Paul D’ivoi - Lavaredovih pet marjasa

347 Ona je zamenila stražaru Kozaka, koji su nekada živeli na tom mestu, kao naši spahi sa alžirske granice ili nekadašnji honvedi Mađarske. Za vreme leta, trgovci iz Batuma običavaju da provode nedelju sa svojom porodicom u Ađari-Caliju. Da bi se povinovali običaju, Arman i njegov pratilac uđoše u izbu. Šulce plati i pozva i kočijaša da se osveži. A ovaj, brbljiv kao naši kočijaši, poče im pričati priče iz toga kraja, između ostalih o Jermenima koji su trgovački osvojili Kavkaz: „Bog jednog dana reče Sotoni: Kako si uspeo da sjediniš tolike poroke u jednom jedinom čoveku? Đavo se podsmehnu: To je prosto. Uzeo sam malo Grka, dodao nešto Persijanaca i mnogo Jevreja. Eto Jermenina.“ Zanesen pričanjem mužika, policajac je prestao da nadgleda Lavareda. U jednom trenu ovaj bi napolju i uskočivši na sedište kola ošinu konja koji krete galopom. Šulce potrča na tu buku. Suviše kasno. Begunac je već bio na sto metara i kočije su jurile vrtoglavom brzinom. Austrijanac se uhvatio za kosu sa očiglednom namerom da je iščupa... ali zaustavi pokret. Kola, pošto su se vešto okrenula, vraćala su se ka gostionici. Na sedištu, novinar se bučno smejao. Stigavši do policajca skoči na zemlju i veselo reče: — Imao sam priliku da pobegnem, zar ne? — Moram to priznati. — Vidite da to ne koristim. Ubuduće mi verujte kada vam nešto kažem. A sada, vratimo se u Batum. Stići ćemo za večeru. Za vreme puta Šulce ostade zamišljen. Ponašanje njegovog zatvorenika očigledno je uzdrmalo njegovu sigurnost i filozofske formule, kojima je napunio svoju germansku glavu, još su povećavale njegovu pometnju. — Ako je moja osnovica bila lažna, mrmljao je, moje logično rasuđivanje je lažno, ne računajući da postoji i sumnja. Čovek ne treba da kaže: Ja sam siguran... iz čega proizilazi da nisam više nimalo siguran u njegovu krivicu. Nema li i u samoj istini mesta greški?... Dva i dva su četiri samo po običaju, u apsolutnoj stvarnosti ništa ne čine, jer brojka podrazumeva pretpostavku jedne mere, a

348 mera se ne slaže sa nemerljivim... ne meri se beskraj... znači broj je lišen smisla! Dakle, taj čovek može da ne bude krivac. Ishod tog razmišljanja bio je da je sutradan ujutru her Šulce izjavio, ukrcavajući se na brod, na veliku Buvrejevu srdžbu a Lavaredovo živo zadovoljstvo, da će Buvrej ostati zatvoren u svojoj kabini, pod Milerovom stražom, dok će on uživati, pod njegovim blagonaklonim nadzorom slobodu koju imaju ostali putnici. Uskoro dadoše znak za polazak, parobrod izađe iz luke ovenčan perjanicom dima, zatim, skrećući, pođe ka severu idući uz obalu. Oko podneva brod se zaustavi ispred Potija da preda poštu poštanskom brodiću i nastavi svoj put. Naslonjen na jedan od držača mostića, Arman je u daljini gledao snežne vrhove Kavkaza. Na deset koraka od njega policajac je pregledao novine, jedva prekidajući čitanje da bi ponekad bacio pogled na zatvorenika. Jedan blagi glas se začu pokraj novinara. — Ne okrećite se, govorio je glas, ja sam iza vas sa svojim ocem. Htela sam da vam poželim dobar dan. Uprkos preporuci novinar se okrete prema svojim prijateljima. — Čemu ta predostrožnost, odgovori. Ja sam vam se juče u hotelu obratio jedino zato da bih pripremio naše susrete na brodu. Ako bih vam stisnuo ruku to bi bilo preterano u očima mog čuvara, ali moralno to činim što je moguće srdačnije. U nekoliko reči ispriča Buvrejeve dogodovštine što uveliko zabavi Engleze; zatim se rastadoše obećavajući da se ponovo vide sutradan. Sa svoga mesta policajac je sve posmatrao. — Onaj džentlmen je manje uzdržan nego juče, reče kad se Parižanin vratio k njemu. — Vrlo prirodno. — Ne nalazim... u vašem položaju... — On više ne postoji za njega, shvatio je da govorim istinu. Na to se Arman okrete i udalji zviždući. Austrijanac ode da se nasloni na ogradu i udubi se u teška razmišljanja. Njegova pometnja je sve više rasla. — Oko je ogledalo duše, mrmljao je. Svi mislioci se u tome slažu. Nikada nisam video otvorenijeg, iskrenijeg pogleda, od Rozenštajnovog...

349 Posle kratkog kolebanja dodade: — Lavared... Ali onda ono prokleto pismo koje imam u džepu...? Stiskao je čelo što je, svako to zna, način da se razbistre misli. Uzaludno stiskanje! Njegove su se misli sve više zaplitale. Volga se 17. i 18. redom zaustavljala u Očemčini, Sukumu, Novom Atosovom brdu, Gurautu, Adleru, Soči, Tuapse, Đugi, Novorosijsku, Anapi i najzad u Kerču. Brod stoji dva sata u tom značajnom gradu koji gospodari moreuzom Jenikale i ulazom u Azovsko more. Lavared u pratnji Šulcea brzo obiđe grad i nađe vremena da se popne bezgraničnim kamenim stepenicama koje se, polazeći od Trga Stare pijace, završavaju na vrhu brda Mitridat. Izjavi da je nagrađen za svoje penjanje pogledom na neogrčki spomenik podignut na tom mestu gde je, prema tradiciji, kralj Ponta naredio jednom galskom vojniku da mu njegovim mačem probode srce da ne bi pao u ruke svojim neumoljivim neprijateljima Rimljanima. Sa platoa se, uostalom, otkriva jedinstvena panorama. Grad koji leži oko luke. Na zapadu ravnica posuta malim uzvišenjima i belim mrljama, gradići ili sela... Na jugo stenoviti masiv Skati-Kurgana, u kojem se nalazi pećina zvana Mitridatov grob, a dole more. U predvečerje ugledaše Teodoziju sa ruševinama svojih nekadašnjih đenovljanskih kula. Kada Parižanin bi zatvoren u svoju kabinu, her Šulce pozva Milera, i dva policajca se popeše na palubu. Noć je bila svetla i omogućavala je da se nazire obala Krima koja, leti, podseća istovremeno na alžirske obale i švajcarske predele. Agent saopšti svome drugu svoje sumnje u odnosu na Rozenštajna-Lavareda. — Već sam na to mislio, odgovori Miler koji, ne znajući filozofiju, ima samo zdrav razum. On nije krivac ili je strašno jak. — To je tvoje mišljenje? — Pogledaj ga u bilo kom trenutku. Ništa u njemu ne odaje zabrinutost, dok onog drugog ne napušta srdžba. Kad bi mogao, uništio bi brod. Ponavljam ti, mladić je nevin ili jak. — I ti si za? — Za nevinost.

350 Šulce kao da je razmišljao. — Onda bi bio Francuz i umetnik kao što tvrdi? — Verovatno, i bio bih mišljenja da ga pustimo. — Oh! ne ovako! Filozofska uverenost postiže se tačku po tačku, matematički. Saznaćemo tek posle opita. Svejedno je. Ako si u pravu, to je užasna greška. — Nije. — Kako nije? — On je ljubazan i dobar dečko... oprostiće nam. — Što smo ga doveli iz Bakua? — Vidiš da ga to zabavlja. Smeje se, dakle neće se svetiti. Zatim sagovornici spustiše glas i posle četvrt časa šaputanja odoše na počinak. Sutradan se Volga ne zadrža u Jalti i stiže u Sevastopolj šezdeset pet minuta ranije. Ali bilo je mnogo robe za ukrcavanje i kapetan potvrdi da će brod stajati bar četiri sata umesto predviđena dva po redu plovidbe. Šulce protrlja ruke i, približavajući se Armanu koji je razgovarao sa ser Murlitonom i Oret, reče: — Imamo četiri sata pred sobom, da li biste hteli da siđemo na kopno? — Vere mi, dragi moj policajče, ja sam već računao na vašu dobru volju i predlagao sam gospodinu i gospođici da posete sa nama junački grad. Čamac odvede putnike preko zaliva Streleckaja, trgovačku luku Sevastopolja, potpuno odvojenu od južne luke koja je postala sopstvenost vojne mornarice. Šulce je vodio svoje saputnike kroz sasvim novi grad. On im pokaza fabrike, kasarne, crkvu „Zaveta“ podignutu u spomen Rusa izginulih 1854—56. prilikom opsade Sevastopolja; administrativnu palatu „Rodoljubive ruske flote“, plovidbene kompanije između Crnog mora i krajnjeg Istoka, osnovane 1878. pomoću priloga skupljanih u celom Carstvu. — Hajdemo sada na francusko groblje, reče agent zatočeniku. — Na francusko groblje? ponovi Oret. Novinar joj odgovori:

351 — Da, gospođice, na mesto gde počivaju moji sunarodnici izginuli za vreme one strašne krimske vojne. Mnogo ih je, jer je u tom dvogodišnjem ratu poginulo četiri stotine hiljada ljudi, od kojih polovina pripada ruskim a ostatak savezničkim trupama, francusko-engleskim, tursko-sardskim. Trebalo je uzeti kola jer je groblje bilo udaljeno šest kilometara od grada. Opazivši taj pravougaonik, opasan zidinama istrošenim od oluja, snažno uzbuđenje obuze Parižanina. Koliko je njih tu počivalo večnim snom pod kamenim pločama svrstanim sa svake strane središnje aleje. On skide šešir, zamišljen, ozbiljan. Odjednom se prenu od Šulceovog glasa. — Eh! eh! opravdani francusko-ruski savez, podsmehnu se Austrijanac. Arman se okrete kao da ga je zmija ujela. Obrve mu se nabraše i malo drhtavim glasom reče: — Gospodine Šulce, kod nas u Francuskoj, posle časne borbe, protivnici pružaju ruke jedan drugom. Na Krimu su Rusi i Francuzi naučili da cene jedni druge, jer, prema veoma tačnim rečima generala Sosijea, bilo je toliko junaštva i s jedne i s druge strane da stvarno nije bilo ni pobednika ni pobeđenih. Imali ste pravo malopre, od krvi mrtvih sazrelo je prijateljstvo ta dva naroda. Policajac klimnu glavom. — Onda zašto ste svi u vašoj zemlji neprijateljski raspoloženi prema francusko-nemačkom savezu? — Iz onoliko razloga, gospodine Šulce, koliko ima stanovnika u Alzas-Loreni. I mladi čovek se sa Englezima vrati kolima. Agent ih je pratio mrmljajući: — Prvi bod u njegovu korist! On je Francuz, pravi Francuz. Vratiše se na brod. Kapetanova predviđanja su bila prevaziđena. Večerali su pre nego što je brod krenuo. Ni zakuska, ni ikra ili sveži kavijar, uz vina iz Kersoneza i odlično slovensko pivo, nisu uspeli da razvedre g. Šulcea. Njegova je filozofija pretrpela prvi poraz, i tužno se sećao da ga u Trstu očekuju žena i devetoro dece sa nagradom od pet hiljada forinti, obećanom za hvatanje nemačkog bankara Rozenštajna.

