Paul D’ivoi - Lavaredovih pet marjasa

297 svojim prijateljima tragove konja i ratnika. Na jednom mestu čak otkri otisak cipele mlade Engleskinje. Murliton ne reče ni reči, ali steže vodičevu ruku. Logor bi uređen, filcani šator postavljen; svi se u njega sa zadovoljstvom uvukoše. Temperatura beše naglo pala, termometar koji je džentlmen imao pri sebi pokazivao je 32 stepena ispod nule. Međutim, uljuškani žuborom susednog izvora, putnici su već hteli da zaspe, kada se podigoše na jedan čudan zvuk. Bilo je to potmulo kotrljanje, ispresecano oštrim škripanjem koje je paralo uši. — What’s that? prošaputa Englez. — Neka kola, odgovori Teke tihim glasom. Na to se Lavared odmah uspravi. — Kola! onda mora da postoji i vozač. I već se spremao da izađe iz šatora, kad ga Rahmedova ruka prikova na mestu. — Tebi je dodijao život kad hoćeš da izađeš gologlav. Stavi svoju šubaru... Inače bi pao kao gromom pogođen. Savet je bio dobar. Po tim preteranim mrazevima izliv krvi preti čoveku. To dokazuju putovanja na polove. Koliko mornara počiva u ledu jer su zanemarili predostrožnosti preporučene posadi. Arman je to znao; izađe iz šatora sa svojim drugovima tek pošto se toplo obukao. Napolju je mraz gospodario. Na obrazima koje nikakvo krzno nije štitilo, putnici osetiše vreli bol; reklo bi se da im oštar nož rije po mesu. Kola su se, međutim, približavala. Trebalo je da prođu kraj izvora. Nepomični, Lavared i njegovi prijatelji su čekali, ruku zgrčenih na puškama. Da li će oni koji su dolazili biti prijatelji ili neprijatelji? Najzad se u tami pojavi jedna crna masa. — Ko je? zapita Rahmed koga je njegovo poznavanje jezika zemlje prirodno označavalo kao tumača. Neki grleni uzvici odgovoriše i kola stadoše. — Ko je? ponovi Teke pretećim tonom. Ovog puta vozač odgovori: — Jedan siroti čovek koga su u kirgiskom gradu Beharsandu zadržali i koji se vraća kući.

298 — Priđi, ako govoriš istinu nemaš se čega bojati od nas. Nastade tišina, zatim koraci odjeknuše po otvrdloj zemlji i jedan se čovek ukaza. Bio je to starac povijen pod jakovom kožom koja ga je pokrivala. Ispod njegove šubare opaziše mršavo lice koje se završavalo dugom sedom bradom. — Ja se ne bojim, govorio je, šta mogu uzeti od jednog nesrećnika kakav sam ja? To je isto kao da se rije po steni u potražnji za hranom. Ali iznenada zastade. — Slušajte, reče, izaslanik smrti nam prilazi! — Izaslanik smrti, prošaputa Parižanin, o kome govori? Rahmed klimnu glavom. — Sivi medved sa visoravni. Ako ga njegovo uho nije prevarilo pretrpećemo napad jedne od najstrašnijih životinja na svetu. Doista, taj medved, dosta sličan svom sabratu iz Severne Amerike, grizliju, dostiže stas jednog vola. Lutajući po pustim visinama, utrobe razdirane glađu, napada svako biće koje zla kob stavi na put. Njegova snaga jednaka je njegovoj proždrljivosti. Kada ,se čovek susretne s njim, treba da se bori jer bekstvo nije dopušteno. Mada izgleda težak, krvoločni mesožder sustigne u trku najbržeg konja. Eto šta je Teke objasnio svojim drugovima. Za to vreme vozač kola se jadao. — Prokleta neka je ova noć! On je nanjušio moje jakove, on će ih prožderati! Moja dva vola, moj jedini imetak! Ko će sada vući kola u grad?... Ah! suviše sam živeo, pošto moram da dođem do toga da umrem od gladi. Lavareda uzbudi to očajanje. On priđe čoveku: — Ćuti, naredi mu, mi imamo puške da dočekamo medveda. — Vi ćete me braniti? — Hoćemo, ali gde je? — Slušajte!... U daljini se čulo neko isprekidano rikanje. — To je on, reče vozač, žuri se; nanjušio je svoj plen. Ser Murliton i Teke behu se pridružili Francuzu.

299 — Čuvajte se, reče vodič, sivi medved je opasniji od samog tigra. Dobro nišanite u glavu. Mrmljanje je postajalo razgovetno, životinja sigurno nije više bila mnogo udaljena. Tog trenutka mesec, do tada prikriven, izbi iz oblaka i preplavi srebrnastom svetlošću stenoviti predeo. Na pedeset koraka, jedna crna gromada se brzo kretala po površini tla. — Evo ga! uzviknu vozač sa užasom. Tri čoveka pripremiše svoje puške. Na zvuk čelika, medved odgovori škrgutanjem. Zastade jedan sekund, posmatrajući svoje neprijatelje, zatim navali na njih sa strahovitim brundanjem. Tri hica odjeknuše. Urlik bola dokaza da je životinja pogođena; međutim, hod joj se zbog toga nije usporio. Englez i Arman se skloniše u stranu da propuste medveda. Rahmed htede to isto da uradi ali mu jedan kamen skliznu pod nogom i on se zatetura. Ponovo uhvati ravnotežu. Suviše dockan! Životinja je nad njim i, jednim udarcem šapom onesvešćuje ga i odbacuje deset koraka. Krik polete sa usana prisutnih! Vodič je izgubljen. Besan zbog svojih rana, mesožder je pored Rahmedovog onesvešćenog tela. Njuši ga, okreće, škljocajući vilicama. Sad će da smrvi nesrećnika. Tada Arman zaboravlja na opasnost. Pomisli samo da spase čoveka koji mu se, ne oklevajući, stavio na raspolaganje. Juri ka grizliju. Divlja životinja sad hoće da se suprotstavi tom novom neprijatelju. Nema vremena. Parižanin je stiže i zabada joj kraj ramena svoj dugi tibetanski nož. Jedan trzaj podiže telo mesoždera koji odbaci Lavareda na nekoliko metara. Brz kao misao, mladić se podiže i zauzima odbrambeni stav. Nepotrebno! Njegov udarac je zadat snažnom rukom. Grizli se jedan časak tetura na svojim ogromnim šapama. Zatim se sruči na zemlju, koju njegove kandže duboko zaoraše. Mrtav je. Ni Tekeu nije ništa bolje. Krv u mlazevima teče iz njegovog razderanog ramena. Ali vozač kola je zahvalan. On nudi da prenese ranjenike do svog doma. Šator i predmeti koji su u njemu nagomilani su kola u koja je Rahmed smešten; i u noći, karavan se udaljava ostavljajući leš medveda već ukočen od mraza.

300 XXIII KIRGISKE AMAZONKE Na dnu jedne uske doline uzdizala se kuća Dagrara, tako se zvao domorodac. Niska kuća pod pravim uglom, sa stajom namenjenom jakovima i šupom za kola, eto šta je Dagrar zvao zvučnim imenom svojim majurom. Tamo je bar čovek bio zaštićen od zime i primitivno ognjište postavljeno ispod jedne okrugle rupe u tavanici, zagrejavalo je goste obavijajući ih dimom. Rahmed je došao k svesti. Žestina udarca ga je onesvestila ali njegova rana sama po sebi nije bila opasna. — Jedna noć odmora, reče, i sutra ćemo ponovo krenuti. Uostalom, Lavaredova nega pokazala se blagotvornom. Sutradan održaše savetovanje. Šta treba da rade? Francuz je navaljivao da dođu do Beharsanda za koji je njegov domaćin tvrdio da je blizu. — Vi ste pročitali tragove jedne ratničke bande, govorio je Tekeu. Otmičari mis Oret verovatno stanuju u gradu. U ovoj zemlji nije običaj mnogo se udaljavati od naselja kome pripadate, i to je razumljivo. Tamo je, dakle, treba tražiti. Murliton se složio sa tim mišljenjem. Upitan, Dagrar im saopšti da je Beharsand na tri sata hoda. — Kirgizi su, dodade, dosta grubi sa strancima; ali danas ne treba da ih se plašite, oni proslavljaju praznik „Amazuna“. — Amazonki! uzviknuše putnici iznenađeni. — Mislio sam da su poslednje bile u Dahomeju, reče na kraju novinar.

301 — Pleme čija je tvrđava Beharsand tvrdi, kao i više njih uostalom, da su potomci jedne skitske nacije žena ratnica, veštih rukovanju lukom i strelom. Legenda kaže da su, u jednom veoma starom ratu sa narodom koji je došao sa Zapada, skoro sve bile uništene. Neke su pobegle od pokolja i, bežeći ka istoku, stigle su do visoravni kineskog Turkestana, gde se mi nalazimo. U spomen na te pretke, kirgiske žene, jednog dana u godini postaju potpuno gospodarice grada. One nose oružje ratnika, a oni se bave domaćinskim poslovima. Vi ste me sreli usred noći jer sam bio zauzet do večeri pripremanjem svetkovine. Bez straha joj prisustvujte, to će vas zanimati i ne izlažete se nikakvoj opasnosti. Arman zatrese glavom. — U drugo vreme bili bismo srećni da svetkujemo sa Kirgiskinjama, ali danas treba da izvršimo jedan zadatak. Moramo pronaći ćerku našeg prijatelja, koju su oteli nepoznati konjanici. On pokaza na Engleza. Jedna suza skotrlja se polako niz Murlitonov obraz. — Njegova kći, ponovi Dagrar tihim glasom. Kao da je nešto razmišljao. — Ti nešto znaš? zapita Lavared. Čovek napući usta kao da sumnja. — Govori! — Ne, možda se varam!... a zatim Lamfara je moćan vođa koji ne oprašta izdajstvo! Gledao je oko sebe sa strahom kao da bi onaj čije je ime izgovorio mogao da ga čuje. Ali Francuz nije bio raspoložen da se zadovolji nepotpunim objašnjenjem. On zgrabi Dagrara za ruku i odsečnim, pretećim glasom kome je skoro bio nepotreban Tekeov prevod, nastavi: — Slušaj, mi smo ti opasli život, imamo pravo da ti ga ponovo uzmemo i zaklinjem se Bogom da se neću dvoumiti ako odbiješ da odgovoriš. Zatim iznenada blažim tonom: — Pretim i grešim. Mi ne tražimo tvoje učestvovanje. Čemu? Reci nam u šta sumnjaš. Mi ćemo otići. I nikada tvoje ime neće preći preko naših usana, bili mi zarobljeni, privezani za stub mučenja.

302 Azijati su oštroumni. Dagrar shvati da treba da poveruje i bez kolebanja reče: — Govoriću dakle, ali ti ćeš se setiti tvog obećanja. Ona koju gonite ima li zlatnu kosu kao trava visoravni pri kraju leta? — Da. — Ona ne zna jezik ovog kraja? — Ne zna. Ali gde si je sreo? — Izlazeći iz grada. U ravnici su ratnici podigli svoje šatore oko jedne velike vatre. Ja sam se tome čudio kada mi jedna žena polete u susret govoreći mi reči koje ne razumedoh. Iznenada, Lamfara se pojavi, natera ženu da se vrati i naredi mi da se udaljim. Očekivao je bez sumnje da u Beharsandu sve zaspi da bi odveo zarobljenicu svom domu. Arman izmeni sa džentlmenom blistav pogled. — A ko je taj Lamfara? — Zapoveda stotini ratnika. Bogat je i ima više od pet stotina jakova. A zatim je mudar koliko i naši lekari. Odgajan je s druge strane velikih jezera, u zemlji Belog Oca. — U Rusiji, podvuče Rahmed, car je „Beli Otac“ za ove narode Azije. Lavared ga prekide. Više ga mesto nije držalo. Nestrpljiv kao i on, ser Murliton se na brzinu naoružavao. Jedva ostaviše vremena Tekeu da Dagraru objasni na kom su mestu skriveni gondola i mnogi predmeti koje su ostavili. To je bila cena za učinjenu uslugu. Posle brzog oproštaja krenuše put Beharsanda. Ponovo su prošli pored izvora tople vode. Veliki kopci su već raskomadali leš sivog medveda; posle jedne noći od strašnog mesoždera ostao je samo skelet sa koga su visili neki krvavi ostaci. Niko se ne zaustavi. Svi su žurili da stignu do kirgiskog grada. Najzad, pošto su se popeli na jedan brežuljak, opaziše ga kako se širi u vrtači okruženoj ne mnogo visokim bregovima. Beharsand je gradić od tri do četiri hiljade stanovnika, ali u ledenoj stepi centralne Azije predstavlja jedan od najznačajnijih centara.

