo biću kažnjen. Ne, ti ćeš odvesti maloga, to je sve. Pođi malo sa mnom, mora biti da se ovuda igra. Lavared je načuljio uši. Ovog puta imao je svoju ideju. Bivši mehaničar parobroda, umeće da „vozi“ jednu lokomotivu. A imao je pod rukom šefa depoa! Kako ga zainteresovati za svoju sudbinu? Pratio je dva čoveka koja su ušla ka alejama Mejan, odlazeći na stanicu Sen-Šarl. Zaustaviše se i železnički službenik pokaza svom drugu grupu dečačića na suprotnom pločniku. — Gle, eno Vitora. Povešćeš ga sa sobom. Hej, Vitore: ovamo. Na taj gromoglasno rečen poziv, jedan od igrača podiže glavu. — Ene de, uzviknu, to je otac! I skoči na kolovoz da bi se pridružio svom roditelju. U brzini dete nije primetilo jedan kamion koji je svom brzinom stizao. Zahuktalo vozilo pregaziće maloga. Šetači videše opasnost. Uzviknuše od užasa i... naglo ućutaše zaprepašćeni. Lavared nije
399 viknuo, već je poleteo, pokretom ruke odbacio je Maloga izvan linije kojom su išli konji, i pošto kola prođoše uze ga u ruke i donese još ošamućenog njegovom ocu. Ovaj je bio gotovo lud. Zagrli mališana, steže ruku spasiocu, uz puno pokreta i reči, zaplaka se, poče rečenice koje nije završavao. Najzad se malo pribra i Arman je mogao da razume ove reči: — Spasli ste Viktora, setite se čiča Bodrana. Odan vam je do smrti. Parižanin se nasmeja i spuštajući ruku na rame Marseljca, reče: — Kako je to dobrodošlo, potrebni ste mi. — Potreban, ja? — Baš tako. Čuo sam nenamerno vaš razgovor. Gospodin se stara o vašem malom Viktoru. Jedna šetnja i dobar ručak ukloniće mu uspomenu na pretrpljeni trah. Idući ka stanici objasniću vam svoj slučaj. Prijatelji se rastadoše uz mnoge izjave i pokrete i šef depoa osta sam s Parižaninom. Ovaj je već bio pripremio ovoju priču: Stanovao je u Mesini, teško životareći, kada je saznao za smrt jednog svog rođaka s nasledstvom. Datum smrti je bio dalek a 25. mart je bio rok Za prijavu. Pošto su njegova pisma beležniku ostala bez odgovora, ukrcao se kao mehaničar, imao je zato dokaz u džepu, stigavši jutros u Marselj ostao je bez para. Bodran se namršti. Taj govor će se izgleda završiti pozajmicom. Ali Lavared nemarno zaključi: — Ali tražiti milostinju, moliti za pozajmicu su obične stvari kod ljudi neradnika. One meni ne bi odgovarale. Ja sam radnik i ono što tražim je rad pomoću kojeg mogu da se približim Parizu. — Vrlo dobro, na to će šef depoa kome je očigledno laknulo. Zatim, razmislivši reče: Sve mi to ne kaže šta očekujete od mene. — Kaže. — Kako? — To je jasno. Kao bivši mehaničar umeću da vozim mašinu a vi biste bili u mogućnosti da mi jednu poverite. Bodran protrlja nos. — Do đavola! to nije lako.
400 — Zaista? — Bez sumnje, Kompanija ima svoje mehaničare i ložače, svrstane u klase posle ispita. Smene su postavljene i Osim neke nezgode... — Da jednu izazovemo. — Izazvati nezgodu! uzviknu službenik zaprepašćen. — Ili bolje reći, nastavi Arman, neki slučaj, jednu rupu u smeni. Gledajte, vi ste mi odani na život i smrt. Bar ste to malopre tvrdili. — Ne odričem se toga. — Pa lepo, odvedite me u depo. Pozovite me danas na ručak i večeru. — Dobro! — Štaviše, poklonite mi jedan litar rakije. S tim primam na sebe da onesposobim jednog mašinovođu da pođe. Eto traženog slučaja. Zamenjujem čoveka na licu mesta i idem za Pariz. Taj predlog razveseli Bodrana. — Gle! uzviknu, vi ste prepredenko. Dođite dakle... Službenici mog depoa vrše službu samo do Taraskona. Uputiću vas na jednog mog kolegu. On će vas poslati dalje. Šetači su bili stigli do stanice Sen-Šarl. Iza svog vodiča novinar uđe na peron, pređe preko pruge i stiže do depoa. Deset minuta kasnije, uz pomoć svojih uspomena iz Bresta, pokazao je dovoljno poznavanja mašina da se Bodran nije više ustezao niti brinuo. Šef depoa ga odvede na ručak. U dva sata, u trenutku kada se jedna lokomotiva vraćala sa svojim vozačima, predade mu litar traženog konjaka. Arman je posmatrao lice mašinovođe koji je stizao. Ispod prašine kojom mu je bilo pokriveno lice nos mu se crveneo... Kakav znak!... Lavared se naže Bodranu na uvo. — Jednu reč. Kada ponovo polazi ovaj momak? — Vidite smene. U ponoć i 52 minuta teretnim vozom 3014. — U redu, uzimam taj voz. I ostavljajući šefa depoa priđe vozaču koga je nameravao da zameni. On je čistio lokomotivu. Parižanin ga poče ispitivati predstavljajući se kao pomoćni inženjer u kompaniji, na prolazu za
401 depo za dvadeset četiri časa. Kada je posao bio završen znao je da se njegov sagovornik zove Dalmuš, da nije zadovoljan svojom sudbinom i — što je uobičajeno kod svih službenika — da želi da ga unaprede za mehaničara. Arman se pravio da se zanima za te priče, što polaska vozaču. Obeća mu da će ga preporučiti direkciji, što ga očara, i na kraju ga natera da popije čašu konjaka. Na to čovek bi osvojen. Njegov rumen nos nije prevario posmatrača. Pripadao je pijancu. Čim je opazio litar alkoholnog pića oseti veliku nežnost prema nazovi-inženjeru. Umesto da posveti snu sate za odmor određen smenom, hteo je da prati svog novog prijatelja, da ga povede kroz Taraskon, da mu pokaže most na Roni. Ali ga Lavared smiri jednom rečju. — Dobro se odmorite, posle večere dovršićemo bocu. To razbistri misli. Obećano, izvršeno. U