Lav Nikolajevič Tolstoj - Rat i mir 2 $

SABRANA DELA LAVA NIKOLAJEVIČA TOLSTOJA KNJIGA PETA

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ RAT I MIR TOM DRUGI PROSVETA – RAD BEOGRAD 1986

Naslov originala: Л.Н.Толстой СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ Москва „Художественная литература“ 1962 Urednici: MOMČILO MILANKOV, DUŠANKA PEROVIĆ, MARIJA STOJILjKOVIĆ, NIKOLA TOMIČIĆ Preveli: Redaktor: MILAN BOKOVIĆ MILOVAN i STANKA GLIŠIĆ

RAT I MIR

Glavni likovi: Bezuhovi Kiril Vladimirovič Bezuhov - Pjerov imućni otac Petar (Pjer) Kirilovič Bezuhov - glavni protagonist romana Rostovi Ilja Andrejevič Rostov - glava porodice Natalija Rostova - njegova supruga Vera Iljinična Rostova - najstarija ćerka Nikolaj Iljič Rostov - stariji sin Natalija (Nataša) Iljinična Rostov - mlađa ćerka Petar (Peća) Iljič Rostov - najmlađe dete Sonja (Sofi) - usvojenica, rođaka Rostovih Bolkonski Nikolaj Andrejevič Bolkonski - otac kneza Andreje Andreja Nikolajevič Bolkonski - drugi glavni junak romana Marija Nikolajevna Bolkonska - Andrejina sestra Liza - Andrejina pokojna supruga, majka malog Nikolaja Nikolaj Andrejevič Bolkonski - sin kneza Andreje, koji je dobio ime po dedi Kuragini Vasilije Kuragin - glava porodice Elen Vasiljevna Kuragina - Pjerova prva supruga, raspusnica Anatol Vasiljevič Kuragin - bludnik koji je pokušao da zavede Natašu Ipolit Vasiljevič Kuragin - drugi sin kneza Vasilija Aljina Kuragina - supruga kneza Vasilija Drubecki Ana Mihajlovna Drubecka - kneginja, majka Borisova Boris Drubecki

DEO PRVI

I U početku 1806. godine vraćao se Nikolaj Rostov kući na odsustvo. Denisov beše takođe pošao kući u Voronjež, i Rostov ga nagovori da ide s njim do Moskve i da odsedne kod njih u kući. Na pretposlednjoj stanici Denisov se našao s jednim svojim drugom i popio s njim tri boce vina, pa je, kad su se primicali Moskvi, iako je put bio džombast, čvrsto spavao na dnu poštanskih saonica pored Rostova, koji je bivao sve nestrpljiviji što su se više približavali Moskvi. „Hoćemo li skoro? Hoćemo li skoro? O, ove nesnosne ulice, dućani, peciva, fenjeri, kočijaši!“ – mislio je Rostov, pošto su na trošarini pokazali svoje objave i ušli u Moskvu. – Denisove, stigli smo! Spava! – reče on i celim telom se naže napred, kao da će time ubrzati kretanje saonica. Denisov se ne odazva. – Eno ugla na raskrsnici gde stoji Zahar kočijaš; eno i Zahara, i onog istog konja. Eno i dućančića gde smo kupovali medene kolače. Jesmo li već stigli? Hej! – Pred koju ćemo kuću? – upita kočijaš. – Pa eno na kraju ulice, pred onu veliku, kako ne vidiš! Ono je naša kuća – reče Rostov – ono je naša kuća!... Denisove! Denisove! Sad ćemo stići. Denisov diže glavu, nakašlja se i ništa ne odgovori. – Dimitrije – obrati se Rostov lakeju na sedištu. – Da li ono kod nas gori sveća? – Upravo tako, i kod tatice u kabinetu se svetli. – Nisu još legli? A? Šta misliš?... Pazi da ne zaboraviš, odmah mi nađi novu dolamu – dodade Rostov, uvrćući brčiće. – Ta teraj – viknu kočijašu. – Hajde, probudi se, Vasja! – okrete se on Denisovu, koji beše opet oborio glavu. – Teraj, daću ti tri srebrne rublje na piće, teraj! – povika Rostov kad su već saonice bile tri kuće od kapije. Činilo mu se da se konji ne miču. Najzad, saonice skrenuše desno, ka ulazu; Rostov ugleda nad svojom glavom poznati dovratak sa odbijenim lepom, ulaz i stub na trotoaru. Još saonice nisu stale, a on iskoči iz njih i potrča u trem. Kuća je bila tako nepomična i hladna kao da je se ne tiče ko je u nju došao. U tremu ne beše nikog. „Bože moj! Da li je sve dobro?“ – pomisli Rostov, zastajkujući za trenutak sa zebnjom u srcu, pa odmah otrča dalje preko trema, uz poznate, iskrivljene stepenice. Ona ista skakavica na

bravi, zbog koje se grofica ljutila što je prljava, još se onako isto slabo otvarala. U predsoblju je gorela lojana sveća. Stari Mihailo spavao je na sanduku. Prokofije, lakej, koji je bio tako jak da je dizao kočije za zadnji kraj, sedeo je i pleo od krajaca opanke, On pogleda na vrata koja se otvoriše i njegov ravnodušan, sanjiv izraz pretvori se odjedanput u ushićeno-uplašen. – Bože, i svi sveti! Mladi grof! – viknu on poznavši mladog gospodina. – Šta je to? Golube moj! – I Prokofije, dršćući od uzbuđenja, pojuri na vrata u salon, svakako da javi, ali se, očevidno, predomisli, pa se vrati natrag i obisnu se o rame mladom gospodinu. – Jesu li zdravi? – upita Rostov, otimajući od njega svoju ruku. – Hvala bogu! Svi, hvala bogu! Tek što su večerali! Dajte da vas vidim, vaša svetlosti! – Sve je sasvim dobro? – Hvala bogu, hvala bogu! Rostov zaboravi sasvim Denisova, pa želeći da ga niko ne preduhitri, skide bundu i na prstima otrča u mračnu, veliku dvoranu. Sve beše onako isto, isti oni stolovi za kartanje, isti onaj luster s navlakom; ali neko je već spazio mladog gospodina, i on još ne beše dotrčao do salona, a nešto naglo, kao oluja, izlete na pobočna vrata, pa ga zagrli i poče da ljubi. I drugo, i treće takvo stvorenje ispade na druga, na treća vrata; i opet zagrljaji, i opet poljupci, i opet uzvici i suze radosnice. On nije mogao da razabere gde je i ko je tata, ko Nataša, ko Peća. Svi su vikali, govorili i ljubili ga istovremeno. Samo majka ne beše među njima – toga se sećao. – A ja ni znao nisam... Nikoluška... rode moj! – Eto ga... naš... Čedo moje, Kolja... Kako si se promenio! Sveće dajte! Čaja! – Pa poljubi i mene! – Dušice... i mene. Sonja, Nataša, Peća, Ana Mihailovna, Vera, stari grof grlili su ga; sluge i sobarice napuniše sobe, pa i oni uđoše u razgovor i klicahu. Peća mu se obesi o noge. – A mene! – viknu on. Nataša, pošto ga je privukla sebi i, držeći se za skut njegove dolame, izljubila ga svud po licu, odskoči od njega, pa poče da skače sve na jednom mestu kao koza i da zaglušno ciči. Sve su oči svetlele suzama radosnicama, sve su usne tražile poljupce.

Sonja, crvena kao kumač*1, držala ga je takođe za ruku i sva se sijala od blaženog pogleda upravljenog u njegove oči, koje je toliko čekala. Sonji je već bilo prošlo šesnaest godina, i beše vrlo lepa, naročito u ovom trenutku srećne, ushićene živahnosti. Ona je gledala u njega ne spuštajući očiju, smešeći se i zadržavajući dah. On zahvalno pogleda u nju; ali je sve očekivao i tražio još nekog. Stara grofica još nije izlazila. I eto, čuše se koraci na vratima. Tako brzi koraci, da to nisu mogli biti koraci njegove majke. Ali to beše ona, u novoj, nepoznatoj haljini, sašivenoj u njegovom odsustvu. Svi ga pustiše, i on potrča k njoj. Kad se sastadoše, ona mu pade na grudi plačući. Nije mogla da podigne lice, samo ga je pritiskivala uz hladne gajtane na njegovoj dolami. Denisov, koga niko nije opazio kad je ušao u sobu, stajao je tu i, gledajući u njih, brisao oči. – Vasilije Denisov, prijatelj vašeg sina – reče on predstavljajući se grofu, koji upitno pogleda u njega. – Izvolite, molim vas. Znam, znam – reče grof, ljubeći i grleći Denisova. – Pisao je Nikoluška... Nataša, Vera, evo Denisova. I ona ista srećna, ushićena lica okretoše se čupavoj figuri Denisovljevoj i okružiše ga. – Golubiću, Denisove! – ciknu Nataša, van sebe od ushićenja, pa mu priskoči, zagrli ga i poljubi. Svi se zbuniše od tog postupka Natašinog. Denisov takođe pocrvene, ali se osmehnu, pa uze ruku Natašinu i poljubi je. Denisova odvedoše u sobu spremljenu za njega, a svi Rostovljevi iskupiše se oko Nikoluške u malom salonu. Stara grofica sedela je pored njega i nije puštala njegovu ruku, koju je svaki čas ljubila; ostali su se načetili oko njih, pa su pratili svaki njegov pokret, reč, pogled, ne skidajući s njega ushićene i zaljubljene oči. Brat i sestre su se prepirali i otimali mesto jedno drugom bliže do njega, i tukli se oko toga ko će od njih da mu doda čaj, maramicu, lulu. Rostov je bio vrlo srećan zbog ljubavi koju su mu ukazivali; ali je prvi trenutak sastanka bio tako blažen, da mu se sad činilo malo ove sreće, pa je jednako očekivao nešto još, i još, i još. Sutradan su putnici, umorni od puta, spavali do posle devet sati ujutru. 1 Pamučna crvena tkanina. (U daljem tekstu prevod sa francuskog neće biti označen. Primedbe prevodilaca označene su zvezdicom).

U sobi ispred njihove behu rasturene sablje, torbe, čantre, otvoreni koferi, kaljave čizme. Dva para čizama s mamuzama behu tek očišćene i metnute pored zida. Sluge donošahu umivaonike, vruću vodu za brijanje i očišćene haljine. Osećalo se na duvan i na muškarce. – Hej, Griška, lulu! – viknu Vaska Denisov promuklim glasom. – Rostove, ustaj! Rostov, trljajući bunovne oči, podiže čupavu glavu sa ugrejana jastuka. – Šta, zar je dockan? – Dockan je, deset sati – odgovori Natašin glas i u susednoj sobi začu se šuštanje uštirkanih haljina, šaputanje i smeh devojački, i kroz jedva odškrinuta vrata vide se kako promiče nešto plavo, trake, crne kose i vesela lica. To behu Nataša, Sonja i Peća došli da vide je li on ustao. – Ustaj, Nikoljinka! – ču se opet Natašin glas kod vrata. – Sad ću! U tom trenutku Peća, koji beše u prednjoj sobi ugledao sablje i jednu dokopao, osećajući ono ushićenje koje osećaju dečaci kad vide starijeg brata vojnika i zaboravivši da se ne pristoji sestrama da vide neobučene muškarce, otvori vrata. – Je li ovo tvoja sablja? – viknu on. Devojčice odskočiše. Denisov poplašenih očiju sakri svoje kosmate noge pod jorgan, osvrćući se kao da traži pomoć od druga. Vrata propustiše Peću, pa se opet zatvoriše. Iza vrata ču se smeh. – Nikoljinka, iziđi u halatu*2 – ču se glas Natašin. – Je li ovo tvoja sablja? – upita Peća – ili je vaša? – obrati se on s poniznim poštovanjem brkatom, crnom Denisovu. Rostov se brzo obu, obuče halat i iziđe. Nataša beše obula jednu čizmu s mamuzom i počela da obuva i drugu. Sonja se okretala i upravo htede da raširi haljinu i da sedne, kad on iziđe. Obe su bile u jednakim, novim plavim haljinama – sveže, rumene, vesele. Sonja pobeže, a Nataša uze brata pod ruku, odvede ga u mali salon i raspričaše se. Nisu mogli dovoljno da nazapitkuju jedno drugo i da naodgovaraju na pitanja o hiljadama sitnica koje su mogle zanimati samo njih. Nataša se smejala na svaku reč koju on kaže i koju kaže ona, ne zato što je smešno bilo to o čemu su govorili, nego zato što je bila vesela i što nije bila kadra da uzdrži svoju radost, koja se izražavala u smehu. – Oh, kako je lepo, divno! – uzvikivala je ona na sve. 2 Ogrtač.

Rostov opazi kako se, pod toplim zracima ljubavi, prvi put posle godinu i po dana, širi u srcu i na licu njegovom onaj detinjski osmeh kojim se nijedanput nije osmehnuo otkako je otišao od kuće. – Čuješ – reče mu ona – ti si sad pravi čovek! Meni je strašno drago što si moj brat. – Ona dodirnu njegove brkove. – Volela bih da znam kakvi ste vi muškarci! Jeste li kao i mi? Niste? – Zašto je Sonja pobegla? – upita Rostov. – A da. To ti je čitava istorija! Kako ćeš ti govoriti sa Sonjom? Ti ili vi? – Kako bude – reče Rostov. – Molim te, govori joj vi, a ja ću ti posle reći... – Pa šta je? – Reći ću ti sad. Ti znaš da je Sonja moja prijateljica, takva prijateljica da ću ruku metnuti u vatru za nju. Evo gle! – Ona zasuka čipkasti rukav i pokaza na svojoj dugoj, mršavoj i nežnoj ručici niže ramena, visoko iznad lakta (na onom mestu koje se ne vidi ni u balskoj haljini) crvenu belegu. – Ovo sam izgorela da joj pokažem kako je volim. Ugrejala sam, prosto, lenjir na vatri, pa pritisnula. Sedeći u svojoj pređašnjoj sobi za učenje, na divanu s jastučićima na naslonima i gledajući u te preterano žive oči Natašine, Rostov opet beše ušao u onaj svoj domaći, detinjski svet, koji nije imao ni za koga nikakva smisla sem za njega, a koji mu je doneo jedno od najlepših uživanja u životu; i oprljivanje ruke lenjirom, da bi se posvedočila ljubav, učinilo mu se da nije sitnica: on je to razumeo i nije se tome čudio. – Pa onda? zar samo to? – upita on. – Pa onda, tako se pazimo, tako pazimo! Što sam se opekla lenjirom, to je ništa; ali smo prijateljice zauvek. Koga ona zavoli, zavoli ga zauvek; a ja to ne umem, ja odmah zaboravim. – Pa šta onda? – Da, tako ona voli i mene i tebe. – Nataša odjedanput pocrvene. – Pa ti se sećaš, pred polazak... Ona veli da ti to sve zaboraviš... Rekla je: „Ja ću ga uvek voleti, a on neka bude slobodan“. Pa zar nije to divno, plemenito! Je li, je li? Vrlo plemenito? je li? – zapitkivaše Nataša tako ozbiljno i uzbuđeno da se videlo da je to što sad govori ranije govorila plačući. Rostov se zamisli. – Ja ni u čemu ne uzimam natrag svoju reč – reče on. – Pa onda, Sonja je tako lepa, da ja ne znam takvog ludaka koji bi se odrekao svoje sreće.