303 Englez zadrža Armana. — Sad ćemo ući u taj grad? — Zašto da ne? — Ali čini mi se da se bacamo u ždrelo vuka. Lavared se poče smejati. — Juče je vaš strah bio osnovan, sutra bi još bio. Danas je nešto drugo. I kako je džentlmen hteo da zausti, Lavared ga prekide: — Nepotrebno. Počinje svetkovina Amazonki. Iskoristimo to. Na to se Parižanin odvoji i uputi prema prvim kućama. Njegovi su drugovi morali poći za njim. Na njihova pitanja odgovarao je samo kratkim rečima. On je svakako imao svoju zamisao, ali trenutak da je pokaže još nije bio došao. Razdaljina koja ih je razdvajala od zidina smanjivala se. Linija utvrđenja ispresecana četvrtastim kulama uzdizala se pred njima. Francuz ode pravo kapiji na kojoj su čuvale stražu žene sa kacigama na glavi i okruglim štitovima obešenim o pojas. — Evo čvrstih žena, primeti mladić. Kad ne bi bilo njihovih upletenih kosa i još ponekog znaka, čovek bi pomislio da su pravi ratnici. Ženska straža htede da zaustavi putnike, ali Rahmed, po novinarevom uputstvu, zapita za Lamfarin dom. Žene odmah - pokazaše svoj najumilniji osmeh, otvarajući široka usta koja im presecaju spljošteno lice sa izbočenim jagodicama. — Treba da pređete preko trga Ameiraikan, reče najzad jedna od njih, ali morate da čekate jer je sada tamo skup amazonki. Arman veselo uskliknu. — Skup žena? Trčimo prijatelji! — Ali zašto? upita Murliton. — Zašto? Stvarno ne razumete kakva se korist može izvući od emancipacije žena. Zgrabivši Rahmeda za ruku, novinar ga povede govoreći mu brzo. Zaduvan, jedva se održavajući deset koraka iza njih, Oretin otac nije uspeo ni reč da uhvati.

304 Po ulicama, gospođe Kirgiskinje su se gospodstveno šetkale u pratnji svojih supruga koji, toga dana, behu natovareni glomaznim predmetima, od širokih kineskih ogledala do dece, još suviše male da bi hodala. Ti su šetači bacali na strance radoznale poglede, zatim su nastavljali započeti razgovor. Najzad Lavared i njegovi drugovi izbiše na trg Ameiraikan. Tamo ih je očekivao čudan prizor. Sedeći na blokovima od kamena poređanih u krug, žene, u svojim krznima, slušale su jednu od svojih drugarica. Ova, postavljena na uzvišenije sedište, govorila je grlenim glasom, tvrdim za uho. Ostale su ozbiljno odobravale glavom, pušeći kratkim uvlačenjem lule dugačkih cevi pokrivene ukrasima od metala. Ne vodeći računa o tome da prekida govornicu, Lavared stupi u krug. Odmah se podiže usklik zaprepašćenja. Stojeći, preteći, Kirgiskinje su izgledale spremne da se bace na uljeza. Otkako pamte „amazune“ nikada se nijedan čovek nije usudio da uznemiri „Patič“ — imitaciju saveta žena u majčinskom plemenu. — My god! šta ste to uradili!... uzviknu Englez pridružujući se Parižaninu. Ovaj, miran kao kakav govornik u dvorani Kapisina, okrete se Rahmedu i blago reče: — Hajde! Tumač se odmah obrati prisutnima na jednom jeziku nepoznatom džentlmenu. Ponavljao je lekciju koju je naučio od Lavareda. — Gospođe, uzviknu, ako smo poremetili razgovor vaših moćnih gospodstava, to je zato da skrenemo pažnju na jedan zločin protiv običaja koji je izvršio jedan čovek iz vašeg grada. Murliton ne razumede smisao tih reči ali ustanovi da skup postaje pažljiv. — Na današnji dan, nastavi Teke, svaka je žena slobodna. Nijedna ne može biti zadržana protiv svoje volje. — Voi! voi! ponoviše mnogobrojni glasovi. — One kažu da, šapnu brzo vodič Armanu. Zatim, nastavljajući na dijalektu visoravni:

305 — Ipak je jedna mlada devojka zatočenica u Beharsandu. Evo njenog oca i njenog verenika. Oni traže pravdu od vas. Vi ćete im je dati, vi, koje ste tokom vekova pronele sećanje na vaše hrabre prethodnice. Prolomi se zaglušno ura. Amazonke su htele da znaju da je zatvorena mis Oret. — Kod vođe Lamfare! odgovori Rahmed. — U Lamfarinu kuću. Na taj povik sve žene napustiše krug Patiča i, obrazujući zbijenu kolonu, krenuše ka označenom mestu. — Kuda idu? zapita Englez. — Da oslobode vašu dragu ćerku, dobri moj gospodine. — Kako? Zašto? — Zato što koristimo okolnosti, objasnićemo vam to kaonije! Za trenutak da uzmemo Oret od njenog otmičara i da bežimo iz ovog grada koliko nas noge nose! Sutra u njemu neće po nas biti dobro. Tog trenutka Oret je sanjarila. Pritiskivala je ogromna tuga. Ponovo je sebe videla privezanu preko Lamfarinog sedla, odnetu u noć besnim galopom turkmenskog ata. Zatim zaustavljanje preko dana, i kad bi pala noć ponovo bi otpočinjala paklena trka. Stegnuta srca pomišljala je da je svaki skok konja odvaja od njenog oca i od Armana. Jednog trenutka se ponadala. Između podignutih šatora, usred noći, prošla su jedna kola. Ona je potrčala u susret vozaču, tražeći branitelja u nepoznatom putniku. Onda se njen gospodar pojavio pred njom. Grubo je vratio u šator u kome se odmarala, i u tami, zvuk kola se malo-pomalo ugasio. Kaonije, ponovo na konju, njena pratnja je odvela u jedan čudan grad, sa široko razmaknutim kućama. Sećala se da je prošla ispod trijumfalnog luka od kamena čudnog oblika. Zatim se njen konj zaustavio usred jednog dvorišta. Pozvana da siđe s konja, zatočenica je zatim bila zatvorena u nekoj niskoj odaji. I, u njenoj duši, očajanju što je razdvojena od svojih prijatelja pridružio se strah da se nađe licem u lice sa onim koji je držao zatočenu.

306 Šta je hteo taj čovek? Preteće pitanje! Nijedna mlada devojka ne bi na njega odgovorila, ali bi svaka uzdrhtala pred pitanjem. Oret je zamišljala azijatskog ratnika koga je jedva ugledala, kako hada prema njoj, tvrda pogleda, pretećeg pokreta. S glavom sakrivenom među rukama pitala se kakav stav da zauzme u prisustvu tog neprijatelja. Uzdrhta od jednog muškog glasa. Ona podiže pogled. Vođa Lamfara je bio pred njom. Vio se lepo odenuo. Tunika ukrašena vezom, čizme od crvene kože, handžar u srebrnoj kaniji zadenut za pojasom, označavali su njegovu želju da se dopadne. S poštovanjem povijen, ruku skrštenih na grudima, vođa je govorio. Zvučni i blagi slogovi tekli su sa njegovih usana, ali je njihov smisao izmicao zatočenici. Lamfara to primeti. Zaćuta jedan trenutak, kao da nešto traži, zatim nastavi da govori na engleskom. Mladoj devojci ote se pokret iznenađenja. — Sada razumete, reče smešeći se. Srećom, u zemlji „Belog Oca“ učili smo ne samo ruski već i druge evropske jezike. Ne odgovarajte, gospođice, pre nego što me saslušate. Tamo, u Moskvi, studirajući, shvatio sam lepotu onako kako je shvataju ljudi vaše rase. Vrativši se ovde, mlade devojke su mi izgledale teške, nezgrapne, recimo pravu reč, užasne. Kako sam bogat, sve su želele moju ruku, ja sam ih prezreo. Zašto? Zato što se sećam Evropljanke s njenom ljupkošću, njenim duhom i njenom tiranijom. Laganom kretnjom na licu Oret pokaza da joj je to savršeno svejedno. Bila je umirena, stav Azijata nije bio ni najmanje preteći. — Stižem do cilja, nastavi on, bio sam u lovu oa nekoliko svojih vernih, kada sam opazio vaš balon u plamenu. Moji drugovi su verovali u neku fantastičnu pojavu, ali ja sam poznao aerostat. Ljudi iz Evrope, pomislih. Obuze me radoznalost, prisustvovao sam spuštanju. Po vašim stopama sledio sam vas do ulaska u pećinu i tamo... Zastade jedan trenutak i nastavi uzbuđenim glasom: — Tamo sam vas video.... U ovoj zemlji u kojoj moram da živim da bih sačuvao imetak i položaj koji su mi preci ostavili, vi ste mi se ukazali, živa slika moga žaljenja. Poštedeo sam vaše drugove,

307 zadovoljavajući se samo time, da ukradem blago koje sam priželjkivao. Zatim padajući postepeno u zanos: — Ja sam vođa koga se plaše i koga poštuju, posedujem mnogo jakova, ogromne ravnice. Nijedan mi se konj ne opire kada moja kolena pritisnu njegove sapi, i nikada moja kugla nije promašila cilj. Postani moja drugarica, mlada devojko, svi će pognuti glavu pred tobom. Niko ne gleda u lice Lamfarinu suprugu. Tamni plamen goreo je u kanovim zenicama. Taj nomad koji je, već godinama, živeo sa snom donetim iz Evrope, unosio je u svoj zanos nešto nadahnuto. Oretin strah se ponovo javljao. Ta čudna osoba sa čudnim pokretima, taj varvarski kan, u kome se krio civilizovan čovek, zabrinjavao je. Lamfaru prevari njeno kolebanje: — Nemojte još donositi odluku, molim vas... znam da vaše sunarodnice ne vole prinudu. Čekaću!... Na te reči on izađe. Ostavši sama Oreta briznu u plač. Pod prividnom blagošću Kirgiza se etila je njegovu neumoljivu volju. Kako će se odupreti? Avaj!... Izgubljena u središtu azijskog masiva, razdvojena od svojih saputnika koje ništa neće dovesti na njen trag, zar je bila osuđena da svoje dane završi u Beharsandu? Koliko se ludih planova pojavi u njenom duhu!... Koliko očajnih odluka napusti jednu za drugom! Odjednom, do nje dopre neka neodređena buka. Radoznala, mlada devojka otrča do prozora, otvori ga i pogleda. U dvorištu se vođa Lamfara prepirao sa jedno stotinak žena, usred kojih su se batrgali Murliton, Lavared i Rahmed. — Gospodine Armane, uzviknu Oret, spasite me!... Velika vika odgovori na taj doziv. Engleskinja vide vođu kako besno zamahnu rukom i cela grupa upade u kuću. Trenutak kasnije bila je slobodna. Hodala je između svoga oca i mladog čoveka, a oči su joj se sijale od radosti. Zapitkivala je: „Šta se desilo?“. Ali je Lavared prekide.

308 — Kaonije... kasnije, sada treba da napustimo grad. U ponoć ništa nas ne bi moglo izvući iz Lamfarinih kandži. Po njegovom savetu ona zatraži, uvek preko Rahmeda, od žena Patiča užurbanih oko nje, da joj dozvole da nastavi svoje putovanje. O one, očarane što vide kako odlazi ta strankinja radi koje je zakucalo neosetljivo Lamfarino srce, ne odbiše njenu molbu. Čak staviše na raspolaganje maloj četi jakove i namirnice. Dodadoše tome, ne bez čuđenja i na molbu Engleskinje, jedan ogroman džak napunjen svim otpacima grnčarije, posuđa, stakla koje su mogle naći. Taj čudnovati dar tražio je Arman. — Zašto natovariti vaše životinje tim nepotrebnim teretom? reče džentlmen. — Nepotrebnim, želim da to bude, ali ja verujem da će nam učiniti veliku uslugu. — Koju? — Videćete. U pratnji „Amazuna“, putnici napustiše Beharsand na leđima četiri snažna jaka. Lamfera ih je pratio iz daljine. Kada su se oprostili od kirgiskih žena, kan Dade znak jednom svom sluzi i kratko reče: — Idi! ne gubi im trag! Čim se ova prokleta svetkovina završi ja ću poći s mojim konjanicima... i, tako mi Tamerlana, ruža Evrope pripašće meni! Čovek se pokloni, i gipkim korakom polete za Oretom. Međutim, Lavared je požurivao svoje drugove. — Dragi moji prijatelji, gonimo naše jakove, bićemo u sigurnosti tek u planinama koje vidite tamo na zapadu. — Kakve se opasnosti plašite? zapita Murliton udubljen u posmatranje svoje kćeri. — Gotovo nikakve... Vođa Lamfara, vezan ovog časa jednim običajem koji ću nazvati izvanrednim, jer nam je poslužio, neće to više biti večeras. On će hteti bez sumnje da ponovo uzme blago koje smo mu oteli. Engleskinjino lice izrazi užas. Arman to primeti. — Umirite se, neće uspeti, jer ćemo preko noći preći ovu ravnicu u kojoj prednost svakako pripada brojnijim. — I ovi, goneći svoje jakove, pohitaše ka mestu koje je Francuz označio.