352 Dvadesetog februara upoznaše Evpatoriju, rusku Nicu; i oko tri sata, najzad, parobrod prispe na kej u Odesi. Dok su zatvorenici i Šulce večerali u jednom restoranu u kome su svi govorili francuski, Miler je otrčao do stanice i uzeo karte za voz Jaši—Bukurešt—Segedin—Trst, čiji je polazak bio iste večeri u jedanaest časova i pet minuta. Lavared je bio srećan da čuje govor na svom jeziku. Njegov tamničar mu je dopustio da jede u opštoj sali i on je objašnjavao mis Oret, koja je sedela preko puta njega, da je francuska kolonija u Odesi brojna i napredna. — Čega ima čudnog u tome? govorio je. Grad koji je carica Katarina, koja se razmetala helenizmom, nazivala Ulis — Odiseus, odatle Odesa, u stvari je osnovao vojvoda od Rišeljea, postavljen za guvernera 1803. — Ah! vi ste pravi izvor znanja, prekide ga Murliton. — Mnogo sam čitao, mnogo video i mnogo zapamtio. Malo kasnije, ako moj dobri Austrijanac na to pristane, provešću vas kroz grad. Treba videti četiri stvari. Izvanredan bulevar koji ide duž strme morske obale visoke osamdeset metara, gde se ugnezdila Odesa. Lepi kip Rišeljea od bronze. Stepenište od pet stotina stepenika koje se opušta do luke. Ispod bulevara tunel kojim idu kola koja prevoze terete do ukotvljenih brodova. Eto. Šulce nije imao nijednu primedbu na taj program. Miler će otići pravo na železničku stanicu sa Buvrejom, podvrgnutom sve strožem nadzoru. A ostali će krenuti u šetnju. Tako su Parižanin i njegovi prijatelji mogli da uživaju u izvanrednom pogledu na luku osvetljenu elektrikom u kojoj bazeni obrazuju tamne mrlje a poziciona svetla brodova šaraju crvenim i zelenim tačkama. U deset do jedanaest svi su stupili u ogroman zastakljeni hol putničke stanice. Englezi su se smestili na svojoj strani. Za Lavareda je bilo obeleženo mesto u posebnom kupeu koji je zadržao Miler. Dični agent, u pratnji Buvreja koji je kipteo od besa jer je imao lisice, već se bio smestio. Tačno u jedanaest sati i pet minuta voz krenu pod blagonaklonim pogledima žandarma u zelenoj uniformi sa crvenim

353 ukrasima i revolverom u kaniji o boku — koji se susreću na svim ruskim stanicama. Sutradan, posle brze vožnje stepom stigoše do Ungenija, graničnog mesta Rumunije. Morali su promeniti voz. Pruge ruskog Carstva su, odista, šire za dvanaest centimetara od drugih evropskih pruga, tako da ruski materijal ne može izaći sa svoje teritorije, niti strani materijal ući u nju. Ta činjenica ima znatnu vojnu važnost jer invaziju moćne slovenske države to čini gotovo nemogućom. U pet i trideset večerali su u Jašiju. Oko osam časova ugledali su Paskani. U toku noći voz prođe kroz Marasesti i dođe u Bukurešt, 22. februara u devet sati ujutru sa dva časa zakašnjenja. Izgubili su vezu za Segedin i putnici su bili prinuđeni da čekaju polazak u četiri sata posle podne. Najpre ručak, zatim obilazak grada bili su dovoljni da ih dotle zabave. Englezi i Lavared, u pratnji policajca koji je potpuno onemeo obišli su obale Dumbovice, koja prolazi kroz Bukurešt, zatim crkve, manastire, rusku i austrijsku rezidenciju. Austrijanac je ostajao pozadi, mešajući se sa grupom besposličara, slušajući razgovore. Jednog trenutka osmeh mu razvuče usne. — Gle, progunđa, sada ćemo videti da li je on finansijer. On je bio njegov zatvorenik. Vraćajući se na stanicu agent kupi jedne novine koje spusti u džep. U vozu se zadubi u čitanje lista. Odjedared prestade da čita i obraćajući se novinaru koji je rasejano gledao rumunska polja, reče: — Ovo ne razumem. — Šta to, gospodine Šulce? — Uhapsili su jednog bankara na tužbu jednog od njegovih klijenata. — Ja to razumem. — Čekajte malo. Klijent ostavlja u depozit pedeset hiljada forinti u obligacijama grada Beča. — Dobro! — Posle dva meseca traži ih natrag.

354 — Bankar ih ne vraća?... — Vraća, samo obligacije nemaju iste brojeve. Na to ga hapse. Zašto? Ja vam predajem jednu sumu, vi mi je vraćate... Bilo to u zlatu ili novčanicama nemam šta da primetim. — Pa to mi izgleda očigledno, prošaputa Parižanin. Buvrejev smeh preseče mu reč. Zelenaš je saslušao razgovor koji ga je, videlo se to, veoma zabavljao. — Šta vam je? zapita Lavared. — Divni ste. Vi ne shvatate zašto hapse bankara. To je bistro kao izvorska voda. On je špekulisao jednim depozitom. — Špekulisao? Šulce je postao vrlo pažljiv, bar naizgled. — Do đavola! nastavi kućevlasnik nadimajući obraze. Svaki gradski zajam ima izvlačenja, sa zgodicima, shvatate li?... Za Beč ih ima dva puta godišnje. Nekoliko dana pre izvlačenja, u nadi da se dobije, obligacije rastu. Posle toga opadaju. Otud razlika od četiri do pet franaka ponekad. Eto zašto akcije nisu više nosile brojeve koje je zabeležio klijent. Njegov bankar ih je prodao pre izvlačenja i ponovo kupio posle, i u džep stavio razliku, pa tako sprečio ulagače da okuša sreću sa izvlačenjem. Smejao se govoreći, kao da hoće svojim prezirom praktičnog čoveka da smrvi svog sagovornika, umetnika neznalicu. Ali je njegova radost bila kratka veka. Šulce duboko pozdravi Parižanina i zbunjeno započe: — Gospodine Lavared... — Kako, prekide ga on, više me ne zovete Rozenštajn? — Na sevastopoljskom groblju sam ustanovio da ste Francuz; a sada sam siguran da niste finansijer. Verujem, kao što ste mi tvrdili da ste gospodin Lavared, pariski novinar i molim vas da ne dozvolite da jedan siromašan čovek, koji je mislio da vrši svoju dužnost hapseći vas, izgubi svoje mesto. — Moj dragi gospodine Šulce, ja se ne ljutim na vas, naprotiv, i čak mi je do te mere prijatno u vašem društvu, da ću produžiti putovanje do Trsta. — Ne, oh! ne, neću duže da vam smetam svojim prisustvom. I na Armanovo protivljenje: Molim vas, reče policajac, u Segedinu,

355 značajnom gradu odakle su sve veze lake, izravnaćemo naše račune... molim vas. — Neka bude, odgovori Arman sa osmehom žaljenja. I dva čoveka stegoše jedan drugom ruku. — Sada, uzviknu Buvrej, da se obračunamo, gospodine policajče; uveravam vas da sa mnom neće ići tako lako. Austrijanac ga odmeri: — Ali vas ne puštam. — Šta? promuca kućevlasnik, vi tvrdite... — Da ste vi lopov, tako je. — Lopov, ja! On ustade preteći, ali ga Miler samo gurnu i položi na sedište. — Pozvaću se na sud, uzviknu. — I on će vas osuditi, odgovori mirno her Šulce. Bio sam slep. Trebalo je od prve da u vama poznam Rozenštajna. — Ja, Rozenštajn? — Da, vaš prijatelj nije imao isprave u Bakuu. A vi ste ih imali. — Vi to priznajete. — Samo, to je trebalo da me dovede na pravi put. — Šta kažete? Učenjački, agent podiže prst: — Da su zločinci uvek ispravni. Buvrej otvori zaprepašćeno usta. A otada, nastavi Austrijanac tvrdoglavo u svom novom ubeđenju, vaš bes koji je rastao ukoliko smo se približavali gradu u kom ćete biti kažnjeni za svoja nedela... — Bes što imam lisice? — Drugima vi to. I način kako ste objasnili špekulaciju svoga kolege. — Kog kolege? — Bankara iz Trsta... Sve vas optužuje, sve do pisma vašeg prijatelja Florana. Penelopin otac podiže ruke u vis. — A sada Floran!... Šta je to? — Sudija će vam reći.

356 Buvrej zaćuta, sada zatvorenik više nego ikada, pošto je poverovao da je oslobođen. Nema šta, ovaj prokleti Lavared donosio mu je samo nesreće. Njegov put oko sveta bio je samo niz nedaća. I poslednja mu je izgledala još teža od ostalih. Slobodni novinar završiće svoje putovanje bez smetnji dok će on, delegat nosilaca akcija Paname, ležati na vlažnoj slami zatvora. On će se oženiti malom Engleskinjom. A Penelopa onda?... Na samu pomisao na srdžbu svoje kćeri zelenaš oseti kako mu drhtaj struji niz leđa. Posmatrao je krišom Lavareda. Taj đavolski čovek koji je igrajući se prolazio kroz sve prepreke. Jedna je misao sada sazrevala u njegovom mozgu. Kad bi hteo on bi me iz ovoga izvukao. Da, ali kako ga na to navesti? Voz beše prešao austrijsku granicu u Verčorovi. Bili su usred noći. Policajci, pošto su čuvali samo jednog zatvorenika, behu odlučili da obojica spavaju umesto da bdiju naizmenično. Vrata su bila zaključana a čelični lanac obavijen oko Buvrejevih nogu bio bi dovoljan da spreči njegovo bekstvo. Kućevlasnik se uveri da su Austrijanci, malo umorni od prethodnih dana, duboko zaspali, zatim povuče za rukav novinara koji je dremao. Ovaj otvori oči. — To sam ja, reče zelenaš. — Đavo vas odneo, progunđa mladi čovek, sanjao sam lepi san... Baš je trebalo da mi pred oči stavite ovako ružnu stvarnost. — Nemojte se ljutiti, imam nešto da vam predložim. — Nepotrebno, gospodine Buvrej, neću raditi s vama, imam čiste ruke. Zatvorenik se ugrize za usne. Ali -je morao da proguta uvredu, s tim da se kasnije osveti. I poče najljubaznije: — Uvek vam je do šale. — To vas zabavlja. Utoliko bolje. — Jedno pitanje. Da ste uhapšeni kao ja, uspeli biste da izmaknete svojim čuvarima? — Sigurno. — Vi to kažete. Ali to nije tako lako kako vam se čini. — Čovek uradi ono što hoće, gospodine Buvrej.

357 — Zaista. Šta biste vi dakle uradili? Mladić odmeri zelenaša; podsmešljivi blesak pojavi mu se u očima: — Vi zamišljate da ću vam ispričati kako bih ja to uradio. Razuverite se. Tri meseca zatvora za vašu stvar izgledaju mi opravdana. Ah! hoćete da dođete do zeta čak i silom... Zakon štiti vašu žrtvu. — Hajde, gospodine Lavared, budite velikodušni... — Velikodušan... Vi umete da izgovorite tu reč? — Vi imate mašte, ja imam novaca, da razmenimo. — Vi hoćete da me potplatite, započe Lavared odsečnim glasom. Ali se predomisli: U stvari, zašto da ne? Kućevlasnik uskliknu od radosti. — Vi prihvatate? — Još ne. To će vas veoma skupo stati. Buvrejevi kapci zatreperiše od uzbuđenja. — To bi me od vas čudilo. Interes vas ne rukovodi. — S vama, dragi gospodine, to je sasvim prirodno, vi ste me poučili interesu... zelenaškom. — Najzad, šta tražite? Jedan trenutak novinar zaćuta. — E pa! oprostite mi moj mali dug. Buvrej podskoči ali odmah sede s uzvikom bola. Lanac koji mu je držao članke beše ga povredio. — Dvadeset hiljada franaka, promuca. — Recimo da ništa nisam kazao. Vi više volite zatvor, pa kako hoćete. Uostalom, jednog ili drugog dana moraćete i otići u zatvor. Toga se časa Miler pokrenu na sedištu. Oba sagovornika ućutaše. Zelenaš je razmišljao. Kad bi bio siguran da će biti pušten na slobodu, još bi podneo zatvor; ali Penelopina srdžba mu je zadavala nepremostiv strah. Sve je bolje od te oluje. Austrijanac je ponovo počeo da hrče. I odjednom Buvrej pomisli da može da prevari svog protivnika. Priznanica od dvadeset hiljada

358 franaka data u toku putovanja omela bi ga u posedovanju željenog nasledstva. Od dvadeset pet para do takve sume, razlika je znatna. — Gospodine Lavared! pozva Buvrej. — Šta opet? U redu! Priznanica uz način. — Najpre priznanica. — Vi nemate poverenja u moju reč? — Oh! jedva da imam poverenja u vaš potpis. Ne odgovarajući mu na tu poslednju žaoku, kućevlasnik potraži u svom džepu. Izvuče odande list hartije i jednu malu mastionicu. Nameštajući se što bolje može, pripremi se da piše. — Uz to, reče Lavared, oslobađate me dugova i troškova. — I troškova? — E pa, sloboda je najlepše dobro. — Neka bude. — Dobro. Samo, dopustite mi da vam diktiram sadržinu tog akta. Do toga mi je apsolutno stalo. Penelopin otac oseti da je pročitan. On obori glavu. — Niste glupi, prošaputa. — Znam ja to dobro. — Diktirajte onda. I besno napisa ove reči kako mu ih je Lavared diktirao: „Na dan 23. februara 1891. u vagonu blizu Segedina. Pošto mi je g. Lavared (Arman) toga dana učinio jednu znatnu uslugu opraštam mu u celosti, i potpuno dobrovoljno, dug od dvadeset hiljada franaka kojim se zadužio kod mene, kao i sve troškove koje je taj dug mogao prouzrokovati.“ Zatim pruži hartiju novinaru mrmljajući. — Bila bi dovoljna jedna obična priznanica.

