Lav Nikolajevič Tolstoj - Rat i mir 2 $

Danilo se pridiže, pa pokleknu i svom težinom, kao da leže za odmor, obori se na vuka, hvatajući ga za uši. Nikolaj htede da ga zakolje, ali Danilo prošaputa: „Ne treba, vezaćemo ga“ – pa promeni položaj i stade nogom vuku za vrat. U čeljusti mu staviše palicu i zavezaše uzicom kao da ga prežu, svezaše mu noge i Danilo ga dvaput prevrte s boka na bok. Srećni i umorni, natovariše živog matorog vuka na konja, koji se trzao i frktao, pa, praćeni kerovima koji su režali na njega, pođoše onamo gde je trebalo da se svi sastanu. Još dva mlada uhvatili su kerovi i tri hrtovi. Lovci su se iskupljali sa svojim lovom i pričama i prilazili da vide matorog vuka koji je obesio svoju široku glavu za zaglabanom palicom u ustima i krupnim, staklenim očima gledao celu tu gomilu kerova i ljudi oko sebe. Kad bi ga ko dodirnuo, on se trzao vezanim nogama, pa divlje a u isti mah obično gledao na sve. I grof Ilja Andrejevič pritera konja i dodirnu vuka. – O, matorčino jedna! – reče on. – Matorac, a? – upita Danila koji je stajao pored njega. – Matorac, vaša svetlosti – odgovori Danilo, skidajući brzo kapu. Grof se seti kako je propustio svog vuka i kako je došao u sukob s Danilom. – Ama ti si, brate, kanda ljut – reče grof. Danilo ništa ne odgovori, samo se osmehnu zbunjeno, detinjskim, blagim i ljubaznim osmehom.

VI Stari grof ode kući. Nataša i Peća obećaše da će odmah doći. Lov se nastavi, jer još beše rano. Oko pola dana pustiše kerove u jednu jarugu, obraslu mladom čestom šumom. Nikolaj je, stojeći na jednom strništu, video sve svoje lovce. Prema Nikolaju beše rudina i tamo je stajao njegov lovac, sam u nekoj rupi, iza jednog leskovog žbuna. Čim pustiše kerove, Nikolaj ču retko kevtanje poznatog mu kera Voltorna; drugi kerovi mu se pridružiše i čas bi ućutali, čas opet počeli da kevću. Posle jednog minuta oglasiše iz šume da je krenuta lisica i sav se čopor sjuri i potera jaružicom, u pravcu rudine, dalje od Nikolaja. On je video kako trče psari u crvenim kapama ivicom obrasle jaruge, video je čak i kerove i svakog trenutka čekao da se na onoj strani, na rudini, pojavi lisica. Lovac koji je stajao u onoj rupi krete se i pusti kerove i Nikolaj ugleda crvenu, nisku, neobičnu lisicu sa rastršenim repom, kako živo juri preko rudine. Kerovi je počeše stizati. Približiše se, lisica poče da vitla repom uokolo među njima, praveći sve češće i češće krugove i mašući oko sebe rastršenim repom; uto nalete nečiji beo ker, a odmah za njim jedan crn, i sve se pomeša, kerovi se zgrnuše i načiniše zvezdu, jedva mičući razmaknutim stražnjim delom tela. Kerovima dotrčaše dva lovca: jedan u crvenoj kapi, a drugi, tuđ, u zelenom kaftanu. „Šta je to?“ – pomisli Nikolaj. „Otkud iskrsnu onaj lovac? Ono nije čikin.“ Lovci su oteli lisicu i stajali dugo ne vezujući je. Pored njih stajali su konji s nabačenim uzdama i isturenim sedlima, a kerovi su ležali. Lovci su mahali rukama i nešto radili s lisicom. Otuda se razleže zvuk roga – ugovoreni signal kad dođe do sukoba. – Ono se Ilaginov lovac svađa nešto s našim Ivanom – reče seiz Nikolajev. Nikolaj posla seiza da mu zovnu sestru i Peću, pa pođe korakom onamo gde su dreseri iskupljali kerove. Nekoliko lovaca potrča tamo gde se izrodio sukob. Nikolaj siđe s konja, stade kod kerova s Natašom i Pećom koji dođoše, pa čekaše da mu jave kako se sukob svršio. Iza ivice šume izjaha lovac koji se tukao i pritera konja s lisicom u torbi do mladog gospodina. On izdaleka skide kapu i pokušavaše da govori ponizno; ali beše bled, zadihan

i po licu mu se videlo da je ljut. Jedno mu oko beše modro, ali on to, svakako, nije ni znao. – Šta je to bilo tamo kod vas? – upita Nikolaj. – Šta, zar ispred naših kerova da lovi! I još je moja siva keruša uhvatila. Pa de iziđi s njim nakraj! Hvata za lisicu! Ja sam ga lisicom izdevetao. Evo je u torbi... Hoćeš ovo?... – reče lovac pokazujući na nož i, svakako, misleći da još jednako govori sa svojim protivnikom. Nikolaj se ne upusti u razgovor s lovcem, nego zamoli sestru i Peću da ga pričekaju, pa odjaha onamo gde su bili protivnički, Ilaginovi lovci. Lovac pobedilac utera konja u gomilu lovaca i tu je, okružen radoznalima, koji su mu odobravali, pričao o svom podvigu. Cela stvar je u tome što je Ilagin, s kojim su Rostovi bili u svađi i vodili parnicu, lovio na onim mestima koja su po običaju pripadala Rostovima, i što je sad, kao hotimice, naredio da se priđe zabranu gde su lovili Rostovi i dopustio svom lovcu da lovi ispred tuđih kerova. Nikolaj nije nikad video Ilagina, ali, kao što nikad u svojim sudovima i osećanjima nije znao za umerenost, a slušao je o drskosti i samovolji tog spahije, mrzeo ga je iz sve duše i smatrao ga kao svog najljućeg neprijatelja. On je, ljut i uzbuđen, jahao sad k njemu, snažno stežući korbač u ruci, potpuno gotov na najodsudnije i najopasnije operacije protiv svog neprijatelja. Čim je izišao na proplanak šume, ugleda odmah kako mu prilazi jedan debeo gospodin s kapom od dabrovine, na prekrasnom vrancu, u pratnji dva seiza. Umesto neprijatelja, Nikolaj je našao u Ilaginu otmenor, učtivog gospodina, koji je naročito želeo da se upozna s mladim grofom. Približivši se Rostovu, Ilagin podiže kapu od dabrovine i reče kako jako žali što se to dogodilo, kako će narediti da se kazni onaj lovac što se usudio da lovi ispred tuđih kerova, kako moli grofa da sklope poznanstvo i nudi mu svoje zabrane za lov. Nataša se bila uplašila da njen brat ne učini nešto strašno, pa je, uznemirena, jahala nedaleko iza njega. Kad vide kako se neprijatelji prijateljski pozdraviše, ona im priđe. Ilagin pred Natašom još više podiže svoju kapu od dabrovine, osmehnu se ljubazno i reče kako grofica izgleda kao Dijana i po tome što voli lov i po svojoj lepoti, o kojoj je on mnogo slušao. Da bi zagladio pogrešku svog lovca, Ilagin živo umoli Rostova da pređe u njegovo podgorje, na vrstu odatle, koje je on čuvao za sebe i u kome je po njegovim rečima, bilo puno zečeva. Nikolaj pristade i lovci, kojih sad beše dvojinom više, krenuše dalje.

Do Ilaginovog podgorja trebalo je ići preko njiva. Lovci se razrediše. Gospoda su jahala zajedno. Čika, Rostov i Ilagin krišom su pogledali tuđe kerove, trudeći se da to drugi ne opaze i uznemireno tražili među tim psima takmace svojim kerovima. Rostova je u Ilaginovom čoporu naročito iznenadila svojom lepotom jedna mala keruša, čistokrvna, tanka, ali čeličnih mišića, šiljate njuške i buljavih crnih očiju, s crvenim pegama. On je slušao o hitrini Ilaginovih kerova i u toj lepoj keruši video je suparnicu svojoj Milki. Usred ozbiljnog razgovora o letini ove godine, koji beše poveo Ilagin, Nikaloj mu pokaza rukom na njegovu kerušu s crvenim perama. – Dobra vam ta keruša? – reče nemarno. – Je li ljuta? – Ova? Da, to je dobra keruša, lovi – reč ravnodušno Ilagin za svoju crveno-pegavu Jerzu, za koju je pre godinu dana dao susedu tri porodice svojih slugu. – Dakle, grofe, ni kod vas se ne hvale letinom? – nastavi započet razgovor. I, nalazeći da je učtivo ako se oduži mladom grofu. Ilagin pogleda njegove kerove i izabra Milku, koja mu pade u oči zbog svoje širine. – Lepa vam ova keruša s crnim pegama, dobra! – reče on. – Da, prilično, trči – odgovori Nikolaj. „Samo da hoće da potrči poljem matorac zec, po kazao bih ja tebi kakva je to keruša!“ – pomisli Nikolaj u sebi, pa se okrete seizu i reče mu da će dati rublju onom ko uvreba, to jest nađe zeca na logi. – Ja ne razumem – nastavi Ilagin – kako su neki lovci zavidljivi i na zveru i na kerovima. A evo ja, grofe. Meni je milo, znate, da projašem malo; nađeš se sa ovakvim društvom... pa kud ćeš lepše (on opet skide svoju kapu od dabrovine pred Natašom); a da brojim kože, koliko sam ulovio... to mi nije ništa! – Pa da. – Ili zar da mi bude krivo što tuđ ker uhvati, a ne moj... ja samo volim da uživam u hajci, je li tako, grofe? Zato mislim... – Uvat, uvat! – ču se u tom trenutku otegnut uzvik jednog od hrtara, koji behu zastali. On je stajao na jednoj humčici u strništu, s podignutim korbačem i još jedanput ponovi otegnuto: – U-vat-vat-vat! (Taj uzvik i podignut korbač govorili su da vidi pred sobom zeca na logi.) – A, uvrebao ga, čini mi se – reče nemarno Ilagin. – Hoćemo li da ga teramo, grofe? – Da, treba prići nego, hoćemo li zajedno? – odgovori Nikolaj, gledajući Jerzu i čikinog crvenog Rugaja, ta dva suparnika s kojima još

nijedanput nije imao prilike da ogleda svoje kerove. „A šta će biti ako obrukaju moju Milku!“ – mislio je on, primičući se zecu uporedo s čikom i Ilaginom. – Je li matorac? – upita Ilagin, primičući se onom lovcu što je uvrebao zeca, obzirući si prilično uzbuđen i zviždeći Jerzi. – A vi, Mihailo Nikanoroviču? – okrete se čiki. Čika je jahao natušten. – Što da se ja mešam? Za vašeg jednog kera – svršen pos’o marš! – davano je čitavo selo, vaši kerovi vrede po hiljadu rubalja. Ogledajte vi svoje, a ja ću da posmatram!... Rugaj!... Na, na! – viknu on. – Rugajiću! – dodade izražavajući tim tepanjem, i nehotice, svoju nežnost i nadu koju polaže u crvenog kera. Nataša je videla i osećala kako ta dva starca i njen brat kriju svoje uzbuđenje, pa se i sama uznemiri. Lovac na maloj humci stajao je s podignutim korbačem, gospoda su mu prilazili hodom: kerovi, koji su išli na samom horizontu, skretali su u stranu od zeca; lovci, a ne gospoda, takođe su se odmicali. Sve se kretalo lagano i ozbiljno. – Na koju je stranu okrenuo glavu? – upita Nikolaj kad se približi na sto koraka onom lovcu što je uvrebao zeca. Ali, lovac i ne stiže da odrovori, a zec, osećajući šta ga čeka, ne htede više da leži, nego skoči. Čopor kerova, sve po dva, polete lajući niz brdo za zecom; hrtovi, koji ne behu vezani, jurnuše sa svih strana na kerove i za zecom. Preko njive potrčaše svi oni lovci i psari što su se kretali polagano i jedni ometahu kerove vikom: „Stoj!“ a drugi ih upućivahu vikom: „Uvat!“ A onaj mirni Ilagin, Nikolaj, Nataša i čika leteli su, ni sami ne znajući kako i kuda, samo su videli kerove i zeca i bojali se da ni za trenutak ne izgube iz vida tok hajke. Zec beše mator i hitar. Kad je skočio, on nije odmah potrčao, nego načuljio uši i oslušnuo viku i topot koji se začuo odjedanput sa svih strana. Skočio je desetak puta polako, puštajući k sebi kerove, pa najzad, kad je izabrao pravac i video opasnost, načuljio je uši i poleteo što ga noge nose. On je ležao na strnjici, a napred je bila rudina, po kojoj se beše raskaljalo. Dva kera onog lovca koji ga je uvrebao našla su se bliže od ostalih, pa su prvi spazili zeca i poleteli za njim; ali još mu se ni blizu ne behu primakli, a iza njih izlete Ilaginova crveno pegava Jerza, približi se za dužinu kera, navali strahovito brzo, okomivši se na rep zecu i, misleći da ga je uhvatila, skovitla se preko glave. Zec izvi leđa i dade se u još brži trk. Iza Jerze ispade crno pegava Milka sa širokim sapima i poče brzo da juri ka zecu.

