Lav Nikolajevič Tolstoj - Rat i mir 2 $

X Ubrzo pošto je primljen u masonsko bratstvo, Pjer je, s opširnim uputstvom koje beše napisao za sebe šta treba da radi na svojim dobrima, otišao u kijevsku guberniju, gde se nalazio veliki deo njegovih seljaka. Došavši u Kijev, Pjer pozva u glavnu kancelariju sve upravnike i objasni im šta je naumio i šta želi. Reče im kako će se odmah preduzeti mere da se seljaci sasvim oslobode od ropstva, kako seljaci dotle ne treba da se opterećuju radom, kako žene i deca ne treba da se šalju na radove, kako treba seljacima ukazivati pomoć, kako ih treba upućivati savetom a ne telesno kažnjavati, kako na svakom imanju treba podići bolnice, sirotinjske domove i škole. Neki upravnici (a tu su bili i polupismeni ekonomi) slušali su to uplašeno, pretpostavljajući da se tim govorom hoće da kaže kako mladi grof nije zadovoljan njihovom upravom i utajivanjem novca; drugi su se, pošto ih je prošao prvi strah, zabavljali Pjerovim vrskanjem i novim, dotle nečuvenim rečima; treći su jednostavno uživali da čuju kako govori gospodin; četvrti, najpametniji, a među njima i glavni upravnik, shvatili su iz tog govora kako se treba ponašati prema gospodinu pa postići svoj cilj. Glavni upravnik izrazi potpuno slaganje s namerama Pjerovim; samo napomenu da je, sem tih reforama, preko potrebno zanimati se uopšte poslovima, koji su stajali rđavo. Pored sveg ogromnog bogatstva grofa Bezuhova, Pjer je, otkako ga je dobio i otkako je počeo dobijati, kao što se govorilo, pet stotina hiljada rubalja dohotka na godinu, osećao da je mnogo siromašniji nego kad je dobijao svojih deset hiljada od pokojnog grofa, Uopšte uzev, njega je dovodio u zabunu ovakav budžet: Starateljskom savetu plaćalo se oko osamdeset hiljada, od svih dobara; oko trideset hiljada išlo je na izdržavanje dobra u okolini Moskve, za kuću u Moskvi i za kneginjice; oko petnaest hiljada izdavalo se na penzije i toliko još na dobrotvorne zavode; grofici se slalo za izdržavanje sto pedeset hiljada; interesa na dugove plaćalo se oko sedamdeset hiljada; zidanje počete crkve stalo je za te dve godine oko deset hiljada; ostatak oko stotinu hiljada trošio se – ni on sam nije znao kako, i gotovo svake godine morao je da zajmi. Sem tora, pisao mu je svake godine glavni upravnik ili o paljevinama, ili o nerodici, ili o potrebi preuređenja fabrika i radionica. I tako je prvi posao koji se nametnuo Pjeru bio onaj za koji je on imao najmanje sposobnosti i sklonosti – da se zanima poslovanjem. Pjer je svaki dan radio s glavnim upravnikom. Ali je osećao da njegovo zauzimanje ne kreće poslove ni za korak napred. Osećao je da

njegova zauzimanja bivaju nezavisno od posla, da ne prianjaju za posao, niti ga pokreću. S jedne strane, glavni upravnik iznosio je poslove u najgoroj boji i pokazivao Pjeru kako je preka potreba plaćati dugove i preduzimati nove radove s mužicima, na što Pjer nije pristajao; s druge strane, Pjer je zahtevao da se pristupi oslobođavanju mužika, a upravnik je na to isticao kako prvo treba platiti dug starateljskom savetu i kako se zbog toga ne može oslobođenje brzo izvršiti. Upravnik nije govorio da je to sasvim nemogućno; da bi se postigao taj cilj, on je predlagao da se prodadu šume u kostromskoj guberniji, da se prodadu donje zemlje i krimsko imanje. Ali sve ove operacije vezivao je glavni upravnik s takvim spletom parnica, skidanja zabrana, potraživanja, odobravanja itd., da bi se Pjer zbunio i samo bi mu rekao: „Da, da, pa učinite tako“. Pjer nije imao one praktične žilavosti koja bi mu dala mogućnost da se neposredno lati posla, pa zbog toga nije ni voleo posao i samo je gledao da se pred upravnikom pretvara kako ga zanima posao. A upravnik je gledao da se pretvara pred grofom kako on smatra da su ta zanimanja veoma korisna za domaćina a za njega tegobna. U velikom gradu našli su se poznanici; nepoznati su pohitali da se upoznadu i da srdačno pozdrave borataša, najimućnijeg čoveka u guberniji, koji im je opet došao. A uz to, što se tiče one glavne slabosti, koju je Pjer priznao kad su ga primili u masonsku ložu, iskušenja su bila tako jaka da se nije mogao uzdržati od njih. Opet je Pjer provodio čitave dane, nedelje i mesece onako isto kao i u Petrogradu, zabrinut i zauzet sedeljkama, ručkovima, doručcima i balovima, i nije imao kad da dođe k sebi. Mesto novog života koji je Pjer mislio da počne, on je provodio jednako onaj isti pređašnji život, samo u drugim prilikama. Pjer je uviđao da od ona tri masonska zadatka ne ispunjava onaj koji svakom masonu nalaže da bude ugled moralnog života, da od onih sedam vrlina nema nikako u sebi dve: moralnost i ljubav prema smrti. Ali se tešio time što vrši drugi zadatak – popravlja rod ljudski, i što ima ostale vrline, ljubav prema bližnjemu a naročito darežljivost. U proleće 1807. godine Pjer naumi da se vrati u Petrograd. On je hteo da usput obiđe sva svoja dobra i da se lično uveri šta je urađeno od onoga što je naredio i u kakvom se stanju nalazi sad onaj narod koji mu je Bog poverio i kome je on hteo da učini dobro. Glavni upravnik, koji je sve zamisli mladog grofa smatrao gotovo kao bezumne i štetne za sebe, za njega, za seljake – popuštao je. Tvrdeći i dalje kako je oslobođenje mužika stvar nemogućna, on je naredio da se do dolaska gospodinova izgrade na svima imanjima velike zgrade za škole, bolnice i sirotinjske domove; za dolazak gospodinov svuda je spremao

dočeke ne sjajne i svečane, koji se, kao što je znao, neće svideti Pjeru, nego pobožne i zahvalne, s ikonama i sa hlebom i solju, upravo onakve kakvi će, kao što je znao gospodina, morati da utiču na njega i da ga prevare. Južno proleće, ugodno, brzo putovanje u fijakeru i samoća na putu behu razdragali Pjera. Imanja, na koja još nije dolazio, behu sva jedno od drugog lešpa; narod se svuda pokazivao da mu je dobro i da je ganut i zahvalan na učinjenim dobročinstvima. Svuda behu dočeci, koji iako su zbunjivali Pjera, izazivahu radost u dubini njegove duše. Na jednom mestu podneše mu mužici so i hleb i ikonu Petra i Pavla i umoliše da im dopusti da u slavu njegovog imendana sv. Petra i Pavla, a u znak ljubavi i zahvalnosti za učinjena dobročinstva, načine o svom trošku novi oltar u crkvi. Na drugom mestu dočekaše ga žene s decom na sisi i zahvališe mu što ih je izbavio od teških radova. Na trećem imanju dočeka ih sveštenik s krstom, okružen decom koju je po grofovoj milosti učio knjizi i veri. Na svim imanjima video je Pjer svojim očima kako se sve po jednom planu zidaju ili su već sazidane kamene zgrade za bolnice, škole i sirotinjske domove, koje su morale da budu uskoro otvorene. Svuda je Pjer video izveštaje svojih upravnika o kuluku koji beše sad manji nego ranije i slušao za to dirljive zahvalnosti deputacija seljaka u plavim kaftanima. Pjer nije znao samo to da je onde gde su mu podneli so i hleb i tražili odobrenje da načine oltar Petru i Pavlu bilo trgovačko selo i panađur o Petrovudne, da oltar već odavno grade bogati mužici iz sela, isti oni što su izišli pred njega, a da je devet desetina mužika u tom selu u najvećoj nemaštini. On nije znao da su žene s decom na sisi, koje se po njegovoj naredbi nisu više slale na kuluk, vršile zbog toga kod svoje kuće još teže poslove. On nije znao da je onaj sveštenik koji ga je dočekao s krstom opterećivao mužike svojim nametima i da su mu oni đaci oko njega predavani s plačem i da su ih roditelji otkupljivali velikim sumama. On nije znao da one kamene i sve po planu zgrade zidaju njegovi radnici i da se tako uvećao kuluk koji je smanjen samo na hartiji. On nije znao da se onde gde mu je upravnik pokazivao u knjizi kako je njegovom voljom smanjen obrok za jednu trećinu popeo za polovinu kuluk. I zato je Pjer bio ushićen svojim putovanjem po imanjima i potpuno se vratio u ono filantropsko raspoloženje u kome beše otišao iz Petrograda, i pisao je oduševljena pisma svome bratu nastavniku, kako je zvao velikog majstora. „Kako je to lako, kako malo truda treba da čovek učini tako mnogo dobra“ – mislio je on – „a kako se mi malo o tome brinemo!“ Bio je srećan što mu se izriče zahvalnost, ali se stideo primajući je. Ta zahvalnost podsećala ga je koliko bi još više bio kadar da učini za te proste, dobre ljude.

Glavni upravnik, veoma glup a lukav čovek, potpuno je razumeo pametnog i naivnog grofa i, igrajući se njim kao igračkom, video kako su uticali na Pjera spremljeni dočeci, pa mu se odlučnije obratio s razlozima kako nije mogućno i, što je glavno, nije potrebno oslobađati seljake, koji su i onako bili sasvim srećni. Pjer se potajno u duši svojoj slagao s upravnikom u tome da je teško zamisliti srećnije ljude i da ih bogzna šta čeka u slobodi; ali je Pjer, iako preko volje, ostao pri onom što je smatrao da je pravično. Upravnik mu je obećavao da će upotrebiti svu svoju snagu da izvrši volju grofovu, jer je dobro znao da grof nikad neće moći ne samo da ga kontroliše jesu li upotrebljene sve mere da se prodadu šume i imanja i je li isplaćeno starateljskom savetu, nego, svakako, neće nikad zapitati niti će doznati kako sagrađene zgrade stoje prazne i kako seljaci daju i dalje u radu i u novcu sve ono što daju i kod ostalih, to jest sve što mogu dati.

XI Vraćajući se u najlepšem raspoloženju sa svog južnog putovanja, Pjer je ostvario svoju davnašnju nameru da svrati svome prijatelju Bolkonskom, koga nije video dve godine. Bogučarovo je ležalo u nimalo lepoj, ravnoj okolini, pokrivenoj njivama i isečenom i neisečenom jelovom i brezovom šumom. Spahijski dvorac nalazio se nakraj sela, koje se pružalo pravo pored druma, iza ponovo iskopanog i napunjenog vodom ribnjaka, s obalom po kojoj još ne beše izrasla trava, a usred mlade šume, u kojoj beše i nekoliko veliknh borova. U spahijski dvorac računalo se gumno, zgrade u dvorištu, konjušnice, kupatila i velika kamena kuća s polukružnim frontom koji se još gradio. Oko kuće beše zasađen mlad voćnjak. Ograde i kapije behu jake i nove; pod stajom su stajala dva požarna šmrka i bure obojeno zelenom bojom; putovi behu pravi, mostovi jaki, s ogradom. Na svemu se videlo obeležje tačnosti i dobrog gazdovanja. Kad Pjer naiđe na poslužitelje i upita gde stanuje knez, oni mu pokazaše malu, novu zgradicu, baš nakraj ribnjaka. Stari čuvar kneza Andreje, Anton, prihvati Pjera iz fijakera, reče mu da je knez kod kuće i uvede ga u čisto, malo predsoblje. Pjera iznenadi skromnost ove majušne, ma da i čiste kućice posle onog sjajnog gospodstva u kome je poslednji put video svog prijatelja u Petrogradu. On brzo uđe u malu, neokrečenu dvoranu, koja je još mirisala na borovinu i htede da pođe dalje, ali Anton potrča na prstima napred i kucnu na vrata. – Šta je? – ču se iznutra oštar, neprijatan glas. – Gost – odgovori Anton. – Zamoli ga nek pričeka – i ču se kako se odmače stolica. Pjer brzo pođe vratima i susrete se s namrštenim, postarelim knezom Andrejom, koji iziđe pred njega. Pjer ga zagrli i, skinuvši naočare, poljubi ga u obraze i pogleda ga izbliza. – Nisam se nadao, veoma mi je milo – reče knez Andreja. Pjer nije ništa govorio; on je začuđeno i ne skidajući očiju gledao u svoga prijatelja. Njega beše zaprepastila promena na knezu Andreji. Reči kneza Andreje behu ljubazne, na usnama i na licu video se osmeh, ali mu pogled beše mutan, mrtav i on mu, ma da je to, očevidno, želeo, ne mogaše dati one radosne i vesele vedrine. Ne što je njegov prijatelj smršao, pobledeo i ogrubeo, nego taj pogled i ona bora na čelu što pokazuju da je

dugo i naporno mislio samo o nečem jednom, poražavahu i otuđivahu Pjera, dok se nije naviknuo na njih. Razgovor se zadugo nije mogao početi, kao što to uvek biva prilikom viđenja posle dugog rastanka; pitali su i odgovarali kratko i za one stvari za koje su znali da je trebalo govoriti dugo. Najzad, razgovor se poče pomalo zaustavljati na onom što je malopre ukratko rečeno, na pitanjima o prošlom životu, o planovima za budućnost, o Pjerovom putovanju, o njegovom radu, o ratu itd. Ona usredsređenost i ubijenost koju Pjer beše opazio u pogledu kneza Andreje sad se ogledala još jače u smešku s kojim je slušao Pjera, naročito kad je Pjer počeo radosno i oduševljeno da govori o prošlosti i o budućnosti. Izgledalo je kao da je knez Andreja želeo, ali nije mogao da sudeluje u onome što on govori. Pjer poče osećati da pred knezom Andrejom ne treba pokazivati ni zanos, ni snove, ni nadu u sreću i u dobro. Njega bi stid da kaže sve svoje nove, masonske misli, naročito obnovljene i probuđene u njemu njegovim poslednjim putovanjem. On se uzdržavao, nije smeo da se pokaže naivan; uz to ga je vukla neodoljiva želja da što brže pokaže svome prijatelju kako je on sad sasvim drugi, bolji Pjer nego onaj što je bio u Petrogradu. – Ja vam ne mogu reći kako sam mnogo preživeo za ovo vreme – reče on. – Ne bih sam sebe poznao. – Da, mnogo, mnogo smo se izmenili odonda – reče knez Andreja. – A vi? – upita ga Pjer. – Kakvi su vaši planovi? – Planovi? – ponovi ironično knez Andreja. – Moji planovi? – ponovi opet, kao čudeći se značenju te reči. – Pa eto, vidiš, spremam se, hoću do godine da se sasvim preselim... Pjer se beše ćuteći i pažljivo zagledao u ostarelo lice Andrejino. – Ne, ja pitam... – reče Pjer, ali ga knez Andreja prekide: – A šta da razgovaramo o meni... pričaj, ispričaj svoje putovanje i šta si počinio tamo na svojim imanjima. Pjer poče da priča šta je uradio na svojim imanjima, trudeći se da što može više sakrije svoje učešće u popravkama koje je izvršio. Knez Andreja je nekoliko puta unapred dobacio Pjeru ono što priča, kao da mu je to sve što je Pjer uradio bila odavno poznata istorija, i ne samo da ga nije pažljivo slušao, nego se kao stideo što Pjer to priča. Pjeru bi neugodno i čak teško u društvu svoga prijatelja. On ućuta. – I eto vidiš, dušo moja – reče knez Andreja, kome, očevidno, beše takođe teško i nelagodno s gostom – ja sam ovde kao na bivaku, a došao sam samo da vidim. Danas idem opet sestri. Upoznaću te s njom. Ali ti se,

