Lav Nikolajevič Tolstoj - Rat i mir 2 $

XVII Posle kneza Andreje Nataši pristupi Boris i pozva je da igraju, pristupi i onaj igrač ađutant koji je počeo bal i još mladih ljudi i Nataša je srećna i sva zajapurena, igrala neprestano celo veče, ustupajući Sonji svoje suvišne kavaljere. Ona nije opažala ni videla ništa od onog što je svakog zanimalo na tom balu. Ne samo da nije opazila kako je gospodar dugo razgovarao s francuskim poslanikom, kako je naročito milostivo govorio s tom i tom damom, kako je taj i taj princ učinio i rekao to i to, kako je Elen postigla veliki uspeh i udostojila se naročite pažnje toga i toga – nego nije, čak, ni gospodara videla, a da je otišao opazila je samo po tome što je posle njegovog odlaska bal bio življi. Pred večeru igrao je knez Andreja jedan od veselih kotiljona opet s Natašom. On joj je pomenuo njihovo prvo viđenje na aleji u Otradnom, i kako ona nije mogla da zaspi na onoj mesečini, i kako ju je on i nehotice slušao. Nataša je pocrvenela na to sećanje i pokušavala da se opravda, kao da je bilo nečeg stidnog u onom osećanju koje je knez Andreja nehotice oslušnuo. Knez Andreja, kao i svi ljudi koji su odrasli u velikom svetu, voleo je da nađe u tom svetu ono što nema na sebi opšte svetsko obeležje. A takva je bila Nataša sa svojim čuđenjem, radošću i bojažljivošću, pa čak i sa svojim greškama u francuskom jeziku. On se naročito nežno i pažljivo ponašao i razgovarao s njom. Kad je sedeo pored nje i govorio s njom o najprostijim i najsitnijim stvarima, sa uživanjem je gledao onaj radosni sjaj u njenim očima i osmehu koji se nije odnosio na ono što se govori nego na njenu duševnu sreću. Kad bi Natašu izabrali i ona smešeći se ustala i zaigrala po dvorani, knez Andreja je sa uživanjem gledao naročito njenu sramežljivu gracioznost. Usred kotiljona Nataša je svršila figuru i, još teško dišući, prilazila svom mestu. Novi kavaljer opet je pozva. Ona je sustala i zadihala se, pa kao naumi da odbije, ali odmah opet veselo nasloni ruku na rame kavaljeru i osmehnu se na kneza Andreju. „Ja bih volela da se odmorim i da posedim s vama, jer sam sustala; ali vidite kako me biraju, i meni je to milo, i srećna sam, i volim sve, i ja i vi razumemo sve ovo“ i još mnogo i mnogo govorio je taj osmeh. Kad je kavaljer ostavi, Nataša otrča preko dvorane da uzme dve dame za figure. „Ako priđe prvo svojoj rođaci, pa onda drugoj dami, biće mi žena“ – reče sasvim iznenadno sam sebi knez Andreja, gledajući u nju. Ona priđe prvo svojoj rođaci. „Kakva glupost ne padne ponekad čoveku na um!“ – pomisli knez Andreja; – „ali je samo to pouzdano da je ova devojka tako mila, tako

izuzetna da neće ovde igrati ni mesec dana, a udaće se... To je ovde retkost“ – mislio je on kad Nataša nameštajući ružu koja joj se otkinula na grudima, sede pored njega. Pri kraju kotiljona priđe igračima stari grof u svom plavom fraku. On pozva kneza Andreju da ga poseti, pa zapita kćer je li vesela. Nataša ne odgovori odmah, nego se samo osmehnu iz koga kao da je govorio prekor: „Kako ste mogli to da pitate?“ – Vesela sam kao nikad u životu! – reče ona. I knez Andreja opazi kako se brzo podigoše njene mršave ruke da zagrle oca, pa se začas spustiše. Nataša je bila srećna kao nikad još u životu. Ona je bila na onom najvišem stupnju sreće, kad čovek postane potpuno blag i dobar i kad ne veruje da može biti zla, nesreće i jada. Pjer je na tom balu prvi put osetio da ga vređa onaj položaj koji njegova žena zauzima u višim krugovima. Bio je sumoran i rasejan. Preko čela mu se navukla široka bora i on je stajao kraj prozora, gledao kroz naočare a nikoga nije video. Nataša, idući na večeru, prođe pored njega. Nju iznenadi mračno i nesrećno lice Pjerovo. Ona zastade prema njemu. Htela je da mu pomogne, da mu preda višak svoje sreće. – Kako je veselo, grofe, je li istina? – reče ona. Pjer se rasejano osmehnu, očevidno ne razumevajući što mu se govori. – Da, vrlo mi je milo – reče on. „Kako ljudi mogu biti nečim nezadovoljni?“ pomisli Nataša. „Naročito tako dobar čovek kao onaj Bezuhov?“ U očima Natašinim svi koji su bili na balu behu podjednako dobri, mili, divni ljudi, koji vole jedan drugog: niko nije mogao da uvredi nikoga, i zato su svi morali da budu srećni.

XVIII Sutradan se knez Andreja setio jučerašnjeg bala, ali nije dugo mislio o njemu. „Da, bio je vrlo sjajan bal. I još... da, Rostova je vrlo mila. U njoj ima nešto sveže, naročito, nešto što nije petrogradsko, što je odvaja.“ To je sve što je mislio o jučerašnjem balu, pa sede za rad, pošto se napio čaja. Ali od umora ili od nesanice nije mu dan bio dobar za rad i knez Andreja nije mogao ništa da radi, jednako je kritikovao sâm svoj posao, kao što se to često s njim dešavalo, i obradova se kad ču da je neko došao. Posetilac beše Bicki, koji je služio u raznim komisijama i odlazio u sva društva u Petrogradu, strastan obožavalac novih ideja i Speranskog i brižljiv petrogradski glasanoša, jedan od onih ljudi koji biraju pravac kao haljinu – po modi, ali koji se zato prave najvatrenije pristalice pravca. On je zabrinuto, jedva dospevši da skine šešir, utrčao u sobu knezu Andreji i odmah počeo da govori. On tek beše saznao pojedinosti sastanka državnog saveta, koji je tog jutra car otvorio, i s ushićenjem je pričao o tome. Beseda careva bila je neobična. Bila je to jedna od onih beseda kakve govore samo ustavni monarsi. „Gospodar je otvoreno rekao da su savet i senat državne korporacije, on je rekao da vladi mora biti osnova ne samovolja nego utvrđena načela. Gospodar je rekao da se finansije moraju reformisati i da se budžeti moraju objavljivati“ – pričao je Bicki udarajući glasom na izvesne reči i značajno bečeći oči. – „Da, današnji događaj je era, najveća era u našoj istoriji“ – završi on. Knez Andreja je slušao pričanje o otvaranju državnog saveta, koje je on tako nestrpljivo očekivao i kome je pripisivao toliku važnost, i čudio se što ga taj događaj sad, pošto je svršen, ne samo ne dira, nego mu izgleda više nego ništavan. On je s blagim podsmehom slušao ushićeno pričanje Bickog. Na pamet mu je dolazila najprostija pomisao: „Šta se tiče mene i Bickog, šta se tiče nas šta je gospodar bio voljan da kaže u savetu? Zar sve to može učiniti da budem srećniji i bolji?“ I ovo prosto razmišljanje odjedanput uništi sav pređašnji interes koji su imale za kneza Andreju obavljane reforme. Tog dana trebalo je da knez Andreja ruča kod Speranskog en petit comité108 , kao što mu je rekao domaćin pozivajući ga. Taj ručak u porodičnom i prijateljskom krugu kod čoveka kojim se on toliko ushićivao ranije je jako interesovao kneza Andreju, tim više što dosad ne beše video Speranskog u njegovom domaćem životu; ali mu se sad nije išlo. 108 U malom krugu.

Ipak u određeni čas za ručak ušao je knez Andreja u vlastitu, malu kuću Speranskog kod Tavrijskog vrta. U parketiranoj trpezariji male kuće, koja se odlikovala neobičnom čistotom (što je podsećalo na kaluđersku čistotu) knez Andreja, pošto je malo zadocnio, već nađe u pet sati iskupljeno društo tog petit comité, intimnih poznanika Speranskog. Od dama ne beše nikog sem male kćeri Speranskog (duga lica, nalik na oca) i njene guvernante. Gosti behu: Žerve Magnjicki i Stolipin. Još iz predsoblja knez Andreja je čuo glasan razgovor i zvučan, razgovetan kikot – kikot nalik na onaj kojim se smeju glumci na pozornici. Neko, po glasu nalik na Speranskog, smejao se razgovetno: „Ha... ha... ha...“ Knez Andreja nije nikad čuo kako se smeje Speranski, pa ga je taj zvučan, piskav smeh državnikov neobično iznenadio. Knez Andreja uđe u trpezariju. Sve društvo stajalo je između dva prozora kod malog stola sa zakuskom. Speranski u sivom fraku sa zvezdom, očevidno još u onom belom prsniku i visokoj beloj kravati u kojima je bio na znamenitom sastanku državnog saveta, stajao je vesela lica kod stola. Gosti su se okupili oko njega. Magnjicki je, obraćajući se Mihailu Mihailoviču, pričao neku anegdotu. Speranski je slušao i unapred se smejao onom što će reći Magnjicki. Upravo onog trenutka kad knez Andreja uđe u trpezariju reči Magnjickog se opet zaglušiše smehom. Stolipin, žvaćući zalogaj hleba sa sirom, smejao se iz gromkoga basa; tihim smehom šištao je Žerve, a Speranski se smejao piskavo, razgovetno. Smejući se još neprestano, Speranski pruži knezu Andreji svoju belu, nežnu ruku. – Veoma mi je milo što vas vidim, kneže – reče on. – Samo trenutak – reče Magnjickom, prekidajući njegovu priču. – Mi smo se danas pogodili: ručak je zadovoljstva radi, i ni reči o poslovima. – I on se opet okrete pripovedaču, i opet se zasmeja. Knez Andreja je sa čuđenjem i tugom, zbog razočaranja, slušao smeh Speranskog i gledao ga kako se smeje. To nije bio Speranski, nego drugi čovek, učini se knezu Andreji. Sve što mu je ranije izgledalo tajanstveno i privlačno u Speranskom, odjedanput mu bi jasno i prestade da ga privlači. Za stolom se razgovor nije ni za trenutak prekidao i bio je prava zbirka smešnih anegdota. Još Magnjicki nije dovršio svoju priču, a već se neko drugi javljao, spreman da ispriča nešto još smešnije. Anegdote su se, većinom, ticale, ako ne samog službenog sveta, ono službenih ličnosti. Reklo bi se da je u tom društvu tako odsudno rešeno da su te ličnosti ništavne, da ih je mogao uzimati jedino s dobroćudnokomične strane. Speranski je ispričao kako su tog jutra u savetu pitali nekog gluvog činovnika za njegovo mišljenje i kako je taj činovnik odgovorio da je i on istog mišljenja. Žerve je ispričao čitavu aferu jedne

revizije, značajnu po gluposti svih onih ličnosti koje se javljaju u njoj. Stolipin s umeša u razgovor zamuckujući i poče jetko da govori o zloupotrebama pređašnje uprave, pa nastade opasnost da će razgovor dobiti ozbiljan karakter. Magnjicki se stade podsmevati srdžbi Stolipinovoj, Žerve izbaci nekakvu šalu razgovor opet uze pređašnji, veseo pravac. Speranski je, očevidno, voleo da se, posle rada, odmori i proveseli u prijateljskom krugu i svi njegovi gosti, shvatajući njegovu želju, starali su se da ga razvesele i da se sami provesele. Ali je to veselje izgledalo knezu Andreji dosadno i neveselo. Njega je neprijatno dirao tanki glas Speranskoga i nešto ga vređao onaj njegov neprekidan smeh svojim lažnim tonom. Knez Andreja se nije smejao i bojao se da nije težak za to društvo. Ali niko nije opažao njegovu nesaglasnost sa opštim raspoloženjem. Izgledalo je da su svi vrlo veseli. On je nekoliko puta zaželeo da stupi u razgovor, ali je svaki put njegova reč iskakala napolje, kao zapušač iz vode, i on nije mogao da se šali s njima zajedno. Ništa nije bilo ružno ni neumesno u onome što su oni govorili, sve je bilo oštroumno i moralo bi biti smešno; ali ne samo da nije bilo nečega, upravo onog što je so veselju, nego oni nisu ni znali da toga kad biva. Posle ručka kći Speranskog i njena guvernanta ustadoše. Speranski pomilova kćer svojom belom rukom i poljubi je. I taj gest učini se knezu Andreji neprirodan. Muškarci ostadoše, po engleskom običaju, za stolom i uz porto vino. Usred početog razgovora o Napoleonovim poslovima u Španiji, koje su svi odobravali i bili u tome jednog istog mišljenja, knez Andreja stade da im protivureči. Speranski se osmehnu, pa, očevidno želeći da skrene razgovor s pravca koji beše uzeo, ispriča neku anegdotu koja nije imala veze s razgovorom. Svi ućutaše za nekoliko trenutaka. Pošto je posedeo za stolom, Speranski zapuši bocu s vinom, reče: „Danas je dobro vince skupa stvar“ – pa dade bocu sluzi i ustade. Svi ustadoše i, u isto onako bučnom razgovoru, odoše u salon. Speranskom predadoše dva pisma, koja mu je doneo kurir. On ih uze i ode u kabinet. Čim iziđe, opšte veselje umuknu i gosti počeše da govore smišljeno i tiho jedan s drugim. – A sad da čujemo deklamaciju! – reče Speranski, izlazeći iz kabineta. – Neobičan talent! – dodade okrenuvši se knezu Andreji. Magnjicki odmah uze pozu i poče da govori neke francuske šaljive stihove, koje je on napisao

na račun izvesnih ličnosti u Petrogradu, nekoliko puta prekidan pljeskanjem. Kad se završi deklamovanje, knez Andreja priđe Speranskom da se oprosti s njim. – Kuda ćete tako rano? – reče Speranski. – Obećao sam za večeras... Obojica poćutaše. Knez Andreja gledaše izbliza te staklene, neprovidne oči i bi mu smešno kako je mogao očekivati nešto od Speranskog i od sveg svog poslovanja vezanog za njega, i kako je mogao da pripisuje neku važnost onom što je Speranski radio. Onaj odmereni, neveseli smeh zvonio je još dugo u ušima kneza Andreje pošto je otišao od Speranskog. Kad se vratio kući, knez Andreja poče da se priseća svog života u Petrogradu za ta četiri meseca, kao da mu to beše nešto novo. Sećao se svojih staranja, traženja, istorije svog projekta za vojni zakon koji je primljen na znanje a koji su gledali da prećute jedino zato što je drugi rad, vrlo rđav, bio već gotov i podnesen caru; seti se sednica odbora u kome je Berg bio član; seti se kako se na tim sednicama brižljivo i nadugačko pretresalo sve što se odnosi na forme i procedure u zasedanjima komiteta, a kako se brižljivo i nakratko obilazilo sve ono što se tiče posla. Seti se svog zakonodavnog rada, kako je ispunjen nemirom prevodio na ruski jezik članove rimskog i francuskog zakonika, i obuze ga stid. Potom mu živo iziđe pred oči Bogučarovo, njegovi radovi u selu, njegovo putovanje u Rjazan, seti se mužika i kmeta Drona, pa, kad primeni na njih ona lična prava koja je raspoređivao u paragrafe, dođe mu čudno kako se mogao tako dugo zanimati toliko praznim poslom.