– Milčice, majka si! – ču se pobednički uzvik Nikolajev. Izgledalo je da će Milka odmah napasti i uhvatiti zeca, ali ona dotera do njega i prelete napred. Zec varaknu u stranu. Opet navali lepotica Jerza i nadnese se nad sam rep zecu, kao nišaneći, kako ne bi sad promašila, da ga ščepa za stražnju nogu. – Jerzice! Sestrice! – ču se plačljiv, promenjen glas Ilaginov. Jerza nije slušala njegovu molbu. Upravo u onom trenutku kad je trebalo očekivati da će ona uhvatiti zeca, on varaknu i izbi na ivicu između strništa i rudine. Opet se Jerza i Milka uporediše i stadoše da jure prema zecu; njemu je na ivici bilo lakše, kerovi mu se nisu tako brzo približavali. – Rugaj! Rugajiću! Svršen pos’o marš! – viknu u taj mah još jedan novi glas i Rugaj, crven, grbav ker čikin, istežući se i izvijajući leđa, poravna se s prva dva psa, izmače od njih, stiže sa strašnim požrtvovanjem već do samog zeca, stera ga sa ivice na rudinu, još ljuće navali po kaljavoj rudini, tonući do kolena, i samo se vide kako se skovitla sa zecom kao klupko, valjajući se po blatu. Oko njega se načini zvezda od kerova. Začas su svi stajali oko gomile kerova. Samo radosni čika sjaha s konja i odseče zecu stražnje šape. Treskajući ga da mu isteče krv, osvrtao se on uzrujano, šarajući očima, nije znao što će s rukama i nogama i govorio je, ne znajući sam s kim govori ni šta govori. „Eto, ovo je pos’o marš... ovo ker... gle, preteče sve, i od hiljadu i od jedne rublje... svršen pos’o marš!“ – govorio je on, zadihan i obzirući se pakosno, kao da psuje nekog, kao da su mu svi bili neprijatelji i da su ga svi vređali, pa je sad uspeo da se opravda. – „Eto vam ti vaši od hiljadu rubalja – svršen pos’o marš!... Rugaj, na šapu!“ – reče i baci keru odrezanu kaljavu zečju šapu; – „zaslužio si – svršen pos’o marš!“ – Umorila se od trčanja, ona je sama triput gonila – govorio je Nikolaj, koji takođe nije slušao nikog, niti se brinuo da li njega slušaju ili ne. – Pa kakav je to prkos! – govorio je Ilaginov seiz. – Da, kad ga priteraju u tesnac, može ga uhvatiti svaka džukela – govorio je u jedan isti mah Ilagin, crven i jedva dišući od trke i uzbuđenja. Istovremeno Nataša je, zadihana, radosna i ushićena, cikala tako prodirno da je u ušima zvonilo. Ona je tom cikom izražavala sve ono što su i ostali lovci izražavali svojim jednovremenim govorom. I ta je cika bila tako neobična da bi se ona u drugoj prilici morala stideti i svi bi joj se morali začuditi. Čika sam uveza zeca, vešto i hitro prebaci ga konju preko sapi, kao da tim prebacivanjem prekoreva sve, pa, načinivši takvu minu kao da ni s kim neće da razgovara, sede na svog mrkova i odjaha dalje. Svi se, sem njega, raziđoše neveseli i jetki i tek docnije vrati im se pređašnja pretvorna ravnodušnost. Još zadugo su pogledali u crvenog Rugaja, koji

je, grbavih i ukaljanih leđa, zveckajući lančićem, išao spokojno kao pobedilac za čikinim konjem. „Pa šta, ja sam kao i svaki ker, dok ne dođe do hajke. A onda, drži se!“ tako je izgledalo Nikolaju da govori izgled tog kera. Kad je mnogo docnije čika priterao konja do Nikolaja i počeo s njim da govori, Nikolaju je polaskalo što ga čika posle svega što se desilo, još udostojava svog razgovora.

VII Kad se Ilagin pred veče oprostio s Nikolajem, Nikolaj se beše tako daleko odmakao od kuće, da je primio čikinu ponudu da ostavi lov i prenoći kod njega (čike), u njegovom seocu Mihailovci. – A kad biste svratili k meni, svršen pos’o marš! – rekao mu je čika – još bi bolje bilo; vidite, vreme je vlažno, vi biste se odmorili, groficu biste odvezli kolima. – Ponuda čikina bi primljena, poslaše lovca u Otradno po kola; a Nikolaj, Nataša i Peća odoše čiki. Na glavni ulaz istrča pet velikih i malih služitelja muškaraca da dočekaju gospodina. Desetine žena, starih, velikih i malih, izviriše na zadnji ulaz da vide lovce koji dođoše. Nataša, žena, gospođa na konju, to je kod čikine posluge izazvalo toliku radoznalost da su mnogi, ne ustežući se što je ona tu, prilazili, zagledali joj u oči i tu pred njom pravili svoje primedbe kao o nekom čudu koje se pokazuje a koje nije čovek, pa ne može ni da čuje ni da razume šta se govori o njemu. – Gledni-de, Arinka, kako sedi porebarke! Ona sedi, a haljina joj perja... Ene-de ima i roščić! – Bože i svi sveti, pa i nožić!... – Nuto i kamdžija! – A kako se nisi preturila? – upita najslobodnija, obraćajući se pravo Nataši. Čika sjaha pred vratima svoje drvene kućice usred voćnjaka, pogleda svoju čeljad, pa viknu zapovednički da oni koji nisu potrebni odu a da se spremi sve što je potrebno za doček gostiju i lova. Sve se rastrča. Čika skide Natašu s konja i povede je za ruku uz drvene stepenice koje su se ljuljale. U kući, neolepljenoj, s drvenim zidovima, ne beše mnogo čisto – nije se videlo da je ljudima što žive u njoj cilj da ne bude mrlja, ali se nije opažala ni zapuštenost. U tremu je mirisalo na sveže jabuke i visile su vučje i lisičje kože. Čika provede svoje goste kroz predsoblje u malu dvoranu sa stolom na rasklapanje i crvenim stolicama, pa onda u salon s brezovim okruglim stolom i divanom, a zatim u kabinet s pocepanim divanom, izlizanim ćilimom i sa portretima Suvorova, oca i majke domaćinove i s njegovim portretom u vojničkoj uniformi. U kabinetu se jako osećalo na duvan i na kerove. U kabinetu čika zamoli goste da sednu i da se raskomote kao kod svoje kuće, a on iziđe. Rugaj kaljavih leđa uđe u kabinet i leže na divan, čisteći se jezikom i zubima. Iz kabineta je vodio hodnik u kome su se videli paravani s pocepanim zavesama. Iza paravana čuo se ženski smeh i

šaputanje. Nataša, Nikolaj i Peća raskomotiše se i sedoše na divan. Peća se nasloni na ruku i odmah zaspa; Nataša i Nikolaj sedeli su ćuteći. Lica su im gorela, bili su vrlo gladni i vrlo veseli. Oni pogledaše jedno drugo (posle lova, u sobi, Nikolaj nije više smatrao za potrebno da pokazuje svoje muško preimućstvo pred svojom sestrom); Nataša namignu bratu i oboje se, ne mogući da izdrže, zakikotaše glasno, iako još nisu smislili izgovor zašto se smeju. Malo docnije uđe čika u kazakinu, plavim pantalonama i kratkim čizmama. I Nataša oseti da je upravo taj kostim, u kome je ona s čuđenjem i podsmehom viđala čiku u Otradnom, bio pravi kostim, ni po čem gori od sjurtuka i frakova. I čika je bio veseo; on se ne samo, nije našao uvređen smehom brata i sestre (on nije mogao ni pomisliti da bi se oni mogli podsmevati njegovom načinu života), nego se i sam pridružio njihovom bezrazložnom smehu. – To je mlada grofica – svršen pos’o marš – kakve još nisam video! – reče on, dajući Rostovu lulu s dugim čibukom, a drugi, kratak, izdeljan čibuk uzimajući naviknutim gestom između tri prsta. – Ceo dan jahala, i muškarac da se ugleda, pa kao da nije ništa ni bilo! Ubrzo posle čike otvori vrata, sudeći po hodu, očevidno bosa sluškinja, i uđe na vrata s velikim punim poslužavnikom u rukama debela, rumena, lepa žena četrdesetih godina, s dvostrukim podvoljkom i punim, rumenim usnama. Gostoljubivo dostojanstvena, milih očiju i pokreta, ona pogleda goste i s ljubaznim osmehom ponizno im se pokloni. Iako neobično debela, zbog čega je morala da ističe napred grudi i trbuh a da glavu zabacuje nazad, ova žena (čikina domaćica) išla je neobično lako. Ona priđe stolu, spusti poslužavnik, pa vešto svojim belim, punačkim rukama skide i ponamešta po stolu boce, zakusku i ponude. Kad je to svršila, ona se odmače i stade kod vrata s osmehom na licu. „Eto to sam ja! Sad razumeš čiku?“ – govorila je Rostovu njena pojava. Kako ne bi razumeo: ne samo Rostov, nego je i Nataša razumela čiku i što su značile njegove nabrane obrve i onaj srećan, zadovoljan osmeh što se tek malo razvukao na njegovim usnama kad je ušla Anisa Fjodorovna. Na poslužavniku behu: travarica, likeri, pečurke, lepinjice od crnog brašna s kajmakom, med u saću, med varen i medovina, jabuke, orasi nepečeni i pečeni i orasi u medu. Zatim Anisa Fjodorovna donese i slatko s medom i šećerom, i šunke, i pile, tek ispečeno. Sve je to spremila, skupila i zgotovila Anisa Fjodorovna. Sve je to i odisalo Anisom Fjodorovnom, i osećalo se na nju, i imalo njen ukus. U svemu se ogledala sočnost, čistota, belina i prijatan osmeh. – Uzmite, gospođice grofice – govorila je ona, dajući Nataši čas ovo, čas ono. Nataša je jela od svačega i učini joj se da takvih lepinjica s

kajmakom, s takvim mirisom slatka, takvih oraha na medu i takvog pileta nije nikad ni videla ni jela. Anisa Fjodorovna iziđe. Rostov i čika zalivali su večeru višnjevačom i razgovarali o proteklom lovu i o drugom što će doći, o Rugaju i o Ilaginovim kerovima. Nataša je sedela pravo na divanu, gledala ih svojim sjajnim očima i slušala. Nekoliko puta pokušavala je da probudi Peću, da mu da nešto da jede, a on je mrmljao nerazumljivo i nije mogao da se probudi. Nataši je bilo tako veselo u duši, tako dobro u toj novoj sredini, da se samo bojala da ne dođu i suviše brzo kola po nju. Posle ćutanja koje slučajno nasta, kao što to gotovo uvek biva kod ljudi koji prvi put dočekuju u svojoj kući poznanike, čika reče, odgovarajući na misao svojih gostiju: – Eto, tako vam ja provodim ostatak svog veka... Umrećeš, svršen pos’o, neće ništa ostati. Pa mogu i da grešim! Čikino lice beše vrlo značajno i čak lepo kad je to govorio. Rostov se, pri tom, i nehotice seti svega lepog što je slušao od oca i od suseda o čiki. Čika je u čitavoj toj okolini bio poznat kao najplemenitiji i najnesebičniji osobenjak. Njega su prizivali da presuđuje porodične sporove, određivali ga za izvršioca testamenta, poveravali mu tajne, birali ga za sudiju i za druge dužnosti, ali je on javnu službu uporno odbijao, jesen i proleće provodio u njivama na svom mrkovu, zimi sedeo kod kuće, a leti ležao u svom zapuštenom voćnjaku. – A što vi, čiko, ne služite? – upita ga Rostov. – Služio sam, pa sam ostavio. Nisam ja za to, svršen pos’o marš, ništa se ne razumem. To je vaš posao, a ja za to nemam dovoljno pameti. Ali što se tiče lova, to je druga stvar, svršen pos’o marš!... Otvorite vrata! – viknu on. – Što ste ih zatvorili! – Vrata na kraju hodnika (koji je čika zvao „kolidor“) išla su u „bećarsku“, lovačku sobu; tako se zvala poslužiteljska soba za lovce. Brzo zatupkaše bose noge i nevidljiva ruka otvori vrata od lovačke sobe. Iz hodnika jasno su se čuli zvuci balalajke, u koju je svirao, očevidno, nekakav majstor u tom poslu. Nataša je već odavno osluškivala te zvuke, a sad iziće u hodnik, da ih bolje čuje. – To svira moj Mićka kočijaš... Kupio sam mu dobru balalajku, volim – reče čika. Kod čike je bilo uobičajeno da Mićka svira u bećarskoj lovačkoj sobi u balalajku kad on dođe iz lova. Čika je voleo da sluša tu muziku. – Baš lepo! Doista izvrsno – reče Nikolaj s nekim nehotičnim nemarom, kao da ga beše stid priznati da su mu ti zvuci vrlo prijatni. – Šta izvrsno? – reče prekorno Nataša, jer oseti ton kojim je brat to rekao. – Nije izvrsno, nego je to divno! – Kao što joj se učinilo da su i

pečurke, i med, i likeri čikini najbolji na svetu, tako joj se u tom trenutku učini da je i ta pesma vrhunac muzičke divote. – Još, molim vas, još – reče Nataša iza vrata, čim ućuta balalajka. Mićka naštimova, pa opet raspali „Barinju“ s prelazima i varijacijama. Čika je sedeo i slušao, nakrivivši glavu i jedva primetno se smešeći. „Barinja“ je ponovljena mnogo puta. Nekoliko puta štimovana je balalajka i ponovo su treperili isti zvuci, i slušaocima nije bilo dosadno, nego su samo želeli da još i još slušaju to sviranje. Uđe Anisa Fjodorovna i onako debela nasloni se uz dovratak. – Izvolevate slušati – reče ona Nataši sa osmehom koji je neobično ličio na čikin osmeh. – On divno svira. – Eto na tom mestu ne udara dobro – reče odjedanput čika sa energičnim gestom. – Tu treba zatresti, svršen pos’o marš, zatresti... – Zar i vi umete? – upita Nataša. Čika se osmehnu, ali ne odgovori. – Vidi-de, Anisjuška, da li su na gitari čitave žice? Odavno je nisam u ruke uzeo – svršen pos’o marš! – zanemario sam. Anisa Fjodorovna rado ode svojim lakim korakom da izvrši nalog svog gospodina i donese gitaru. Čika ne gledajući ni u koga, oduva prašinu, kucnu svojim koštunjavim prstima po gitari, naštimova je i namesti se u naslonjači. Uhvati (malo teatralnim gestom, izbacivši lakat leve ruke) iznad vrata gitare pa namignu Anisi Fjodorovnoj i poče ne „Barinju“, već udari jedan zvučan, čist akord i poče odmereno mirno, ali pouzdano, veoma tihim tempom, da izvodi poznatu pesmu: „Po u-li-i-ici kamenoj“. Istovremeno, po taktu, sa onom dostojanstvenom radošću (istom onom kojom je odisalo sve biće Anise Fjodorovne) zapeva u duši Nikolajevoj i Natašinoj motiv te pesme. Anisa Fjodorovna pocrvene, zakloni lice maramicom, pa iziđe smejući se iz sobe. Čika nastavi čisto, pažljivo, energično i čvrsto da izvodi pesmu, gledajući promenjenim, produhovljenim pogledom u ono mesto odakle ode Anisa Fjodorovna. Jedva se nešto smejalo na licu s jedne strane pod sedim brkom, a naročito se smejalo onda kad se pesma dalje razvijala, takt se ubrzavao i kad se na prelazima nešto otkidalo. – Divno, divno, čikice! Još, Još! – povika Nataša, čim on svrši. Ona skoči s mesta, zagrli čiku i poljubi ga. – Nikoljenka, Nikoljenka! – govorila je ona, osvrćući se na brata i kao pitajući ga: „Pa šta je ovo?“ I Nikolaju se svidelo sviranje čikino. Čika po drugi put zasvira pesmu. Opet se pojavi na vratima nasmešeno lice Anise Fjodorovne, a iza nje još neka lica. Čika je svirao: „Na vodici studenoj, devojčica viče: stoj!“ i opet je načinio vešt prelaz, otkinuo i pokrenuo ramenima.