– Ne, ne – povika Nataša. – Ja sam već razgovarala s njom o tome. Znale smo da ćeš ti to reći. Ali tako ne može, jer kad tako govoriš, kad smatraš da te veže reč, onda izlazi kao da je ona to namerno rekla. Izlazi da se ti ipak silom ženiš njome i izlazi sasvim drukčije nego što treba. Rostov vide da su one sve to dobro smislile. Sonja ga je i juče iznenadila svojom lepotom. A danas, kad ju je video letimično, učinila mu se još lepša. Ona je bila dražesno šesnaestogodišnje devojče i očevidno volela ga je strasno (u to on nije posumnjao ni za trenutak). Pa zašto da je ne voli sad i da se čak ne oženi njome mislio je Rostov, ali... sad je bilo još toliko drugih radosti i zabava! „Da, one su to vrlo lepo smislile“ – pomisli u sebi – „treba da ostanem slobodan“. – Pa lepo – reče on – razgovaraćemo posle... Kako sam ti se obradovao! – dodade, pa zatim upita: – A šta je s tobom, ti nisi izneverila Borisa? – Eh, gluposti! – uzviknu Nataša i nasmeja se. – Ni na njega niti na ikoga drugog ja i ne mislim, niti hoću da znam. – Gle sad! Pa šta ti hoćeš? – Ja? – upita ga Nataša i srećan osmeh obasja njeno lice. – Jesi li video Duport’a? – Nisam. – Zar nisi video čuvenog Dupora, baletskog igrača? E, onda nećeš razumeti. Evo šta ću ja. – Nataša prstima uhvati suknju, kao što rade igračice, potrča nekoliko koraka, okrete se, načini antrša, lupnu nožicu o nožicu, pa, stavši na same vrhove svojih cipelica, prođe nekoliko koraka. – Stojim li? Evo stojim – reče ona, ali se ne održa na prstima. – Dakle? eto šta ću ja! Neću da se udam nikad i ni za koga, nego ću otići u igračice. Samo ne pričaj nikome. Rostov se tako glasno i veselo zasmeja da mu Denisov pozavide iz svoje sobe, ali Nataša se ne mogade uzdržati, nego se zasmeja s njim zajedno. – Je li da je dobro? – govorila mu je ona neprestano. – Dobro. Dakle, za Borisa nećeš da se udaš? Nataša planu. – Ja se neću ni za koga udati. Ja ću to i njemu reći kad ga vidim. – Gle sad! – reče Rostov. – Nego, to su sve sitnice – nastavi Nataša da brblja. – A je li Denisov dobar čovek? – upita ona. – Dobar je. – E, onda zbogom, oblači se. Zar taj strašni Denisov?

– Zašto strašan? upita Nikolas. – Ne, Vaska je sjajan. – Ti ga zoveš Vaskom?... Čudnovato! A je li on vrlo dobar? – Vrlo dobar. – Nego, hajde što pre da popijemo čaj. Svi zajedno. I Nataša se diže na prste, pa iziđe iz sobe kao što izlaze igračice, ali smešeći se onako kako se smeše samo srećne petnaestogodišnje devojčice. Kad se sreo sa Sonjom u salonu, Rostov pocrvene. Nije znao kako da se ponaša s njom. Sinoć su se, u prvom trenutku radosnog viđenja, poljubili, a sad su osećali da to ne mogu da učine; on je osećao da ga svi, i mati i sestre, gledaju upitno i čekaju da vide kako će se držati prema njoj. On je poljubi u ruku i oslovi je sa vi – Sonja. Ali, kad se sretoše oči, one rekoše jedne drugima „ti“ i nežno se poljubiše. Ona ga je pogledom molila da joj oprosti što se osmelila da mu preko Nataše pomene njegovo obećanje i zahvaljivala mu na njegovoj ljubavi. On je pogledom zahvaljivao što mu je ponudila slobodu i govorio joj kako neće nikad prestati da je voli, pa ma kako bilo, jer nije mogućno nju ne voleti. – Kako je to čudnovato – reče Vera izabravši trenutak kad su svi ćutali – Sonja i Nikoljinka govore sad jedno drugom vi i ponašaju se kao tuđini. Primedba Verina bila je umesna, kao i ove njene primedbe; ali, kao i od većine njenih primedaba, svima beše neugodno, i ne samo što pocrveneše Sonja, Nikolaj i Nataša, nego i stara grofica, koja se plašila te ljubavi svog sina prema Sonji, jer ga je mogla lišiti sjajne partije, pocrvene kao devojčica. U salon uđe Denisov, na veliko čudo Rostovljevo, u novom mundiru, napomađen i namirisan onako gizdav kao što je bio u bitkama, a ljubazan i prema damama i kavaljerima kako se Rostov nikad nije nadao da će ga videti.

II Kad se Nikolaj Rostov vratio iz vojske u Moskvu, kod kuće je dočekan kao najbolji sin, junak i predragi Nikoluška; rodbina ga je dočekala kao milog, prijatnog i poštovanja dostojnog mladića; poznanici – kao lepog husarskog poručnika, veštog igrača i jednog od najboljih mladoženja u Moskvi. Rostovi su poznavali celu Moskvu; stari grof imao je ove godine dosta novaca, jer behu ponovo zadužena sva njegova imanja, pa je Nikoluška nabavio dobrog kasača i naročite čakšire po najnovijoj modi, kakve još niko u Moskvi nije nosio, i čizme po najnovijoj modi sa veoma šiljatim vrhovima i s malim srebrnim mamuzama, provodeći vreme vrlo veselo. Kad se Rostov vratio kući, njemu beše prijatno prilagođavati se, posle malog razmaka vremena, starom načinu života. Činilo mu se da je već zreo i odrastao čo vek. Sećao se kako je očajavao što nije položio ispit iz veronauke, kako je uzajmljivao novac od Gavrila da plati kočijašu, sećao se tajnih poljubaca sa Sonjom, ali se svega toga sećao kao detinjstva od koga je sad neizmerno daleko. Sad on, husarski poručnik u dolami srebrom izvezenoj, s vojničkim krstom svetog Đorđa, sprema svog kasača za trku, zajedno s čuvenim jahačima, ljudima već u godinama, velikom gospodom. On ima na bulevaru poznatu damu kojoj odlazi večerom. On diriguje mazurkom na balu kod Arharovih razgovara o ratu s maršalom Kamenskim, odlazi u engleski klub i govori ti jednom pukovniku od četrdeset godina, s kojim ga je upoznao Denisov. Rostovljeva zanosna ljubav prema gospodaru beše malo oslabila u Moskvi, jer ga za to vreme nije viđao. Ali je on, ipak, često pričao o gospodaru, o svojoj ljubavi prema njemu, i uz to davao na znanje kako on još nije sve kazao, kako u njegovoj ljubavi prema gospodaru ima nešto što ne može svako da razume, i od svega srca delio je i on tadašnje opšte obožavanje imperatora Aleksandra Pavloviča, koga su u Moskvi prozvali „anđelom u ljudskom obliku“. Za ovo kratko vreme svog bavljenja u Moskvi, do odlaska u vojsku, Rostov se nije zbližio sa Sonjom, nego se, naprotiv, otuđio od nje. Ona beše vrlo lepa, umiljata i, očevidno, strasno zaljubljena u njega; ali on beše u ono doba mladosti kad se mladiću čini da ima tako mnogo poslova, da se nema kad time zanimati, i kad strahuje da se veže – kad mu je sloboda dragocena i potrebna za mnoge druge stvari. Kad bi za vreme ovog novog bavljenja u Moskvi pomislio na Sonju, rekao bi u sebi: „E! Biće i ima negde još mnogo i mnogo takvih koje ja još i ne znam. Dospeću ja i da se zanimam ljubavlju, kad to htednem, a sad nemam kad“. Sem toga, njemu

se činilo da se njegova muškost nekako ponižava u ženskom društvu. On je odlazio na balove i u žensko društvo praveći se da to čini preko volje. Trke, engleski klub, pijančenje s Denisovom, odlasci tamo – to je bila druga stvar: to je dolikovalo junaku husaru. U početku marta brinuo se stari grof Ilja Andrejič Rostov oko spremanja ručka u engleskom klubu za doček kneza Bagrationa. Grof je u halatu išao kroz dvoranu i izdavao naredbe klupskom ekonomu i čuvenom Teoktistu, glavnom kuvaru u engleskom klubu, o spremanju špargla, svežih krastavaca, jagoda, teletine i ribe za ručak kneza Barrationa. Otkako je osnovan klub, grof je bio njegov član i predsednik. Njemu je klub poverio da spremi svečanost za Bagrationa zato što je retko ko umeo tako obilato i gostoljubivo da spremi gozbu, naročito zato što je retko ko umeo i hteo da priloži i od svojih novaca ako ustreba, za spremanje gozbe. Klupski kuvar i ekonom slušali su veselih lica naredbe grofove, jer su znali da se ni kod koga kao kod njega ne može bolje zaraditi na ručku, koji staje nekoliko hiljada rubalja. – Pa pazi, metni kreste, kreste u čorbu a la tortue, čuješ! – Dakle, tri hladna jela?... – upita ga kuvar. Grof se zamisli. – Tri, manje ne može... Majonez jedan – poče on, brojeći na prste... – A zapovedate li da uzmemo krupne kečige? – upita ekonom. – Pa šta ćemo, uzmi, kad ne možemo jevtinije da prođemo. A da, baćuška, ja zaboravih. Pa treba još jedno antre izneti. Uh, bože moj! – On se uhvati za glavu. – A ko će mi cveće doneti? Mićenka! Ej, Mićenka! Trči, Mićenka, na majur – reče upravitelju koji uđe na njegov poziv – trči na majur i naredi Maksimu baštovanu neka odmah potera na kuluk. Kaži mu neka vuče ovamo sve iz staklene bašte, neka umota u ćebad. Hoću da mi do petka bude ovde dvesta saksija. Pošto je izdao još mnogo raznih naredaba, on pođe grofičici da se odmori, ali se seti da još nešto treba, pa se vrati, ponova zovnu kuvara i ekonoma, i opet poče da naređuje. Na vratima se začu lak muški hod i zveckanje mamuzama i uđe mladi grof, lep, rumen, sa crnim brčićima; on se, očevidno, beše odmorio i odnegovao lakim životom u Moskvi. – Eh, brate moj! Ne znam gde mi je glava – reče starac, kao stideći se pred sinom i osmehujući se. – Kad bi mi bar ti pomogao! Treba još i pevača. Ja imam muziku, ali hoću li da pozovem Cigane? Vi vojnici volite to. – Zaista, tatice, je mislim da je knez Bagration, kad se spremao za šengrabensku bitku, imao manje brige nego vi sad – reče sin smešeći se.

Stari grof se napravi kao da je ljut. – Jest, lako je govoriti, ali pokušaj ti! I grof se okrete kuvaru koji je, sa svojim pametnim i poniznim licem, pažljivo i ljubazno gledao čas u oca čas u sina. – Vidiš li, Teoktiste, kakva je mladež? – reče mu. – Podsmeva se nama starcima. – Šta ćete, vaša svetlosti, oni bi samo hteli da pojedu nešto dobro, a ne tiče ih se kako će se to spremiti i servirati. – Jest, jest – reče grof, pa veselo uhvati sina za obe ruke i povika: – Taman si mi došao kad treba! Uzmi odmah saonice s dva konja, idi Bezuhovu i reci da te je poslao grof Ilja Andrejič i moli svežih jagoda i ananasa. Nigde ih više ne možeš dobiti. Ako on ne bude kod kuće, a ti svrati i kaži kneginjicama, a odande idi na Razguljaj, kočijaš Ipatka zna gde je, pa nađi Iljušku Ciganina, onoga što je igrao kod grofa Orlova, sećaš se, u belom kazakinu, i dovuci ga ovamo, k meni. – Hoću li ga dovesti ovamo zajedno s Cigankama? – upita Nikolaj smejući se. – De, de! U tom trenutku u sobu uđe nečujnim korakom Ana Mihailovna, sa svojim poslovnim, zabrinutim i ujedno hrišćansko-krotkim izgledom, koii je nikad nije ostavljao. Iako je Ana Mihailovna svaki dan zaticala grofa u halatu, on se, ipak, uvek zbunjivao pred njom i molio je da mu oprosti što je tako obučen. – Ne mari, dragi grofe – reče ona i krotko sklopi oči. – Pošla sam Bezuhovu. Došao je Pjer, i sad ćemo, grofe, sve dobiti iz njegove staklene bašte. A i ja treba da se vidim s njim. Poslao mi je pismo od Borisa. Hvala bogu, sad je Borja pri štabu! Grof se obradova što Ana Mihailovna primi jedan deo njegovih naloga, pa zapovedi da se upregnu za nju male kočije. – Kažite Bezuhovu da dođe. Ja ću ga zabeležiti. A kako on sa ženom? – upita. Ana Mihailovna prevrte očima i na njenom licu pokaza se duboka žalost... – Ah, prijatelju moj, on je vrlo nesrećan – reče ona. – Ako je istina što smo slušali, to je užasno. I zar smo pomišljali, kad smo se toliko radovali sreći njegovoj! Tako uzvišena, nebeska duša, kao što je taj mladi Bezuhov! Da, ja ga od srca žalim i trudiću se da ga utešim koliko to bude od mene zavisilo. – Ali šta je? – upitaše oba Rostova, i stari i mladi.