osam sati dva čoveka su sedela jedan spram drugog, a boca konjaka između njih. U jedanaest časova Dalmuš je hrkao na stolu pošto je „sljuštio“ bocu. — Treba mu najmanje dvanaest časova da se otrezni, progunđa šef depoa koji je sa interesovanjem pratio Lavaredovu smicalicu. Sad treba samo u zapisnik da unesem slučaj. Nema drugog raspoloživog mašinovođe, uzimam vas, moja odgovornost je pokrivena. — Međutim, primeti mladi čovek, nemojte zapisati kao razlog pijanstvo. — Zašto? — Neću da pravim neprilike ovom ubogom đavolu. Napišite: iznenadna slabost. — Hoću. I lupivši se po čelu Bodran dodade: Bolje od toga: simptomi kolere. Novinar ga pogleda iznenađen: — Govori se dakle o koleri u Francuskoj? — Ah! zar ne čitate novine? — Tek sam stigao. — Tačno. Znajte da novine pišu gomilu priča o mikrobima, tako da niko nije oboleo a da se svi plaše bolesti. Ako imate kijavicu,
402 lekari nalaze da je simptom kolere, jedno zapaljenje postaje „nostras“, 95 žulj na nozi „azijatski“. Prema tome... —... Simptom kolere će dobro zvučati u zapisniku. Na to se Lavared snažno rukova s dobričinom, spusti u svoj džep preporuku za g. Berlurea, šefa depoa u Taraskonu, i uskoči u svoju mašinu. Na njegovu molbu Bodran mu je, osim toga, dao uverenje o tome kako je proveo dan. U ponoć i 52 minuta, vatreni at kako kažu Arabljani, krenuo je povukavši za sobom dvadeset četiri vagona teretnog voza 3014. Usled preloma jedne osovine, izgubiše više od dva sata u Ronjaku i stigoše u Taraskon u osam časova. G. Berlure, na odmoru, nije bio u depou. Pokazaše Lavaredu sobu za samce u kojoj je stanovao. Kuća je bila blizu stanice. U prizemlju je bila prodavnica vina čiji je gazda sa izrazom očajanja posmatrao izlog. — G. Berlure? odgovori trgovac na pitanje novinara. On se hrani kod mene kao skoro svi železničari, ali je na svetkovini u Lunelu i vratiće se tek sutra. I ne primećujući razočarenje svog sagovornika progunđa: Đavo neka nosi te zavetne svetkovine! Armanu pade u oči njegov besan glas i sa licemernim saučešćem reče: — Konkurencija vam oduzima goste. — Ne, to mi ne smeta. Gunđam zbog fasade moje kuće. — Ah! — Stvarno! Pozvao sam molera da mi je omala. On skine staru boju, sagori drvo i tras! ide u Lunel. A ja ga poznajem: kad se provodi, to traje osam dana. Za go vreme moja će radnja ostati u ovakvom stanju. Doista, izgledala je dosta jadno. Lice putnika se razvedri. — Bio bi začuđen, šapnu vinarskom trgovcu, kada bi pri povratku našao dućan omalan. — Zaslužio bi to... Samo, eto, to bi bili dvostruki troškovi. — Ne. — Kako ne? 95 Неодомаћена колера коју изазива колибацил.
403
404 — Eto, izjavi Lavared. Odsustvo g. Berlurea mi mnogo smeta. Usluga za uslugu. Obezbedite mi stan i hranu za dvadeset četiri časa i ja ću vam obojiti fasadu. Pogodba je bila unosna. Trgovac bi brzo ubeđen. Njegova žena, vesela lica, prćasta nosa, otrča do prodavca boja i donese potrebne alate i materijal, i još jedan lak koji je zatražio putnik, koji ga vešto smeša sa bojama. Jedan sat po svom dolasku Parižanin, u bluzi koju je ljubazno posudila gazdarica, gđa Felisite Kruleng, revnosno je bojio. Gđa Felisite je često izlazila da vidi ide li sve dobro. U stvari, zanelo je prefinjeno lice molera, njegove nasmejane oči, „nešto“ što nije susrela ni kod jednog od svojih uobičajenih gostiju. A zatim, u tom kraju nisu videli tako brzog radnika. Zahvaljujući laku, koji je tražio Lavared, boja se skoro odmah sušila, tako da je uveče dućan dobio dva sloja nebesno plave boje na kojoj su se isticale crne pruge i ime trgovca u žutoj boji: Aristid Kruleng. Bilo je divno. Trgovac je bio van sebe. Proglasi svoga gosta velikim umetnikom, a njegova žena, iako ne prozbori ni reči, bacala je poglede koji su bili rečiti. Kao sinjora Toronta u Mesini, sanjala je, možda, da zadrži molera u svojoj radnji. Pravi don Žuan, taj Lavared, nijedna nije odolela njegovoj privlačnosti. Sutradan ujutru jedan drug g. Berlurea donese od njega pisamce. Šef depoa je javljao Krulengu da je uzeo pet dana odmora, sa odobrenjem svojih pretpostavljenih, jer je u Lunelu sreo stare drugove iz zanatske škole. Na tu vest Armana kao da nešto pogodi. Nije mogao ostati u Taraskonu do 22. ili 23. marta. Oh! dotle mu ovde ništa ne bi nedostajalo. Očarana da š zadrži, gđa Felisite se potrudi da mu nađe posla. Ako bi bilo potrebno dala bi mu da oboji trobojnicom i drške metli. Nikada njen muž nije pomislio da ima toliko stvari da se mala u kući. A Arman je bojio svakojakim bojama razne stvari, tražeći neku ideju koja nije dolazila. Da bi stigao u Pariz u dogledno vreme jedino je voz bio dovoljno brzo vozilo. Poseta stanici mu dokaza da neće naići ni na kakvu