XIX Sutradan je knez Andreja otišao da poseti neke kuće u koje još nije odlazio, a među njima i Rostove, s kojima je obnovio poznanstvo na poslednjem balu. Pored pravila učtivosti, po kojima je morao da poseti Rostove, knez Andreja je želeo da vidi kod kuće onu neobičnu, živahnu devojku, koja mu beše ostala u prijatnoj uspomeni. Među prvima dočeka ga Nataša. Bila je u domaćoj plavoj haljini, u kojoj se knezu Andreji učini još lepša nego u balskoj. Ona i sva porodica Rostovih dočekaše kneza Andreju kao starog prijatelja, jednostavno i srdačno. Sva porodica, o kojoj je knez Andreja ranije strogo sudio, učini mu se sad da je sastavljena od divnih, jednostavnih i dobrih ljudi. Gostoljublje i dobrodušnost starog grofa, koje je naročito lepo iznenađivalo u Petrogradu, beše toliko da knez Andreja nije mogao odreći da ostane na ručku. „Da, ovo su dobri, divni ljudi“ – mislio je Bolkonski – „koji, naravno, ne razumeju ni za dlaku kakvo im je blago Nataša; ali su dobri ljudi i najbolji fon da se na njemu istakne ona neobično poetična, prepuna života, dražesna devojka!“ Knez Andreja je osećao da u Nataši živi njemu sasvim tuđ, neobičan svet, prepun nekih njemu nepoznatih radosti, onaj tuđ svet koji ga je onoliko dražio još onda na aleji u Otradnom i na prozoru one noći s mesečinom. Sad ga taj svet već nije više dražio, nije mu bio tuđ; ali je on sam, pošto je stupio u njega, nalazio u njemu za sebe novo uživanje. Posle ručka Nataša je, na molbu kneza Andreje, otišla za klavikorde i počela da peva. Knez Andreja stajao je kod prozora, razgovarao s damama i slušao je. Usred fraze on ućuta i oseti iznenadno kako počinju da ga guše suze, o kojima nikad ne bi mogao da pomisli. Pogleda u Natašu koja je pevala i u duši mu se rodi nešto novo i srećno. Bio je srećan a uz to tužan. Nije imao upravo ni za čim da plače, a bio je gotov da plače. Zbog čega? Zbog pređašnje ljubavi? Zbog male kneginje? Zbog svog razočaranja?... Zbog svojih nada u budućnost?... I da i ne. Glavno za čim je hteo da plače beše to što je odjedanput živo uvideo strašnu suprotnost između nečer beskrajno velikog i neodređenog što je bilo u njemu i nečeg uskog i telesnog što je bio on sam, pa čak i ona. Ta suprotnost i morila ga je i veselila dok je ona pevala. Čim je svršila pevanje, Nataša mu priđe i upita ga kako mu se sviđa njen glas. Ona je to upitala i već se zbunila čim je izustila, jer je shvatila da to nije trebalo pitati. On se osmehnu gledajući je i reče da mu se sviđa njeno pevanje, kao i sve što ona radi.

Knez Andreja je otišao od Rostovih dockan uveče. Legao je da spava u ono vreme u koje se navikao da leže, ali brzo uvide da ne može zaspati. Čas je palio sveću i sedeo na postelji, čas ustajao, čas opet legao, a nimalo mu nije smetala ta nesanica: u duši mu beše tako veselo i novo, kao da je izišao iz zagušljive sobe na slobodan božji dan. Nije mu ni padalo na pamet da je zaljubljen u Rostovu; on nije o njoj mislio; on ju je samo zamišljao i zbog toga mu se sav njegov život predstavljao u novoj svetlosti. „Zašto se ja mučim, zašto se petljam u ovom uzanom, zatvorenom okviru, kad mi je otvoren život, sav život, sa svim svojim radostima?“ – govorio je on sebi. I prvi put posle dugog vremena počeo je da pravi srećne planove za budućnost. Odlučio je da treba da povede brigu o vaspitanju svog sina, da mu nađe vaspitača i da ga poveri njemu; potom treba da da ostavku i da otputuje u inostranstvo, da vidi Englesku, Švajcarsku, Italiju. „Treba da se koristim svojom slobodom dok osećam u sebi ovako mnogo snage i mladosti“ – govorio je sam sebi. „Pjer je imao pravo kad je rekao da treba verovati u mogućnost sreće pa da čovek bude srećan, i ja sad verujem u nju. Ostavimo mrtvima nek čuvaju mrtve, a dok je čovek živ, treba da živi i da bude srećan“ – mislio je knez Andreja.

XX Jedno jutro dođe Pjeru pukovnik Adolf Berg, koga je on poznavao, kao što je znao i svakog u Moskvi i Petrogradu, u čistom, novom mundiru, s napomađenim i napred očešljanim zulovima, kao što je nosio car Aleksandar Pavlovič. – Sad sam bio kod grofice, vaše supruge, i bio sam tako nesrećan da mi molba nije mogla biti ispunjena; nadam se, grofe, da ću kod vas imati više sreće – reče on, osmehujući se. – Šta ste želeli, pukovniče? Stojim vam na usluzi. – Ja sam se, grofe, sad već sasvim namestio u novom stanu – saopšti Berg, znajući, očevidno, da ta vest mora biti prijatna... – pa sam želeo da priredim tako mali prijem za svoje i svoje žene poznanike. (On se još ljubaznije osmehnu.) Hteo sam da zamolim groficu i vas da mi učinite čast i izvolite doći k nama na šolju čaja i... na večeru. Samo je grofica Elen Vasiljevna, koja je smatrala da je za nju poniženje biti u društvu s nekakvim Bergovima, mogla biti nemilosrdna da odbije takav poziv. Berg je tako jasno razložio zašto on želi da iskupi u svojoj kući malo a dobro društvo, i zašto će mu to biti prijatno, i zašto žali dati novac na karte ili na ma što ružno a za ljubav dobrog društva gotov je i da potroši, da Pjer nije mogao odreći, nego je obećao da dođe. – Samo ne dockan, grofe, ako smem moliti, tako u osam manje deset minuta, ako smem moliti. Sastavićemo partiju za igru, doći će naš general. Veoma je dobar prema meni. Večeraćemo malo, grofe. Dakle, izvolite doći. Protivno svojoj navici da zadocni, Pjer je tog dana, umesto u osam manje deset minuta, došao Bergu u osam manje četvrt. Bergovi, spremivši što je trebalo za veče, već su bili spremni za doček gostiju. U novom kabinetu, čistom, svetlom, ukrašenom bisticama i sličicama i nameštenom novim nameštajem, sedeo je Berg sa ženom. Berg u sasvim novom zakopčanom mundiru sedeo je pored žene i objašnjavao joj kako je uvek mogućno i potrebno imati poznanstva s ljudima višim od sebe, jer su tek tada poznanstva prijatna. – Možeš da primiš nešto, možeš da zamoliš nešto. Eto vidi kako sam ja živeo od prvih činova. (Berg je računao svoj život ne po godinama, nego po unapređenjima.) Moji drugovi još nisu ništa, a ja čekam upražnjeno mesto pa da budem komandant puka, ja imam sreću da budem vaš muž. (On ustade i poljubi Veru u ruku, ali uzgred namesti na ćilimu jedan ugao

koji se bio zavrnuo). Pa čime sam to sve postigao? Najviše time što sam umeo da izaberem svoja poznanstva. Samo se po sebi razume da uz to treba imati vrlina i biti tačan. Berg se osmehnu, svestan svoje nadmoćnosti nad slabom ženom, pa ućuta pomislivši kako je ta njegova mila žena ipak slabo žensko, koje ne može da postigne ono čime se muškarac odlikuje – ein Mann zu sein109. U isti mah i Vera se osmehnu, svesna svoje nadmoćnosti nad plemenitim, dobrim mužem, koji je, po njenom mišljenju, shvatao život pogrešno, kao i svi muškarci. Berg je, sudeći po svojoj ženi, smatrao da su sve žene slabe i glupe. Vera je, sudeći samo po svom mužu i prenoseći taj sud i na ostale, mislila da svi muškarci pripisuju samo sebi razum, a međutim ništa ne shvataju, oholi su i samoživi. Berg ustade, zagrli svoju ženu pažljivo da joj ne pogužva čipkastu pelerinu koju je on skupo platio i poljubi je usred usta. – Samo da nam ne dođu brzo deca – reče on po nekoj nehotičnoj filijaciji ideja. – Da – odgovori Vera – to nikako ne želim. Treba živeti za društvo. – Istu takvu imala je kneginja Jusupova – reče Berg pokazujući sa srećnim i blagim osmehom pelerinu. Utom im javiše da je došao grof Bezuhov. Supružnici se pogledaše i osmehnuše se zadovoljno; svako od njih pripisivalo je sebi čast te posete. „Eto šta znači umeti praviti poznanstva“ – pomisli Berg – „eto šta znači kad čovek ume da se ponaša!“ – Samo, molim te – reče Vera – kad ja zabavljam goste nemoj me prekidati, jer ja znam čime treba koga zanimati i u kakvom društvu šta treba govoriti. Berg se osmehnu. – Ne može: ponekad se s muškarcima mora voditi muški razgovor – reče on. Pjera su primili u novom salonu, u kome se nigde nije moglo sesti a da se ne poremeti simetrija, čistota i red i zato je bilo sasvim razumljivo i obično što je Berg velikodušno nudio da se za dragog gosta pokvari simetrija naslonjače ili divana, pa, kako se sam nalazio u tom pogledu, očevidno, u mučnom kolebanju, on ponudi gostu da reši to pitanje po svom izboru. Pjer pokvari simetriju primaknuvši sebi stolicu i odmah Berg i Vera počeše prijem, upadajući jedno drugom u reč i zabavljajući gosta. Vera beše dokonala u svojoj pameti da Pjera treba zanimati razgovorima o francuskom poslanstvu, pa je odmah počela taj razgovor. 109 Da bude čovek.

Berg beše odlučio da je potreban i muški razgovor, pa je prekinuo ženi reč dodirnuvši pitanje o ratu sa Austrijom i od opšteg razgovora skoči nehotično na lično rasuđivanje o tome kako mu je nuđeno da učestvuje u austrijskom ratu i o uzrocima zašto nije na to pristao. Bez obzira na to što je razgovor bio veoma neskladan i što se Vera ljutila zbog mešanja muškog elementa, supružnici su sa zadovoljstvom osećali da je, bez obzira na to što je prisutan samo jedan gost, prijem počeo vrlo lepo i da je taj prijem ličio, kao dve kapi vode, na svaki drugi prijem sa razgovorima, čajem i zapaljenim svećama. Ubrzo dođe Boris, stari drug Bergov. U njegovom ponašanju prema Bergu i Veri videla se izvesna nijansa nadmoćnosti i pokroviteljstva. Posle Borisa dođe jedna dama s pukovnikom, pa onda sam general, pa onda Rostovi i prijem postade već sasvim i nesumnjivo nalik na sve prijeme. Berg i Vera nisu mogli da uzdrže radostan osmeh kad su videli tu živost u salonu, slušajući zvuke tog nevezanog razgovora, to šuštanje haljina i klanjanje. Sve je bilo kao i kod ostalih, naročito je takav bio general, koji pohvali stan potapša Berga po ramenu, pa s očinskim samovlašćem naredi da se namesti sto za boston. General sede do grofa Ilje Andrejiča, kao najznatnijeg gosta posle sebe. Starci sa starima, mladi sa mladima, domaćica kod čajnog stola na kome su bili isti onakvi slatkiši u srebrnoj korpici kao na prijemu kod Panjinih, sve je bilo potpuno onako kao i kod ostalih.

XXI Pjer je, kao jedan od najuglednijih gostiju, morao sesti da igra bostona sa Iljom Andrejevičem, generalom i pukovnikom. Pjer je, za vreme kartanja, sedeo prema Nataši i iznenadilo ga je koliko se ona promenila od onog bala. Nataša je ćutala i, ne samo što nije bila onako lepa kao na balu, nego bi bila ružna da nije pokazivala onakvu krotkost i ravnodušnost prema svemu. „Šta joj je?“ pomisli Pjer kad je pogleda. Ona je sedela pored sestre kod čajnog stola i nešto bez volje odgovarala Borisu koji je seo do nje, ne gledajući ga. Pošto je izbacio karte i, na zadovoljstvo svog partnera, uzeo pet štihova, Pjer ču pozdravljanje i korake nekoga koji uđe u sobu, pa, skupljajući štihove, pogleda opet u Natašu. „Šta se dogodilo s njom?“ – reče sam sebi, još više začuđen. Knez Andreja je pažljivo i nežno stajao pred njom i govorio joj nešto. Ona je podigla glavu, pa, zarumenivši se i, očevidno, trudeći se da zadrži burno disanje, gledala u njega. A jasan plamen nekog unutrašnjeg, ranije ugašenog ognja, opet je goreo u njoj. Ona se sva preobrazila. Opet je postala onako lepa kao što je bila na balu. Knez Andreja priđe Pjeru i Pjer opazi i na licu svog prijatelja nov, mladalački izraz. Za vreme igre Pjer je nekoliko puta sedao drukčije, čas okrenut leđima čas licem Nataši, i za svih šest robera*110 posmatrao i nju i svoga prijatelja. „Nešto se vrlo važno događa među njima“ – mislio je Pjer, pa ga je radosno i, istovremeno, gorko osećanje uzbuđivalo i zaboravljao je na igru. Posle šest robera general ustade, rekavši da se tako ne može igrati, i Pjer se oslobodi igre. Nataša je na jednoj strani razgovarala sa Sonjom i Borisom. Vera je s finim osmehom razgovarala nešto s knezom Andrejom. Pjer priđe svome prijatelju pa, pošto upita da nije tajno ono što govore, sede pored njih. Vera je opazila da knez Andreja poklanja pažnju Nataši, pa nađe da su na prijemu, pravom prijemu, neophodno potrebne tanane aluzije na osećanja i, ugrabivši vreme, kad je knez Andreja bio sam, poče da razgovara s njim o osećanjima uopšte i o svojoj sestri. Bilo joj je potrebno da svoju diplomatsku veštinu primeni na delu kod tako umnog gosta (za kakvog je smatrala kneza Andreju). Kad im Pjer priđe, opazi da se Vera sa uživanjem unela u razgovor, a knez Andreja je (što mu se retko dešavalo) bio zbunjen. 110 Dve uzastopno dobivene partije.