309 XXIV OD TARIMA DO AMU-DARIJE Pri smiraju dana begunci stigoše do prvih padina granitnog zida koji na zapadu zatvara ravnicu Beharsanda. Murliton predloži da se zaustave. Jakovi su već pokazivali znakove zamora, njihove mišićave noge behu izgubile svoju energiju. Ali Parižanin nije hteo ni da čuje. — Više gore, ponavljao je, više gore! Bićemo napadnuti u osvit dana. I svojom tibetanskom kamom bockao je sapi životinja, kojima je bol davao prolaznu snagu. Najzad premorene životinje polegaše na jednoj uskoj zaravni, na ulazu u klanac. — Odlično, reče Lavared, ovde ćemo imati prednost terena. Da večeramo i da spavamo. Poslušaše ga. Tolika je bila opšta premorenost da briga nikoga ne zadrža budnog pod njihovim šatorima od filca. Sutradan, kad je sunce pomolilo svoj crveni kotur na vidiku, Arman ustade i priđe ivici zaravni. !Ali ispod nje je veo tame još pokrivao ravnicu koju nisu doticali sunčevi zraci. Zima je bila prodorna. Mladić poče hodati da bi se zagrejao. Oko pola sata bavio se tom vežbom okrećući često glavu prema Beharsandu. Nastavljajući svoj uspon prema zenitu sunce je bacalo svoje zlatne strele prema udolinama, goneći tminu iz njenih poslednjih kutova. Ravnica postade vidljiva. Novinarove oči pređoše preko njene puste površine pokrivene blještavim snežnim pločama i odjednom mu se pogled zaustavi.

310 U dolini, u jednoj izmaglici, nešto se kretalo, brzo nastupajući. To još nije imalo određen oblik ali se Arman ne prevari. Otrča ka šatorima drmusajući spavače: — Uzbuna, evo ih! Njegovi drugovi za tren oka ustadoše, natovariše jakove i svi stupiše u klanac. Bio je to uzan prolaz, procep u granitu prouzrokovan nekim geološkim slučajem. Ponekad je tegleća marva jedva imala dovoljno mesta da se provuče između okomitih zidina. Tle je pokazivalo vrlo jak nagib. Na jednom zaokretu puta klanac postade strma padina koja je išla duž jedne litice i nadvisivala ambis. — Ovo je dobro mesto, prošaputa Lavared sa smeškom. I obrati se Rahmedu: — Molim vas džak sa slomljenim posuđem. Vodič mu ga dodade i Parižanin ga isprazni ravnomerno tako da pokrije jedno desetak metara raznovrsnim otpacima koje je sadržavao. — Kakav je to obred? usudi se da zapita Englez koji je iznenađeno pratio operaciju. — Zapazićete to malo kasnije, za sada da krenemo! Lamfarini ratnici biće ovde pre nego što prođe četvrt časa. Odista, udaljena buka konjskog galopa pela se do putnika. Oni ponovo krenuše. Put se zavojito odvijao povinjavajući se ćudima stene. Mala četa stiže do jedne tačke odakle su gospodarili mestom na kojem su se bili zaustavili. Arman pruži ruku: — Zaustavimo se! — Ali Kirgizi? — Oni neće dospeti dovde. Pogledajte dole, pa ćete se smejati. Neprijateljski konjanici stupali su ka strmini. Lamfara se nalazio na čelu. On spazi Evropljane i ukaza na njih svojim ljudima. Od pobedonosnog urlika zagrmeše odjeci planine. Oret je postala bleda kao vosak. — Ništa se ne plašite, ponovi Arman, neće proći. Konjanici su kasom gonili svoje konje nečuvenom smelošću.

311 Iznenada se konji zaustaviše, gurajući jedan drugog. Dve životinje izgubiše ravnotežu i sručiše se niz padinu povlačeći svoje gospodare u vrtoglavom padu. Lamfara, zaustavljen kao i njegovi vojnici, besno se vrteo u sedlu gnevno obadajući konja. Ništa nije pomagalo, životinja je bila kao skamenjena. Lavared prsnu u smeh. — Eto vidite. Ovo je jedna uspomena iz mog vojničkog života. Da biste zaustavili konjicu, pospite put komadima razbijenih boca. Prolazeći kroz selo bacite na ulicu sve stolice, nijedan konj neće proći. U Africi su zuavi74 postigli isti rezultat sa olovnim kuglama presečenim na četiri. Govoreći to zapinjao je svoju pušku. — Nije dovoljno sprečiti neprijatelja da krene napred, treba ga prinuditi da se povlači. Opali iz puške. Jedan čovek pade. Murliton i Rahmed zgrabiše svoja oružja i tokom nekoliko minuta na kirgisku bandu sruči se grad kugli. Već demoralisani naglim zaustavljanjem konja, ratnici krenuše natrag ostavljajući na tlu jedno dvanaestak mrtvih. Samo je vođa ostao. Napušten od svojih nije hteo da odustane. Skočivši sa svoga konja poče pešice da se penje uzbrdo. Svi su gledali s nekom nejasnom tugom. Hrabar čovek koji ide u smrt uzbudi čak i one koji će mu je zadati. Arman se postavi ispred mlade devojke štiteći je svojim telom. Došavši na pedeset metara, Lamfara podiže pušku lagano ciljajući. Parižanin pohita da uradi to isto. Dva pucnja se stopiše u jedan i Kirgiz, kršeći ruke, pade na kolena. Ali se podiže uz nagli napor, rukom napravi oproštajni pozdrav, i zabaci se unatrag u provaliju. I dok se telo kotrljalo, odskakujući sa stene na stenu, putnici nagonski podigoše ruku ka svojim kapama da bi odali poslednju poštu hrabrom čoveku. — Lepa smrt, samo prošaputa Murliton, ali potpuno nepotrebna. Ovaj Azijat nije bio praktičan čovek. Na to sasvim englesko posmrtno slovo mala četa nastavi uspon. 74 војна пешадија створена у Алжиру.

312 Bila je noć kada su stigli na vrh planine i Lavared sa zadovoljstvom pokaza prijateljima svetu izreku budista urezanu na jednom bloku od granita. Om maane padme hum.75 — Ovo nam je kao putokaz, reče on. Čitam na njemu da smo u masivu brda Nebesnih, gde se ove reči, koje milioni vernika svakog dana ponavljaju, nalaze urezane u stene na bezbroj mesta. Postoji bratstvo koje nema drugog zaduženja osim da njima pokriva vrhove. Nedaleko odatle putnici otkriše jedan „obos“ ili gomilu spomeničnog kamenja koje domoroci, kao nekada stari Gali i Arabljani, podižu na mestima koja je važno obeležiti. Sai su veselo večerali. Sutradan će se spustiti na suprotnu padinu visova i stići sigurno u neki manje pust kraj. U tu nadu morali su da se razočaraju. Tokom nekoliko sedmica lutali su po visoravni a jedino piće im je bio istopljeni led i gorivo „argol“, to jest izmet od jakova. S mukom su prelazili po nekoliko kilometara, zatim su morali da se zaustave savladani visinskom bolešću. Umorni, bolnih nogu, otežana disanja, kad bi došlo veče uvlačili bi se ispod svojih šatora, i usnuli bi teškim onom iz kojeg su izlazili još umorniji. I stalno se pred njima pružao isti predeo stena u gromadama i šiljcima razdvojenih smrznutim barama, predeo toliko sličan da je prosto bilo nemoguće hodati u određenom pravcu. Svi su hrabro podnosili ta iskušenja koja je Rahmedovo iskustvo malo ublažavalo. Ali Oret, slabija od svojih drugova, naočigled je kopnela. Obrazi su joj upali. Njene povređene noge nosile su je samo po cenu oštrih bolova. Bilo je lako predvideti da uskoro više neće moći da nastavi putovanje. Kada bi neki zračak sunca malo blažio vazduh mladu devojku bi popeli na ;jednog od jakova, ali su ta razvedravanja bila vrlo retka. U svakom drugom trenutku, po oštroj zimi koja je vladala, Ta bi joj relativna nepomičnost bila kobna. Arman je davao sve od sebe, izviđajući put, hrabreći svoje prijatelje, nalazeći nežne reči da uteši Engleskinju. Ona mu se zahvaljivala osmehom, ali je 75 У самопоуздању заштита у храму.

313 obeshrabrenost potmulo podrivala. I on je očajavao. Neprekidna usamljenost pritiskivala je mladu devojku. Plašila se da neće izaći iz te užasne zemlje. I kao da položaj putnika nije bio dovoljno težak, jedna nesreća veća od ostalih naiđe na njih. Jedne večeri, u uskoj dolini zaklonjeni od ledenog vetra sa zapada, postavljali su šatore. Još natovareni jakovi bili su na nekoliko koraka od njih. Odjednom, sa izbezumljenim mukanjem, životinje zahvaćene nekim iznenadnim strahom, pobegoše u galopu, popeše se uz padinu jaruge i iščezoše. U ovom paničnom strahu odneli su zalihe hrane i municiju svojih gospodara. Ser Murliton htede da poleti !za njima. Rahmed se tome suprotstavi. — Zalutali biste, reče, a čovek izgubljen u tami mrtav je čovek. On mora bez prekida da hoda. Ako zastane, ukočenost ga na mestu okuje, kapci mu se i protiv volje zatvaraju i zaspi da se više ne probudi. — Pa šta ćemo onda da radimo? — Nećemo večerati. Sutra ćemo poći u poteru za našim životinjama. ; Mada su im creva krčala, morali su se složiti s Tekeovim rasuđivanjem. Svi su shvatali opasnost noćnog traženja, na 00 stepeni ispod nule. Polegaše loše raspoloženi. Ujutru krenuše u poteru. Ali su uzalud tražili na sve strane — ne naiđoše na trag jakova. Pod uticajem straha te životinje pređu ponekad ogromne razdaljine. Morale su ovog časa biti daleko. Oborene glave putnici se vratiše svom logoru. „Argol“ sakupljen uz put dopusti im da zapale vatru oko koje se, setni, okupiše. Bilo im je to potrebno. Lišeni hrane već dvadeset četiri časa, dvostruko su patili od surovosti temperature. Stajali su pred plamenom, nepomični, prazna pogleda, zadubljeni u teška razmišljanja. Oret bleda, u groznici, kao da je zaboravljala prisustvo svojih prijatelja. Na trenutke bi joj zubi cvokotali. Malo-pomalo, oči su joj postajale uznemirene, neke crvene pege oblivale su joj obraze. Kraj nje, Murliton i Lavared su se gledali sa neizrecivim strahom osećajući da dolazi bolest protiv koje su nemoćni. Već onemoćala od teškog puta, mlada devojka nije imala snage Da izdrži bez hrane. Te su je večeri njeni drugovi morali

314 odneti pod šator jer su joj klecale noge. I ostali su bili svesni da im se energija smanjuje. — Ako ovo potraje još jedan dan niko od nas neće ponovo videti Evropu. Džentlmen je izgovorio te obeshrabrujuće reči. Arman se jako naljuti. On prebaci Englezu što se obeshrabruje. Zašto polagati oružje kada kritične okolnosti zahtevaju učešće volje svih njih? Ali njegov žestoki glas ne uzbudi ni najmanje njegovog sagovornika. Sa ravnodušnošću od koje se nije nikad rastajao on se zadovolji da odgovori: — Dragi gospodine, mi ništa nismo jeli juče, pa ni danas. Sleđen sam do srži. Kroz šest, osam ili devet sati groznica će me položiti kraj moje ćerke i sve će biti gotovo. Ako se zbog toga rastužujem, verujte da je to jedino zbog nje, sirotog deteta! Oba čoveka krišom obrisaše suzu, ali odagnavši taj trenutak slabosti Lavared nastavi: — Nije ove propalo. Te glupe životinje odnele su nam naše namirnice ali imamo svoja oružja. — Samo je u vašoj pušci metak, gospodine Lavared, i neće vam biti od veće koristi nego naše. Šta ovde ima da se lovi? Gavrani, uvek van domašaja, vukovi koji će ostati nevidljivi sve dok nas glad ne bude dovela do nemoći, i ponekad neki divlji jak koga puščano zrno neće pogoditi! Šum glasa odjeknu iz šatora u kome je bila Oret. Arman otrča tamo u pratnji Engleza. Mlada devojka je govorila. Sedeći, pošto je odgurnula odeću kojom ju je otac pokrio, pokazivala je u praznini na jednu tačku. Celo njeno ukrućeno biće težilo je ka tom mestu koje je njena mašta prizivala. — Tamo... voda... divno voće. Toplo je... Još jednu od ovih izvanrednih krušaka.. . — Bunilo, prošaputa Francuz klonulo. Iznenada izađe, uze svoju pušku i prilazeći Rahmedu reče: — Za koliko sati imamo još goriva? — Do zore. — Dobro. Onda prenesite ognjište na jednu od onih visokih stena koje gospodare dolinom. Gledaću da ga ne izgubim iz vida.