čini mi se, poznaješ s njom – reče on, očevidno da zabavi gosta, s kojim sad nije osećao ništa zajedničko. – Poći ćemo posle ručka. A sad, hoćeš li da razgledaš moje zgrade? – Oni iziđoše i prošetaše se do ručka, razgovarajući o političkim novostima i zajedničkim poznanicima, kao ljudi koji su slabo bliski jedan drugom. Knez Andreja je počeo da govori malo življe i s većim interesovanjem samo o uređivanju svoje nove kuće i o građevini, pa i tada, odjedanput, zastade usred razgovora, upravo kad behu na skelama i kad poče da opisuje Pjeru kakav će biti raspored u kući. – Uostalom, tu nema ništa zanimljivo – reče on. – Hajde da ručamo, pa ćemo na put. – Za ručkom se povede razgovor o Pjerovoj ženidbi. – Ja sam se veoma začudio kad sam to čuo – reče knez Andreja. Pjer pocrvene onako kao što je uvek crveneo kad se to spomene i brzo reče: – Ja ću vam jedanput ispričati kako se to sve dogodilo. Ali vi znate da je to sve svršeno, i to zauvek. – Zauvek? – reče knez Andreja. – Zauvek ništa ne biva. – Ali vi znate kako se to sve svršilo? Jeste li čuli za dvoboj? – Da, i kroz to si prošao. – I jedino zahvaljujem bogu što nisam ubio onog čoveka – reče Pjer. – A zašto ne? – reče knez Andreja. – Ubiti zlo pseto čak je vrlo dobro. – Ne, ubiti čoveka nije dobro, nije pravo... – A zašto nije pravo? – ponovi knez Andreja. – Nije dato ljudima da sude šta je pravo i šta nije pravo. Ljudi su večito grešili i grešiće, i to najviše u tome šta smatraju da je pravo a šta nepravo. – Nepravo je ono što je zlo za drugog čoveka – reče Pjer, zadovoljan što knez Andreja, prvi put otkako je on došao, ožive i poče govoriti, i hoćaše da mu kaže sve ono što ga je načinilo takvim kakav je sad. – A ko je tebi kazao šta je to zlo za drugog čoveka? – upita ga knez Andreja. – Zlo? Zlo? – reče Pjer. – Pa mi svi znamo šta je zlo za nas. – Da, znamo, ali ono zlo koje znam da je za mene zlo, ne mogu da učinim drugom čoveku – reče knez Andreja, zagrevajući se sve više i više i, očevidno, želeći da kaže Pjeru svoj novi pogled na stvari. Govorio je francuski. – Je ne connais que deux maux bien réels, le remords et la maladie; il n’y a de bien que l’absence de ces maux: 57 Da 57 Ja znam u životu samo dva istinska zla: to je griža savesti i bolest. Dobro je samo kad nema zala.

živim za sebe, izbegavajući samo ta dva zla: eto to je sad sva moja mudrost. – A ljubav prema bližnjemu, a samopožrtvovanje? – poče da govori Pjer. – Ne, ja ne mogu s vama da se složim! Živeti samo tako da čovek ne čini zla, da se ne kaje, to je malo. Ja sam živeo tako, živeo sam za sebe i upropastio sam svoj život. I tek sad, kad živim, bar se trudim (popravi se Pjer iz skromnosti) da živim za druge, tek sam sad shvatio šta je sreća u životu. Ne, ja se s vama ne slažem, a ni vi ne mislite tako kako govorite. – Knez Andreja je ćuteći gledao u Pjera i smeškao se podrugljivo. – Eto, videćeš se s mojom sestrom, kneginjicom Marijom. S njom ćeš se složiti – reče on. – Može-biti, imaš pravo što se tebe tiče – nastavi pošto je malo poćutao; – ali svaki čovek živi na svoj način; ti si živeo za sebe i veliš kako time umalo nisi upropastio svoj život, i kako si poznao šta je sreća tek kad si počeo živeti za druge. A ja sam iskusio nešto suprotno. Ja sam živeo za slavu. A šta je slava? Pa opet ljubav prema drugima, želja da učiniš nešto za njih, želja da te pohvale. Dakle, ja sam živeo za druge i ne da nisam umalo, nego sam sasvim upropastio svoj život. A postao sam spokojniji otkako živim samo za sebe. – A kako će čovek živeti samo za sebe? – upita Pjer padajući u vatru. – A sin, a sestra, a otac? – Pa i to sam sve onaj isti ja, a nisu drugi – reče knez Andreja. – A drugi, taj bližnji, le prochain, kao što ga zovete ti i kneginjica Marija, to je glavni izvor zablude i zla. Le prochain – to su oni tvoji kijevski mužici, kojima hoćeš da učiniš dobro. I on pogleda u Pjera podrugljivo – izazivačkim pogledom. Videlo se da ga izaziva. – Vi se šalite – nastavi Pjer, zagrevajući se sve više i više. – Kakva zabluda i zlo može biti u tome što sam ja želeo (ispunio sam vrlo malo i loše), ali želeći da učinim dobro, jesam li i učinio bar štogod? Kakvo može biti zlo što će se oni jadni ljudi, naši mužici, ljudi ovakvi kao i mi, koji odrastaju i umiru bez drugog pojma o bogu i o istini sem obreda i nerazumljive molitve, poučiti da veruju u bolji život, nagradu, platu, utehu? Pa kakvo je zlo i zabluda u tome što ću ja dati lekara i bolnicu onim ljudima koji umiru od bolesti bez pomoći, kad im je vrlo lako pomoći materijalno, i što ću dati sklonište starcu? I zar to nije osetno i nesumnjivo dobro kad ja dam odmora i dokolice mužiku i ženi s malim detetom, koji nemaju odmora ni danju ni noću?... – govorio je Pjer brzo i već šapćući. – I ja sam to učinio, makar i slabo, makar i malo, ali sam nešto učinio i vi me ne samo nećete razuveriti da ovo što sam učinio nije dobro, nego me nećete razuveriti da i vi sami niste tako mislili. A što je

glavno – nastavi Pjer – ja znam to, i znam pouzdano, da je uživanje činiti to dobro, i da je to jedina istinska sreća u životu. – Da, ako se tako postavi pitanje, onda je to druga stvar – reče knez Andreja. – Ja zidam kuću, sadim voćnjak, a ti gradiš bolnice. I jedno i drugo može poslužiti da čovek provede vreme. Ali šta je pravo, šta dobro – ostavi neka sudi onaj koji sve zna, a ne mi. Nego, ti hoćeš da se prepireš – dodade on – pa hajde da se prepiremo. – Oni ustadoše iza stola i sedoše na glavne stepenice koje su zamenjivale balkon. – Pa hajde da se prepiremo – reče knez Andreja. – Ti kažeš škole – nastavi on, brojeći na prste – pouke i tako dalje, to jest hoćeš ovoga (i on pokaza na mužika koji prođe pored njih i skide kapu) da izvedeš iz njegovog životinjskog stanja i da mu pružiš moralne potrebe, a meni se čini da je jedina mogućna sreća – sreća životinjska, a ti hoćeš da ga lišiš te sreće. Ja mu zavidim, a ti hoćeš da ga načiniš da bude kao ja, a ne daš mu moje imanje. Zatim kažeš: da mu se olakša rad. A ja, opet, mislim da je njemu fizički rad takva ista potreba i takav isti uslov za njegov život kao meni i tebi umni rad. Ti ne možeš da ne misliš. Ja legnem posle dva sata da spavam, dođu mi misli i ne mogu da zaspim, prevrćem se i ne zaspim do ujutru zato što mislim i što ne mogu da ne mislim, kao što on ne može da ne ore, da ne kosi; inaće će otići u krčmu, ili će se razboleti. Kao što ja neću podneti njegov strašni fizički napor i umreću za nedelju dana, tako on neće podneti moje fizičko besposličenje, odebljaće i umreti. Treće – šta si ono još rekao? Knez Andreja savi treći prst. – A, da, bolnice, lekovi. Udari ga kaplja, umire, a ti mu pustiš krv, izlečiš ga. I on će ići deset godina kao bogalj, biti svima na teretu. Mnogo je mirnije i prostije da umre. Rodiće se drugi, i onako ih je mnogo. Bar da ti je žao što gubiš jednog radnika više – kao što ga ja gledam – nego ti hoćeš da ga lečiš iz ljubavi prema njemu. Ali njemu to ne treba. Pa onda, kakvo je i to uobraženje da je medicina nekoga i nekad izlečila! Da ubija – to može! – reče on, pa se ljutito namršti i okrete od Pjera. Knez Andreja je kazivao svoje misli tako jasno i razgovetno da se videlo da je mislio o tome više puta, a govorio je s voljom i brzo, kao čovek koji nije dugo govorio. Pogled mu je bivao utoliko življi, ukoliko je njegovo suđenje bilo očajnije. – Uh, to je užasno, užasno! – reče Pjer. – Ja samo ne razumem kako može čovek da živi s takvim mislima. I meni su dolazili takvi trenuci, bilo je to nedavno, u Moskvi i putem, pa klonem toliko da ne marim za život, sve mi je gadno – najviše ja sam. Tada ne jedem, ne umivam se... a kako je vama?

– Zašto da se ne umivaš, to nije čisto – reče knez Andreja; – naprotiv, treba gledati da nam život bude što je mogućno prijatniji. Ja sam živ i za to nisam kriv, dakle treba što bolje poživeti do smrti, ne smetajući nikome. – Ali šta će vas s takvim mislima podsticati da živite? Kako će čovek sedeti ne mičući se, ništa ne preduzimajući... – Život i onako ne da čoveku mira. Ja bih voleo da ništa ne radim, ali, eto, s jedne strane, ovdašnje plemstvo me počastvovalo izborom za svog predstavnika: jedva sam se toga otresao. Oni nisu mogli shvatiti kako u meni nema ono što je potrebno, nema one poznate dobroćudne i brižljive trivijalnosti, koja je za to potrebna. Pa onda, evo ova kuća, koju je trebalo sagraditi da bih imao svoj kutak, gde bih mogao da budem miran. Sad narodna vojska. – Zašto ne služite u vojsci? – Posle Austerlica! – reče mračno knez Andreja. – Ne, hvala lepo, ja sam se zarekao da neću služiti u ruskoj aktivnoj vojsci. I neću, pa da Bonaparta stoji tu, kod Smolenska, i da preti Golim Brdima, ni tada ne bih služio u ruskoj vojsci... Dakle, kao što ti rekoh – nastavi knez Andreja, umirujući se – sad se kupi narodna vojska, otac je glavnokomandujući trećeg okruga i jedini je način da se izbavim službe – da budem kod njega. – Dakle, služite? – Služim. – On poćuta malo. – A zašto vi služite? – Pa evo zašto. Moj je otac jedan od najviđenijih ljudi svoga doba. Ali on stari, i nije, da kažem, bezdušan, nego je suviše žive naravi. Strahovit je zbog svoje navike na neograničenu vlast, i sad zbog ove vlasti, koju mu je dao gospodar kao glavnokomandujućem nad narodnom vojskom. Da sam pre dve nedelje zadocnio dva sata, on bi obesio protokolistu u Juhnovu – reče knez Andreja s osmehom; – dakle, služim zato što sem mene niko ne može uticati na oca, i što ću ga ja ponekad spasti da ne učini ono zbog čega bi se, posle, kajao. – A, eto vidite! – Da, mais se n’est ras somme vous l’entendez58 – nastavi knez Andreja. – Ja nisam želeo niti želim ni najmanje dobra tom gadnom protokolisti koji je ukrao neke čizme od narodnih vojnika; ja bih bio, čak, vrlo zadovoljan da ga vidim obešena, ali mi je žao oca, to jest, opet sebe. 58 Ali to nije ono što vi mislite.

Knez Andreja zagrevao se sve više i više. Oči mu grozničavo zasijaše kad poče dokazivati Pjeru kako njegov postupak nije nikad potekao otuda što on želi dobra bližnjem. – Dakle, ti hoćeš, eto, da oslobodiš seljake – nastavi on. – To je vrlo dobro; ali nije za tebe (ti nisi, mislim, nikog istukao niti poslao u Sibir), a još manje za seljake. Ako ih tuku, batinaju, šalju u Sibir, ja mislim da im od toga nije nimalo gore. On će u Sibiru živeti onako isto kao marvinče, a masnice na njemu zarašće i biće onako isto srećan kao što je i pre bio. Nego, oslobođenje je potrebno zbog onih ljudi koji propadaju moralno, koji natovare na sebe kajanje, koji ugušuju to kajanje i koji ogrube zbog toga što imaju mogućnosti da kazne i pravog i krivog. Eto koga ja žalim i zbog koga bih želeo da oslobodim seljake. Ti, može-biti, nisi video, ali ja sam video kako dobri ljudi, vaspitani u tim tradicijama neograničene vlasti, kad zađu u godine postanu razdražljiviji, postanu zli, grubi i kako to vide i sami, a ne mogu da se uzdrže i bivaju sve nesrećniji i nesrećniji. Knez Andreja je govorio to s takvom toplinom da Pjer i nehotice pomisli da je Andreja došao na te misli zbog svog oca. On mu ništa ne odgovori. – Dakle, eto koga mi je žao. Žao mi je čovečjeg dostojanstva, mirne savesti i čistote, a ne njihovih leđa i čela, što će, ma koliko ih batinao i ma koliko deljao, biti opet ista ona leđa i čela. – Ne, ne, i po hiljadu puta ne! Ja se nikad ne mogu složiti s vama – reče Pjer.