– Šta vi mislite? – govorila je Vera s finim osmehom. – Vi ste, kneže, tako pronicljivi i tako odmah shvatate ljudski karakter. Šta mislite o Natali, može li ona biti postojana u svojim naklonostima, može li ona, kao druge žene (Vera je mislila na sebe), jednom da zavoli čoveka i da mu ostane zauvek verna? Ja smatram da je to prava ljubav. Šta vi mislite, kneže? – Ja suviše malo poznajem vašu sestru da bih mogao rešiti tako delikatno pitanje – odgovori knez Andreja s podrugljivim osmehom, kojim je hteo da sakrije svoju zabunu; – a onda, primetio sam da je žena, što se manje sviđa, postojanija – dodade i pogleda u Pjera, koji im tog trenutka priđe. – Da, to je istina, kneže. U naše vreme – nastavi Vera (pominjući naše vreme, kao što to uopšte vole da pominju ograničeni ljudi koji misle da su našli i ocenili osobine našeg vremena i da se ljudske osobine menjaju s vremenom) – u naše vreme devojka ima toliko slobode da le plaisir d’être courtisée111, često zaglušuje u njoj pravu ljubav. Et Nathalie, il faut l’avouer, y est très sensible.112 Kad ona opet pomenu Natašu, knez Andreja se s neprijatnošću namršti i htede da ustane, ali Vera nastavi s još finijim osmehom. – Ja mislim da niko nije bio tako courtisée kao ona – govorila je Vera – ali joj se nikad, do ovog poslednjeg vremena, nije niko ozbiljno svideo. Eto, vi znate, grofe – obrati se ona Pjeru – čak ni naš dragi cousin Boris, koji je bio, entre nous113, mnogo i mnogo dans le pays du Tendre...114 – govorila je ona, aludirajući na tadašnju modu u ljubavi. Knez Andreja je ćutao, namršten. – Vi ste prijatelj s Borisom? – reče mu Vera. – Da, poznajem ga. – On vam je, svakako, pričao o svojoj detinuskoj ljubavi prema Nataši? – A bilo je detinjske ljubavi? – upita knez Andreja i, odjedanput, neočekivano, pocrvene. – Da. Vous savez, entre cousin et cousine, cette intimité mène quelquefois à l’amour; „cousinage, dangereux voisinage,“ n’est-ce pas?115 111 Zadovoljstvo da joj se udvaraju. 112 A Nataša je, treba priznati, u tome vrlo osetljiva. 113 Među nama rečeno 114 U carstvu nežnosti. 115 Vi znate da ta intimnost između rođaka i rođake dovodi, katkad, do ljubavi: srodstvo je opasno susedstvo. Zar ne?

– O, bez sumnje – reče knez Andreja i, odjedanput, neprirodno živnuvši, stade da se šali s Pjerom kako treba da bude oprezan u ponašanju prema svojim pedesetogodišnjim kuzinama u Moskvi, pa, usred šaljivog razgovora, ustade, uze Pjera pod ruku i odvede ga na stranu. – Dakle, šta je? – upita Pjer, koji je začuđeno gledao neobičnu živost svog prijatelja i opazio pogled koji je on, ustajući, bacio na Natašu. – Treba, treba da govorim s tobom – reče knez Andreja. – Ti znaš naše ženske rukavice (on je tu mislio na one masonske rukavice koje su davane novom bratu da ih preda voljenoj ženi). Ja... Ali ne, posle ću govoriti s tobom... – I s neobičnim sjajem u očima i nemirom u pokretima knez Andreja priđe Nataši i sede pored nje. Pjer vide kako je knez Andreja nešto upita i kako mu ona odgovori, sva planuvši. Ali u tom trenutku Berg priđe Pjeru i salete ga molbama da se umeša u prepirku između generala i pukovnika o španskim stvarima. Berg je bio zadovoljan i srećan. Radostan osmeh nije mu silazio s lica. Prijem je bio vrlo lep i sasvim onakav kao i ostali prijemi koje je on video. Sve je ličilo. I ženski fini razgovori, i karte, i general koji je za vreme igre glasnije govorio, i samovar, i slatkiši; samo jedno je nedostajalo, ono što je on uvek viđao na prijemima na koje je želeo da se ugleda. Nedostajalo je glasnog razgovora meću muškarcima i prepirke o nečam važnom i pametnom. General je počeo taj razgovor, a Berg je uvukao u njega Pjera.

XXII Sutradan je knez Andreja otišao Rostovima na ručak, jer ga beše pozvao grof Ilja Andrejevič, i proveo je kod njih ceo dan. Svi su u kući osećali zbog koga je knez Andreja došao, a ni on to nije krio i ceo dan gledao je da bude s Natašom. Ne samo u duši Natašinoj, uplašenoj ali srećnoj i ushićenoj, nego se u čitavoj kući opažalo strahovanje od nečeg važnog što treba da se dogodi. Grofica je žalosnim i ozbiljno-strogim pogledom gledala u kneza Andreju kad je razgovarao s Natašom, pa je bojažljivo i pretvorno počinjala kakav bilo ništavan razgovor čim se on okrene prema njoj. Sonja nije smela da ode od Nataše, a bojala se da ne bude na smetnji kad je s njima. Nataša je bledela od straha u očekivanju kad ostane s njim koji trenutak nasamo. Knez Andreja ju je iznenađivao svojom stidljivošću. Ona je opažala kako je njemu potrebno da joj nešto kaže, ali ne može da se na to odluči. Kad je uveče knez Andreja otišao, grofica priđe Nataši i upita je šapatom: – Šta je? – Tako vam boga, mama, ne pitajte me sad ništa. To se ne može kazati – reče Nataša. Ali pri svem tom Nataša je te večeri dugo ležala u materinoj postelji i gledala u jednu tačku, čas uzbuđena, čas poplašena. Čas joj je pričala kako ju je on hvalio, čas kako je govorio da će otići u inostranstvo, čas kako ju je pitao gde će oni boraviti tog leta, čas kako ju je zapitkivao o Borisu. – Ali ovako, ovako... nije mi nikad bilo! – reče ona. – Samo se plašim kad sam s njim, uvek me je strah kad sam s njim, šta to znači? Znači da je to istinski, je li? Mama, vi spavate? – Ne, čedo moje, i mene je strah – odgovori mati. – Idi. – Svejedno i onako neću spavati. Kakve su to gluposti spavati! Mamice, mamice, ovako mi nikad nije bilo! – govorila je ona čudeći se i plašeći se osećanja koje ju je obuzelo. – I jesmo li mogli pomisliti!... Nataši se činilo da se još onda, kad je prvi put videla kneza Andreju u Otradnom, zaljubila u njega. Nju kao da je plašila ta neobična, neočekivana sreća što se onaj koga je još onda izabrala (a ona je bila čvrsto uverena u to), što se onaj isti opet sreo s njom i što, izgleda, nije ravnodušan prema njoj. „I trebalo je da dođe u Petrograd upravo sad, kad smo mi ovde. I trebalo je da se nađemo na tom balu. Sve je to sudbina.

Jasno da je to sudbina, da je to sve bilo zbog ovog. Još onda, čim sam ga ugledala, osetila sam nešto neobično.“ – A šta ti je još govorio? Kakvi su to stihovi? Pročitaj mi – reče zamišljeno mati, pitajući za stihove što ih je knez Andreja zapisao u album Natašin. – Mama, to nije sramota što je on udovac? – Prestani, Nataša. Moli se Bogu. Les mariages se font dans les cieux.116 – Golubice, mamice, kako vas volim, kako mi je dobro! – uzviknu Nataša, plačući od sreće i uzbuđenja i grleći majku. U to isto vreme sedeo je knez Andreja kod Pjera i pričao mu o svojoj ljubavi prema Nataši i o čvrstoj nameri da se oženi njome. Toga dana kod grofice Elen Vasiljevne bio je raut; tu je bio francuski poslanik, bio je princ koji je odskora često dolazio u kuću grofičinu i mnogo sjajnih dama i muškaraca. I Pjer je sišao dole, prošao po dvoranama i sve goste iznenadio svojim usredsređeno-rasejanim i mračnim izgledom. Od onoga bala Pjer je osećao da mu se približuju nastupi hipohondrije, pa se očajnički trudio da ih savlada. Otkako se princ sprijateljio s njegovom ženom, Pjer je iznenadno postavljen za komornika i otada je počeo osećati nelagodnost i stid u velikom društvu i počele su mu češće dolaziti pređašnje mračne misli o taštini svega što je ljudsko. Uz to je i ljubav koju je opazio između svoje štićenice Nataše i kneza Andreje još pojačavala to njegovo mračno raspoloženje svojom suprotnošću između njegovog stanja i stanja njegovog prijatelja. On se podjednako trudio da ne misli ni o svojoj ženi, ni o Nataši, ni o knezu Andreji. Njemu je opet sve izgledalo ništavno prema večnosti, opet mu se isticalo pitanje: „Čemu?“ I on je nagonio sebe da po čitave dane i noći radi na masonskim poslovima, nadajući se da će oterati zlog duha koji mu se primiče. Pjer je oko dvanaest sati napustio grofičine odaje, pa je gore u svojoj niskoj sobi punoj duvanskog dima sedeo u iznošenom halatu za stolom i prepisivao škotska akta sa originala, kad neko uđe u sobu. To beše knez Andreja. – A, to ste vi – reče Pjer rasejano i kao nezadovoljan. – A ja, eto, radim – dodade pokazujući na hartije sa izrazom bežanja od neprijatnosti života s kojim nesrećni ljudi gledaju na svoj posao. Knez Andreja stade pred Pjera, a na licu mu se ogledala vedrina, ushićenjg i ljubav prema životu, pa, ne opažajući da je njegovo lice tužno, osmehnu mu se sa egoizmom srećnog čoveka. 116 Brakovi se sklapaju na nebesima.

– Dakle, dragi moj – reče on – hteo sam juče da ti kažem, a sad sam zbog toga došao. Nikad nisam osećao ovako nešto. Zaljubljen sam, prijatelju moj. Pjer odjedanput teško uzdahnu, pa se, onako težak, spusti na divan, pored kneza Andreje. – U Natašu Rostovu, je li? – upita on. – Da, da, nego u koga? Ne bih nikad verovao, ali je ovo osećanje jače od mene. Juče sam se mučio, patio, ali ni to mučenje ne dam nizašto na svetu. Ja ranije nisam živeo. Tek sad živim, ali ne mogu da živim bez nje. Ali, može li ona mene da voli?... Ja sam za nju star... Što ne govoriš?... – Ja? Ja? Šta sam ja vama govorio? – reče odjedanput Pjer, pa ustade i poče da šeta po sobi. – Ja sam to uvek mislio... Ta je devojka takvo blago, takvo... To je retka devojka... Dragi prijatelju, ja vas molim, nemojte premišljati, nemojte se kolebati, ženite se, ženite i ženite... A ja sam uveren da neće biti srećnijeg čoveka od vas. – Ali ona? – Ona vas voli. – Ne govori koješta... – reče knez Andreja, osmehujući se i gledajući u oči Pjeru. – Voli vas, ja to znam – viknu srdito Pjer. – Ali čuj me – reče knez Andreja i uhvati ga za ruku da stane. – Znaš li ti u kakvom sam ja stanju? Potrebno mi je da sve kažem nekome. – Dobro, dobro, govorite, vrlo mi je milo – reče Pjer i, zaista, njegovo se lice promeni, nestade bora i on radosno slušaše kneza Andreju. A knez Andreja je izgledao i bio sasvim drugi, nov čovek. Kuda je nestala njegova seta, njegovo preziranje života, njegovo razočaranje? Pjer je bio jedini čovek pred kojim beše odlučio da kaže sve; i on mu je zato rekao sve što mu je bilo na duši. Čas je lako i smelo pravio planove za trajnu budućnost i govorio kako on ne može zbog ćudljivosti svog oca da žrtvuje svoju sreću i kako će prinuditi oca da pristane na taj brak i da nju zavoli, ili će se oženiti i bez njegovog pristanka; čas se čudio osećanju koje ga je osvojilo kao nečem neobičnom, nečem nepoznatom, što od njega ne zavisi. – Da mi je ko kazao da mogu ovako voleti, ne bih mu verovao – reče knez Andreja. – Ovo nije nimalo slično onom što sam ranije osećao. Meni je sad sav svet podeljen na dve polovine: jedna je polovina – ona i tu je sva sreća, nada, svetlost; druga je polovina – sve drugo gde nje nema, i tamo je samo tuga i mrak. – Mrak – ponovi Pjer – da, da, razumem ja to.

– Ja ne mogu da ne volim svetlost i nisam za to kriv. I vrlo sam srećan. Ti me razumeš? Ja znam da je i tebi milo. – Da, da, – potvrdi Pjer i pogleda nežno i tužno u svog prijatelja. Što mu je sudbina kneza Andreje izgledala svetlija, time mu je njegova sudbina izgledala mračnija.

XXIII Na ženidbu je trebalo da pristane otac i toga radi otputovao je knez Andreja sutradan ocu. Otac je izgledao miran, ali je s ljutnjom u duši saslušao sina. On nije mogao shvatiti da neko hoće da menja život i da unosi u njega nešto novo, kad je njegov život već pri kraju. „Neka mi samo dadu da proživim do kraja kako ja hoću, a posle neka rade što im je drago“ – govorio je starac za sebe. Ali je prema sinu upotrebio onu diplomatiju koju je upotrebljavao u važnim prilikama. Uzeo je miran ton i celu stvar procenio. Prvo, ta ženidba nije bila sjajna u pogledu rodbine, bogatstva i ugleda. Drugo, knez Andreja nije u prvoj mladosti i slabog je zdravlja (starac je naročito udarao na to), a ona je vrlo mlada. Treće, tu je sin i žalosno bi bilo predati ga devojčici. „I, najzad, četvrto – reče otac gledajući podrugljivo u sina – ja te molim odloži stvar za godinu dana, otputuj u inostranstvo, leči se neko vreme, nađi, kao što i sam želiš, Nemca knezu Nikolaju, pa potom, ako je ljubav, strast, tvrdoglavost, nazovi kako hoćeš, već tako velika, onda se ženi. I to ti je poslednja reč, upamti, poslednja...“ – završi stari knez tonom po kome se videlo da ga ništa ne može naterati da promeni svoju odluku. Knez Andreja je dobro video da se starac nada da njegova ili njegove buduće verenice ljubav neće izdržati godinu dana iskušenja, ili da će on, stari knez, dotle umreti, pa je odlučio da ispuni volju očevu: da zaprosi, pa da odloži svadbu za godinu dana. Tri nedelje posle one poslednje večeri koju je proveo kod Rostovih knez Andreja vrati se u Petrograd. Sutradan posle onog objašnjenja s majkom čekala je Nataša Bolkonskog ceo dan, ali on nije došao. Drugi, treći dan isto tako, Pjer takođe nije dolazio, i Nataša ne znajući da je knez Andreja otputovao ocu, nije mogla da objasni sebi što ga nema. Tako su prošle tri nedelje. Nataša nikud nije htela da izlazi i kao senka je išla po sobama, bez cilja i tužna, uveče je krijući se od svih plakala i nije dolazila majci. Svaki čas bi pocrvenela i naljutila se. Činilo joj se da svi znaju njeno razočaranje, da joj se podsmevaju i žale je. Pored sveg unutarnjeg jada, njenu nesreću pojačavao je i taj jad uvređene taštine. Jedanput ona dođe grofici, htede nešto da joj kaže, pa odmah zaplaka. Njene suze bile su suze uvređenog deteta koje ne zna zašto je kažnjeno.