Ana Mihailovna duboko uzdahnu. – Dolohov, sin Marije Ivanovne – reče ona tajanstvenim šapatom – kompromitovao je, kako kažu, sasvim. Pjer mu je izradio položaj, pozvao ga sebi u kuću, u Petrograd, pa eto... Ona je došla ovamo, a taj vratolom za njom – Reče Mihailovna, želeći da izrazi svoju bolećivost prema Pjeru, ali izražavajući nehotičnom intonacijom i poluosmehom simpatiju prema „vratolomu“, kao što nazva Dolohova. – Kažu da je Pjer sasvim ubijen svojom nevoljom. – Ali ipak recite mu nek dođe u klub, pa će se razgaliti. Biće gozba izobilna. Sutradan, 3. marta, između dva i tri sata posle podne, dvesta pedeset članova engleskog kluba i pedeset gostiju čekalo je na ručak dragog gosta i junaka iz austrijskog pohoda, kneza Bagrationa. Kad je stigao glas o austerličkoj bici, Moskva je, u prvom trenutku, bila u nedoumici. U to vreme Rusi su se bili tako navikli na pobede, da, kad je došao glas o porazu, jedni prosto nisu verovali, a drugi su tražili u kakvim god neobičnim uzrocima objašnjenja za tako čudan događaj. Kad počeše u decembru stizati glasovi, tada u engleskom klubu, gde se skupljalo sve što je bilo znamenito i što je imalo pouzdanih obaveštenja i ugleda, nisu ništa govorili o ratu i o poslednjoj bici, kao da su se svi dogovorili da je prećute. Ljudi koji su davali pravac razgovoru, kao: grof Rastopčin, knez Jurije Vladimirovič Dolgoruki, Valujev, grof Markov, knez Vjazemski, nisu se ni pokazivali u klubu, nego se skupljali po kućama, u svojim intimnim krugovima, te su oni Moskovljani koji su govorili ono što od drugog čuju (a u koje se ubrajao i Ilja Andrejič Rostov), ostali za neko kratko vreme bez određenog mišljenja o ratu i bez rukovodilaca. Moskovljani su osećali da nešto nije dobro i da je teško ocenjivati te rđave glasove, pa su nalazili da je bolje ćutati. Ali posle kratkog vremena, kao kad porotnici iziđu iz većnice, pojaviše se i uticajni ljudi koji daju pravac šljenju u klubu, pa svi počeše da govore jasno i određeno. Nađoše se uzroci tom neverovatnom, nečuvenom i nemogućem događaju, u kome su Rusi bili razbijeni, i sve postade jasno, i po svima kutovima Moskve počeše govoriti jedno isto. Ti su uzroci bili: izdaja Austrijanaca, rđavo snabdevanje vojske, izdaja Poljaka Pršibiševskog i Francuza Lanžerona, nesposobnost Kutuzovljeva i (to su šapatom govorili) mladost i neiskustvo gospodarevo, koji je ukazivao poverenje rđavim i ništavnim ljudima. Ali su svi govorili da je vojska, ruska vojska, bila neobična i da je počinila čuda od junaštva. Vojnici, oficiri, generali – bili su heroji. A heroj nad herojima bio je knez Bagration, koji se proslavio svojom bitkom kod Šengrabena i odstupanjem od Austerlica, gde je samo on proveo svoju kolonu nerastrojenu i ceo dan odbijao dvaput jačeg neprijatelja. Što su u

Moskvi oglasili Barrationa kao heroja, pripomoglo je i to što on nije imao poznanstava u Moskvi, i što je bio tuđinac. U njegovoj ličnosti odavala se zaslužena počast borcu, običnom, bez poznanstava i intriga, ruskom vojniku, koji je vezan uspomenama iz italijanskog pohoda za Suvorovljevo ime. Sem toga, u odavanju takve počasti njemu pokazivalo se najjače neraspoloženje i neodobravanje prema Kutuzovu. – Da nema Barrationa, il faudrait l’inventer3. – rekao je šaljivčina Šinšin, parodišući reči Volterove. O Kutuzovu nije niko govorio, a neki su ga šapatom grdili, nazivajući ga dvorskom vrteškom i matorim satirom. Po celoj Moskvi ponavljale su se reči kneza Dolgorukova „ko god kuje, omrčiće se“, koji se za naš poraz tešio uspomenama na pređašnje pobede, i ponavljale se reči Rastopčinove kako francuske vojnike treba oduševljavati za bitku bombastim frazama, kako s Nemcima treba logički raspravljati, uveravajući ih da je opasnije bežati nego ići napred, a kako ruske vojnike treba samo zadržavati i govoriti im: lakše malo! Na svim stranama čule su se nove i nove priče o pojedinim primerima junaštva koje su pokazali naši vojnici i oficiri kod Austerlica. Ovaj je spasao zastavu, onaj ubio pet Francuza, onaj sam punio pet topova. Pričali su i za Berga, ko ga nije poznavao, kako je, ranjen u desnu ruku, uzeo špadu u levu i pošao napred. Za Bolkonskog nisu ništa pričali i samo bliski poznanici njegovi žalili su što je rano poginuo, a ostavio bremenitu ženu i oca osobenjaka. 3 Trebalo bi ga izmisliti

III Po svima sobama engleskog kluba čuo se 3. marta žagor od razgovora i, kao pčele kad polete u proleće, promicali su tamo i ovamo, sedeli, stajali, sastajali se i rastajali članovi i gosti klupski, u mundirima i u frakovima, poneko još napudrovan i u kaftanu. Napudrovani lakeji, u dugim čarapama i plitkim cipelama, u livrejama, stajali su kod svakih vrata i trudili se da ulove svaki pokret gostiju i članova klupskih, kako bi im ponudili svoje usluge. Većina prisutnih behu stari, uvaženi ljudi, širokih, samouverenih lica, debelih prstiju, sigurnih pokreta i glasova. Gosti i članovi te vrste sedeli su na izvesnim mestima na koja su se navikli i skupljali se u izvesne krugove na koje su se navikli. Mali deo prisutnih bili su slučajni gosti – većinom mladež, među kojom Denisov, Rostov i Dolohov, koji je opet postao oficir u semjonovskom puku. Na licima mladeži, naročito vojničke, video se izraz onog prezrivog poštovanja prema starcima, koji kao da govori starom pokolenju: „Mi smo spremni da vas cenimo i poštujemo, ali imajte na umu da je ipak naša budućnost“. Tu beše i Njesvicki, stari član kluba. Pjer, koji je po ženinoj naredbi pustio kosu, skinuo naočari i odenuo se po modi, išao je iz dvorane u dvoranu tužan i sumoran. Njega je i ovde, kao i svuda, okruživala atmosfera ljudi koji su se klanjali njegovom bogatstvu i on im se, po navici da gospodari, obraćao s rasejanim preziranjem. Prema godinama trebalo bi da je Pjer bio s mladima, ali prema bogatstvu i vezama bio je član grupa starih, uvaženih gostiju, i zato je prelazio od jedne grupe drugoj. Najznamenitiji starci behu centar grupa kojima su se s poštovanjem približavali i nepoznati, da čuju šta kažu znameniti ljudi. Velike grupe behu se načinile oko grofa Rastopčina, Valujeva i Nariškina. Rastopčin je pričao kako su Austrijanci, bežeći, pritesnili Ruse i kako su ovi morali bajonetom krčiti sebi put kroz begunce. Valujev je poverljivo pričao kako je Uvarov bio poslan iz Petrograda zato da dozna šta misle Moskovljani o Austerlicu. U trećoj grupi pričao je Nariškin o jednoj sednici austrijskog ratnog saveta, u kojoj je Suvorov kukureknuo kao petao umesto odgovora na gluposti austrijskih generala. Šinšin, koji je stajao tu, htede da se našali, pa reče da Kutuzov, očevidno, nije mogao naučiti od Suvorova ni tu laku veštinu – da kukureče kao petao – ali starci oštro pogledaše šaljivčinu, dajući mu time na znanje da je ovde i u današnji dan vrlo neuljudno govoriti tako o Kutuzovu. Grof Ilja Andrejič Rostov trčao je brižljivo i užurbano u svojim mekim čizmama iz trpezarije u dvoranu, pozdravljao se brzo i sasvim jednako i s

važnim i nevažnim ličnostima, koje je sve poznavao i, tražeći, ponekad, očima svog stasitog junaka sina, radosno zaustavljao na njemu pogled i namigivao mu. Mladi Rostov stajao ie kod prozora s Dolohovom, s kojim se nedavno upoznao i čije je poznanstvo cenio. Stari grof im priđe i rukova se s Dolohovom. – Pa izvoli k meni, kad se poznaješ s mojim junakom... tamo ste zajedno, zajedno ste činili junaštva... A! Vasilije Ignjatiču... zdravo, starino! – okrete se on jednom čičici koji naiđe pored njih; ali ne stiže da izgovori svoj pozdrav dokraja, kad se sve zatalasa i dotrča lakej, pa uplašena lica objavi: „Izvoleli su doći!“ Začuše se zvonca; predsednici jurnuše napred; rastureni po raznim sobama, gosti se sabiše u jednu gomilu, kao raž kad se tresne na lopati, i stadoše u velikoj dvorani kod vrata. Na vratima predsoblja pojavi se Bagration, bez šešira i špade, koje je, po klupskom običaju, ostavio kod vratara. On nije imao kapu od jagnjeće kože ni nagajku preko ramena, kao što ga je video Rostov noću uoči austerličke bitke, nego novi uzani mundir s ruskim i stranim odlikovanjima i sa zvezdom svetog Đorđa na levoj strani grudi. Očevidno, malopre, pred sam ručak, ošišao je kosu i zaliske, što je nagore izmenilo njegovu fizionomiju. Na njegovom licu ogledalo se nešto naivno-svečano i to je, zajedno s njegovim hladnim, muževnim crtama, davalo licu čak malo komičan izraz. Beklješov i Fjodor Petrovič Uvarov, koji su došli s njim, zastadoše kod vrata, želeći da on, kao glavni gost, prođe napred. Bagration se zbuni, jer ne htede da se koristi njihovom uljudnošću; zato zastadoše malo kod vrata i, najzad, Bagration ipak prođe napred. Išao je snebivajući se i nespretno po parketu u sobi za primanje, ne znajući šta će s rukama: bilo mu je običnije i lakše ići pod kuršumima preko uzorane njive, kao što je išao pred kurskim pukom kod Šengrabena. Predsednici ga dočekaše kod prvih vrata, rekoše mu nekoliko reči o tome kako se raduju što vide tako dragog gosta, pa, ne čekajući na njegov odgovor, okružiše ga, kao da su ga zarobili, i povedoše u salon. Na salonskim vratima nije se moglo proći od članova i gostiju, koji su se tu nagomilali, gnječili jedan drugog i propinjali se da preko ramena vide Bagrationa, kao retku zver. Grof Ilja Andrejič, smejući se energičnije od svih i govoreći neprestano: „Skloni se, mon cher4, skloni, skloni“ – progura se kroz gomilu, provede gosta u salon i posadi ga na srednji divan. Glavešine, najviđeniji članovi kluba, opkoliše nove goste. Grof Ilja Andrejič, gurajući se opet kroz gomilu, iziđe iz salona i začas se vrati s jednim drugim predsednikom, noseći veliki srebrni tanjir, koji podnese knezu Bagrationu. Na tanjiru su stajali napisani i odštampani stihovi u čast 4 Dragi moj.

heroja. Kad Bagration ugleda tanjir, on se uplašeno osvrte, kao da traži pomoć. Ali se u svim očima video zahtev da primi što mu se daje. Osećajući se u njihovoj vlasti, Bagration odlučno uze tanjir obema rukama, pa srdito i prekorno pogleda u grofa koji mu ga je podneo. Neko uslužno uze tanjir iz ruku Bagrationovih (izgledalo je da bi ga on držao tako do uveče i tako pošao za sto) i obrati mu pažnju na stihove. „Pa pročitaću“ – kao da reče Bagration i, uprvši umorne oči u hartiju, poče da čita pažljivo i ozbiljno. Ali sam pisac uze stihove i poče čitati. Knez Bagration saže glavu i slušaše: „Proslavi nam Aleksandrov vek, I očuvaj našeg Tita*5 na prestolu. Budi strašan vođa, al’ i dobar čovek, Na bojištu Cezar, a Rifej na domu. Nek ni srećni Napoleon, Koji već saznade ko je Barration, Ne sme više ruske Alkide da trudi“... Ali pisac još ne dovrši čitanje, kad grlati glavni sluga objavi: „Ručak je na stolu!“ Vrata se otvoriše i iz trpezarije grmnu poljski marš: „Grom pobede razleže se, hrabri Ruse, veseli se“, i grof Ilja Andrejič pogleda ljutito u pisca koji je i dalje čitao stihove, pa se pokloni pred Bagrationom. Svi ustadoše, osećajući da je ručak važniji od stihova, i Bagration opet pođe pred svima stolu. Bagrationa posadiše u čelo, između dva Aleksandra – Beklješova i Nariškina, što je takođe imalo svog značaja s obzirom na ime gospodarevo: trista ljudi posedaše u trpezariji prema činu i važnosti, ko je važniji, taj bliže poštovanom gostu: onako isto prirodno, kao što se voda razliva dublje onde gde je teren niži. Pred sam ručak grof Ilja Andrejič predstavio je knezu Bagrationu svog sina. Kad ga Bagration poznade, reče nekoliko neprikladnih, neveštih reči, kao što su mu bile i sve ostale reči koje je izgovorio tog dana. Grof Ilja Andrejič je radosno i ponosito gledao po svima dok je Bagration govorio s njegovim sinom. Nikolaj Rostov, Denisov i novi poznanik Dolohov seli su zajedno gotovo na sredini stola. Prema njima je seo Pjer s knezom Njesvickim. Grof Ilja Andrejič sedeo je prema Bagrationu sa ostalim članovima uprave i nudio kneza, oličavajući u sebi moskovsko gostoljublje. Njegov trud nije bio uzaludan. 5 Upoređivanje cara Aleksandra s Titom, rimskim carem, koji je zbog svoje dobrote prozvan „melem roda ljudskog“.