XII Knez Andreja i Pjer sedoše pred veče u kola i pođoše u Gola Brda. Knez Andreja je ponekad prekidao ćutanje pogledajući u Pjera i, po njego vom govoru, videlo se da je dobre volje. On mu je pokazivao njive i govorio mu o napretku u svome gazdinstvu. Pjer je mračno ćutao, odgovarao kratko i izgledalo je da se zaneo u svoje misli. Pjer je mislio kako je knez Andreja nesrećan, kako je u zabludi, kako ne poznaje pravu svetlost i kako je njemu dužnost da mu pritekne u pomoć, da ga prosveti i podigne. Ali čim bi Pjer smislio kako će i šta će reći, odmah bi osetio da će knez Andreja jednom reči, jednim argumentom oboriti čitavo njegovo učenje, pa nije smeo da počne, bojao se da svoju omiljenu svetinju ne izloži mogućnosti da bude ismejana. – Ama, zašto vi mislite – poče odjedanput Pjer oborivši glavu i izgledaše kao bik kad hoće da bode – zašto vi tako mislite? Ne treba da mislite tako. – O čemu to ja mislim? – upita knez Andreja začuđeno. – O životu, o zadatku čovekovom. To ne treba da bude. I ja sam tako mislio, pa znate šta me je spaslo? Masonstvo. Nemojte se smejati. Masonstvo nije religiozna, nije obredna sekta, kao što sam i ja mislio, nego najbolji, jedinstveni izraz najboljih, večnih strana čovečanstva. – I on poče izlagati knezu Andreji šta je masonstvo, onako kako ga je on razumeo. Govorio je da je masonstvo nauka hrišćanska, koja se oslobodila od državnih i religioznih okova; nauka o jednakosti, bratstvu i ljubavi. – Samo naše sveto bratstvo ima istinskor značenja u životu; sve je ostalo san – reče Pjer. – Vi ćete razumeti, prijatelju, da je sve što je van toga saveza puno laži i nepravde, i ja se slažem s vama u tome da pametnom i dobrom čoveku ne ostaje ništa drugo već da tako, kao vi, provodi svoj vek, trudeći se samo da ne smeta drugima. Ali primite naša osnovna uverenja, stupite u naše bratstvo, dajte nam sebe, dopustite da vas upućuju, pa ćete odmah osetiti, kao što sam i ja osetio, da ste jedan deo onog ogromnog, nevidljivog lanca čiji se početak krije na nebesima – govorio je Pjer. Knez Andreja je slušao Pjera ćuteći i gledajući preda se. Nekoliko puta pitao je Pjera da mu ponovi reči koje nije dobro čuo od kolskog tutnja. Pjer je, po osobitom sjaju u očima kneza Andreje i po njegovom

ćutanju, video da njegove reči nisu uzaludne, da ga knez Andreja neće prekinuti i da se neće podsmehnuti njegovim rečima. Stigoše do razlivene reke, koju su morali preći na skeli. Dok su smeštali kola i konje, oni uđoše na skelu. Knez Andreja je, nalaktivši se na ogradu, ćuteći gledao razlivenu vodu koja se blistala prema suncu na zalasku. – Pa, šta mislite o tome? – upita Pjer. – Što ćutite? – Šta mislim? Slušam te. Sve je to tako – reče knez Andreja. – Ali ti veliš: stupi u naše bratstvo, pa ćemo ti pokazati cilj života i zadatak. čovekov, i zakone što vladaju svetom. A ko smo mi? Ljudi. Pa otkud vi sve znate? Zašto ja jedan ne vidim ono što vi vidite? Vi vidite na zemlji carstvo dobra i istine, a ja ga ne vidim. Pjer ga prekide. – Verujete li vi u budući život? – upita on. – U budući život? – ponovi knez Andreja, ali mu Pjer ne dade vremena da odgovori, nego primi to ponavljanje kao odricanje, tim više što je poznavao pređašnja ateistička uverenja kneza Andreje. – Vi kažete da ne vidite carstvo dobra i istine na zemlji. Ni ja ga nisam bio video i ono se ne može ni videti ako se naš život smatra kao svršetak svega. Na zemlji, to jest na ovoj zemlji (tu Pjer pokaza na polje), nema istine – sve je laž i zlo; ali u svetu, u svem svetu ima carstvo istine, i mi smo sad deca ove zemlje, a doveka smo deca svega sveta. Zar ja ne osećam u svojoj duši da sam deo te ogromne, harmonične celine? Zar ne osećam da sam ja u toj ogromno nebrojenoj količini stvorenja u kojoj se ogleda božanstvo – viša sila, ako hoćete – i da sam i ja jedan beočug, jedan stupanj pošavši od nižih stvorova višima? Kad ja vidim, jasno vidim tu lestvicu koja vodi od biljke čoveku, zašto ću onda pretpostavljati da se ta lestvica sa mnom prekida, a ne ide dalje i dalje? Ja osećam ne samo da ne mogu iščeznuti, kao što ništa i ne isčezava na svetu, nego da ću uvek biti i da sam uvek bio. Osećam da sem mene žive nada mnom duhovi i da u ovom svetu ima istine. – Da, to je Herderovo učenje – reče knez Andreja – ali, dušo moja, neće mene to uveriti, nego život i smrt, eto to uverava. Uverava te to što vidiš jedno stvorenje koje ti je drago, koje je vezano s tobom, o koje si se ogrešio i nadao se da ćeš se pred njim opravdati (knezu Andreji zadrhta glas i on okrete glavu), pa odjedanput to stvorenje pati, muči se i prestane da bitiše... Zašto? Nije mogućno da na to nema odgovora! I ja verujem da ga ima... Eto šta uverava čoveka, eto šta je mene uverilo – reče knez Andreja. – Eto, eto – reče Pjer – pa zar nije to ono isto što ja kažem!

– Nije. Ja samo kažem da nas ne uveravaju razlozi da je potreban budući život, nego to, kad ideš u životu ruku pod ruku s čovekom, pa odjedanput taj čovek iščezne tamo u nigde i ti se sam zaustaviš pred tom provalijom i zaviruješ u nju. I ja sam zavirio... – Dakle, šta ćete više! Vi znate da postoji tamo i da postoji neko? Tamo – to je budući život. Neko – to je Bog. Knez Andreja ne odgovori. Kola i konji behu već davno izvedeni na drugu obalu i već upregnuti, i sunce beše već do polovine zašlo, i večernji mraz već poče pokrivati zvezdama bare kod broda, a Pjer i Andreja stajahu još na skeli, na veliko čuđenje lakeja, kočijaša i vozara, i razgovarahu. – Ako ima boga i ako ima budućeg života, onda ima i istine, ima vrline; i viša sreća čovekova u tome je da teži da ih postigne. Treba živeti, treba voleti i treba verovati da ne živimo samo sad na ovom parčetu zemlje, nego da smo živeli i da ćemo živeti večito onamo u svemu – reče Pjer i pokaza na nebo. Knez Andreja je stajao nalaktivši se na ogradu skele, pa slušao Pjera i neprestano gledao crveni odsjaj sunca povrh plave razlivene vode. Pjer ućuta. Beše potpuna tišina. Skela je odavno stala uz obalu i samo se čulo slabo udaranje talasa o dno skele. Knezu Andreji učini se da to pljuskanje talasa odgovara na reči Pjerove: „Istina je, veruj to!“ Knez Andreja uzdahnu i zračnim, detinjskim, nežnim pogledom pogleda u lice Pjeru, koji se beše zacrveneo, razdragao, ali se još snebivaše pred starijim prijateljem. – Da, kad bi to tako bilo! – reče knez Andreja, pa dodade: – Ali, hajde da sedamo. – I, izlazeći sa skele, pogleda on u nebo koje mu beše pokazao Pjer i, prvi put posle Austerlica, ugleda ono visoko, večito nebo, koje je video kad je ležao u austerličkom polju i nešto što beše davno zaspalo, nešto što beše bolje u njemu, odjedanput se probudi radosno i mlado u njegovoj duši. Tog je osećanja nestalo čim je knez Andreja opet ušao u obične uslove života, ali je on znao da u njemu živi to osećanje, koje on nije umeo da razvije. Viđenje s Pjerom bilo je za kneza Andreju epoha od koje je počeo, istina po spoljašnosti onaj isti, ali u duševnom svetu njegovom novi život.

XIII Beše se već smrklo kad su knez Andreja i Pjer stigli pred glavni kućni ulaz u Golim Brdima. Dok su se približavali, knez Andreja smešeći se obrati Pjeru pažnju na užurbanost kod zadnjeg ulaza. Jedna pogurena starica s torbom na leđima i neki omalen čovek u crnom odelu i s dugačkom kosom, kad ugledaše da se primiču kola, nagoše bežati natrag kroz kapiju. Dve žene istrčaše za njima i sve četvoro, osvrćući se na kola, utrčaše poplašeno na zadnje stepenište. – Ono su Mašini božji ljudi – reče knez Andreja. – Mislili su od nas da je otac. A to je jedino u čemu ga ona ne sluša: on naredi da gone te skitače, a ona ih prima. – A šta su to božji ljudi? – upita Pjer. Knez Andreja ne stiže da odgovori. Iziđoše mu sluge u susret i on ih stade pitati gde je stari knez i da li mu se nadaju skoro. Stari knez beše još u gradu i očekivali su ga svaki čas. Knez Andreja odvede Pjera u svoje odeljenje, koje ga je uvek potpuno spremno čekalo u kući njegovog oca, a on ode u dečju sobu. – Hajdemo sestri – reče knez Andreja, pošto se vrati Pjeru – još je nisam video, sad se krije i sedi sa svojim božjim ljudima. Tako joj i treba, zbuniće se, nego videćeš božje ljude. C’est curieuh, ma parole.59 – Qu’est-ce que c’est que60 božji ljudi? – upita Pjer. – Pa videćeš. Kneginjica Marija odista se zbuni i sva pocrvene kad uđoše k njoj. U njenoj ugodnoj sobi s kandilima pred kiotom sedeo je na divanu za samovarom pored nje mlad dečko s dugim nosem i dugom kosom, u kaluđerskoj rizi. Na naslonjači pored njih sedela je smežurana, mršava starica krotka lica kao u deteta. – André, pourquoi ne pas m’avoir prévenue?61 – reče ona s blagim prekorom i stade pred svoje skitače kao kvočka pred piliće. – Charmée de vous voir. Je suis contente de vous voir62, – reče ona Pjeru kad je on poljubi u ruku. Ona ga je poznavala još kao dete, pa sad njegovo prijateljstvo s Andrejom, njegova nesreća sa ženom i, što je 59 To je zanimljivo, časna reč. 60 Šta su to božji ljudi? 61 Zašto mi, Andreja, nisi javio? 62 Veoma mi je drago što vas vidim. Vrlo mi je milo što vas vidim.

glavno, njegovo dobro, jednostavno lice odobrovoljiše je prema njemu. Ona ga je gledala svojim divnim, zračnim očima i, činilo se, govorila: „Ja vas veoma volim, ali molim vas ne smejte se mojima.“ Pošto su izmenjali prve fraze pozdravljanja, sedoše. – A, tu je i Ivanuška – reče knez Andreja, pokazujući osmehom na mladog skitača. – André! – reče molećivo kneginjica Marija. – Il faut que vous sachiez que c’est une femme63 , – reče knez Andreja Pjeru. – André, au nom de Dieu64 – ponovi kneginjica Marija. Videlo se da je između kneza Andreje i kneginjice Marije bila već uobičajena navika da se on podsmeva skitačima a ona da ih uzalud brani. – Mais ma bonne amie – reče knez Andreja – vous devriez au contraire m’être reconnaissante d’expliquer à Pierre votre intimité avec ce jeune homme.65 – Vraiment?66 – reče Pjer radoznalo i ozbiljno (na čemu mu je kneginjica Marija bila naročito zahvalna), zagledajući se preko naočara u lice Ivanuški, koji je razumeo da se o njemu govori, pa pogleda brzo po svima. Kneginjica Marija sasvim se uzaludno pomela zbog svojih. Oni se nimalo nisu uplašili. Starica, oborenih očiju, ali pogledajući iskosa na one što su ušli, beše spustila izvrnutu šolju na tanjirić i metnula pored nje načeto parčence šećera, pa je sedela mirno i nepomično na svojoj naslonjači, čekajući da joj ponude još čaja. Ivanuška je srkao iz tanjirića i svojim lukavim, ženskim očima gledao natmureno u mlade ljude. – Gde si bila, u Kijevu? – upita knez Andreja staricu. – Bila, oče – odgovori brbljivo starica – baš na sam Božić udostojila sam se kod ugodnika da primim svetu, nebesku tajnu. A sad idem iza Koljazina, oče; tamo se velika blagodat pokazala... – A šta je s tobom, Ivanuška? – Ja idem sam za sebe, hranioče – odgovori Ivanuška, trudeći se da govori basom. – Tek u Juhnovu našao sam se s Pelagicom. 63 Treba da znate da je to žensko. 64 Andreja, za ime božje. 65 Ali, draga prijateljice, treba naprotiv da mi hvalite što objašnjavam Pjeru vaše prisne veze s ovim mladićem. 66 Doista?

Pelagica prekide svog drugara; očevidno, htela je da ispriča što je videla. – U Koljazinu se, oče, pokazala velika blagodat. – Kakva, da nisu nove mošti? – upita knez Andreja. – Dosta, Andreja – reče kneginjica Marija. – Nemoj pričati, Pelagice. – E... šta govoriš, majko, zašto da ne pričam? Ja njega volim. On je dobar. Bogom obdaren, on mi je, dobrotvor, dao deset rubalja, pamtim ja... Kad sam bila u Kijevu a kaže mi Kirjuša, jurodivi – to ti je pravi božji čovek, i zimi i leti ide bos. „Što hodiš“ – veli – „gde ti nije mesto, idi u Koljazin, tamo se pojavila čudotvorna ikona, presveta majka Bogorodica.“ Čim mi to reče, ja se oprostim s ugodnicima i odem... Svi su ćutali, samo je skitačica govorila odmerenim glasom, uvlačeći vazduh u sebe. – Dođem tamo, oče, a narod preda me pa veli: „pokazala se velika blagodat, presvetoj majci Bogorodici kaplje miro iz obraščića...“ – Dobro, dobro, posle ćeš ispričati – reče kneginjica Marija i pocrvene. – Dopustite da je upitam – reče Pjer. – Jesi li ti to sama videla? – upita on. – Razume se, oče, sama sam se udostojila. Sija joj lik kao svetlost nebeska, a iz obraščića joj samo kaplje, kaplje... – Pa to je obmana – reče naivno Pjer, koji je pažljivo slušao skitačicu. – Oh, oče, šta govoriš! – uzviknu preneraženo Pelagica i okrete se kneginjici Mariji tražeći zaštite. – To obmanjuju narod – ponovi Pjer. – Gospode Isuse Hriste! – uzviknu skitačica krsteći se. – Oh, ne govori oče! Tako i jedan general nije verovao, kazao je: „Obmanjuju kaluđeri“, pa, čim je to rekao, odmah oslepeo. I posle usni kako mu dođe majčica Pečerska, pa veli: „Veruj u mene, izlečiću te“. I on ti čim ustade navali moliti: „Odvezi me, pa odvezi njoj“. Ovo ti kazujem suštu istinu, videla sam svojim očima. Dovezoše ga slepog pravo njoj, on pristupi, pade pred njom, pa veli: „Isceli me! Daću ti, veli, ono čim me je car obdario“. Videla sam, oče, svojim očima orden na njoj. I šta bi – on progleda! Grehota je tako govoriti. Bog će da pokara! – reče ona Pjeru poučno. – Šta, zar orden na ikoni? – upita Pjer. – Zar proizveli majčicu za generala? – reče knez Andreja smešeći se. Pelagica odjedanput poblede i pljesnu rukama. – Oče, oče, ne greši, ti sina imaš! – poče ona, pa iz bledila odjedanput jako pocrvene. Nek ti Bog oprosti, oče, što si rekao. – Ona se prekrsti. –

Gospode, oprosti mu! Majčice, šta je ovo? – obrati se kneginjici Mariji. Starica ustade i, gotova da zaplače, poče spremati svoju torbu. Videlo se da je beše i strah i stid što je uživala dobročinstva u kući gde se može tako govoriti, a žao što se sad mora lišiti dobročinstva ove kuće. – Kakvo vam je to uživanje? – reče kneginjica Marija. – Što ste dolazili u moju sobu. – Nemojte, pa ja se šalim, Pelagice – reče Pjer. – Princesse, ma parole, je n’ai pas voulu l’offenser. Ce n’est pas sérieux, je t’assure!67 samo sam onako rekao... Nemoj misliti da sam se podsmevao – reče on starici, osmehujući se zbunjeno i želeći da zagladi svoju pogrešku. Pelagica zastade nepoverljivo, ali se na licu Pjerovom ogledalo tako iskreno kajanje, a knez Andreja tako gledaše čas u nju čas u Pjera, da se ona malo umiri. 67 Kneginjice, časna reč, nisam je hteo vređati.