315 — Vi se udaljavate u tamu? — Da... i vukovi moraju biti izgladneli m, noću će se možda usuditi da napadnu usamljenog čoveka. — To je ludost. — Moguće, ali imam isto tako nade da donesem meso divljači... A zatim, da li je mudro čekati ovde da glad i zima obave svoj posao? Teke se pokrenu. — Pratiću vas. — Ne, ostanite da pazite na vatru. Naš drug bdi nad svoj om ćerkom. I pošto je stegao vodičevu ruku Arman stupi u tminu. Nekoliko minuta kasnije na vrhu jedne stenovite igle podiže se jasan plamen. Teke je osvetljavao lovčev hod. Duga bi noć. Džentlmen klečeći pored Orete pratio je sa sve većom strepnjom napredovanje boljke. Mlada devojka ga više nije poznavala. Utonula je u besvesno stanje iz kojeg je izlazila tek kada bi je obuzimali nagli napadi bunila. Ali snage su je naočigled napuštale. Krize su postajale sve kraće i ređe. Izvori života su se pomalo gasili. Uzalud je Murliton nagomilavao pokrivače preko nje, temperatura mlade devojke je opadala. Smrt je nadnosila nad nju svoju mršavu ruhu. U zoru Lavared se vrati ne okinuvši poslednji metak. Nikakvo živo biće nije mu prošlo na domet puške. Na dva kilometra Francuz je naišao na jednu zaleđenu reku usečenog korita. Ivičile su je ne mnogo visoke topole. Jednog časa se ponada. Krdo divljih jakova beše se ukazalo na drugoj obali, ali su životinje svakako nanjušile čoveka jer su naglo pobegle. — Ah! reče on Rahmedu s bolnim besom, da sam mogao da ubijem jednu od tih životinja bili bismo spaseni. Teke ga upitno pogleda. — Da, nastavi Arman, jedna reka se spušta ka ravnici. Snabdeveni hranom mogli bismo, od topola, da sagradimo neku vrstu splava, bolje reći saonica, i prepuštajući se nagibu, da izađemo iz ove užasne pustinje planina. Vodič se uspravi blistavih očiju.

316 To je, istina, opasan način, ali šta mari! Zašto ne pokušati? — Ah! Nju bih hteo Da spasem! Zamišljen dođe do Oretinog šatora. Obavesti džentlmena o neuspehu svoga pokušaja. Ovaj sleže ramenima i, pokretom, pokaza na ovoju kćer. Modro bledilo pokrivalo je obraze samrtnice, njeni spušteni kapci postali su plavičasti, iz njenih već stisnutih nozdrva s mukom je izlazio isprekidani dah. I dok su bili tu, ne nalazeći reči, otupeli od pomisli na kobni neizbežni rasplet, odjeknu napolju jedan čudan zvuk. Ozbiljan, zvonak, reklo bi se doziv surle. Jednim skokom Arman je bio van šatora. Sudari se oa Rahmedom. — Krik jednog jaka, zar !ne? — Da. — Gde to? Vodičeva ruka pokaza na zapad. — Tamo... Mi smo protiv vetra i možda će biti moguće iznenaditi životinju. S beskrajnom pažnjom dva čoveka se uspeše uzbrdo. Gore, Teke leže tako da mu glava jedva pređe vrh ivice. Parižanin učini isto. Treptaj potrese telo lovaca. Na pedeset metara od njih bilo je okupljeno pet jakova. Malo po strani, jedan odrasli, koji se mogao poznati po svojoj gustoj grivi, bio je na straži. — Dobro ciljajte, reče Rahmed, život svih nas zavisi od vašeg pogotka. Lavared je to dobro znao. Od uzbuđenja mu je ruka zadrhtala. Dva puta podiže pušku da bi ciljao. Ukrutivši se uspe da savlada svoje živce, lagano ciljajući u usamljenog jaka. Pucanj odjeknu, ponovljen kao udar groma od planinskih odjeka. U dimu lovci behu skočili preko grebena. Volovi su bežali sa ludim mukanjem, ostavljajući za sobom svoju stražu koja se iscrpljivala u uzaludnim naporima da ih prati. — Ima slomljenu nogu, zaurla Teke, za noževe!... Naš je! Kao divlje zveri obojica se sjuriše na ranjenu životinju. Ona, shvatajući nemogućnost da pobegne, suprotstavi se svojim

317 protivnicima upirući na njih svoje preteće rogove. U gustom runu koje joj je pokrivalo čelo, Oči su sjale krvavim bljeskom. — Pazite, preporuči Rahmed, uhvatimo ga s boka, vi na desno, ja na levo. Trčeći, Francuz izvrši naređeni pokret i uskoro se jak, nemoćan da se brani, sruči na tle sa samrtničkim mukanjem. Teke leže preko njega i, priljubivši usne na jednu od rana, požudno popi krv koja je iz nje liptala. Arman ga naglo odgurnu. — Pomislite na onu koja će umreti ako ne pohitamo! — Oprostite mi, reče vodič posramljen, toliko sam gladan! Za trenutak teški leš bi raščerečen. Pošto je svom drugu naložio da iseče meso njihovog plena, Lavared, odnoseći još toplu kožu, polete ka Oretinom šatoru. Sklanjajući u stranu zaprepašćenog džentlmena zbaci pokrivače sa bolesnice. — Šta To radite? Uzviknu Englez. — Spasavam je, pomozite mi. Grozničavo je sa devojke skidao njenu odeću, ogolivši njena devičanska prsa. — To nije pristojno, usudi se opet Murliton. — Zar više volite da umre? I na taj grubi odgovor završi ovoju operaciju. Posle toga uvi mis Oret u još mlaku i krvavu kožu, i blago je ponovo položi na ležaj. Onda se okrete Englezu. — Ovo je postupak da se ožive ljudi koje je zima savladala. Video sam to kada sam studirao medicinu. Maločas sam se toga setio kada sam ugledao jaka i to sam primenio... Sada malo hrane i odgovaram za našu saputnicu. Istinu je govorio. Uveče, vraćena k sebi sa nekoliko kašika soka od mesa, mlada devojka se smešila svome spasiocu. Groznica je bila nestala. Krv je toplije kolala kroz njene vene. Brbljala je, pravila planove za budućnost. Sada će sagraditi splav koji je smislio Francuz, spustiće se tokom smrznute reke, g. Lavared će dobiti svoju opkladu a zatim... Tu se naglo zaustavi. Očni kapci zatreperiše. Zamalo što nije izrekla celu svoju misao, što nije

318 govorila o venčanju, divnom cilju ovog opasnog puta oko sveta, na kome je naučila da voli. Arman joj pruži ruku, ona stavi svoju u njegovu, sklopi oči i sasvim blago zaspa u velikoj tišini pustinje... U samom snu nesvesnim stiskom je zadržavala svog prijatelja kraj sebe. Već sutradan su putnici mogli da prenesu ovoj logor na obalu vodenog toka o kome je govorio Parižanin, i odmah se dadoše na posao. Obaranje topola bilo je tegobno. Trebalo je da ih stružu svojim tibetanskim noževima, jednim oštrim alatom kojim su raspolagali. Srećom to drveće, ispunjeno iznutra mekom belikom, nije se mnogo odupiralo sečivu čelika. Ipak im je bila potrebna čitava sedmica da postave pod od šest metara dužine i četiri širine. Jakova koža -isečena na tanke remene bila im je dovoljna da sastave debla drveta. Dugačke motke, postavljene sa svake strane tog čudnog vozila Trebalo je da se povlače po ledu i da služe za upravljanje. Najzad splav bi opušten u vodu, kako reče Oret, a stari šatori i nove zalihe čvrsto pričvršćene na njegovoj površini. Svi na njemu zauzeše mesta. Novinar i Rahmed bili su zaduženi da rukuju motkama za upravljanje. I spuštanje otpoče. Prvo sporo po neosetnom nagibu, uskoro se ubrza u nizu brzaka. Improvizovane „saonice“ jurile su strelovito između okomitih obala i vozači su imali grdne muke da izbegnu stene koje su probile zaleđenu površinu, koje bi razbile vozilo kao da je od stakla. Uveče, koristeći jedan blaži pad prijatelji gurnuše drveni pod prema obali i tamo ga privezaše. Predeo je već bio manje ogoljen. Siluete drveća ocrtavale su se na nebu. Za sve je to bila radost da vide crne grane lišene lišća. Biljni svet koji je zamenio stene bilo je proleće koje će smeniti zimu. Lavared, čak, ponovi čuvenu reč: — Drveće, dakle ljudi. Na svim licima ova rečenica izazva osmeh. — Biće vam prijatno da ponovo nađete ljudska bića? nastavi novinar. Eto lekovitog uticaja pustinje. U gradovima čovek gleda samo kako da ih izbegne. Vidite, dobro primenjena pustinja ukinula bi sudske procese i sudove. Bio bi dovoljan jedan dobar zakon svako sročen: „Svako zakeralo osuđeno je na mesec dana visoravni.“ To bi bio trijumf sveopšte dobronamernosti.

319 Mladom novinaru povratila se njegova veselost, čak i Englez zapljeska njegovom paradoksu. Tokom dva dana putovanje se nastavi bez drugih smetnji osim što eu, e vremena na vreme, morali da vuku splav e obzirom na prolaznu nedovoljnost nagiba. Tokom poslednjih časova klizili su između obala pokrivenih šumom. Noću je termometar pokazivao samo 15 do 16 stepeni ispod nule i mis Oret se šalila tvrdeći da pati od vrućine. Splav je bio u dobrom stanju i kožno remenje je odlično odolevalo. Tog jutra Lavared je tvrdio da neće proteći dan a da ne naiđu na neku naseobinu. Zato krenuše vrlo veseli. Umereni hod vozila pokazivao je slab nagib zaleđene površine. Očigledno su putnici stizali do podnožja planine. Međutim, oko jedanaest časova, pojavi se poslednji brzak. Krenuše njime bez straha. Proširena reka je u nedogled pokazivala glatku površinu. Splav, kao konj koji se zagreva, klizio je ove ,brže i brže, bez potresa, bez drmusanja. Putnici su bili svesni brzine svoje trke tek po vetru koji ih je žestoko šibao i razularenom galopu obala koje su bežale u suprotnom smeru. Iznenada se Lavaredu ote promukli krik. Svi pogledaše u njega. On pruži ruku prema vidiku. Njegovi prijatelji pogledaše i srca im za trenutak prestadoše kucati. Jedna jasna crta presecala je reku po celoj njenoj širini i, dalje, mnogo niže, opaža se nastavak ledenog puta. — Vodopad!... prošaputa Murliton. Čvrsto se držeći za grede, Arman i vodič su se dovukli do motki za upravljanje kako bi pokušali da skrenu ka obali. Ali tek što su ih zgrabili, začu se oštar lom... Pod strašnim naletom potpuno su se svršile. Saonice osetiše potres, zaneše se za jedan tren, zatim nastaviše svoju krutu trku voza pod punom parom. Dogodiće se katastrofa. Ništa je nije moglo sprečiti. Krhki splav i njegova posada biće sunovraćeni, smrvljeni u prah. Očiju raširenih od užasa, svi su gledali crtu koja je preprečila reku i koja im je svom brzinom dolazila u susret.

320 Razdaljina se smanjivala. Kao opijeni ludom brzinom, poneti snom koji ih je nosio u ambis, putnici nisu više govorili, nisu čak više ni mislili. Armanov glas se još jednom podiže: — Držite se čvrsto za splav! Ostalo je još dve stotine metara da se pređe, za to je bilo potrebno samo dve sekunde. Saonice stigoše do vodopada, pređoše preko i, opisujući široku krivulju, padoše u prazninu. Držeći se zgrčenim rukama za debla topole, svi zatvoriše oči očekujući smrt. Ali umesto strašnog udara koga su se plašili, osetiše jedan relativno slabi potres, dok ih zapljusnu mlaka kiša. Pogledaše oko sebe preplašenim očima. Splav je plovio po jednom malom jezeru. — Šta to znači? zapita džentlmen ponovo došavši do glasa. Lavared mu odgovori: — Izvor tople vode održava jedan bazen koji se ne ledi. I odista, iz stene je usred guste pare izbijao jedan mlaz vode debeo kao ljudsko telo. I dok su se Lavaredovi prijatelji ponovo osvestili, odjeknuše dozivi sa obale. Dva čoveka koja su izašla iz jedne grube kolibe napravljene od nedeljanih debala, dozivala su putnike. Bili su to lovci, čestiti ljudi koji su provodili najveći deo godine u tom zabitom kraju. Koliba je bila njihov štab. Izabrali su to mesto zbog susedstva toplog izvora koji je, u krugu od pedeset metara, održavao mlaku toplotu. Usred zime, ti pustinjaci su uspevali da gaje salatu! Lepo dočekaše putnike koji, Rahmedovim posredstvom, saznadoše da se nalaze u zemlji Vakan, ili Oakang, i da je „njihova reka“ bila nekada Oksus a onda je postala Amu-Darja. Lavared dozva u pomoć svoje poznavanje stvari, veoma zaboravljeno poslednjih sedmica. — Oksus, reče, nekada je prelazio jezero Aral i ulivao se u Kaspijsko more, otada se njegovo korito popunilo između te dve vodene površine i završava u jezeru. A Murliton, kao dobar Englez, izjavi da mnogo voli tu reku. — Bilo joj je dosadno da protiče ruskom teritorijom, izjavi on.