I posna i mrsna jela njegova behu izvrsna, ali pri svem tom nije mogao da bude potpuno miran dok se ručak ne svrši. On je davao mig bifetniku, šapatom naređivao lakejima i uznemireno očekivao svako poznato mu jelo. Sve je bilo prekrasno. Kod drugog jela, kad se iznese ogromna kečiga (kad je vide, Ilja Andrejič pocrvene od radosti i snebivanja), lakeji već počeše pucati zapušačima i služiti šampanj. Posle ribe, koja je učinila izvestan utisak, grof Ilja Andrejič se pogleda sa ostalim članovima uprave. „Biće mnogo zdravica, vreme je da se počne!“ – šapnu on, pa uze čašu u ruku i ustade. Svi ućutaše i čekahu šta će reći. – U zdravlje gospodara imperatora! – kliknu grof i, istog trenutka, njegove dobre oči se ovlažiše suzama radosti i ushićenja. Istovremeno zasvira: „Grom pobede razleže se“. Svi ustadoše sa svojih mesta i viknuše „ura!“ I Bagration viknu „ura!“ onako isto kako je vikao u šengrabenskom polju. Ushićeni glas mladog Rostova čuo se između sve tri stotine glasova. Samo što nije zaplakao. – „U zdravlje gospodara imperatora“ – vikao je – „ura!“ – I, popivši na iskap svoju čašu, baci je na pod. Mnogi se ugledaše na njegov primer. I dugo su trajali gromki usklici. Kad su glasovi ućutali, lakeji pokupiše razbijeno posuđe, svi počeše sedati na svoja mesta i, smešeći se, razgovarati među sobom. Opet ustade grof Ilja Andrejič, pogleda u hartijicu koja je stajala pored njegovog tanjira i nazdravi u zdravlje junaka našeg poslednjeg rata, kneza Petra Ivanoviča Bagrationa, i opet se grofove plave oči ovlažiše suzama. Opet tri stotine gostiju uzviknu „ura!“ i, umesto muzike, pevači zapevaše kantatu koju je spevao Pavle Ivanovič Kutuzov: „Za prepreke Rus ne haje, Hrabrost je zaloga pobedama, Bagratione imamo, Sve dušmane satrćemo“, itd. Tek su pevači svršili, kad se počeše ređati nove i nove zdravice, uz koje se grof Ilja Andrejič sve više i više raznežavao, i uz koje se sve više lupalo posuđe, i sve više uzvikivalo. Pilo se u zdravlje Beklješova, Nariškina, Uvarova, Dolgorukova, Apraksina, Valujeva, u zdravlje klupske uprave, u zdravlje priređivača, u zdravlje svih članova kluba, u zdravlje svih klupskih gostiju i, naposletku, posebno u zdravlje organizatora ručka grofa Ilje Andrejiča. Na tu zdravicu grof izvadi maramicu i, pokrivši njome lice, sasvim se rasplaka.

IV Pjer je sedeo prema Dolohovu i Nikolaju Rostovu. Jeo je mnogo i halapljivo i mnogo pio, kao i uvek. Ali oni što su ga izbliže poznavali videli su da se tog dana dogodila u njemu neka velika promena. Za sve vreme ručka je ćutao i gledao oko sebe, škiljeći i mršteći se, ili bi zaustavio pogled, pa, kao sasvim rasejan, čačkao prstom nos. Lice mu beše neveselo i mračno. Izgledalo je da ne vidi niti čuje šta se događa oko njega, nego da misli samo o jednom, nečem teškom i neobjašnjivom. To neobjašnjivo pitanje što ga je mučilo beše aluzija kneginjičina u Moskvi da se Dolohov približio njegovoj ženi i jedno anonimno pismo koje je jutros dobio i u kome je govoreno s onom niskom šaljivošću, običnom za svako anonimno pismo, kako on slabo vidi na svoje naočari i kako je veza njegove žene s Dolohovom samo njemu tajna. Pjer odlučno nije verovao ni aluzijama kneginjičinim ni pismu, ali mu je grozno bilo da gleda sad u Dolohova, koji je sedeo prema njemu. Svaki put kad se njegov pogled nehotično sukobio s lepim, drskim očima Dolohovljevim, Pjer je osećao kako se u duši njegovoj budi nešto strahovito, gnusno, pa je brže okretao rlavu od njega. Sećajući se nehotično cele prošlosti svoje žene i njenog držanja prema Dolohovu, Pjer je jasno video da je ono što je rečeno u pismu moglo biti istina, moglo je bar izgledati istina kad se ne bi ticalo njegove žene. Pjer se i nehotice sećao kako se Dolohov, kome je posle rata bilo sve vraćeno, vratio u Petrograd i došao k njemu. Koristeći se svojim prijateljstvom u lumpovanju s Pjerom, Dolohov je došao pravo k njemu u kuću i Pjer ga je tu smestio i dao mu novaca na zajam. Pjer se sećao kako je Elen kroz osmeh izražavala svoje nezadovoljstvo što Dolohov živi u njihovoj kući, i kako mu je Dolohov cinički hvalio lepotu njegove žene, i kako se on otada pa sve do dolaska u Moskvu nije ni za trenutak odvajao od njih. „Da, on je vrlo lep“ – mislio je Pjer – „znam ga. Za njega bi bila osobita draž kad bi osramotio moje ime i narugao mi se, baš zato što sam se zauzimao za njega, pobrinuo se, pomogao mu. Znam ja, razumem ja kakav bi značaj za njega imala njegova prevara, kad bi to bila istina. Da, kad bi to bila istina; ali ja ne verujem, nemam prava da verujem i ne mogu da verujem.“ Pjer se setio onog izraza koji je dobijalo lice Dolohovljevo u trenucima njegove bezdušnosti, kao što je onaj trenutak kad je vezao stražara za medveda i spustio ga u vodu, ili kad je bez ikakvog uzroka izazivao čoveka na dvoboj, ili kad je ubijao iz pištolja kočijaševog konja. Taj izraz se često mogao videti na licu Dolohovljevom dok je gledao u

njega. „Da, on je ubojica“ – mislio je Pjer – „njemu nije ništa ubiti čoveka, on bi hteo da ga se svi plaše, mora biti da mu je to prijatno. On, svakako, misli da ga se i ja plašim. I doista, plašim ga se“ – pomisli Pjer, pa pri toj misli oseti opet kako se u duši njegovoj budi nešto strašno, gnusno. Dolohov, Denisov i Rostov sedeli su sad prema Pjeru i izgledalo je da su vrlo veseli. Rostov je veselo razgovarao sa svoja dva prijatelja, od kojih jedan beše drski husar, a drugi čuveni ubojica i vetropir, i ponekad bacao podsmešljive poglede na Pjera, koji je na tom ručku iznenađivao svojom zamišljenom, rasejanom, masivnom figurom. Rostov je gledao Pjera mrsko, prvo zato što je Pjer u njegovim husarskim očima bio bogati civilaš, muž jedne lepotice, jednom reči, žena; drugo zato što Pjer, onako zamišljen i rasejan, nije poznao Rostova i nije odgovorio na njegov pozdrav. Kad počeše da piju u zdravlje gospodarevo, Pjer, zamišljen, ne ustade, niti uze čašu. – A vi – viknu mu Rostov, gledajući u njega i uzbuđeno i ljutito. – Zar ne čujete: u zdravlje gospodara imperatora! Pjer uzdahnu, ustade poslušno, popi svoju čašu, pa kad su svi seli, on se sa svojim dobroćudnim osmehom okrete Rostovu i reče: – Pa ja vas nisam ni poznao. Ali Rostovu nije bilo do toga, on je vikao „ura!“ – Zar nećeš da obnoviš poznanstvo – reče Dolohov Rostovu. – Nek ide do đavola, budala – reče Rostov. – Treba maziti muževe koji imaju lepe žene – reče Denisov. Pjer nije čuo šta su govorili, ali je znao da govore o njemu. On pocrvene i okrete glavu. – A sad, u zdravlje lepih žena! – reče Dolohov, pa se sa čašom u ruci okrete Pjeru ozbiljno i smešeći se samo uglovima usta. – U zdravlje lepih žena, Petruša, i njihovih ljubavnika! – reče mu. Pjer je, oborivši oči, pio iz svoje čaše, ne gledajući u Dolohova i ne odgovarajući mu. Lakej, koji je razdavao Kutuzovljevu kantatu, metnu list pred Pjera, kao pred uglednijeg gosta. On htede da ga uzme, ali se Dolohov naže, dokopa list iz njegove ruke i poče da čita. Pjer pogleda u Dolohova, zenice mu se oboriše: nešto strašno i gnusno, što ga je uznemiravalo neprestano za ručkom, probudi se i osvoji ga. On se sav, onako gojazan, naže preko stola i viknu: – Ne dirajte to! Njesvicki i jedan gost s desne strane, kad čuše taj uzvik i videše koga se tiče, okretoše se poplašeno i brzo Bezuhovu. – Ostavite, ostavite, šta vam je? – šaputahu uplašeni glasovi.

Dolohov pogleda u Pjera svetlim, veselim, bezdušnim pogledom, osmehujući se kao da bi hteo reći: „E, to ja volim“. – Ne dam – reče on jasno. Pjer poblede, usna mu zaigra, on istrže list. – Vi ste... vi ste... nitkov!... Ja vas pozivam na dvoboj – pa odmače stolicu i ustade iza stola. U istom trenutku kad je Pjer to učinio i izgovorio te reči, osetio je da je pitanje o krivici njegove žene, koje ga je mučilo za ova poslednja dvadeset četiri sata, bilo rešeno potvrdno, konačno i nesumnjivo. On je nju mrzeo i zauvek raskinuo s njom. Iako je Denisov molio Rostova da se ne meša u tu stvar, Rostov je ipak pristao da bude sekundant Dolohovu, pa je posle ručka ugovorio s Njesvickim, sekundantom Bezuhovljevim, uslove za dvoboj. Pjer je otišao kući, a Rostov, Dolohov i Denisov sedeli su u klubu do uveče, slušajući Cigane i pevače. – Dakle, do viđenja sutra u Sokoljnicama – reče Dolohov opraštajući se s Rostovom na izlasku iz kluba. – I ti si miran? – upita Rostov. Dolohov zastade. – Evo vidiš, ja ću ti u dve reči otkriti svu tajnu dvoboja. Ako ideš na dvoboj i pišeš testamenat i nežna pisma roditeljima, ako pomišljaš kako možeš poginuti, ti si budala i pouzdano si propao; a kad ideš s čvrstom namerom da njega ubiješ, što je mogućno brže i pouzdanije, onda je sve u redu. Meni je govorio naš lovac medveda u Kostromi: „Kako se, veli, ne bi čovek bojao medveda? Ali čim ga ugledaš, prođe te strah, i gledaš samo da ti ne umakne!“ Pa, tako i ja. A demain, mon cher6. Sutradan u osam sati izjutra dođoše u sokoljničku šumu Pjer i Njesvicki i tamo već nađoše Dolohova, Denisova i Rostova. Pjer je ličio na čoveka zauzetog nekim mislima koje se nikako ne tiču posla što ga očekuje. Njegovo upalo lice bilo je žuto. Videlo se da nije spavao te noći. Osvrtao se rasejano oko sebe i mrštio se, kao da mu smeta jaka svetlost sunčana. Njega su izuzetno zanimale dve misli: krivica njegove žene, o kojoj posle neprospavane noći nije već ostalo ni najmanje sumnje, i nevinost Dolohovljeva, koji nije imao nikakvog razloga da čuva tuđu čast. „Može-biti da bih i ja to učinio da sam na njegovom mestu“ – mislio je Pjer. „Čak je pouzdano da bih i ja to isto učinio; pa šta će onda ovaj dvoboj, ovo ubistvo? Ili ću ja njega ubiti, ili će on mene pogoditi u glavu, u lakat, u koleno. Da mi je da odem odavde, da pobegnem, da se sakrijem negde“ – padalo mu je na um. Ali upravo u tim trenucima, kad su mu dolazile 6 Do viđenja (sutra), dragi moj.

takve misli, on je osobito mirno i rasejano, što je ulivalo poštovanje onima koji su ga gledali, pitao: „Hoćemo li skoro, je li gotovo?“ Kad je sve bilo gotovo, sablje zabodene u sneg da obeleže barijeru do koje se može prići i pištolji napunjeni, Njesvicki priđe Pjeru. – Ja ne bih ispunio svoju obavezu, grofe – reče on plašljivim glasom – i ne bih opravdao ovo poverenje i čast koju ste mi ukazali izborom za svoga sekundanta kad vam ne bih, u ovom ozbiljnom, vrlo ozbiljnom trenutku, kazao celu istinu. Ja mislim da ovaj sukob nema dovoljno uzroka i da nije vredno zbog njega prolivati krv... Vi niste imali pravo, planuli ste... – O, da, užasno glupo... – reče Pjer. – Pa dopustite mi da kažem kako vi žalite i uveren sam da će naši protivnici pristati da prime vaše izvinjenje – reče Njesvicki (koji, kao i ostali što su sudelovali u ovom sukobu i kao i svaki što sudeluje u sličnim sukobima, nije još verovao da će stvar doći do istinskor dvoboja). – Vi znate, grofe, da je daleko plemenitije priznati svoju grešku nego dovesti stvar dotle da se ne može popraviti. Uvrede nije bilo ni s jedne strane. Dopustite mi da porazgovaram... – Ne, nemate šta da govorite! – reče Pjer – svejedno... Je li gotovo? – dodade on. – Vi mi samo kažite kuda da pođem i kuda da gađam – reče osmehujući se neprirodno blago. On uze u ruke pištolj i poče raspitivati kako se okida, jer dotle nije nikad uzimao u ruke pištolj, a to nije hteo da kaže. – A da, tako je, znam, samo sam zaboravio – reče on. – Nikakvog izvinjavanja, sasvim ništa – reče Dolohov Denisovu, koji je takođe pokušao da ih miri, pa i on priđe obeleženom mestu. Mesto za dvoboj beše izabrano na osamdeset koraka od puta, gde su ostale saonice, na malom proplanku u borovoj šumi, pokrivenom snegom koji je okopneo od jugovine poslednjih dana. Protivnici su stajali na četrdeset koraka jedan od drugog, na krajevima proplanka. Sekundanti, brojeći korake, načiniše u mokrom, dubokom snegu prtinicu od onog mesta gde su stajali pa do zabodenih sabalja Njesvickog i Denisova, koje su obeležavale barijeru i bile zabodene na deset koraka jedna od druge. Još behu jugovina i magla; preko četrdeset koraka nije se ništa videlo. Već tri minuta bilo je sve gotovo, a ipak su oklevali da počnu. Svi su ćutali.