XIV Skitačica se umirila, pa je posle, opet navedena na razgovor, dugo pričala o ocu Amfilohiju, koji je tako svetiteljski živeo da mu je ručica mirisala na tamnjan, i o tome kako su joj njeni poznanici kaluđeri, kad je poslednji put putovala u Kijev, dali ključeve od pećina, i kako je ona ponela dvopeka i dva dana provela u pećinama s ugodnicima. „Pomolim se jednom, poklonim se, odem drugom. Trenem malo, pa opet idem te se poklonim; a tišina, majčice, tišina, prava blarodat, ne pomišljaš ni da iziđeš na videlo božje.“ Pjer ju je slušao pažljivo i ozbiljno. Knez Andreja iziđe iz sobe. A odmah za njim odvede kneginjica Marija Pjera u salon, ostavivši božje ljude da popiju čaj. – Vi ste vrlo dobri – reče mu ona. – O, ja zbilja nisam ni pomislio da je vređam, ja tako razumem i visoko cenim ta osećanja! Kneginjica Marija ga pogleda ćuteći i nežno se osmehnu. – Ja vas odavno znam i volim kao brata – reče ona. – Kako ste našli Andreju? – upita ga brzo i ne dade mu vremena da odgovori na njene ljubazne reči. – On me veoma brine. Zimi je bolje sa zdravljem, ali mu se prošlog proleća rana otvorila i doktor je rekao da mora ići da se leči. I s moralne strane veoma strahujem za njega. On nije kao mi žene, pa da svoj jad prepati i otplače. On ga nosi u sebi. Sad je veseo i živ; ali to ga je vaš dolazak razgalio: retko je takav. Kad biste ga mogli nagovoriti da ode u inostranstvo! Njemu treba rada, a ovaj jednoliki mirni život ubija ga. Drugi to ne vide, ali ja vidim. Posle devet sati služitelji pojuriše pred kuću, čuvši praporce na ekipažu starog kneza koji je dolazio. Iziđoše pred kuću i knez Andreja i Pjer. – Ko je ovo? – upita stari knez kad siđe s kola i ugleda Pjera. – A! Veoma mi je milo! Poljubi! – reče mu kad ga poznade. Stari knez bio je dobro raspoložen i ljubazno je primio Pjera. Pred večeru, došavši u kabinet očev, knez Andreja zateče starog kneza kako se vatreno prepire s Pjerom. Pjer je dokazivao kako će nastati vreme kad neće više biti rata. Stari knez mu je to osporavao peckajući ga, ali se ne ljuteći. – Istoči krv iz žila, naspi u njih vode, pa onda neće biti rata. Žensko buncanje, žensko buncanje – reče on, ali ipak ljubazno potapša Pjera po ramenu, pa priđe stolu kod koga je knez Andreja, očevidno ne želeći da

ulazi u razgovor, preturao akta koja je stari knez doneo iz grada. Stari knez priđe njemu i stade govoriti o poslovima. – Predstavnik plemstva Rostov-grof nije poslao ni polovinu ljudi. Došao u grad, palo mu na um da me zove na ručak – dao sam ja ručak... A pogle ovaj akt... E, brate – obrati se knez Nikolaj Andrejič sinu, lupkajući Pjera po ramenu – valja ti ovaj tvoj prijatelj, zavoleo sam ga! Dovodi me u vatru. Drugi govori i pametno, pa ne marim da slušam, a on i laže, ali me ovako starog dovede u vatru. Nego, idite, može-biti doći ću da posedim malo s vama za večerom. Opet ću se malo prepirati. Onu, moju ludu, kneginjicu Mariju pazi – viknu Pjeru s vrata. Pjer je tek sad, kad je došao u Gola Brda, ocenio svu snagu i draž svoga prijateljstva s knezom Andrejom. Ta draž se izražavala ne toliko u njegovim odnosima s njim samim koliko u odnosima sa svom rodbinom i ukućanima. Pjer se odjedanput oseti kao davnašnji prijatelj sa starim, surovim knezom i s blagom i bojažljivom kneginjicom Marijom, iako ih nije gotovo ni poznavao. A oni su svi njega voleli. Nije samo kneginjica Marija, koju je osvojilo njegovo smerno držanje prema skitačima, gledala u njega najzračnijim pogledom, nego se i mali, jednogodišnji knez Nikola, kako ga je zvao deda, osmehnuo na Pjera i pošao mu u naručja. Mihailo Ivanovič i m-lle Bourrienne gledali su ga s radosnim osmehom dok je razgovarao sa starim knezom. Stari knez dođe na večeru: očevidno, to je učinio zbog Pjera. Za ta dva dana Pjerovog bavljenja u Golim Brdima stari knez bio je prema njemu neobično ljubazan i pozvao ga da mu opet dođe. Kad je Pjer otišao i svi članovi porodice se sastali i počeli da govore o njemu, kao što to uvek biva kad ode nov čovek, svi su, kao što to retko biva, govorili o njemu samo dobro.

XV Vrativši se sa odsustva, Rostov prvi put oseti i poznade kolika je jaka bila veza između njega i Denisova i čitavog puka. Kad se počeo približavati puku, Rostova je obuzelo osećanje slično onome kad se približavao kući na Povarskoj. Kad je ugledao prvog husara iz svog puka u raskopčanom mundiru, kad je poznao riđeg Dementjeva, kad je video povezane riđane, kad je Lavruška radosno viknuo svom gospodinu: „Došao grof!“ i kad je čupavi Denisov, koji je spavao na postelji, istrčao iz zemunice i zagrlio ga i kad su se oficiri iskupili oko njega – Rostov se osećao isto onako kao kad su ga grlili mati, otac, sestre i suze radosnice zagušiše ga i ne dadoše mu da govori. Njemu je i puk bio kuća, i to kuća uvek mila i draga, kao i kuća roditeljska. Pošto se javio komandantu puka, pošto je određen u pređašnji eskadron i počeo da dežura i donosi furaž, pošto je ušao u sve sitne interese svog puka i opazio da je lišen slobode i zatvoren u jedan uzan nepromenljiv okvir, Rostov se osećao onako isto miran, onako isto zaklonjen i onako isto svestan da je tu kod svoje kuće, na svom mestu, kao što se osećao pod roditeljskim krovom. Tu nije bilo onog nereda slobodnog sveta, u kome on nije mogao da sebi nađe mesta i u kome se varao u izboru; tu nije bilo Sonje, s kojom se trebalo ili nije trebalo objašnjavati. Tu se nije moglo ići onamo ili ne ići ovamo; čovek nije imao ona dvadeset četiri sata koje može da upotrebi na tolike razne načine; nije bilo one nebrojene množine ljudi od kojih niko nije ni bliži ni dalji; nije bilo onih nejasnih i neodređenih novčanih odnosa s ocem, nije bilo podsećanja na strašni gubitak u igri s Dolohovom! Ovde u puku bilo je sve jasno i prosto. Ceo svet bio je podeljen u dva nejednaka dela: jedan – naš pavlogradski puk, a drugi – sve ostalo. S onim ostalim niko nije računao. U puku je sve bilo poznato: ko je poručnik, ko kapetan, ko je dobar, ko rđav čovek i, što je glavno – drug. Kantiner daje na poček, plata se dobija četvoromesečno; nemaš šta da izmišljaš ni da biraš, samo ne čini ništa što se u pavlogradskom puku smatra kao rđavo: a kad te pošlju, uradi posao jasno i razgovetno, određeno i kao što je naređeno: i sve će biti dobro. Kad je ponovo stupio u ove određene uslove pukovskog života, Rostov oseti radost i spokojstvo slično onome koje oseća umoran čovek kad legne da se odmori. Rostovu je utoliko miliji bio ovaj život u puku za vreme ovog rata što je, posle onog gubitka kod Dolohova (postupak koji on, pored sveg tešenja rodbine, nije mogao sebi da oprosti), odlučio da ne služi kao pre, nego, da bi zagladio svoju krivicu, da služi dobro i da bude sasvim odličan

drug i oficir, to jest, sjajan čovek, što je izgledalo vrlo teško u svetu, a u puku vrlo mogućno. Otkako je izgubio na kartama, Rostov je odlučio da za pet godina izmiri roditeljima taj dug. Njemu se ranije slalo po deset hiljada rubalja na godinu, sad je odlučio da uzima samo dve hiljade, a ono ostalo da ostavlja roditeljima za isplatu duga. Pošto je više puta uzmicala i nastupala i posle bitaka kod Pultuska i kod Projsiš Ajlaua, naša se armija koncentrisavala blizu Bartenštajna. Očekivalo se da gospodar dođe vojsci i da počne novi rat. Pavlogradski puk, koji se nalazio u onom delu vojske što beše u pohodu 1805. godine, popunjavao se u Rusiji, pa je odocnio za prve ratne operacije. Nije bio ni kod Pultuska ni kod Projsiš Ajlaua, pa je u drugoj polovini rata, kad se pridružio aktivnoj vojsci, pridodat odredu Platovljevom. Platovljev odred operisao je nezavisno od glavne vojske. Pavlograci su nekoliko puta učestvovali u čarkama s neprijateljem, dovodili zarobljenike i jedanput oteli, čak, i ekipaže maršala Udina. U mesecu aprilu pavlograci su nekoliko nedelja proveli kod jednog pustor nemačkog sela, razorenog do zemlje, i nisu se makli s mesta. Beše jugovina, blato, hladno, rekama krenuo led, putevi postali neprolazni: po nekoliko dana nije davana hrana ni za konje ni za ljude. Kako je transport postao nemogućan, ljudi su se raštrkali po zabačenim pustim selima da traže krompira, ali su i njega već malo nalazili. Bilo je sve pojedeno i svi se stanovnici razbegli; oni što su ostali behu gori od prosjaka, od njih se nije imalo šta ni uzeti, pa su im, čak, vojnici koji nisu mnogo sažaljivi često davali svoj poslednji zalogaj, mesto da od njih uzmu što. Pavlogradski puk je u borbama izrubio samo dva ranjenika, ali je od gladi i boleština izgubio gotovo polovinu ljudi. Po bolnicama se umiralo tako sigurno da su vojnici koji se razbole od groznice i otoka, što je dolazilo od rđave hrane, voleli da vrše službu jedva mičući nogama u stroju, nego da idu u bolnicu. Kad je nastalo proleće vojnici su počeli nalaziti jednu biljku koja se pomaljala iz zemlje, nalik na šparglu, a koju su oni, odnekud, zvali Maškin slatki koren,*68 pa su se razmileli po livadama i njivama da traže taj Maškin slatki koren (koji je bio vrlo gorak), iskopavali ga sabljama i jeli, ma da im je bilo zapoveđeno da ne jedu tu škodljivu biljku. U proleće se pojavila na vojnicima nova bolest, otok ruku, nogu i lica, i lekari su nalazili da je ta bolest došla od onog korena. Ali, 68 Gospino bilje (Glusurrhiza glabga).

pored sve zabrane, pavlogradski vojnici iz eskadrona Denisovljeva jeli su, mahom, Maškin slatki koren, jer beše već druga nedelja kako razvlače poslednji dvopek i daju samo pola funte na čoveka, a krompir koji su doneli u poslednjem transportu beše promrzao i proklijao. I konji su već drugu nedelju hranjeni krovinom sa seoskih kuća, behu strašno mršavi i još pokriveni čupavom zimskom dlakom. I pored sve te nevolje, vojnici i oficiri živeli su isto onako kao i uvek; i sad su se husari, ma da bledi, naduvena lica i u poderanim mundirima, onako isto postrojavali na prozivku, spremali sobe, čistili konje i opremu, vukli mesto sena krovinu s kuća i odlazili na kazane da ručaju a ustajali iza njih gladni, podsmevajući se svojoj rđavoj hrani i svojoj gladi. Vojnici su i sad, kao i uvek kad su slobodni od službe, ložili vatre, parili se goli pored njih, pušili, odbirali i pekli proklijali truli krompir i pričali i slušali priče o Potemkinovim i Suvorovljevim pohodima, ili o Aljoši skitnici i o popovom sluzi Mikolki. Oficiri su, kao i obično, stanovali po dvojica, po trojica u otkrivenim, upola razrušenim kućama. Stariji su se brinuli o nabavci slame i krompira, uopšte o načinima kako će ljude nahraniti, a mlađi su se zabavljali, kao i uvek, neki se kartali (novaca je bilo mnogo, ma da provijanta nije bilo), neki se igrali nevinih igara – svajke i gorodaka. O opštem toku borbe malo su govorili, nešto zato što nisu znali ništa izvesno, nešto zato što su opažali da ratovanje uopšte ide rđavo. Rostov je, kao i pre, stanovao s Denisovom i njihovo prijateljstvo beše postalo još čvršće otkako su bili na odsustvu. Denisov nije nikad govorio o Rostovljevim ukućanima, ali, po nežnom prijateljstvu koje je komandir ukazivao svome oficiru, Rostov je osećao da je nesrećna ljubav starog husara prema Nataši uticala da to prijateljstvo ojača. Denisov se, očevidno, starao da što je mogućno ređe izlaže Rostova opasnostima, čuvao ga je i posle bitke dočekivao ga veoma radosno kad ga vidi čitava i nepovređena. Jedanput, kad je bio poslan da traži provijant, Rostov je našao u nekom zabačenom razorenom selu jednog starca – Poljaka i njegovu kćer s malim detetom na sisi. Bili su goli, gladni i nisu mogli da odu, niti su imali novca za put. Rostov ih je odvezao u svoj logor, namestio ih u svoj stan i tu ih držao nekoliko nedelja, dok se starac oporavio. Jedan Rostovljev drug upustivši se u razgovor o ženama, poče se podsmevati Rostovu i govoriti kako je on lukaviji od sviju i kako ne bi pogrešio da upozna svoje drugove s lepuškastom Poljkinjom koju je spasao. Rostov primi tu šalu kao uvredu, planu i izgovori oficiru tako neprijatne stvari da ih je Denisov s mukom zadržao od dvoboja. Kad je oficir otišao, Denisov, koji nije znao kakve su veze između Rostova i Poljkinje, stade ga prekoravati što je tako planuo. Rostov mu reče:

– Misli, kako hoćeš... Ona je meni kao sestra i ja ti ne mogu opisati kako me je to uvredilo... zato što... e, pa zato... Denisov ga udari po ramenu, pa poče brzo da ide po sobi ne gledajući u Rostova šta čini u trenutku svog duševnog uzbuđenja. – Baš je luda ta vaša sorta Rostovih – reče on i Rostov primeti suze u njegovim očima.