321 Posle odlične noći provedene u drvenoj kući, putnici sa splava oprostiše se od svojih domaćina. — Znamo gde smo, primeti Oret, ali ne znamo kuda idemo? — U Čardžuji, odgovori novinar uz smešak. — Znate li put? — Sam će nas put tamo odvesti, to je reka. Izgleda da je na tridesetak milja odavde Amu-Darja oslobođena leda. Srećom, imamo kola-brod koji će nas odvesti u grad Sarta, u Čardžuji. — Kakav je to grad? prekide ga džentlmen. — To je jedna stanica transkaspijske železnice, koju je ruski general Anjenkov sagradio između Kaspijokog mora i Samarkanda. Zahvalite mi, vraćam vas u civilizovane zemlje, to će za vas biti zgodnije nego za mene... civilizacija teško dopušta da se besplatno putuje, kao u varvarskoj zemlji! — Eh! prošaputa mlada devojka, posle svega što ste uradili stići do Pariza nije ništa. — Ne slažem se s vama... tamo je putovanje bilo opasnije, ovamo će postati teže. Međutim, splav je bio izvučen na led i udaljavali su se od gostoljubivih lovaca. Pojavljivale su se naseobine. S vremena na vreme videla bi se poneka koliba. Uveče stigoše do kraja ledene površine. Dalje je reka bila muljevita, sada već široka dva kilometra, i tekla je između niskih obala. Posle nekoliko dosta jednoličnih dana plovidbe Arman pokaza svojim prijateljima jednu tamnu traku koja se pružala iznad vodene površine. — Transakaspijac! uzviknu, a tamo, na levoj strani, grad Čardžuji. Ali kako je džentlmen pokazivao neku sumnju, Lavared dodade: Prepoznajem drveni most Anjenkova koji, duž četiri kilometara, nosi vozove iz Samarkanda. — Vi ste već bili ovde, reče Oret. — Da, u fotelji. — Kako?

322 — Čitao sam ilustrovanu knjigu mog prijatelja Napoleona Neja Od Pariza do Samarkanda i ovde nalazim „original“ njegovih crteža. Jedan sat kasnije splav je pristajao uzvodno od drvenog mosta, remek-dela smelosti i strpljenja, koje je za šest godina izgradio prvi bataljon ruskih železnica. — Idemo na stanicu, reče tada Arman. — Da li znate put do stanice? — Ništa lakše. I obraćajući se jednom Sartu koji je prolazio, upita: — Vokzal? Čovek odgovori nerazumljivim rečima, ali su mu pokreti bili jasni. Trebalo je skrenuti levo, zatim desno. — Niste rekli da znate i ruski, reče smešeći se mlada devojka. — Ja znam samo ovu reč „Vokzal“, opet iz knjige mog prijatelja... setio sam je se kada je trebalo, nije li tako? I Rahmed se umeša. — Ja ću vas ovde sigurno napustiti, pošto vi idete prema zapadu, do zemlje koja se dotiče mora, tvoje zemlje, hrabri moj gospodaru. Ali vam u Čardžujiju mogu još učiniti uslugu, dovoljno razumem i govorim jezik naše slovenske braće. Nisu li pomalo Azijati kao i mi? — Hvala, čestiti Rahmede, sine Iskendera... Počinjem da verujem da legenda govori istinu i da u venama imate krvi Aleksandra Velikog jer si ti bio, u ovim danima opasnosti, koliko hrabar toliko i vešt... Hvala, tvoja ponuda još može biti od koristi, ali sam miran, šef stanice sigurno govori francuski... — Odakle vam to ubeđenje? zapita Murliton. — On je sigurno ruski oficir i pripada bataljonu železnica...

323 XXV TRANSKASPIJSKA ŽELEZNICA Lavared se nije prevario. Poručnik Mihajlo Karin, šef stanice Čardžujija govorio je francuski. Kad su ga upoznali sa doživljajima putnika on reče: — Zahvaljujem vam na prijatnom trenutku provedenom s vama. A da li ja sama sada mogu da budem prijatan i od koristi? — Ah! da, iskreno odgovori novinar, i čak ću vam priznati da se mnogo uzdam u vašu pomoć. — Govorite. — Vi to sada znate, ja moram da se vratim u Evropu a da ni paru ne potrošim. — Shvatio sam. Do Ozun-Ada, krajnje tačke kapijske pruge, ništa lakše. Moj brat se vraća u svoj puk na Kavkazu i ako vam nije neugodno da putujete s jednim ruskim oficirom?... — Ja sam oficir u rezervi u francuskoj vojsci, to je moj odgovor. Poručnik se pokloni. — Štaviše, mogu vam dati jedno pismo za g. Djevoja, direktora brodske kompanije Kavkaz— Merkur, koji će vam omogućiti da dođete do Bakua na drugoj obali „Našeg mora“. Tamo moj uticaj prestaje. Dva čoveka se rukovaše. — A sada, nastavi Karin, poći ćete tek sutra, učinite ili zadovoljstvo da ručate i večerate sa mnom, nazdravićemo Francuskoj. — I Rusiji.

324 Ser Murliton se zahvali na pozivu. Njemu, britanskom podaniku, nije odgovaralo da se koristi francusko-ruskom antantom. Do sutradan u sedam ujutru, trenutku polaska voza za Ozun-Adu, stanovaće u gradu sa ćerkom. — Ah! zbilja, zapita Parižanin, već nedeljama ne znam kako živim, koji je datum danas? — 27. januar po ruskom kalendaru, što će reći 8. februar po vašem. — Imam, dakle, skoro dva meseca da se vratim u Pariz. — Više nego što je potrebno. Lavared zatrese glavom. — Prolazak kroz Evropu biće možda teži nego sve ostalo. Ustajući da se oprosti, džentlmen odgurnu neke hartije koje su stajale na šefovom stolu. Arman ih podiže pa se trgnu: — Gle, imate nemačku korespondenciju! Pokazivao je na list ispisan goticom. Poručnik slegnu ramenima: — Jedna beleška austrijske policije. — Ah! neki zločinac u bekstvu. — Ništa ne znam. Kao svaki dobar Sloven grozim se svega što je nemačko i ne govorim dobro taj jezik. To je šovinizam, kako vi kažete, dodade, smejući se. — U Francuskoj ga sada učimo, iz šovinizma isto tako. Dopustite da vam prevedem ovaj dokument. Na znak odobravanja Arman glasno pročita: „Rozenštajn, Fric, rođen u Berlinu (Pruska), upravnik u Trstu filijale Cišlajtaniše banke iz Beča. U bekstvu, odneo petsto hiljada forinti svojim klijentima. Stas — srednji. Oči, kosa i obrve — smeđi. Nos — prav. Usta — srednja. Brada — okrugla. Dugo je stanovao u Parizu i Rimu. Pravilno govori francuski i italijanski. Sigurno će se koristiti tom prednošću da prikrije svoju nacionalnost. U poslednje vreme bio je primećen u Odesi.“ Parižanin se zaustavi s neodređenim osmehom na usnama. On vrati hartiju na sto.

325 — U Odesi, na Crnom moru, reče neodređeno. Taj Rozenštajn je sposoban da krene kavkaskim putem i da sam dopadne ruku ovih dana. — Dočekaćemo š kako to zaslužuje, odgovori Karin, hajd’mo na ručak. I dok se Murliton udaljavao sa mis Oret, šef stanice povede gosta u svoj stan. Tamo bi počašćen nacionalnim kavijarom. Izmenjaše prijateljske zdravice, zatim je poručnik morao da se vrati na službu. Preporuči novinaru da bude tačan za večeru i ostavi ga slobodnog da razgleda grad. Kratka poseta. Nema spomenika, vrlo jednostavne građevine. Jedine zanimljivosti su most Anjenkova i gradić Amu-Darja koji su Rusi osnovali nekoliko kilometara od Čardžujija. Bazar tog zametka od grada broji već dvadeset četiri dućana u kojima se može naći sva manufakturna roba Evrope. Uveče Lavared bi predstavljen svom saputniku, kapetanu Konstantinu Karinu. On je služio u puku dragona iz Njižnjeg Novgoroda, s garnizonom u Tiflisu čiji je potpukovnik bio jedan francuski princ, Luj Napoleon Bonaparta, danas pukovnik u Varšavi. Posle večere Lavared i kapetan bili su najbolji prijatelji. Šef stanice stavi Francuzu na raspoloženje jednu sobu i ovaj se opruži na krevet, istina primitivan, ali mnogo bolji od stene na visoravni. U pola sedam ujutru Francuz je već bio na peronu. Žestok vetar je duvao sa severa i Francuz se zgrčio u toploj bundi od vigonje — vrste lame — dar Tibetanaca. — Dovršiću svoje putovanje, govorio je Rusima, ali mi nije prijatno da se vratim u Pariz u ovoj uniformi Bude. Optužiće me da sam sebi pripremio senzacionalni povratak. Zatim reče mešajući glas: Najzad, još nismo tamo. Za sada, poručniče Karin, želim da vam izrazim svoju zahvalnost. Izvolite primiti ovu uspomenu od jednog gosta koji će biti vrlo srećan da i on vas ugosti u Parizu. Pruži šefu stanice svoj tibetanski nož od roga i sa čudnim srebrnim ukrasima. Mihajlo napravi pokret odbijanja. — Razumem, nastavi Francuz, vi mislite kao i mi da darovanje noža preseca prijateljstvo. Eh, primite naš običaj, dajte mi marjaš u zamenu, urok će biti otklonjen.

326 I kako su se njegovi drugovi smejali, on se lupi po čelu. — Ne, u stvari za vas će to biti skuplje. Kinezi su mi uzeli mojih dvadeset pet para, vi ćete mi ih vratiti, dajte mi sedam kopejki, dvadeset osam para. Raste mi imetak. I odmah srdačno izvršiše zamenu. Istog časa su se Murliton i njegova kći pojavili na peronu. Nisu ih magli poznati. Oret je imala elegantan putnički kostim preko koga je bila prebačena bunda, na glavi je imala slatku malu šubaru od samurovine i somota. Što se !tiče džentlmena, ispod širokog ogrtača videlo se mrko odelo najevropskije mode. U ruci je držao veliki paket. Arman uskliknu: — Ah! gle! ima dakle robnih kuća u Čardžujiju? — Ne, sve to dolazi iz bazara Amu-Darje, odgovori Oret. I živahno dodade: Vrlo smo umorni. Gospodine Lavared, oslobodite na trenutak moga oca tog velikog paketa kojim je natovaren. Mladić posluša. Onda se mlada Engleskinja razdragano nasmeja. — Zauvek ćete taj paket zadržati. Ah! gospodin nudi gospođici u pustinji jednu jakovu kožu. Ispravan otac to ne bi mogao podneti. On vam je vraća. Lagano rumenilo izbi na Armanovom licu. — To me već drugi put odevate, ser Murlitone, započe on. — Vi ste mi češće spasavali život, prekide ga Oret, i ja se na to ne žalim. Gledajte, još je deset minuta do polaska voza, imali biste vremena da ponovo dobijete evropski lik. Mihajlo Karin odmah odvede novinara u svoju kancelariju, i dok je voz ulazio u stanicu, dahćući, pušeći: se, zviždeći, Parižanin u ovom sivom odelu i postavljenom ogrtaču ni po čemu nije podsećao na svrgnutog boga iz Lase. Poslednji pozdrav s ruskim prijateljem i Francuz uskoči u kupe gde su njegovi prijatelji već zauzeli mesto. Voz je polazio. Ispred očiju putnika prođoše Merv, usred svoje oaze koju napaja Murga, reka Teđenka, Dušak. Zatim predeo postade oštriji. Sa obeju strana pruge svuda žuti pesak. Ponekad veličanstvene ruševine koje se pružaju po nekoliko

327 kilometara — tragovi prolaska starih mongolskih osvajača: Tamerlana, Timura, Nadira. — Videvši ovo, reče kapetan Konstantin, shvatite što su ti ljudi uzeli naziv „bič božji“. Ovde su se uzdizali gradovi od tri stotine hiljada stanovnika, usred plodne zemlje. Došli su, odveli stanovništvo u zatočeništvo, provalili brane koje su zadržavale vodu. I sada je to pustinja. U ruševinama se mesožderi odmaraju posle svoga lova. Mongoli su ubili život. Na nekoliko vrsta od Askabada voz je morao da se zaustavi. Oluja je nanela pesak na prugu. Ljudi iz Drugog bataljona železnica, uz pomoć Turkmena, bavili su se i raščišćavanjem pruge. — Nekada je tu službu vršio Prvi bataljon, objasni Rus, ali ga je Anjenkov odveo sa sobom u Sibir. Radi na velikoj pruzi koja će sjediniti Ural sa Kamčatkom. Promet je trebalo da bude zaustavljen više od dva časa. Konstantin Karin predloži Lavaredu da siđu. Dva oficira koja su nadgledala radove bila su očarana saznanjem da je tu jedan Francuz. Kapetan je u svojoj torbi imao izvrstan konjak i prilika da se nazdravi Francuskoj, Rusiji, bila je suviše lepa. Nazdraviše. Jedan od oficira brzo naredi nešto jednom od svojih kozaka, koji veselo izađe igrajući nacionalnu igru sličnu overnjatskom bureu ali nešto lakšu. — Šta je to? zapita Lavared. — Jedno iznenađenje, dragi gospodine, vi znate sigurno da su konjičke vežbe jako na ceni kod nas, kod naših Kozaka posebno; pripremaju vam jednu džigitovku da vam ukažu istovremeno simpatiju i poštovanje. Trenutak kasnije, dvadeset kozaka iz stanice, ili vojnog sela, jurili su, uspravljeni na svojim konjima, nagnuti napred. Jedan je bacao uvis svoju sablju i hvatao je u letu za dršku, drugi je zakovitlao svoju pušku, zatim bez ciljanja pucao i pogađao cilj. Više njih je skakalo na zemlju i ne usporavajući trk ponovo bilo u sedlu, najokretniji su podizali sa zemlje svoj bič ili ovoj bodež, uvek u trostrukom galopu. Prizor je bio koliko zanimljiv toliko i uzbudljiv i Lavared je, oduševljen, pljeskao podvizima neustrašivih jahača.