405 pomoć od strane osoblja, koje je drhtalo pod komandom strogog šefa. Prošao je dan 18. marta, dan 19. bližio se kraju. Očajnički je Lavared rukovao svojom četkom. Dao je sebi reč da će pošto-poto napustiti grad sutradan, ne više da bi stigao u Pariz, već da promeni mesto, da izmakne nervnoj napetosti koja ga je obuzimala. Od ormana u beloj boji napravio je orman od mahagonija i pio je, za šankom, vermut koji mu je gazda ponudio, kad uđe jedan železnički radnik: — Znate, Kruleng, reče imaćete sutra dva ručka više. Trgovac klimnu glavom. — Čekate prijatelje? — Ne, već službenike poštanskih kola. — Poštanska kola voza broj 4, Marselj-Lion. Zašto? — Zato što će veza Perpinjan-Set biti u zakašnjenju. — Znate to unapred? — Eh!... Odron blizu Narbona. Privremena veza jednom prugom. Rezultat: red vožnje se menja. Ali, nemojte se žaliti, biće neki Poarije, poštar koji ne stvara setno raspoloženje. Pije, jede. Eto jednog koji se ne boji kolere. Gđa Felisite je slušala kraj vrata. Uplašeno viknu. — Ne izgovarajte ime te strašne bolesti. Glas joj je drhtao. — Dobro, reče službenik, šta vam je? — Šta mi je? Idite do ugla ulice i pročitajte oglas gradonačelnika, pa ćete mi onda reći šta mi je: „U slučaju ustanovljene nelagodnosti, preneti bolesnika hitno u bolnicu, da bi se sprečila zaraza po kućama.“ Lavared se naglo trže. Voz broj 4 morao je ovde da čeka. Stanično osoblje nije, dakle, imalo pomoćnih poštara koje bi mogli poslati sa poštom sa Juga drugim vozom. Munja mu prolete pogledom, dok su mu se usne razvlačile u nehotičnom osmehu. Taraskon nije više smetao Armanu. Krulenzi su postajali podnošljivi. Zamalo pa bi ih zagrlio. Sutradan, još od jutra, radnja je bila puna gostiju. Bila je nedelja i zna se da svako tog dana pije za ostatak sedmice. Flaše su se
406 praznile, čaše kucale. Miris alkohola lebdeo je u vazduhu. Razgovaralo se o gradu, pijacama, gradnji, berbi, politici, naročito lokalnoj politici. Kako ti razgovori dovedoše do epidemije kolere? Niko ne bi mogao reći. Ipak se to dogodi i sirota kafedžika koja je išla od stola do stola, uparađena u nedeljnu haljinu i sa kapicom, osećala je kako joj noge klecaju, slušajući kako joj u ušima zvuči ime strašne bolesti koju je osvojena Azija poslala pobedničkoj Evropi. Prvo joj je lice postalo crveno kao bulka a zatim je nesrećnica postepeno bledela. Njen prćasti nos je treperio usred tamno bledog lica kada u pola jedan dođoše na ručak službenici poštanskih kola voza broj 4. Njihov je voz čekao u stanici veze sa Jugom. Lavared odmah otrča gđi Kruleng. — Smirite se, reče joj glasom koji uzbudi ženu, ovi brbljivci su vas poplašili. Ja ću poslužiti ovu gospodu. Rumenilo joj se povrati u obraze. Ona prihvati pokretom kraljice koja brigu o upravljanju državom predaje svom miljeniku. I lagan, prijatan, Parižanin do krajnosti, Arman, sa salvetom preko ruke, primi narudžbinu poštara; zatim nestade uz jedno: Bum! evo! od kojih se prenuše Tartarenovi zemljaci okupljeni u sali. Spretno posluži goste. Ali niko nije mogao da vidi kada je posuo jelo jednog od poštara nekim belim praškom iz bočice koju je uzeo sa Felisitinog kamina. Mala četvorougla boca na čijim se stranama mogla pročitati ova rečita slova reljefno ispisana: „Gorka so“. Poštar je bio niko drugi do čuveni Poarije za koga je dan ranije javljeno da će doći, koji je halapljivo jeo, prekidajući tek da izjavi da taraskonska kuhinja ima neki poseban ukus, nije, u stvari, neprijatan, čovek se na njega navikne. Ne menjajući izraz lica novinar je slušao šta poštar govori. Odjednom ovaj prestade da ždere. Pogleda desno, levo, iznenađen, prošeta zabrinuto rukom po stomaku od gore do dole. — Šta ti je Poarije? zapita ga njegov drug. — Imam... ne znam šta mi je... To je čudno... Izvini me, Golinon, odmah se vraćam.
407 Trčeći, Poarije se obrati Lavaredu, tiho mu nešto reče, dobi odgovor i kao strela polete ka jednom velikom praznom terenu iza radnje. Sasvim u dnu mogla se videti kućica od kamena, na čijim je žutim vratima bila brojka 1.000. Na Severu se zadovoljavaju da to mesto obeleže brojkom 100, što nije bilo dovoljno za Krulengovu taraskonsku rečitost, pa beše dodao jednu nulu. Veliki zarđali ključ bio je u vratima. Poarije uđe u kućicu, diskretnu poverenicu mnogih patnji, i posle nekoliko trenutaka razmišljanja, pomisli da se vrati svom prijatelju. Ali je uzalud gurao vrata od hrastovine, ona odbiše da se okrenu na svojim šarkama. Uzaludno se trudio, vičući, urlajući. Na takvoj daljini nisu ga čuli. Čitavih pola časa nesrećnik je rikao u svojoj tamnici. Najzad dopre do njega bat koraka. Uzdahnu od olakšanja. Čuli su njegove dozive. Došli su da ga oslobode. Vrata se otvoriše. On polete sa zahvalnošću na usnama, ali mu preko glave bi prebačen platneni čaršav!... Pre nego što je mogao da se bučno usprotivi toj novoj nedaći, on bi oboren, vezan, položen na nosila i dva ga čoveka odnesoše u nepoznatom pravcu. Usred grupe užurbanih ljudi okupljenih na praznom terenu, Lavared je govorio. Primoravao je sebe da bude ozbiljan iako je on, vinovnik sveg zla, imao strašnu želju da se smeje. Napustio je opštu salu iza Poarijea. Okrenuvši ključ zatvorio je sirotog poštara i kad se njegov kolega zabrinuo zbog njegovog dugog odsustva, doviknuo je: — Idem da vidim, gospodine. Pet do šest puta pravio se da se raspituje o poštaru. Svaki put bi mu se čelo više smrklo. Treći put je tiho prošaputao prolazeći pored gđe Felisite. — A ako je to kolera!... Četvrti put je dodao: — A ako ovde umre!... Kafedžika je izgubila glavu, požurila svog muža do specijalnog komesara na stanici i službenik, u pratnji dva nosača i jednih nosila, uzeo je Poarijea da ga prenese u bolnicu, kako je raspisivao oglas gradonačelnika.