359 — Ama ne, gospodine Buvrej, vi biste mi tražili tu sumu u Parizu. Ili bih ja podneo priznanicu i tako izgubio svako pravo na nasledstvo, ili pak, pošto bih je uništio, bio bih prinuđen da platim. Govoreći to ispitivao je priznanicu. Kad je to svršio, pažljivo je savi, ali nije završio tu operaciju kad ga obuze nastup ludog veselja. Na poleđini je pročitao ove reči: „U inostranstvu najradije odsedati u engleskim hotelima. U slučaju nezgode ići kod konzula.“ To je bio list hartije na kojoj je, pri polasku, zelenaš zabeležio nekoliko obaveštenja neophodnih za putovanje. — A način? zapita Buvrej iznenađen. — Pa! Kad stignete u Trst pozovite se na francuskog konzula. — Oo! što je to glupo, uzviknu kućevlasnik udarivši se snažno pesnicom po glavi, ja na to nisam pomislio! I sa neopisivim naglaskom žaljenja: Eto rasejanosti koja me skupo staje... U sedam sati ulazili su u segedinsku stanicu. Šulce, veran svome obećanju, odveo je Armana u bife, gde su obojica obilno doručkovali, iako je bilo veoma rano. Kada su završavali obed, jedno dvadesetak muzičara sa svojim instrumentima, violinama, violončelima, kontrabasovima, cimbalima itd, upadoše u bife. — Evo čarde, reče agent. — Ah! da, odgovori Lavared, orkestar na koji se nailazi u svakom mađarskom vozu. — Da, ali se sigurno desi neki poremećaj na pruzi jer ovde ima dve čarde: jedna će poći s nama a druga tek sutrašnjim vozom. — Kako to znate? — Bifedžija me je obavestio. Trenutak polaska je došao. — Gospodine Šulce, reče novinar opraštajući se od agenta, hteo bih da vam uputim jednu molbu. — Recite! — Imate moju kartu do Trsta? — Imam.

360 — Dajte mi je, sačuvaću je kao uspomenu na pustolovinu. Austrijanac udovolji njegovoj želji. — Ali, uzviknu iznenada, treba da vam vratim šta sam uzaptio u Bakuu. Armanu nije ni padalo na um da podseti Šulcea da nije ništa uzaptio. Takvo priznanje moglo bi da komplikuje položaj. — Ne govorimo o tome. Nekoliko stotina franaka. Predajte ih gđi Šulce kao svedočanstvo mog poštovanja prema vama. — Ali vi? — Moje novine imaju jednog predstavnika, dakle imam bankara u Segedinu. Pisak lokomotive i jaki zvuci čarde presekoše kolebanje policajca, koji je dugo mahao maramicom na prozoru kao da napušta prijatelja. Arman je ostao na peronu sa Murlitonom i Oretom. — Šta da radimo? zapita džentlmen. — Mogli bismo poći u tri sata pošto imam svoju kartu do Trsta, ali putovanje traje jedan dan i jednu noć, moram dakle da se obezbedim s hranom. — Tako je... Pedeset minuta docnije Lavared je javljao svojim prijateljima da je, koristeći svoj mali talenat violiniste, stupio u čardu. Napustiće Segedin sutradan, 24. i do Trsta će improvizovani muzičar imati obezbeđen stan, hranu i piće sa ostalim članovima orkestra.

361 XXVII „GUBE“ Pošto su napustili Segedin, Šulce i Miler su sa zaprepašćenjem videli kako se Buvrejev stav sasvim izmenio. Nema više povika, nema više otpora. Zatvorenik, još sinoć tako nervozan, odjednom je postao miran. Čak se ironično smešio, izazivački, kad su ga nazivali imenom Rozenštajn. Sabatka79 — Marija-Tereziopel nemačkih Austrijanaca — Baja podignuta na obali Dunava, Agram80, Štajnbruk81 prođoše pred očima putnika a zelenaš se nije izjašnjavao. Ali, na nekoliko kilometara od Trsta on reče svojim čuvarima. — Gospodo, izjavljujem da se pozivam na francuskog konzula, i da tražim da budem njemu priveden. — Ići ćete najpre u policijsku stanicu. — Dobro, ali odande u konzulat. To je moje pravo. Po Buvrejevim uputstvima pisar konzulata je telegrafisao u Sagas, gde je Penelopa očekivala Armanov povratak, i odgovor je odlučno utvrdio identitet kućevlasnika koji prođe samo sa nekoliko sati „samice“. Posle toga usledi objašnjenje s policajcima u toku kojeg oni podnesoše svom bivšem zatvoreniku pismo kaje je Parižanin napisao u Bakuu. 79 Суботица. 80 Загреб. 81 Зидани мост.

362 — Pa to je Lavaredov rukopis! uzviknu Buvrej poznavši ga od prve. Njih trojica su ubrzo sastavili celu pustolovinu. Za Šulcea i Milera, besne što se vraćaju praznih ruku, postade jasno da je novinar hotimično prevario agente i zavarao im trag; da je nauštrb austrougarske policije izveo mračne i lažne radnje, kojima se koristio pravi krivac! Od toga pa do hapšenja bio je samo jedan korak. Buvrej potvrdi da će prevarant doći u Trst. Podseti kako je tražio svoju kartu. Ubedi svoje sagovornike. Istog dana šef policije, koga su detektivi nedovoljno obavestili jer ih je bes zaslepio, stavio im je na raspolaganje jednu brigadu policajaca i mišolovke su bile postavljene na svim stanicama, Sveti Andreja, Arsenal, luka Trst, da uhvate krivca kad izađe iz voza. Ovaj je, međutim, pomešan s čardom punom parom jezdio ka jadranskom gradu, gudeći na violini. Neizostavno je morao biti uhvaćen. Bile bi mu potrebne nedelje i nedelje da dokaže policiji, manjkavoj u svim zemljama, neosnovanost optužbi podignutih protiv njega i nasledstvo bi mu izmaklo. Eto šta je veselilo Buvreja koji je za tu priliku hotimično postao policajac. Ali nebo nije bilo na njegovoj strani. Dvadeset petog februara, u deset sati ujutru, voz koji je nosio Lavareda i njegove prijatelje, iskočio je iz šina između postaje Miramar i Trsta. Buvrej je sve predvideo, sve osim iskakanja iz šina, pa su putnici, prinuđeni da postanu pešaci, ušli u grad divnom via Đakomo-in-Monte koju policija nije čuvala. Ostavljajući s desne strane zamak i katedralu San-Đusto, dođoše do Pjace Grande, zatim kejom luke zvane del Mandrokio uputiše se prema Velikom kanalu koji polazi od mora i deli novi grad na dva dela. Ser Murliton i njegova kći ugledaše hotel Garčjoti, na rivi ili keju istog imena, i tamo se zaustaviše, dok je Arman, verujući u svoju srećnu zvezdu, lutao po kejovima tražeći način da nastavi svoje čudno putovanje oko sveta. Srećan slučaj je toga dana bio odsutan. Putnik se uzalud šetao po molu del Sale do mola San-Karlo, od ovog do mola Benita.

363 Uzalud se šetao ulicama Karadori, Antonio, de Vijena, Korzo, Ponte roso, crvenom mostu preko kanala, nadahnuće mu nije dolazilo. Uz to je jutarnje iskakanje iz šina sprečilo ručak sa čardom i stomak mladog čoveka tražio je svoje, što je smetalo radu mozga. Osećajući se neugodno ali ne obeshrabreno, Arman je produžio svoju šetnju do Riva Gramala odakle je video artiljerijski arsenal i kantinu mola Svete Tereze, kada jedna grupa, vičući i gestikulirajući, privuče njegovu pažnju. Jedan mornar je uz pokrete ruku govorio nekoj desetini lučkih nosača, pokazujući čas na sanduke postavljene na keju, čas na more. Njegovi slušaoci su ga prekidali da bi grlenim glasom uzvikivali sve onomatopeje italijanskog jezika, kojim se još uvek govori u Trstu na veliko očajanje Austrije. Najzad mornar podiže preteću pesnicu i banda se na to rasprši u svim pravcima. Lavared je prišao. — Boga im njihovog! urlao je mornar besan, kakvi su lenjivci ovi Italijani. — Šta se desilo, dobri čoveče? zapita novinar. Lice morskog vuka opaljeno od sunca razvedri se. Bes mu se namah smiri. — Zemljak, reče. — Da, privučen bukom vaše svađe. — Nemojte mi o tome govoriti. Ovi Kinezi ne razumeju ni reč francuskog. Nisam im nikako mogao objasniti da treba da prenesu sanduke koje ovde vidite na Franju-Josifa. — Franju-Josifa? — Da, onaj brod koji je tamo kod keja. Lavared pogleda. Duž keja, prelazeći nivo vode samo za trideset do četrdeset centimetara, virila je uska metalna platforma. Laka ograda je okruživala; u sredini, mala kružna kupola čiji je gornji deo bio od jednog velikog staklenog sočiva. Iz daleka je po spoljašnosti ličilo na palubu torpiljera. — Ali, prošaputa novinar, ovo mi je poznato... ovo je Gube, francuski torpiljer-podmornica čijim sam probama prisustvovao u Šerburu s mojim kolegom Emilom Gondeom. Mornar žmirnu očima i kao da je bio smeten.

364 — Liči na to, gospodine... Da, sigurno da liči... ali ovo što vidite je električna podmornica plemenitog Hoze Miraflora. — Hoze Miraflor?... Čudno, to sam ime već čuo. — Moguće je, ako ste malo putovali. — Ne baš malo, doista... Mogu li da vidim tog plemenitog stranca? — Oh! njegov je portret izložen u brodskom salonu. Armana trže pokret žive radoznalosti. — A šta radi sa ovim brodom? — Gleda da ga proda jednoj od sila Trojnog Saveza, i dok to čeka dopušta radoznalcima da ga posete uz forintu za ulazak. Parižanin je razmišljao. — Recite, nastavi, niste li kazali da imate neke sanduke da ukrcate? — Da, namirnice i barut, jer ćemo odmah krenuti za Fijumu. 82 Izgleda da za prodaju treba ići u tu vojnu luku. — Pa dobro, ja ću vam pomoći. — Vi, gospodine?... — Tako među zemljacima... — Ne znam da li smem... — Smete i, u zamenu, prezalogajićemo pregledajući brod... fraj. Na taj mangupski izraz, koji je mladi čovek namerno upotrebio, odluči se njegov sagovornik. — Pogođeno. Za čas sanduci pređoše sa keja na palubu. Kupola se okrete na jednoj šarki kao i poklopac, pokazujući otvor na čijoj su ivici bili držači gvozdenih lestvica. — Stepenice Franje Josifa, reče mornar. — Vi predstavljate sve osim samog sebe, na to će Lavared. — Oh! ja, ja sam Mari-An Langloa iz Sen-Maloa. — A ja, Arman Lavared iz Pariza. 82 Ријека

365 Jedan po jedan, uz pomoć konopaca spustiše sanduke u unutrašnjost. Kad je poslednji bio spušten oba čoveka krenuše stepenicama. Prvi predmet koji se ukaza Armanovom pogledu bio je, u salonu, portret njegovog starog poznanika iz Kostarike. Širio se, divan, okačen o jedan pano, sa laskavom ali varljivom oznakom na nemačkom i italijanskom: „Don Hoze Miraflor, izumitelj torpiljera podmornice, pokretane elektrikom.“ — To je on, pomisli Lavared, prema tome ne može biti sumnje, predosećam neko lupeštvo. Mornar ponudi svom novom prijatelju hleba, kozjeg sira, mortadele i bočicu odličnog vina kjanti, pokazujući mu istovremeno brod. — Vidite li, gospodine, ovo je neka vrsta čelične ribe podeljene na tri odeljenja: napred električni reflektor koji osvetljava put i mesto za čoveka koji treba da signalizira prepreke. Pozadi, soba sa akumulatorima i motorom. U sredini, elegantan salon sa ovalnim prozorom sa svake strane. Jedno stakleno sočivo hermetički zatvara te otvore, na koje sklizne ploča od metalnog oklopa broda, kao neka vrata. Između odeljenja ne postoje vrata, već dvostruka udubljenja koja se okrenu oko svoje osovine za hiljaditi deo sekunde, i čije su dodirne tačke sa zidom obložene zatvaračima od gume. Dva čoveka u posadi: na pramcu moj stariji sin Jan koga vam predstavljam, ja na krmi, a don Hoze Miraflor u salonu kod komandne table. Izgovarajući te poslednje reči pokazivao je na niz ručica i poluga od kojih je svaka nosila natpis: Lavared radoznalo pročita: Napred! Mašina nazad! Penjite se! Spuštajte u vodu! Potpuni zastoj! Pumpe, itd, itd. Poslednji privuče posebno njegovu pažnju: Sigurnosni teret, reče. — Da, požuri da odgovori mornar, ispod kobilice je blok od tuče i olova od tri hiljade kilograma. Pretpostavite neku havariju na dnu