Grofica poče da umiruje Natašu. Nataša je najpre slušala reči materine, ali je odjedanput prekide: – Prestanite, mama, ja i ne mislim, i neću da mislim! Tako, dolazio pa prestao, pa prestao... Glas joj zadrhta, umalo ne zaplaka, ali se pribra i nastavi mirno: – Ja se neću nikako udavati. A i bojim ga se; ja sam se sad sasvim, sasvim umirila... Sutradan posle tog razgovora Nataša je obukla onu staru haljinu koja joj je naročito bila poznata zbog veselosti što joj je izjutra donosila i počela od jutra svoj raniji način života, od koga je odustala posle bala. Pošto se napila čaja, otišla je u dvoranu koju je naročito volela zbog jake rezonance, pa počela da peva svoja solfeđa (vežbe u pevanju). Kad je svršila prvu lekciju, ona zastade nasred dvorane i ponovi jednu muzičku frazu koja joj se naročito sviđala. Ona je radosno slušala onu (za nju kao neočekivanu) draž s kojom su ti zvuci, prelivajući se ispunili svu prazninu dvorane i lagano se izgubili, pa se, odjedanput, razveseli. „Što da mislim mnogo o tome, i ovako je lepo“ – reče ona za sebe i poče da hoda tamo-amo po dvorani, ne koračajući obično po zvučnom parketu, nego na svakom koraku stajući s potpetice na vrh (na nogama joj behu nove, omiljene plitke cipele) i slušajući onako isto radosno, kao i zvuke svog glasa, to odmereno lupkanje potpetice i škripanje vrha. Prolazeći pored ogledala, ona pogleda u njega. „Gle, evo me!“ – čisto reče njeno lice kad se vide u ogledalu. „E pa dobro. Niko mi i ne treba.“ Lakej htede da uđe, da nešto spremi u dvorani, ali ga ona ne pusti, nego zatvori za njim vrata i nastavi svoju šetnju. Ona se tog jutra vratila opet svojoj omiljenoj ljubavi prema sebi i ushićivala se sama sobom. „Kako je divna ta Nataša!“ – reče opet za sebe rečima nekog trećeg, koji je oličenje muškosti. „Lepa, ima glas, mlada i nikom ne smeta, ostavite je samo na miru.“ Ali ma kako da je ostave na miru, ona već nije mogla biti mirna, i to je odmah osetila. U predsoblju se otvoriše ulazna vrata, neko upita: „Je li kod kuće? i čuše se nečiji koraci. Nataša se pogledala u ogledalu, ali nije videla sebe. Ona je slušala glas u predsoblju. Kad je ugledala sebe, lice joj beše bledo, To je bio on. Ona je to pouzdano znala, ma da je jedva čula njegov glas iza zatvorenih vrata. Bleda i uplašena, Nataša utrča u salon. – Mama, došao Bolkonski! – reče ona. – Mama, to je užasno, to je nesnosno! Ja neću... da se mučim! Šta da radim?

Još grofica ne stiže da odgovori, kad knez Andreja, uznemiren i ozbiljan, uđe u salon. Čim ugleda Natašu, lice mu se razvedri. On poljubi u ruku groficu i Natašu, pa sede pored divana... – Već odavno nismo imali zadovoljstvo... – poče grofica, ali je knez Andreja prekide i odgovori na njeno pitanje, žureći se, očevidno, da kaže ono što mu je bilo potrebno. – Nisam za sve ovo vreme dolazio k vama zato što sam bio kod oca: trebalo je da porazgovaram s njim o veoma važnoj stvari. Vratio sam se tek prošle noći – reče on i pogleda u Natašu. – Treba da porazgovaram s vama, grofice – dodade, posle kratkog ćutanja. Grofica teško uzdahnu, obori oči i reče: – Stojim vam na usluzi. Nataša je znala da treba da ode, ali nije mogla to da učini; nešto je steglo u grlu i ona neučtivo, pravo, otvorenih očiju gledaše u kneza Andreju. „Zar odmah? Ovog trenutka?... Ne, to ne može biti – mislila je u sebi. On opet pogleda u nju i taj je pogled uveri da se nije prevarila. Da, odmah, ovog trenutka rešavala se njena sudbina. – Idi, Nataša, ja ću te zvati – reče grofica šapatom. Nataša pogleda unezvereno, molbeno u kneza Andreju i u majku, pa iziđe. – Ja sam došao, grofice, da zaprosim ruku vaše kćeri – reče knez Andreja. Grofica planu u licu, ali ništa ne reče. – Vaša prosidba – poče grofica ozbiljno. On je ćutao i gledao joj u oči. – Vaša prosidba... – reče ona i zbuni se – draga nam je, i... ja primam vašu prosidbu, i radujem joj se. I moj će muž – nadam se... ali će od nje zavisiti... – Ja ću njoj kazati kad dobijem vaš pristanak... pristajete li vi? – reče knez Andreja. – Da – odgovori grofica, pa mu pruži ruku i kad se on naže nad njenom rukom ona s pomešanim osećanjem otuđenosti i nežnosti pritisnu usne na njegovo čelo. Želela je da ga poljubi kao sina; ali je osećala da je on njoj tuđ i strašan čovek. – Ja sam uverena da će moj muž pristati – reče grofica – ali vaš baćuška...

– Moj otac, kome sam ja saopštio svoje planove, stavio je kao nepromenljiv uslov za svoj pristanak to da svadba ne bude pre godinu dana. I to je ono što sam hteo da vam saopštim – reče knez Andreja. – Istina, Nataša je još mlada, ali – to je vrlo dugo! – Drukčije nije moglo biti – reče knez Andreja i uzdahnu. – Poslaću vam nju – reče grofica i iziđe iz sobe. „Gospode, budi nam u pomoći!“ – govorila je neprestano u sebi, tražeći kćer. Sonja joj reče da je Nataša u spavaćoj sobi. Nataša je sedela na svom krevetu, bleda, suvih očiju, gledala u ikone i šaputala nešto, krsteći se brzo. Kad utleda majku, ona skoči i polete k njoj. – Šta je, mama?... Šta je? – Idi, idi k njemu. On traži tvoju ruku – reče grofica hladno, kako se učinilo Nataši. – Idi... idi – progovori mati s tugom i prekorom za ćerkom koja otrča, i uzdahnu teško. Nataša nije znala kako je ušla u salon. Kad uđe na vrata i ugleda njega, ona zastade. „Zar ovaj tuđi čovek postao sad meni sve ?“ – upita se ona, pa istog trenutka odgovori: „Da, sve, sad mi je on sam draži od svega na svetu.“ Knez Andreja joj priđe oborenih očiju. – Ja sam vas zavoleo onog časa kad sam vas video. Mogu li se nadati? On pogleda u nju i iznenadi ga ozbiljna strasnost koja se videla na njenom licu. Njeno lice je govorilo: „Zašto pitati? Zašto sumnjati u ono što mora da se zna? Zašto govoriti, kad se ne može rečima iskazati ono što osećaš?“ Ona mu se približi i stade. On uze njenu ruku i poljubi je. – Volite li vi mene? – Da, da – progovori Nataša kao zlovoljno, pa uzdahnu duboko, pa još jednom, pa češće i češće, i zaplaka. – Zbog čega? Šta vam je? – Ah, tako sam srećna! – odgovori ona, osmehnu se kroz plač, naže se bliže njemu, zamisli se za trenutak, kao da se pita sme li to, pa ga poljubi. Knez Andreja ju je držao za ruke, gledao joj u oči, a nije osećao u svojoj duši onu pređašnju ljubav prema njoj. U njegovoj se duši nešto odjedanput okrenulo: nije bilo one ranije poetične i tajanstvene draži čežnje, a javilo se sažaljenje prema njenoj ženskoj i detinjskoj slabosti, strah od njene odanosti i poverljivosti, i mučna a istovremeno i radosna

svest o dužnosti koja ga vezuje zauvek s njom. Ovo osećanje, iako nije bilo onako svetlo i poetično kao ranije, beše ozbiljnije i snažnije. – Je li vam kazala maman da to ne može biti pre godinu dana? – upita knez Andreja, gledajući joj neprestano u oči. „Zar sam to ja, onaj devojčurak (svi su me tako zvali)“ – mislila je Nataša – „zar sam ja sad od ovog časa žena, izjednačena sa ovim tuđim, milim, pametnim čovekom, koga poštuje čak i moj otac? Zar je to istina? Zar se odista sad već ne smem šaliti sa životom, zar sam sad već velika, zar sam sad već odgovorna za svako svoje delo i reč? Ali šta me je on pitao?“ – Nije – odgovori ona, a nije znala šta je on zapitao. – Oprostite – reče knez Andreja – ali vi ste vrlo mladi, a ja sam već vrlo mnogo iskusio u životu. Ja strahujem za vas. Vi ne poznajete sebe. Nataša je slušala s pribranom pažnjom, trudeći se da shvati smisao njegovih reči, i nije shvatala. – Ma koliko da će mi biti teška ova godina dana što odlaže moju sreću – nastavi knez Andreja – vi za to vreme ispitajte sebe. Ja vas molim da me posle godinu dana usrećite; a dotle ste slobodni: naša veridba ostaće u tajnosti i, ako se vi uverite da me ne volite; ili zavolite... – reče knez Andreja i osmehnu se neprirodno. – Zašto to govorite? – prekide ga Nataša. – Vi znate da sam vas zavolela od onog dana kad ste prvi put došli u Otradno – reče ona čvrsto uverena da govori istinu. – Za godinu dana poznaćete sebe... – Čitava godina! – reče odjedanput Nataša, jer tek sad razumede da je svadba odložena za godinu dana. – A zašto za godinu? Zašto za godinu?... Knez Andreja poče joj objašnjavati uzroke toga odlaganja. Nataša ga nije slušala. – I zar ne može biti drukčije? – upita ona. Knez Andreja ništa ne odgovori, ali mu se na licu videlo da nije mogućno izmeniti tu odluku. – To je užasno! Jest, to je užasno, užasno. – ubrza odjedanput Nataša i opet zaplaka. Ja ću umreti čekajući dok prođe godina; to ne može biti, to je užasno! – Ona pogleda svog verenika u oči i vide u njima izraz saučešća i nedoumice. – Ne, ne, ja ću sve učiniti – reče ona i odjedanput prekide plač – ja sam tako srećna! Otac i mati uđoše u sobu i blagosloviše verenika i verenicu. Od tog dana počeo je knez Andreja da odlazi Rostovima kao verenik.

XXIV Ispita nije bilo i nikom nije objavljeno da se Bolkonski verio s Natašom; to je zahtevao knez Andreja. Rekao je, pošto je on sam uzrok odlaganju, da on mora i nositi sav teret tog odlaganja. Govorio je kako je on svojom reči vezao sebe zauvek, ali ne želi da veže Natašu i ostavlja joj potpunu slobodu. Ako ona posle pola godine oseti da ga ne voli, imaće pravo da mu otkaže. Samo se po sebi razume da ni roditelji ni Nataša nisu hteli ni da čuju za to; ali je knez Andreja ostao pri svojoj reči. Knez Andreja odlazio je svaki dan Rostovima, ali se nije ponašao s Natašom kao verenik: on joj je govorio vi i ljubio je samo u ruku. Između kneza Andreje i Nataše nastali su, posle prosidbe, odnosi drukčiji nego ranije, bliski, jednostavni. Izgledalo je kao da dosad nisu poznavali jedno drugo. I on i ona voleli su da se sećaju kako su se gledali dok još nisu bili jedno drugom ništa; sad su oboje osećali da su sasvim drukčija stvorenja: onda su bili pretvorni, sad su jednostavni i iskreni. U porodici se, najpre, opažala neka zbunjenost u ponašanju prema knezu Andreji; on im je izgledao kao čovek iz tuđeg sveta i Nataša je dugo navikavala ukućane na kneza Andreju i s ponosom uveravala svakog da on samo izgleda takav osobenjak, ali da je i on kao i svi, i da ga se ona ne boji, i da ne treba niko da ga se boji. Posle nekoliko dana u porodici se naviknuše na njega, pa su, ne snebivajući se, provodili kao i ranije svoj život, u kome je i on uzimao učešća. On je s grofom umeo da razgovara o gazdinstvu, s groficom i Natašom o nakitima, sa Sonjom o albumima i kanvi. Ponekad su se ukućani među sobom a i pred knezom Andrejom čudili kako se to sve dogodilo i govorili kako su, očevidno, bili tome predznaci: i dolazak kneza Andreje u Otradno, i njihov dolazak u Petrograd, i sličnost između Nataše i kneza Andreje koju je opazila dadilja kad je knez Andreja prvi put došao, i onaj sukob 1805. godine između kneza Andreje i Nikolaja i još mnogo drugih predznaka za ovo što se dogodilo utvrdili su ukućani. U kući je vladala ona poetična dosada i ćutljivost što uvek prati prisustvo verenika i verenice. Često su, sedeći zajedno, svi ćutali. Ponekad su ustajali i odlazili, a verenik i verenica, i kad ostanu sami, jednako su ćutali. Retko su razgovarali o svom budućem životu. Kneza Andreju bilo je strah i stid da govori o tome. Nataša je delila s njim to osećanje, kao i sva njegova osećanja, koja je uvek pogađala. Jedanput Nataša poče da raspituje o njegovom sinu. Knez Andreja pocrvene, što se s njim sad često događalo i što je Nataša naročito volela, i reče da njegov sin neće živeti s njima.