XVI Aprila meseca živahnu vojska na vest da dolazi gospodar u armiju. Rostovu se ne pruži prilika da bude na smotri koju je gospodar držao u Bartenštajnu, jer su pavlograci bili na predstražama, daleko ispred Bartenštajna. Bili su po bivacima. Denisov i Rostov stanovali su u zemunici pokrivenoj granjem i busenjem, koju su vojnici za njih iskopali. Zemunica je načinjena na ovakav način, koji je tada bio ušao u modu: iskopala bi se jama aršin i po široka, dva – duboka i tri i po duga. Na jednom kraju jame načinile bi se stepenice i to je bio ulaz, vrata; sama jama bila je soba u kojoj je kod srećnih ljudi, kao kod eskadronskog komandira, bila na drugoj strani, prema stepenicama, daska na kočićima – to je bio sto. Duž jame s obe strane zasečena je zemlja za aršin široko, i to su bila dva kreveta i divani. Krov bi se načinio tako da se na sredini moglo stajati, a na krevetu se moglo sedeti, ako se čovek primakne bliže stolu. Kod Denisova, koji je živeo raskošno, jer su ga vojnici njegovog eskadrona voleli, beše još i daska s lica na krovu i u toj dasci razbijeno, ali ulepljeno staklo. Kad bude vrlo hladno, onda su na stepenice (u „predsoblje“, kao što je Denisov zvao taj kraj zemunice) donosili na komadu savijenog lima žar sa vojničkih vatara, pa je bilo tako toplo da su oficiri, kojih je svakad bilo mnogo kod Denisova i Rostova, sedeli samo u košuljama. Aprila meseca Rostov beše dežurni. Između sedam i osam sati izjutra, vrativši se kući, posle neprospavane noći, naredi da se donese žara, promeni rublje mokro od kiše, pomoli se bogu, popi čaj, ogreja se, spremi stvari u svom kutiću i na stolu, pa sa zajapurenim licem od vetra leže na leđa, samo u košulji, podmetnuvši ruke pod glavu. On je slatko mislio kako mu ovih dana moraju dati veći čin za njegovo poslednje izviđanje i očekivao Denisova koji beše nekud izišao. Rostov je želeo da porazrovara s njim. Iza zemunice čula se gromovita vika Denisova, koji beše, očevidno, ljut. Rostov se primače prozoru da vidi s kim se to svađa i ugleda narednika Topčejenka. – Ja sam tebi naredio da im ne daš da žderu taj nekakav Maškin koren! – vikao je Denisov. – Video sam ja, Lazarčuk je vukao s njive. – Naređivao sam, vaše blarorodstvo, ali ne slušaju – odgovori narednik. Rostov opet leže na svoj krevet i zadovoljan pomisli u sebi: „Neka se sad on muči i brine, ja sam svoj posao svršio i leškarim – divno!“ On je čuo iza zida kako, sem narednika, govori i Lavruška, onaj prepredeni lupež,

lakej Denisovljev. Lavruška je pričao nešto o nekakvim komorama, dvopecima i volovima koje je video idući po namirnice. Iza zemunice opet se ču vika Denisova koji se udaljavao i komanda: – Sedlaj! Drugi vod! „Kud li se to spremaju?“ – pomisli Rostov. Posle pet minuta uđe Denieov u zemunicu, pope se s kaljavim nogama na krevet, ljutito popuši lulu i razbaca sve svoje stvari, pripasa sablju i naturi nagajku, pa pođe iz zemunice. Na pitanje Rostovljevo kuda će odgovori srdito i neodređeno da ima posla. – Neka mi posle sudi Bog i uzvišeni gospodar! – reče Denisov izlazeći; i Rostov ču kako iza zemunice zašljapkaše po blatu kopita nekoliko konja. Rostov se čak i ne postara da sazna kuda je otišao Denisov. On se zagrejao u svom kutu, pa zaspa i tek pred veče iziđe iz kolibe. Denisov se još nije vratio. Veče je osvajalo kod obližnje zemunice dva oficira i jedan junker igrali su se svajke i, smejući se, zabadahu merteke u sipkavu i prljavu zemlju. Rostov im se pridruži. Usred igre oficiri ugledaše kako im se primiču kola: za njima je išlo petnaestak husara na mršavim konjima. Kola koja su husari pratili dođoše do poljske konjušnice i gomila husara se okupi oko njih. – Eto, Denisov se jednako vajkao – reče Rostov – a provijant, eto, stiže. – I u dobri čas! – rekoše oficiri. – Gle, kako se vojnici raduju! – Malo iza husara jahao je Denisov i s njima dva pešadijska oficira, s kojima je o nečem razgovarao. Rostov mu pođe u susret. – Ja vas opominjem, kapetane – reče jedan od tih oficira, mršav, omalena rasta i, očevidno, ljut. – Pa ja sam rekao da ne dam – odgovori Denisov. – Vi ćete, kapetane, odgovarati za to nasilje – što otimate komoru od svojih! Naši vojnici nisu jeli dva dana. – A moji nisu jeli dve nedelje – odgovori Denisov. – To je razbojništvo, odgovaraćete, milostivi gospodine! – ponovi pešadijski oficir jačim glasom. – A šta ste mi se tu navrzli? A? – viknu Denisov planuvši odjedanput. – Ja ću odgovarati, a ne vi, nemojte mi tu zucati dok ste čitavi. Marš! – viknu on prema oficirima. – E, lepo! – viknu omalen oficir, a ne poplaši se niti odstupi – kad hoćete razbojnički, onda ću vam...

– Do đavola, marš brzim korakom dok si čitav! – I Denisov okrete konja prema oficiru – Dobro, dobro – reče oficir preteći, pa okrete konja i odjuri kasom, treskajući se u sedlu. – Pseto na plotu, živo pseto na plotu – reče Denisov za njim, a to beše najveći podsmeh konjanika pešaku koji jaše, pa priđe Rostovu i prsnu u smeh. – Oteo sam od pešadije, silom sam oteo transport! – reče. – Šta ću, zar da ljudi poskapaju od gladi? Kola koja su doterali husari bila su određena za pešadijski puk, ali Denisov, obavešten preko Lavruške da transport ide sam, oteo ga je silom s husarima. Vojnicima dadoše dvopeka koliko su hteli, pa čak podeliše i ostalim eskadronima. Sutradan komandant puka pozva Denisova k sebi i, zaklonivši oči raširenim prstima, reče mu: „Ja na to gledam ovako; ne znam ništa, niti ću počinjati istragu; ali vam savetujem da odete u štab i da tamo, u provijantskoj upravi, uredite tu stvar i, ako je mogućno, date napismeno da ste dobili toliko provijanta; u protivnom slučaju, trebovanje je zapisano na pešadijski puk: počeće istraga i može se svršiti rđavo“. Denisov je otišao od pukovskog komandanta pravo u štab, sa iskrenom željom da izvrši savet. Uveče se vratio u svoju zemunicu takav kakvoga Rostov nije još nikad video. Denisov nije mogao da govori i teško je disao. Kad ga Rostov upita šta mu je, on poče promuklim i slabim glasom da psuje i da preti. Rostov se poplaši za njega, reče mu da se svuče, dade mu da se napije vode i posla po lekara. – Meni da sude za razbojništvo, oh! Daj još vode – neka mi sude, a ja ću uvek, uvek tući hulje, i to ću reći i gospodaru, dajte leda! – govoraše on. Dođe pukovski lekar i reče da je neophodno pustiti krv. Iz čupave ruke Denisovljeve iziđe dubok tanjir crvene krvi i tek tada je mogao da ispriča sve što se s njim desilo. – Dođem – poče da priča Denisov. – „A gde vam je starešina?“ Pokažu mi. „Izvolite pričekati“. – „Imam službena posla, potegao sam trideset vrsta, nemam kad da čekam, javi“. – „Dobro“. Iziđe taj arhilopov; i njemu palo na pamet da mene uči: – „To je razbojništvo!“ – „Ne čini razbojništvo“ – velim mu ja – „onaj ko uzme provijant da nahrani svoje vojnike, nego onaj ko ga uzme da ga strpa u

džep!“ Dobro. – „Potpišite se“ – veli – „kod intendanta, a vaša će se stvar predati komandi“. Odem komesaru. – uđem – za stolom... Znaš ko?! Pomisli samo!... Ko nas mori glađu? – viknu Denisov i lupi pesnicom bolesne ruke po stolu tako snažno da odskočiše čaše na njemu i sto umalo ne pade. – Teljanin!!! „Šta, ti nas moriš glađu?!“ Pa fljis, fljis po njušci, zgodno mi dođe... „A!... nitkove jedan“... i... stanem ga mesiti! Mogu reći da sam se zadovoljio – viknu Denisov kezeći radosno i pakosno svoje bele zube ispod crnih brkova. – Ubio bih ga da ga nisu oteli. – Ali što vičeš, umiri se – reče mu Rostov: – eto, opet ti pođe krv. Čekaj, treba nanovo vezati ruku. Denisovu vezaše ruku i namestiše ga da spava. Sutradan se probudio veseo i miran. Ali u podne dođe ađutant puka, ozbiljan i neveseo, u zajedničku zemunicu Denisovljevu i Rostovljevu i s bolom pokaza službeni akt, upućen od pukovskog komandanta majoru Denisovu, u kome se pitalo za jučerašnji događaj. Ađutant reče kako će ta stvar uzeti vrlo rđav obrt, kako je određena vojno-sudska komisija i kako se, kod sadašnje strogosti što se tiče pljačkanja i samovolje u vojsci, može stvar završiti u najmanju ruku ražalovanjem. Od strane uvređenih stvar je tako predstavljena kao da je major Denisov, pošto je oteo transport, došao bez ikakvog poziva, pijan, glavnom provijant-majstoru, nazvao ga lopovom i pretio mu da će ga tući, pa, kad su ga izveli napolje, on je jurnuo u kancelariju, izbio dva činovnika i jednom iščašio ruku. Denisov, na nova pitanja Rostovljeva, odgovori smejući se kako se njemu čini da se tu drugi neko upleo, ali kako su to sve trice, sitnice, kako on i ne misli da se boji ma kakvog suda, i kako će im on, ako se te hulje usude da ga darnu, odgovoriti tako da će pamtiti. Denisov je o celoj toj stvari govorio s preziranjem; ali ga je Rostov poznavao i suviše dobro da ne primeti kako se on (krijući to od drugih) u duši boji suda i kako ga muči ta stvar, koja će, očevidno, imati rđavih posledica. Počeše svaki dan da dolaze akta s pitanjima i pozivi na sud, a prvog maja stiže naredba Denisovu da preda eskadron najstarijem posle sebe i da dođe u divizijski štab radi izjašnjenja o nasilju u provijantskoj upravi. Uoči tog dana Platov je izišao s dva kozačka puka i dva eskadrona husara da promatra neprijatelja. Denisov je, kao i uvek, izišao ispred lanca, razmećući se svojom hrabrošću. Jedan kuršum iz pušaka što ih osuše francuski strelci pogodi ga u meki deo butine. Može-biti, Denisov u drugoj prilici ne bi otišao iz puka s tako lakom ranom, ali sad se koristi tim slučajem i ne htede da se javi diviziji, nego ode u bolnicu.

XVII Juna meseca bila je bitka kod Fridlanda, u kojoj nisu učestvovali pavlograci, i odmah posle nje objavljeno je primirje. Rostovu je bilo teško bez prijatelja, a uz to nije dobio o njemu nikakvih vesti posle njegovog odlaska i brinuo se o toku njegove stvari i o rani, pa tako upotrebi primirje i zatraži odobrenje da ode u bolnicu i obiđe Denisova. Bolnica se nalazila u jednom malom pruskom mestancetu, koje su dvaput rušile ruske i francuske trupe. Upravo zato što je to bilo u leto, kad je u polju sve tako lepo, ovo mestance sa svojim porušenim krovovima i ogradama, sa svojim prljavim ulicama, dronjavim stanovnicima i pijanim i bolesnim vojnicima koji tumaraju po njima, davalo je naročito mračnu sliku. Bolnica je smeštena bila u jednoj kamenoj kući u dvorištu sa ostacima razvučene ograde, sa ponegde izbijenim prozorima i oknima. Nekoliko bledih i podadulih vojnika sa zavojima išli su i sedeli u dvorištu na suncu. Čim je Rostov ušao na kućna vrata, zapahnu ga zadah trulog tela i bolnice. Na stepenicama srete ruskog vojnog lekara s cigarom u ustima. Za doktorom je išao ruski lekarski pomoćnik. – Ne mogu ja na sto strana – govorio je doktor. – Dođi pred veče Makaru Aleksejeviču, biću tamo. – Pomoćnik ga još nešto upita. – E, radi kako znaš! Zar nije svejedno? – Doktor ugleda Rostova gde ide uz stepenice i reče: – Šta ćete vi, vaše blagorodstvo? Šta ćete? Nije vas pogodio kuršum, pa hoćete da zaradite tifus? Ovo je, baćuška, zarazno odeljenje. – Zašto? – upita Rostov. – Tifus, baćuška. Ko se god ovamo popne – smrt. Samo nas dvojica, ja i Makejev (on pokaza na pomoćnika) mlatimo se ovde. Ovde je pet doktora umrlo. Čim dođe nov, za nedelju dana gotov je – reče doktor s očevidnim zadovoljstvom. – Zvali su pruske doktore, pa ne vole ti naši saveznici. Rostov mu reče kako bi želeo da vidi husarskog majora Denisova, koji tu leži. – Ne poznajem ga, ne znam, baćuška. Ta pomislite, ja jedan imam tri bolnice, preko četiri stotine bolesnika! Još je dobro što nam pruske dame dobrotvorke šalju kafe i šarpije, po dve funte na mesec, inače bismo propali – reče doktor i nasmeja se. – Četiri stotine, gospodine, i neprestano mi šalju nove. Je li četiri stotine? A? – upita pomoćnika.