408 Sada se drugi poštar Tolinon vajkao. Ostao je sam da obezbedi službu između Taraskona i Liona. Dotle nema pomoćnika!... Sigurno će počiniti greške koje će smetati njegovom napredovanju. Jer, ako se administracija oslobađa svake odgovornosti naspram publike poznatom rečenicom: Slušaj više sile! ona ne dozvoljava svojim službenicima da se posluže istim izvinjenjem. — Dobro, reče jedan glas pored njega. Za vreme tursko-ruskog rata ja sam vršio istu službu na Balkanu. Ako hoćete, ja ću vam pomoći. Tolinon se okrete. Lavared ga je gledao smešeći se. Govorio je... skoro istinu. Dopisnik svojih novina, okolnosti su ga dovele do toga da u Turskoj prati poštu kako bi bio siguran da će njegova pošiljka poći, što se u to vreme nije uvek događalo u Otomanskom carstvu. U poštarevom položaju, čovek malo upoznat s poslom bio je spas. Pošto izmenjaše nekoliko brzih reči on steže ruku Parižaninu. — Dođite onda jer će skoro čas polaska. — Za trenutak. Otrčati do gđe Felisite, uputiti joj uzbuđeno zbogom, dobiti od nje uverenje o dobrom bojadisanju bilo je stvar jednog minuta. Uskoro, pobedonosno, putnik se iza Tolinona peo u poštanski vagon i voz je kretao noseći ga ka Lionu, umesto Poarijea koga su bolničari bolnice u Taraskonu negovali odanošću od koje je pacijent hteo da poludi. Montelimar, Valans, Vijen, Živor prođoše redom pred očima novinara koga je Tolinon zadužio za izbacivanje poštanskih vreća u prolazu kroz stanice u kojima se voz ne zaustavlja. A on je bacao te vreće sa takvim poletom, da je poštanska služba u departmanima Ardeša, Droma, Izera i Rone doživela takvu zbrku koje će se stanovnici dugo sećati!... — Lion-Peraš! Na taj uzvik jednog službenika Lavared je morao da preda dužnost. Tolinon ga predstavi šefu stanice koji mu toplo zahvali. Još nisu znali za ćudljivosti njegove raspodele. Pomoćnicima šefova, inspektorima, nadzornim komesarima bila je čast da mu stisnu ruku.
409 Celo to slavlje nije ga sprečavalo da se opet nađe na ulici. Ali se on dobro držao, poverio je Tolinonu da želi da stupi u poštansku službu i tako je izvukao od njega uverenje o tome i izgubio se mrmljajući: — Zahvaljujući zahvalnosti te budale poznaje me celo osoblje Peraša. Nema ovde ničeg za mene. Da se udaljimo. Pružajući korak, prošao je kroz grad i stigao u polja. Ovako ću bar moći, reče, da provedem noć pod vedrim nebom a da ne budem u opasnosti da me uhapsi policija. Koračajući pričao je sa sobom: Da ukratko vidimo šta sam bio ovih nekoliko dana... Od Livorna do Marselja ribar, priobalni mornar, turista... Od Marselja do Liona, mašinovođa, moler i poštar... Šta mi budućnost sprema i šta ću biti sutra? Uzdahnuvši, veselo zaključi: — Neka! evo me na pola puta do Pariza, to je već nešto dobijeno! Avanti! Adelante! Vorwärtz! Go ahead! rekao sam to na mnogim jezicima... Sad na francuskom: Napred!
410 XXX TRKA S VREMENOM Već se smrkavalo a Lavared je još hodao. — Gde sam? zapita se jer je već prošao kroz više sela. Kroz okna prizemne sobe jedne seoske kuće izbijala je svetlost, obasjavajući putokaz. — Sen-Žermen-o-Mon-d’Or... Dobro! To je put za Pariz... samo treba naći krov nad glavom za noćas. Ovo mi izgleda neki dobar majur. Da kucnemo! Žagor živog razgovora odmah prestade. Na selu su podozrivi i posebno ne vole prosjake, skitnice, besposličare. On se toga seti već po grubom načinu na koji su upitali: „Ko je?“. Predstavi se kao poznati hodač, rekorder, pošto su „rekordi“ u modi. — Čuveni Lavared koji je išao od Denkerka do Perpinjana za deset dana! e pa, to sam ja!... Vraćam se sada iz Perpinjana u Denkerk... znate za to, sve su novine pisale o toj trci. — Ah! istina! Ja sam to pročitao, reče jedan momak. Viktor Igo je bio u pravu, uvek se nađe neko ko je video i ko zna više od ostalih. A zatim, već je od nekog vremena bilo mnogo rekorda i trka, pa se moglo pobrkati. I Lavared je računao na to. — Došao sam samo da potražim od vas malo slame za noćas, u nekom kutu staje. — To se nikada ne odbija. — Oh! ja uvek plaćam svoje troškove, ali sam danas primoran da napravim izuzetak. Koristeći gužvu, kada su me očekivali na prolasku kroz Lion, jedan džeparoš se uvukao među svet i uzeo mi
411 novčanik. Novac mogu da dobijem tek u Vilfranšu, kod kontrole pešačke trke. Zato ću se zadovoljiti komadom hleba i čašom vode. Tražen na taj način, komad hleba se pretvori u komad slanine, tanjir kupusa i čak... divni mali kozji sir, sve to naliveno dobrom ružicom. Farmer i njegov sin nastavili su razgovor. Govorili su o pijaci u Toneru, u departmanu Jone. Žan, poljoprivrednikov sin, trebalo je da odvede četrnaest konja. Dva puna vagona. — Ukrcaću ih u voz u 3,42 ujutru i sešću u jedan od dva vagona. Sedam konja i jedan čovek, biće dosta mesta. Ali je tvrdio da mu je potreban jedan momak sa majura da odvede konje do stanice, dok je otac tvrdio da mu niko nije potreban. — Hoćete li da vas složim? reče Lavared, između dva zalogaja. — Hajde. — Ja ću pratiti gospodina Žana. Na taj način ću rano započeti svoju etapu i to će mi pružiti zadovoljstvo da vam se odužim za vaše gostoprimstvo. Predlog bi odmah prihvaćen, na veliku radost Parižanina čiji plodni mozak beše smislio novi način putovanja. U tri sata 21. marta mladić je napuštao majur. Vodio je grupu od sedam konja, Žan je vodio ostalih sedam. Seljak se začudi kada je video da njegov drug prevrće kaput tako da mu je postava bila spolja. Zapita za razlog tog prerušavanja. Novinar mu ozbiljno odgovori: — Ne volim da privlačim pažnju. Vršim dužnost konjušara, pa treba na to da ličim. A postava od kariranog flanela daje mi izgled konjušara na poslu. Ništa prirodnije onda nego da me vide kako ukrcavam konje. Žana iznenadi ta savesnost u odevanju, na njegovom rumenom licu pojavi se izraz iznenađenja, ali osta na tome. Lavared je odlično igrao svoju ulogu. Nadgledao je ukrcavanje životinja, smestio je u vagon farmerovog sina s pažnjom na kojoj mu ovaj bi zahvalan i brižljivo ga zatvorio.