366 vode, krak, pokret ručicom, teret se otkači... i olakšani torpiljer popne se na površinu kao neki zapušač. — I don Hoze je sve to izmislio? Mornar se kolebao. — Pa! reče kao čovek koji se boji da kaže nešto što ne treba. — To nije istina! izjavi novinar. Ja poznajem tog don Hozea, on je sposoban da izmisli neku zasedu, ali ne aparat ovakve vrste. I ovo, izuzev akumulatora, koje je moj drug Gube zamenio baterijama, smatrajući da su suviše opasni, tačno je brod-podmornica koji je taj genijalni mehaničar predložio francuskoj vladi. — Koja ga je, uostalom, odbila. — Gle... vi ste u toku stvari, gazda Langloa. — Eh! da, reče mornar, odlučivši se iznenada. Na kraju, nisam ja kriv što je izumitelj, finansijski upropašćen svojim probama, dopustio da ga uhvati u mrežu nazovi-plemić. Za deset hiljada i jedan udeo u slučaju prodaje, ispustio je torpiljer. — I Gube je pristao na prodaju u inostranstvo? — To ne, ne, to ne! On je čak ugovorio obrnuto; ali, kako ponavlja gospodin Miraflor, kasa mu je prazna, neće biti procesa. Parižaninovo lice postalo je strogo. On se približi mornaru i reče gledajući ga pravo u lice: — Znate li vi da je vaš Hoze lopov? — Ne kažem da nije, promuca ubogi đavo zbunjen Armanovim glasom. — I jedna stvar me čudi: da je taj ugursuz našao da mu služe dva francuska mornara, dva Maluinca. Preplanula koža Mari-An Langloa postade ciglaste boje. Oči mu dobiše divlji sjaj; zatim, smirivši se iznenada, ispruži ruke s nekim pokretom mirenja sa sudbinom, odricanja: — Šta ćete?... treba živeti! I potmulim glasom, skoro suznim: Bio sam gazda jednog ribarskog brodića. Koštao me je dvadeset hiljada franaka. Sve što su mi stari ostavili, eto! Margareta je jurila kao galeb, igrala se sa talasima. Jednog dana je talas uhvatio i potonula je na dno. Šta da se radi?... Domaćica, četiri momka i jedna malecka. Sve to hoće da jede. Uz to je i mlađi koji, izgleda, ima dobru pamet,

367 u Pomorskoj školi. Pošto može da postane oficir, da ne živi teškim životom kao mi, treba tamo i da ostane... ali treba platiti tromesečje. Onda je Miraflor došao. Nudio je visoku platu. Ja sam pristao sa Janom da bi mali imali da jedu i da mlađi nosi uniformu. Eto zašto sam ovde. Dve suze su lagano tekle niz preplanule obraze Maluinca. Potresen pričom Lavared priđe mornaru i stežući mu ruku reče: — Ima nešto na šta nisi pomislio, druže. Od tog obraćanja na ti, prisnog i ljubaznog narodnog oblika, Langloa uzdrhta. — A to je, nastavi Arman, da će taj brod predat Trojnom savezu u ratu bacati torpilje na naše, i da možda pripremaš smrt svome sinu kada gaziš svoje dostojanstvo da mu obezbediš čin u vojnoj mornarici. — Tako mi Boga, progunđa čovek, to je ipak istina. I posle jednog smetenog ćutanja, odlučno zapita: Recite mi šta treba da radim? — Pozovi tvog sina. Jan se odmah pojavi. Obavešten o svemu, on izjavi bez dvoumljenja da je gospodin u pravu. — Onda, momci, slažemo se, uzviknu Lavared. I ja imam bretonske krvi u venama i neću da zemljaci učine nešto nečasno... Idem po dva prijatelja koji su se smestili blizu, ukrcam ih i vraćamo brod u Francusku. — Ugovoreno! — Mi ne potkradamo don Hozea? — Ne bojte se. Već mesec dana kako idemo iz luke u luku, posetioci su mu doneli više od pedeset hiljada franaka. — U tom slučaju, zauzmite svoja mesta i na signal sa „table“, krećemo! Mornari se vratiše u svoja odeljenja dok se novinar peo lestvicama Franje-Josifa šapućući: — Prkosim Trojnom savezu i vraćam se u Marselj besplatno. Baš je ovaj Hoze moje proviđenje.

368 Stigavši na palubu uskliknu od radosti. Na obali Gramala opazio je ser Murlitona kako se šeta sa ćerkom. Zamahnu maramicom i dade znak Englezima da mu se pridruže. Ali njegovo kretanje privuče pažnju dva čoveka koja su izlazila iz ulice Salita. Bili su to Buvrej i don Hoze. Kada mu je prispela vest o iskakanju voza Segedin—Trst, zelenaš, nešto predosećajući, nije se kolebao da izjavi kako je njegov neprijatelj morao uzeti taj voz. Ubedi Šulcea i Milera i u njihovoj pratnji poče krstariti gradom. U tim šetnjama gore-dole naiđe na Miraflora. Nije bio momenat za objašnjenje. Zatim, među poštenim ljudima toga soja uvek dođe do sporazuma. Hoze brzo izjavi da je sada u povoljnom položaju i da namerava da nadoknadi kućevlasniku sumu kojom ga je olakšao u Americi. Buvrej oprosti pošto je ovaj drugi poznavao grad i mogao da mu pomogne u traženju. Kad ugleda Lavareda, Penelopin otac uzdrhta od zadovoljstva. Otrča do policajaca koji su ga pratili na nekoliko koraka, reče im nešto tihim glasom i vrati se svom „prijatelju“. Zatim se obojica uputiše ka Franji-Josifu. Za to vreme je Arman odvezao palamar koji je vezivao torpiljer za kej. Po završenoj operaciji uspravi se i zamalo što ne prsnu u smeh. Na mostiću koji je vodio na palubu video je kako iza Engleza hodaju zelenaš i bivši guverner Kamboa. — Vi izvanredno dočekujete na mom brodu, primeti Miraflor. — Savršeno, senjor, da li vam se takođe sviđa da budem vaš vodič? Predlog izazva kod Buvreja blagu veselost. — Prođite prvi, dragi gospodine Lavared. — Kako vi kažete. Uskoro su svi bili okupljeni u salonu. Pre nego što je stupio na lestvice, kućevlasnik je bacio pogled na kej. Agenti su bili tamo. — Dragi gospodine Lavared, reče podsmešljivo, vi imate jednu moju malu priznanicu na nekoliko hiljada franaka, po kojoj ste ceni prosudili moju slobodu. — Da, dobri moj gospodine Buvrej.

369 — Eh! eh! vaša sloboda vredi više od toga. — Tačno tri miliona. — Biće vam bolno da izgubite toliku sumu. Ton je bio tako ironičan da Arman načulji uši. — Šta mislite time da kažete? zapita. — Samo ovo: policija vas čeka na keju kada budete izašli. Novinarevo lice se razvedri. — Kad budem izašao?... — Da, dobri moj gospodine Lavared. — U tom slučaju silazim... Hvala što ste me obavestili. Začu se jedan oštar zvuk. Parižanin je okrenuo ručicu kojom se zatvarala kupola koja je pokrivala otvor s lestvicama. Stojeći ispred „table“ zgrabio je drugu jednu ručicu. — Šta to radite? zaurlaše Buvrej i Hoze zaprepašćeni. — Pa vidite, gospodo, silazim. Zaista, neko čudno žuborenje, šum vode koja je klizila po bokovima broda, dospe do prisutnih. Buvrej i Hoze htedoše da polete na mladog čoveka, ali ovaj pruži ruku ka jednom crnom dugmetu postavljenom na sredini table i hladno reče: — Jedan pokret i puštam more u „Gube“. — Gube! zagrme pustolov, ipak ustuknuvši. — Da, Gube, to je pravo ime ovog broda koji ste hteli da prodate Austriji dok vam ga je izumitelj, finansijski propao zbog svojih rodoljubivih pokušaja, poverio jedino zato, da njegova ideja trijumfuje u njegovoj zemlji. — Oh! prošaputa Oret, taj džentlmen je dakle još i lopov. Odjeknu električna zvonjava i, iznenada, zelena svetlost ispuni salon. Kapci su se bili otvorili. Torpiljer je počivao na dnu luke, usred zelenkastog preliva vode. Ribe, preplašene prisustvom tog neuobičajenog gosta, bežale su, crne senke u smaragdnoj magli. Mladoj devojci se ote krik divljenja, a usne njenog oca otvoriše se pod naletom jednog produženog „Aoh!“ — Ovaj ću ukradeni brod, nastavi Lavared pošto im je ostavio vremena da gledaju, vratiti u Francusku ako nemate ništa protiv.

370 — Mislim da je to opravdano, jednostavno odgovori ser Murliton. — Ali ja protestujem, viknu Miraflor. Koristeći opštu nepažnju, bednik je zapeo svoj revolver; sada ga je uperio u Francuza. — Dobro, reče ovaj podrugljivo, znam vas kakav ste strelac, vi loše nišanite i ruka vam drhti. Kipteći od besa Kolumbijac je podizao svoje oružje, spreman da puca. Iznenada, vazduhom kao da nešto prostruji i Hoze bi uhvaćen, bačen na zemlju, zarobljen u mrežu konopčića koji ga svedoše u potpunu nepomičnost. Udubljena koja su bila u vezi sa drugim odeljenjima bila su se okrenula i dovela u salon Langloa i Jana, koje je zvono sa table pozvalo. Na jedan znak novog kapetana, Maluinci su spakovali starog, kao što smo videli. Lavared priđe Mirafloru. Naže se nad njim i uze mu iz džepa lisnicu. — Vi me pljačkate? zaurla pobuđeni. Ne odgovarajući, novinar izvadi iz lisnice svežanj novčanica koje pažljivo prebroja. — Sedamdeset šest hiljada franaka. To je proizvod poseta brodu Italijana i Austrijanaca, jer koliko znam niste imali ni prebijene pare. Ima ovde trideset osam hiljada za vas i trideset osam za Gubea. I ponovo, smešeći se: — Govoreći i delajući u njegovo ime odbijam od njegovog dela deset hiljada franaka koje pridružujem vašoj svoti da bih poništio ugovor na koji ga je nemaština prinudila i koji ste vi zloupotrebili. To je četrdeset osam hiljada koje vraćam u vašu lisnicu i vaš džep. Lavared učini to što je rekao. — Što se tiče dvadeset osam hiljada koje ostaju dajem ih Langloa da bi mogao ponovo da kupi barku. Gube neće naći da je to suviše za spas njegovog dela od sramote. I kako je Maluinac odbijao: — Uzmi, reče mu, možeš biti siguran da će mi izumitelj odobriti. Uostalom, nadam se da ću ga obeštetiti. Uz Gotjeovu pomoć sprovešćemo ozbiljnu kampanju u štampi i ministar će nas na kraju čuti. Zatim, zapovedničkim glasom uzviknu:

371 — Jan kod reflektora! Langloa kod mašine! Ako ostanemo ovde policija će nam poslati gnjurce. Nagonski, kao ljudi naviknuti na pasivnu poslušnost, mornari su poleteli na označena mesta. Buvrej pokuša neki pokret ka komandnoj tabli, ali ga Murliton zaustavi ovim rečima: — Ne, vi to ne biste umeli. Nije potrebno da svi izginemo. I potvrdi taj savet jednom dobrom ćuškom. Brod se pokrenu, klizeći lagano na dva metra dubine. Skrenu na desno duž mola Santa Tereze, obiđe platformu Ferala i uputi se pravo ka jugu, u Jadransko more. Kroz okna su putnici videli kako promiču zelene vodene pruge, lako naborane od trenja Gubea, kome ćemo ubuduće ostaviti taj francuski naziv. Ispod torpiljera zemlja se više nije videla. — Na kojoj smo dubini? zapita mis Oret. Arman pogleda na manometar. — Na dvadeset dva hvata. — A koliko je hvat? — Metar i šezdeset... Ovde se više ne prenose kretanja površine... Morate primetiti da niko od nas ne pati od morske bolesti... Sada, kako je srednja dubina Jadrana dve stotine metara, mogu bez opasnosti brodu da dam njegovu najveću brzinu. — Koja je?... — Vere mi, sad ćemo videti. Pokret ručice i strujanje vode se poveća, postade oštro. Mladić je upro pogled na sat po kome je brzo klizila skazaljka. Najzad se zaustavi. — Pedeset milja na sat! reče mladi čovek, to je čudnovato a i strašno. Svi se pogledaše. Ista misao prolete im kroz glavu. „Tom brzinom udar bi značio uništenje!“ Neka se neka stena nađe na putu i podmornica bi pod užasnim potiskom svoje elise prsnula kao prazan orah. Velika karta Sredozemlja koja označava dubine, od Gibraltara do Kandije, bila je okačena o zid iznad komandne table. Pomoću kompasa Parižanin je izračunavao put.