– Hajde, hajde, golubiću, čikice! – poče Nataša da moli tako kao da joj od toga zavisi život. Čika ustade i, kao da behu u njemu dva čoveka – jedan od njih osmehnu se ozbiljno veseljaku, a veseljak, načini naivan i tačan pokret pred igru. – Hajde, sinovice! – viknu čika, mahnuvši Nataši rukom kojom udari akord. Nataša zbaci sa sebe maramu kojom je bila ogrnuta, istrča pred čiku, podboči se rukama, krenu ramenima i stade. Gde je, kako i kad ta grofica, koju je vaspitavala emigrantkinja Francuskinja, usisala iz onog ruskog vazduha kojim je disala taj duh, otkud je primila te pokrete, koje su pas de châle odavno morali da istisnu? A taj dah i ti pokreti behu upravo oni koji se ne mogu podražavati, ne mogu izučiti, behu ruski, koje je čika i očekivao od nje. Čim je ona stala, osmehnula se svečano, ponosito i lukavo-veselo, prvi strah koji beše uhvatio Nikolaja i sve prisutne, strah da ona to neće moći uraditi, prođe, i oni su već uživali u njoj. Ona je uradila upravo ono i to tako tačno, tako je potpuno tačno to uradila, da je Anisa Fjodorovna, koja joj je odmah dala potrebnu za njen posao maramu, kroz smeh prosuzila, gledajući tu tananu, gracioznu, njoj tako tuđu, u svili i kadifi odgajenu groficu, koja je umela da shvati sve ono što je bilo i u Anisi, i u ocu Anisinom, i u tetki, i u majci, i u svakom Rusu. – Tako, grofinjica, svršen pos’o marš! – reče čika smejući se radosno, posle završene igre. – Tako, sinovice! Samo da mi je izabrati za tebe dobrog mužića – svršen pos’o marš! – Već je izabran – reče Nikolaj smešeći se. – O? – reče čika začuđeno, gledajući upitno u Natašu. Nataša, osmehujući se srećno, klimnu glavom i reče: – Još kakav! Ali čim je to rekla, u njoj se javiše nove misli i osećanja. „Šta li je značio osmeh Nikolajev kada je rekao: „Već je izabran?“ Je li to njemu milo, ili nije? On kao da misli da moj Bolkonski ne bi odobrio, ne bi razumeo ovu našu radost. A on bi sve razumeo. Gde li je sad?“ – pomisli Nataša i odjedanput se uozbilji. Ali je to trajalo samo sekund. „Nemoj misliti, da se nisi usudila da misliš o tome“ – reče ona sebi i, osmehujući se, sede opet do čike i zamoli ga da odsvira još nešto. Čika odsvira još pesmu i valcer; onda poćuta malo, nakašlja se i zapeva svoju omiljenu pesmu: Kako je sunoć Pao dobar sneg...

Čika je pevao onako kao što narod peva, sa onim potpunim i naivnim uverenjem da je sav značaj pesme samo u rečima, da melodija dolazi sama po sebi, i da nema posebne melodije, i da je melodija – onako samo, zbog sklada. I zbog toga je ta nesvesna melodija, kao što je i ptičja melodija, bila kod čike neobično lepa. Nataša se oduševila čikinim pevanjem. Ona odluči da više ne uči harfu, nego da svira samo u gitaru. Zatraži gitaru od čike i odmah uhvati akorde za pesmu. U deset sati dođoše po Natašu i Peću linejka*122 , kola i tri služitelja na konjima, poslani da ih traže. Grof i grofica nisu znali gde su i jako su se zabrinuli, kako reče poslani služitelj. Peću snesoše i metnuše onako zaspalog u linejku. Nataša i Nikolaj sedoše u kola. Čika je umotavao Natašu i opraštao se s njom s potpuno novom nežnošću. On ih je ispratio pešice do mosta, preko kog je valjalo preći, i zapovedio lovcima da idu napred sa fenjerima. – Zbogom, draga sinovice! – viknu iz pomrčine njegov glas, ali ne onaj koji je Nataša ranije poznavala, nego onaj što je pevao: „Kako je sinoć“. U selu kroz koje su prolazili videle su se crvene vatrice i mirisalo je prijatno na dim. – Ala je divan taj čika! – reče Nataša kad iziđoše na glavni drum. – Da – reče Nikolaj. – Da ti nije hladno? – Nije, meni je odlično, odlično. Meni je tako dobro – reče Nataša kao da je rasejana. Dugo su ćutali. Noć beše mračna i vlažna. Konji se nisu videli; samo se čulo kako šljapkaju po nevidljivom blatu. Šta li se dešavalo u toj detinjskoj, osetljivoj duši, koja je tako žudno hvatala i primala sve najrazličitije utiske iz života? Kako li se sve to slagalo u njoj? Ali ona beše vrlo srećna. Primičući se već kući, ona odjedanput zapeva motiv pesme: „Kako je sinoć“, motiv koji je ona celim putem hvatala i najzad uhvatila. – Zar si uhvatila? – reče Nikolaj. – O čemu si ti, Nikoljenka, sad mislio? – upita Nataša. Oni su voleli da to pitaju jedno drugo. – Ja? – reče Nikolaj, sećajući se. – Eto vidiš, prvo sam mislio da Rugaj, onaj crveni ker, liči na čiku i da bi on, kad bi bio čovek, držao čiku uvek kod sebe, ako ne za trčanje, a ono zbog njegove dobrote, uvek bi ga držao. Kako je dobar čika! Je li istina?... A šta si ti mislila? 122 Duga kola sa više mesta.

– Ja? Čekaj, čekaj. Da, mislila sam, prvo, kako, eto, idemo i mislimo da idemo kući, a mi, bogzna kuda idemo po ovoj pomrčini i odjedanput dođemo i vidimo da nismo u Otradnom, nego u čarobnom carstvu. Pa sam, posle, još, mislila Ne, više ništa. – Znam, mislila si, sigurno, o njemu – reče Nikolaj smešeći se, što Nataša poznade po zvuku njegovog glasa. – Nisam – odgovori Nataša, iako je doista mislila i o knezu Andreji i o tome kako bi mu se čika svideo. – I još neprestano mislim, i celim putem ponavljam: kako je Anisjuška lepo držala, lepo... – reče Nataša. I Nikolaj ču njen zvonak, bezrazložan, srećan smeh. – A vidiš – reče ona odjedanput – ja znam da nikad više neću biti ovako srećna i mirna kao sad. – Koješta, gluposti, trabunjanje! – reče Nikolaj i pomisli u sebi: „Ala je divna ova moja Nataša! Ovakvog još prijatelja niti imam, niti ću imati. Zašto da se udaje? Uvek bismo ja i ona ovako išli!“ „Ala je divan ovaj Nikolaj!“ – mislila je Nataša. – A! još gori sveća u salonu – reče ona i pokaza na prozore koji su lepo svetleli u vlažnoj i kao somot tamnoj noći.

VIII Grof Ilja Andrejevič istupio je iz predstavništva plemstva, jer je ta dužnost bila skopčana sa suviše velikim troškovima. Ali se njegovo stanje nije nikako popravljalo. Nataša i Nikolaj često su viđali kako se roditelji krišom i zabrinuto dorovaraju i slušali kako s pogovara o prodaji bogate porodične kuće Rostovih i imanja u okolini Moskve. Sad, kad grof nije više predstavnik plemstva, nije bilo potrebno primati mnogo sveta i u Otradnom se živelo tiše nego ranijih godina; ali velika kuća i kuće u dvorištu bile su ipak pune naroda, za sto je ipak sedalo više od dvadeset duša. To su sve bili svoji, odomaćeni ljudi u kući, gotovo članovi porodice, ili takvi koji su, reklo bi se, morali neophodno da žive u grofovoj kući. Takvi su bili muzičar Dimler sa svojom ženom, učitelj igranja Fogel s porodicom, stara gospođica Belova koja je živela u kući, i još mnogi drugi: Pećini učitelji, bivša guvernanta gospođicâ i obično ljudi kojima je bilo bolje ili korisnije da žive kod grofa nego u svojoj kući. Nije bilo velikog dolaska kao ranije, ali se živelo na onaj način bez koga grof i grofica nisu mogli ni da zamisle život. Isti oni lovovi, koje je Nikolaj još uvećao, istih onih pedeset konja i petnaest kočijaša u konjušnici, isti oni skupoceni darovi o imendanima i svečani ručkovi za čitav okrug, isti oni grofovi vistovi i bostoni, u kojima je on, puštajući svakom da mu vidi karte, davao da mu svaki dan na stotine rubalja odnesu susedi koji su igranje karata s grofom Iljom Andrejevičem smatrali kao najunosniju arendu. Grof se nalazio u svojim poslovima kao u ogromnoj mreži, trudeći se da ne veruje da se zapleo, ali se na svakom koraku zaplitao sve više i više i osećao da nije kadar da raskine konce koji su ga uplitali, niti da se oprezno i strpljivo poduhvati da ih raspliće. Grofica je u svom srcu punom ljubavi osećala da se njena deca upropašćuju, da grof nije kriv, da on ne može da ne bude takav kakav je, da i njega boli (iako to krije) što vidi i svoju i dečju propast, pa je tražila načina da pomogne. S njenog ženskog gledišta bio je samo jedan način da se Nikolaj oženi bogatom devojkom. Ona je osećala da je to poslednja nada i da, ako Nikolaj odbije partiju koju mu je ona našla, neće biti nikad mogućno popraviti stanje. Ta partija je bila Žili Karagina, kći divnih, čestitih roditelja, koju su Rostovi od detinjstva znali, a koja je sad bogata udavača, jer je ostala i bez poslednjeg brata. Grofica je pisala neposredno Karaginoj u Moskvu, zaprosila njenu kćer za svog sina i dobila od nje povoljan odgovor. Karagina je odrovorila kako ona sa svoje strane pristaje ali da će sve zavisiti od naklonosti njene kćeri. Karagina je pozivala Nikolaja da doće u Moskvu.

Grofica je nekoliko puta, sa suzama u očima, govorila sinu kako je sad, kad su joj obe kćeri udomljene – jedina njena želja da njega vidi oženjenog. Ona mu je govorila kako bi mirno legla u grob kad bi se to desilo. Pa mu je, onda, govorila kako ona ima u izgledu jednu divnu devojku i ispitivala šta on misli o ženidbi. A inače u razgovoru hvalila je Žili i savetovala Nikolaju da ode u Moskvu da se proveseli o praznicima. Nikolaj se dosećao na što su ciljali razgovori njegove majke i u jednom takvom razgovoru izazvao je da kaže sve otvoreno. Ona mu je rekla da je sad sva nada da se stanje njihovo popravi u tome ako se on oženi Karaginom. – A šta bi bilo ako bih ja zavoleo devojku bez imanja, zar biste vi, mamice, zahtevali da zbog imanja žrtvujem i osećanja i čast? – upita on majku, ne shvatajući surovost svog pitanja i želeći samo da pokaže svoju plemenitost. – Ne, ti me nisi razumeo – reče mati, ne znajući kako da se opravda. – Ti me nisi razumeo, Nikoljenka. Ja ti želim sreće – dodade i vide da ne govori istinu, da se zaplela. Ona zaplaka. – Nemojte plakati, mamice, nego mi samo kažite da vi to želite, pa vi znate da ću ja dati sav svoj život i sve da vi budete mirni – reče Nikolaj. – Ja ću sve žrtvovati za vas, pa i svoja osećanja. Ali grofica nije htela da stavlja takvo pitanje: ona nije tražila žrtve od svog sina, ona bi želela da se za njega žrtvuje. – Ne, ti me nisi razumeo, nećemo govoriti – reče ona brišući suze. „Da, može-biti, ja i volim sirotu devojku“ – govorio je Nikolaj sam sebi – „pa zar da žrtvujem osećanja i čast zbog imanja? Čudim se kako mi je mamica mogla to reći. Zbog toga što je Sonja siromašna da je ne mogu voleti“ – mislio je on – „da se ne mogu odazvati njenoj vernoj, odanoj ljubavi! A svakako ću biti s njom srećniji nego s nekakvom lutkom Žili. Ja ne mogu da zapovedam svome osećanju“ – govorio je on sebi. „I, ako ja volim Sonju, onda je moje osećanje za mene jače i više od svega.“ Nikolaj nije otišao u Moskvu, grofica nije obnavljala s njim razgovor o ženidbi, i s tugom, a ponekad i s ljutnjom gledala je znake sve većeg i većeg zbližavanja između svog sina i siromašne Sonje. Ona je za to sebe prekorevala, ali nije mogla da ne gunđa, da se ne kači za Sonju, zaustavljajući je često bez razloga i govoreći joj „vi“ i „draga moja“. Dobra grofica ljutila se na Sonju najviše upravo zato što je ta sirota, crnooka rođaka bila tako krotka, tako dobra, tako odano zahvalna svojim dobrotvorima, i tako verno, postojano i samopožrtvovano zaljubljena u Nikolaja da nije bilo mogućno nizašto prekoreti je.

Nikolaj je provodio odsustvo kod svojih. Od verenika, kneza Andreje, dobili su četvrto pismo, iz Rima, u kome piše kako bi već odavno bio na putu za Rusiju da mu se nije iznenadno u toplom podneblju otvorila rana, što ga primorava da odloži svoj polazak do početka iduće godine. Nataša je bila isto onako zaljubljena u svog verenika, ona je bila isto onako umirena tom ljubavlju i pristupačna svakoj radosti života; ali na kraju četvrtog meseca od rastanka s njim počeše se javljati trenuci neke tuge protiv koje nije mogla da se bori. Žalila je samu sebe, žao joj beše što je tako uzalud i ni za koga izgubila sve to vreme, za koje je osećala da je tako sposobna da voli i da bude voljena. U kući Rostovih bilo je neveselo.