412 Kad je to bilo gotovo, pogleda oko sebe. Železničari nisu vodili računa o njemu. Žan je bio iz tog kraja, poznat svima, niko nije imao razloga da ga nadgleda. Trenutak je bio povoljan za putnika koji, jednim skokom, ulete u drugi vagon i sakri se iza snopova sena nagomilanih u jednom uglu za hranu životinja tokom putovanja. Izvršavao je plan koji je sinoć smislio na majuru. Odjeknu pisak za polazak, uzdah zadovoljstva mu odgovori. Voz polako krenu. Bili su na putu za Toner. Ali je dan bio predugačak!... Srećom, Arman je poneo dobar komad hleba što spreči glad da ga progoni. Vilfranš, Makon, Šalonsir-Son, Šanji prođoše bez teškoća, ali u Perinjiju, blizu Dižona, zamalo da slepi putnik bude iznenađen. Koristeći dvočasovno stajanje, Žan dođe da obnovi hranu konjima. Srećom, tama je bila duboka inače bi sigurno otkrio novinara šćućurenog u jednom uglu vagona. Ponovo krenuše, Lavared se opruži na pod i zaspa. Tokom njegovog sna voz je išao prelazeći Dižon, zatim Nuisir-Rivijer. Oko jedanaest časova ujutru, 22. marta, ulazio je u stanicu Toner. Tamo je trebalo da Se brzo izvuče. Mladić otvori vrata, pogleda napolje. Ništa zabrinjavajuće u vidokrugu. On skoči na peron. Ali nije imao sreće. U trenutku kada je nogama doticao Tle i Žan je napuštao svoj vagon koji mu je, tokom trideset i jednog sata, služio kao stan. Prepoznavši gosta svoga oca, Žan je bio ubeđen da taj čovek ne može da izlazi iz vagona koji je on iznajmio bez najcrnjih namera i u njemu se rasplamsa nepoverenje i strah. I ne dvoumeći se, zvučnim glasom koji privuče sve službenike, zaurla: — Drž’te lopova! Lavared se besno pokrenu. Ova će budala uzbuniti osoblje protiv njega. Biće uhvaćen i onda... Eh, ne, zar da ne uspe pred ciljem, a sve je uradio da izbegne tu nesreću. Noge mu se pružiše kao opruge i on izbezumljenim trkom progonjene zveri prođe kroz stanicu, robni peron i nađe se u gradu.
413 Sto metara iza njega Žan je povukao za sobom poštare, ljude iz ekipe koji su dotrčali vičući: — Drž’te lopova! Jedna uličica je bila pred beguncem. U svojoj trci zaustavi se pred otvorenim vratima baštice uz prvu kuću. — Sigurnije je zavarati trag neprijatelju nego ga pobediti brzinom, prošaputa mladić. Uđe u baštu, odgurnu vrata za sobom i pričeka. Potkovani đonovi zazvečaše po uličnoj kaldrmi. On odahnu. Njegovi protivnici su prošli pored njegovog skrovišta. — Video sam ga kako skreće u ulicu, tamo, viknu jedan železničar. I cela banda urlajući „drž’te lopova,“ projuri u označenom pravcu. Arman pomisli da je spasen. Ali uzdrhta od nekog lakog šuma. Jedna mlada devojka bila je izašla iz kuće. Videvši stranca u svom vrtu nije mogla da uzdrži krik užasa. Parižanin je pogleda. Bila je to umiljata crnka rumenog lica. Njena bela bluza, kratka podsuknja i naročito pegla koju je držala u ruci govorili su o njenom zanimanju: pralja. Brzo se odluči. S poštovanjem se pokloni, skide šešir i najljubaznije reče: — Gospođice, ova bašta je čudesna, vide se čak i živi cvetovi. Ona obori pogled, osmeh se preli preko njenih vrlo crvenih usana. Kompliment je umirio. — Obraća vam se jedan molilac, nastavi Lavared ne približavajući se. Ljupka kakva ste, morate biti i dobra i sažaliti se na jednog momka koga je kob politike kod vas zatvorila. — Politike? reče ona stvarno zaprepašćena. — Da, gospođice, dodade on sa strašnom smelošću. I pomisli u sebi: — Bože moj! daj da samo mala ništa ne zna o našim parlamentarnim instrukcijama!... Ispriča neverovatnu priču: „Kompromitovan u jednoj zaveri kojoj je bio cilj da sruši vladu, hteli su ga uhapsiti da bi se dočepali opasnih spisa. Srećom se setio jednog ljupkog lica koje je video na zavetrini u gradu i došao je da od nje traži utočište do smirenja dana.“
414 Na sreću, devojčica je bila koliko naivna toliko i pesnička Duša, spasti zaverenika prijatnog izgleda učini joj se junačko delo. U stvari, bila je očarana da igra tu ulogu Proviđenja i tek mu po mrkloj noći dopusti da ode poželevši mu srećan put, pošto mu je pismeno potvrdila čas njegovog polaska i ne pitajući zbog čega. Lavared bez nezgoda prođe i pored poslednje kuće grada i nađe se u polju. Levo od njega svetlosni signali železnice vodili su njegove stope. Bio je siguran da neće zalutati održavajući pravac hoda prema njima. Ipak tim rasuđivanjem, tako logičnim naizgled, izgubi put. Nije primetio da je napustio prugu za Pariz i da prati prugu od SenFlorantena prema Troaju, tako je ujutru od seljaka koga je pitao saznao da je išao dvadeset kilometara uzalud. Bilo je to očajno. Započinjao je dan 23. I zbog slučaja u Toneru novinar je bio svestan opasnosti kojoj se izlaže ako ode do neke stanice. Možda su telegrafirali po celom kraju. Njegov