372 Uveče, u devet sati, posle večere pozajmljene od brodskih zaliha, nalazili su se pred Ankonom. Svako se smesti za noć na divane koji su bili uz zidove salona. Don Hozea, iz predostrožnosti, nisu odvezali. Samo je Arman ostao na svom komandnom mestu. Bdijući nad svima, zabeležio je redom: Čivita-Nova, Benedeta, Đulijanova, Peskara, Vasto. Kako se noću nije plašio da će biti otkriveni, uzdigao je brod i otvorio kupolu da bi obnovio vazduh za disanje ne pribegavajući mašinama. Oko ponoći prošao je kraj ostrva Tremiti. Ispred podmornice u njenoj ludoj trci prođoše Pjesti na špicu istoimenog rta, Manfredonija na dnu živopisnog zatona gde jedna posebna alga daje moru boju šafrana, Barleta, Trani, Bari, Brindizi — luka pristajanja poštanskih brodova za Indiju i Australiju. Kada je Oret otvorila oči, oko šest časova ujutru, Gube je izlazio iz Otrantskog kanala i bio na dogledu gradu koji je meko ležao na kraju potkovice italijanske čizme. Ostavljajući nalevo Jonski arhipelag, nadesno Tarentski zaliv, torpiljer se uputi ka Siciliji. S vremena na vreme, Lavared je spuštao plovilo ispod morske površine. Silazili su u podmorske dubine posute algama, morskom travom, koralima, sunđerima. U svetlom krugu reflektora putnici su, priljubljeni uz okna, posmatrali čudan prizor koji nije sličan nijednom zemaljskom predelu. Usred gustine sredine, okreki, duga morska trava, peli su se ka površini u krupnoj vertikali. A u udubljenjima stena, između koralne vegetacije, vrvelo je od nepojmljivih čudovišta: hobotnica, morskih pauka sinjih očiju, ogromnih morskih rakova, koji su, iznenađeni električnim zračenjem, dolazili iz dna tame, stiskajući se, gurajući ka svetlosnim žarištima, kao leptiri oko plamena sveće. Ali ovde, umesto ljupkih insekata, bila je legija strašnih bića koja su izgledala kao da dolaze iz noćne more. Buvrej je bio van sebe. Možda ga je sve to podsećalo na njegove rđave snove sumnjivog poslovnog čoveka. A zatim, saznao je da se među ukrcanim stvarima nalazi i burence baruta. Tako da, kao novi Buridanov magarac83 nije znao 83 Магарац гладан и жедан који не зна хоће ли пре води или пласту сена.

373 da li je njegov strah od praskavog praha veći od njegovog straha od morskih ljuskara. Jedna još strašnija pojava očekivala je putnike. U jednom od tih spuštanja u dubinu nađoše se pred trupom jednog broda nagnutog na desni bok. Bio je to veliki brod. Katarke presečene na metar od palube, bok pocepan u dužini od tri hvata, govorili su o katastrofi. Taj brod je potonuo pošto se sudario sa jednom podvodnom stenom. Gube zastade i približi se olupini. Začu se jedan krik. — Tamo, tamo, pod palubom, gledajte, govorila je mis Oret, zaklanjajući rukom oči. Među morskim lijanama, stvorenim od raspadanja drveta, među kamenitim naslagama polipa, raspoznavali su se ljudski skeleti. Jedan, čak, upola izlazeći iz otvora na krmi, potpuno ogoljen, ispran slanom vodom, sačuvao je položaj agonije. U toj zoni, u koju nije stizao nikakav pokret sa površine, skelet je ostao uzdignutih ruku, s glavom zabačenom unazad, kao da nastavlja poslednji doziv, poslednji napor da izbegne gušenje. Torpiljer lagano obiđe olupinu. Na upola izgriženoj krmenoj tabli mogli su pročitati: Semijanta: I u tišini uzdiže se Lavaredov ozbiljni, uzbuđeni glas: — Semijanta je prevozila trupe armije sa Krima. Udarila je o jednu podvodnu stenu koja nije uneta u karte, i potonula je povlačeći sa sobom tri stotine pedeset ljudi posade i devet stotina sedamdeset pet vojnika. Pozdravimo ih, prijatelji moji, bili su Francuzi!... Gube se svom brzinom udaljavao kao da je razumeo želju onih koji su bili na njemu. Dugo je tako plovio a da niko ne pomisli da progovori. Odjednom, brod oseti lak potres. Šum trenja vode prestade. Brod je stao u zelenoj nepomičnosti. Langloa se skoro odmah pojavi. — Mašina više ne radi! — Ah! podsmehnu se don Hoze, akumulatori su se ispraznili, očekivao sam druge pred polazak. Sada ne možemo ni da se popnemo ni da se spustimo. Lavared prouči kartu.

374 — Skoro smo preko puta Mesine... jedva jedan kilometar od obale. — Onda čamac na rasklapanje može da posluži, odgovori Langloa. — Čamac na rasklapanje? — Da, nalazi se u jednom sanduku. To je čamac od kože koja se prevuče preko jednog drvenog kostura. Kada budemo na površini, sklopićemo čamac i veslajući stići ćemo do obale. — Dobro, upade Buvrej unezveren, ali treba se vratiti gore. Arman slegnu ramenima: — A bezbednosni teg?... Gube ga nije prikačio na kobilicu broda bez razloga. Zatim glasnije reče: — Pažnja, neka se svi dobro drže. I okrećući se mis Oret koja je jako pobledela: Držite se za nameštaj, mis Oret. On je pričvršćen za zid... dobro... jeste li se uhvatili? Ona glavom dade znak da jeste. — Onda da otkačimo!.., Pod kapetanovom rukom dva puta zaškripa jedna ručica. — S božjom voljom! Dogodi se žestok potres. Putnici su uzdrmani kao list na vetru. Imaju vrtoglavo osećanje pada u visinu. Zatim ih jedan novi potres skotrlja na pod i torpiljer stade. Uskoro su svi bili na palubi. Arman je bio u pravu. Divan predeo pojavi im se pred očima, jedinstveni prizor koji pruža pogled na Mesinski moreuz; s jedne strane su velike Kalabrijske planine, čije su presušene bujice putevi koji vode blizu Ređija, gde je bio streljan kralj Mira, s druge sicilijanska obala gde Etna gospodari visokim planinama dok se u podnožju, blago zapljuskivan plavim talasima, grad Mesina, obasjan suncem, stepenasto pruža oko svoje luke. Ne gubeći ni časa Langloa i Jan spuštaju u more čamac na rasklapanje. Don Hoze Miraflor nasmeja se zlokobno. — Videćemo da li će italijanske vlasti dopustiti gospodinu Lavaredu da vrati torpiljer u Francusku! reče on Buvreju. Novinar se trže. Nazovi-plemić će podneti žalbu. Dok se ne završi istraga brod će biti zaplenjen. Nacrtaće se planovi i francuski

375 izum postaće italijansko oružje. Ne, to neće biti. I pogled mladog čoveka obasja sveti zanos. Svi su putnici zauzeli mesto u čamcu sa zalihama koje je Parižanin brižljivo spakovao. Vesla su na mestu. Onda Arman napravi jedan divlji pokret i prošaputa: — Gube bi to na mom mestu uradio. Nestade u unutrašnjost podmornice. Prođoše dva minuta. Mladić se vrati malo bled. Ulazi u čamac i obraća se mornarima: — Snažno napred, deco! Maluinci ne shvataju ali poslušaju. Razmak koji ih deli od broda-podmornice sve je veći. Sto, dve stotine, tri stotine metara su odmakli. Iznenada se vazduhom prolomi strahovit tresak. Stub dima i vatre uzdiže se iznad torpiljera koji nestaju u ogromnom kovitlacu. — Na brodu je bilo baruta, reče onda Lavared očiju blistavih od oduševljenja, bacio sam u vazduh Gube! I sa najiskrenijim osmehom dodade: — Senjor Miraflor, treba da budete zadovoljni... Ostaci broda ostaće u italijanskim vodama.

376 XXVIII MAFIJA — Dva razbojnička udruženja Italije nemaju nikakve veze, gospodo. Kamora ili Kaldaja, to je kopno. Predstavnik joj je fra Dijavolo, namirisan, nacifran ponekad, najčešće drumski razbojnik, pljačkaš i svirep, umešan u politiku od strane vladinih ambicija. Kazan — francuski prevod naše reči Kaldaja, vodio je svemu, a to svedoče Antoneli iz Abruza, koga je Mira postavio za pukovnika; Gasparoni, nekadašnji „vođa Planine“, koji prodaje svoja dela u Napulju, i mnogobrojni plemići koji u kockarnicama pružaju ruku srećnim igračima, i koje nikada ne odbiju zahvaljujući magičnim rečima: „Za Komoru, sinjor!“ Ali mafija, gospodo!... Oh! mafija, to je nešto drugo! Onaj koji je govorio, debeli mali čovek, jako crnomanjast, povijenih obrva, sa tipičnom govorljivošću Sicilijanca, uz mnoge pokrete, prođe kroz kancelariju, otvori vrata, uveri se da niko ne prisluškuje i vrati se svojim sagovornicima, gospodi Buvreju i Mirafloru. Kada su se iskrcali, dva lupeža su održala savetovanje. Brodpodmornica bio je uništen, skršen na mrvice. Ako bi podneli tužbu protiv Lavareda, vlasti bi mlako intervenisale, ne želeći da izbije neki francusko-italijanski sukob koji bi bio nekoristan jer torpiljer nije više postojao. Zatim, novinar nije čovek koji bi olako dopustio da ga osude. I onda... Hozeova prošlost branila mu je neko veće druženje sa

377 ljudima od zakona, i Kolumbijac se odluči za... milost, pobedonosni blagi izraz koji čak i Buvreja nasmeja. Obojica potvrdiše dakle priču koju je smislio Arman u prisustvu lučkog oficira, i koju on ovim rečima zapisa u svom registru dolazaka: „Sedam stranih putnika — sledila su imena — ploveći na Nadi, električnom brodu, potopljenom pred Mesinom, usled eksplozije. Uzrok udesa: nepoznat.“ Kad je to bilo gotovo, zelenaš i nazovi plemić odoše na svoju stranu i dođoše kod sinjora Đovanija Ezerata, iz bankarske kuće Ezerato, Lifanti i Komp. Buvrej je već odavno u toj kući imao novaca. Hteo je da iskoristi svoj boravak na Siciliji da bi se obavestio o jednoj stavci koja mu je pala u oči u štampanom izveštaju posle poslednje skupštine. Nekoliko gubitaka koje je pretrpela banka pravdano je samo jedinom reči: — Mafija. To je bio povod za govor senjora Đovanija u kancelariji u kojoj se odigrava taj prizor. Govorljivi bankar, pošto je zatvorio vrata, približi se posetiocima i spuštajući glas nastavi: — Mafija, to nije jedno udruženje, to je jedan narod, to je cela Sicilija i samo Sicilija. Svi smo mi u ovoj zemlji, ne članovi već saučesnici mafije. — Kako svi? uzviknu kućevlasnik. Vi niste, mislim? Ezerato spusti svoju ruku na mišicu akcionara i reče s nekakvim strahom: — Ne govorite tako... Ja sam mafiozo i time se dičim. — Vi? — Ja... Nikada neću pomagati progone policije ili bersaljera protiv Junaka sa Planine. I sasvim tiho dodade: Stalo mi je da se sačuvam od dva S. — Dva S?