– Zašto? – upita uplašeno Nataša. – Ne mogu da ga otmem od dede, a onda... – Kako bih ga ja volela! – reče Nataša pogodivši odmah njegovu misao; – ali, ja znam, vi nećete da bace s razlogom krivicu na vas i na mene. Ponekad bi grof prilazio knezu Andreji, ljubio ga i tražio od njega savete za Pećino vaspitavanje ili za Nikolajevu službu. Stara grofica je uzdisala gledajući na njih. Sonja se svaki čas bojala da ne bude na smetnji i gledala da nađe izgovor da ih ostavi nasamo, kad im to i nije trebalo. Kad je knez Andreja govorio (a on je vrlo lepo pričao), Nataša ga je s ponosom slušala; kad je ona govorila, primećivala je sa strahom i radošću da on gleda u nju pažljivo i ispitivački. Ona se u nedoumici pitala: „Šta on traži u meni? Šta li da dokuči svojim pogledom? A šta ako u meni nema onog što on traži tim pogledom?...“ Ponekad je ulazila u svoje urođeno, bezumno-veselo raspoloženje i tada je naročito volela da sluša i gleda kako se smeje knez Andreja. On se retko smejao, ali zato, kad se smejao, sav se predavao svome smehu i svaki put posle toga smeha ona je osećala da mu je bliža. Nataša bi bila potpuno srećna, kad je ne bi plašila misao da će doći i da se približava rastanak. Uoči svog odlaska iz Petrograda knez Andreja dovede sobom Pjera, koji posle onog bala nije nijedanput dolazio Rostovima. Pjer je izgledao rasejan i zbunjen. Razgovarao je s majkom. Nataša je sela sa Sonjom kod stočića za šah i time zvala k sebi kneza Andreju. On im priđe. – Pa vi odavno poznajete Bezuhova? – upita on. – Vi ga volite? – Da, on je sjajan, ali vrlo smešan. I ona, kao i uvek kad govori o Pjeru, poče da priča anegdote o njegovoj rasejanosti, anegdote koje su čak i izmišljali o njemu. – Znate, ja sam njemu poverio našu tajnu – reče knez Andreja. – Ja njega poznajem od detinjstva. To je zlatno srce. Molim vas, Natali – nastavi odjedanput ozbiljno – ja ću otići, bogzna šta se može desiti. Vi možete prestati da me voli... Dobro, znam da ne treba da govorim o tome. Samo, ma šta se desilo s vama, kad mene ne bude tu... – A šta će se desiti?... – Ma kakva nevolja naišla – nastavi knez Andreja – ja vas molim, mlle Sophie, ma šta se desilo, obratite se jedino njemu za savet i za pomoć. To je najrasejaniji i najsmešniji čovek, ali najzlatnije srce. Ni otac, ni mati, ni Sonja, pa ni sam knez Andreja nisu mogli slutiti kako će uticati na Natašu rastanak s njenim verenikom. Zajapurena i uznemirena, suvih očiju, ona je išla tog dana po kući, zanimajući se

najsitnijim poslovima, kao da ne shvata šta je čeka. Ona nije zaplakala na onog trenutka kad joj je on, opraštajući se, poslednji put poljubio ruku. – Ne idite – rekla mu je samo takvim glasom koji ga je navodio da razmisli ne treba li zaista da ostane, i koga se posle toga dugo sećao. Kad je otišao, ona ni onda nije plakala, već je nekoliko dana sedela u svojoj sobi, bez suza, nije se interesovala nizašto i samo bi, ponekad, rekla: „Ah, zašto je otišao!“ Ali dve nedelje posle njegovog odlaska ona se neočekivano za ukućane prenu iz svoje moralne bolesti, postade ista onakva kao što je ranije bila, samo s promenjenom moralnom fizionomijom, onako kao što deca ustanu s drukčijim licem posle duge bolesti.

XXV Zdravlje i karakter kneza Nikolaja Andrejeviča Bolkonskog behu veoma popustili te poslednje godine posle odlaska njegovog sina. Postao je još razdražljiviji nego što je bio i, kad bukne njegov bezrazložni gnev, većinom se sručivao na kneginjicu Mariju. Kao da je brižljivo istraživao svako njeno bolno mesto da bi je mogao što žešće duševno mučiti. Kneginjica Marija imala je dve velike ljubavi i otuda dve radosti: bratića Nikolušku i religiju, i obe su bile knezu omiljen predmet za napadanje i podsmeh. Ma o čemu počeli da govore, on je okretao razgovor na praznoverice starih devojaka, ili na razmaženost i iskvarenost dece. – „Ti bi htela da načiniš od njega (Nikoluške) takvu matoru devojku kao što si ti; uzalud: knezu Andreji je potreban sin, a ne devojka“ – govorio je on. Ili se obraćao m-lle Bourienne i pitao je pred kneginjicom Marijom kako joj se sviđaju naši popovi i ikone, pa se šalio. On je neprestano bolno vređao kneginjicu Mariju, ali se kći nije čak ni trudila da mu oprosti. Zar je mogao on biti kriv pred njom, i zar je mogao njen otac, koji je, ona je to ipak znala, nju voleo, biti nepravičan? Pa i šta je to pravičnost? Kneginjica nikad nije mislila o toj ponosnoj reči: „pravičnost“. Svi složeni zakoni čovečanstva bili su usredsređeni za nju u jednom prostom i jasnom zakonu – u zakonu ljubavi i samopregorevanja, kome nas je učio Onaj što je s ljubavlju stradao za čovečanstvo, iako je On sam – Bog. Šta je njoj stalo do pravičnosti ili nepravičnosti ostalih ljudi? Trebalo joj je da ona sama strada i da voli, i to je činila. U zimu je došao knez Andreja u Gola Brda, bio je veseo, blag i nežan, kakvog ga odavno nije videla kneginjica Marija. Predosećala je da se s njim nešto dogodilo, ali on nije ništa kazao kneginjici Mariji o svojoj ljubavi. Pred odlazak knez Andreja je dugo razgovarao o nečem sa ocem i kneginjica Marija je primetila da su pred polazak obojica bili nezadovoljni jedan drugim. Uskoro posle odlaska kneza Andreje kneginjica Marija pisala je iz Golih Brda u Petrograd svojoj prijateljici Žili Karaginoj, za koju je maštala, kao što to uvek maštaju devojke, da je uda za brata, a koja je u to vreme bila u žalosti za svojim bratom, poginulim u Turskoj. „Vidi se da je bol naša zajednička sudbina, draga i nežna prijateljice Julie. Vaš je gubitak tako strašan da ga ja ne mogu sebi objasniti drukčije nego kao naročitu milost Boga, koji hoće da kuša vas i vašu predobru majku, jer ste mu u volji. O, moja prijateljice, religija i samo jedina religija može nas, da ne

kažem utešiti, ali izbaviti od očajanja; jedina religija može nam objasniti ono što čovek ne može da shvati bez njene pomoći: zbog čega se i zašto stvorenja dobra, uzvišena, koja umeju da nađu sreću u životu i koja ne samo nikom ne smetaju nego su potrebna da i drugog usreće – prizivaju Bogu, a ostaju da žive stvorenja zla, nekorisna, štetna, ili takva koja su na teretu i sebi i drugima. Prva smrt koju sam videla i koju nikad neću zaboraviti – smrt moje mile snahe – učinila je na mene takav utisak. Kao što vi pitate sudbinu zašto da umre vaš divan brat, tako sam isto i ja pitala zašto da umre taj anđeo, Liza, koja ne samo što nije učinila nikakvo zlo čoveku, nego je uvek imala u duši svojoj samo dobre misli. I šta se desilo, prijateljice moja?, evo prođe otada pet godina, i ja svojom ništavnom pameću već počinjem jasno razumevati zašto je trebalo da ona umre i kako je ta smrt bila samo izraz beskrajne milosti Tvorčeve, čija su dela, ma da ih mi većinom ne razumemo, samo znaci njegove beskrajne ljubavi prema ovome stvoru. Ja često pomišljam da je ona, može-biti, bila toliko anđelski nevina da ne bi bila kadra da podnese sve materinske dužnosti. Kao mlada žena, ona je bila besprekorna; možda ne bi mogla biti takva kao mati. Sad ne samo što je ostavila nama, naročito knezu Andreji, najčistije žaljenje i uspomenu, nego će na onom svetu, svakako, dobiti ono mesto koje ja ne smem da očekujem za sebe. Ali, da ne govorim više samo o njoj, ta rana i strašna smrt imala je, pored sve tuge, najblagotvorniji uticaj na mene i na mog brata. Onda, u času gubitka, nisu mi mogle doći ove misli; onda bih ih sa užasom gonila od sebe, a sad mi je to tako jasno i nesumnjivo. Ovo vam pišem, prijateljice moja, samo zato da vas uverim u jevanđelsku istinu, koja je za mene postala životno pravilo: nijedna vlas s glave neće pasti bez volje Njegove. A volja Njegova upravlja se samo po jednoj bezgraničnoj ljubavi prema nama i zato je sve, ma što da nam se dogodi, za naše dobro. Pitate hoćemo li provesti zimu u Moskvi. Pored sve želje da vas vidim, ja ne mislim niti to želim. Vi ćete se začuditi kad vam kažem da je tome uzrok Bonaparta. A evo zašto: zdravlje mog oca osetno opada; on ne može da trpi protivurečenje i razdražuje se. Ta je razdražljivost, kao što znate, uperena poglavito na političke stvari. On ne može da trpi pomisao da se Bonaparta prema svima evropskim vladaocima odnosi kao prema sebi ravnima, naročito prema našem unuku Velike Katarine! Kao što znate, ja sam sasvim ravnodušna prema političkim stvarima, ali po rečima mog oca i iz njegovih

razgovora s Mihailom Ivanovičem, znam sve šta se radi u svetu, osobito znam sve počasti koje se odaju Bonaparti, koga, kako izgleda, na celoj zemaljskoj kugli još jedino u Golim Brdima ne priznaju da je veliki čovek, a još manje da je francuski imperator. A moj otac ne može to da podnosi. Meni se čini da moj otac nerado govori o odlasku u Moskvu poglavito zbog svog pogleda na političke stvari i što predviđa sukobe koje će imati zbog svog manira da kazuje svoje mišljenje ne ustežući se ni pred kim. Koliko se god oporavi lečenjem, sve će pokvariti prepirkama o Bonaparti, koje su neminovne. Bilo kako mu drago, to će se vrlo brzo rešiti. Naš domaći život ide po starom, izuzimajući što brat Andreja nije tu. Kao što sam vam već pisala, on se u poslednje vreme jako izmenio. Posle njegove žalosti, tek je sad, ove godine, moralno potpuno oživeo. Postao je onakav kakvog sam ga znala detetom: dobar, nežan, s onim zlatnim srcem kome ne znam ravna. Kako mi se čini, on je uvideo da za njega nije život svršen. Ali u isti mah s ovom duševnom promenom oslabio je jako fizički. Postao je mršaviji nego što je bio, nervozniji. Ja strahujem za njega i milo mi je što se krenuo na taj put u inostranstvo koji su mu doktori već odavno preporučivali. Nadam se da će ga to oporaviti. Vi mi pišete kako u Petrogradu govore o njemu kao o jednom od najaktivnijih, najobrazovanijih i najumnijih mladih ljudi. Ne zamerite mi rodbinskom samoljublju – ja u to nisam nikad posumnjala. Ne može se izmeriti ono dobro što je on ovde učinio svakom, počevši od svojih mužika pa do plemića. Kad je došao u Petrograd on je uzeo samo ono što mu je pripadalo. Čudim se kako uopšte dolaze vesti iz Pretrograda u Moskvu, a naročito ovakve neistinite, kao ova o kojoj mi pišete – vest da se moj brat tobože ženi malom Rostovom. Ja ne verujem da će se Andreja ikad oženiti ma kojom, a naročito njom. A evo zašto: prvo, zato što znam, iako on retko govori o pokojnoj ženi, da se tuga za tim gubitkom toliko duboko ukorenila u njegovom srcu, da se on nikad ne bi rešio da joj nađe zamenu i maćehu našem malom anđelu. Drugo, zato što ta devojka, koliko je ja znam, nije od onih žena koje se mogu svideti knezu Andreji. Ne verujem da bi nju knez Andreja izabrao da mu bude žena, i otvoreno kažem; ja to ne želim. Nego, ja sam se raspričala, pa završavam svoj drugi tabačić. Zbogom, draga moja prijateljice; neka vas Bog čuva pod svojim svetim i moćnim okriljem. Moja mila družbenica, mademoiselle Bourienne, ljubi vas. Marie.“

XXVI U polovini leta dobila je kneginjica Marija neočekivano pismo od kneza Andreje iz Švajcarske, u kome joj je javio neobičnu i neočekivanu novost. Knez Andreja je pisao o svojoj veridbi s Rostovom. Njegovo pismo bilo je puno ljubavnog ushićenja prema svojoj verenici i nežnog prijateljstva i poverljivosti prema sestri. On joj je pisao kako nikad nije bio zaljubljen kao što je zaljubljen sada i kako je tek sad shvatio i poznao život. Molio je sestru da mu oprosti što joj, kad je dolazio u Gola Brda, nije ništa pričao o toj svojoj odluci, iako je govorio o tome sa ocem. A nije joj rekao zato što bi kneginjica Marija počela moliti oca da pristane, pa ne bi to postigla, a oca bi razdražila, pa bi ona povukla svu težinu njegove zlovolje. „Uostalom“ – pisao je on – „tada stvar nije još bila ovako konačno rešena, kao sad. Tada mi je otac odredio rok, godinu dana, i evo već šest meseca, polovina određenor roka prošla je i ja ostajem stalnije nego ikad pri svojoj odluci. Da me doktori ne zadržavaju ovde, u banji, ja bih došao u Rusiju, ali sad moram da odložim svoj povratak još za tri meseca. Ti znaš mene i moje odnose sa ocem. Meni ništa ne treba od njega, ja sam bio i uvek ću biti nezavisan, ali da učinim protiv njegove volje i da zaslužim njegov gnev sad kad, može-biti, neće tako dugo biti s nama, to bi upola razorilo moju sreću. Sad i njemu pišem pismo o tome i molim te, kad ugrabiš zgodan trenutak, predaj mu pismo pa me izvesti kako on gleda na to sve i ima li nade da pristane da skrati rok za tri meseca.“ Posle dugog kolebanja, dvoumljenja i molitava, kneginjica Marija predade pismo ocu. Sutradan reče joj stari knez mirno: – Piši bratu neka pričeka dok umrem... Neće dugo čekati – brzo ću ga razrešiti... Kneginjica htede nešto da kaže, ali joj otac ne dade, nego nastavi sve jačim i jačim glasom: – Ženi se, ženi, golube... Dobra je porodica... Ljudi pametni, a? Bogati, a? Da. Imaće Nikoluška dobru maćehu. Piši mu neka se ženi ako hoće i sutra. Kad će ona biti Nikoluški maćeha, ja ću se oženiti Burjenkom!... Ha, ha, ha! Neka ni on ne bude bez maćehe! Samo mu to reci da u mojoj

kući ne treba više žena; nek se ženi, nek živi sam za sebe. Možda ćeš se i ti k njemu preseliti – obrati se kneginjici Mariji. – Pa srećan ti put, seli se odmah... seli, seli!... Posle ove ljutnje stari knez nije više nijedanput pomenuo o toj stvari. Ali uzdržani bes zbog malodušnosti sinovljeve ogledao se u očevom postupanju s ćerkom. Ranijim predmetima za podsmeh priključi se još jedan nov – razgovor o maćesi i ljubazno ponašanje prema m-lle Bourienne. – A zašto da se ne oženim njome? – govorio je on kćeri. – Biće divna kneginja! – I kneginjica Marija poče u poslednje vreme, na svoje čuđenje i zaprepašćenje, da opaža kako je njen otac odista počeo sve više i više da približava k sebi Francuskinju. Kneginjica Marija je napisala knezu Andreji kako je otac primio njegovo pismo; ali je tešila brata dajući mu nade da će pomiriti oca s tom mišlju. Nikoluška i njegovo vaspitanje, André i religija behu utehe i radosti kneginjice Marije; ali pošto su svakom čoveku potrebne lične nade, imala je kneginjica Marija, sem toga, u najdubljoj potaji svoje duše skrivenu maštu i nadu koja joj je bila glavna uteha u životu. Tu utešnu maštu i nadu behu joj dali božji ljudi – jurodivi i skitači, koji su je pohađali krišom od kneza. Što je kneginjica Marija duže živela, što je više osećala i posmatrala ljudski život, tim više se čudila kako su ljudi kratkovidi, kako traže uživanje i sreću ovde na zemlji, kako se trude, zlopate, bore i čine zlo jedan drugom, da bi postigli tu nemogućnu, prividnu i poročnu sreću. „Knez Andreja je voleo ženu, ona je umrla, njemu to nije dosta, nego hoće da veže svoju sreću s drugom ženom. Otac to neće, jer želi da se Andreja oženi znatnijom i bogatijom prilikom. I svi se oni bore, i zlopate, i muče, i kvare svoju dušu, svoju večnu dušu, da postignu dobra koja traju trenutak. Mada mi sami to znamo – Hristos, sin božji, sišao je na zemlju i kazao nam da je ovaj život trenutan, kušanje, ipak ga se jednako držimo i mislimo da ćemo u njemu naći sreće. Kako to niko nije razumeo?“ – mislila je kneginjica Marija. „Niko, sem tih prezrenih božjih ljudi koji mi s torbom na leđima dolaze na zadnja vrata, jer se boje da ih knez ne vidi, a boje se ne zato što bi stradali od njega, nego zato da ne bi njega naveli na greh. Ostaviti porodicu i zavičaj, sve brige o svetskim dobrima zato da, ne vežući se nizašto, idu u konopljanoj rubini, pod tuđim imenom, od mesta do mesta, ne čineći štete ljudima nego moleći se bogu za njih, moleći se i za one što ih gone i za one što ih zaštićuju: nad tom istinom i životom nema istine i života!“ Bila je jedna skitačica, Fedosjuška, pedesetogodišnja žena, mala, mirna, rohava, koja već više od trideset godina ide bosa i opasana verigama. Nju je naročito volela kneginjica Marija. Jednom, kad je