IX Dođoše božićni praznici, ali sem svečane službe u crkvi, sem svečanog i dosadnog čestitanja od suseda i posluge, sem novih haljina na svima, nije bilo ničeg naročitog po čemu bi se videlo da su praznici, a na mrazu od dvadeset stepena i bez vetra, na jasnom suncu što zasenjuje oči danju i prema zvezdanoj zimskoj svetlosti noću osećala se potreba da se čime god obeleži to vreme. Na treći dan praznika posle ručka raziđoše se svi ukućani po svojim sobama. Bilo je najdosadnije doba dana. Nikolaj, koji je tog jutra išao susedima, zaspao je u malom salonu. Stari grof se odmarao u svom kabinetu. U salonu sedela je Sonja za okruglim stolom i precrtavala neku mustru. Grofica je bacala karte. Nastasija Ivanovna, lakrdijaš, sedeo je tužan kod prozora s dvema staricama. Nataša uđe u sobu, priđe Sonji, pogleda malo šta radi, pa onda priđe majci i zastade ćuteći. – Što ti ne možeš nigde da se skrasiš? – reče mati. – Šta hoćeš? – Njega hoću... odmah, ovog trenutka hoću njega – reče Nataša, sevajući očima i ne osmehujući se. Grofica podiže glavu i pogleda ukočeno u kćer. – Ne gledajte me, mama, ne gledajte me, sad ću zaplakati. – Sedi, sedi malo sa mnom – reče grofica. – Mama, njega hoću. Zašto ja tako propadam, mama?... – Glas je izdade, grunuše joj suze i ona se, da bi ih sakrila, brzo okrete i iziđe iz sobe. Izišla je u mali salon, postojala, razmislila, pa otišla u devojačku sobu. Tamo je stara sobarica gunđala na mladu devojku koja je zadihana dotrčala od posluge. – Dosta šale – reče joj starica. – Svačem ima vreme. – Pusti je, Kondratjevna – reče Nataša. – Idi, Mavruša, idi. I, otpustivši Mavrušu, Nataša kroz dvoranu ode u predsoblje. Jedan stari i dva mlada lakeja igrali su karte. Oni prekinuše igru i ustadoše kad uđe gospođica. „Šta bih sad s njima?“ – pomisli Nataša. – Da, Nikita, idi molim te... „Kuda da ga pošaljem?“ – Da, otidi do mlađih i donesi mi, molim te, petla; da, a ti, Mišo, donesi ovsa. – Zapovedate li malo ovsa? – upita veselo i uslužno Miša. – Idi, idi brže – ponovi starac lakej. – A ti, Fjodore, nađi mi krede. Prolazeći pored bifea, ona naredi da se donese samovar, iako tome nije nikako bilo vreme. Bifetnik Foka beše

najprgaviji sluga u celoj kući. Nataša je volela da okuša nad njim svoju vlast. On joj ne poverova, nego ode da pita je li istina. – Već i ta gospođica! – reče Foka, mršteći se pretvorno na Natašu. Niko u kući nije razašiljao toliko slugu, niti im zadavao toliko posla kao Nataša. Ona nije mogla ravnodušno da gleda sluge, a da ih ma kuda ne pošalje. Kao da je probala neće li se ko od njih razljutiti, naburiti se na nju, ali sluge nisu volele da izvršuju ničije naredbe tako kao Natašine. „Šta sad da radim? Kuda da idem?“ – mislila je Nataša, idući lagano preko hodnika. – Nastasija Ivanovna, šta će se od mene roditi? – upita ona lakrdijaša, koji joj je išao u susret. – Od tebe će se rađati buve, vilini konjici i popci – odgovori lakrdijaš. „Bože moj, bože moj, sve jedno te jedno! Ah, kuda ću sad? Šta da radim?“ I ona brzo, lupkajući nogama, otrča uz stepenice Fogelu, koji je stanovao sa ženom na gornjem spratu. Kod Fogela su sedele dve guvernante, na stolu su bili tanjiri sa suvim grožđem, orasima i bademom. Guvernante su razgovarale o tome gde je jevtinije živeti, u Moskvi ili u Odesi. Nataša sede, slušaše malo njihov razgovor, ozbiljna i zamišljena, pa ustade. – Ostrvo Madagaskar – progovori ona. – Mada-ga-skar – ponovi razgovetno svaki slog, pa iziđe iz sobe, a ne odgovori m-me Schoss, koja je zapita šta to veli. I njen brat Peća bio je gore: on je sa svojim vaspitačem udešavao vatromet, koji je nameravao da upali te noći. – Peća! Pećka! – viknu mu ona. – Nosi me dole. – Peća pritrča i podmetnu joj leđa. Ona mu se pope na krkače, obuhvati ga rukama oko vrata i on potrča s njom, poskakujući. – Neka, ne treba... Ostrvo Madagaskar – reče ona, skoči s njega, pa ode dole. Kao da je obišla svoje carstvo, ogledala svoju vlast i, uverivši se da su joj svi pokorni, ali da je ipak dosadno, Nataša ode u dvoranu, uze gitaru, sede u mračan kut iza ormančića i poče da udara u debele žice i da izvodi neku frazu zapamćenu iz jedne opere koju je slušala u Petrogradu zajedno s knezom Andrejom. Slušalac sa strane ne bi u njenom sviranju na gitari našao nikakvog smisla, ali je u njenoj uobrazilji iza tih zvukova vaskrsavao čitav niz uspomena. Ona je sedela iza ormančića, zagledavši se u snop svetlosti koja je padala kroz vrata bifea, slušala svoje sviranje i sećala se. Nalazila se u atmosferi uspomena. Sonja prođe sa čašicom preko dvorane u bife. Nataša pogleda u nju i u pukotinu na vratima bifea, pa joj se učini da se seća kako je kroz pukotinu

na vratima bifea padala svetlost i kako je Sonja prošla sa čašicom. „Da, i to je bilo sasvim isto ovako“ – pomisli Nataša. – Sonja, šta je ovo? – viknu ona, udarajući prstima u debelu žicu. – A, ti si tu! – reče Sonja trgnuvši se, pa priđe i oslušnu. – Ne znam. Da nije „Bura“? – reče skromno, bojeći se da se ne prevari. „Eto, isto se ovako trgnula, isto ovako prišla i bojažljivo se osmehnula onda kad je to bilo“ – pomisli Nataša – „i isto ovako... pomislila sam da joj nešto nedostaje.“ – Nije, ovo je hor iz „Vodonoše“, čuješ? – I Nataša otpeva motiv hora, da bi ga se Sonja setila. – Kuda si išla? – upita je Nataša. – Da promenim vodu u čašici. Sad ću dovršiti mustru. – Ti si uvek zauzeta, a ja, eto, ne umem – reče Nataša. – A gde je Nikoljenka? – Izgleda da spava. – Razbudi ga, Sonja – reče Nataša. – Reci mu da ga zovem da pevamo. – Ona je sedela tu neko vreme i mislila što to znači i šta je to sve bilo, pa kad nije rešila to pitanje, što joj nimalo ne bi žao, ona se opet u svojoj uobrazilji prenese u ono vreme kad je bila s njim zajedno i kad je on zaljubljenim očima gledao u nju. „Ah, da hoće što pre da dođe! Ja se tako bojim da to neće biti! I, što je glavno, ja starim, to je ono! Neće već biti ovo što je sad u meni. A može biti on će doći danas, doći će sad. Može biti, došao je i sedi tamo u salonu. Može biti, došao je još juče, a ja zaboravila.“ Ona ustade, ostavi gitaru, pa ode u salon. Svi ukućani, učitelji, guvernante i gosti sedeli su već za čajnim stolom. Sluge su stajale oko stola – ali kneza Andreje ne beše, i sve je bilo kao i pre. – A, evo je! – reče Ilja Andrejevič kad ugleda Natašu. – Hodi, sedi do mene. – Ali Nataša stade pored majke, osvrćući se unaokolo, kao da traži nešto. – Mama! – progovori ona. – Dajte mi njega, dajte, mama, brže, brže – i opet se jedva uzdrža da ne zaplače. Ona sede pored stola i slušaše šta razgovaraju stariji i Nikolaj, koji takođe priđe stolu. „Bože moj, bože moj, ista ona lica, isti razgovori, tata isto onako drži šolju i piri isto onako!“ – mislila je Nataša i sa užasom opažala kako se u njoj budi odvratnost prema svim kućanima zato što su svi onakvi isti. Posle čaja Nikolaj, Sonja i Nataša odoše u mali salon, u svoj omiljeni kut, gde su uvek počinjali njihovi najintimniji razgovori.

X – Dešava li se tebi – upita Nataša brata kad su seli u malom salonu – dešava li se tebi da ti se čini da neće biti ništa, ništa; da je sve što je dobro već bilo? I bude li ti ne dosadno, nego tužno? – Te još kako! – reče on. – Meni se dešavalo da je sve dobro, da su svi veseli, a meni dođe na pamet da je sve to već dosadno i da svi treba da pomru. Jednom u puku nisam otišao u šetnju, a tamo je svirala muzika... i tako mi, odjedanput bi dosadno... – Ah, znam ja to. Znam, znam – prihvati Nataša. – Bila sam još mala kad mi se to desilo. Sećaš li se kako su me jedanput kaznili zbog šljiva, i vi ste svi igrali, a ja sam sedela u učionici i plakala; to nikad neću zaboraviti: bilo mi je i tužno i žao svih, i sebe i svih, svih žao. A što je glavno, ja nisam bila kriva – reče Nataša – sećaš li se? – Sećam se – reče Nikolaj. – Sećam se kako sam ti prišao, kako sam hteo da te utešim i kako sam se, znaš, zastideo. Bili smo veoma smešni. Imao sam tada igračku, nekog lutana, i hteo sam da ti ga dam. Sećaš li se? – A sećaš li se ti – reče Nataša i osmehnu se zamišljeno – kako nas je davno, davno, dok smo još sasvim mali bili, pozvao vaspitač u kabinet, još u staroj kući, a bilo je mračno – mi dođosmo, kad, odjedanput, tamo stoji... – Arapin – dovrši Nikolaj s radosnim osmehom – kako da se ne sećam? Ja ni sad ne znam je li to bio Arapin, ili smo mi to sanjali, ili su nam pričali. – Bio je siv, sećaš se, a zubi mu beli – stoji i gleda u nas... – Sećate li se vi, Sonja? – upita Nikolaj. – Da, da, i ja se sećam nešto – odgovori stidljivo Sonja. – A ja sam pitala i tatu i mamu za tog Arapina – reče Nataša. – Oni vele da nije bilo nikakvog Arapina. A eto ti se sećaš! – Razume se, kao da sad gledam njegove zube. – Kako je to čudnovato, kao da je bilo u snu. Ja to volim. – A sećaš li se kako smo valjali jaja*123 u dvorani, i, odjedanput, eto ti dve babe, pa se počeše okretati po ćilimu. Da li je to bilo, ili nije? Sećaš se kako je bilo lepo? – Da. A sećaš li se kako je tatica u plavoj bundi pucao iz puške sa stepenica? – Oni su, osmehujući se, sa uživanjem pretresali uspomene, ali 123 Igra o Uskrsu.

ne tužne, staračke, nego poetične, detinjske uspomene, one utiske iz najdalje prošlosti gde se san sliva s javom, pa su se tiho smejali, radujući se nečem. Sonja beše, kao i uvek, iza njih, iako su im uspomene bile zajedničke. Sonja se nije sećala mnogo čega od onog čega su se oni sećali, pa i ono čega se sećala nije budilo u njoj ono poetično osećanje koje su oni osećali. Ona je samo uživala u njihovoj radosti i trudila se da joj podražava. Sonja je uzela učešća samo u tome kad su se setili njenog prvog dolaska. Sonja je ispričala kako se bojala Nikolaja, jer su mu na kaputiću bili gajtančići, a dadilja joj je rekla da će je u gajtančiće zašiti. – A ja se sećam: pričali su mi da si se ti rodila u kupusu – reče Nataša – i sećam se kako onda nisam smela da ne poverujem, ali sam znala da to nije istina i bilo mi je vrlo neugodno. Uto se pomoli na zadnjim vratima malog salona sobaričina glava i reče šapatom: – Gospođice, doneli su petla. – Ne treba, Polja, reci da ga nose – reče Nataša. Usred tih razgovora koji su se vodili u malom salonu, uđe u sobu Dimler i priđe harfi koja je stajala u uglu. Skide čoju i harfa izdade falš ton. – Eduarde Karliču, odsvirajte, molim vas, moj omiljeni Nocturne od msje Filda – ču se glas stare grofice iz salona. Dimler udari akord, pa se okrete Nataši, Nikolaju i Sonji i reče: – Kako mladež mirno sedi! – Da, filozofiramo – reče Nataša, osvrnuvši se malo, pa nastavi razgovor. Sad su razgovarali o snovima. Dimler poče da svira. Nataša priđe stolu nečujno, na prstima, uze sveću, iznese je, pa se vrati i polako sede na svoje mesto. U sobi, a osobito na divanu na kome su sedeli, beše mračno, ali je kroz prozore padala na pod srebrnasta svetlost punog meseca. – Znaš, ja mislim – reče Nataša šapatom i primičući se bliže Nikolaju i Sonji, kad je Dimler već svršio sviranje i još sedeo, prevlačeći lako prstima preko žica, jer se, očevidno, premišljao da li da ostavi harfu, ili da počne nešto novo – znaš, ja mislim, kad se tako sećaš, sećaš, neprestano se sećaš, da možeš otići u sećanju dotle da se sećaš i onog što je bilo još pre nego što smo došli na svet...