378 — Da, prošaputa bankar, Siletatte, Scopietata, udarac stiletom ili iz puške, gvožđe ili olovo. Junačine koje presreću putnike da bi od njih izvukli otkup nikada nisu praštale potkazivačima. — Lepe li zemlje! progunđa Penelopin otac, banditi koji vas ucenjuju i kukavice koje ih podržavaju. Sinjor Ezerato se gromko nasmeja. — Hoćemo da pravimo poslove i dugo da živimo. Uostalom, kada biste stanovali ovde isto biste radili. Buvrej se uspravi. — Ja, započe... Ali se seti kako je njegov sagovornik oprezno otvorio vrata jedan trenutak ranije. Možda je neki nevidljivi slušalac prisustvovao razgovoru. I tako završi svoj odgovor: — To je očigledno. I to Tako ubedljivim glasom da bankar uzviknu: — Vidite. Sad ste postali mafiozo. Zelenaš uputi Sicilijancu čudan pogled koji lagano skrenu i zadrža se na Mirafloru. — Na kraju krajeva, reče poluglasno, i to je neka mogućnost. — Šta to? — Ništa, šalio sam se. Rukujući se sa bankarom, Buvrej izađe iz kancelarije sa Hozeom i odjednom na ulici reče: — Dragi moj Miraflore, zar ne nalazite da su objašnjenja sinjor Đovanija veoma sugestivna? — Da, da, podsmehnu se Amerikanac, čini mi se da može nešto da se uradi na ovom ostrvu na kojemu vas niko ne prijavljuje karabinjerima. — Zar ne? I kada čovek hoće da se osveti nekome ko diže bunu u Kostariki, koji uništava električne torpiljere... Hozeove oči blesnuše. — Vi imate neku ideju, dragi moj Buvreju? — Nego! — A to je?... — Jedna mala mafija... — Za našu upotrebu...

379 — Ličnu. Eto! Ruku pod ruku, dični drugari se udaljiše razdragana lica. Dok su tako kovali zaveru protiv njegovog mira, Lavared je primao uzbuđene oproštajne pozdrave od Langloa i Jana, zatim je pošao da potraži kakvo prebivalište. Gordo je ispod ruke nosio paket sa hranom uzetom s broda. — Obezbeđena mi je hrana, govorio je veselo, samo mi nedostaje pribor za jelo... To je suvišno u ovom srećnom kraju u kome je februarsko sunce kao naše junsko, ali postajem razmažen. Mis Oret se smejala, zahvaćena njegovim dobrim raspoloženjem. Možda je u sebi ljupko dete pomišljalo da je Pariz sasvim blizu — za jednu putnicu oko sveta kao što je ona — jedva dve hiljade kilometara, dan leta za lastu, jednostavna šetnja za ljubav koja joj je davala krila. Palata — čitati hotel koji italijanski „akcenat“ tako pretvara, „della Gloriosa Italia“ koji odabra ser Murliton, držala je neka sinjora Gabrijela Toronti, snažna žena na koju su proteklih četrdeset godina ostavile traga. Laskala je sebi da popravlja vreme kobnih pustošenja pomoću lažne kose i višebojnog šminkanja. Avaj! njen slikarski posao samo je još podvlačio nemogućnost njenih želja.. Pri dolasku putnika polete im u susret. U haljini od plave svile, po francuskom kroju, s belom maramom na glavi, s džinovskom „šesticom“ posred čela, ona „istoroka“ prevrćući zanosno očima: — Hoće li vaša gospodstva da počastvuju ovu palatu svojim prisustvom? Bepo, Andrei, Petručio, vodite ekselencije u njihove apartmane. Bepo, Andrei, Petručio se ne pojaviše: takvo osoblje nije postojalo u hotelu. Sinjora Gabrijela nastavi: — Sigurno da plemenite osobe osećaju potrebu za collacione84. Nisu mogle bolje izabrati. I sam arhanđel Gavrilo, moj blaženi svetac, vodio ih je za ruku. Ovde se dobija „palenta“ jedinstvena u 84 Ручак.

380 svetu, uz vino iz Zuka, si buono, 85 si amoroso, 86 da bi svemogući Bog... I ona se prekrsti nastavljajući: —... da ga je probao smestio svoj rad u Siciliji. Ovde je nastala pauza jer je bilo potrebno povratiti dah. Arman to iskoristi da bi se duboko poklonio pred gazdaricom i izrecitovao ovih nekoliko rečenica, na italijanski način, čistim toskonskim jezikom. — Ovi nazivi „gospodstvo“, „ekselencijo“, odgovaraju ovom plemiću i sinjorini, njegovoj kćeri, bogatim ljudima, vrlo bogatim, strašno bogatim. Džentlmen povuče Lavareda za rukav i uzdržanim glasom reče: — Ne dodajte više ni reči, tražeći mi paprenu cenu. — Ama ne, umirite se, ogromno bogatstvo na italijanskom znači deset hiljada franaka rente. I sve nasmejaniji, sve ljubazniji, sve zanosniji, dodade: A ja sam, naprotiv, samo pesnik. Povero87! Bežeći od ćuftinstva u mojoj zemlji dolazim da od Italije, majke umetnosti, tražim zaštitu. Od vas cara signora, 88 lepe kao Večernjača, verne pratilje Febe, tražim krevet da odmorim svoje bolne udove, krov da zaštitim glavu. Blago uzbuđena nakićenim komplimentima novinara, Gabrijela se ipak kolebala. Trebalo je zadati poslednji udarac. Svojim najubedljivijim glasom, Francuz nastavi: — Parižanka kakva ste po izgledu... Gazdarica se isprsi. U celoj Evropi ta reč „Parižanka“ predstavlja ideal koji se glasno kritikuje a tiho mu se zavidi.... Vi ste to sigurno i po duhu. Vi sigurno imate album. Uneću u njega stihove. Kao ptica, Apolonov sledbenik plaća pesmama. — Vi biste to učinili? uskliknu debela žena sva ustreptala. — Odmah. 85 Тако добро. 86 Тако опојно 87 Сиромашак. 88 Драга госпођо.

381 I nadahnuta izgleda, ispruženih ruku u znak obožavanja, Arman, zamenivši Danteov jezik za Gavrošev, 89 izgovori umilno ovu čudnu pesmicu od četiri stiha koju Englezi uspeše da saslušaju bez smeha. — Očaravajućim očima sinjore Gabrijele. Na Siciliji tvoje su oči najlepše, Imaju, srećom, od šest trepavica više. Svako je na njih ljubomoran, niko odeće nema I žarke poglede kao ti. Etna! Da je italijanska poezija, Gabrijela bi to slabo cenila, ali ovi francuski stihovi, smešne zvučnosti, čiju nijednu reč nije razumela, opčiniše je. Ponudi mladom čoveku svoju najlepšu sobu u hotelu. Morao se naljutiti da bi ona pristala da mu dodeli samo jednu običnu sobu na mansardi. Uveče je okupila svoje najbolje prijateljice, nekoliko dama iz visokog mesinskog trgovačkog društva. Sva srećna da izigrava zaštitnicu umetnosti, ona prikaza svog stihoklepca kao „stalnog pesnika palate Slavne Italije“. Sutradan, Lavared, koji se preko noći odmorio i okrepio doručkom iz svoje zalihe, osmotri svoj položaj. — Zatvoren na ostrvu, samo brodom imam nade da iz njega izađem... prema tome, idem da obiđem obalu, mornare. Kao u svim trgovačkim lukama i u Mesini postoji mesto gde se skupljaju nezaposleni mornari. Kapetani tamo odlaze i regrutuju svoju posadu. Već je čitav sat čekao, čudno zagledan od prisutnih. Odjednom načulji uši. Jedan čovek visokog stasa šetao se kroz gomilu ponavljajući snažnim glasom: — Kvalifikovani mehaničar. Nema mehaničara? Kad je stigao ispred Lavareda ovaj ga zaustavi. Taj sam, mehaničar, kuda da se ide? — U Livorno, sa pristajanjem na Liparu, Čivita-Vekiji i Pjombinu. 89

382 — Putovanje od... ? — Pet do šest dana. — Vaš sam čovek, nekadašnji učenik Škole pomorske inženjerije u Brestu. — Imate svoju diplomu? — Nemam, iz prostog razloga što sam juče pretrpeo brodolom pred Mesinom i sva su mi dokumenta nestala. — Brodolom?... vi ste dakle bili na električnom brodu? — Da. — U kom svojstvu? — Kapetan mehaničar. — Dokaz? — Jedan putnik, ser Murliton, bio je na brodu. Sišao je u hotel „Slavne Italije“. — Dobro. Tog trenutka Lavared opazi Langloa i Jana kako prolaze trgom. Zaustavi svog sagovornika koji je hteo da se udalji. — Eno, pitajte ona dva čoveka. — Zašto? — Oni su bili posada broda. Maluinci potvrdiše njegove reči te na licu mesta Armana primi kapetan Pjetro Antonel, komandant parobroda sa tri jarbola SantaLuka koji je trebalo da otplovi sutradan, 29. februara, u tri časa. Mornari ispratiše mladog čoveka do pjaca del Senatorio, trg Gradske kuće, gde se od njega oprostiše. — Videćemo se u Francuskoj, zar ne, gospodine? zahvalićemo vam na vašim dobročinstvima. — Prijatelji moji, samo se planine ne susreću. — Nas dvoje, reče Jan, napustićemo Siciliju 2. marta sa jednim parobrodom koji dolazi iz Galipolja i ide u Marselj. Dotle stanujemo na dnu jednog predgrađa Mesine, u via Kapranika. — To je skoro selo, dodade Langloa.

383 Stižući u hotel putnik vide gomilu prosjaka koji su zakrčili vrata. Oret je tog jutra podarila nekoliko većih milostinja. Glas se o tome proneo. I gomila lokalnih prosjaka beše dotrčala. Po svom povratku Englezi su jedva prošli kroz gomilu u dronjcima koja je tražila neki novčić od njihovih ekselencija. A oni su bili očarani kada su saznali da je njihov prijatelj našao načina da nastavi putovanje. Naročito mlada devojka na to zapljeska. — To je čudno, objasni rumeneći malo pod Armanovim pogledom. Videla sam vas u sanduku, kao Buvreja; bili ste mornar, inženjer, predsednik Republike, ratnik, ulični prodavac, avet, osuđenik na smrt, aeronaut, Buda, diplomata, lekar, vozač saonica, bankar, električar, pesnik... Jedva čekam da vas vidim kao Parižanina. — A tek ja! prošaputa Lavared tako umilnim glasom da Oret obori pogled, shvatajući da i najprostije reči izražavaju ljubav kada čovek voli. Putnik ode 28. da poseti Santa-Luku da bi se uverio da je sve u redu u mašinskoj odaji. Kapetan Antonel je pratio svog novog mehaničara i bio je zadivljen njegovim znanjem. Jer je u brzom pregledu nekadašnji učenik Škole pomorske inženjerije ustanovio dve greške koje se lako i brzo mogu popraviti, koje su smetale prenosu pokreta na osovinu vijka. — Dajte da se danas izvrše te male popravke, reče kapetanu, i već će brod dobiti u brzini skoro čvor i po na sat. Za to vreme, pošto se ser Murliton nije dobro osećao, Oret iznajmi jednu kočiju i prošeta se kroz grad. Živo su je zainteresovali arhiepiskopski dvorac ukrašen čudnim freskama, katedrala u kojoj se sjedinjuju mašta plamene gotike sa smelom lakoćom mavarskih zgrada. Prođe šetalištem Korzo, ode do svetionika sa čijeg se vrha vidi neuporediva panorama. Sunce je zalazilo paleći horizont, pozlaćujući krovove, obasjavajući rumenilom fasade kuća. Mlada devojka se zanese posmatranjem tog čarobnog prizora. Kada se ponovo popela u kola dan je bio pri smiraju.