328

329 Pošto se ta igra završila jedan podoficir iz bataljona dođe da obavesti da je pruga raščišćena i voz ponovo krenu. U noći stigoše u Askabad. Jedan trenutak putnici su posmatrali njegove žive ulice i velike dremljive kamile koje su se obazrivo kretale kroz šarenu gomilu. Zatim predeo utonu u tamu. U Geok-Tepeu Arman nije mogao da vidi turkmensku tvrđavu sa zidinama na kojima su dva prodora napravili breše kroz koje su prošli Skobeljevi vojnici. Kada svanu dan lokomotiva je opet jurila usred pustinje. U jedan mah voz se zaustavi. Francuz promoli glavu kroz prozor i začudi se kad pred očima ugleda samo neku izbu obojenu svetloplavom bojom i jednu cisternu od lima. — Nema stanice, objasni Karin. Ovo je stajalište za snabdevanje: mašina uzima vodu, to je sve. — Odakle dolazi voda? — Iz Ozun-Ade. Postoje vozovi koji prevoze pokretne cisterne na tačke pustinje gde bi inače bilo nemoguće snabdevati lokomotivu vodom. Čuvari tih postaja isto tako je piju. — Siroti ljudi, kako im je tužan život u ovoj usamljenosti, prošaputa Oret. Bila je skoro noć kada su putnici, pošto su prošli stanicu Mihajlovsk, stigli do Ozun-Ade. Kapetan je poznavao grad. On odvede Engleze u jedan hotel blizu luke, zatim povede novinara kod g. Djevoja, kome ga je šef stanice preporučio. Direktor linije Kavkaz—Merkur, najsrdačnije primi putnike. Pošto ga je Karin obavestio o situaciji, izjavi da će se Francuz ukrcati na jedan od brodova čiji je polazak bio predviđen za sutradan, i predade mu kartu koja mu je davala pravo na prevoz i hranu. Arman mu se toplo zahvali. — Čekajte, zahvalićete mi se večeras, reče g. Djevoj. — Večeras? — Da, posle večere, jer vas vodim sa sobom. Mogao bih vas zadržati ovde, kod kuće, ali vam to ne bi pričinilo isto zadovoljstvo. — Vere mi, uzviknu Lavared, živela Rusija! ova gostoljubiva zemlja u kojoj kao da su mi zahvalni što putujem besplatno.

330 — Činimo šta možemo, ali počev od Bakua neće više biti tako. Kavkaska pruga, u početku vojna, ima sada akcionare. Kontrola je tamo vrlo stroga, i službenik za koga bi se ustanovila popustljivost, koju ste do sada koristili, izlagao bi se velikoj opasnosti. — Vraga! vraga! Jednog trenutka pomračeno, Armanovo lice obasja osmeh. Pokrenu glavu kao da kaže: — Videćemo već. Zatim pođe sa svojim novim domaćinom. Direktor KavkazMerkura odista nije pogrešno tvrdio da će mu novinar biti zahvalan za večeru u gradu. Odveo ga je u restoran koji je držao jedan Francuz, koji je sebe prevazišao za svog sunarodnika. Posle međunarodnih paprikaša francuska večera je bila poslastica i putnik se dobro najeo. Na stanu i hrani kod svog domaćina Arman je strpljivo čekao trenutak da se ukrca. Stupio je 11. na brod Feodorovna-Pablevna, parobrod za Baku, gde su pre njega već došli ser Murliton i Oret. G. Djevoj je sam nadgledao njegov smeštaj i napustio ga tek u trenutku polaska. Mada je bila još zima nebo je bilo milostivo i plovidba je prošla bez ikakvih nezgoda. Kaspijsko more, more Hirsanije, koga će nanosi Volge i Urala jednog dana zatrpati, bilo je glatko kao ogledalo i 14. februara, oko podne, Feodorovna-Pablevna prispe u luku Baku. Kapetan Konstantin morao je da se oprosti od svog prijatelja. Jedna naredba njegovog pukovnika pozivala ga je u Tiflis i nije mogao da se zadržava. Lavared ga odvede do stanice, nadajući se da će naići na šefa isto tako ljubaznog kao što je Karin, ali se brzo uveri da mu je g. Djevoj rekao istinu. Na kavkaskoj pruzi ne putuje se besplatno. Dok mu je šef stanice, civilni službenik, davao tu mučnu izjavu, uostalom ljubazno, novinar primeti dva čoveka zaustavljena na peronu čiji mu izgled pade u oči. Obojica plavi, rumeni u licu, sa zaliscima, izgledalo je da se neugodno osećaju u ruskim odelima. Nisu bili navikli da ih nose, to se videlo po izvesnoj krutosti u pokretima. Šef je pratio Francuzov pogled. — Ova vas gospoda zanimaju? Arman zaćuta jedan trenutak.

331 — Da, reče najzad, oni su stranci, bez sumnje nemačkog porekla. — Tačno ste pogodili, austrijski policajci. — Ah! Novinar se trgnu. Oči mu zasijaše vragolasto, zatim mu se lice zgrči i tišim glasom reče: — Šta oni rade ovde? Šef stanice nije gubio iz vida nijedan njegov pokret i njegove su crte izražavale neku neodređenu sumnju. — Oni čekaju, odgovori izgovarajući reč po reč, nekog Rozenštajna viđenog ovih poslednjih dana u Tiflisu. Neki čovek koji govori francuski bez akcenta. — Ah! prošaputa putnik sa savršeno podražavanim trzajem. Zahvaljujem vam na obaveštenju. Železnica je za mene zatvorena, pokušaću da na drugi način napustim grad. I brzo se udalji. Ali okrenuvši glavu video je kako šef stanice ide trkom do agenata i živo im govori pokazujući na njega. — Dobro, reče u sebi, kad nema drugog načina dobra je i austrijska policija. Nedavno su me počastvovali džigitovkom a danas će me možda počastvovati lisicama na rukama. Drugi pogled ga uveri da je mala iznenadna komedija odigrana šefu stanice urodila plodom. Agenti su ga pratili praveći se ravnodušni. Izbegavajući pažljivo da ,ne Izmakne austrijskim „tragačima“ glumio je da hoće da pobegne od njih. Okrete se oko jednog bloka kuća, baci se u jednu poprečnu ulicu, vrati se natrag, jednom rečju ponašao se kao kriminalac za kojim tragaju dobri lovački psi vlasti. To vrtenje proizvede željeno dejstvo. Policajci, podozrivi ljudi, pređoše iz sumnje u ubeđenje. Taj čovek koji se kod šefa stanice raspitivao o njima, kome je, izgleda, smetalo njihovo prisustvo, morao je biti bankar Rozenštajn. I njihova široka lica pokazivala su radost. Pomišljali su na nagradu koju će dobiti. Onaj mali, g. Šulce, predstavljao je um tog udruženja; drugi, veliki, g. Miler, bio je ovaploćenje brutalne snage. Međutim, još su se kolebali. Strah da ne pogreše sprečavao ih je da se dočepaju Armana. Ovaj shvati njihovo ustezanje. „Treba da

332 budu sigurni“, pomisli. Ode do hotela u koji su odseli Englezi i predloži im šetnju po okolini grada. Ali dok su se njegovi prijatelji spremali uze jedan list hartije na kome brzo napisa nekoliko reči. Zatim brižljivo savi hartiju i stavi je u džep. Izlazeći iz hotela ustanovi da dva agenta bezbednosti stoje svaki na po jednoj strani ulice. — Dragi moji prijatelji, reče on Englezima, sada ću vam pokazati izvore nafte Bakua koji, sa izvorima iz Pitsburga, u Pensilvaniji, daju dve trećine nafte koja se troši u svetu. Žurim se jer ćemo možda napustiti grad kroz nekoliko časova. Zaustavljajući pitanje na ustima svojih prijatelja: — Tim povodom jednu molbu. Ma šta da se desi vi me ne poznajete, sreli ste me u luci i to je sve. Imam jednu priliku, nećete valjda hteti da je propustim. — Svakako ne, odgovori Murliton potpuno iskreno, ali zar nas nećete obavestiti? — Čemu, sve će se odigrati pred vama. Prolazeći ispred persijskog hrama Balakani, čuvenog hadžiluka Persijanaca, obožavalaca vatre, putnici dođoše do eksploatacije nafte. Prostrana peskovita ravnica iz koje se uzdiže opori miris, posuta je drvenim tornjevima visokim dvadeset pet metara, dosta sličnim onima koji postoje iznad naših rudničkih okana u ugljenim bazenima. „Toranj“ drži aparate za bušenje rezervoara u kojima se nafta akumulira infiltracijom. Kako je Lavared pričao ne gubeći iz vida policajce koji su ga stalno pratili, on najednom zastade. Na dvadeset koraka jedan čovek je govorio uz velike pokrete a s poštovanjem ga je slušala jedna grupa osoba za koje bi se po njihovoj odeći reklo da su sitni službenici. Govornik se istog trenutka okrete i, naglo napuštajući svoje sagovornike, dođe Parižaninu. — Najzad sam vas pronašao, gospodine Lavared. Novinar zaćuta. Buvrej, koga je poslednji put video na zapaljenom krovu pagode u Lasi, Buvrej je bio pred njim od krvi i

333 mesa. Koristeći zaprepašćenost svoga sagovornika, zelenaš nastavi nadmeno: — Iznenađeni ste što me ovde vidite. To je sasvim jednostavno. Dok ste se vi udaljavali iz Lase ka severu ja sam bežao ka jugu, u odeći lame otetoj od vatre. Oh! ta odeća je bila moje spasenje. Davala mi je pravo na obožavanje i na trpezu domorodaca koje sam susretao. Prelazeći preko Himalaja dospeo sam u ravnice Indije. Nisam govorio pošto ne znam ni osnove parsija ili hindustanskog. Dobri ljudi poverovaše u neki zavet. Postadoh svetac. Otimali su se ko će me ugostiti. Ukratko, stigoh u Kalkutu. Ovde Lavared ponovo dođe do glasa. — Verujte mi da žalim, gospodine Buvrej. Zelenaš razvuče usta u širok osmeh. — Čekajte malo, dragi gospodine Lavared... U Kalkuti me pisar francuskog konzulata, jedan ljubazan Provansalac iz Karnula, proglasi za velikog istraživača. Doći iz Tibeta kao lama, to je genijalno. Nisam još na to pomišljao... brige na putu... ali sam se uverio da taj način odista nije običan. — Eh! slučaj vam je to prerušavanje stavio pod ruku. — Ne, gospodine, već razmišljanje. — Za vreme požara?... Moje čestitke, gospodine Buvrej, postali ste i vi južnjak. Penelopin otac prezrivo reče: — Šalite se, gospodine, šalite se. U Kalkuti nisu manje pametni od vas. Svečano su me dočekali, mazili. Priredili su banket u moju čast. Štampa se uzbudila i mogao bih vam pokazati novine u kojima se krupnim slovima širi ovaj podnaslov: Govor čuvenog istraživača Buvreja. — Zar postoji kolonija zajmodavaca na kratak rok u toj engleskoj varoši? — Najzad, nastavi zelenaš ne obraćajući pažnju na prekidanje, zasićen slavom pomislio sam da vas opet nađem. Iz Francuske sam telegrafski dobio uputnicu. Ali ka kojoj tački zemljine kugle da se uputim? „Hej, reče mi pisar, vaši su drugovi krenuli ka severu. Imaju samo jedan put, Transkaspijac. Sigurno će proći kroz Baku“.