– To je metempsihoza – reče Sonja, koja se uvek dobro učila i sve pamtila. – Misirci su verovali da su naše duše bile u životinjama i da će opet otići u životinje. – A ja, vidiš, ne verujem da smo bili u životinjama – reče Nataša opet šapatom, iako se sviranje svršilo – ali znam izvesno da smo bili anđeli negde tamo, i ovde, i da se zato svega sećamo... Mogu li se i ja vama pridružiti? – upita tiho Dimler, koji im priđe i sede do njih. – Kad bismo bili anđeli, zašto bismo onda pali niže? – reče Nikolaj. – Ne, to ne može biti! – Ne niže, ko ti je kazao da smo pali niže?... Zašto ja znam šta sam bila ranije? – reče Nataša sa uverenjem. – duša je besmrtna... dakle, ako ću živeti uvek, onda sam živela i pre, živela sam čitavu večnost. – Da, ali nama je teško da zamislimo večnost – reče Dimler, koji je mladim ljudima prišao s blagim prezrivim smešenjem, a sad progovori onako isto polako i ozbiljno kao i oni. – A zašto je teško zamisliti večnost? – reče Nataša. – Danas će biti, sutra će biti, uvek će biti, i bilo je juče, i bilo prekjuče... – Nataša! sad je na tebe red. Otpevaj mi nešto – ču se grofičin glas. – Što ste zaseli kao zaverenici? – Mama, nimalo mi se ne peva – reče Nataša, ali u isti mah ustade. Svi oni, pa i stari Dimler nisu hteli da prekidaju razgovor i da odu iz tog kutka malog salona, ali Nataša ustade, a Nikolaj sede za klavikorde. Nataša kao i uvek stade nasred dvorane i izabra najzgodnije mesto za rezonancu, pa poče da peva omiljenu pesmu svoje majke. Rekla je da joj se ne peva, ali odavno pre toga i zadugo posle toga nije pevala kao to veče. Grof Ilja Andrejevič slušao je njeno pevanje iz kabineta gde je razgovarao s Mićenkom i, kao đak kad se žuri da pođe u igru, pa, dovršujući lekciju brka reči, tako se i grof pometao dajući naredbe upravniku, i najzad ućutao, a Mićenka je stajao pred njim i takođe slušao, ćuteći i smešeći se. Nikolaj nije skidao očiju sa sestre i disao je zajedno s njom. Sonja ju je slušala i mislila kako je grdna razlika između nje i njene prijateljice i kako njoj nije bilo mogućno da ma i približno bude onako zanosna kao njena rođaka. Stara grofica sedela je sa srećnim i setnim osmehom i sa suzama u očima, i ponekad mahala glavom. Ona je mislila i o Nataši, i o svojoj mladosti, i o tome kako ima nešto neprirodno i strašno u toj predstojećoj udadbi Natašinoj za kneza Andreju. Dimler je seo do grofice, zažmurio i slušao.

– Da, grofice – reče on, najzad – ovo je evropski talent, ona nema šta da uči; ova mekota, nežnost, snaga... – Ah, kako ja strahujem za nju, kako strahujem! – reče grofica, ne znajući s kim govori. Njeno materinsko osećanje govorilo joj je da ima u Nataši nečeg i suviše mnogo i da ona zbog toga neće biti srećna. Nataša još ne beše svršila pevanje, kad utrča u sobu oduševljeni Peća i javi da su došle maske.*124 Nataša odjedanput stade. – Ludo! – viknu na brata, pritrča stolici, pade na nju i zaplaka tako da se dugo nije mogla zaustaviti. – Nije ništa, mamice, odista ništa, nego onako: Peća me poplašio – govorila je ona, trudeći se da se osmehne, ali su joj suze neprestano tekle i jecanje je gušilo. Služinčad, maskirana kao medvedi, Turci, gostioničari, gospođe, strašni i smešni, noseći sobom hladnoću i veselje, beše se, najpre, bojažljivo sabila u predsoblju; potom, krijući se jedno iza drugog, uguraše se u dvoranu; i, najpre snebivajući se, a posle sve veselije i složnije, otpoče pevanje, igranje, kolo uz pesmu i božićne igre. Grofica, pošto poznade ljude i pošto se nasmeja maskama, ode u salon. Grof Ilja Andrejevič s vedrim osmehom sedeo je u dvorani i hvalio igrače. Mladež nekud iščeze. Posle pola sata pojaviše se u dvorani među ostalim maskama jedna stara gospođa u krinolinu – to beše Nikolaj, Turkinja – Peća, pajac – to beše Dimler, husar – Nataša i čerkez – Sonja s brkovima i obrvama, nacrtanim nagorelom plutom. Posle snishodljivog čuđenja i povlađivanja, nepoznavanja i pohvala od strane nemaskiranih, mladež je mislila da su kostimi tako lepi da ih treba pokazati još nekom. Nikolaj, koji je hteo da po odličnom putu provoza sve na svojoj trojci, predloži da povedu deset maski od posluge, pa da odu čiki. – Nemojte, što da uznemirujete starca! – reče grofica. – A nemate se gde ni okrenuti kod njega. Kad već hoćete da idete, onda idite Meljukovima. Meljukova beše jedna udovica, s decom raznih godina i s guvernantama i guvernerima, koja je živela na četiri vrste od Rostovih. – E, to je pametno, ma chére – dočeka razdragano stari grof. – Čekaj, sad ću se i ja prerušiti i poći s vama. Ja ću već Pašetu odobrovoljiti. Ali grofica ne pristade da pusti grofa: njega je tih dana jednako bolela noga. Odlučiše da Ilja Andrejevič ne može ići, a da gospođice mogu ići Meljukovoj ako pođe Lujza Ivanovna (m-me Schoss). 124 U originalu je rяžežнный, što znači i maska i suđeni koga je sudbina odredila. Prim. red.

Sonja, koja je uvek bila bojažljiva i snebivala se, poče najživlje moliti Lujzu Ivanovnu da im to ne odreče. Sonja se najbolje prerušila. Brkovi i obrve neobično su joj lepo stajali. Svi su joj govorili da je vrlo lepa i ona beše živahno i energično raspoložena, što inače nije bila njena osobina. Nekakav unutrašnji glas govorio joj je da će se danas ili nikad rešiti njena sudbina i ona je u svome muškom odelu izgledala sasvim drukčija. Lujza Ivanovna je pristala i posle pola sata priđoše pred kuću četiri trojke sa zvoncima, i praporcima pišteći i zviždeći salincima po smrznutom snegu. Nataša je prva dala ton božićnog veselja, i to se veselje, prelazeći od jednog na drugog, sve više i više pojačavalo i došlo do najvišeg stupnja kad su svi izišli na mraz i, razgovarajući, dozivajući se, smejući se i vičući, posedali u saonice. Dve trojke bile su obične, treća trojka beše starog grofa s kasačem iz orlovske gubernije, upregnutim u sredini, četvrta trojka Nikolajeva s njegovim niskim, kosmatim vrancem u sredini. Nikolaj je u svom bapskom kostimu, preko koga je obukao husarski ogrtač s pojasom, stajao nasred svojih saonica, prikupivši dizgine. Bilo je tako vidno da je video kako prema mesečini svetlucaju limeni naočnici i oči u konja, koji su se unezvereno osvrtali na one što će da se voze i što behu digli viku pod mračnom nastrešnicom pred kućom. U Nikolajeve saonice sedoše Nataša, Sonja, m-me Schoss i dve devojke. U saonice starog grofa sedoše Dimler sa ženom i Peća. U ostale posedaše prerušeni mlađi. – Hajde, napred Zahare! – viknu Nikolaj očevom kočijašu, kako bi imao prilike da ga prestigne na drumu. Trojka starog grofa, u koju su seli Dimler i ostale maske, krenu napred, pišteći salincima, kao da se zamrzava za sneg i zveckajući jasnim zvekom. Dešnjak i levak pribiše se uz rudu, noge počeše da im propadaju i da izbacuju kao šećer tvrd i sjajan sneg. Nikolaj krenu za prvom trojkom; pozadi zatutnjaše i zapištaše ostale. Najpre su terali sitnim kasom po uzanom putu. Dok su prolazili pored voćnjaka, senke ogolelih drveta padale su vrlo često po putu i sakrivale jasnu mesečinu, ali čim su izišli van ograde, puče na sve strane snežna ravnina, sva obasjana mesečinom i nepomična, blistajući se kao dragi kamen s plavičastim presijavanjem. Svaki čas trucnule bi prednje saonice preko kakve rupače; isto tako truckale su druge za njima i one za njima, pa se otegoše jedne za drugima, drsko kvareći mrazovitu tišinu. – Gle, zečji trag, mnogo tragova! – ču se kroz mrazovit nepomičan vazduh Natašin glas.

– Kako je vidno, Nicolas – reče Sonja. – Nikolaj se okrete Sonji i saže se da joj izbliže razgleda lice. Nekakvo sasvim novo, milo lice, sa crnim obrvama i brkovima virilo je iz samurovine, prema mesečini, i blizu i daleko. „Ovo je pre bila Sonja“ – pomisli Nikolaj. On se izbliže zagleda u nju i nasmehnu se. – Šta je, Nicolas? – Ništa – reče on i okrete se opet konjima. Kad iziđoše na ravan, veliki drum, uglačan salincima i sav isečen tragovima konjskih potkovica, koji su se videli prema mesečini, konji i sami zategoše uzde i ubrzaše. Levak beše usturio glavu, pa je skačući zapinjao nogama za svoje štrange. Srednji je samo kaskao, strižući ušima, kao da pita: „Da li da počnem, ili je još rano?“ Napred se jasno videla na belom snegu crna trojka Zaharova, koja beše daleko odmakla i koja je zvonila sve udaljenijim jasnim zvekom. Iz njegovih saonica čulo se podvriskivanje i kikot i glasovi maski. – A de sad vi, dragi moji! – viknu Nikolaj, trzajući s jedne strane uzde i izmahujući bičem u ruci. I samo po vetru koji kao da jače dunu u lice i po trzanju dešnjaka i levaka koji zategoše i počeše sve brže da trče opažalo se kako brzo polete trojka. Nikolaj se osvrte nazad. S vikom i cikom, zamahujući bičevima i nagoneći srednjake da trče, letele su za njim ostale trojke. Srednjak se stalno zahuktavao pod lukom, ne misleći da popušta i obećavajući da će još više zapeti, kad ustreba. Nikolaj stiže prvu trojku. Oni siđoše s nekakvog brda i iziđoše na široko razgažen put, preko jedne livade pored reke. „Kuda ovo mi idemo?“ – pomisli Nikolaj. „Svakako niz Kosu Livadu. Ali ne, ovo je nešto novo, što nisam nikad video. Ovo nije Kosa Livada a nije ni Đomkino Brdo, ovo je Bog bi ga znao šta! Ovo je nešto novo i čarobno. Ali bilo što bilo!“ – I on viknu na konje i stade obilaziti prvu trojku. Zahar zadrža konje i okrete svoje već do obrva injem pokriveno lice. Nikolaj pusti svoje konje; Zahar pruži napred ruke, čoknu i pusti svoje. – Drži se, gospodine – reče on. Još brže poleteše uporedno trojke i brzo zaigraše noge konja u trku. Nikolaj stade hvatati napred. Zahar, ne menjajući položaj ispruženih ruku, podiže malo jednu ruku sa uzdama. – Levo, gospodine – viknu on Nikolaju. Nikolaj pusti u trk sva tri konja i prestigoše Zahara. Konji su zasipali sitnim, suvim snegom lice onima što su sedeli; uporedo s njima tutnjali su

česti prelazi i mešale se brze konjske noge i senke trojke koju su preticali. Zviždanje salinaca po snegu i ženska cika čuli su se s raznih strana. Nikolaj opet zaustavi konje i obazre se oko sebe. Svuda naokolo beše ona ista čarobna ravnina prožeta skroz mesečinom i sa zvezdama rasutim po njoj. „Zahar mi viče da hvatam levo; a zašto levo?“ – pomisli Nikolaj. „Zar mi idemo Meljukovima, zar je ovo Meljukovka? Bogzna kuda idemo i bogzna šta se s nama zbiva, vrlo je čudno i lepo ovo što se s nama zbiva.“ On se osvrte i pogleda u saonice. – Gle, njemu su i brkovi i trepavice pobeleli – reče jedan od tih čudnih, lepih i tuđih ljudi s tankim brkovima i obrvama koji su sedeli. „Taj beše, rekao bih, Nataša“ – pomisli Nikolaj – „a ono je m-me Schoss, a možda i nije; a ovaj Čerkez s brkovima ne znam ko je, ali je volim?“ – Da vam nije hladno? – upita on. Oni ne odgovoriše i zasmejaše se. Dimler je sa saonicama iza njih vikao nešto, svakako smešno, ali se nije moglo čuti šta je vikao. – Da, da – odgovoriše mu glasovi smejući se. Ipak, eto im neke čarobne šume, u kojoj se prelivaju crne senke i blistaju dijamanti, u kojoj je nekakav niz mramornih stepenica i nekakvi srebrni krovovi na čarobnim zgradama i cika nekakvih zverova što uši probija. „A ako je ovo odista Meljukovka, onda je još čudnije što smo išli bogzna kuda, pa došli u Meljukovku“ – mislio je Nikolaj. I doista, to je bila Meljukovka, i pred kuću istrčaše sluškinje i lakeji sa svećama i radosnim licima. – Ko je to? – pitali su sa stepenišnog ulaza. – Grofove maske, poznaje se po konjima – odgovarali su glasovi.

XI Pelagija Danilovna Meljukova, široka, energična žena, s naočarima i u raskopčanom kaputu, sedela je u salonu okružena svojim kćerima i trudila se da im ne bude dosadno. One su mirno lile vosak i gledale senke izlivenih figura, kad se u predsoblju začuše koraci i glasovi gostiju. Husari, gospođe, veštice, pajaci, medvedi, iskašljujući se i brišući u predsoblju inje koje im je od mraza popalo po licu, ulazili su u dvoranu, gde su se žurno palile sveće. Pajac – Dimler i gospođa – Nikolaj počeše igru. Okružene decom koja su dizala graju, maske su se klanjale pred domaćicom, zaklanjajući lica i menjajući glasove, i razmeštale se po sobi. – Ah, ne možeš je poznati! Pa to je Nataša! Gledajte, na koga liči! Zaista, podseća na nekog... Gle, kako je lep Eduard Karlič! Nisam ga poznala. Pa kako igra!... Ah, baćuške, pa i nekakav Čerkez; doista, kako lepo stoji Sonjici. A ko je, opet, ovo? Baš me obradovaste! Nikita, Vanja, namestite stolove. A mi smo tako mirno sedeli! Ha, ha, ha!... Gle, husar! Pravi dečko, pa i noge!... Ne mogu da vidim... čuli su se glasovi. Nataša, ljubimica mladih Meljukovih, iščeznu s njima zajedno u zadnje sobe, gde je tražena pluta i razni halati i muške haljine, što su devojačke gole ruke primale od lakeja kroz odškrinuta vrata. Posle deset minuta sva mladež porodice Meljukove pridruži se maskama. Pelagija Danilovna, pošto je raščistila mesto za goste i spremila posluženje i za gospodu i za sluge, išla je između maski i ne skidajući naočare, sa uzdržanim osmehom zagledala ih izbliza u lice i nikoga nije poznala. Ona ne samo što nije poznala Rostove i Dimlera, nego nije nikako mogla da pozna ni svoje kćeri, ni one muževljeve halate i mundire koji su bili na njima. – A čija li je ovo? – govorila je ona, obraćajući se svojoj guvernanti i gledajući u lice svoju kćer koja je predstavljala kazanskog Tatarina. – Čini mi se, neko od Rostovih. A vi, gospodine husare, u kom puku služite? – pitala je Natašu. – Turkinji, Turkinji podaj kolačiće od voća – govorila je bifetniku koji je posluživao goste – to ne zabranjuje njihov zakon. Ponekad, gledajući čudnovate i smešne korake koje su izvodili igrači, jednom za svagda rešeni da su maske i da ih niko ne može poznati, pa se zato nisu ni snebivali – Pelagija Danilovna zaklanjala se maramom i, onako gojazna, tresla se od neodoljivog, dobroćudnog, staračkor smeha. – Sašineta moja, Sašineta! – govorila je ona.