V – Pa, počnimo! – reče Dolohov. – Hajde – reče Pjer, stalno se smešeći. Nastade strašni čas. Beše očevidno da se sukob koji je započet tako olako ne može već ničim otkloniti, da ide sam po sebi, nezavisno od volje ljudske, i da se mora izvršiti. Denisov iziće prvi do barijere i objavi: – Pošto protivnici nisu pristali da se izmire, onda neka izvole početi: neka uzmu pištolje i na reč tri neka počnu da prilaze jedan drugom. Je...dan! Dva! Tri!... – viknu ljutito Denisov i odstupi u stranu. Oba protivnika pođoše ugaženom prtinicom sve bliže i bliže, raspoznajući u magli jedan drugog. Oni su imali pravo da u hodu do barijere pucaju kad ko hoće. Dolohov je išao lagano, ne dižući pištolj i gledajući svojim svetlim, blistavim, plavim očima u lice svog protivnika. Na njegovim ustima beše, kao i uvek, nešto nalik na osmeh. Na reč tri Pjer pođe brzim korakom napred, ne pogađajući prtinicu i koračajući po celcu. Pjer je držao pištolj u napred ispruženoj desnoj ruci, očevidno plašeći se da iz tog pištolja ne ubije samog sebe. Levu ruku sklanjao je pažljivo nazad, jer je sve hteo pridržati njome desnu ruku, a znao je da to ne sme biti. Kad je prošao šest koraka i zagazio s prtinice u sneg, Pjer zagleda pred noge, pa brzo pogleda u Dolohova, povuče prstom, kao što su ga naučili, i opali. Ne nadajući se nikako tako jakom pucnju, on se trže na pucanj, pa se osmehnu sam sebi što se trgao, i stade. Dim, naročito gust od magle, ometao mu je, u prvi mah, da vidi; ali drugog pucnja, koji je on očekivao, ne bi. Samo se čuše žurni koraci Dolohovljevi, i iz dima se pojavi njegova figura. Jednom rukom se pridržavao za levu stranu a drugom stezao spušten pištolj. Beše bled u licu. Rostov mu pritrča i reče nešto. – Ne... e – reče Dolohov kroz zube – ne, nije svršeno – i, kročivši posrćući i povodeći se još nekoliko koraka do same sablje, pade na sneg pored nje. Leva ruka beše mu krvava, on je obrisa o sjurtuk i osloni se na nju. Lice mu beše bledo, natmureno i drhtaše. – Izvo... – poče Dolohov, ali ne mogade odjednom da izgovori – izvolite... – jedva izreče. Pjer, jedva se uzdržavajući da ne zaplače, potrča Dolohovu i htede već da pređe onaj prostor između barijera, kad Dolohov viknu: „Na barijeru!“ – i Pjer, razumevši u čemu je stvar, zastade kod svoje sablje. Samo deset koraka razdvajalo ih je. Dolohov klonu glavom na sneg, žedno zagrize snega, diže opet glavu, ispravi se, prikupi noge i sede,

tražeći čvrstu ravnotežu. Gutao je hladan sneg i sisao ga; usne su mu drhtale, ali se neprestano smešio; oči su mu sevale od napora poslednje pribrane snage i od pakosti. On diže pištolj i nanišani. – Stanite porebarke, zaklonite se pištoljem – reče Pjeru Njesvicki. – Zaklonite se! – viknu i Denisov svome protivniku, ne mogavši da se uzdrži. Ali je Pjer, sa krotkim osmehom u kome se ogledalo žaljenje i kajanje, stajao pred Dolohovom, raširivši nemarno noge i ruke i okrenuvši mu pravo svoje široke grudi, i tužno gledao u njega. Denisov, Rostov i Njesvicki zažmuriše. Istovremeno oni čuše pucanj i gnevan uzvik Dolohovljev. – Promaših! – viknu Dolohov i nemoćno klonu ničice na sneg. Pjer se uhvati za glavu, okrete se nazad, pođe u šumu, koračajući po celcu i govoreći glasno nerazumljive reči. – Glupo... glupo! Smrt... laž... – govorio je jednako, mršteći se. Njesvicki ga zaustavi i poveze kući. Rostov i Denisov povezoše ranjenog Dolohova. Dolohov je ležao u saonicama ćuteći i zatvorenih očiju, i nije ni reči odgovarao na pitanja koja su mu stavljali; ali kad uđoše u Moskvu, on se odjedanput prenu, jedva diže glavu i uze za ruku Rostova koji je sedeo pored njega, Rostova iznenadi sasvim promenjen i neočekivano uzbuđen i nežan izraz na licu Dolohovljevom. – Kako ti je? Kako se osećaš? – upita ga Rostov. – Rđavo! Ali nije mi do toga. Gde smo, prijatelju? – reče Dolohov isprekidano. – U Moskvi smo, vidim. Ne marim za sebe, ali sam nju ubio, ubio... Ona neće ovo podneti. Ona neće podneti... – Ko? – upita Rostov. – Mati moja. Moja mati, moj anđeo, moj obožavani anđeo, mati – i Dolohov zaplaka stežući ruku Rostovu. Kad se malo utišao, on objasni Rostovu da stanuje s majkom, i da ona, ako ga vidi na umoru, neće to izdržati. Zamoli Rostova da ode k njoj i da je pripremi. Rostov ode napred da izvrši poruku i, na veliko svoje čuđenje, doznade da Dolohov, ta prznica, ubojica Dolohov, stanuje u Moskvi sa ostarelom majkom i grbavom sestrom i da je veoma nežan sin i brat.

VI Pjer se u poslednje vreme retko viđao sa ženom u četiri oka. I u Petrogradu i u Moskvi bila im je kuća neprestano puna gostiju. One noći posle dvoboja Pjer nije otišao u spavaću sobu, nego je, kao što je često činio, ostao u svom prostranom, očevom kabinetu, u onom istom u kome je umro grof Bezuhov. Prilegao je na divan i hteo da spava da bi zaboravio šta se s njim dogodilo, ali nije mogao zaspati. U njegovoj duši beše se odjedanput digla takva bura osećanja, misli i uspomena da ne samo nije mogao zaspati, nego nije mogao ni sedeti na jednom mestu, te morade da skoči s divana i brzim korakom da hoda po sobi. Izlazila mu je pred oči ona u prve dane posle venčanja, sa svojim golim ramenima i umornim, strasnim pogledom, i odmah mu je, uporedo s njom, izlazilo pred oči lepo, bezobrazno i neprestano podrugljivo lice Dolohovljevo, onako kao što je bilo na ručku, i bledo, uzdrhtalo i bolno lice Dolohovljevo, onako kao što je bilo kad se okrenuo i pao u sneg. „Pa šta je bilo?“ – pitao je on samog sebe. „Ubio sam ljubavnika, da, ubio sam ljubavnika svoje žene. Da, to je bilo. Zašto? Kako sam ja došao na to?“ – „Zato što si se oženio njome“ – odgovori mu neki unutrašnji glas. „Ali što sam ja kriv?“ – pitao je on. – „Što si se oženio njome a nisi je voleo, što si prevario i sebe i nju.“ I živo mu iziđe pred oči onaj trenutak posle večere kod kneza Vasilija kad je izrekao one reči što mu nisu htele da pređu preko jezika: „Je vous aime7.“ „Sve je to zato! Ja sam i onda osećao“ – mislio je on – „i onda sam osećao da to nije istina i da nemam na to prava. I tako je bilo.“ – On se seti medenog meseca i pocrvene od tog sećanja. Naročito živo, uvredljivo i stidno bilo mu je sećanje kako je jedanput, odmah posle svog venčanja, oko dvanaest sati danju, došao u svilenom halatu iz spavaće sobe u kabinet i u kabinetu zastao glavnog upravitelja koji mu se ponizno poklonio, po gledao ga u oči, pa u njegov halat i malo se nasmešio, kao da je tim osmehom hteo da izrazi ponizno učešće u sreći svog principala. „A koliko sam se puta ponosio njome, ponosio se njenom veličanstvenom lepotom, njenim taktom u velikom svetu“ – mislio je on; „ponosio sam se onim svojim domom u kome je ona primala sav Petrograd, ponosio se njenom nepristupačnošću i lepotom. Pa čim sam se ja ponosio?! Tada sam mislio da je ne razumem. Kako sam često, misleći o njenom karakteru, govorio sebi da sam kriv što je ne razumem, što ne razumem 7 Ja vas volim.

ono svakidašnje njeno spokojstvo, zadovoljstvo i odsustvo svakog prohteva i želje, a sva je odgonetka bila u ovoj strašnoj reči da je ona pokvarena žena; i kad sam rekao sebi tu strahovitu reč, tada mi je sve postalo jasno!“ „Anatol je odlazio k njoj da uzajmi od nje novac i ljubio je u gola ramena. Ona mu nije davala novaca, a dopuštala je da je ljubi. Otac je u šali dražio njenu ljubomoru; ona je sa spokojnim osmehom govorila da nije tako glupa da bude ljubomorna: „Neka radi šta hoće“ – govorila je za mene. Jedanput sam je upitao da li ne opaža znake bremenitosti. Ona se prezrivo nasmejala i rekla mi kako nije budala da želi decu i kako ona neće imati dece od mene.“ Potom se sećao njenih grubih, otvorenih misli i vulgarnih izraza, kojima se odlikovala, pri svem tom što je vaspitana u višem aristokratskom krugu. „Nisam ja neka glupača... hajde probaj ti... allez vous promener8. – govorila mu je ona. Gledajući njen uspeh u očima starih i mladih muškaraca i žena, Pjer često nije mogao razumeti zašto je ne voli. „Pa ja nju nikad nisam voleo“ – govorio je on sebi; „znao sam da je pokvarena žena“ – ponavljao je sam sebi – „ali nisam smeo to da priznam.“ „I sad Dolohov, eno, leži na snegu i silom se osmehuje i umire, odgovarajući, možda, kakvim pretvornim junaštvom na moje kajanje!“ Pjer je bio od onih ljudi koji, pored sve svoje spoljašnje takozvane slabosti karaktera, ne traže poverenika za svoje jade. On je sam u sebi prekuvavao svoju nesreću. „Ona je svemu, svemu jedina ona kriva“ – govorio je sam sebi; „ali šta je s tim? Zašto sam se vezao s njom, zašto sam joj kazao ono: „Je vous aime“, što je bila laž i još gore od laži? Ja sam kriv i moram da snosim... Šta? Sramotu svog imena, nesrećan život? E, sve je tričarija“ – pomisli on – „i sramota imena, i čast, sve je to uslovno, sve zavisi od mene“. „Pogubili su Luja XVI zato što su oni rekli da je nepošten i prestupnik“ – pade Pjeru odnekud na um – „i sa svoje tačke gledišta imali su pravo, kao što su imali pravo i oni koji su za njega umirali mučeničkom smrću i ubrajali ga u red svetitelja. Potom su pogubili Robespjera zato što je bio despot. Ko je prav, ko kriv? Niko. Pa kad si živ, ti živi; sutra ćeš umreti, kao što sam ja mogao poginuti pre jednog sata. I vredi li toga radi kidati se, kad ostaje čoveku da živi jedan sekund prema večnosti?“ – Ali u trenutku kad je mislio da je umiren ovakvim razmišljanjem, iziđe mu odjedanput pred oči ona, i to u onim trenucima kad joj je najjače iskazivao svoju neiskrenu ljubav, i on oseti kako mu krv jurnu u srce, i kako mora opet da ustane, da se kreće, i da razbija i cepa stvari što mu se nađu pri 8 Idi bestraga.

ruci. „Zašto sam joj kazao: Je vous aime?“ – ponavljao je neprestano. I kad je deseti put ponovio to pitanje, pade mu na um Molijerovo: Que diable allait-il faire dans cette galère?9 i on se nasmeja samome sebi. Te noći zovnu svog sobara i naredi mu da sprema stvari, jer hoće da ide u Petrograd. Nije morao da ostane s njom pod istim krovom. Nije morao zamisliti kako bi sad počeo s njom da razgovara. Odlučio je da ujutru ode, a njoj da ostavi pismo u kome će joj kazati kako je naumio da se zauvek rastavi od nje. Ujutru, kad je sobar, noseći kafu, ušao u kabinet, Pjer je ležao na otomanu i spavao s otvorenom knjigom u ruci. On se prenu i dugo se unezvereno osvrtao, ne mogući da pozna gde se nalazi. – Grofica mi je naredila da pitam je li kod kuće vaša svetlost – reče sobar. Ali Pjer još ne beše smislio šta će da odgovori, kad grofica u belom, atlasnom halatu, izvezenom srebrom, jednostavno očešljana (dve debele vitice en diadème obavijale su dvaput njenu dražesnu glavu), uđe u sobu mirno i svečano; samo na njenom mramornom, malo ispupčenom čelu beše mala bora ljutnje. Savršeno mirna, nije htela da govori pred sobarom. Znala je za dvoboj i došla je da govori o tome. Pričeka dok sobar ostavi kafu na sto i dok ode. Pjer je pogleda bojažljivo preko naočara i, kao što zec stisne uši kad ga skole kerovi, pa leži i dalje pred očima svojih neprijatelja, tako je i on pokušavao da čita, ali je opažao da je to besmisleno i nemogućno, pa je opet plašljivo pogledao na nju. Ona nije sela i s prezrivim osmehom gledala je u njega, čekajući da ode sobar. – Šta je to opet? Šta ste učinili, pitam vas – reče ona oštro. – Ja? Šta sam učinio? – reče Pjer. – Našao se čovek junak! No, odgovorite kakav je to dvoboj? Šta ste hteli time da dokažete? Šta? Pitam vas. Pjer se tromo okrete na divanu, otvori usta, ali ne mogade da odgovori. – Kad vi ne odgovarate, onda ću vam ja kazati... – nastavi Elen. – Vi verujete u sve što vam se kaže. Kazali su vam... – ona se tu nasmeja – da je Dolohov moj ljubavnik – reče ona francuski sa svojom grubošću u govoru, izgovarajući reč „ljubavnik“ kao i svaku drugu reč – i vi ste poverovali! Pa, šta ste time dokazali? Šta ste dokazali tim dvobojem? To da ste budala, que vous êtes un sot, što su i onako svi znali! Na što će to 9 Što ga đavo nosi na galiju

izići? Na to što ću ja celoj Moskvi služiti za podsmeh; na to što će svaki reći da ste vi u pijanstvu, ne znajući za sebe, izazvali na dvoboj čoveka na koga ste bez razloga ljubomorni – Elen je sve više i više dizala glas i padala u vatru – a koji je u svakom pogledu bolji od vas... – Hm... hm... – zamumla Pjer mršteći se, ali je ne pogleda, niti mače jednim udom. – I po čemu ste mogli poverovati da je on moj ljubavnik?... Po čemu? Po tome što volim njegovo društvo? Da ste vi bili pametniji i ljubazniji, onda bih više volela vaše društvo. – Ne govorite sa mnom... molim vas – prošaputa Pjer promuklo. – Zašto da ne govorim! Ja mogu da govorim i smelo ću reći da je retka žena koja pored takvog muža kao što ste vi ne bi našla sebi ljubavnike (des amants), a ja to nisam učinila – reče ona. Pjer htede nešto da kaže, pogleda u nju čudnovatim pogledom koji ona nije razumela, pa opet leže. On je u tom trenutku fizički patio: steglo ga je u grudima i nije mogao da diše. Znao je da mora nešto učiniti da prekrati tu patnju, ali ono što je hteo da učini beše suviše strašno. – Najbolje će biti da se rastavimo – progovori on isprekidano. – Da se rastavimo, izvolite, samo ako mi date izdržavanje – reče Elen. – Da se rastavimo, gle, čime me plašite! Pjer skoči s divana i jurnu na nju povodeći se. – Ubiću te! – riknu on, dokopa s nepoznatom mu dotle snagom mramornu tablu od stola, kroči k njoj i zamahnu na nju. Elen se promeni u licu od straha, ciknu i odskoči od njega. Krv očeva javi se u njemu. Pjer oseti zanos i draž besnila. On baci tablu, razbi je, pa, prilazeći joj raširenih ruku, viknu: „Napolje!“ tako strašnim glasom da po celoj kući čuše s užasom taj uzvik. Bog zna šta bi Pjer u tom trenutku učinio da Elen nije pobegla iz sobe. Posle nedelju dana Pjer je izdao ženi punomoćstvo da rukuje svima velikoruskim dobrima, što je iznosilo veću polovinu njegovog imanja, a sam otputova u Petrograd.