Pomoćnik je izgledao iznuren. Videlo se da nestrpljivo čeka hoće li skoro otići brbljivi doktor. – Major Denisov – ponovi Rostov; – ranjen je kod Molitena. – Čini mi se da je umro. Je li, Makejeve? – doktor ravnodušno upita pomoćnika. Ali pomoćnik ne potvrdi reči doktorove. – Je li to neki dugačak, riđ čovek? – upita doktor. Rostov mu opisa kako Denisov izgleda. – Jest, bio je jedan takav – reče doktor kao radosno – ali je taj mora biti umro, nego, uostalom, videću, imao sam spiskove. Jesu li kod tebe, Makejeve? – Spiskovi su kod Makara Aleksejeviča – reče pomoćnik. – Nego, izvolite vi otići u oficirske sobe, tamo ćete sami videti – dodade, okrenuvši se Rostovu. – Uh, baćuška, bolje da ne idete – reče doktor: – inače možete tamo i vi ostati. Ali se Rostov pokloni doktoru i umoli pomoćnika da ga odvede. – Samo, nemojte se posle žaliti na mene! – viknu doktor ispod stepenica. Rostov i pomoćnik uđoše u hodnik. U tom tamnom hodniku bolnički zadah beše tako jak da se Rostov uhvati za nos i morade zastati da se pribere pa da pođe dalje. Otvoriše se jedna vrata desno i otuda se pomoli na štakama mršav, žut čovek, bos i samo u košulji. Oduprevši se o dovratak, on pogleda na njih svojim sjajnim, zavidljivim očima. Rostov zaviri na vrata i vide kako unutra bolesnici i ranjenici leže po podu, na slami i na šinjelima. – Mogu li ući da vidim? – upita Rostov. – A što da gledate? – reče pomoćnik. Ali upravo zato što pomoćnik, očevidno, nije želeo da ga pusti unutra, Rostov uđe u vojničke sobe. Zadah koga se već nadisao u hodniku ovde beše još jači. Taj zadah je ovde bio nešto drukčiji; bio je oštriji i videlo se da je odavde i dolazio. U dugačkoj sobi, koju je kroz velike prozore jasno osvetljavalo sunce, ležali su bolesnici i ranjenici u dva reda, okrenuti glavom zidu, a sredinom je ostavljen prolaz. Većina od njih beše u bunilu i ne obrati pažnju na Rostova i pomoćnika. Oni što behu pri sebi svi se pridigoše ili podigoše svoja mršava, žuta lica i svi, s jednim istim izrazom nade u pomoć, prekora i zavisti prema tuđem zdravlju gledahu u Rostova, ne odvajajući očiju od njega. Rostov dođe na sredinu sobe, zaviri u obližnje sobe kroz otvorena vrata i s obe strane vide to isto. On zastade, obzirući se ćutke oko sebe. Nikako nije očekivao da će to videti. Pred njim je ležao, na golom

podu i gotovo preprečivši srednji prolaz, bolesnik, jamačno kozak, jer je bio ošišan uokolo. Taj kozak je ležao nauznako, raširenih krupnih ruku i nogu. Lice mu je bilo modro-crveno, oči sasvim prevrnute, tako da su se videle samo beonjače, a na njegovim bosim nogama i na rukama, još crvenim, nadule se žile kao konopci. On lupnu potiljkom o pod i reče nešto promuklo, pa stade ponavljati tu reč. Rostov oslušnu šta govori i razabra reč koju ponavlja. Ta reč beše: „Napiti – piti – napiti!“ Rostov se osvrte tražeći ko bi mogao da namesti tog bolesnika na njegovo mesto i da mu da vode. – Ko ovde nadgleda bolesnike? – upita on pomoćnika. U tom trenutku iziđe iz obližnje sobe jedan vozar, a sad bolničar, pa, udarivši nogu o nogu, ispravi se pred Rostovom. – Da ste zdravo, vaše blagorodstvo! – viknu taj vojnik i izbeči se u Rostova, misleći, očevidno, da je to neki bolnički starešina. – Skloni ga i daj mu vode – reče Rostov, pokazujući rukom na kozaka. – Razumem, vaše blagorodstvo – reče zadovoljno vojnik i još se usrdnije izbeči i isprsi, ali se ne mače s mesta. „Ne, ovde se ne može ništa učiniti“ – pomisli Rostov, oborivši oči, pa već htede da iziđe, ali opazi s desne strane jedan značajan pogled upravljen na njega, pa se osvrte tamo. Gotovo u samom uglu sedeo je na šinjelu jedan stari vojnik, žuta, kao skelet suva, ozbiljna lica i neobrijane sede brade, i uporno gledao u Rostova. S jedne strane, sused tog starog vojnika šaptao mu je nešto na uvo i pokazivao na Rostova. Rostov vide da starac namerava da ga nešto umoli. On priđe bliže i vide da je starac savio samo jednu nogu, a drugu iznad kolena nije ni imao. Drugi sused starčev, koji je ležao sa zavaljenom glavom dosta daleko od njega, beše mlad vojnik, bleda kao vosak, lica, još bubuljičava i sa zatupastim nosem, a očiju prevrnutih. Rostov pogleda u tog zatupastor vojnika i prođe ga jeza po leđima. – Pa ovaj je, čini mi se... – reče on pomoćniku. – I koliko smo molili, vaše blagorodstvo, da se ukloni – Reče stari vojnik a donja mu vilica zadrhta. – Još jutros je izdahnuo. Ta i mi smo ljudi, nismo psi... – Odmah ću poslati, ukloniće ga, ukloniće – reče brzo pomoćnik. – Izvolite, vaše blagorodstvo. – Hajdemo, hajdemo – reče brzo Rostov, pa obori oči i čisto se skupi, trudeći se da prođe neopažen kroz špalir onih očiju, punih prekora i zavisti, uprtih u njega, i iziđe iz sobe.

XVIII Kad su prošli hodnik, pomoćnik uvede Rostova u oficirsko odeljenje, u kome behu tri sobe s otvorenim vratima. U tim sobama behu kreveti; na njima su ležali i sedeli ranjeni i bolesni oficiri. Neki u bolničkim haljinama išli su po sobama. Prva ličnost na koju naiđe Rostov u oficirskom odeljenju beše jedan mali, mršav čovečuljak bez ruke, u bolničkoj haljini i kapi, sa lulicom u ustima, koji se šetao u prvoj sobi. Rostov se bolje zagleda u njega i stade se sećati gde ga je video. – Eto gde bi suđeno da se vidimo – reče mali čovek. – Tušin, Tušin, sećate li se, onaj što vas je odvezao ispod Šengrabena? A meni odsekoše parče, eto... – reče Tušin smešeći se i pokaza prazan rukav. – Tražite Vasilija Dmitrijeviča Denisova – i on je sa mnom! – dodade kad ču koga Rostov traži. – Ovamo je, ovamo – i Tušin ga povede u drugu sobu, iz koje se čuo smeh nekoliko glasova. „Pa kako mogu i da žive ovde, a ne da se smeju?“ – pomisli Rostov i učini mu se da još neprestano oseća onaj zadah lešine koga se beše nadisao u vojničkom odeljenju i da još neprestano gleda s obe strane oko sebe one zavidljive poglede što ga prate i lice onog mladog vojnika s prevrnutim očima. Denisov, pokriven i po glavi jorganom, spavao je na postelji, iako beše prošlo jedanaest sati. – A Rostov? Zdravo, zdravo! – povika on onim istim glasom kao što je vikao i u puku; ali Rostov s tugom opazi kako se iza te uobičajene odrešitosti i živosti javlja neko novo, ružno, prikriveno osećanje u izrazu lica, u intonacijama i u rečima Denisovljevim. Rana njegova, iako ništavna, još nikako nije zarastala, ma da je već prošlo šest nedelja otkako je ranjen. Lice mu je bilo onako isto bledo i podbulo kao i sva lica u bolnici. Ali nije to iznenadilo Rostova; njega iznenadi to što mu se Denisov nije obradovao i što se neprirodno smešio. Denisov nije pitao ni za puk, ni za opšti tok stvari. Kad je Rostov o tome govorio, Denisov ga nije slušao. Rostov opazi, čak, i to da je Denisovu neprijatno kad mu se pomene puk i uopšte ovaj ili onaj način slobodnog života, koji se vodio van bolnice. On se, izgledalo je, trudio da zaboravi taj pređašnji život i samo se interesovao za svoj sukob sa intendantskim činovnicima. Kad ga Rostov upita kako stoji njegova stvar, on odmah izvadi ispod jastuka akt koji je dobio od komisije i koncept svog odgovora na njega. Kad poče čitati svoj

odgovor, on ožive i naročito obraćaše pažnju Rostovu na peckanja koja je u tom aktu upućivao svojim neprijateljima. Bolnički drugovi Denisovljevi, koji su se okupili oko Rostova – kao ličnosti koja je tek stigla iz slobodnog sveta – počeše se razilaziti čim Denisov uze da čita svoj odgovor. Rostov je svoj toj gospodi poznao po licu da su već mnogo puta slušali ceo taj događaj, koji im je dosadio. Samo sused na krevetu, jedan debeli ulan, sedeo je na svojoj postelji, mračno namrgođen, i pušio lulu, i mali Tušin bez ruke slušao je i dalje i mahao glavom ne odobravajući. Usred čitanja ulan prekide Denisova. – A ja mislim – reče okrenuvši se Rostovu – da treba prosto moliti gospodara za pomilovanje. Kažu da će sad biti velikih odlikovanja pa će jamačno oprostiti... – Ja da molim gospodara! – reče Denisov tonom kome je hteo da da pređašnju energiju i vatrenost, ali koji je zvučao uzaludnom razdraženošću. – Zašto? Da sam razbojnik, ja bih tražio milost, ali meni sude zato što otkrivam razbojnike. Pa neka mi sude, ja se nikoga ne bojim; ja sam pošteno služio caru i otadžbini i nisam krao! Pa mene da ražaluju i da... Slušaj, ja njima otvoreno i pišem, evo pišem: „Kad bih ja pokrao kasu“... – Vešto napisano, nema razgovora – reče Tušin. – Ali nije u tome stvar, Vasilije Dmitriču – dodade obrativši se takođe Rostovu. – Treba se pokoriti, a Vasilije Dmitrič, eto, neće. Pa govorio vam je auditor da vaša stvar stoji rđavo. – Neka stoji rđavo – reče Denisov. – Auditor vam je napisao molbu – nastavi Tušin, pa treba da je potpišete i pošaljete, eto, po njemu. On (tu pokaza na Rostova) ima u štabu, svakako, i svog čoveka. Bolju priliku nećete naći. – Ali ja sam rekao da neću da budem podlac – prekide ga Denisov, pa nastavi da čita svoj akt. Rostov ne smede da navaljuje na Denisova; iako je instinktivno osećao da je najpouzdaniji put koji predlažu Tušin i ostali oficiri, iako bi se smatrao srećan kad bi mogao da pomogne Denisovu, on je znao da je volja Denisovljeva nesavitljiva i da je njegova srdžba pravična. Kad se završi čitanje žučnog Denisovljevog odgovora, koje je trajalo više od sata, Rostov ne reče ništa i sasvim neveseo provede ostatak dana u društvu Denisovljevih bolničkih drugova, koji se opet iskupiše oko njega, pričajući ono što je znao i slušajući šta drugi pričaju. Denisov je sve veče ćutao turoban. Dockan uveče spremi se Rostov da ide i upita Denisova da nema kakvih poruka.

– Da, čekaj – reče Denisov pogledavši oficire, pa uze ispod uzglavlja svoje hartije, ode prozoru na kome mu je stajala mastionica, pa sede da piše. – Ne bije se šut s rogatim – reče kad se odmače od prozora i dade Rostovu veliki koverat. To je bila molba na gospodarevo ime, koju je sastavio auditor i u kojoj je Denisov, ništa ne pominjući o krivicama provijantske uprave, samo molio za pomilovanje. – Predaj, vidi se da... – On ne dovrši do kraja i nasmehnu se bolesnousiljenim osmehom.

XIX Kad se vratio u puk i javio komandantu kako stoji Denisovljeva stvar, Rostov otputova s pismom gospodaru u Tilzit. Francuski i ruski imperator sastali su se u Tilzitu trinaestog juna. Boris Drubecki zamoli važnu ličnost kod koje je bio da ga prikomanduju sviti određenoj da bude u Tilzitu. – Je voudrais voir le grand homme,69 – reče on, govoreći o Napoleonu, koga je dosad uvek zvao Bonaparta, kao i ostali. – Vous parlez de Buonaparte?70 – reče mu general, smešeći se. Boris pogleda upitno u svog generala i odmah vide da je to ispitivanje od šale. – Mon prince, je parle de l’Empereur Napoléon...71 – odgovori on. General se osmehnu i potapša ga po ramenu. – Ti ćeš daleko doterati – reče mu i uze ga sa sobom. Boris je bio među nekolicinom ljudi na Njemenu onog dana kad su se sastali imperatori; video je splavove s monogramima i kako je Napoleon prošao sa one strane pored francuske garde, video je zamišljeno lice imperatora Aleksandra dok je ćuteći sedeo u krčmi na obali Njemena i čekao da stigne Napoleon; video je kako oba imperatora sedoše u čamce i kako Napoleon, koji pre stiže do splava, pođe brzo napred i, sretnuvši Aleksandra, pruži mu ruku, i kako se obojica izgubiše u paviljonu. Otkako je stupio u više krugove, Boris je stekao naviku da pažljivo motri šta se dešava oko njega i da to zapisuje. Za vreme sastanka u Tilzitu on je raspitivao za imena lica koja su došla s Napoleonom, kakve su uniforme na njima i pažljivo slušao reči koje su govorile važne ličnosti. U trenutku kad su imperatori ušli u paviljon, on je pogledao u časovnik i nije zaboravio da opet pogleda kad je Aleksandar izišao iz paviljona. Sastanak je trajao sat i pedeset tri minuta: on je tako i zapisao tog večera sa ostalim faktima, koja su, po njegovom mišljenju, imala istorijski značaj. Pošto je svita imperatorova bila vrlo mala, to je za čoveka koji mnogo polaže na uspeh u službi bilo vrlo važna stvar da se nalazi u Tilzitu za vreme sastanka careva, i Boris, koji beše došao u Tilzit, osećao je da se njegov položaj otada sasvim učvrstio. Njega su ne samo poznavali, nego su obraćali na njega pažnju i navikli se na njega. On je dvaput odlazio s nalogom samom gospodaru, pa ga je, tako, 69 Želeo bih da vidim velikog čoveka. 70 Vi govorite o Bonaparti? 71 Govorim o caru Napoleonu, kneže.

gospodar poznavao lično i svi u blizini carevoj ne samo da se nisu tuđili od njega, kao pre, i smatrali ga za novu ličnost, nego bi se čudili kad ga ne bi bilo. Boris je stanovao s jednim drugim ađutantom, poljskim grofom Žiljinskim. Žiljinski, Poljak vaspitan u Parizu, bio je bogat, strasno je voleo Francuze i gotovo svaki dan dok su se bavili u Tilzitu iskupljali su se kod njega i Borisa na ručkove i doručke francuski oficiri iz garde i iz glavnog francuskog štaba. Uveče 24. juna grof Žiljinski, drug Borisov, beše spremio večeru svojim poznanicima Francuzima. Na toj večvri bio je glavni gost jedan ađutant Napoleonov, nekoliko oficira iz francuske garde i jedan mlad dečko iz neke stare aristokratske francuske porodice, paž Napoleonov. Tog istog dana došao je Rostov u Tilzit po mraku, da ga ne bi poznali u civilnom odelu, i ušao u stan Žiljinskog i Borisa. U Rostovu, kao i u svoj vojsci iz koje je došao, još se nije izvršio ni izdaleka onaj preokret koji se dogodio u glavnom stanu i u Borisu u pogledu Napoleona i Francuza koji su se od neprijatelja pretvorili u prijatelje. U vojsci su još svi gajili ono pređašnje mešovito osećanje mržnje, prezira i straha prema Bonaparti i Francuzima. Još nedavno, u razgovoru s jednim Platovljevim kozačkim oficirom, Rostov se prepirao o tome kako s Napoleonom, kad bi bio zarobljen, ne bi trebalo postupati kao s vladaocem, nego kao sa zločincem. Još nedavno, u putu, kad se našao s jednim ranjenim francuskim pukovnikom, Rostov je pao u vatru dokazujući mu kako ne može biti mira među zakonitim vladaocem i zločincem – Bonapartom. I zato je Rostova neobično porazilo kad je u Borisovom stanu video francuske oficire u onim istim uniformama koje je on navikao da gleda sasvim drukčije iz flankerskog lanca. Čim je ugledao kako se na vratima pojavio francuski oficir, njega, odjedanput, obuze ono osećanje ratobornosti i neprijateljstva koje je uvek osećao kad ugleda neprijatelja. On zasta na pragu i upita na ruskom stanuje li tu Drubecki. Boris, čuvši tuđ glas u predsoblju, iziđe mu u susret. Na njegovom licu pokaza se, u prvom trenutku, zlovolja, kad ugleda Rostova. – A, to si ti, veoma mi je milo, veoma milo što te vidim – reče, ipak, smešeći se i prilazeći mu. Ali Rostov beše opazio njegov prvi pokret. – Ja sam došao, čini mi se, u nevreme – reče on – ne bih dolazio, ali imam posla – dodade hladno. – Ne, ja se samo čudim kako si došao iz puka... Dans un moment je suis à vous72 – odgovori on na jedan glas koji ga zovnu. – Vidim da sam došao u nevreme – ponovi Rostov. 72 Sad ću vam biti na usluzi.