lični opis koji je Žan sigurno dao, bio je u rukama žandarma. Morao je da računa jedino na svoje noge. Uzalud pređene milje preko noći prouzrokovale su mu neku tegobu u nogama... Ali, na Lavareda nije ličilo da očajava. Hrabro nastavi svoju etapu. Jedan farmer kome je ponovio priču o pešačenju bez novca ponudi mu ručak i to potvrdi. Jedan drugi ga je primio u kola i vozio skoro četiri milje. Preko noći, iznureni pešak zaspa u jednom ambaru pošto je progutao komad hleba. Stanica Žoanji je bila blizu. U zoru ode u taj grad i lutao je oko stanice. Ali ga neki železničar popreko pogleda. — Reklo bi se čovek iz Tonera, progunđa. Pre nego što je železničar mogao da se uveri u svoje sumnje, Arman prosudi da je pametno da odmagli. Počeo je da sumnja u svoj uspeh. Sutradan, pre šest časova uveče trebalo je da bude u Parizu u ulici Šatoden, inače će izgubiti svako pravo na nasledstvo svoga rođaka. Ostalo mu je još da pređe sto šezdeset kilometara. Celog dana je očajnički hodao. Ali usiljena etapa od sinoć pritiskivala ga je. Neophodnost da izbegne gradove zaobilazeći ih usporavala je njegovo hodanje.
415 Jedina mu je hrana bila čanak mleka i komad hleba koje je dobio od jedne seljanke. Pred noć je bio blizu Sansa, ali su mu kolena klecala. Kraj jedne šumice dva čoveka u bluzama behu zapalila vatru. Iz svojih torbi, spuštenih na Zemlju, izvlačili su kriške hleba, sirotinjsku hranu. Mladić im priđe jedva se držeći na nogama. — Nemam novaca, reče im, umoran sam i gladan. — Sedi i jedi, odgovori jedan od njih promuklim glasom, mi smo skitnice. Idemo iz grada u grad da bismo našli posla, znamo šta je to prazan stomak. Evo hleba, a malo kasnije dobićeš tvoj deo krompira koji se peku pod pepelom i satljik vina iz moje čuture. Siromašni ljudi delili su što su imali. Njima Arman nije morao da izmišlja priče. Bilo je dovoljno da izgovori ove reči: — Gladan sam. Dok se prepuštao tim filozofskim razmišljanjima jedući hleb, dva čoveka su nastavila svoju prekinutu priču. — Malopre si rekao da ćeš se kladiti na Šapurzata? — Da, to sam govorio: dvadeset marjaša da će stići prvi. — U redu. Ja sam za Serona. — Dvadeset marjaša? — Dvadeset marjaša. — Gle, zapita novinar, za šta se kladite? — Na veliku biciklističku trku koju organizuju Male novine između Pariza i Liona, vozači polaze večeras sa trga Belkur. I posle trenutka ćutanja, čovek dodade znalački: — Ima ozbiljnih šampiona. Seron je dobio trku za Brest, Šapurzat je tukao Helursov rekord. Biće dobra borba. Lavareda zadivi što je ta skitnica tako u toku biciklističkog sporta. Krompiri su bili pečeni. On dobi svoj deo, popi malo vina i opruži se na zemlju kraj svojih drugova. Probudio se svež i čio Radnici su se zgranuli kad im je zatražio da overe kako su mu ponudili gostoprimstvo pod vedrim nebom, ali im on tako snažno steže ruku da su ga gledali kako se udaljava putem za Sans govoreći:
416 — Ne znam šta je, ali je neki „čudak“. Arman je gipkim korakom hitao ka Sansu. Sad će igrati na sve ili ništa. Iste večeri, u šest sati, očekivaće ga kod beležnika Panabera, čija je kancelarija udaljena od Sansa oko trideset milja. Po svaku cenu morao je da nabavi neko vozilo brže od nogu. Nije smeo više da okleva. Po cenu da bude uhapšen, uzeće voz. U devet sati ujutru stigao je u Sans i raspitivao se gde je stanica. Obavešten, pojuri gradskim ulicama. Odjednom ga jedan krik prikova na mestu. — Gospodine Lavared! On podiže pogled i osta zaprepašćen. Pred njim je bila gđica Penelopa Buvrej. Suvlja i koščatija nego ranije, zelenaševa kći mu se osmehivala. — Ah! nastavi, pa skoro već godinu dana čekam ovde vaš povratak. — Zaista! reče Arman tek da bi nešto rekao. A pitao se kako da se oslobodi te uporne zaljubljenice. — Da znate kako sam bila srećna kada mi je tata telegrafisao iz Mesine: „Stižem. Lavared se odriče testamenta.“ Odmah sam pomislila: mogu se udati za njega... usrećiti ga. — Vi ste vrlo ljubazni, reče mladi čovek nesvesno. — Uzalud mi je otac govorio: „Taj gospodin Arman nije prilika za tebe...“ Ja sam u sebi sećala da se vara. Imala sam prava pošto ste ovde... došli ste, najzad! Novinar je stezao pesnice slušajući te reči. — A gospodin Buvrej? zapita. — Nemate sreće, otišao je malopre za Pariz. Ispratila sam ga na stanicu; ide kod beležnika, rekao mi... Ali to ništa ne mari. Dođite do kuće, biće zadovoljan da vas nađe večeras kad se bude vratio. Mazna, provukla je svoju ruku ispod ruke mladog putnika, kojega na reč „beležnik“ poče da hvata bes. — Ala ste naterali mog jadnog tatu da trči, dodade nežno Penelopa. Zamislite da mu je lekar pripretio navalom krvi ako