Posle ruskih igara i kola uz pevanje, Pelagija Danilovna sastavi sve mlađe i gospodu zajedno, u jedan veliki krug; donesoše prsten, vrpcu i rublju i udesiše zajedničke igre. Posle jednog sata svi kostimi bili su izgužvani i pokvareni. Brkovi i obrve, nacrtani plutom, razmazali su se po znojavim, zajapurenim i veselim licima. Pelagija Danilovna poče da otkriva maske i da se divi kako su kostimi lepo načinjeni i kako naročito lepo stoje gospođicama, i da zahvaljuje svima što su je tako razveselili. Goste pozvaše u salon da večeraju, a u dvorani namestiše za mlađe, da ih ugoste. – Ne, vračati u kupatilu, to je strašno! – reče za večerom jedna usedelica koja je živela kod Meljukovih. – A zašto? – upita najstarija kći Meljukove. – Pa nećete otići, tu treba hrabrosti. – Ja ću otići – reče Sonja. – Pričajte kako je to bilo s gospođicom? – reče druga kći Meljukove. – Pa eto tako, otišla jedna gospođica – reče usedelica – uzela petla, posuđe za dvoje, kao što treba, i sela. Kad je posedela malo, čuje, odjedanput, ide... dođoše saonice sa zvoncima, s praporcima; čuje hod. Ulazi sasvim u obliku čovečjem, kao oficir, priđe i sede s njom gde je postavljeno. – A! A... – povika Nataša i sa užasom izbeči oči. – Pa i govori kao čovek? – Da, kao čovek, sve kao što treba, i stade je nagovarati, a trebalo je da ga ona zabavlja razgovorom do petlova; a ona se uplašila, samo se uplašila i zaklonila rukama. On je dočepa. Srećom, odmah su devojke dotrčale... – De, što ih plašite! – reče Pelagija Danilovna. – Mamice, pa i vi ste gatali... – reče joj kći. – A kako to vračaju u ambaru? – upita Sonja. – Pa eto, kao ovo sad, odu do ambara, pa slušaju. I šta ćete čuti: kako zakucava, lupa – rđavo, ako preručuje žito – to je na dobro; a biva... – Mama, pričajte šta je bilo s vama u ambaru? Pelagija Danilovna se osmehnu. – Ostavi, već sam zaboravila... reče ona. – A zar od vas niko neće otići? – Evo, ja ću otići; Pelagija Danilovna, pustite mene, ja ću otići – reče Sonja. – Pa hajde, ako se ne bojiš.

– Lujza Ivanovna, smem li? – upita Sonja. Bilo da su igrali prstena, vrpce ili rublje, bilo da su razgovarali kao sad, Nikolaj se nije odvajao od Sonje i gledao je sasvim novim očima. Njemu se činilo da ju je, zahvaljujući tim nagaravljenim brkovima tek danas prvi put potpuno poznao. Sonja je doista bila to veče vesela, živa i lepa, kakvu je Nikolaj nije još nikad video. „E, gle kakva je, a ja budala!“ – mislio je Nikolaj, gledajući u njene svetle oči i onaj srećan i ushićen osmeh, od koga su joj se pravile ispod brkova jamice na obrazima a koji on nije ranije viđao. – Ja se ničeg ne bojim – reče Sonja. – Mogu li odmah? – Ona ustade. Rekoše joj gde je ambar i kako treba da ćutke stoji i da sluša, i dadoše joj bundicu. Ona je nabaci na glavu i pogleda u Nikolaja. „Ala je divna ova devojka!“ – pomisli on. „I šta sam se ja dosad premišljao!“ Sonja iziđe u hodnik, da ode do ambara. Nikolaj brzo iziđe na glavni ulaz, rekavši da mu je vrućina. Doista, u kući beše zagušljivo zbog nagomilanog sveta. Napolju je bila ona ista nepomična studen i ona ista mesečina, samo još svetlije. Mesečina je bila tako jaka i zvezda na snegu tako mnogo da čovek nije ni mario da gleda u nebo, i da se prave zvezde nisu ni opažale. Na nebu je bilo crno i dosadno, a na zemlji je bilo veselo. „Baš sam budala, budala! Šta sam čekao dosad?“ – pomisli Nikolaj, pa strča niz stepenice i zaobiđe iza ugla kuće onom stazicom koja je išla prema zadnjem stepeništu. On je znao da će Sonja tuda proći. Na pola puta stajali su složeni hvatovi drva, na njima beše sneg, od njih se pružala senka; preko njih i sa strane padale su na sneg i stazu isprepletene senke starih golih lipa. Staza je vodila ambaru. Tesani zid od ambara i krov pokriven snegom blistali su na mesečini kao izrezani od dragog kamena. U voćnjaku puče drvo i opet se sve sasvim utiša. Grudi su disale, reklo bi se, ne vazduhom, nego nekakvom večitom mladom snagom i radošću. Na devojačkom ulazu zalupkaše cipele niz stepenice, jako škripnu na poslednjem stepeniku, na koji beše nanesen sneg, i glas one usedelice reče: – Pravo, gospođice, pravo, eto tom stazom. Samo se ne osvrćite! – Ja se ne plašim – odgovori glas Sonjin i zaškripaše i zašuštaše njene nožice u tankim cipelicama stazom prema Nikolaju. Sonja je išla umotana u bundicu. Bila je već na dva koraka kad ugleda Nikolaja; ni ona njega nije videla onakvog kakvog je poznavala i od kakvog se uvek malo bojala. Bio je u ženskoj haljini, sa zamršenom kosom i srećnim, za Sonju novim osmehom. Sonja mu brzo pritrča.

„Sasvim druga, pa opet ona ista“ – pomisli Nikolaj gledajući joj u lice, obasjano mesečinom. On proturi ruke ispod bundice kojom beše pokrivena po glavi, zagrli je, privuče k sebi i poljubi je u usne, iznad kojih behu brkovi i koje su mirisale na nagorelu plutu. Sonja njega poljubi usred usta i, kad oslobodi svoje male ruke uhvati ga za oba obraza. Samo rekoše: – Sonja!... Nicolas!... – pa otrčaše do ambara i vratiše se svako na svoja vrata.

XII Kad su se svi vraćali od Pelagije Danilovne, Nataša, koja je uvek sve videla i opažala, udesila je tako da su Lujza Ivanovna i ona sele na saonice s Dimlerom, a Sonja je sela s Nikolajem i devojkama. Na povratku, ne utrkujući se više, Nikolaj je vozio jednakim hodom i neprestano se osvrtao da pogleda Sonju na toj čudnoj mesečini i prema toj svetlosti koja sve menja, tražio je pod obrvama onu svoju pređašnju i sadašnju Sonju, s kojom je odlučio da se više nikad ne rastaje. Dobro se zagledao u nju, pa kad bi poznao i ovu i onu drugu i setio se mirisa od plute, pomešanog s poljupcem, on je punim grudima udisao hladan vazduh i, gledajući zemlju kako izmiče i ono sjajno nebo, činilo mu se opet da je u čarobnom carstvu. – Sonja, je li tebi dobro? – pitao je ponekad. – Da – odgovorila bi Sonja. – A tebi ? Na sredini puta Nikolaj dade kočijašu da pridrži konje, pa otrča časkom do saonica Natašinih i stade na salinac. – Nataša – reče joj šapatom francuski – znaš li, ja sam rešio što se tiče Sonje. – Jesi li joj kazao? – upita Nataša i sva, odjedanput, zasija od radosti. – Ah, ala si ti, Nataša, neobična s tim brkovima i obrvama!... Tebi je milo? – Veoma mi je milo, veoma milo! Ja sam se već ljutila na tebe. Nisam ti govorila, ali si ružno s njom postupao. To je takvo srce, Nicolas. Kako se radujem! Ja sam često gadna, ali me je bilo stid da budem samo ja srećna bez Sonje – nastavi Nataša. – A sad mi je tako milo, nego trči k njoj. – Ne, čekaj, ah, kako si ti smešna! – reče Nikolaj gledajući neprestano u nju i nalazeći i kod sestre nešto novo, neobično i čarobno nežno, što ranije nije video na njoj. – Nataša, nešto čarobno. A? – Da – odgovori ona – divno su učinio. „Da sam je ranije video ovakvu kakva je sad“ – pomisli Nikolaj – „ja bih je davno pitao šta da radim i uradio bih sve što bi mi ona naredila, i sve bi bilo dobro.“ – Dakle, tebi je milo, i ja sam dobro učinio? – Oh, tako dobro! Ja sam se tu skoro posvađala s mamicom zbog toga. Mama reče kako ona tebe hvata. Kako čovek može to da kaže? Ja i mama umalo se nismo posvađale. I ja neću nikad nikom dopustiti da kaže i da pomisli za nju nešto ružno, jer je ona zaista dobra.

– Dakle, dobro sam učinio? – reče Nikolaj i još jednom pogleda izraz sestrinog lica, da bi doznao je li to istina, pa, škripeći čizmama, skoči sa salinca i otrča svojim saonicama. Na njima je sedeo jednako onaj isti srećni, nasmejani Čerkez s brčićima i sjajnim očima, gledajući ispod kape od samurovine, i taj Čerkez beše Sonja, i ta Sonja beše, svakako, njegova buduća srećna žena koja ga voli. Kad su gospođice došle kući i ispričale majci kako su provele vreme kod Meljukovih, otišle su u svoju sobu. Svukle su se, ali nisu otirale brkove od plute i dugo su sedele u razgovoru o svojoj sreći. Govorile su kako će živeti kad se udadu, kako će njihovi muževi živeti u prijateljstvu i kako će one biti srećne. Na Natašinom stolu stajala su još ogledala koja je tog večera spremila Dunjaša. – Samo, kad li će to sve biti? Bojim se, nikad... A bilo bi i suviše lepo! – reče Nataša, pa ustade i priđe ogledalima. – Sedi, Nataša, možda ćeš ga videti – reče Sonja. Nataša zapali sveće i sede. – Vidim nekog s brkovima – reče ona, ugledavši svoje lice. – Ne treba se smejati, gospođice – reče Dunjaša. Sonja i sobarica pomogoše Nataši da namesti ogledala; ona se uozbilji i ućuta. Dugo je sedela i gledala onaj red sveća koji se otegao u ogledalima, pretpostavljajući (prema onom što je čula da pričaju) da će u onom poslednjem nejasnom kvadratu ugledati mrtvački sanduk, da će utledati njega, kneza Andreju. Ali ma koliko da je bila gotova da najmanju pegicu smatra za čovečji lik ili mrtvački sanduk, ona nije ništa videla. Poče često da trepće i ukloni se od ogledala. – Zašto drugi vide, a ja ništa ne vidim? – reče ona. – Hajde, sedi ti, Sonja; danas treba neizostavno da gledaš. Samo, gledaj za mene... Mene je sad tako strah! Sonja sede pred ogledalo, namesti se i poče da gleda. – Eto, Sofija Aleksandrovna videće zacelo – šapnu Dunjaša; – a vi se neprestano smejete. Sonja je čula te reči i čula je kako Nataša reče šapatom: – I ja znam da će ona videti; ona je i lane videla. Ćutale su tri minuta. „Neizostavno će...“ – šapnu Nataša, ali ne dovrši... Sonja odjedanput odmače ono ogledalo koje je držala u ruci i pokri rukom oči. – Ah, Nataša! – reče ona. – Jesi videla? Videla si? Šta si videla? – viknu Nataša i pridrža ogledalo.

Sonja nije ništa videla, ona je taman htela da trepne i ustane, kad ču Natašu kako reče: „Neizostavno će“... Nije htela da obmanjuje ni Dunjašu, ni Natašu, a bilo joj je teško da sedi. Ona ni sama nije znala kako joj se i zbog čega oteo uzvik kad je pokrila rukom oči. – Jesi njega videla? – upita Nataša, hvatajući je za ruku. – Da. Čekaj... videla sam... njega – reče Sonja nehotice, ne znajući još na koga misli Nataša kad kaže „njega“: da li njega – Nikolaja ili njega – Andreju. „A zašto da ne kažem da sam videla? Pa i druge vide! I ko me može uhvatiti u tome da li sam videla ili nisam videla?“ – sinu Sonji kroz glavu. – Da, videla sam njega – reče ona. – A kako? A kako? Stoji li ili leži? – Videla sam.... Najpre ništa, pa odjedanput vidim kako leži. – Andreja leži? Je li bolestan? – upita Nataša gledajući od straha ukočenim očima u drugaricu. – Ne, naprotiv, naprotiv, lice mu je veselo i on mi se okrenuo – odgovori Sonja i u tom trenutku učini se i njoj samoj da je videla ono o čemu govori. – A onda, Sonja? – Onda nisam mogla da razaberem, nešto plavo i crveno... – Sonja! Kad će se on vratiti? Kad ću ga videti? Bože moj! kako strahujem i za njega i za sebe, i za sve strahujem... – reče Nataša, pa, ne odgovarajući ni reči na Sonjine utehe, leže u postelju i dugo je posle, pošto ugasiše sveću, ležala na postelji nepomično, otvorenih očiju, i gledala hladnu mesečinu kroz zamrzle prozore.