384 Jedna mršava žena, preplanule kože, razgovarala je sa kočijašem koji pokaza na putnicu. Žena odmah priđe Oreti i pružajući ruke, preklinjući izgovori nekoliko brzih isprekidanih rečenica. Mada je slabo vladala italijanskim, mlada devojka je razumela. — Ja sam sirota žena, ali gorda. Neću da me smatraju profesionalnom prosjakinjom kakve vrve ovuda. Ali sam dugo bila bolesna, nemam posla i moja deca gladuju... Dođite da ih vidite i ako se sažalite pomozite jednoj majci. — Je li daleko? zapita Oret potresena. — Jedva deset minuta. — Pa lepo, sirota moja ženo, popnite se u kola i recite kočijašu kuda da vozi. Sicilijanka posluša posle malog ustručavanja. Dade adresu vozaču i kola krenuše upućujući se ka zapadu grada. Na pitanje Engleskinje žena je odgovarala: imala je troje dece od šest, četiri i dve godine. Od bede se razbolela. Tri meseca su je otimali od smrti u Velikoj bolnici. Pri izlasku iz bolnice našla je svoje mališane kako plaču kraj postelje u kojoj je ležao njihov otac hladan. On je bio krovar i pri jednom padu razbio je glavu. Već mesecima se bori i danas, očajna, pobeđena, rešila se da pruži ruku. Imala je poverenja u dobrotu plave strankinje blaga izgleda i prišla joj je. Kočije su napustile bogate kvartove. Sada su prolazile lavirintom uskih, krivudavih ulica. Na pragu vrata, na prozorima, ukazivali su se ljudi, žene, odeveni u dronjke. Bacali su zajedljive poglede na prolaznike, zatim, opazivši Italijanku u kolima, smejali su se tiho, pokazujući svoje bele zube. — Stigli smo, reče prosjakinja, odgovarajući na pitanje koje njena pratilja nije izgovorila. Doista, ubrzo se zaustaviše pred jednom kućom tužne spoljašnosti, opalih zidova, valovitog krova. — To je ovde, reče opet, dođite i spasite me. Oret skoči na zemlju i uđe za svojom vodiljom u kuću. Na kraju mračnog hodnika, ona otvori jedna vrata i obe žene se nađoše u uskoj sobi u kojoj je ustajali vazduh gušio.

385 Neko tandrkanje se začu na ulici. Oret pokuša da krene ka izlazu, ali joj je prosjakinja već preprečila prolaz. — To nije ništa, sinjorina, otpustila sam kola. — Otpustili... zašto? — Nije potrebno označiti bersaljerima mesto vašeg skloništa. Neki sev munje prođe mladoj devojci kroz glavu. — Oh! zar nameravate da me zadržite ovde? Odgovori joj podsmeh Italijanke i iznenada se prostorija osvetli. Prosjakinja beše upalila lampu. Sa užasom, Engleskinja opazi šest nepomičnih ljudi. Posmatrajući ih pažljivo vide da su joj dvojica poznata. — Gospodin Buvrej, prošaputa, i taj Hoze! Smešeći se zelenaš joj priđe. — Ne treba da drhtite, gospođice, boravak od dvadeset četiri časa u ovoj straćari nije baš prijatna stvar, ali mi ćemo se potruditi da vam ništa ne nedostaje. Kako ga je gledala zaprepašćeno, sa izrazom prezira i straha, on dodade. — Za sto zlatnika otac će vas ponovo videti. — Kako? promuca Oret, došavši ponovo do glasa, vi se i ovim zanatom bavite? — Ne, gospođice, ali ova četiri čestita momka, i on pokaza na mangupe poređane duž zida, pristala su da nam služe za po pet stotina franaka. I smešeći se: Nudim odličan posao ser Murlitonu, imaće Lavaredove milione, ja neću da naplatim „proviziju“. Na te reči zelenaš pozdravi Engleskinju i izađe s pustolovom. Evo šta se dogodilo. Odlazeći od bankara Ezerata lupeži su potražili ljude sposobne da im pomognu u planu koji su skovali. Lavaredova nežnost prema Oreti nije izmakla zelenašu. Rekao je sebi: I džentlmen ga rado gleda. Ako novinar dobije opkladu on će mu dati kćer. To će biti način da dođe do pokojnikovog nasledstva. Ali ako hrabri Arman bude bez marjaša taj praktični Englez promeniće svoje držanje. Više no ikada treba, dakle, upropastiti Lavareda. I sećajući se da su, počev od Eve pa do njegove

386 Penelope, sve ljudske muke prouzrokovale žene, on zaključi: Treba ga pogoditi preko lepe Oret. Tako je kućevlasnik, uz pomoć nazovi-plemića, pogodio četiri nevaljalca, od kojih je jedan bio u zakonitom braku s mršavom ženom koja je žrtvu uhvatila u zamku. I sada, očaran, slaveći unapred svoju osvetu, zelenaš se vrati u hotel Sicilija i Rim u kome je bio odseo. Posle posete brodu Lavared se vratio u palatu Slavna Italija. Našao je džentlmena samog, zabavljenog sređivanjem svojih putnih beležaka. — Znate li, reče mu opazivši ga, da naša šetnja nije baš obična? Zahvaljujući vama i vašoj dovitljivosti ona je krajnje živopisna. Kakav ste vi to čovek? Kad pomislim da ste, ne potrošivši ni pare, stigli iz Pariza na Siciliju putujući preko Amerike, Kine i Tibeta; štaviše — malopre sam računao, zaradili ste više od šezdeset hiljada franaka koje ste velikodušno posejali uz put, zaista sam očaran što sam vas upoznao. — Dobro, skromno reče Lavared, samo sam se koristio okolnostima.. . — Kad ih niste sami stvarali kao u Bordou, Kambou, San Francisku, Lasi, Čardžujiju, Bakuu. Započet tim prijateljskim tonom razgovor se proteže do večere. — Šta to radi Oret? reče Englez, pošto se ona još nije vratila a zvono je pozivalo na večeru. Arman ustade. — Gde ćete? — Idem da se obavestim. Od zabrinutosti mladićevo lice beše pobledelo. U kancelariji su mu rekli da je sinjorina pošla kočijama gazda Fijerona, koji je stanovao preko puta hotela. Ta potvrda umiri Lavareda. Ali trenutak kasnije dođoše da mu kažu da se Fijerone već odavno vratio. Ovog puta nije mogao da ne prošapuće: — Samo da joj se neka nesreća nije dogodila? Iz usta Armana, uvek inače veselog, takva pretpostavka bila je još strašnija.

387 — Čega se dakle plašite? reče džentlmen. — Čega se plašim?... Eh, šta znam? Zar se ne nalazimo na klasičnoj zemlji razbojništva i mafije... — To dakle postoji? Čitao sam strašne priče u novinama. Ali sam mislio da je to mašta novinara... — Na žalost nije !... Eto, baš prošle godine, jedan ubogi đavo koji nije mogao da plati otkup koji je tražila mafija, bio je smrvljen. — Ali onda... moja kći? — Hajdemo kod tog kočijaša. Ispitaćemo ga. Po uputstvima sinjore Gabrijele lako nađoše Fijeroneov stan. Ovaj je spokojno večerao. Žena ga je služila pevušeći. Oboje su izgledali zadovoljni, što ne bi začudilo putnike da su znali da je Sicilijanac dobio sto lira zato što je odveo mladu Engleskinju do mesta gde su je čekali Buvrej i njegovi saučesnici. — Čime vas mogu uslužiti? uzviknu on videvši kako ulaze posetioci. Jednom šetnjom bez sumnje? Poznajem grad i okolinu bolje no iko. Lavared ga naglo prekide. — Nije o tome reč. Malopre ste vozili jednu gospođicu koja stanuje u hotelu Slavna Italija. Fijerone izmenja pogled sa ženom, zatim najotvorenije odgovori: — To je tačno, sinjor. — Gde ste je vodili? — U arhibiskupiju, katedralu, Korzo, svetionik. — A posle? — Vraćali smo se kada mi je na trgu Senatorio jedan čovek dao znak da stanem. — Jedan čovek? — Da, ekselencijo; visok, mršav, crnomanjast i veoma bogato odeven. On je govorio sa mojom klijentkinjom i ona mi je platila rekavši da će se vratiti pešice. — Zatim? — Vratio sam se kući kao što vidite. Ali ova pitanja?... Mlada dama se dakle nije vratila?

388 — Nije. — Isuse!... Marija!... progunđa kočijaš ozbiljna lica. — Šta znače ovi usklici? zapita džentlmen. — Bojim se da će vas to skupo stajati. — Skupo?... zašto?... — „Bravi della Montana“!... prošaputa Sicilijanac klimajući glavom. Sada se i posetioci pogledaše zabrinuti. Izađoše ne primetivši podrugljiv izraz dičnog italijanskog para. Murlitona beše napustila njegova hladnokrvnost. — Moje dete, ponavljao je, u rukama tih bednika!... i da nikako ne možemo da joj pomognemo! — Možda, reče Lavared zamišljeno. — Ah! prijatelju, imate li kakvu ideju? — Čekajte me ovde! Novinar požuri kroz blistavo osvetljeni hol palate sinjore Toronti. Vratio se posle jednog minuta. — Dođite, reče. — Gde? — Kod kapetana bersaljera. Uz put saopšti Englezu da se, posle jedne ozbiljne ankete, italijanska vlada uverila u nešto čudno. Većina sicilijanskih žandarma pripadala je mafiji. Zato su se zločini množili dok su se hapšenja smanjivala iz dana u dan. Nametala se jedna radikalna mera. Sicilijanska žandarmerija bi masovno prevedena na kopno i zamenjena karabinjerima (žandarmima) koji dolaze sa severa; njima pridružiše bersaljere, pešadijske lovce, koji se regrutuju uglavnom među Pijemontežanima. Oni bez milosti vode borbu sa banditima. Džentlmen je slušao, stišavajući svoje očinske strepnje da bi razumeo. Trebalo je da shvati tu čudnu zemlju. Oretin život je možda bio u pitanju. Brzi hod dovede dva čoveka kod kapetana bersaljera Margaritora. Oficir se spremao da izađe; ali već kod prvih reči uvede svoje posetioce u malu prostoriju koja je bila njegova

389 kancelarija, na šta su ukazivale fascikle naslagane u jednom uglu. S velikom pažnjom sasluša Armanovu priču. — Postoji i jedno važno svedočenje, završi novinar. — Ah! a to je?... — Kočijaša Fijeronea. On je video jednog od učesnika verovatne drame. Čovek koji ga je zaustavio na trgu Senatorio bio je mlad, elegantan... Kapetan sleže ramenima. — I crnomanjast, zar ne? — Vi ga znate? uzviknuše posetioci puni nade. — Avaj ne! jer on ne postoji. — Međutim... — Vi niste odavde. Ne možete znati za kukavičluk i zlu volju Sicilijanaca. Crnomanjasti čovek je sastavni deo svih sudskih uviđaja. Uvek je jedan ili više svedoka videlo crnomanjastog čoveka na mestu zločina. Dobar način da se zbuni pravda u ovom kraju gde su svi ljudi crnomanjasti. Crnomanjasti čovek znači da je svedok mafiozo, mafijaš, onaj koji ništa ne zna je opet mafiozo, a sama žrtva, plašeći se budućih osveta, postane nema. Svi mafiozi! Usudio bih se da se kladim da je od sto dvadeset hiljada stanovnika Mesine, samo sto pedeset i jedan neprijateljski raspoložen prema mafiji — sto pedeset ljudi moje čete i ja! Kako su ga njegovi slušaoci posmatrali očajni, nastavi: Ja ću narediti patroliranje, ali malo je nade da sretnemo otimače. I čak, dodade s nešto obeshrabrenja, u interesu zarobljenice, pošto ste raspoloženi da platite, a ti razbojnici samo to traže, ne bi trebalo da otkrijete njihovo skrovište, jer bi bilo svršeno s gospođicom. Oficir napravi energičan pokret: Da pseće zemlje! zagrme. Ah! više volim svoju Lombardiju... Ja sam iz Milana, tamo su civilizovani. — Ali onda, promuca ser Murliton sav izgubljen, italijanska vlada je nemoćna da zaštiti podanike Njegovog britanskog veličanstva. — Pa gotovo... Budite, međutim, uvereni da će moji vojnici učiniti najbolje što mogu. — A ja, zar ne mogu?...