417 odmah ne pređe na svoj nekadašnji miran život. Propisao mu je strogo svakodnevno vežbanje, tako da je kupio bicikl i voziće po tri, četiri sata dnevno. — Pobogu! omače se putniku. — Kažete? On odmah promeni govor i držanje. — Da mi se ne može oprostiti. Zadržavam vas da stojite na sred ulice. Prihvatite moju ruku, molim vas, i vodite me kući u kojoj ste sanjali da mi pružite sreću. Penelopa nije tražila da joj se poziv ponovi dva puta. Njena suva ruka okači se o Armanovu ruku i brzim korakom povede svog izabranika. Noge mlade devojke nisu doticale tle. Imala je krila! Za nekoliko minuta stigoše do Buvrejevog doma. Ljupka kućica sa baštom, zatvorenom gvozdenom ogradom. Desno i levo nalazili su se štala i šupa. Gđica Buvrej pokaza prvu: — Ovde je tatin konj... njegov bicikl. I smejala se svojoj šali. — Da vidimo konja, veselo odgovori Lavared. — Oh! vrlo je lep, poniklovan, sa „gumama“, sa svim poslednjim usavršenostima... Divan je. Arman je otvarao vrata i, da bi pregledao bicikl, izvukao ga u dvorište. — I on se vozi na ovome? reče posle jednog trenutka. — Vrlo dobro. — To mora biti užasno teško. — Izgleda da nije. Govoreći Parižanin je uzjahao na bicikl, ali sprava se njihala levo, desno, čim bi pokušao da stavi noge na pedale. Penelopa se glasno smejala. Njen obožavani se pokunji. — Ovde, na popločanom dvorištu to je nemoguće... Na putu bih uspeo. — Pokušajte, kolovoz je od zemlje. Arman izađe i ponovo poče svoje pokušaje.
418 Idući u cik-cak, dolazeći u opasnost da padne svakog trenutka, neosetno se udaljavao. A stojeći na trotoaru Penelopa se uvijala od smeha. Najedared stade kao skamenjena, otvorenih usta. Dospevši na trideset ili četrdeset metara od nje, njen verenik je iznenada čvrsto uzjahao, sprava je zadržala svoju ravnotežu. — Gospodine Lavared!... viknu kućevlasnikova kći. On se okrete. — Idem do vašeg oca i večeras ću vam vratiti bicikl vozom. Na te reči poče da „pedalira“ s takvim poletom da iščeze pre nego što se napuštena povratila od svog iznenađenja. Tada Arman započe ludu trku. Nagnut nad upravljačem išao je pognute glave, osećajući s nekom vrstom pijanstva kako put klizi pod njegovim točkovima. Prolazio je kroz zaseoke, sela, bez zadržavanja, bez ijednog pogleda na žene koje su se, na pragu kuća, čudile žaru tog bicikliste. U Šampanjiju ulete u jedan odred biciklista. Začuše se uzvici, krici iznenađenja, začuđena osvrtanja. Nije obratio pažnju. Zahvaćen opijenošću brzine, ostavio je grupu za sobom, ne zapažajući živahne pokrete šetača. Ali stigavši blizu Monteroa, susrete jednog mladog čoveka na biciklu čije su kratke pantalone, majica i mali okrugli kačket rečito govorili o njegovoj strasti prema biciklističkom sportu. I ovaj ispusti jedno „Ah!“ od zaprepašćenja. Ali, radoznaliji od prethodnih okrete se i pojuri za novinarem koga sustiže U gradu. — Kako! to ste već vi? reče idući uporedo. Ne dižući glavu Arman odgovori: — Da, to sam ja. — Bravo, samo hrabro! Nikada vas neće stići. Sad ću da telegrafiram... To je začuđujuće. — Šta će da telegrafira? progunđa Parižanin još uvek „pedalirajući“. Kilometri su smenjivali kilometre. Na trenutke mladić je osećao grčeve u nogama.
419 Onda je usporavao svoju trku i obraćao malo pažnje na šumski predeo. Na jednom od tih „relativnih odmora“ stub postavljen kraj puta ga obavesti. — Fontenblo, 1 km 200 m. Pred njim se pružao put kroz šumu, sasvim prav sve do prvih kuća grada. Tamo se dešavalo čudno komešanje. Ljudi su išli tamoamo. Približavajući se, Arman primeti jedan sto postavljen na trotoaru. Neka gospoda, sa reverom ukrašenim mnoštvom raznobojnih traka, stajala su nepomična. Ali pri dolasku putnika poleteše k njemu. — Zaustavite se jedan trenutak. — Nemam vremena. — Uzećete makar čašu šampanja? — To, rado. Čaša penušavog vina povrati mu prvobitnu snagu. On nastavi svoju trku. — Ništa ne razumem šta se to događa... ali šta mari. Šampanj je bio dobar. U Melenu nešto drugo: uz puno učtivosti preklinju ga da uzme čokoladu. On uzima, ne objašnjavajući sebi te ljubaznosti. I tako duž celog puta, čaj, konjak, osvežavajuća pića. — Ovi su ljudi vrlo ljubazni, ali neka me đavo nosi ako razumem zašto se toliko interesuju za mene. Od milje do milje prate ga biciklisti, probijajući vazduh pred njim. Kao da cela Francuska razume njegovu želju da stigne u Pariz. U četiri sata pobedonosno ulazi u Šaranton i tamo popije odličnu supu sa knedlicama od belog mesa. — Nemojte pogrešiti put u Pariz, dovikuje mu jedan biciklista. I daje mu pravac ulica koje vode do Malih novina. — Tačno na ulazu u ulicu Šatoden, misli Arman. Ko je rekao tom mladom čoveku da idem kod beležnika?... Skoro u isti čas ser Murliton i mis Oret išli su ulicom Lafajet, u Parizu, odlazeći peti put tog dana kod beležnika Panabera.