334 — Do đavola s Provansalcem, kome se desi da jedanput kaže istinu. Sada, zaključi Buvrej, ne nadajte se više da s mojom osobom izvodite neukusne šale. Moj dobar glas putnika stigao je pre mene, ja sam dobro s vlastima i sprečiću vas da oštetite transportna preduzeća. Vratićete se u Pariz tek ako dopustim i ako Penelopa... — Večeras polazim za Beč, podsmehnu se Lavared. — Vi? — Ja lično. — Čikam vas. — Hoćete jednu opkladu, gospodine Buvrej. — Bogami hoću. Sto franaka. — Pristajem. Dok je govorio novinar je hodao. Jedan toranj ga je skrivao od očiju Austrijanaca. Brzo zgužva hartiju koju je ispisao u hotelu i ispusti je, zatim se udalji prirodno, podsmevajući se kućevlasniku. Policajci, verni svojoj ulozi, stigoše sada do tornja. Lavared koji ih je iz prikrajka posmatrao protrlja ruke. Obojica behu zastali pred zgužvanom hartijom. Jedan od njih se saže, podiže je i, pošto je razvio, gurnu svog druga. Na hartiji su bile ove reči: „Dragi moj Rozenštajn, sve će se srediti. Strpljenja. Nekoliko sedmica na Kavkazu brzo će proći, neće tamo ići da te traže. Tvoj Floran.“ Plavi agenti se sporazumeše pogledom, i istim pokretom priđoše grupi koja je okruživala Lavareda. Zaustaviše se u isto vreme, pokloniše se zajedno novinaru i istim glasom, istim tonom, istom odmerenošću rekoše: — Eh, dobar dan, dragi moj gospodine Rozenštajn. Kako ste? Arman ih odmeri i, vrlo smiren, odmeravajući dobro reči: — Vi ste prevareni jednom sličnošću, gospodo, ja sam Lavared, pariski novinar. Austrijanci odmahnuše glavom i Šulce lukavo reče: — Imate sigurno isprave? — Avaj ne, dolazim iz Kine gde su mi ih uzeli.

335 — Iz Kine, ponoviše agenti podsmevajući se i klimajući glavom kao da odobravaju. — Iz Kine, reče Miler koji je malo govorio, sasvim daleko od Trsta. Spustili su ruke na ramena Francuza koji ne pruži nikakav otpor ali primeti: — Vi se varate, ponavljam vam, pitajte osobe koje me prate. — Gospodin koga smo susreli u ulici zaista nam je rekao da se zove Lavared, pohita da odgovori mis Oret. — Ah! vi ga inače niste znali? — Ne, gospodine. Policajci se nasmejaše. — Onda, gospodine Rozenštajn, izvolite poći s nama. — Gde to? — U Trst gde vas pravda traži. Na to Buvrej podskoči. — U Trst, na dva koraka od francuske granice, nikada. I podižući glas: — Gospodo, grešite. To zaista g. Lavareda hapsite. On je moj prijatelj. — Vaš prijatelj? — Da. S retkom spretnošću Austrijanci su vezali novinaru zglavke na rukama i nogama. Šulce, koji je držao pismo, podnese ga zelenašu pod oči. — Vaš prijatelj kažete, onda ste vi Floran, njegov saučesnik? — Njegov saučesnik, ja, pošto vam tvrdim... Buvrej nije mogao da dovrši. Miler ga je vezao kao Armana i pretresao. U njegovoj lisnici bilo je 25.000 franaka. — Jedan deo ukradene svote, uzviknuše agenti. — Ukradene svote, zaurla kućevlasnik kipteći od besa. Ah! pokajaćete se zbog svoje gluposti. Šulce se naže prema njemu i prijateljski mu šapnu na uvo: — Verujte mi, ne pogoršavajte svoj slučaj vređanjem vlasti. Uhvaćeni ste, pomirite se s tim.

336 Miler je bio iščezao. Posle pola sata vrati se jednim kolima u koja uvedoše Lavareda i Buvreja. Policajci posedaše naspram njih. Zaustaviše se kod železničke stanice. Zatvorenike izvedoše iz kola i zatvoriše u jednu malu prostoriju. Uskoro se austrijski agenti ponovo pojaviše s druge strane staklenog okna na vratima u pratnji jednog službenika ruske policije. Ovaj brzo pogleda optuženog, ustanovi da otprilike odgovara datom opisu, jednom od onih sveopštih opisa koji odgovaraju za devet lica od deset. Zatim stavi pečat i paraf na hartiju ukrašenu dvostrukim K, Kaiserlische i Koeniglische — Kraljevsko i Carsko — kao sve što je zvanično u Austro-Ugarskoj. Bio je to jednostavan akt o ekstradiciji, kakav razmenjuju policije dvaju carstva ponekad da bi to išlo brže, pošto su obostrani konzuli već sve unapred potpisali. Posle toga, stalno ukrućen, pozdravi. Šulce i Miler mu uzvratiše pozdrav. Bilo je svršeno. Zatvorenici su sada pripadali austrijskoj policiji. Onda novinar prasnu u ludi smeh. — Gospodine Buvrej, reče, sada ćemo poći za Trst. — Đavo odneo ove budale, zagrme zelenaš van sebe. — Zar vam to smeta da idete tamo? Samo jedno gunđanje odgovori na to pitanje. — Mene očarava, nastavi Francuz. Putujem na trošak austrijske vlade i zaradio sam sto franaka. — Zaradili... — Bez sumnje, dobri moj gospodine Buvrej, izgubili ste svoju opkladu.

337 XXVI NEMAČKA FILOZOFIJA Lavared smešeći se, Buvrej gunđajući, provedoše tako dva sata. Zelenaša nije držalo mesto. Svakog časa je išao do vrata. Nesvesno je pokušavao da ih otvori. A Parižanin je njegov jed dovodio do vrhunca preporučujući mu spokojstvo. — Budite mirni, dobri moj gospodine Buvrej. Najzad, šta žele ti policijski agenti? Da nas odvedu u Trst. Pa dobro, to je najkraći put da se vratimo u Pariz. Može se prosuditi kako je to delovalo. Malo-pomalo tama zahvati prostoriju. — Do đavola! prošaputa novinar, nadam se da će se setiti da nam daju večeru. Tek što je izgovorio te reči a ključ se okrete u bravi. Šulce i njegov pratilac Miler uđoše u pratnji kelnera iz restorana koji je nosio korpu u kojoj su zveckale boce, čaše i tanjiri. Arman pozdravi. — Tražena večera, reče, to je bajno. — Pomislio sam, skromno odgovori Šulce, da su gospoda naviknuta na fina jela. Pošto nismo hteli da ih osudimo na groznu moskovsku hranu, bio sam slobodan da uzmem od uzapćene svote nekoliko forinata da poboljšam hranu. Lavared prsnu u iskren smeh. Opet je zelenaš podmirivao troškove pustolovine! Ali se ovaj naljuti. Bilo je to prirodno. Urlao je, mukao, jadikovao, pretio ravnodušnom Austrijancu i na kraju uzviknuo: — Videćemo kako ćete opravdati tu zloupotrebu vlasti.

338 Šulce pogleda Milera. Miler osmotri Šulcea. Zatim savršeno se slažući padoše u isto vreme slogovi sa potpuno vojničkom tačnošću. — Troškovi puta biće uneti na račun troškova istrage, oa pravdajući priznanicama. I kako je kućevlasnik nastavljao svoje pretnje, policajac izjavi: — Mislio sam da će vam to biti prijatno. Oprostite mi. Neće se to više ponoviti. Parižanin, koji je njušio jelo sa očiglednim zadovoljstvom, odmah se umeša: — Ama ne, ama ne, gospodine Šulce. Ja sam vam veoma zahvalan na vašoj pažnji. Nastavite, molim vas, nastavite. Ne obraćajući pažnju na besne poglede svoga suseda, on nastavi: Uzgred, gospodine Šulce, jeste li večerali? — Nisam, gospodine Rozenštajn. — Izvinite, gospodin Lavared, ispravljam bez navaljivanja i ponavljam svoje pitanje: jeste li večerali? — Idemo na večeru iz ovih stopa. — Na groznu moskovsku hranu... Pih! Večerajte dakle s nama. Vi ste dobro uredili stvari, ima i količine i kakvoće. Nozdrve Austrijanca se raširiše. Iz otklopljenih jela širili su se po prostoriji najprivlačniji mirisi. Ali primiti od zatvorenika... Nije li to bio pokušaj podmićivanja? Novinar shvati njihovo ustezanje. — Gospodo, ovde su dve boce vina. Na nas četvoro niko ne dolazi u opasnost da se napije. A pošto treba da putujemo zajedno, neka to bude najljubaznije. Miler je već bio kraj stola. Što se tiče Šulcea, osvojen Armanovom ljubaznošću, nije se više kolebao. — Prihvatam, gospodine, i vrlo sam vam zahvalan. Računajte da ću ublažiti, koliko je moguće, strogosti koje mi nameće moja dužnost. Na to sede za sto. Buvrej učini to isto mrmljajući sa očajanjem. — Ja plaćam večeru a njemu se zahvaljuju. Sve je bilo odlično i dolazilo je iz jednog ultra-modernog hotela koji je u Bakuu nedavno otvorio jedan genijalan čovek iz Petersburga. Ukusan paprikaš od jegulja iz Kaspijskog mora, sveže

339 pripremljeni kavijar, sočno pečenje sa slanih pašnjaka iz Petrevska, ništa nije nedostajalo. Raspoloženje je razdragalo sve osim Penelopinog oca koji je besno jeo, gunđajući, što je, čini se, smetalo her Šulceu. Ali je Arman bio veseo za četvoro. Smejao se, pričao anegdote sa bulevara koje je izvlačio iz svog novinarskog života. Na njegovu molbu Miler je otišao po dve nove boce krimskog vina. — Ah! vidite, uzviknu najedared Šulce, žao mi je što idem samo do Trsta s vama. Hteo bih da putovanje traje mesecima. — Suviše ste ljubazni, zaista. — Ne, ja kažem šta mislim. Vi imate ono što privlači, što vezuje: filozofiju. Lavared nije mogao da skrije pokret iznenađenja. — To vas čudi, nastavi Austrijanac kome je dobra hrana odvezala jezik. Policajac da govori o filozofiji... Ja sam ispunjavao svoje slobodno vreme: Hegel, Šeling, Kant, Darvin, Šopenhauer, nisu nepoznanica za mene. — Čestitam vam. — Tako čovek nauči logiku, uzrok stvari i može da sudi o ljudima. Vi ste u položaju koji bih nazvao neugodnim i ako bih se usudio... — Usudite se, gospodine Šulce. — Pa, eto, u njemu se pokazujete nadmoćnijim. Vi namećete ćutanje svome Ja. Postaje neka vrsta Ne-Ja koje lebdi iznad nestalnosti i održava osmeh na vašim usnama i u vašim očima. — Izvinite, prekide ga Parižanin, postoji nešto drugo osim filozofije što objašnjava moje spokojstvo. — A šta to? — Moja nevinost. Policajac napravi divan pokret odricanja i sažaljenja. — Ne to, molim vas lepo, svi krivci igraju na tu kartu. Sa mnom je to nepotrebno. Nećete me dovesti do pometnje između Objektivnog i Subjektivnog. — Ali moja krivica, nastavi Arman prihvatajući sad i on filozofski „patos“, jednostavno je zasnovana na pretpostavci.

340 — Greška! U Hipotezi shvatanje je dvostruko. Vi ste krivac ili niste; ovde je jedno, vi ste krivac. — Ne prihvatam vašu pretpostavku. Šulce se lupi po džepu svoga kaputa i reče trijumfalnim glasom: — Zato što u sintetičnom rasuđivanju zaboravljate pismo koje vas odaje i koje mi dopušta da vas uhapsim. I dodade sa nekim uvažavanjem: — Što sam veoma srećan jer sam upoznao čoveka u svakom pogledu uglađenog; ukrasti milion ne odgovara nižem biću. Parižanin odmahnu glavom. — Videćete u Trstu pošto me tamo vodite... Da ne govorimo više o tome. Kada polazimo? — Večeras, vozom u 10 časova i 12 minuta... osim ako imate nešto protiv... — Ni najmanje! ni najmanje! Imamo poseban kupe, bez sumnje. — Ruska administracija nam ga ne stavlja na raspoloženje, ali sam ja mislio da vi volite izdvojenost. — I da će vaš nadzor biti lakši... — I stoga... zaista... ja sam dakle zakupio... sa uzapćenim novcem... Zelenaš podskoči na te reči. — Opet, zagrme udarajući pesnicom po stolu da sve posuđe zazveča. — U trošak istrage, odgovori Šulc, pod stavkom plaćene cene dodata je posebna zvanična tarifa Železnica. Zatim, okrenuvši se Lavaredu koji se previjao od smeha: Kako su teški odnosi sa ljudima koji nisu stekli znanja iz filozofije i sposobnosti rasuđivanja! U deset manje četvrt, policajac zamoli svoje zatvorenike da dopuste da im se stave „lisice“. — Samo do vagona, reče kao da ih uteši. Čim se vrata zaključaju pohitaću da vas oslobodim tog neugodnog ukrasa. Zaista je izgledao ožalošćen što mora tako da postupi sa čovekom koji ga je častio lepom večerom. Arman dragovoljno dopusti to stavljanje lisica; ali, što se tiče Buvreja morao je mirni Miler, uostalom snažan kao Herkul, da upotrebi silu.