VII Prošlo je dva meseca otkako su u Golim Brdima dobili glas o austerličkoj bici i pogibiji kneza Andreje i, pored svih pisama preko poslanstva i pored sveg traženja, niti se našlo njegovo telo, niti ga je bilo među zarobljenicima. Najgore je za njegovu rodbinu bilo to što je, ipak, ostajala nada da su ga na bojnom polju našli obližnji stanovnici, pa, možda, leži negde ili oporavljajući se ili na umoru, sam, među tuđinima, a nije kadar dati glasa o sebi. U novinama, iz kojih je stari knez prvo doznao za austerlički poraz, pisalo je, kao i uvek, vrlo kratko i neodređeno, kako su Rusi posle sjajnih bojeva morali da odstupe i kako su odstupanje izvršili u potpunom redu. Iz tog službenog izveštaja stari knez je razumeo da su naši razbijeni. Nedelju dana pošto su novine donele izveštaj o austerličkoj bici, dođe pismo od Kutuzova, koji je izveštavao kneza kakva je sudbina stigla njegovog sina. „Vaš je sin“ – pisao je Kutuzov – „na moje oči, sa zastavom u rukama, pred pukom, pao kao junak, dostojan svoga oca i svoje otadžbine. Na opštu žalost, i moju i cele vojske, dosad se ne zna – je li živ, ili nije. I sebe i vas tešim nadom da je sin vaš živ, jer bi inače među oficirima nađenim na bojnom polju, čiji mi je spisak predat preko parlamentara, bio i on spomenut.“ Stari knez dobio je ovaj izveštaj dockan uveče, kad je bio sam u svom kabinetu, a sutradan je, kao i obično, izišao u svoju jutarnju šetnju; ali je ćuteći prošao i pored nastojnika, i pored vratara, i pored arhitekte, i, ma da je izgledao ljut, nije nikom ništa rekao. Kad je kneginjica Marija, u uobičajeno vreme, ušla k njemu u sobu, on je stajao za stružnicom i strugao, ali, kao obično, nije se osvrnuo na nju. – A! Kneginjica Marija! – reče odjednom neprirodno i baci dletance. (Zaošijani točak još se okretao. Kneginjica Marija dugo se sećala tog sve slabijeg i slabijeg zvrjanja točka koje se za nju slilo s onim što je zatim došlo.) Kneginjica Marija kroči k ocu, pogleda mu u lice i odjedanput nešto klonu u njoj. Oči joj ne mogahu da vide jasno. Po izrazu očevom, ne tužnom, ne ubijenom, nego ljutitom i neprirodno usiljenom izrazu vide ona kako se, eto, nad nju nadnela i hoće da je uguši strašna nesreća, najgora u životu, nesreća koju još nije iskusila, nesreća koja se ne može popraviti, ne može ni s čim sravniti, smrt onot koga voliš.

– Mon père! André?...10 – reče negraciozna i spletena kneginjica s tako neiskazanom lepotom tuge i samozaborava da otac nije mogao izdržati njen pogled, nego okrete glavu i zajeca. – Dobio sam izveštaj. Nema ga među zarobljenima, nema ga među poginulim. Kutuzov piše – viknu on piskavo kao da je hteo tim uzvikom oterati kneginjicu – da je poginuo! Kneginjica Marija ne pade, niti se onesvesti. Ona je već bila prebledela, ali kad ču te reči, lice joj se promeni i zasija nešto u njenim zračnim, divnim očima. Kao da se neka radost, viša radost, nezavisna od jada i radosti ovog sveta, razli preko one silne žalosti što beše u njoj. Ona zaboravi sav strah od oca, priđe mu, uze ga za ruku, povuče k sebi i obgrli ga oko suvog, žilavog vrata. – Mon père! – reče mu. – Ne okrećite se od mene, plačimo zajedno. – Gadovi, hulje! – viknu starac, uklanjajući lice od nje. – Upropašćavati vojsku, upropašćavati ljude! A zašto? Idi, idi, kaži Lizi. Kneginjica se nemoćno spusti u naslonjaču pored oca i zaplaka. Sad joj se stvori pred očima brat u onom trenutku kad se opraštao s njom i s Lizom, onako nežno i ujedno onako ponosno. Iziđe joj pred oči u onom trenutku kad je nežno i podsmešljivo vešao sebi o vrat ikonicu. „Da li je on verovao? Da li se pokajao za svoje neverovanje? Da li je sad tamo? Tamo, u obitavalištu večnog mira i blaženstva?“ – mislila je ona. – Kažite mi, mon père, kako je to bilo? – upita ona kroz suze. – Idi, poginuo je u bici u koju su izveli najbolje Ruse, ponos ruski, da ginu. Idite, knegnjice Marija. Idi i kaži Lizi. Ja ću doći. Kad se kneginjica Marija vratila od oca, mala kneginja seđaše za radom i pogleda u kneginjicu onim naročito srdačnim i srećnim, mirni. pogledom koji imaju samo bremenite žene. Očigledno da njene oči nisu videle kneginjicu Mariju, već su gledale duboko u sebe – u nešto srećno i tajanstveno što se dešavalo u njoj. – Marie – reče ona odmičući se od đerđeva i usturivši se nazad – daj ovamo tvoju ruku. Ona uze kneginjičinu ruku i metnu je sebi na trbuh. Oči su joj se smešile u očekivanju, a usna s nausnicama izdiže se i osta uzdignuta kao kod srećnog deteta. Kneginjica Marija spusti se pred njom na kolena i sakri lice u nabore njene haljine. – Eto, eto, – čuješ li? Meni nije tako čudnovato. I znaš, Mari, ja ću ga veoma voleti – reče 10 Oče! Andreja!

Liza, gledajući u zaovu sjajnim, srećnim očima. Kneginjica Marija nije mogla da podigne glavu: plakala je. – Šta ti je, Maša? – Nije mi ništa... onako mi je žao... žao Andreje – reče ona brišući oči o snahina kolena. Kneginjica Marija počinjala je toga jutra nekoliko puta da priprema snahu i svaki put bi udarila u plač. Iako mala kneginja nije razumela uzrok tim suzama, ipak je one uznemiriše, ma koliko da nije umela da opaža. Ona nije ništa govorila, ali se nemirno osvrtala, tražeći nešto. Stari knez, koga se ona neprestaio bojala, uđe pred ručak u njenu sobu, sad s naročito nemirnim, ljutitim licem, i iziđe ne rekavši ni reči. Ona pogleda u kneginjicu Mariju, pa se zamisli sa izrazom u sebi upravljene pažnje, kao što to biva kod bremenitih žena, i odjedanput zaplaka. – Jeste li dobili što od Andreje? – upita ona. – Nismo, ti znaš da još nije mogao stići izveštaj, ali se mon père brine i mene je strah. – Dakle ništa? – Ništa – reče kneginjica Marija, gledajući nepomično u snahu svojim zračnim očima. Ona je odlučila da joj ne kazuje i nagovorila oca da krije od snahe strašni glas do njenog porođaja, koji je morao biti tih dana. Kneginjica Marija i stari knez, svako na svoj način, nosili su i krili svoju tugu. Stari knez nije hteo da se nada: on se pomirio s tim da je knez Andreja poginuo, pa iako je poslao u Austriju jednog činovnika da mu traga za sinom, naručio je u Moskvi spomenik koji beše naumio da postavi u svom vrtu, i svakom je govorio da je njegov sin poginuo. On se trudio da ne menja pređašnji način života, ali ga snaga beše izdala: manje se kretao, manje jeo, manje spavao i iz dana u dan bivao slabiji. Kneginjica Marija se nadala. Ona se molila bogu za brata, kao da je živ, i svaki čas čekala je glas o njegovom povratku.

VIII – Ma bonne amie – reče mala kneginja ujutru 19. marta posle doručka i, po staroj navici, podiže joj se usna s nausnicama; ali kao što je i u svakom ne samo osmehu nego i u tonu govora, pa čak i hodu u toj kući, otkako je stigao strašni glas, bila tuga, tako je i sad osmeh male kneginje, koja se beše podala opštem raspoloženju iako mu nije znala uzroka, bio takav da je još više podsećao na opštu tugu. – Ma bonne amie, je crains que le „fruschtique“ de ce matin, comme dit Phoca le cuisinier, ne m’ait fait du mal?11 – A šta je tebi, dušo? Ti si bleda. Ah, ti si vrlo bleda – reče uplašeno kneginjica Marija i potrča svojim teškim, mekim koracima snasi. – Da li da pošaljemo po Mariju Bordanovnu, vaša svetlosti? – reče jedna od sobarica što behu tu. (Marija Bogdanovna bila je babica iz okružnog grada, koja je boravila u Golim Brdima već dve nedelje.) – Jest, doista – prihvati kneginjica Marija – možda će biti potrebno. Idem ja. Courage, mon ange!12 – Ona poljubi Lizu i htede da iziđe iz sobe. – Ah, ne, ne! – I, pored bledila i fizičke patnje, na licu male kneginje pokaza se detinjski strah od neizbežnih bolova. – Non, c’est l’estomas... dites que c’est l’estomas, dites, Marie, dites13 ... – I kneginja zaplaka detinjsko-patnički, kapriciozno, čak malo pretvorno, kršeći svoje majušne ručice. Kneginjica istrča iz sobe da zove Mariju Bogdanovnu. – Oh! Mon Dieu! Mon Dieu!14 – čula je jauk za sobom. Babica je već išla na susret Mariji, trljajući svoje pune, male, bele ruke, potpuno mirna. – Marija Bogdanovna! Izgleda već je počelo – reče kneginjica Marija, gledajući u babicu poplašeno – otvorenim očima. – Pa, hvala bogu, kneginjice – reče Marija Bogdanovna ne ubrzavajući hod. – Vi devojke ne treba to da znate. – A kako da iz Moskve još nije stigao doktor? – reče kneginjica. (Po želji male kneginje i kneza Andreje pred porođaj su poslali u Moskvu po akušera i očekivali ga svakog trenutka.) 11 Bojim se, draga prijateljice, da mi nije pozlilo od jutrošnjeg fruštuka (kao što kaže kuvar Foka). 12 Ne boj se, anđele! 13 Ne, ovo je od stomaka... kažite da je od stomak, kažite, Marija, kažite. 14 O! Bože! Bože!

– Ne mari ništa, kneginjice, ne brinite – reče Marija Bogdanovna – sve će biti dobro i bez doktora. Posle pet minuta ču kneginjica iz svoje sobe kako nose nešto teško. Ona izviri – poslužitelji su nosili zbog nečeg u spavaću sobu kožni divan, koji se nalazio u kabinetu kneza Andreje. Na njihovim licima ogledalo se nešto svečano i tiho. Kneginjica Marija sedela je sama u svojoj sobi, osluškujući lupkanje po kući, otvarajući ponekad vrata kad neko prođe pored njih i izvirivala da vidi šta se radi u hodniku. Nekoliko žena prolazilo je tihim koracima tamo-amo, osvrtalo se na nju i okretalo glave. Ona nije smela da zapitkuje, zatvarala je vrata, vraćala se u sobu, pa čas bi sela u naslonjaču, čas uzela molitvenik, čas klekla pred ikonama. Na nesreću i svoje čuđenje, opažala je da molitva ne utišava njen nemir. Odjedanput se vrata njene sobe otvoriše i na pragu se pomoli, povezana maramom, njena stara dadilja Praskovija Savišna, koja gotovo nikad nije ulazila u njenu sobu, jer to beše knez zabranio. – Došla sam, Mašenjka, da posedim s tobom – reče dadilja – i evo donela sam, anđelče moje, kneževe venčane sveće da zapalim pred svetiteljem – dodade i uzdahnu. – O, dado, kako mi je to milo! – Bog je milostiv, golubice moja. Dadilja zapali pred ikonama sveće obvijene zlatom i s pletivom sede kod vrata. Kneginjica Marija uze knjigu i poče da čita. Tek kad bi se čuo hod ili govor kneginjica bi poplašeno i upitno, a dadilja umirljivo pogledale jedna drugu. Svuda po kući beše razliveno i svima ovladalo ono isto osećanje koje je imala kneginjica Marija sedeći u svojoj sobi. Prema verovanju da se porodilja manje muči ako manje ljudi zna za njene muke, svi su se trudili da se pretvaraju kao da ne znaju; niko o tome nije govorio, ali na svoj čeljadi videla se, sem obične učtivosti i održavanja lepih manira koji su vladali u kući kneževoj, neka opšta briga, blagost i svest da se u tome času vrši nešto veliko, nedostižno. U velikoj devojačkoj sobi nije se čuo smeh. U poslužiteljskoj sobi svi su sedeli i ćutali, kao na oprezu. U kući gde borave sluge palile su se zublje i sveće i niko nije spavao. Stari knez je išao po kabinetu lupajući petama, pa posla Tihona Mariji Bogdanovnoj da upita šta je. – Reci samo: knez mi naredio da upitam šta je, pa dođi i kaži mi šta ti je rekla. – Javi knezu da se porađa – reče Marija Bogdanovna, pogledavši značajno u poslužitelja. Tihon ode i javi knezu.