420 Njihove prethodne posete ispunile su ih zabrinutošću. Nikakva druga vest nije prispela beležniku sem pisma poslatog iz Livorna. Zato je džentlmen bio ozbiljan a njegova kći malo tužna. Išli su jedno kraj drugog, ne govoreći ništa. Šta bi rekli? Samo da im je odsustvo njihovog prijatelja bilo neobjašnjivo. On tako okretan, kako da još nije stigao, kako da nije dao znake života? U visini zgrade Malih novina Engleze zaustavi gomila sveta. Gurali su se po trotoarima, raspravljali. Prozori zgrada bili su načičkani radoznalcima. G. Figar, organizator biciklističke trke Lion—Pariz pojavljivao se svuda. Čas na jednom prozoru, čas na ulici, govorio je gestikulirajući. Sve je na njemu odavalo zbunjenost. — Ne, to je neverovatno, odgovarao je na nervozna zapitkivanja besposličara. To nije moguće!... Napustili su Lion sinoć, još nijedan ne bi mogao biti tako blizu Pariza... Ili je greška ili lažna vest. Kao da se podsmehuje njegovoj tačnoj oceni, jedan , momak je iznosio plakatu na ogromnom ektranu postavljenom na ispustu zgrade, koja izazva uzvike prisutnih. Na njoj su bile ove reči: „Prvi je javljen u Šarantonu, ne zna se njegovo ime.“ Ser Murliton i Oret se udaljiše sležući ramenima. Nisu ni slutili da je celu tu buku izazvao njihov prijatelj na Buvrejevom biciklu. U kancelariji beležnika Panabera ne videše Armana već samo ozarenog kućevlasnika. — Hteo sam lično da konstatujem poraz „moga zeta“, reče Buvrej s pobedonosnim osmehom. Od Mesine ga je ponovo tako nazivao. Napuštajući hotel Slavna Italija, kuda je pošao dok je džentlmen oslobađao svoju kći uz pomoć Maluinaca, zelenaš je otišao u ulicu Kapranika. Tamo je našao svog saučesnika kako krklja razbijene glave i brzo pogodio šta mu se desilo. Ne želeći ni da se nađe pred Englezom niti da ima posla s policijom, napustio je Hozea i vratio se u Francusku. U Sansu je izjavio Penelopi da novinar nikada neće biti u posedu nasledstva, u to je lično bio uveren, ali ga je ujutro 25. obuzeo neki neodređeni strah.
421 Putovanje u Pariz vozom — obična šala za čoveka koji je bio u Kini — nije mu teško padalo. On otputova. I tako je u beležnikovoj kancelariji Buvrej pokazivao glasno svoju radost. — Kada se u nešto ja umešam, govorio je naduven od taštine, to uvek uspeva. Ja nikada nisam napravio loš posao. Ne pozdravljajući ga, otac i kći sedoše iščekujući. Otkuca pet časova. I odjednom podiže se neki žagor sa ulice. Nije proteklo deset sekundi a začu se zvono na ulaznim vratima. Odjeknuše brzi koraci po podu kancelarije. Vrata se otvoriše i Lavared, pokriven prašinom, ukaza se na pragu. Tri krika pozdraviše njegovu pojavu. — Lavared!... On!... Ah!... Mladić uputi Oreti nežan pogled, zatim priđe beležniku Panaberu. — Do danas, 25. marta, u pet časova, što će reći jedan čas pre roka koji je utvrdio moj pokojni rođak Rišar, napravio sam put oko sveta potrošivši samo 25 marjaša. Do Mesine me je kontrolisao ser Murliton, ovde prisutan, počev od tog mesta, evo uverenja koja utvrđuju raspored moga vremena. Izvolite proveriti, gospodine Panaber. Još jednu reč. U Sansu, jutros, uzeo sam jedan bicikl, nemam nikakve hartije ali će sutra novine o tome pisati, mislim da je to dovoljno. Zatim, dok je beležnik prelistavao njegove potvrde, on se okrete zelenašu, malo podrugljiv, mada veoma učtiv. — Gospođica Penelopa mi je pozajmila vaš bicikl. Odličan je. Čuvaju mi ga dole, možete ga uzeti natrag. Zahvalićete gospođici s moje strane. — Sve je potpuno u redu, izjavi beležnik, čestitam vam, gospodine, nasledstvo je vaše. Samo jedna pojedinost, u vašem odsustvu, dragi moj gospodine, progonili su vas poverioci. Vaša nastojnica, setivši se moje adrese, došla je da me konsultuje. A ja, siguran da ćete ostati moj klijent, bio sam slobodan da donesem ovde sve te taksirane hartije, proteste, presude, naredbe, propise, itd, da bih pristupio njihovom regulisanju čim se vratite. Novinar se poče smejati.
422 — Imam samo jednog poverioca, to je gospodin Buvrej. On je otkupio sve moje dugove i poverio ih raznim izvršiteljima, kako vidim. — Eto! bar dvadeset svežnjeva taksiranih hartija čine sumu troškova od nekih dvanaest hiljada franaka. — Predaćete račun gospodinu... on to reguliše kako dokazuje ovaj opis... Podnosio je potpunu i konačnu priznanicu koju mu je zelenaš dao blizu Segedina. Penelopinom ocu se ote potmulo gunđanje. — Sve je likvidirano, veselo nastavi mladi čovek. Posle zadovoljenja samoljublja, da pružimo jedno i čistoj ljubavi. I klanjajući se pred džentlmenom reče uzbuđenim glasom: — Dragi moj „neprijatelju“, čast mi je da vam zatražim ruku gospođice vaše ćerke. — A ja, dragi moj prijatelju, uzviknu Englez grleći ga, imam veliko zadovoljstvo da vam je dam. Oret beše ustala, porumenela. Arman zagrli plavu kći Albiona. — All right! reče Murliton, a sada, kada je bračno pitanje sređeno sa gospodinom Lavaredom, imam jedno drugo da sredim sa gospodinom Buvrejem ovde prisutnim. — Sa mnom? procedi kućevlasnik ljubazno. — S vama lično, gospodine, kada ste u Mesini zatvorili moju kći, zakleo sam se da vas kaznim prvi put kada se sretnem s vama. — Da me kaznite? — Da, i održavam reč. I Englezova pesnica, poletevši žestoko napred udari uz tupi zvuk zelenaša po licu. Toga dana, zbilja, Buvrej nije napravio dobar posao. Lavared je napravio našavši u isto vreme bogatstvo i sreću.