341 Novinar je bio malo zabrinut. Ser Murliton i Oret neće biti obavešteni o polasku. Varao se. Opazi ih na staničnom peronu. Metodični Englez se bio obavestio. Saznao je da postoji samo jedan voz dnevno od Bakua do Batuma na Crnom moru; da je polazak toga voza u deset i dvanaest uveče i došao je da se uveri da Englez ne napušta bez njega Kaspijsko more. Mladić je imao vremena da izmeni jedan brzi pogled sa mis Oret; zatim se mlada devojka, pod ruku sa svojim ocem, uputi ka jednom vagonu u koji se pope. Trenutak kasnije odjeknu zvono — u Rusiji zvono zamenjuje pištaljku — i voz krenu. Arman se smesti u jedan ugao i spokojno zaspa. Bio je dan kada se probudio. Upola ležeći na sedištu zelenaš je hrkao potresan iznenadnim nervoznim trzajima. Njegova uznemirenost bila je suprotnost Milerovoj nepomičnosti, on je sedeo preko puta njega i zadržao je, čak i u snu, vojnički stav. Šulce je bdeo za obojicu, s revolverom u ruci. — Dobar dan, gospodine Šulce, reče Lavared, koliko je sati? — Za nekoliko minuta šest, sada ćemo stići u stanicu Udšani. I menjajući iznenada ton, reče: Filozofija je nešto divno. — Opet? — Uvek, gospodine Rozenštajn. — Lavared, molim vas. — Gledao sam vas kako spavate. Bili ste spokojni kao da putujete radi zadovoljstva. — Ah! ipak je shvatanje dvostruko, ma šta vi o njemu mislili. Smešeći se naže se na prozor. Pošto je prošao kroz stanicu Udšani voz je prolazio ravnim, močvarnim i jednoličnim predelom. S vremena na vreme, pojavljivale su se izbe čuvara pruge. Bile su uzdignute na stubovima da bi bile izolovane od kužnih isparenja tla. Zatvorenik beše spustio prozor. — Zatvorite, posavetova ga Austrijanac, inače će nas pojesti komarci. Oni su tako opasni i tako brojni da su službenici, da bi uspeli da spavaju noću, primorani da se popnu na one platforme koje vidite, postavljene na motke od pet do šest metara. U deset sati, voz se zaustavi u Elizavetopolju. Deset minuta stajanja. Miler otrča u bife i donese dosta mršavu hranu.

342 — Ruski bifei su loše snabdeveni, reče, ali večeras ćemo lepo večerati, pošto ste odobrili mom kolegi da ne štedi na hrani. Buvrej, neprijatno probuđen, ispusti jedan uzdah. — Gde ćemo biti? — U Tiflisu. 76 Policajac je govorio istinu. U deset minuta do pet stigli su u nekadašnji persijski grad. Miler se odmah izgubi. Jednog trenutka Lavared opazi mis Oret i ona ga pozdravi rukom. Sigurno je slučajno pružila ruku u rukavici tako blizu usana da je izgledalo kao da šalje poljubac zatočeniku. Zatim, pošto je ona prošla, mladić pogleda oko sebe. Dosta daleko od stanice pružao se donji ili evropski grad, sjedinjen sa domorodačkim gradom jednim mostom preko reke Kame. Upola izgubljena u magli ocrtavala se silueta tvrđave u ruševinama. Uz pomoć svog neverovatnog pamćenja novinar zamisli da luta kroz bogati grad. U mislima je posetio Vrt Evrope, gde se igraju francuske operete, zatim muzej; uske, krivudave, strme ulice persijskog kvarta oivičene kućama sa terasama, sa čudno ukrašenim balkonima. Milerov povratak vrati ga u stvarnost. Agent je prevazišao samog sebe. Unajmio je jedne kočije, odvezao se u hotel Kavkaz, koga slave svi putnici, i opelješio ostavu, podrum i kuhinju. Račun: trideset pet rubalja. Buvrej se uzdrža da ne zadavi Austrijanca. U stanici Baku saznao je, na svoju štetu, snagu njegovih pesnica. Ali na svako novo jelo, ljubazno stavljeno na stočić, nesrećnik je podizao oči k nebu sa nemim očajanjem jednog nemuštog Arpagona. 77 — Moje pare, moje drage pare! prošaputa Parižanin u trenutku kada je agent, kao čovek siguran u dejstvo koje će proizvesti, izvadio bocu šampanja. 76 Ранији назив за грузијски град Тбилиси. 77 Главна личност Тврдице од Молијера.

343 U šest sati voz ponovo krenu. Svi večeraše. Zelenaš je dvostruke zalogaje jeo. Izgledalo je da hoće da pojede sam više nego sve ostale zvanice zajedno. Bio je to sigurno način da povrati svoj novac. — I nije bio na visoravni! smeškao se u sebi Lavared. Da je još morao da steže kajiš kao mi šta bi onda bilo? Crven u licu, gušeći se, kućevlasnik je ipak morao da se zaustavi. Pade u težak san u jednom kutu dok je Parižanin, oraspoložen penušavim belim vinom sa šampanjskih polja, slavio Kavkaz kroz koji su prolazili skoro ga i ne videvši. Pričao je Šulceu, koga je zaprepastilo njegovo znanje, filozofsku basnu o okovanom Prometeju koga je kljucao orao. Vraćao je u stvarnost legendu o brodu Argo koji je prispeo u Kolhidu — današnju Iremetiju — na mestu gde se uzdiže grad Poti. Zatim je pričao o junačkoj istoriji Lesgijen Šamila, kavkaskog Abd-elKadera; o neiscrpnim rudnicima, beskrajnim šumama. Najzad o dolazećoj civilizaciji. O železničkoj pruzi koja je presecala planine, prebacujući svoje mostove preko provalija, kroteći prirodu i povezujući Batum sa Bakuom čeličnom trakom od devet stotina kilometara. Bilo je skoro jedanaest časova kada pripovedač odluči da se preda odmoru. Nije video u prolazu stanice, Kvirili, Riu, Sautredi, kao ni čudesan tunel Surhoma čije je probijanje zahtevalo više od četiri godine rada. Otvorio je oči kada su stizali u Kutais, gde se nekada uzdizao hram čudotvorne Medeje. Pruga je bila oivičena poljima ruža zaštićenih od hladnoće omotima od slame. Uskoro se pojavi more. — Približavamo se Batumu, izjavi Šulce. — Baš dobro. — I hoću nešto da vam predložim, gospodine Rozenštajn. — Dakle, Lavared. — U redu, Rozenštajn, Lavared, neka vam... Hoćete li mi dozvoliti da vas uzmem pod ruku da bismo prošli kroz grad... — Pod ruku? — Umesto lisica.

344 — Ali, s radošću, dragi moj gospodine Šulce. Hoćete li i da vam dam reč da neću pokušati da pobegnem? — Ne, ne. — Dajem vam je. Zadovoljstvo mi je da pustim da me vi vodite u Trst... Zaista to je vrlo iskreno, više nego što možete poverovati. Voz je ulazio u stanicu Batuma. Miler spretno steže Buvrejeve ruke lisicama. Zelenaš se požali. Pošto je njegov saučesnik imao slobodne ruke, zašto bi s njim drukčije postupali? Her Šulce sleže ramenima i, blago, glasom koji je odavao nepokolebljivost, reče: — Buniti se protiv sudbine, rekao je Kant, delo je ludaka. Vi se uvek bunite, ja vas vezujem. Još jednu reč i moraću vam zapušiti usta da bih izbegao okupljanje. Zelenaš zaćuta, ali da su njegove oči bile revolveri, kako se u narodu kaže, karijera policajca bi istog časa bila okončana. Pustiše da siđu ostali putnici, a zatim, ruku pod ruku, agenti i optuženi odoše u hotel Evropu. Tamo saznaše da Volga, parobrod Carskog društva za plovidbu Crnim morem, polazi sutradan, 16. februara, za Odesu. — Mi ćemo se ukrcati na taj brod, obrati se Austrijanac novinaru; da li vam to odgovara? — U potpunosti, odgovori on. Zatim u sebi dodade: “16. februar, moram biti u Parizu 25. marta pre zatvaranja kancelarije gospodina Panabera, beležnika. Stići ću.“ Možda mu je Penelopin otac pročitao misao u očima jer odgovori užasnom grimasom, ali ne reče ništa. Posle obilnog ručka Arman još popuši odličnu cigaru. Obešenjački je slao mirisni dim pod nos kućevlasniku, sve mračnijem i mračnijem. — Vama je dosadno, dragi moj gospodine, reče najzad. — Ja ne govorim s vama, suvo odgovori Buvrej. — To sam baš i mislio, nastavi Parižanin, dosada, strašna dosada, od koje ljudi postaju neprijatni. I obraćajući se Šulceu čije su ispitivačke oči išle od jednog do drugog.

345 — Mi ovaj grad napuštamo sutra. Kako bi bilo da se šetamo umesto što smo zatvoreni u ovoj sobi. — Ali... — Znam... Ali, držaćete me kao jutros... a zatim ja neću da bežim. — Ako biste imali priliku? — Ne bih je iskoristio. — Đavolski čovek... policajac se nasmeja. Vi imate jedno ubeđenje.... — Da zbunim i Razil-Mograba. — A koji je taj? — Persijski filozof koji je prvi rekao: „Prepustite se Sudbini.“ I mimo volje Austrijanac se pokloni. Njegov je sagovornik poznavao i persijsku filozofiju koju on nije znao! Arman, razveseljen njegovim držanjem, natera ga da se odluči dodajući ozbiljno: — Razil-Mograb je bio prethodnik Sidi Mufmufa, filozofa sa Monmartra. — Ni toga ne poznajem. — Vodeći računa, nastavi nepokolebljivo novinar, da je ništavilo prethodilo stvaranju, mogao je da kaže: „Sve je u ničemu. Dakle, ništa je u mom džepu. Ja, dakle, posedujem sve u obliku ničega.“ To je položaj u koji ste me doveli. Agent zamalo što ne steže ruku svom zatvoreniku. Poštovao ga je. Šta da odbije takvom stvoru? — Šetnja, nastavi, dosta bi mi odgovarala... Ali vaš prijatelj... — On, moj prijatelj. Oh! ne pomišljajte. Errare humanum est, sed perseverare diabolicum. 78 Vidite, znam ja malo i teologije... Njega ćemo ostaviti ovde pod stražom gospodina Milera. — U stvari, to je dobra ideja, hajd’mo. No vodeći računa o besu Penelopinog oca, obojica izađoše. Silazeći niz stepenice Lavared primeti jednu mladu devojku koja je u holu razgovarala sa čovekom prosedih zalizaka. On prepozna Oret. Prepozna i ona njega. U ruci je držala mali buket 78 Људски је грешити али ђаволски истрајати.

346 ljubičica, rano cveće toga kraja. Ispusti ga i, sasvim prirodno, udalji se nekoliko koračaji sa ser Murlitonom. Arman je pratio sve njene pokrete. Podiže cveće, izdvoji dva cvetka koja spusti u džep, zatim prilazeći Engleskinji pruži joj buket. — Upravo ste ga ispustili, gospođice. On zastade pa kao da se čudi, i sa izvanredno odigranim dvoumljenjem, dodade: Ali, ne varam se, gospođice, susreo sam vas u Bakuu? — S mojim ocem. Oret pokaza na džentlmena. Ovaj nasumce pozdravi ne znajući šta mladi čovek hoće time. — Niste li rekli da idete u Trst? nastavi Arman. — Tako je. — I ja idem tamo, ili bolje reći vode me pod optužbom krađe, lažnog bankrotstva, šta znam? Biće mi lako da ustanovim da sam žrtva jedne greške; ali vas molim da, do tog trenutka, zadržite svoje mišljenje o jednom putniku kome ste stisnuli ruku. Iznenađenim Englezima uputi dubok naklon i, kao da ne primećuje zaprepašćenost policajca, uze ga pod ruku. — Da krenemo, dragi gospodine Šulce. Bio je očaran. Zahvaljujući svojoj maloj igri, moći će na Volgi da izmeni nekoliko reči s mladom devojkom a da se Austrijanac tome ne suprotstavi. Šulce zapita jednog kočijaša, čija su kola tu stajala, šta može da se poseti u Batumu. — U gradu ništa, odgovori vozač, to je vojna luka opkoljena jakom odbranom, ali bez spomenika. Zatim im reče nagovarajući ih: — Ali, ako vam se sviđa, odvešću vas u Ađari-Cali. Još nije sezona ali svejedno, idući uzvodno rekom Čolak može se napraviti lepa šetnja. Nije lagao. Doista, ne bi se moglo zamisliti ništa živopisnije od doline Čolaka. Čas u useku, čas pružajući se lagodno između niskih ravnica, vodeni tok neprekidno menja svoj izgled. Na deset vrsti od Batuma, na divnom položaju na utoci reke i jednog potoka uzdiže se „Gostionica“, u kojoj se može jesti i piti.