Fedosjuška u mračnoj sobi, u kojoj je gorelo samo kandilo, pričala o svome životu – kneginjici Mariji dođe odjedanput misao da je samo Fedosjuška našla istinski put u životu, i to joj se tako jako uvrte u glavu da se reši da i sama pođe kao skitnica-bogomoljka. Kad je Fedosjuška otišla da spava, kneginjica Marija mislila je dugo o tome i najzad rešila da treba da ide u skitače, pa ma kako to neobično bilo. Ona je svoju nameru poverila samo jednom duhovniku, kaluđeru, ocu Akinfiju, i duhovnik joj je tu nameru odobrio. Izgovarajući se da hoće da obdari skitače, nabavila je sebi potpuno skitačko odelo: košulju, opanke, kaftan i crnu maramu. Često, kad bi pristupila svom zavetnom ormaru, kneginjica Marija je zastajala neodlučno pitajući se da li već nije nastalo vreme da izvrši svoju nameru. Slušajući često priče od skitača, ona se uzbuđivala njihovim prostim, za njih mehaničkim a za nju punim dubokog smisla razgovorima, tako da je nekoliko puta bila gotova da sve ostavi pa da pobegne iz kuće. Ona je u svojoj mašti već gledala sebe s Fedosjuškom, u gruboj košulji, kako sa štapom i torbom korača prašljivim drumom i u tom svom putovanju bez zavisti, bez ljubavi ljudske, bez želja, ide od ugodnikâ do ugodnikâ i, na kraju onamo gde nema ni tuge, uzdisanja, nego gde je večna radost i blaženstvo. „Doći ću do jednog mesta, pomoliću se; ako se ne mognem naviknuti, ako ne mognem da zavolim – poći ću dalje. I ići ću dotle dok s nogu ne spadnem, i leći ću i umreti gde bilo, i doći ću najzad u ono večno, tiho pristanište, gde nema ni tuge, ni uzdisanja!...“ mislila je kneginjica Marija. Ali zatim, kad bi ugledala oca a naročito malog Koko, ona je odustajala od svoje namere, plakala krišom i osećala da je grešnica; jer voli oca i bratića više nego Boga.

DEO ČETVRTI

I Biblijsko predanje veli da je odsustvo rada – besposličenje bilo uslov blaženstvu prvog čoveka do njegovog pada. Ljubav prema besposličenju ostala je ista i u palom čoveku, ali prokletstvo neprestano leži na čoveku, pa ne možemo da budemo besposleni i mirni ne samo zato što moramo u znoju lica da zaslužimo hleb svoj, nego i zbog moralnih osobina svojih. Neki tajni glas govori nam da moramo biti krivi zato što smo besposleni. Kad bi čovek mogao da nađe takvo stanje u kome bi, kad je besposlen, osećao da je od koristi i da ispunjava svoju dužnost, našao bi jednu stranu prvobitnog blaženstva. A takvo stanje obaveznog i besprekornog besposličenja uživa čitav jedan stalež – stalež vojnički. U tom obaveznom i besprekornom besposličenju bila je i biće glavna primamljivost vojne službe. Nikolaj Rostov uživao je potpuno to blaženstvo, kada je posle 1807. godine nastavio da služi u pavlogradskom puku, u kome je komandovao eskadronom primljenim od Denisova. Rostov je postao vrlo grub ali dobar momak, za koga bi moskovski poznanici rekli da je malo mauvais genre117 , ali koga su voleli i poštovali drugovi, mlađi i starešine, i koji je bio zadovoljan svojim životom. U poslednje vreme, 1809. godine, nalazio je češće u pismima od kuće žalbe majčine kako stvari idu sve gore i gore i kako bi bilo vreme da on dođe kući, pa da obraduje i umiri stare roditelje. Čitajući ta pisma, Nikolaj se bojao da ga ne izvedu iz one sredine u kojoj je živeo tako tiho i mirno, ogradivši se od cele svetske zbrke. On je osećao da će, pre ili posle, morati opet da uđe u onaj vrtlog života s brigama za stanje na imanjima koje se popravlja i pogoršava, s upravnikovim obračunima, sa svađama, intrigama, vezama, društvom, sa Sonjinom ljubavlju i obećanjem koje joj je dao. Sve je to bilo strašno teško i zamršeno i on je odgovarao na majčina pisma hladnim klasičnim pismima koja počinju s: „Ma chère maman118“ a svršavaju s: „Votre obéissant fils119 “, prećutkujući kad namerava da dođe. U 1810. godini dobio je pismo od svojih u kome mu javljaju da se Nataša verila s Bolkonskim i da će svadba biti posle godinu dana, jer stari knez nije pristao. To je pismo ožalostilo i uvredilo Nikolaja. Prvo, bilo mu je žao da izgubi iz kuće Natašu koju je voleo najviše u porodici; drugo, sa svog husarskog gledišta bilo mu je žao što se on nije tamo našao, jer bi pokazao 117 Neotesan. 118 Draga moja mama. 119 Vaš poslušni sin.

tome Bolkonskom da nije tako velika čast oroditi se s njim i da, ako on voli Natašu, može proći i bez odobrenja šašavog oca. Za trenutak se kolebao da li da umoli za odsustvo, pa da vidi Natašu kao verenicu, ali uto stigoše manevri, pade mu na um Sonja, domaća zbrka, i Nikolaj opet odgodi. Ali te godine u jesen dobi pismo od majke, koja mu je pisala krišom od grofa, i to ga pismo uveri da treba da pođe. Ona je pisala da će, ako Nikolaj ne dođe i ne lati se poslova, celo imanje otići na doboš a oni se svi potucati po svetu. Grof je tako slab, tako se poverio Mićenki, i tako je dobar, i tako ga svi varaju, da sve ide gore i gore. „Tako ti Boga, molim te, dođi odmah ako nećeš da unesrećiš i mene i svu porodicu“ – pisala mu je grofica. Ovo pismo je uticalo na Nikolaja. On je imao onaj zdravi razum čoveka osrednjih sposobnosti koji mu je pokazivao šta treba da radi. Sad je trebalo da ide, ako mu ne prime ostavku, a ono na odsustvo. Zašto je trebalo da ide, on nije znao; ali pošto se ispavao posle ručka, naredio je da mu se osedla zelenko Mars, odavno nejahan i strašno ljut ždrebac, pa kad se vratio kući na ždrebcu u beloj peni, rekao je Lavruški (lakej Denisovljev beše ostao kod Rostova) i drugovima kad dođoše uveče da će tražiti odsustvo i otići kući. Ma kako da mu je bilo teško i neobično pomisliti da će otići a neće doznati iz štaba (što ga je naročito interesovalo) da li će biti proizveden za kapetana ili će dobiti orden svete Ane za poslednje manevre; ma kako da mu je bilo neobično pomisliti da će otići a da ne proda grofu Goluhovskom tri dorata za koje se poljski grof pogađao s njim, a za koje se Rostov kladio da će ih prodati za dve hiljade rubalja; ma kako da mu se činilo nerazumljivo da će bez njega proći onaj bal što su ga husari hteli dati panji*120 Pšazđeckoj, za prkos ulanima koji su davali bal svojoj panji Boržozovskoj – on je znao da treba ići iz tog vedrog, lepog sveta nekud gde je sve bilo koješta i zbrka. Posle nedelju dana dobio je odsustvo. Husarski oficiri, drugovi ne samo iz puka nego i iz brigade, dali su u čast Rostova ručak koji je stajao petnaest rubalja skupljenih od glave – svirale su dve muzike, pevala su dva hora pevača; Rostov je igrao trepaka*121, s majorom Basovom; pijani oficiri grlili su, nosili na rukama i ispustili Rostova; vojnici trećeg eskadrona odneli su ga još jedanput na rukama i vikali „ura“. Zatim su Rostova metnuli u saonice i ispratili ga do prve stanice. 120 Gospođi. 121 Narodna igra u kojoj se sitno igra.

Do polovine puta, kako to uvek biva, od Kremenčuga do Kijeva, sve misli Rostovljeve bile su još pozadi, u eskadronu; ali kad je prevalio polovinu puta, on već poče da zaboravlja tri dorata i svog kaplara Dožojvjejku, pa se stade uznemireno pitati šta će i kako će naći u Otradnom. Što se bliže primicao, tim je jače, daleko jače (kao da je moralno osećanje bilo potčinjeno onom zakonu zemljine teže po kome je brzina tela u obrnutoj razmeri s kvadratom odstojanja) mislio o svojoj kući; na poslednjoj stanici pred Otradnom dade kočijašu tri rublje na rakiju da tera brže, pa kao dečak zadihano utrča u kuću. Posle ushićenja kojim ga dočekaše i posle onog čudnog osećanja što obuzme čoveka kad ne nađe ono što je očekivao – sve je onako kao što je i bilo, pa zašto sam se toliko žurio! – poče Nikolaj da se uživljuje u svoj stari domaći svet. Otac i mati behu isti kao što su bili, samo malo postareli. Novo kod njih beše nekakva briga i ponekad nesloga, koje pre nije bilo i koja je, kao što je Nikolaj brzo doznao, dolazila od rđavog stanja poslova. Sonji beše već dvadeseta godina. Ona je prestala da se prolepšava i nije obećavala ništa više od onog što je imala; ali je i to bilo dovoljno. Otkako je Nikolaj došao, ona je sva odisala srećom i ljubavlju i njega je radovala verna i nepokolebljiva ljubav te devojke. Peća i Nataša najviše su iznenadili Nikolaja. Peća je bio već veliki, trinaestogodišnji, lep, veseo i duhovit dečak i menjao mu se već glas. Nikolaj se dugo divio Nataši i smejao se, gledajući u nju. – Sasvim si drukčija – govorio je on. – Šta, da nisam poružnjala? – Naprotiv, ali kako si ponosita. Kneginja! – reče joj šapatom. – Da, da, da – radosno je govorila Nataša. Nataša mu ispriča svoj roman s knezom Andrejom, njegov dolazak u Otradno i pokaza mu njegovo poslednje pismo. – Je li i tebi milo? – upita ga Nataša. – Ja sam sad tako mirna i srećna. – Veoma mi je milo – odgovori Nikolaj. – On je divan čovek. A ti si u njega jako zaljubljena? – Kako da ti kažem – odgovori Nataša – ja sam bila zaljubljena u Borisa, u učitelja, u Denisova, ali ovo je sasvim drukčije. Mirna sam, čvrsta. Znam da nema boljeg čoveka od njega, pa sam sad tako mirna, tako mi je dobro. Ništa slično sa onim ranije... Nikolaj reče Nataši kako mu nije po volji što je svadba odložena za godinu dana; ali Nataša žestoko napade brata i poče mu dokazivati kako nije moglo biti drukčije, kako bi ružno bilo ući u porodicu protiv volje očeve i kako ni ona nije to želela.

– Ti to nikako, nikako ne razumeš – reče mu ona. Nikolaj je ućutao i složio se s njom. Brat se često čudio gledajući je. Nimalo nije ličila na zaljubljenu verenicu rastavljenu od verenika. Bila je uvek staložena, mirna i vesela, potpuno kao i pre. Nikolaja je to čudilo i čak ga navodilo da nepoverljivo gleda na prosidbu Bolkonskog. On nije verovao da je njena sudbina već rešena, tim pre što nije video s njom kneza Andreju. Činilo mu se da ima nešto što ne valja u tom nameravanom braku. „Zašto odlaganje? Zašto se nisu ispitali?“ – mislio je on. Kad je jedanput razgovarao s majkom, opazio je, na svoje čuđenje i malo sa zadovoljstvom, da je i mati tako isto u dubini svoje duše gledala ponekad nepoverljivo na taj brak. – Eto piše – govorila je ona pokazujući sinu pismo kneza Andreje s onom potajnom zavišću koju mati uvek ima protiv buduće bračne sreće kćerine – piše da neće doći pre decembra. A kakav ga to posao zadržava? Svakako bolest! Veoma je slabog zdravlja. Nemoj govoriti Nataši. Ne gledaj ti na to što je ona vesela: to ona provodi svoje poslednje devojačke dane, ali ja znam šta biva s njom svaki put kad dobije pismo od njega. Uostalom, Bog će dati i biće sve dobro – završila bi ona svaki put – on je izvanredan čovek.