XIII Ubrzo posle božićnih praznika Nikolaj saopšti majci o svojoj ljubavi prema Sonji i da je čvrsto odlučio da se njome oženi. Grofica, koja je odavno primećivala šta se događa među Sonjom i Nikolajem, nadala se tom razgovoru, ćuteći je saslušala njegove reči i kazala mu da se može ženiti kojom hoće; ali da mu ni ona, ni otac neće dati blagoslov za taj brak. Nikolaj prvi put oseti da mati nije njime zadovoljna i da mu ona, pored sve svoje ljubavi prema njemu, neće popustiti. Ona hladno i ne gledajući u sina posla po muža; i, kad on dođe, grofica htede da mu kratko i hladno pred Nikolajem kaže u čemu je stvar, ali ne izdrža: zaplaka jetko i iziđe iz sobe. Stari grof poče neodlučno da savetuje Nikolaja i da ga moli da odustane od svoje namere. Nikolaj mu odgovori da on ne može pogaziti reč i otac uzdahnu, pa, očevidno smućen, vrlo brzo prekide svoj govor i ode grofici. U svakom sukobu sa sinom grofa nije ostavljala pomisao da je kriv pred njim što domaći poslovi stoje rđavo i zato se nije mogao ljutiti na sina što ne pristaje da se oženi bogatom devojkom i što je izabrao siroticu Sonju; samo mu je tom prilikom življe dolazilo na um da se, kad domaći poslovi ne bi stajali rđavo, ne bi mogla poželeti za Nikolaja bolja žena od Sonje i da je za to što poslovi stoje rđavo kriv samo on sa svojim Mićenkom i svojim neodoljivim navikama. Otac i mati nisu više govorili sa sinom o toj stvari; ali nekoliko dana posle tog pozvala je grofica Sonju k sebi, pa je sa žestinom kojoj se nisu nadale ni jedna ni druga prekorela rođaku da joj mami sina i da je nezahvalna. Sonja je ćuteći i oborenih očiju slušala oštre reči grofičine, i nije shvatala šta traže od nje. Bila je gotova da sve žrtvuje za svoje dobrotvore. Misao o samopregorevanju beše njena omiljena misao; ali u ovom slučaju nije mogla da razume kome treba i šta treba da žrtvuje. Ona je volela groficu i svu porodicu Rostovih, ali je volela i Nikolaja i znala da njegova sreća zavisi od te ljubavi. Ćutala je, tužna, i nije odgovarala. Nikolaj nije mogao, kao što mu se činilo, da podnosi više to stanje, pa je otišao da se objasni s majkom. Nikolaj je čas molio majku da oprosti i njemu i Sonji i da pristane da se njih dvoje uzmu, čas je pretio majci da će se on odmah tajno venčati sa Sonjom ako je oni budu gonili. Grofica mu hladno, kako je sin nije nikad video, odgovori da je on punoletan, da se knez Andreja ženi bez pristanka očeva, pa da i on može to isto učiniti, ali da ona neće nikad nazvati tu intrigantku svojom snahom. Nikolaj planu na reč intrigantka, pa povišenim glasom reče majci kako on nikad nije mislio da će ga ona primoravati da prodaje svoja

osećanja i kako on, ako je to tako, poslednji put kaže... Ali ne stiže da izgovori tu odsudnu reč, koju je, sudeći po izrazu njegovog lica, mati sa užasom očekivala i koja bi, može biti, ostala zauvek kao nemila uspomena među njima. On ne stiže da izgovori, jer Nataša, bleda i ozbiljna, upade u sobu na vrata kod kojih je prisluškivala. – Nikoljenka, ti govoriš besmislice, ućuti, ućuti! Kažem ti, ućuti!... – gotovo je vikala ona, da zagluši njegov glas. – Mama, golubice, nije to nikako zbog toga... dušice moja, jadnice – okrete se ona majci, koja je, videći da je na ivici raskida, gledala sa užasom u sina, ali, zbog svog jogunstva i zaneta borbom, nije htela, niti je mogla da popusti. – Idi, Nikoljenka, ja ću ti objasniti... A vi, mama golubice, čujte me – reče ona majci. Njene reči nisu imale smisla; ali su postigle rezultat za kojim je težila. Grofica teško zajeca, sakri lice kćeri na grudi, a Nikolaj ustade, uhvati se za glavu i iziđe iz sobe. Nataša se zauzela da ih pomiri i dovela je stvar dotle da je Nikolaj dobio od majke obećanje da neće Sonju kinjiti, a on je obećao da neće ništa preduzimati krišom od roditelja. S čvrstom namerom da dâ ostavku, pošto uredi u puku svoje stvari, pa da dođe kući i oženi se Sonjom, Nikolaj je, setan i ozbiljan, zavađen s rodbinom, ali, kako mu se činilo, strasno zaljubljen, otišao početkom januara u puk. Posle Nikolajeva odlaska u kući Rostovih bilo je neveselije nego ikad. Grofica se od duševnog rastrojstva razbolela. Sonja je bila tužna i zbog rastanka s Nikolajem i još više zbog onog neprijateljskog tona kojim joj se grofica obraćala. Grof je više nego ikad bio zabrinut zbog rđavog stanja poslova, koji su zahtevali kakve bilo odlučne korake. Morala se prodati kuća u Moskvi i imanje u moskovskoj okolini, a da bi se prodala kuća trebalo je ići u Moskvu. Međutim, bolest grofičina uticala je da se polazak odlaže iz dana u dan. Nataša, koja je lako i čak veselo podnosila prve dane rastanka sa svojim verenikom, sad je iz dana u dan bivala uzbuđenija i nestrpljivija. Nju je neprestano mučila misao kako tako uzalud propada njeno najlepše doba, koje bi upotrebila na ljubav prema njemu. Njegova pisma većinom su je ljutila. Nju je vređalo kad pomisli kako sad, dok ona živi samo misleći o njemu, on provodi pravi život, gleda nova mesta i nove ljude koji su mu interesantni. Što su njegova pisma bila zanimljivija, to je njoj bilo mučnije. A kad ona njemu piše, to je ne samo nije tešilo, nego joj je izgledalo kao dosadna i lažna dužnost. Ona nije umela da piše, jer joj nije bilo mogućno da izrazi tačno u pismu bar hiljaditi deo od onog što je

navikla da izražava glasom, osmehom i pogledom. Ona mu je pisala klasično jednolika, suva pisma, kojima ni sama nije pripisivala nikakvog značaja i u kojima joj je na konceptima grofica popravljala pravopisne greške. Grofičino zdravlje nikako se nije popravljalo; ali se već nije više mogao odlagati polazak u Moskvu. Trebalo je spremiti miraz, trebalo je prodati kuću, a uz to su pre svega očekivali da će knez Andreja doći u Moskvu, gde je te zime živeo knez Nikolaj Andrejevič, i Nataša je bila uverena da je on već došao. Grofica ostade u selu, a grof povede sa sobom Sonju i Natašu i krajem januara otputova u Moskvu.

DEO PETI

I Posle veridbe kneza Andreje i Nataše, Pjer je, bez ikakvog očevidnog uzroka, odjedanput osetio da ne može više živeti dotadašnjim životom. Ma kako da je čvrsto bio uveren u istine koje mu je otkrio njegov dobrotvor i ma koliko da ga je radovalo ono prvo vreme zanosa unutarnjim radom na usavršavanju samog sebe, kome se beše predao s takvim žarom, ipak je, posle zaruka kneza Andreje s Natašom i posle smrti Josifa Aleksejeviča, o kojoj je dobio vest gotovo u to isto vreme – sva lepota tog ranijeg života za njega odjedanput iščezla. Ostao mu je samo skelet života; njegova kuća s lepom ženom, koja sad uživa naklonost jedne važne ličnosti, njegovo poznanstvo sa celim Petrogradom i služba s dosadnim formalnostima. I taj dotadašnji život odjedanput iziđe u neočekivanoj gnusobi Pjeru pred oči. On je prestao da piše svoj dnevnik, izbegavao masonsko društvo, počeo opet da odlazi u klub, počeo opet mnogo da pije, opet se sprijateljio s društvima neženja i počeo da provodi takav život da je grofica Jelena Vasiljevna smatrala za potrebno da mu oštro zameri. Osećajući da ona ima pravo i da ne bi kompromitovao svoju ženu, Pjer otputova u Moskvu. Čim je u Moskvi ušao u svoju ogromnu kuću s kneginjicama koje su uvenule i sve više venule i s gomilom posluge, čim je prošao po gradu i video onu Iversku kapelu s nebrojenim svećama pred zlatnim ikonama, onaj trg na Kremlju s nerasprćenim snegom, one kočijaše i kolibe na Sivcevu Vrašku, kad je video starce moskovske koji ništa ne žele i provode svoj vek ne hitajući nikud, kad je video starice, moskovske gospođe, moskovske balove i moskovski engleski klub – on se oseti kao kod kuće, kao u tihom pristaništu. Njemu beše u Moskvi mirno, toplo, običio i prljavo, kao u starom halatu. Sve moskovsko društvo, počinjući od baba pa do dece, primilo je Pjera kao svog davno očekivanog gosta, čije je mesto uvek bilo gotovo i nezauzeto. Pjer je moskovskom svetu bio najmiliji, najbolji, najpametniji, najveseliji, najvelikodušniji osobenjak, rasejan i duševan, Rus starog kova, gospodin. Njegova je kesa bila uvek prazna, jer beše otvorena svakome. Korisnice, rđave slike, statue, dobrotvorna društva, Cigani, škole, zajednički ručkovi, pijanke, masoni, crkve, knjige – nikog i ništa nije odbijao i, da mu se nisu našla dva prijatelja koja su uzajmila od njega mnogo novaca i uzela ga pod svoje starateljstvo, sve bi razdao. U klubu nije bilo ni ručka ni večere bez njega. Čim se on izvali na svoje mesto na divanu posle dve boce margoa, odmah ga okruže i zapodenu se razgovori,

prepirke, šale. Gde bi se ko zavadio, tu bi on – ciglim svojim dobroćudnim osmehom i uzgred izbačenom šalom mirio. Masonske trpezne lože bile su dosadne i mrtve kad on ne dođe. Kad bi, posle kakve večere neženjenih, pristao, na molbu veselog društva, pa se s dobroćudnim i slatkim smeškom digao da ide s njima, tada bi se među omladinom zaorili radosni, svečani uzvici. Na balovima je igrao ako ne bude dovoljno kavaljera. Mlade dame i gospođice volele su ga zato što se nije nijednoj udvarao, nego bio prema svima podjednako ljubazan, naročito posle večere. „Il est charmant, il n’a pas de sèxe“125 – govorile su za njega. Pjer beše komornik u ostavci koji dobrodušno provodi svoj vek u Moskvi, kakvih je bilo stotinama. Kako bi se on zaprepastio kad bi mu pre sedam godina, tek što je došao iz inostranstva, neko rekao da on ništa ne treba da traži ni da izmišlja, da je njegov kolosek davno prokrčen, određen od vajkada, i da će, ma kako se okretao, biti ono što su bili svi u njegovom položaju. To ne bi mogao verovati! Zar on nije iz sve duše želeo čas da dovede republiku u Rusiju, čas da bude Napoleon, čas filozof, čas taktičar, pobedilac Napoleonov? Zar on nije video mogućnost i zar nije strasno želeo da preporodi pokvareni rod ljudski i da samog sebe dovede do najvišeg stupnja savršenstva? Zar on nije osnivao škole i bolnice i davao slobodu svojim seljacima? I, mesto svega toga, eto on je bogat muž neverne žene, komornik u ostavci, čovek koji voli da pojede, da popije a da se razuzuri i izgrdi ovlaš vladu, član moskovskog engleskog kluba i opšte omiljeni član moskovskog društva. On se dugo nije mogao pomiriti s mišlju da je on onaj isti moskovski komornik u ostavci čiji je tip onako duboko prezirao pre sedam godina. Ponekad se tešio mišlju da je to samo tako dok provodi takav život; ali ga je, zatim, plašila druga misao da je, međutim, već toliko ljudi ulazilo, tako kao on, sa svim zubima i kosom u taj život i u taj klub, a izlazilo odatle bez ijednog zuba, bez ijedne vlasi. U trenucima ponosa, kad je mislio o svom položaju, činilo mu se da je sasvim drukčiji, različit od onih komornika u ostavci koje je ranije prezirao, da su oni bili ništavni i glupi, zadovoljni i umireni svojim položajem, „a ja sam i sad neprestano nezadovoljan, neprestano želim da uradim nešto za čovečanstvo“ – govorio je sebi u trenucima ponosa. „A možda su se i ti moji drugovi, isto ovako kao i ja, borili, tražili neki nov, svoj put u životu, pa ih je, ovako isto kao i mene, sila okolnosti, društva, 125 Divan je, nema pola.

porodice, ona stihijska sila koju čovek ne može da savlada, dovela ovde gde i mene“ – govorio je sebi u trenucima skromnosti i, pošto je proveo u Moskvi neko vreme, već nije prezirao, nego je počeo da voli, da poštuje i da žali, isto onako kao i sebe, svoje drugove po sudbini. Pjeru nisu dolazili, kao ranije, trenuci očajanja, hipohondrije i odvratnosti prema životu, ali je ona ista bolest koja se pre ispoljavala u oštrim nastupima bila sagnana unutra i nije ga ni za trenutak ostavljala. Čemu? Zašto? Šta se to radi na svetu? – pitao se on u nedoumici po nekoliko puta dnevno, počinjući i nehotice da se udubljuje u smisao pojava u životu; ali pošto je znao iz iskustva da na ta pitanja nema odgovora, on je brzo gledao da ih se otrese, uzimao knjigu, ili hitao u klub, ili Apolonu Nikolajeviču da ćaska o gradskim spletkama. „Jelena Vasiljevna, koja nije nikad ništa volela sem svog tela i koja je jedna od najglupljih žena na svetu (k’o noć)“ – mislio je Pjer – „izgleda ljudima kao vrhunac pameti i finoće i oni joj se klanjaju. Napoleona Bonapartu prezirao je svaki dogod je bio veliki, a otkako je postao žalosni komedijaš – car Franc gleda da mu ponudi svoju kćer za nezakonitu ženu. Španci preko katoličkog sveštenstva blagodare bogu što su 14. juna pobedili Francuze, a Francuzi preko tog istog katoličkog sveštenstva blagodare što su 14. juna pobedili Špance. Moja braća masoni zaklinju se krvlju da su gotovi žrtvovati sve za svog bližnjeg, a neće da dadu po jednu rublju priloga za sirotinju i draže Astreu protiv Tražilaca Mane*126 i brinu se o pravom škotskom ćilimu i aktu kome ne zna smisla ni onaj što ga je pisao i koji nikom nije potreban. Mi svi verujemo u hrišćanski zakon praštanja uvreda i ljubavi prema bližnjem – zakon zbog koga smo podigli u Moskvi četrdeset puta po četrdeset crkava, a juče išibaše knutom vojnika što je bežao i sluga tog istog zakona ljubavi i opraštanja, sveštenik, dade vojniku da poljubi krst pred kaznu.“ Tako je mislio Pjer, i sva ta, opšta laž, koju svi priznaju, ma kako da se na nju navikao, preneražavala ga je svaki put kao nešto novo. „Ja razumem tu laž i zbrku“ – mislio je on – „ali kako da im ispričam sve što razumem? Pokušavao sam i uvek sam nalazio da i oni u dubini duše razumeju to što i ja, ali se samo trude da je ne vide. Znači, tako treba! Ali ja, kud ću ja da se denem?“ – mislio je Pjer. On je osećao onu nesrećnu sposobnost mnogih ljudi, naročito Rusa – sposobnost da vide i da veruju da može biti dobra i istine, a da suviše jasno vide zlo i laž u životu, te nisu kadri da ozbiljno učestvuju u njemu. Svako polje rada u njegovim očima spajalo se sa zlom i obmanom. Što je god pokušao, za što se god prihvatio – zlo i laž odgurivali su ga i zatvarali mu sve puteve radljivosti. A međutim trebalo je živeti, trebalo je nečim se baviti. Suviše strašno bilo je pod pritiskom tih 126 Imena masonskih loža.