Izraz zlovolje beše već iščezao s lica Borisovog; pošto je, očevidno, promislio i odlučio šta treba da radi, on neobično mirno uze Rostova za obe ruke i odvede ga u obližnju sobu. Oči Borisove, koje su mirno i uporno gledale u Rostova, behu kao prekrivene nečim, kao da beše na njima neka zavesa – neke plave naočari društvenih manira. Tako se učini Rostovu. – A, ostavi, molim te, zar ti možeš doći u nevreme! – reče Boris. Boris uvede Rostova u sobu, gde beše postavljena večera, upozna ga s gostima rekavši njegovo ime i objasni im da on nije civil, nego husarski oficir, njegov prijatelj. – Grof Žiljinski, le comte NN, le capitaine SS – predstavi mu goste. Rostov je namršteno gledao u Francuze, bez volje se klanjao i ćutao. Žiljinski, očevidno, nije radosno primio u svoj krug ovu novu rusku ličnost i nije ništa rekao Rostovu. Izgledalo je da Boris ne opaža ustručavanje pred novom ličnošću, pa se s onom istom prijatnom mirnoćom i s onom istom zavesom na očima, s kojima je dočekao Rostova, trudio da oživi razgovor. Jedan od Francuza okrete se s uobičajenom francuskom učtivošću Rostovu, koji je jednako ćutao, i reče mu da je, verovatno, došao u Tilzit da vidi imperatora. – Ne, ja imam posla – odgovori Rostov kratko. Rostov je izgubio raspoloženje, čim je opazio nezadovoljstvo na licu Borisovom, pa mu se, kao što to uvek biva kod neraspoloženih – ljudi, činilo da ga svi neljubazno gledaju i da je svima na smetnji. I doista, on je svima smetao i ostao usamljen izvan ponovo započetog opšteg razgovora. „I zašto on sedi ovde?“ – govorili su pogledi koje su gosti bacali na njega. On ustade i priđe Borisu. – Ipak, ja sam tebi na smetnji – reče mu tiho – hajde da porazgovaramo o mom poslu, pa ću otići. – Ne, ni najmanje – reče Boris. – A ako si umoran, hajde u moju sobu, pa lezi da se odmoriš. – Zaista... Uđoše u malu sobu u kojoj je Boris spavao. Ne sedajući, Rostov poče odmah razdraženo – kao da mu je Boris zbog nečeg kriv – da priča o Denisovljevoj stvari i upita ga hoće li i može li on preko svoga generala da moli gospodara za Denisova i da preda pismo preko njega. Kad su njih dvojica ostali nasamo, Rostov se prvi put uveri kako mu je neugodno da gleda u oči Borisu. Boris je, prebacivši nogu preko noge i gladeći levom rukom svoje tanke prste na desnoj ruci, slušao Rostova kao što general sluša raport svog mlađeg, čas gledajući u stranu, čas gledajući onim istim pogledom kao iza zavese pravo u oči Rostovu. Rostovu je bilo svaki put neugodno od tog pogleda, pa je obarao oči.

– Ja sam slušao o takvim stvarima i znam da je gospodar u takvim slučajevima vrlo strog. Mislim da to ne bi trebalo iznositi pred njegovo veličanstvo. Po mom mišljenju, bilo bi bolje moliti direktno komandanta korpusa... Ali, uopšte, mislim… – Dakle, nećeš ništa da učiniš, pa tako i kaži! – gotovo viknu Rostov, ne gledajući Borisa u oči. Boris se osmehnu. – Naprotiv, učiniću što mogu, samo sam mislio... U tom trenutku ču se na vratima glas Žiljinskog, koji je zvao Borisa. – Hajde, idi, idi, idi... – reče Rostov, pa odbivši da večera, ostade sam u maloj sobici i dugo hodaše po njoj tamo i ovamo i slušaše veseo francuski razgovor iz susedne sobe.

XX Rostov je došao u Tilzit onog dana kad beše najnezgodnije da moli za Denisova. On sam nije mogao da ide dežurnom generalu, jer je bio u fraku, i došao je u Tilzit bez odobrenja svoje komande, a Boris, čak i da je hteo, nije mogao to da učini sutradan po dolasku Rostovljevom. Tog dana, 27. juna, potpisani su prvi uslovi mira. Imperatori su izmenjali odlikovanja: Aleksandar je dobio Legiju časti, a Napoleon Andreju prvog reda, i za taj dan je zakazan ručak koji je davao preobraženskom bataljonu bataljon francuske garde. Trebalo je da na tom banketu budu i carevi. Rostovu je bilo tako neugodno i neprijatno s Borisom da se, kad je Boris posle večere zavirio kod njega u sobu, pretvarao da spava i sutradan rano ujutru otišao iz kuće, da ga ne vidi. U fraku i okruglom šeširu lutao je Rostov po gradu, gledao Francuze i njihove uniforme, gledao ulice i kuće gde su stanovali ruski i francuski imperator. Video je na trgu postavljene stolove i pripreme za ručak, video je iskićene ulice, sa ruskim i francuskim zastavama i ogromne inicijale „A“ i „N“. Na prozorima po kućama behu takođe zastave i inicijali. „Boris neće da mi pomogne“ – govorio je Rostov – „i ja neću da se obraćam njemu. To je svršena stvar, među nama je sve prekinuto; ali ja neću otići odavde dok ne učinim za Denisova sve što mogu i, što je glavno, dok ne predam pismo gospodaru. Gospodaru?! On je tu!“ – pomisli Rostov, prilazeći nehotice opet onoj kući u kojoj je stanovao Aleksandar. Pred tom kućom stajali su osedlani konji i skupljala se svita, koja se, očevidno, spremala da dočeka izlazak gospodarev. „Mogu ga svaki čas videti“ – pomisli Rostov. „Samo, kad bih mu mogao predati u ruke pismo i reći sve... pa zar bi me zatvorili zbog fraka? Ne može biti! On bi razumeo ko je u pravu. On sve razume, sve zna. A ko može biti pravičniji i velikodušniji od njega? Pa da me i zatvore što sam ovde, šta mari?“ – mislio je on, gledajući u oficira koji je ulazio u kuću gde stanuje gospodar. „Pa evo idu unutra. Eh, sve je to glupost! Idem i sam ću dati gospodaru pismo: tim gore za Drubeckog, koji me je doveo do toga.“ I odjedanput, s odlučnošću koju sam od sebe nije očekivao, Rostov, opipavši pismo u džepu, uputi se pravo kući u kojoj je stanovao gospodar. „Ne, sad neću propustiti priliku kao posle Austerlica“ – mislio je on, očekujući svakog trenutka da sretne gospodara i osećajući kako mu jurne krv u srce kad to pomisli. „Pašću mu pred noge i moliću ga. On će me podići, saslušati me i zahvaliti mi još.“ – „Srećan sam kad mogu da učinim

dobro, a najveća je sreća popraviti nepravdu“ – zamišljao je Rostov reči koje će mu kazati gospodar. I, pošto je prošao pored nekih ljudi koji su ga radoznalo gledali, uputio se glavnom ulazu u kuću gde je stanovao gospodar. Od ulaza su išle široke stepenice pravo gore; desno su se videla jedna zatvorena vrata. Dole ispod stepeništa behu vrata za donji sprat. – Koga tražite? – upita neko. – Hoću da predam pismo, molbu njegovom veličanstvu – reče Nikolaj drhtavim glasom. – Molba – dežurnom, izvolite ovamo – (pokazaše mu vrata dole). – Ali neće primiti. Kad Rostov ču taj ravnodušni glas, on se uplaši od onoga što čini; pomisao da bi svakog časa mogao sresti gospodara bila je tako privlačna i zato tako strašna, da je on bio spreman na bekstvo, ali kamer-furjer, na koga je naišao, otvori vrata sobe dežurnog i Rostov uđe. Omalen, pun čovek tridesetih godina, u belim pantalonama, konjičkim čizmama i samo u batistenoj košulji, koju, očevidno, tek beše obukao, stajao je u sobi; sobar mu je zakopčavao natrag svilom vezene divne nove poramenice, koje Rostov, ni sam ne znajući zašto, primeti. Taj čovek je razgovarao s nekim u drugoj sobi. – Bien faite et la beauté du diable!73 – reče taj čovek, pa, kad vide Rostova, prekide razgovor i namršti se. – Šta želite? Molba?... – Qu’est-ce que c’est?74 – upita neko iz druge sobe. – Encore un pétitionnaire!75 – odgovori čovek s poramenicama. – Kažite mu neka dođe posle. Sad će izići, moramo da pođemo. – Posle, posle, sutra. Dockan je... Rostov se okrete i htede da iziđe, ali ga čovek s poramenicama zaustavi. – Čija molba? Ko ste vi? – Molba je majora Denisova – odgovori Rostov. – Ko ste vi? Oficir? – Poručnik, grof Rostov. – Kakva smelost! Predajte komandi. A vi idite, idite... – I on poče da oblači mundir koji mu dodade sobar. 73 Lepo građena i đavolski lepa. 74 Šta je to? 75 Opet neki molilac.

Rostov iziđe opet u trem i opazi da je na ulazu već bilo mnogo oficira i generala u punoj paradnoj uniformi, pored kojih je trebalo da prođe. Proklinjući svoju smelost, strepeći od pomisli da može svakog časa sresti gospodara i biti pred njim osramoćen i poslan u zatvor, shvatajući potpuno svu neuputnost svog postupka i kajući se zbog njega, Rostov je, oborivši oči, izmicao iz kuće, okružene gomilom sjajne svite, kad ga nečiji poznati glas zovnu i zaustavi ga nečija ruka. – Šta vi, baćuška, radite tu u fraku? – upita ga dubok glas. Bio je to konjički general koji je u ovom pohodu zaslužio naročitu milost gospodarevu, bivši starešina divizije u kojoj je služio Rostov. Rostov se, uplašen, poče pravdati, ali kad vide dobrodušno-šaljivo lice generalovo, on se pomače u stranu i uzbuđenim glasom ispriča mu celu stvar i zamoli ga da se zauzme za Denisova, koga je general poznavao. General sasluša Rostova, pa mahnu ozbiljno glavom i reče: – Žao mi je, žao tog junaka; daj pismo. Tek što je Rostov stigao da preda pismo i da ispriča celu Denisovljevu stvar, kad niz stepenište zatutnjaše brzi koraci s mamuzama i general, odlazeći od njega, primače se ulazu. Gospoda iz gospodareve svite strčaše niz stepenice i pođoše svojim konjima. Berajtor Ene, onaj isti što je bio na Austerlicu, privede gospodareva konja i niz stepenice se začu lako škripanje koraka, koje Rostov odmah poznade. Zaboravivši na opasnost da ga mogu poznati, Rostov se, s nekolicinom radoznalih stanovnika, primače do samog ulaza i opet, posle dve godine, ugleda one iste crte koje je obožavao, ono isto lice, onaj isti pogled, onaj isti hod i ono isto jedinstvo veličine i blagosti... I u duši Rostovljevoj uskrsnu s pređašnjom snagom oduševljenje i ljubav prema gospodaru. Gospodar u mundiru preobraženskog puka, u pantalonama od bele jelenske kože i u visokim konjičkim čizmama, sa zvezdom koju Rostov nije poznavao (to je bio orden Légion d’honneur76) - iziđe na vrata, držeći šešir pod pazuhom i navlačeći rukavicu. On zastade, obzirući se i obasjavajući svojim pogledom sve oko sebe. Ponekom među generalima on reče neku reč. Poznade bivšeg starešinu Rostovljeve divizije, osmehnu se na njega i zovnu ga k sebi. Cela svita odstupi i Rostov vide kako taj general dosta dugo nešto govori gospodaru. Gospodar mu reče nekoliko reči, pa kroči da priđe konju. Gomila svite i gomila sa ulice u kojoj beše i Rostov primače se opet gospodaru. Kad gospodar stade pored konja i uhvati se rukom za sedlo, on se okrete konjičkom generalu i reče glasno, želeći, očevidno, da ga svi čuju: 76 Legija časti.

– Ne mogu, generale, a ne mogu zato što je zakon jači od mene – reče gospodar i stavi nogu u stremen. General se sa poštovanjem pokloni, gospodar usede i ode u galopu niz ulicu. Rostov, ne znajući za sebe od ushićenja, potrča za njim, zajedno s gomilom.

XXI Na trgu, kuda odjaha gospodar stajali su, jedan prema drugom, desno bataljon preobraženaca, a levo bataljon francuske garde sa medveđim kapama. U istom trenutku kad se gospodar približavao jednom krilu tih bataljona koji su stajali na pozdrav, drugome krilu jurila je druga gomila konjanika i Rostov poznade pred njima Napoleona. To nije mogao biti niko drugi. On je jahao u galopu, s malim šeširom na glavi, sa lentom sv. Andreje preko ramena, u plavom mundiru raskopčanom povrh belog prsnika, na divnom, punokrvnom arapskom zelenku, na višnjevoj aši, izvezenoj zlatom. Kad priđe Aleksandru, on podiže šešir i, pri tom pokretu, konjaničko oko Rostovljevo primeti da Napoleon sedi na konju rđavo i nesigurno. Bataljoni povikaše: „Ura!“ i „Vive l’empereur!“ – Živeo imperator! Napoleon reče nešto Aleksandru. Oba imperatora sjahaše s konja i uzeše se za ruke. Na Napoleonovom licu bio je neprijatan pretvoran osmeh. Aleksandar mu je ljubazno nešto govorio. Rostov nije odvajao očiju i, pored sveg topota konja pod francuskim žandarmima koji su opkoljavali gomilu, pratio je svaki pokret imperatora Aleksandra i Bonaparte. Njega je, kao nešto neočekivano, iznenadilo to što se Aleksandar drži prema Bonaparti kao da mu je on ravan i što se Bonaparta sasvim slobodno, kao da je ta blizina s gospodarem prirodna i za njega obična, ponaša prema ruskom caru kao da mu je ravan. Aleksandar i Napoleon, s dugom povorkom svite, priđoše desnom krilu preobraženskog bataljona, pravo prema gomili koja je tu stajala. Gomila se iznenadno obrete tako blizu imperatora da se Rostov, koji je stajao u prednjim njenim redovima, uplaši da ga ne poznadu. – Sire, je vous demande la permission de donner la Légion d’honneur au plus brave de vos soldats77, – reče oštar, jasan glas, koji izgovori svako slovo. To je govorio rastom mali Bonaparta, gledajući odozdo pravo u oči Aleksandru. Aleksandar pažljivo sasluša što mu reče, pa klimnu glavom i ljubazno se osmehnu. – À celui qui s’est le plus vaillamment conduit dans cette guerre!78 – dodade Napoleon, odsecajući svaki slog i, sa spokojstvom i pouzdanjem koje je izazivalo Rostova, gledajući po redovima ruskih vojnika koji su se 77 Molim vas, gospodaru, dopustite mi da dam Legiju časti najhrabrijem od vaših vojnika. 78 Onom koji se najhrabrije držao u ovom poslednjem ratu.