II U prvo vreme posle svog dolaska Nikolaj je bio ozbiljan i čak tužan. Peklo ga je što se mora umešati u te glupe poslove oko gazdovanja, zbog kojih ga je mati pozvala. Da bi što pre skinuo s leđa taj teret, on je treći dan po svom dolasku ljutito, ne odgovarajući na pitanje kuda će, otišao namršten u kućicu Mićenki i zatražio od njega račune od svega. Šta su to računi od svega, to je Nikolaj znao još manje od Mićenke, koga spopade strah i sumnja. Razgovor i pregled računa Mićenkinih nisu dugo trajali. Dva seoska kmeta koja su čekala u predsoblju te kućice čula su odmah, sa strahom i zadovoljstvom, kako grmi i trešti sve jači i jači glas mladog grofa, čula su psovku i strašne reči, koje su sipale jedna za drugom. – Razbojniče! Nezahvalna životinjo... Iseći ću psa... nisam ja tatica... pokrao... itd. Potom ti ljudi, tako isto sa zadovoljstvom i strahom, videše kako mladi grof, sav crven i zakrvavljenih očiju, izvuče za jaku Mićenku, pa ga u zgodnom trenutku između svojih reči vrlo vešto udari ostrag nogom i kolenima i viknu: „Napolje! I da te, gade, ne vidim više ovde! Mićenka strmoglavce slete niz šest stepenika i pobeže u žbunje. (To žbunje bilo je poznato mesto kuda su bežali krivci u Otradnom. Sam Mićenka, kad bi došao iz grada pijan, krio se u tom žbunju, a mnogi stanovnici iz Otradnog, kad su se krili od Mićenke, znali su spasonosnu moć tog žbunja.) Mićenkina žena i svastike izviriše na vrata iz sobe u kojoj je vrio čist samovar i videla se visoka upravnikova postelja pod sitno prošivenim– jorganom, sašivenim od sitnih strizica. Mladi grof, zadihan, prošao je pored njih odlučnim hodom, ne obraćajući na njih pažnju, i otišao u kuću. Grofica, koja je odmah doznala od devojaka šta se dogodilo u kućici, s jedne strane se umirila, misleći da se sad njihovo stanje mora popraviti, a s druge brinula se kako će to njen sin da podnese. Ona je nekoliko puta prilazila na prstima do njegovih vrata i slušala kako puši lulu za lulom. Sutradan je stari grof izazvao sina na stranu i, smešeći se zbunjeno, rekao mu: – A znaš li ti, dušo moja, da si se uzalud ljutio! Mićenka mi je sve ispričao. „Znao sam ja“ – pomisli Nikolaj – „da neću nikad ništa razumeti ovde, u ovom ludom svetu.“

– Ti si se naljutio što on nije zapisao onih sedam stotina rubalja. Pa on ih je zapisao „u prenosu“, a ti nisi zagledao drugu stranu. – Tatice, ja znam da je on gad i lopov. I što sam učinio, učinio sam. A ako vi nećete, ja mu neću ništa govoriti. – Ne, dušo moja. (I grof je bio zbunjen. On je uviđao da je rđavo upravljao imanjem svoje žene i da se time ogrešio o svoju decu, ali nije znao kako će to da popravi.) Ne, ja te molim, uzmi ti poslove u svoje ruke, ja sam star, ja... – Ne, tatice, vi mi oprostite ako sam vam učinio neprijatnost; ja umem još manje nego vi. „Nek idu do vrara i ti mužici, i te pare, i ti „prenosi“ na drugu stranu“ – mislio je on. „Nekad sam znao da se kockam šest puta uzastopce „za sve“, ali šta je „prenos na drugu stranu“ – to nikako ne razumem“ – reče on sam sebi i otada se nije više mešao u poslove. Samo jednom grofica pozva k sebi sina, saopšti mu da ima menicu Ane Mihailovne na dve hiljade i upita Nikolaja kako on misli da treba postupiti s njom. – Pa, evo kako – odgovori Nikolaj. – Vi ste mi rekli da to zavisi od mene; ja ne volim Anu Mihailovnu, i ne volim Borisa, ali su bili s nama u prijateljstvu i siromašni su. Dakle, evo kako! – i on pocepa menicu i tim svojim postupkom učini da stara grofica zaplače od radosti. Posle toga mladi Rostov, ne ulazeći više ni u kakve poslove, strasno se zanimao oko lova s kerovima, koji za njega beše još nova stvar, a koji je stari grof uveo u velikim razmerama.

III Zima već beše na pomolu, jutarnji mrazevi stvrdnjavali su zemlju raskvašenu jesenjim kišama, zelena trava već se ubokorila i odvajala se jasnim zelenilom od njiva pocrnelog i stokom ugaženog ozimog i otvoreno– žutog jarog strništa s crvenim poljima heljde. Glavice i šume, koje u avgustu još behu kao zelena ostrva među crnim njivama zasejanim na ozim strništima, postale su žućkasta i jasno crvena ostrva usred otvoreno zelenih ozimica. Zec se već dopola prelinjao, lisičji nakoti počeli su tumarati, a mladi vukovi behu veći od psa. Beše najlepše vreme za lov. Kerovi vatrenog, mladog lovca Rostova ne samo da su već bili sasvim spremni, nego su se toliko podbili da je na zajedničkom veću lovaca rešeno da se kerovima da tri dana odmora, pa šesnaestog septembra da se ide u lov daleko, počevši od dubrave, gde je bio nedirnut vučji nakot. Tako je stvar stajala četrnaestog septembra. Ceo taj dan bili su lovci kod kuće; beše mrazovito i led pucaše, ali pred veče poče da popušta i otopli. Petnaestog septembra, kad je mladi Rostov u halatu izvirio ujutru na prozor, video je takvo jutro da nije moglo biti boljeg za lov; nebo kao da se otapalo i bez vetra spuštalo na zemlju. Jedino kretanje u vazduhu bilo je ono tiho kretanje sićušnih kapljica rose ili magle što su se spuštale odozgo dole. Po ogolelim granama u voćnjaku visile su bistre kapi i padale na tek opalo lišće. Zemlja u gradini crnela se sjajnom mokrinom kao mak i stapala se nadaleko s tmolim i vlažnim maglenim pokrivačem. Nikolaj iziđe na stepenice, mokre i kaljave od blata navučenog na nogama; osećalo se na opalo lišće i na pse. Keruša Milka, sa crnim pegama, širokih sapi, s velikim, crnim izbuljenim očima, ugledavši gospodara, ustade, proteže se nazad i prileže zečki, pa iznenadno skoči i liznu ga prvo u nos i u brkove. Jedan hrt, kad ugleda sa cvetne staze gospodara, polete savijajući leđa ka izlazu iz kuće, pa diže rep i poče se češati o noge Nikolaju. – O hoj! – ču se onaj jedinstiveni lovački poklik koji sjedinjuje u sebi najdublji bas i najtanji tenor, i iza ugla iziđe glavni psar i dreser Danilo, ošišan na ukrajinski način okruglo, sed, namršten lovac, sa savijenim korbačem u ruci i sa onim izrazom samostalnosti i prezira prema svemu na svetu, koji imaju samo lovci. On skide pred gospodinom svoju čerkesku kapu i pogleda prezrivo u njega. Taj prezir nije vređao gospodina; Nikolaj je znao da je Danilo, koji sve prezire i drži se visoko iznad svega, ipak njegov sluga i lovac. – Danilo! – reče Nikolaj opažajući bojažljivo da ga je, kad je video vreme pogodno za lov, kerove i lovca, već obuzelo ono neodoljivo lovačko

osećanje, u kome čovek zaboravlja sve ranije namere, kao zaljubljen čovek pred svojom ljubavnicom. – Šta zapovedate, vaša svetlosti? – upita neobično krupan i promukao od tutkanja bas i dva crna sjajna oka pogledaše popreko gospodina koji beše ućutao. „Šta, zar ne možeš da se strpiš?“ kao da rekoše ta dva oka. – Lep dan, a? I za hajku, i za trku, a? – reče Nikolaj, češući Milku iza ušiju. Danilo ne odgovori i zatrepta očima. – Slao sam Uvarku da oslušne u zoru – reče njegov bas posle kratkog ćutanja – pa veli da ih je prevela (Prevela – značilo je to da je vučica, za koju su obojica znali, prešla s vučićima u otradvansku šumu, mali gaj usred njiva, na dve vrste od kuće) u otradnjanski zabran, onde su zavijali. – Pa to treba ići? – reče Nikolaj. – Dođi k meni s Uvarkom. – Kako zapovedate. – Onda pričekaj s hranjenjem. – Razumem. Posle pet minuta Danilo i Uvarka stajali su u velikom kabinetu Nikolajevom. Iako Danilo nije bio veliki rastom, u sobi je, ipak, činio utisak kao kad vidiš konja ili medveda na podu, među nameštajem, pod uslovima u kojima žive ljudi. Danilo je to i sam osećao, pa je, kao obično, stajao do samih vrata, trudio se da govori tiše, da se ne miče kako ne bi nešto slomio u gospodskim sobama i gledao da što brže kaže sve, pa da iziđe napolje, gde nema tavanice, pod nebeski svod. Kad je svršio raspitivanje i iskušao Danila da su kerovi dobro (i Danilo je dobio volju da ide), Nikolaj naredi da se sedla. Ali tek što Danilo htede da iziđe, kad utrča u sobu Nataša, još neočešljana i neobučena, u velikoj, dadiljinoj marami. S njom utrča i Peća. – Ti ideš? – reče Nataša. – Znala sam ja to! Sonja je govorila da nećete ići. Ja sam znala da je danas takav dan da se mora ići. – Idemo – odgovori nerado Nikolaj, koji danas nije želeo da povede Natašu i Peću, jer je nameravao da se uputi u ozbiljan lov. – Idemo, ali samo na vukove: tebi će biti dosadno. – Ti znaš da je to moje najveće uživanje – reče Nataša. – To je ružno – on ide, naredio da se sedla, a nama nije ništa kazao. – Za prepone Rus ne haje, hajdemo! – viknu Peća. – Ali ti ne možeš ići: mamica je rekla da ti ne možeš ići – reče Nikolaj Nataši.

– Ne, ja ću poći, neizostavno ću poći – reče odlučno Nataša. – Danilo, naredi da nam osedlaju konje i nek Mihailo iziđe s mojim povodom, dva ili tri kera vezana zajedno – reče ona psaru. Danilu je i onako bilo neugodno i teško što je u sobi, ali da ima još i kakva posla s gospođicom, – to mu je izgledalo nemogućno. On obori oči i pohita da iziđe, kao da se to njega ne tiče, pazeći da kako nehotično ne napravi neku štetu gospođici.

IV Stari grof, koji je uvek priređivao velike lovove, a sad predao to sve pod upravu sinu, beše tog dana, petnaestog septembra, dobro raspoložen, pa se spremio da i sam pođe. Za jedan sat bili su svi lovci i kerovi pred ulaznim vratima. Nikolaj sa strogim i ozbiljnim licem, koje je pokazivalo kako on sad nema kad da se zanima sitnicama, prođe pored Nataše i Peće, koji mu nešto pričahu. On pregleda sve što je spremljeno za lov, posla čopor kerova i lovce da idu napred u zasedu, pojaha svog riđer Donca, pa, zviznuvši kerovima iz svog povoda, krete preko gumna u polje koje je vodilo u otradnjanski zabran. Konja starog grofa, počišćenog alata, koga su zvali Vifljanka, vodio je grofov seiz; grof je trebalo da se odveze kolima pravo na bogaz koji mu je ostavljen. Beše izvedeno svega pedeset četiri kera, a s njima je izišlo šest ljudi, koje dresera koje psara. Sem gospode bilo je osam hrtara, za kojima je jurilo više od četrdeset hrtova, pa je tako s gospodskim povodima zajedno izišlo u polje oko sto trideset pasa i dvadeset lovaca na konjima. Svaki ker poznavao je gospodara i vab. Svaki lovac znao je svoj posao, mesto i zadatak. Čim su izišli van ograde, svi su se bez vike i razgovora razredili podjednako i mirno putem i poljem prema otradnjanskoj šumi. Konji su išli preko polja kao po mekom ćilimu, šljapkajući, ponekad, kroz bare, kad prelaze preko puta. Magla se još spuštala neosetno i ravnomerno na zemlju; u vazduhu beše tiho, toplo, bez zvuka. S vremena na vreme čulo se ili lovačko zviždanje ili konjsko frktanje, ili udarac korbačem ili skičanje kera koji ne ide kako treba. Pošto su odmakli, otprilike, jednu vrstu, pomoliše se iz magle u susret Rostovljevim lovcima još pet konjanika s kerovima. Napred je jahao jedar, lep starac s velikim sedim brkovima. – Zdravo, čiko! – reče Nikolaj kad mu se starac približi. – Svršen pos’o marš!... Ama znao sam – poče čika (bio je to dalji rođak i siromašan sused Rostovih) – znao sam da nećeš izdržati i dobro je što si pošao. Svršen pos’o marš! – (To je bila omiljena uzrečica čikina.) – Hvataj odmah zabran, jer mi je moj Girčik javio da Ilaginovi love u Kornjicima; oni će ti – svršen pos’o marš! – oteti nakot ispred nosa. – Tamo i idem. A hoćemo li sastaviti čopore? – upita Nikolaj – da ih sastavimo...

Kerove skupiše u jedan čopor i čika pojaha uporedo s Nikolajem. Nataša, umotana maramama, ispod kojih se videlo njeno veselo lice sa sjajnim očima, dokasa do njih, a za njom Peća i lovac Mihailo i učitelj jahanja, koji beše određen da bude pored nje kao čuvar. Peća se nečem smejao i tukao i trzao svog konja. Nataša je vešto i sigurno sedela na svom vranom Arapčetu i zaustavi ga pouzdanom rukom, bez napora. Čika zlovoljno pogleda na Peću i Natašu. On nije voleo da meša maženje sa ozbiljnim lovačkim poslom. – Zdravo, čikice, i mi idemo! – viknu Peća. – Zdravo, zdravo, samo nemojte da zgazite kerove! – reče oštro čika. – Nikoljenka, ala je sjajan ker, ovaj Trunjilo! Poznao me je – reče Nataša za svog omiljenog hrta. „Pre svega, Trunjilo nije ker, nego hrt“ – pomisli Nikolaj i pogleda oštro u sestru, trudeći se da joj da da oseti koliko su u tom trenutku daleko jedno od drugog. Nataša to razumede. – Nemojte, čiko, misliti da ćemo mi kome smetati – reče Nataša. – Mi ćemo stati na svoje mesto i nećemo se maći. – I dobro ćete učiniti, grofičice – reče čika. – Samo da ne padnete s konja – dodade on – jer onda se – svršen pos’o marš! – nemate na čemu držati. Otradnjanski zabran video se kao ostrvo na sto hvati i dreseri su mu prilazili. Pošto je konačno rešio s čikom odakle treba pustiti hrtove i pokazao Nataši mesto gde će stajati i gde nikako nije moglo ništa da natrči, Rostov se uputi napred iznad jaruge. – Pa, sinovče, ako naiđeš na matorca – reče mu čika – pazi da ti ne umakne. – Kako bude – odgovori Rostov. – Karaj, fić! – vabnu on, odgovarajući tim vabom na čikine reči. Karaj beše mator i ružan, klompav ker, čuven po tome što je sam bio jači od matorog vuka. Svi stadoše na svoja mesta. Stari grof, znajući lovačku plahovitost svoga sina, pohitao je da ne zadocni i još dreseri ne behu prišli do mesta, okad Ilja Andrejevič, veseo, rumen, drhtavih obraza, dođe na svojim vrancima preko rudine do ostavljenog bogaza, pa, otkopčavši bundu i stavivši na sebe lovačku opremu, pojaha svoju glatku, situ, mirnu i dobru, osedelu kao i on, Vifljanku. Konje s kolima poslaše kući. Grof Ilja Andrejevič, ma da nije bio strastan lovac, znao je dobro lovačka pravila i zato utera konja u okrajak žbunja, kod koga je stajao, raspravi uzdu, namesti se na sedlu i, osetivši se spreman, pogleda sa osmehom oko sebe.