– Dobro – reče knez, zatvarajući za sobom vrata i Tihon ne ču više u kabinetu ni najmanjeg zvuka. Malo docnije uđe Tihon u kabinet tobože da usekne sveće i vide da knez leži na divanu. Tihon pogleda u kneza, u njegovo zabrinuto lice, mahnu glavom, priđe mu ćuteći, poljubi ga u rame i iziđe ne useknuvši sveću i ne kazavši zašto je dolazio. Tajna, najsvečanija na svetu, vršila se i dalje. Prođe veče, nastade noć. A osećanje očekivanja i razneženosti srca pred onim nedostižnim nije malaksavalo, nego se pojačavalo. Niko nije spavao. Bila je jedna od onih martovskih noći kad zima hoće, reklo bi se, da otme što je njeno, pa s mahnitom mržnjom izručuje svoje poslednje snegove i vejavice. U susret Nemcu doktoru iz Moskve, koga su očekivali svaki čas i po koga su poslali smenu na veliki drum, behu izaslani ljudi na konjima s fenjerima, da ga provedu preko rupčaga i smrznutih lokava. Kneginjica Marija beše već odavno ostavila knjigu: ona je sedela ćuteći, uprvši svoje zračne oči u smežurano lice dadiljino, koje joj je do najmanjih sitnica bilo poznato, u pramičak sede kose što joj se pomolio ispod marame, u onu kožu što joj je visila pod bradom kao kesica. Dadilja Savišna, s pletivom u rukama, pričala je tihim glasom, ni sama ne čujući niti znajući šta govori, već stotinu puta pričanu priču kako je pokojna kneginja rodila u Kišinjevu kneginjicu Mariju, i kako se kod nje tada našla mesto babice samo jedna moldavska seljanka. – Bog će pomoći, nikad nisu potrebni doktori – reče ona. Odjedanput vetar naglo grunu u jedan otvoren prozor na sobi (po kneževoj volji, uvek se, počevši od Mladenaca, ostavljao po jedan otvoren prozor u svakoj sobi), odgurnu rđavo zakačenu kuku, zaleprša štofanu zavesu i, nateravši hladnoću i sneg, ugasi sveću. Kneginjica Marija se trže; dadilja, ostavivši pletivo, priđe prozoru, naže se napolje i poče da hvata otkačeni prozor. Hladni vetar igrao se krajevima njene marame i sedim pramenovima kose. – Kneginjice, rano, evo nekog ide preko prešpekta! – reče ona, držeći prozor i ne zatvarajući ga. – S fenjerima, mora biti da je doktor... – Oh, bože! Hvala bogu! – reče kneginjica Marija. – Treba izići pred njega: on ne zna ruski. Kneginjica Marija ogrte šal i potrča u susret. Kad je prolazila kroz predsoblje, spazila je kroz prozor kako neki ekipaž i fenjeri stoje pred ulazom. Ona iziđe na stepenice. Na jednom stubiću od ograde na stepenicama stajala je lojana sveća i kapala od vetra. Poslužitelj Filip, poplašena lica i s drugom svećom u ruci, stajao je niže, na prvom

odmorištu stepenica. Još niže, iza savijutka, čuli su se uz stepenice koraci u toplim čizmama. I, kao što se Mariji učini, neki poznati glas govorio je nešto. – Hvala bogu! – reče taj glas. – A tata? – Legao je da spava – odgovori glas glavnog poslužitelja Damjana, koji se nalazio već dole. Zatim onaj glas reče još nešto. Damjan mu odgovori i koraci u toplim čizmama počeše se brže približavati uz savijutak stepenički koji se nije mogao videti. „To je Andreja!“ – pomisli kneginjica Marija. „Ne, to ne može biti, to bi bilo i suviše neobično“ – pomisli ona i u trenutku kad je to pomislila pojavi se na odmorištu, na kome je stajao poslužitelj sa svećom, lice i figura kneza Andreje u bundi s okovratnikom zasutim snegom. Da, to beše on, ali bled i mršav, i sa izmenjenim, čudnovato blagim, ali uznemirenim izrazom lica. On se pope uz stepenice i zagrli sestru. – Zar niste dobili moje pismo? – upita on i, ne čekajući odgovor, koji ne bi ni dobio, jer kneginjica nije mogla da progovori, vrati se, pa se zajedno s akušerom koji je išao za njim (našli su se na poslednjoj stanici) pope opet brzo uz stepenice i opet zagrli sestru. – Kakva sudbina! – reče on. – Maša draga! – I skinuvši bundu i čizme, ode u kneginjino odeljenje.

IX Mala kneginja ležala je na jastucima, u beloj kapici. (Bolovi su joj tek malo popustili.) Crni prameni kose behu joj pali na vrele, oznojene obraze; njena rumena, divna ustašca s usnicom pokrivenom crnim maljama stajala su otvorena i ona se radosno smešila. Knez Andreja uđe u sobu i stade pred njom, s kraja divana na kome je ležala. Njene sjajne oči, koje su gledale detinjski uplašeno i uzbuđeno, zaustavile su se na njemu ne menjajući izraz. „Ja vas sve volim, ja nikom nisam zla učinila, pa zašto se mučim? Pomozite mi“ – govorio je njen izgled. Ona je videla muža, ali nije razumela zašto se on pojavio sad pred njom. Knez Andreja obiđe divan i poljubi je u čelo. – Dušice moja! – reče on: reč koju joj nikad nije rekao. – Bog je milostiv... – Ona pogleda upitno i s detinjskim prekorom. „Nadala sam se od tebe da mi pomogneš, pa ni od tebe ništa, ništa!“ – rekoše njene oči. Ona se nije začudila što je on došao; ona nije shvatala da je on došao. Njegov dolazak nije imao nikakva uticaja na njene bolove ni na njihovo ublažavanje. Muke opet počeše, i Marija Bogdanovna reče knezu Andreji da iziđe iz sobe. U sobu uđe akušer. Knez Andreja iziđe, srete kneginjicu Mariju i priđe joj. Počeše šaputati, ali su svaki čas prekidali razgovor. Čekali su i osluškivali. – Allez, mon ami15 – reče kneginjica Marija. Knez Andreja pođe opet ženi i u obližnjoj sobi sede da pričeka. Neka žena iziđe iz njene sobe unezverena i zbuni se kad utleda kneza Andreju. On pokri lice rukama i posede tako nekoliko minuta. Kroz vrata se čulo tužno, očajno-životinjsko stenjanje. Knez Andreja ustade, priđe vratima i htede da ih otvori. Vrata je neko držao. – Ne možete, ne možete – progovori iznutra uplašeni glas. Knez Andreja poče da hoda po sobi jauci se utišaše, prođe još nekoliko sekunada. Odjedanput se strahovit vrisak – ne njen vrisak, jer ona nije mogla tako da vrisne – začu u obližnjoj sobi. Knez Andreja pritrča vratima: vrisak se utiša i ču se detinji plač. „Zašto su doneli tu dete?“ – pomisli u prvom trenutku knez Andreja. „Dete? Kakvo dete? Šta će tu dete? Zar se to rodilo dete?“ Kada on, odjedanput, razumede sav radosni značaj toga plača, suze ga zagušiše, on se nalakti obema rukama na prozor i zajeca i zaplaka, kao što plaču deca. Vrata se otvoriše. Iz sobe iziđe doktor, sa zasukanim 15 Idite, prijatelju.

rukavima, bez sjurtuka, bled, vilica mu se tresla. Knez Andreja se obrati doktoru, ali ga on rasejano pogleda i prođe mimo njega, ne rekavši ni reči. Istrča jedna žena, pa, kad ugleda kneza Andreju, zastade na pragu. On uđe u ženinu sobu. Ona ležaše mrtva u onom istom položaju u kome ju je video pre pet minuta i, ma da joj behu oči ukočene i obrazi bledi, onaj isti izraz beše na tom divnom, detinjem lišcu s usnicom pokrivenom crnim maljama. „Ja vas sve volim i nikome nisam nešto ružno učinila, a šta ste ovo uradili sa mnom?“ – govorilo je njeno divno, tužno, mrtvo lice. U jednom kutu sobe kmeknu i pisnu nešto majušno, crveno, u belim uzdrhtalim rukama Marije Bogdanovne. Dva sata posle toga knez Andreja uđe tihim koracima u kabinet očev. Starac je već sve znao. On je stajao do samih vrata i, čim se ona otvoriše, ćuteći obuhvati svojim staračkim, žilavim rukama, kao kandžama, sina oko vrata i zarida kao malo dete. Posle tri dana opojaše malu kneginju i knez Andreja pope se uz stepenice do mrtvačkog sanduka, da se oprosti s njom. I u mrtvačkom sanduku beše ono isto lice, iako su oči bile zatvorene. „Ah, šta ste učinili sa mnom?“ – govorilo je ono neprestano i knez Andreja oseti kako se u njegovoj duši nešto otkide i kako je on kriv za pogrešku koju ne može ni da popravi ni da zaboravi. On nije mogao da plače. Uđe i starac i poljubi njenu žutu kao vosak ručicu, koja je mirno i visoko stajala prekrštena preko druge ruke, i njemu njeno lice progovori: „Ah, šta ste i zašto ste ovo sa mnom uradili?“ I starac srdito okrete glavu kad vide to lice. Pet dana docnije krstiše malog kneza Nikolaja Andrejeviča. Dojkinja je bradom pridržavala pelenice, dok je sveštenik guščjim perom pomazivao smežurane crvene dlaniće i stopalca detetu. Kum – deda, bojeći se da ga ne upusti, nosio je dršćući detence oko limene ulubljene krstionice i predavao ga prikumici, kneginjici Mariji. Knez Andreja, strepeći od straha da ne utope detence, sedeo je u drugoj sobi i čekao dok se svrši krštenje. On radosno pogleda u detence kad mu ga donese dojkinja i klimnu zadovoljno glavom kad mu ona reče da zrnce voska s kosicom, bačeno u krstionicu, nije potonulo, nego je plivalo po njoj.

X Stari grof postarao se da se zabašuri učestvovanje Rostovljevo u dvoboju Dolohova s Bezuhovom i Rostov, mesto da bude ražalovan kao što je očekivao, bi određen za ađutanta kod moskovskog general-gubernatora. Zbog toga nije mogao otići u selo sa celom porodicom, nego je ostao čitavo leto na svojoj novoj dužnosti u Moskvi. Dolohov je ozdravio, a Rostov se naročito sprijateljio s njim dok se oporavljao. Dolohov je bolovao kod matere, koja ga je strasno i nežno volela. Starica Marija Ivanova beše zavolela Rostova zato što je bio prijatelj njenom Feđi i često mu govorila o svome sinu. – Da, grofe, on je za naš današnji, pokvareni svet i suviše plemenit i čiste duše – govorila je ona. – Vrlinu niko ne voli, ona svakom bode oči. Hajde, recite, grofe, je li to bilo pravično, je li pošteno od Bezuhova? A Feđa ga je iz svoje plemenitosti voleo, i sad nikad ništa ružno za njega ne govori. Pa zar nisu zajedno pravili onu šalu sa stražarem u Petrogradu, iz nestašluka? I tada Bezuhovu nije ništa bilo, a Feđa je izneo sve na svojim leđima! Još kako je izvukao! Dobro, vratili su mu čin, a i kako da mu ne vrate? Ja mislim da tamo nije bilo mnogo takvih junaka i sinova otadžbine? – Pa šta će sad – taj dvoboj? Imaju li ti ljudi osećanja časti! Znati da je jedinac, pa ga izazvati na dvoboj i gađati pravo u njega! Sreća, te nas je Bog sačuvao. A zašto? O kome se u današnje vreme ne pronose intrige? Šta se tu može, kad je on tako ljubomoran? Ja bih razumela da je on ranije pokazao ljubomoru, ali to je trajalo čitavu godinu dana. I šta je učinio, izazvao ga na dvoboj, misleći da se Feđa neće s njim tući zato što mu je dužan! Kakva niskost! Kakva gnusoba! Ja znam, dragi moj grofe, da ste vi mog Feđu razumeli i zato vas volim od sveg srca, verujte mi. Njega retko ko razume. To je tako uzvišena, anđelska duša. Sam Dolohov je za vreme svoga oporavljanja često govorio Rostovu takve reči kakve se nikad nisu mogle očekivati od njega. – Ja znam da mene smatraju kao zlog čoveka – govorio mu je on – pa neka. Sem onih koje volim, ja neću ni za koga da znam; ali koga volim, njega volim toliko da ću dati život, a sve ostale pregaziću ako mu stanu na put. Ja imam obožavanu, neocenjivu majku i dva-tri prijatelja, tu ubrajam i tebe, a na ostale ljude obraćam samo utoliko pažnje ukoliko su mi od koristi ili od štete. A svi mi gotovo od štete, naročito žene. Da, dušo moja – nastavi on – ja sam nalazio muškaraca koji vole, plemenitih, uzvišenih; ali žena, sem stvorenja koja se prodaju – bile one grofice ili kuvarice, svejedno – nisam još nalazio. Ja još nisam našao onu nebesku čistotu i onu odanost koju tražim od žene. Kad bih našao takvu ženu, ja bih život

dao za nju... A ove!... – On prezrivo odmahnu rukom. – I veruješ li mi, ako još cenim život, to ga cenim samo zato što se nadam da ću naći takvo nebesko stvorenje koje bi me preporodilo, očistilo i uzvisilo. Ali ti to ne razumeš. – O, razumem ja vrlo dobro – odgovori Rostov, koji je bio pod uticajem svog novog prijatelja. U jesen se vrati porodica Rostovih u Moskvu. U početku zime vrati se i Denisov i odsede kod Rostovih. Ti prvi dani zime 1806. godine, koje je Nikolaj Rostov proveo u Moskvi, bili su najsrećniji i najveseliji dani za njega i za svu njegovu porodicu. Nikolaj je privukao u roditeljski dom mnogo mladih ljudi. Vera beše lepa devojka od svojih dvadeset godina; Sonja devojče od šesnaest godina u punoj draži kao cvet koji se tek razvio; Nataša upola gospođica, upola devojčica, čas detinjski smešna, čas devojački zanosna. U kući Rostovih beše u to vreme neka osobita atmosfera zaljubljenosti, kao što to biva u kući gde su vrlo umiljate i vrlo mlade devojke. Svaki mladić koji je došao u kuću Rostovih, kad je video ta mlada, osetljiva devojačka lica što se nečem smeše (verovatno svojoj sreći), pa tu živu užurbanost, kad je čuo ono neskladno, prema svakom ljubazno, na sve spremno, puno nade ćeretanje ženske mladeži, kad je čuo one neskladne zvuke čas pevanja, čas sviranja – njega je obuzimala ona ista gotovost da se zaljubi i ono isto očekivanje sreće koje je obuzimalo i mladež u kući Rostovih. Među mladim ljudima koje je Rostov uveo u kuću bio je jedan od prvih – Dolohov, koji se svideo svima u kući, sem Nataši. Ona se umalo nije svadila s bratom zbog Dolohova. Ona je tvrdila da je on zao čovek, da je u dvoboju Pjer bio u pravu a Dolohov kriv, da je on neprijatan i neprirodan. – Neću ništa da razumem! – viknula je Nataša s upornom samovoljom – on je zao i bez osećanja. Pa eto, ja volim tvoga Denisova; on je i pijanica i sve, pa ga ja opet volim, dakle razumem. Ne znam kako da ti to kažem; kod njega je sve proračunato, a ja to ne volim. Denisov... – Drugo je Denisov – odgovori joj Nikolaj, dajući joj time da oseti da je čak i Denisov prema Dolohovu ništa – treba znati kakva je duša toga Dolohova, treba ga videti s majkom; to je divno srce! – To ne znam, ali znam da mi je s njim neprijatno. A znaš li da se on zaljubio u Sonju? – Kakve gluposti... – Ja sam uverena, videćeš. Proricanje Natašino ispunilo se. Dolohov, koji nije voleo žensko društvo, poče često da dolazi u kuću, i pitanje zbog koga dolazi bilo je brzo