isprsili pred njim, stajali neprestano na pozdrav i nepomično gledali u oči svom imperatoru. – Votre Majesté me permettra-t-elle de demander l’avis du colonel?79 – reče Aleksandar i brzo kroči nekoliko koraka prema knezu Kozlovskom, komandantu bataljona. Bonaparta poče, međutim, da skida rukavicu sa svoje bele, male ruke, pa je rascepi i baci. Jedan ađutant iza njega pritrča brzo i podiže je. – Kome da se da? – upita car Aleksandar Kozlovskog tiho, na ruskom. – Kome naredite, vaše veličanstvo. Gospodar se, nezadovoljan, namršti, pa se okrete i reče: – Ali treba da mu se odgovori. Kozlovski se odlučno osvrte i pogleda redove, pa tim pogledom uhvati i Rostova. „Da neće meni?“ – pomisli Rostov. – Lazarev! – komandova pukovnik namrštivši se i prvi vojnik u redu, Lazarev, otresito iziđe napred. – Kuda ćeš? Tu stani! – zašaputaše glasovi na Lazareva, koji nije znao kuda treba da ide. Lazarev stade, pogledavši uplašeno iskosa u pukovnika, a lice mu zadrhta, kao što se to dešava vojnicima kad ih pozovu pred stroj. Napoleon malo okrete glavu nazad i pruži svoju malu punu ručicu, kao da hoće nešto da uzme. Ličnosti u njegovoj sviti istog trenutka setiše se šta je, pa se užurbaše, počeše šaputati, dodajući nešto jedan drugom, i onaj isti paž, koga je Rostov video juče kod Borisa, istrča napred, ponizno se saže nad pruženu ruku i ne dade joj da čeka ni trenutak, nego metnu u nju orden na crvenoj traci. Napoleon, ne gledajući, sastavi dva prsta; orden se nađe među njima. Napoleon priđe Lazarevu, koji je, iskolačenih očiju, i dalje jednako gledao samo u svog gospodara, pa se okrete imperatoru Aleksandru, pokazujući time da to što sad čini, čini za svog saveznika. Mala bela ruka s ordenom dodirnu dugme vojnika Lazareva. Kao da je Napoleon znao da će taj vojnik zauvek biti srećan, nagrađen i zauzimati počasno mesto među svima u svetu, ako ga njegova, Napoleonova ruka, udostoji svojim dodirom, Napoleon samo prisloni krst na grudi Lazarevu, pa spusti ruku i okrete se Aleksandru, kao da je znao da krst mora prionuti na grudi Lazareva. I krst doista prionu. Uslužne ruske i francuske ruke trenutno prihvatiše krst i pridenuše ga za mundir. Lazarev mračno pogleda malog čoveka s belim rukama, koji nešto uradi s njim, pa, držeći i dalje nepomično pušku na pozdrav, poče 79 Hoće li mi dopustiti vaše veličanstvo da upitam pukovnika šta misli?

opet gledati pravo u oči Aleksandru, kao da je pitao Aleksandra: hoće li još jednako da stoji, ili će mu narediti da se sad izgubi, ili, može-biti, da uradi još nešto? Ali mu ništa nisu naredili i on je dosta dugo ostao u tom nepomičnom položaju. Vladaoci sedoše na konje i odjahaše. Preobraženci dobiše voljno, izmešaše se s francuskim gardistima i posedaše za stolove, postavljene za njih. Lazarev je sedeo na počasnom mestu; ruski i francuski oficiri su ga grlili, čestitali mu i stezali mu ruke. Gomile oficira i naroda prilazile su da vide Lazareva. Na trgu oko stolova čuo se žagor rusko-francuskog govora i kikot. Dva oficira zajapurenih lica, veseli i srećni, prođoše pored Rostova. – Kako ti se čini gozba, brate? Sve na srebru – reći će jedan. – Jesi video Lazareva? – Video sam. – Kažu da će sutra preobraženci njih ugostiti. – E, baš ti je Lazarev srećan! Hiljadu dvesta franaka doživotne penzije. – Gle što je šubara, deco! – viknu jedan preobraženac, natičući čupavu šubaru jednog Francuza. – Ala lepo stoji, divota! – Jesi li čuo odziv? – reče jedan gardijski oficir drugome. – Prekjuče je bilo Napoléon, France, bravoure80; – juče Alexandre, Russie, grandeur81; – jednog dana daje odziv naš gospodar, drugog dana Napoleon. Sutra će gospodar poslati Đorđa82 – najhrabrijem među francuskim gardistima. Ne može drukčije! Treba da vrati zajam. I Boris je došao sa svojim drugom Žiljinskim da gleda gozbu preobraženaca. Vraćajući se natrag, Boris vide Rostova, koji je stajao na uglu kraj jedne kuće. – Zdravo, Rostove! Mi se i ne videsmo – reče mu i ne mogade se uzdržati da ga ne upita šta mu se dogodilo: toliko je Rostov izgledao mračan i rastrojen. – Ništa, ništa – odgovori mu Rostov. – Ti ćeš svratiti? – Da, svratiću. Rostov je dugo stajao na uglu, gledajući izdaleka kako se vojnici časte. U njegovoj glavi vršio se mučan posao, koji on nikako nije mogao dovesti do kraja. U duši njegovoj rađale su se strašne sumnje. Čas mu je padao na pamet Denisov sa svojim promenjenim izrazom lica, sa svojom pokornošću 80 Napoleon, Francuska, junaštvo. 81 Aleksandar, Rusija, veličina. 82 Krst sv. Đorđa.

i čitava bolnica s onim otkinutim rukama i nogama, s onom prljavštinom i bolestima. Njemu je tako živo izgledalo da i sad oseća onaj bolnički zadah lešine, da se poče osvrtati da vidi odakle dolazi taj zadah. Čas mu je padao na pamet onaj samim sobom zadovoljni Bonaparta sa svojom belom ručicom, koji je sad imperator, koga voli i poštuje imperator Aleksandar. A zašto su ljudi gubili ruke i noge, zašto su ginuli? Čas su mu padali na pamet odlikovani Lazarev i Denisov kažnjen i nepomilovan. On je dolazio na tako neobične misli da se plašio od njih. Miris onih jela koja su jeli preobraženci i njegova glad izvukoše ga iz tog stanja: trebalo je što da jede pre nego ode. On se uputi gostionici koju je video tog jutra. U gostionici zateče tako mnogo sveta i oficira koji behu došli kao i on u civilu, da je jedva dobio ručak. Pridružiše mu se dva oficira iz njegove divizije. Razgovor se, prirodno, povede o miru. Oficiri, drugovi Rostovljevi, kao i veliki deo vojske, behu nezadovoljni mirom, zaključenim posle Fridlanda. Govorili su da bi Napoleon propao, da su se još malo držali, da njegova vojska nije imala ni dvopeka ni metaka. Nikolaj je ćuteći jeo i mnogo više pio. On sam popi dve boce vina. Neprestano ga je mučio duševni rad koji se pokrenuo u njemu, a nije se svršavao. Nije smeo da se preda svojim mislima, a nije mogao da ih se otrese. Kad jedan od oficira reče da je uvreda gledati u Francuze, Rostov odjedanput poče vikati s ljutnjom koja se ničim nije mogla opravdati i koja je zbog toga veoma začudila oficire. – I kako vi možete suditi šta bi bilo bolje! – viknu on, a krv mu odjedanput pojuri u lice. – Kako vi možete suditi o postupcima gospodarevim, otkud mi imamo pravo da o tome raspravljamo?! Mi ne možemo da shvatimo ni ciljeve, ni postupke gospodareve! – Pa ja nisam ni reči rekao o gospodaru – pravdao se oficir, koji nije mogao drukčije da objasni Rostovljevu vatrenost, nego time da je pijan. Ali ga Rostov nije slušao. – Mi nismo diplomatski činovnici, nego vojnici i ništa više – nastavi on. – Kad nam narede da ginemo – treba da ginemo. A ako nas kazne, znači da smo krivi; nije naše da sudimo. Ako je gospodar imperator voljan da prizna Bonapartu za imperatora i da sklopi s njim savez – znači da tako treba. A inače ako mi stanemo o svemu da sudimo i raspravljamo, onda neće ostati ništa sveto. Onda ćemo reći da ni boga nema, da ničeg nema – vikao je Rostov udarajući po stolu i njegova vika beše neumesna po shvatanju onih oficira, ali veoma dosledna po toku njegovih misli. – Naše je da vršimo svoju dužnost, da se bijemo, a ne da razmišljamo – završi on. – I da pijemo – reče jedan od oficira, koji nije želeo da se svađa. – Jest, i da pijemo – prihvati Rostov. – Ej ti! Još jednu bocu! – viknu on.

DEO TREĆI

I 1808. godine išao je imperator Aleksandar u Erfurt da se opet vidi sa imperatorom Napoleonom, i u višem petrogradskom društvu mnogo se govorilo o sjajnosti tog svečanog sastanka. 1809. godine behu se dva gospodara svetska, kako su zvali Napoleona i Aleksandra, toliko sprijateljila da je ruski korpus, kad je Napoleon te godine objavio rat Austriji, prešao preko granice da pomogne svom ranijem neprijatelju Bonaparti protiv ranijeg svog saveznika, austrijskog cara; toliko da se u višem svetu govorilo o mogućnosti braka između Napoleona i jedne od sestara imperatora Aleksandra. Ali, sem pretresanja spoljne politike, pažnja ruskog društva beše u to vreme naročito živo upućena na unutrašnje reforme, koje su se tada uvodile u svim granama državne uprave. A međutim život ljudski, pravi život sa svojim bitnim interesovanjem za zdravlje, bolest, rad, odmor, sa svojim interesovanjem za misao, nauku, poeziju, muziku, ljubav, prijateljstva, mržnju, strasti, tekao je, kao i uvek, nezavisno i mimo političkog prijateljstva ili neprijateljstva s Napoleonom Bonapartom i mimo svih mogućih reformi. Knez Andreja proživeo je dve godine u selu ne mičući se nikud. Sva ona preduzeća na imanjima koja je Pjer namislio za sebe i nije ih doveo ni do kakvog rezultata, jer je neprestano jedan posao ostavljao a drugi počinjao, sva ta preduzeća ostvario je knez Andreja, ne govoreći o njima nikome i bez naročitog truda. On je imao u jačoj meri onu praktičnu žilavost, koja je nedostajala Pjeru i koja je kretala posao bez razmahivanja i napora s njegove strane. Jedno njegovo imanje s trista seljačkih duša preobraćeno je u imanje slobodnih zemljoradnika (to je bio jedan od prvih primera u Rusiji), a na drugim imanjima kuluk je zamenjen obrokom. Za Boručarovo je na njegov račun dobavljena školovana babica da bude na pomoći porodiljama, a svešteniku je plaćano da uči pismenosti seljačku i poslužiteljsku decu. Polovinu vremena provodio je knez Andreja u Golim Brdima sa ocem i sinom koga su još čuvale dadilje; drugu polovinu vremena provodio je u bogučarovskom kutku, kako je njegov otac nazivao njegovo selo. Iako je Pjeru pokazivao da je ravnodušan prema svima spoljašnjim svetskim događajima, on ih je živo pratio, dobijao mnogo knjiga i, kad bi došli k njemu ili njegovom ocu ljudi pravo iz Petrograda, iz samog vrtloga života, on je, na svoje veliko čuđenje, opažao da su ti ljudi, kad je reč o poznavanju svega onog što se dešava u spoljašnjoj i unutrašnjoj politici, daleko zaostali iza njega koji se nikud ne miče iz sela.

Pored poslova na imanjima, pored bavljenja čitanjem najraznovrsnijih knjiga, knez Andreja se zanimao u to vreme kritičkim proučavanjem poslednja dva naša nesrećna rata i sastavljanjem projekta za izmenu naših vojnih zakona i propisa. U proleće 1809. godine knez Andreja pođe na rjazanska imanja svoga sina, kome je on bio staralac. Zagrejan proletnjim suncem, sedeo je knez Andreja u kolima bacajući poglede na prvu travu, prvo lišće na brezi i prva klupka belih proletnjih oblaka, koji se behu rasturili po jasnom plavetnilu nebeskom. Nije ni o čemu mislio, nego je veselo i besmisleno gledao na sve strane. Prođoše skelu, gde je pre godinu dana razgovarao s Pjerom. Prođoše neko prljavo selo, guvna, zelenilo, nizbrdicu sa snegom koji se zadržao kod mosta, uzbrdicu s raskaljanom ilovačom, strništa i ponegde ozelenelo žbunje, pa zađoše u brezovu šumu s obe strane pored puta. U šumi beše gotovo vrućina, vetar se nije osećao. Breza, sva okićena zelenim, lepljivim lišćem, nije se kretala, a ispod lanjskog lišća izbijala je, dižući ga, prva zelena trava i ljubičasto cveće. Rasturene ovde-onde po breziku, sitne jele podsećale su neprijatno na zimu svojim grubim večitim zelenilom. Konji frknuše ušavši u šumu i jače se zaznojiše. Lakej Petar reče nešto kočijašu, kočijaš mu odgovori potvrdno. Ali, očevidno, Petru beše malo što i kočijaš tako misli; on se okrete na boku prema gospodinu. – Kako je čoveku lako, vaša svetlosti! – reče osmehujući se ponizno. – Šta? – Lako, vaša svetlosti. „Šta to on govori?“ – pomisli knez Andreja. – „Svakako o proleću“ – reče u sebi i obazre se oko sebe. „I doista, sve je već ozelenelo... kako brzo! Počinje već i breza, i cremža, i jova... A hrast i ne misli. Da, evo hrasta.“ Pored puta stajao je hrast. Verovatno desetputa stariji od brezâ u tom breziku, on beše deset puta deblji i dvaput viši od svake breze. Bio je to ogroman hrast, tek dva čoveka ako bi ga obuhvatila, grane njegove, očevidno, davno behu zalomljene, a kora okrzana i puna starih čvoruga. Sa svojim ogromnim, nezgrapnim, nesimetrično raširenim, ispucalim rukama i prstima, stajao je on među nasmejanim brezama kao kakav stari, srdit i prezren bogalj. Samo on nije hteo da se preda čarima proleća i nije hteo da vidi ni proleće ni sunce. „Proleće, i ljubav, i sreća!“ – kao da je govorio hrast – „i kako vam ne dosadi sve jedna ista luda i besmislena obmana. Sve jedno isto, i sve je obmana! Nema ni proleća, ni sunca, ni sreće. Eno, gledajte kako stoje ugušene mrtve jele, uvek jednake, pa eto i ja sam raširio svoje zalomljene,

oguljene prste, gde su mi god izbili – i iz leđa, i iz bokova; otkako su mi izrasli – stojim ja ovde i ne verujem u vaše nade i obmane.“ Knez Andreja, idući kroz šumu, okrenuo se nekoliko puta prema tom hrastu, kao da očekuje nešto od njega. I pod hrastom je bilo cveća i trave, ali je on stajao usred njih jednako sumoran, nepomičan, nakazan i uporan. „Da, ima pravo taj hrast, po hiljadu puta ima pravo“ – mislio je knez Andreja – „neka se drugi, mladi, opet podaju toj obmani, a mi znamo šta je život – naš je život završen!“ I u duši njegovoj se rodi čitav novi niz misli, neutešnih, ali punih slatke tuge, u vezi s tim hrastom. Kao da je za vreme ovog putovanja ponovo prešao u sećanju sav svoj život i došao do onog istog ranijeg umirujućeg i beznadežnog zaključka da ne treba ništa da počinje, da mora da tavori ne čineći zla, ne uznemirujući se i ništa ne želeći.