Pored njega stajao je njegov sobar, stari, ali otežao jahač, Semjon Čekmar. Čekmar je držao na uzici tri ljuta davivuka, ugojena kao i njihov gospodar i njegov konj. Dva kera, pametna, matora, behu legla nevezana. Na sto koraka dalje u okrajku stajao je drugi seiz grofov, Mićka, besan jahač i strastan lovac. Grof je po staroj navici popio pred polazak u lov srebrnu čašicu lovačke prepečenice, prihvatio se malo i popio pola boce svog omiljenog bordoa. Ilja Andrejevič se bio malo zacrveneo od vina i od jahanja; njegove ovlažene oči jako su se sijale i on je, umotan u bundu, onako u sedlu, izgledao kao malo dete koje su spremili da izvedu u šetnju. Mršavi, upalih obraza Čekmar, pošto je uredio svoje stvari, gledao je u gospodina s kojim je proveo trideset godina kao jedna duša i, videći da je dobre volje, čekao prijatan razgovor. Još jedan treći priđe oprezno na konju (videlo se da je naučen) iz šume i stade iza grofa. Bio je to starac sede brade, u ženskom kaputu i visokoj spavaćoj kapi. To beše lakrdijaš Nastasija Ivanovna. – De, Nastasija Ivanovna – reče mu grof šapatom i namigujući – samo poplaši zverku, pa će te udesiti Danilo. – I mi konja za trku imamo! – reče Nastasija Ivanovna. – Pss! – ućutka ga grof, pa se okrete Semjonu. – Jesi video Nataliju Ilinjičnu? – upita Semjona. – Gde je ona? – Ona i Petar Ilič stali su kod Žarovih korova – odgovori Semjon osmehujući se. – Ako je i dama, mnogo voli lov. – A ti se čudiš, Semjone, kako ona jaše... a? – reče grof. – Kao muškarac! – Kako da se ne čudim? Jaše slobodno, vešto. – A gde je Nikolaša? Valjda iznad Ljadovske glavice? – stalno zapitkivaše grof šapatom. – Tamo je. On već zna gde treba stati. A tako fino ume da jaše, da se ja i Danilo nikako ne možemo čudom da načudimo – reče Semjon, znajući čime će ugoditi gospodinu. – Dobro jaše a? A kako izgleda na konju, a? – Kao slika! Pre neki dan krete iz Zavarzinskih korova lisicu. Stade je preticati od šume, strahota – konj vredi hiljadu rubalja, a konjaniku cene nema. Jest, takvog momka valja tražiti! – Tražiti... – ponovi grof, očevidno žaleći što se tako brzo svršila Semjonova priča.

– Tražiti – reče on, raskriljujući skutove svoje bunde i vadeći burmuticu. – Onomad, čim je izišao s liturgije u punoj uniformi, a Mihailo Sidorič... – Semjon ne doreče, jer ču kako se kroz tišinu jasno razleže hajka i kevtanje dva ili tri kera. On naže glavu, oslušnu i ćuteći popreti gospodinu da ne govori. – Nagazili na nakot... – prošaputa on – pošli pravo na Ljadovsku glavicu. Grof, koji beše zaboravio osmeh na svom licu, gledao je napred u daljinu na proplanak i držao u ruci burmuticu ne šmrčući. Odmah za lavežom kerova ču se krupan glas Danilovog roga da je krenut vuk; čopor se pridruži uz ona prva tri kera i ču se kako zakevtaše kerovi onom naročitom piskom po kojoj se poznaje da gone vuka. Dreseri već nisu tutkali, nego hajkali, i između svih glasova odvajao se glas Danilov, čas krupan, čas prodorno-tanak. Glas Danilov je, reklo bi se, ispunjavao svu šumu, izlazio iz šume i čuo se daleko u polju. Pošto su osluškivali nekoliko sekunada ćuteći, grof i njegov seiz uveriše se da su se kerovi razdvojili na dva čopora: jedan, veći, koji je kevtao naročito živo, poče se udaljavati a drugi čopor odjuri niz šumu pored grofa i kod ovog se čopora čulo hajkanje Danilovo. Oba ova hajkanja su se slivala i prelivala, ali se i udaljavala. Semjon uzdahnu i naže se da raspravi uzicu u koju se zapleo jedan mlad ker; i grof uzdahnu, pa, kad spazi u ruci burmuticu, otvori je i uhvati malo burmuta između prstiju. – Natrag! – viknu Semjon na kera koji iziđe iza ivice šume. Grof se trže i ispusti burmuticu. Nastasija Ivanovna sjaha i poče da je diže. Grof i Semjon gledahu na njega. Odjedanput, kao što to biva, hajkanje se za časak približi, kao da su tu, upravo pred njima, lajali kerovi i Danilo hajkao... Grof se osvrte i ugleda desno Mićku, koji je iskolačenih očiju gledao u grofa i, podigavši kapu, pokazivao mu napred na drugu stranu. – Drži! – viknu on tako da se vide kako ga je ta reč odavno mučila i htela da se otme. I pusti kerove, pa pojuri prema grofu. Grof i Semjon ispadoše iza šumske ivice i ugledaše s leve strane vuka, koji je, gegajući se, lakim skokom trčao ulevo od njih prema onoj istoj ivici šume kod koje su oni stajali. Ljuti psi skiknuše, pa, otrgnuvši se sa uzice, poleteše za vukom, pored konjskih nogu. Vuk zastade u trku, nevešto, kao da je sipljiv, okrete prema psima svoju široku glavu, pa opet meko se gegajući skoči jednom, dvaput i, vinuvši repom, nestade u šumskoj ivici. Istog trenutka iz suprotne šumske ivice istrča kevćući kao da plače i zbunjeno jedan, pa drugi, pa treći ker, i

sav čopor pojuri poljem, ka onom istom mestu kuda je prošao vuk. Odmah za kerovima razmakoše se grane u leštaru i pomoli se mrkov Danilov, pocrneo od znoja. Na njegovim dugim leđima sedeo je zguren, pognut napred, Danilo bez kape, sa sedom razbarušenom kosom na crvenom, oznojenom licu. – Unanana, unana!... – vikao je on. Kad ugleda grofa, njemu sevnu munja iz očiju. – G... – viknu, preteći grofu zamahnutim korbačem. – Propustili vuka!... Lovci! – I kao da neće da udostoji zbunjenog i poplašenog grofa daljim razgovorom, on svom ljutinom, koju beše namenio grofu, udari mrkova po upalim, mokrim bokovima i odlete za kerovima. Grof, kao da je kažnjen, stajao je osvrćući se i trudeći se da osmehom izazove kod Semjona sažaljenje prema svom stanju. Ali Semjon već ne beše tu; on je, obišavši žbunje, odjurio da pretekne vuka od zaseke. S dve strane takođe su preticali zvera hrtari. Ali vuk udari kroz žbunje, pa ga nijedan lovac ne stiže.

V Nikolaj Rostov stajao je dotle na svom mestu i čekao zvera. Po primicanju i odmicanju hajke, po glasu poznatih mu kerova, po približavanju, udaljavanju i jačem vikanju dresera, on je osećao šta se dešava u zabranu. Znao je da u zabranu ima mladih i matorih vukova; znao je da su se kerovi razdvojili na dva čopora, da su negde krenuli zvera i da se dogodilo nešto nezgodno. On je svakog sekunda čekao da zver udari na njega. Pravio je hiljadu raznih pretpostavki kako će i s koje strane istrčati zver i kako će ga on goniti. Čas se nadao, čas očajavao. Nekoliko puta molio se bogu da vuk naiđe na njega; molio se sa onim strasnim i savesnim osećanjem s kojim se mole ljudi u trenucima jakog uzbuđenja, izazvanog ništavnim uzrokom. „Pa šta Te, Bože, staje“ – govorio je on bogu – „da mi to učiniš! Znam da si veliki i da je grešno moliti Te za to; ali tako Ti Boga, učini da naiđe na mene matorac i da ga moj Karaj ščepa mrtvim zevom za gušu naočigled „čiki“,koji eno gleda odande.“ Rostov je za to pola sata hiljadu puta bacao uporne, napregnute i uznemirene poglede na ivicu šume sa dva retka hrasta iznad jasikovih mladica i na jarugu sa izlokanim krajem, i čikinu šubaru što se jedva videla iza žbuna desno. „Ne, neću ja imati tu sreću“ – mislio je Rostov – „a kako bi to vredelo! Neću! Mene uvek tera nesreća, i u kartama, i u ratu, i u svemu.“ U njegovoj uobrazilji javljali su se jasno i brzo jedan za drugim, Austerlic i Dolohov. „Da mi je samo jedanput u životu da ulovim matorog vuka, pa više ništa ne želim!“ – mislio je, naprežući i sluh i vid, osvrćući se i levo i desno i osluškujući i najmanji zvuk u hajkanju. On opet pogleda desno i ugleda kako nešto trči preko prazne njive njemu u susret. „Ne, to ne može biti!“ – pomisli Rostov, dišući teško, kao što diše čovek kad se događa ono što je davno očekivao. Dogodila se najveća sreća – i to tako prosto, bez vike, bez bleska, bez predznaka. Rostov nije verovao svojim očima, i ta njegova neverica trajala je više od sekunde. Vuk je trčao napred i teško preskoči vododerinu koja mu beše na putu. Bio je mator zver, sed po leđima, s nagriženim crvenkastim trbuhom. Nije trčao brzo, očevidno uveren da ga niko ne vidi. Rostov se osvrte na kerove, ne dišući. Oni su ležali, ili stajali, ne videći vuka i ništa ne znajući. Matori Karaj savio je glavu i iskezio žute zube, pa glockao njima zadnje noge, tražeći ljutito buvu. – Uvat! – prošaputa Rostov i napući usne. Kerovi zvecnuše lancima i skočiše načuljenih ušiju.

Karaj iščeša svoju butinu, ustade, načulji uši i lagano mrdnu repom, na kome je visila slepljena dlaka. „Da pustim? Da ne pustim?“ – govorio je Nikolaj sam sebi, dok se vuk primicao k njemu i odvajao se od šume. Odjedanput vukova fizionomija se promeni; on se trže kad ugleda u njega uprte ljudske oči, koje svakako, nije još nikad video, pa lagano okrete glavu prema lovcu i zastade, kao misleći – hoće li nazad ili napred. „E! što mu drago, napred!...“ kao da reče sam sebi, pa se pusti napred, ne obzirući se više, gipkim, slobodnim, ali odsudnim skokom. – Uvat!... – viknu Nikolaj van sebe i njegov dobri konj polete sâm strmoglavce niz brdo, preskačući preko vododerina, da preseče put vuku; a još brže poleteše kerovi, koji prestigoše konja. Nikolaj nije čuo svoju viku, nije opažao da juri, nije video ni kerove ni ono mesto kuda juri; on je video samo vuka, koji beše ubrzao bežanje pa trčaše pored jaruge, ne menjajući pravac. Prvo se pojavi blizu zvera Milka sa crnim pegama i širokim sapima i poče se primicati zveru. Bliže, bliže... eno stiže ga. Ali se vuk malo nakostreši na nju i Milka, umesto da navali još žešće, kao što je to uvek činila, odjedanput izdiže rep i poče se opirati na prednje noge. – Uvat, uvat! – vikao je Nikolaj. Za Milkom iskoči crveni Ljubim, zalete se na vuka i uhvati ga za gaće (butine zadnjih nogu) ali u tom istom sekundu preskoči uplašeno na drugu stranu. Vuk čučnu, škljocnu zubima, pa se opet diže i potrča napred, a svi kerovi za njim na aršin razmaka, ali ne približujući mu se više. „Uteći će! Ne, to nije mogućno!“ – mislio je Nikolaj vičući i danje promuklim glasom. – Karaj! Uvat-vat!... – vikao je, tražeći očima matorog kera, jedinu svoju nadu. Karaj je svom svojom staračkom snagom, ispruživši se koliko je god mogao i gledajući u vuka, teško trčao po strani od zvera, da mu preseče put. Ali po brzini trčanja vukova i po sporosti trčanja kerova videlo se da je račun Karajev bio pogrešan. Nikolaj je već video blizu pred sobom onu šumu u koju će vuk sigurno pobeći ako dotrči do nje. Napred se pomoliše kerovi i lovac koji je jurio gotovo u susret Nikolaju. Još je bilo nade. Jedan Nikolaju nepoznat, pirgast, mlad, dugačak ker iz tuđeg povoda zalete se spreda na vuka i gotovo ga obori. Vuk se diže brzinom koja se nije mogla od njega očekivati, pa jurnu na pirgastor kera, škljocnu zubima – i okrvavljen, s razbucanim bokom, ker arlauknu i zaroni glavu u zemlju.

– Karajuška! Majko moja!... – plakao je Nikolaj. Stari ker, sa svojim gukama slepljene dlake na stražnjim nogama, zahvaljujući tom zaustavljanju, presecajući vuku put, približio mu se već na pet koraka. Kao da oseti opasnost, vuk se nakostreši na Karaja, podvi još više rep između nogu, pa ubrza skokove. Ali uto Nikolaj vide samo kako se nešto desi s Karajem – on se za trenut obrete na vuku i s njim zajedno skovitla se strmoglavce u vododerinu koja je bila pred njima. Onaj trenutak kad je Nikolaj ugledao u vododerini kako su vuka pritisli kerovi ispod kojih se videla seda vučja dlaka, jedna njegova istegnuta zadnja noga i uplašena glava s priljubljenim ušima (Karaj ga je držao za gušu), onaj trenutak kad je to ugledao Nikolaj, bio mu je najsrećniji trenutak u životu. On se već prihvati za oblučje na sedlu da sjaše i prikolje vuka, kad se odjedanput iz one mase kerova pomoli gore vučja glava, a zatim mu prednje noge stadoše na ivicu vododerine. Vuk škljocnu zubima (Karaj ga već nije držao za gušu), iskoči zadnjim nogama iz vododerine, pa, podavivši rep, odvoji se opet od kerova i krete napred. Karaj je, nakostrešene dlake, svakako ugruvan ili ranjen, s mukom izlazio iz vododerine. – Bože moj! Zašto?... – viknu Nikolaj očajno. Čikin lovac trčao je s druge strane da preseče put vuku i njegovi kerovi opet zaustaviše zvera. Opet ga opkoliše. Nikolaj, njegov seiz, čika i njegov lovac obletali su oko zvera, napujdavali kerove, vikali i svaki čas kad vuk čučne spremali se da sjašu, a jurili napred svaki put kad vuk đipi i pođe zaseci, koja bi morala da ga spase. Još u početku te hajke Danilo je, čuvši pujdanje, istrčao na ivicu šume. On je video kako je Karaj dokopao vuka i zaustavio konja, misleći da je stvar svršena. Ali kad lovci nisu sjahali, kad se vuk stresao i opet počeo da beži, Danilo pusti svog mrkova, i ne pođe vuku nego pravo zaseci, kao i Karaj – da preseče put zveru. Zahvaljujući tom pravcu, on stiže do vuka upravo u trenutku kad su ga po drugi put zaustavili čikini kerovi. Danilo je jurio ćuteći, u levoj ruci držao je go nož, a svojim korbačem mlatio mrkova sa obe strane kao motkom. Nikolaj nije video niti čuo Danila sve dok nije upravo pored njega prodahtao zadihani mrkov i dok ne ču pad tela i ne ugleda kako Danilo usred kerova već leži vuku po sapima i kako pokušava da ga uhvati za uši. I kerovima, i lovcima, i vuku beše očevidno da je sad sve svršeno. Zver se, priljubivši uši od straha, trudio da se podigne, ali su ga kerovi pritisli.