rešeno (iako niko nije o tome govorio) time da dolazi zbog Sonje. I Sonja je to znala, ma da nikad ne bi smela da kaže i svaki put kad bi se javio Dolohov ona bi pocrvenela kao kumač. Dolohov je često ručavao kod Rostovih, nikad nije propuštao da ode na predstavu kad odu oni i odlazio je kod Johelja na balove adolessentes16 gde su uvek bili Rostovi. On je poklanjao naročitu pažnju Sonji i gledao je u nju tako da ne samo ona nije mogla izdržati da ne pocrveni, nego bi i stara grofica i Nataša pocrvenele kad opaze taj pogled. Videlo se kako se taj snažni, neobični muškarac nalazi pod neodoljivim uticajem te crnomanjaste, graciozne devojčice, koja je volela drugog. Rostov je opazio neku novinu između Dolohova i Sonje; ali nije shvatio kakvi su to novi odnosi. „Svaka je od njih zaljubljena u nekog“ – mislio je o Sonji i Nataši. Ali mu sad nije bilo ugodno kao pre kad je sa Sonjom i Dolohovom, i on poče ređe da biva kod kuće. S jeseni 1806. godine počeše opet svi da govore o ratu s Napoleonom još vatrenije nego prošle godine. Beše naređeno da se na svaku hiljadu kupi ne samo po deset regruta, nego još i po devet vojnika iz rezerve. Svud su proklinjali i anatemisali Bonapartu, a u Moskvi se samo o tom govorilo kako će skoro biti rata. Sav interes tih ratnih priprema za porodicu Rostovih beše samo u tome što Nikoluška nipošto nije hteo ostati u Moskvi, nego je samo čekao da istekne odsustvo Denisovu, pa da s njim zajedno ide posle praznika u puk. Njemu taj odlazak ne samo što nije smetao da se veseli, nego ga je još podsticao na to. On je većinom provodio vreme van kuće, po ručkovima, na večernjim prijemima i balovima. 16 Za mlade devojke, šiparice.

XI Treći dan Božića ručao je Nikolaj kod kuće, što mu se u poslednje vreme retko dešavalo. To je bio svečani oproštajni ručak, jer je posle Bogojavljenja odlazio s Denisovom u puk. Na ručku je bilo dvadeset duša, među njima Dolohov i Denisov. Nikad se ljubavni vazduh i atmosfera zaljubljenosti nisu osećali tako jako u kući Rostovih kao u te praznične dane. „Hvataj trenutke sreće, čini sve da budeš voljen, zaljubljuj se i sam! Jedino je to ono istinsko na svetu – sve ostalo su trice. I samo se tim jedinim mi ovde i zanimamo“ – govorila je ta atmosfera. Pošto je umorio dva para konja i još nije stigao da obiđe sva mesta kuda je trebalo da ode i kuda su ga zvali, Nikolaj je došao kući, kao i uvek, pred sam ručak. Čim je ušao, opazio je i osetio napregnutost ljubavne atmosfere u kući, ali, sem toga, opazio je i čudnu zabunu koja je vladala među nekim članovima tog društva. Naročito behu uznemireni Sonja, Dolohov, stara grofica i malo Nataša. Nikolaj razumede da se moralo dogoditi nešto pre ručka među Sonjom i Dolohovom, pa je s urođenom osetljivošću svoga srca bio vrlo nežan i oprezan prema njima oboma, za vreme ručka. To veče trećeg dana praznika trebalo je da bude jedan od onih balova kod Johelja (učitelja igranja) koje je on davao praznicima za sve svoje učenike i učenice. – Nikoljinka, hoćeš li ići Johelju? Hajde, molim te – reče mu Nataša – naročito je tebe zvao, ide i Vasilije Dmitrič (to je Denisov). – Kuda ne bih otišao kad naredi grofica! – reče Denisov, koji je u kući Rostovih, šale radi, igrao ulogu Natašina viteza. – Gotov sam i le pas du châle17 da igram. – Ako dospem! Obećao sam Arhapovima, kod njih je prijem – reče Nikolaj. – A ti?... – upita Dolohova. – I čim je to upitao, video je da nije bilo potrebno pitati. – Da, može-biti... – odgovori Dolohov hladno i srdito, pogledavši u Sonju, pa, namrštivši se i, isto onako kao što je pogledao Pjera na klupskom ručku, pogleda u Nikolaja. „Ima nešto“ – pomisli Nikolaj i još više ga učvrsti u tom mišljenju to što Dolohov odmah posle ručka ode. On izazva Natašu i upita je. – A ja sam te tražila – reče Nataša istrčavši za njim. – Govorila sam ti ja, a ti nikako nisi hteo verovati – dodade likujući. – On je zaprosio Sonju. 17 Vrsta igre.

Ma kako da se Nikolaj malo zanimao Sonjom u to vreme, ipak kao da se u njemu otkinu nešto kad to ču. Dolohov je bio dobra i unekoliko sjajna partija za sirotu Sonju bez miraza. S gledišta stare grofice i sveta nije mu se moglo odreći. I zato Nikolaja, kad to ču, obuze gnev protiv Sonje. On se već spremio da kaže: „Divno, razume se, treba zaboraviti detinjska obećanja, pa primiti proševinu“; ali taman da to rekne, a Nataša nastavi: – I pomisli samo! Ona ga odbila, sasvim odbila! Rekla mu da voli drugog – dodade Nataša, poćutavši malo. „Pa i nije mogla drukčije postupiti moja Sonja!“ – pomisli Nikolaj. – I koliko je mama molila, a ona odbi, i ja znam da ona neće poreći kad nešto kaže... – A mama je molila! – reče prekorno Nikolaj. – Da – odgovori Nataša. – Znaš, Nikoljinka, nemoj se ljutiti; ali ja znam da se ti nećeš njome oženiti. Znam, Bog bi ga znao otkud, ali znam pouzdano da se nećeš oženiti. – Ti to ne znaš – reče Nikolaj; – ali ja treba da govorim s njom. Kako je divna ta Sonja – dodade osmehujući se. – Oh, tako je divna! Poslaću ti je. – I Nataša poljubi brata, pa otrča. Trenutak docnije uđe Sonja, zbunjena, kao krivac. Nikolaj joj priđe i poljubi je u ruku. To je bilo prvi put otkako je došao što su govorili nasamo i o svojoj ljubavi. – Sophie – govorio je on najpre bojažljivo, a posle sve slobodnije i slobodnije – zar hoćete da se odreknete ne samo sjajne i povoljne partije; ali on je divan, plemenit čovek... on je moj prijatelj. Sonja ga prekide. – Ja sam ga već odbila – reče brzo. – Ako ga odbijete zbog mene, bojim se da zbog mene... Sonja ga opet prekide. Ona ga pogleda molećivim, uplašenim pogledom. – Nisolas, ne govorite mi to – reče ona. – Ne, ja moram da govorim. Može-biti to je s moje strane suffisance,18 ali je ipak najbolje da kažem. Kad ga vi odbijate mene radi, ja moram da vam kažem celu istinu. Ja vas volim, mislim, više od sviju... – I meni je to dosta – reče Sonja pocrvenevši. – Ne, ja sam se hiljadu puta zaljubljivao i zaljubljivaću se, ma da ovakvog prijateljstva, poverenja i ljubavi ne osećam ni prema kome kao prema vama. Pa onda, ja sam mlad. Maman to ne želi. Dakle, 18 Uobraženost.

jednostavno, ja ništa ne obećavam. I ja vas molim razmislite o ponudi Dolohovljevoj – reče on izgovarajući jedva ime svoga prijatelja. – Ne govorite mi to. Ja ništa neću. Ja volim vas, kao brata, i uvek ću vas voleti, i više mi ništa ne treba. – Vi ste anđeo, ja nisam dostojan vas, ali se samo bojim da vas ne prevarim. Nikolaj je još jednom poljubi u ruku.

XII Kod Johelja su bili najveseliji balovi u Moskvi. To su govorile majčice, gledajući kako njihove adolessentes izvode svoje tek naučene „pa“; to su govorili i adolessentes i adolessents, koji su igrali dok ne popadaju od umora; to su govorile odrasle devojke i mladi ljudi, koji su dolazili na te balove misleći da ih tek udostoje svoje posete, a nalazeći na njima najlepšu zabavu. Te godine sklopljena su na tim balovima dva braka. Dve lepe kneginjice Gorčakove našle su tu mladoženje i udale se, i time još više raznele slavu tim balovima. Ti balovi odlikovali su se time što na njima nije bilo ni domaćina ni domaćice: bio je samo dobroćudni Johelj, koji je leteo kao perce, klanjao se po pravilima svoje veštine i naplaćivao od svih svojih gostiju ulaznice za igranje; bilo je još i to što su na te balove dolazili samo oni koji su želeli da igraju i da se vesele kao što to žele devojčice od trinaest i četrnaest godina, koje prvi put oblače dugačku haljinu. S malim izuzetkom sve su bile ili su izgledale lepe: tako su se sve osmehivale ushićeno i tako su im gorele očice. Ponekad su igrale pas de châle i najbolje učenice, među kojima je Nataša bila najbolja i odlikovala se svojom gracioznošću; ali na tom poslednjem balu igrali su samo ekoseze, angleze i mazurku koja je tek ulazila u modu. Johelj beše uzeo dvoranu u kući Bezuhova i, kao što su svi govorili, bal je vrlo uspeo. Bilo je mnogo lepih devojčica, a Rostovljeve gospođice bile su među najlepšima. Obe su bile osobito srećne i vesele. Sonja, ponosna što ju je Dolohov prosio a ona ga odbila i što se objasnila s Nikolajem, okretala se toga večera još kod kuće i nije dala devojci da joj dovrši češljanje, a sad je sva sijala od prevelike radosti. Nataša, tako isto ponosna što je prvi put u dugoj haljini, na istinskom balu, beše još srećnija. One su imale bele muslinske haljine s ružičastim trakama. Nataša je postala zaljubljena onog trenutka kad je došla na bal. Ona nije bila zaljubljena ni u koga naročito, nego je bila zaljubljena u sve. Koga je god spazila u onom trenutku kad je pogledala, u toga je bila i zaljubljena. – Ah, kako je lepo! – govorila je neprestano, pritrčavajući Sonji. Nikolaj i Denisov išli su po dvoranama, gledajući ljubazno i pokroviteljski one što igraju. – Kako je mila, biće lepotica – reče Denisov. – Ko?

– Grofica Nataša – odgovori Denisov. – Pa kako igra... kakva gracija! – reče opet, poćutavši malo. – A o kome ti govoriš? – O tvojoj sestri – viknu ljutito Denisov. Rostov se osmehnu. – Mon cher comte, vous êtes un de mes meilleurs élèves, il faut que vous dansiez, – reče mali Johelj, prilazeći Nikolaju. – Voyez comme il y a de jolies demoiselles!19– On se istom molbom obrati i Denisovu, takođe svom bivšem učeniku. – Non, mon cher, je ferrai tapisserrie.20– reče Denisov. – Zar se ne sećate kako sam se slabo koristio vašim lekcijama?... – O, ne! – pohita Johelj da ga uteši. – Vi ste samo bili nepažljivi, a imali ste dara, jest, imali ste dara. Počeše igrati mazurku koja je skoro ušla u modu. Nikolaj nije mogao odreći Johelju i pozvao je Sonju. Denisov sede do starih dama, pa, nalaktivši se na sablju i lupkajući nogom takt, pričao je nešto veselo i zasmejavao stare dame, a pogledao na mladež koja igra. U prvom paru igrao je Johelj s Natašom, svojim ponosom i najboljom učenicom. Preplićući blago i nežno svojim nožicama u plitkim cipelama, Johelj je prvi poleteo preko dvorane s Natašom koja se beše malo zbunila, ali je pažljivo izvodila svoje „pa“. Denisov nije odvajao očiju od nje i lupkao je sabljom takt i po njegovom izgledu videlo se jasno da on ne igra samo zato što neće, a ne zato što ne ume. Usred figure zovnu k sebi Rostova koji je prolazio pored njega. – To nije nimalo dobro – reče mu. – Zar je to poljska mazurka? Nego, ona izvrsno igra. Znajući da je Denisov u Poljskoj bio čuven kao vešt igrač poljske mazurke, Nikolaj pritrča Nataši i reče joj: – Idi, izaberi Denisova. Da vidiš kako on igra! Divota! Kad je opet došao red na Natašu, ona ustade i, brzo koračajući u svojim cipelicama s trakama i stideći se, potrča sama preko dvorane u ugao gde je sedeo Denisov. Ona je videla kako svi gledaju u nju i čekaju. Nikolaj opazi kako se Denisov i Nataša prepiru smešeći se i kako Denisov nešto otkazuje, ali se radosno osmehuje. On im pritrča. – Molim vas, Vasilije Dmitriču – govorila je Nataša – hajdemo, kad vas molim. – Ali, grofice, oprostite, kako ću ja – branio se Denisov. 19 Dragi grofe, vi ste jedan od mojih najboljih učenika, treba da igrate. Pogledajte šta je tu lepih gospođica. 20 Ne, dragi moj, ja ću samo da posmatram.