390 — Vi, čekajte! Ne napuštajte svoj stan. Sutra ćete, bez ikakve sumnje, primiti jedno pisamce koje će vam saopštiti na koliko „Junaci sa Planine“ procenjuju vašu gospođicu ćerku... i umirite se. Ona će biti izložena stvarnoj opasnosti tek ako odbijete da platite otkup. Mada mu je srce tuklo da iskoči iz grudi, mada je njegova moralna patnja bila skoro ista kao i u sirotog oca, Lavared shvati da kapetan govori istinu. Vodeći svog prijatelja koji je posrtao, Lavared se vrati u hotel. Oba čoveka probdeše noć zajedno. Bilo im je nemoguće da spavaju i osećali su bolno zadovoljstvo da govore o onoj koju su obojica voleli različito, ali jednako nežno. Dan smeni noć. Časovi su prolazili. Satovi u gradu otkucaše osam, zatim devet, pa deset časova. Parižanina nije više držalo mesto. Tačno u podne trebalo je da se ukrca. I na pomisao da će, vezan svojom obavezom, morati da pođe ne saznavši za sudbinu svoje voljene, osećao je oštru i duboku tugu, razdiranje celog svog bića. Jedanaest sati i još uvek ništa! Iznenada jedan ubrzan korak odjeknu hodnikom i Gabrijela Toronti otvori vrata. U ruci je držala pismo. — Za sinjora Ingleza, reče, upravo smo našli ovo pismo na stolu u kancelariji. Murliton je već bio zgrabio poruku. Nestrpljivim pokretom je otvori. Ali tek što je bacio pogled očajnički kriknu. — Šta je, tako vam Boga? promuca Parižanin van sebe. Englez mu pruži hartiju. — Čitajte, prijatelju moj. Arman pročita ove redove ispisane grubim nespretnim rukopisom. „Illustrissimo segnor, 90 90 Славни господине.

391 Jedno blago je zalutalo, radi se o vašoj figlia carissima. 91 Mi smo bili srećni da je nađemo i spremni smo da je predamo u vaše ruke. Odvojeni od nje mora biti da želite smrt; vraćamo vam život i skromno vas preklinjemo da u zamenu obezbedite život sirotim ljudima koji će blagosiljati Vašu Ekselenciju. Jedna signora Inglese, 92 koja pripada prvom narodu sveta i jednoj od prvih porodica toga naroda, ima ogromnu vrednost. Mislimo da smo umereni tražeći od Vaše Milosti predaju četrdeset hiljada livara za mladicu. Vi nemate toliku sumu pri sebi, ali vaša reč potvrđena obećanjem na taksiranoj hartiji biće dovoljno da nas ispuni radošću. Vaša maramica okačena o prozor značiće da prihvatate. Ako od sada pa do večeras niste pomislili da treba da date taj znak, mi ćemo snositi troškove za jedan pokrov da zemlji poverimo neuporedivi dragulj koji je Santa Maria beata93 predala u naše ruke.“ — Bednici! potmulo zagrme mladić. Zatim slegnuvši ramenima sa svojom ravnodušnošću umetnika prema zlatnom teletu, dodade: Jauci su nepotrebni. Oni traže jedan milion, mora se platiti. — Platiti, ponovi Englez promuklim glasom. Lavared ga pogleda sa čuđenjem. On pomisli da se bogati čovek koleba i dosta suvo reče: — Inače će je ubiti... Zar više volite svoje zlato od svoje ćerke? Ali odmah zažali zbog svojih reči. Džentlmen je prebledeo pod uvredom i jačao kršeći ruke. — Moje zlato! Kada bih imao tu sumu dao bih je, pa da se ponovo vratim na posao da obnovim svoj imetak. Ali skupivši sve što imam naći su jedva trideset hiljada livri. I oni mi neće verovati, ti banditi!... pošto ste i vi sami posumnjali u mene. Mladić zgrabi za ruke svoga sagovornika, čvrsto ih steže i trčeći prozoru pričvrsti svoju maramu za okno. 91 Најдража кћи. 92 Госпођица Енглескиња. 93 Света блажена Марија.

392 — Šta to radite? uzviknu Murliton, kad vam kažem da nemam... On stade u pola rečenice. Lavared ga je gledao smešeći se. — Dragi moj prijatelju, pozajmite mi deset zlatnika. — Ama, jeste li poludeli? reče Englez. — Nisam, sada ćete shvatiti. Do Livorna treba da služim na Santa-Luki, dao sam svoju reč. Ali kada budem tamo ništa mi neće smetati da platim mesto u vozu do Pariza. Tako vam pripada nasledstvo moga rođaka jer bih se ogrešio o odredbe testamenta i zarobljenica je spasena. Govorio je to jednostavno, bez dvoumljenja, bez žaljenja se odricao ogromnog imetka. — Ne, odgovori Englez, ne mogu to prihvatiti. Ali ga novinar prekide: — Onda mi ostaje samo kugla u glavu da vas prinudim da me nasledite i iščupate iz ruku mafioza „blago“ kako oni nju nazivaju! Sklanjajući prstom suzu koja mu je navirala na oči. Požurite. Već je trebalo da budem na brodu. Mojih deset zlatnika, prijatelju! Džentlmen se nije više protivio. Predade mu novac, zatim šireći ruke promuca plačući: — Prijatelju moj... sine moj. Jednog trenutka dva čoveka ostadoše zagrljena i Lavared se uputi prema luci laka koraka. U tri sata i pet minuta Santa-Luka je napuštala Mesinu odnoseći svog novog mehaničara. Na molu se Buvrej šetao sa svojim nerazdvojnim ortakom Miraflorom. Kad je brod odmakao poče se smejati. — Sada, reče, možemo da umirimo tog čestitog Engleza. — Sigurni ste da je sve dobro išlo? — Maramicu o prozor okačio je lično taj prokleti novinar. Skriven u kući Fijerone video sam sobu i pratio prizor. Englez je priznao da nema jedan milion. Do đavola, inače bismo tražili više! Zatim je dao novac mladom čoveku. Iz toga zaključujem ovo: glup kao verenik, Arman je žrtvovao svoj imetak da bi spasao svoju lepoticu. — Obaveštenja koja ste dobili, dakle, potpuno su tačna?... — Bio sam siguran u njih. Bankar iz Kalkute koji mi ih je dao — onda kada sam se predstavljao kao veliki istraživač — imao je jedan

393 pregled engleskih bogatstava. Imam neka imanja tamo i našao sam ih zabeležena u njemu gotovo u peni tačno. Eto zašto sam poverovao u ostalo. Ali ostavimo se toga. Vratite se kod male a ja ću se pobrinuti za tatu. Dva nevaljalca se rukovaše. Buvrej krenu putem ka hotelu Slavna Italija. Don Hoze Miraflor se uputi u naseljeni kvart u kome je bila zatočena Oret. Hodajući govorio je u sebi. — Zašto da ne: Ideja je bila dobra. Stari Englez biće besan, to je očigledno, ali moraće da popusti. I zlokobni osmeh razvlačio mu je usne. Uskoro dođe do jedne ulice. Upola razbijen natpis nosio je „via Kapranika“. Zaustavi se kod jedne od poslednjih kuća, prođe tamnim hodnikom i stupi u odaju u kojoj je mlada devojka, pod stražom četiri nevaljalca bila zatvorena od sinoć. Hoze tiho reče nešto Sicilijancima. Oni izađoše ostavljajući ga nasamo sa zatočenicom. Onda joj priđe, podrugljiv, preteći i reče: — Gospođice, u Kambou su prekinuli naš započeti razgovor, nadam se da ovde neće tako biti. — Šta hoćete da kažete? prošaputa mlada devojka. — Ovo. Pozvan jednim pismom vaš otac dolazi ovamo. Pašće u ulaznom hodniku, proboden udarcima noža ako ne budete moja supruga. I kako je Oret prestrašena ćutala, dodade: — Jedan dobar kaluđer stanuje sasvim blizu. Ako pristanete, blagosiljaće nas pre dolaska ser Murlitona. Engleskinja pognu glavu. Morala je popustiti, odreći se verenika kojega je izabrala, inače će joj otac biti ubijen. I tihim, razdirućim glasom reče: — Pozovite kaluđera, ali poštedite mi oca. Hoze trijumfalno uskliknu, ali se iznenada u hodniku začu nešto, slično oluji. Vrata se otvoriše, tresnuvši o zid s praskom i tri čoveka hrupiše u sobu. Pre nego što je bednik mogao da se osvesti šta mu se događa, pao je na pod od udarca batinom, a Oret, podignuta sa zemlje kao perce, bila je u naručju svoga oca. Kada se povratila od svog iznenađenja ispričali su joj šta se dogodilo. Langloa i Jan, očekujući

394 2. mart, bili su smešteni u ulici Kapranika. To su, uostalom, bili rekli Lavaredu. Saznavši da je jedna strankinja zatvorena u susednoj kući, obavestili su se i stekli uverenje da je nesrećnica putnica sa električnog broda. Oni, koji nisu pripadali mafiji, odmah su dotrčali u hotel sinjore Toronti. U isto vreme, dok je Santa-Luka isplovljavala iz luke, džentlmenu su došli čestiti mornari i, posle prvih reči, on je ustao i pošao s njima da oslobodi ćerku. Bez po muke, boksujući kao Englezi i udarajući kao Bretonci, rasteraše nevaljalce okupljene u hodniku... stigli su na vreme. Oret je tražila samo da se udalji sa mesta gde je pretrpela tolike strepnje. Vratiše se u hotel. Uz put joj Murliton saopšti plemenitu Armanovu odluku. Ona sva uzdrhta obuzeta bezgraničnom radošću. — Kako me voli, reče padajući ocu u naručje. I odjednom se zaplaka; Ali će nasledstvo izgubiti tek posle Livorna. — Svakako. — Pa, oče, ne treba da bude pobeđen onaj koji toliko zaslužuje da pobedi. — Kako ga sprečiti? — Jednom depešom. — Ali na koju adresu? — Na Santa-Luku, čim uđe u Livorno, hitno. Sva srećna pošla je sa ocem do telegrafa i odlučila da napusti poštu tek posle odašiljanja telegrama. U hotelu se obradovaše Engleskinji, spasenoj od bandita. Govorili su o jednom sinjoru koji je došao da vidi ser Murlitona posle njegovog odlaska. Po opisu Oret poznade Buvreja. — All right! progunđa džentlmen, ako ikada sretnem to stvorenje, kunem se da ću ga pošteno kazniti.

395 XXIX FRANCUSKA: Ujutru 5. marta Santa-Luka se ukotvila u luci Livorna. Jedan pljusak pored ostrva Elbe bio je jedini događaj na putu. Brod je tek prispeo kada je jedan telegrafista iskočio na kej tražeći; — Il segnor Lavared? Lavared, obavešten, dođe i raznosač mu predade telegram. — Telegram, za mene, ovde?... ko može do đavola... Veoma radoznao pogleda najpre potpis. Od Murlitona... Ah! javlja mi da se mis vratila. Bilo je i to, ali to nije bilo sve, u telegramu je pisalo: „Otmica Orete izmišljena, smicalica Buvreja da vam podvali. Nije pošteno koristiti situaciju. Ispravno obavestiti vas. Moja kći kraj mene vam kaže: nastavite putovanje. Naći ćemo se u Parizu, 25, kod beležnika. Pošto nemoguće kontrolisati snabdite se uverenjem koja potvrđuju upotrebljeni prevoz. Truly, 94 Murliton.“ Jedan trenutak mladić osta nepomičan. 94 Искрено

396 Snažna radost pevala je u njemu. Oret nije više bila izložena nikakvoj opasnosti. I ona mu je, drago dete, govorila u lakonskoj suvoći telegrama: — Nastavite svoj put. Moje srce je s vama, hoću da budete pobednik. Posle nekoliko minuta posvećenih osećanjima, Parižanina opet ispuni žar. Potrebna su bila uverenja. Najpre od kapetana Santa-Luke. On je bez teškoća pristao da potvrdi da je za vreme prelaska od Mesine do Livorna, od 29. februara do 5. marta 1892. Arman vršio sa revnošću i sposobnošću svoju dužnost mehaničara na njegovom brodu, i to bez druge nadoknade osim hrane. Isto tako ljubazno dade tom uzornom mornaru nekoliko listova hartija za pisma. I bez odlaganja, Lavared stavi u koverat dve stotine franaka pozajmljenih od ser Murlitona, pretvorenih u ček staranjem kapetana Antonel. Svojim najlepšim rukopisom napisa ovu adresu: „Gospodinu Panaberu beležniku Ulica Šatoden, Pariz“ „Predati ser Murlitonu, plemiću.“ Čim se našao na kopnu, u njemu prevagnu šaljivdžija. — Imam dvadeset pet para da potrošim. To je cena poštanske marke u svim zemljama poštanske unije: ništa mi, dakle, ne smeta da je stavim na pismo beležniku Panaberu. Pošto je pismo predao na poštu, postara se da postupi prema telegramu svoja dva prijatelja. Kako je kapetan jednog brodića popunjavao svoju posadu uze ga i, od Livorna do Specije i do Đenove, učio je preko dana manevar sa latinskim jedrom, a preko noći lov na vuču. U Đenovi je prešao na jedan drugi brod i do Vintimilje ratovao je naizmenično s tunom, običnim sunđerima i ružičastim koralom.