nerazrešivih životnih pitanja i on se predavao prvom zanosu, samo da ih zaboravi. Išao je u sva mogućna društva, mnogo pio, kupovao slike i zidao, a najviše čitao. Pjer je čitao i čitao sve što mu dođe pod ruku, i čitao tako da je, kad dođe kući, dokle ga lakeji još svlače, već uzimao knjigu i čitao – i od čitanja je prelazio na spavanje, a od spavanja na ćaskanje po salonima i u klubu, od ćaskanja prelazio na pijančenje i na žene, od pijančenja opet na ćaskanje, čitanje i vino. Piti vino – to mu je postajala sve više i više fizička i, istovremeno, duševna potreba. Bez obzira što su mu doktori govorili da je zbog njegove korpulencije vino za njega opasno, pio je vrlo mnogo. Bilo mu je potpuno dobro tek onda kad, ne opažajući ni sam kako, sruči u svoja velika usta nekoliko čaša vina, pa oseti prijatnu toplinu u telu, nežnost prema svim svojim bližnjim i gotovost uma da se površno odazove na svaku misao, ne ulazeći dublje u njenu suštinu. Tek pošto popije bocu i dve vina, on je nejasno uviđao kako taj zamršeni, strašni čvor života što ga je ranije plašio nije tako strašan kao što mu se činilo. Kad mu buči u glavi, kad ćaska, sluša razgovore, ili kad čita posle ručka i večere, on je neprestano video taj čvor, ma s koje strane njegove. Ali je tek pod uticajem vina govorio sebi: „To nije ništa. To ću ja razmrsiti – evo imam spremljeno objašnjenje. Samo sad nemam kad – posle ću razmisliti o svemu tome!“ Ali to posle nije nikad dolazilo. Na naštinu, izjutra, sva pređašnja pitanja izgledala su onako isto nerazrešiva i strašna, i Pjer se brzo prihvatao knjige i radovao se kad mu neko dođe. Ponekad se Pjer sećao kako je slušao priče o tome da vojnici u ratu, kad se dese u zaštiti pod kuršumima, a nemaju šta da rade, brižljivo traže sebi posla, kako bi lakše podnosili opasnost. I Pjeru se činilo da se svi ljudi, kao ti vojnici, spasavaju od života: neko častoljubljem, neko kartama, neko pisanjem zakona, neko ženama, neko igračkama, neko konjima, neko politikom neko lovom, neko vinom, neko državnim poslovima. „Nema ni nevažnog, ni važnog, to je svejedno: samo da mi se izbaviti nekako njega!“ – mislio je Pjer. „Samo da mi je da ne vidim njega, tog strašnog njega.“

II Početkom zime došli su u Moskvu knez Nikolaj Andrejevič Bolkonski i njegova kći. Zbog svoje prošlosti, zbog svoje pameti i originalnosti, naročito zbog u to vreme ohladnelog oduševljenja prema vladavini imperatora Aleksandra i zbog onog antifrancuskog i patriotskog pravca koji je tada vladao i u Moskvi, knez Nikolaj Andrejevič postao je odmah predmet naročitog poštovanja kod Moskovljana i centar moskovske opozicije prema vladi. Knez je za tu godinu vrlo ostareo. Na njemu su se pojavili oštri znaci starosti: iznenadno bi zaspao, zaboravljao je najskorije događaje a sećao se davnašnjih, i s detinjastom taštinom primio se da bude vođ moskovske opozicije. Pa ipak, kad je starac, naročito uveče, izlazio na čaj u svojoj bundici i napudrovanoj vlasulji i kad bi ga ko podstreknuo da počne svoje kratke priče o prošlosti, ili još kraće i oštrije sudove o sadašnjosti, on je budio u svim svojim gostima podjednako osećanje poniznog poštovanja. Sav taj starinski dom, sa ogromnim ogledalima, s nameštajem iz vremena pre revolucije, sa onim napudrovanim lakejima, pa i taj surovi i umni starac iz prošlog veka sa svojom krotkom kćerkom i lepuškastom Francuskinjom, koje su mu bile ropski pokorne – izgledao je gostima kao veličanstven i prijatan prizor. Ali gosti nisu pomišljali da je sem ta dva-tri sata, dok su gledali domaćina, bilo u danu još dvadeset dva sata, za koje je tekao tajni unutrašnji domaći život. Taj unutrašnji život postao je u poslednje vreme, u Moskvi, vrlo težak za kneginjicu Mariju. Ona je u Moskvi bila lišena onih svojih radosti – razgovora s božjim ljudima i samoće – što su je osvežavale u Golim Brdima, a nije imala nikakve koristi ni radosti od prestoničkog života. Nije odlazila među svet; svi su znali da je otac ne pušta bez sebe, a da on, zbog slabosti, ne može da ide, pa je nisu zvali ni na ručkove ni na večernje prijeme. Nadu na udaju kneginjica Marija sasvim je napustila. Ona je videla onu hladnoću i zlovolju s kojima je knez Nikolaj Andrejevič primao i ispraćao mlade ljude koji su je mogli zaprositi i koji su, ponekad, dolazili u njihovu kuću. Prijateljica kneginjica Marija nije imala: došavši sad u Moskvu, ona se razočarala u svojim dvema najbližim osobama: m-lle Bourienne, s kojom ni pre nije mogla biti potpuno iskrena, postade joj sad mrska, a i ona se zbog nečeg poče tuđiti od nje; Žili, koja je bila u Moskvi i kojoj je kneginjica Marija pisala pet godina bez prekida, učini joj se sasvim tuđa kad se s njom lično sastade. Žili beše u to vreme, pošto su joj braća pomrla, postala jedna od najbogatijih udavača u Moskvi i nalazila

se u punom jeku svetskih zadovoljstava. Bila je okružena mladim ljudima, koji su, kako je ona mislila, odjedanput ocenili njene osobine. Žili beše u onom periodu veliko-svetske gospođice koja počinje da stari i koja oseća da je došla poslednja šansa za udaju, pa se sad ili nikad mora rešiti njena sudbina. Kad dođe četvrtak kneginjica Marija se sa setnim osmehom sećala kako sad nema kome da piše, jer je Žili, od čijeg prisustva nije imala nikakve radosti, bila tu i viđala se s njom svake nedelje. Ona je, kao kakav ostareli emigrant koji se odrekao ženidbe damom kod koje je nekoliko godina provodio svoje večeri, žalila što je Žili tu i što nema kome da piše. Kneginjica Marija nije imala u Moskvi s kim da porazrovara, niti kome da poveri svoje jade, a za to se vreme beše nakupilo mnogo novog jada. Rok povratku kneza Andreje i njegovoj ženidbi približavao se, a njegova poruka da ona pripremi na to oca ne samo što nije bila izvršena, nego je, naprotiv, izgledalo da je stvar sasvim pokvarena i stari knez, koji je ionako bio većinom zlovoljan, nije mogao da vlada sobom kad mu se pomene o grofici Rostovoj. Novi jadi koji su u poslednje vreme snašli kneginjicu Mariju bile su lekcije što ih je davala svom šestogodišnjem bratiću. U svom postupanju s Nikoluškom ona je sa užasom uviđala da je razdražljiva kao i njen otac. Koliko je god puta rekla sebi da ne treba da se žesti kad uči bratića, gotovo svaki put kad bi sela sa štapićem za francusku azbuku tako je dobijala volju da što brže, što lakše prelije svoje znanje u dete, koje se već poplašilo da se teta ne rasrdi, da se pri najmanjoj nepažnji detinjoj trzala, hitala, žestila se, povišavala glas, ponekad ga cimala za ručicu i terala u kut da stoji. A pošto ga otera u kut, ona je počinjala da plače što je tako zle, rđave naravi, a Nikoluška je, podražavajući njenom plaču, izlazio bez dopuštenja iz kuta, prilazio joj, odvajao njene mokre ruke od lica i tešio je. Ali je više, najviše jada zadavala kneginjici razdražljivost njenog oca, koja je uvek bila upravljena protiv kćeri i koja je u poslednje vreme, doterala do bezdušnosti. Kad bi je naterao da svu noć metaniše, kad bi je tukao, terao je da vuče drva i vodu – njoj ne bi ni na um palo da je njen položaj težak; ali taj mučilac što je voli – najljući zbog toga što ju je voleo pa zato mučio i sebe i nju – umeo je smišljeno ne samo da je uvredi i ponizi, nego i da joj dokaže da je ona uvek i za sve kriva. U poslednje vreme u njemu se pojavila nova crta, koja je najviše mučila kneginjicu Mariju – to beše njegovo sve veće zbližavanje s m-lle Bourienne. Ona šaljiva misao koja mu je došla u prvom trenutku kad je čuo šta mu sin namerava, misao da se i on oženi Burijenovom, ako se knez Andreja oženi – beše mu se, očevidno, svidela i on je u poslednje vreme uporno (kako se činilo kneginjici Mariji), samo zato da nju vređa, pokazivao naročitu miloštu prema m-lle Bourienne i svoje nezadovoljstvo prema kćeri pokazivao iskazivanjem ljubavi prema m-lle Bourienne.

Jedanput u Moskvi, u prisustvu kneginjice Marije (njoj se učinilo da je to otac naročito pred njom učinio), poljubio je stari knez m-lle Bourienne u ruku, pa je privukao k sebi i zagrlio, milujući je. Kneginjica Marija je planula i pobegla iz sobe. Posle nekoliko minuta ušla je m-lle Bourienne u sobu kneginjice Marije smešeći se i svojim umiljatim glasom pričajući nešto veselo. Kneginjica Marija je brzo otrla suze, odlučnim koracima prišla k m-lle Bourienne, pa očevidno ne znajući to ni sama, počela s gnevnom brzinom i isprekidanim glasom da viče na Francuskinju: – To je gadno, nisko, nečovečno koristiti se slabošću... – Ona nije dovršila. – Odlazite napolje iz moje sobe! – viknula je i zaridala. Sutradan knez nije ni reči rekao svojoj kćeri; ali je ona opazila kako je on naredio da se za ručkom služi jelo počinjući od m-lle Bourienne. Pri svršetku ručka, kad je bifetnik, po ranijoj navici, poslužio kafu počinjući opet od kneginjice, knez se odjedanput razbesneo, bacio štap na Filipa i odmah naredio da ga pošalju u vojsku. – Neće da sluša... dvaput sam kazao!... ne sluša!... Ona je – prvi čovek u ovoj kući; ona mi je – najbolji prijatelj – vikao je knez. – I ako se ti usudiš – povika on u gnevu, obrativši se tek sad kneginjici Mariji – još jedanput, kao što si se juče usudila... da se zaboraviš pred njom, onda ću ti ja pokazati ko je gospodar u kući. Napolje! da te ne vidim; moli je za oproštenje! Kneginjica Marija je molila za oproštenje i Amaliju Evgenijevnu i oca, i za sebe i za Filipa bifetnika, koji je umolio da se zauzme za njega. U takvim trenucima u duši kneginjice Marije javljalo se osećanje nalik na ponos žrtve. I odjedanput, u takvim trenucima, taj otac, koga je ona osuđivala, pred njom je ili tražio naočare, pipajući pored njih a ne videći ih, ili je zaboravljao ono što je tog časa bilo, ili je oslabelim nogama nesirurno koraknuo i osvrnuo se da nije ko video njegovu slabost, ili je, što je bilo najgore, za ručkom, kad nema gostiju da ga uzbude, odjedanput zadremao, ispuštajući servijetu i oborio nad tanjirom glavu koja se tresla. „On je star i slab, a ja još smem da ga osuđujem!“ – mislila bi ona gadeći se same sebe u takvim trenucima.

III U 1811. godini živeo je u Moskvi francuski doktor Metivje, koji beše brzo ušao u modu, čovek ogromnog rasta, lep, ljubazan kao Francuz, i, kao što su svi govorili u Moskvi, neobično vešt lekar. On je priman u kuće velikog sveta ne kao doktor, nego kao ravan. Knez Nikolaj Andrejevič, koji se podsmevao medicini, dopustio je u poslednje vreme, po savetu m-lle Bourienne, da mu dolazi taj doktor i navikao se na njega. Metivje je dolazio knezu dvaput nedeljno. Na Nikoljdan, knežev imendan, dolazila je sva Moskva pred njegovu kuću, ali je on naređivao da se niko ne prima; samo nekoliko njih, za koje je dao spisak kneginjici Mariji, naredio je da se pozovu na ručak. Metivje, koji je došao izjutra da čestita, nađe da može, kao doktor, de forcer la consigne127, kao što je rekao kneginjici Mariji, i ode u kneževu sobu. Desilo se da je stari knez tog jutra, na svoj imendan, bio u jednom od svojih najgorih raspoloženja. Celo jutro je išao po kući, istresao se na svakog i pravio se kao da ne razume šta mu se govori i kao da njega ne razumeju. Kneginjica Marija dobro je poznavala to duševno stanje tihe i brižljive gunđavosti, koja se obično svršavala prolomom besa, pa je sve jutro išla kao pred punom, zapetom puškom, čekajući neminovan pucanj. Jutro je, do dolaska doktorovog, prošlo srećno. Kad je propustila doktora, kneginjica Marija sede s knjigom u salonu kod vrata, odakle je morala da čuje sve što se dešava u kabinetu. Najpre je čula samo glas Metivjea, pa onda glas očev, potom oba glasa stadoše govoriti zajedno, vrata se širom otvoriše i na pragu se pojavi poplašena lepa figura Metivjeova s njegovom crnom kikom i figura kneževa u spavaćoj kapi i u halatu, s licem unakaženim od ljutine i s oborenim zenicama. – Ne razumeš? – vikao je knez. – Ali ja razumem; francuski špijune, Bonapartin robe, špijune, napolje iz moje kuće, napolje, kažem! – I on zalupi vrata. Metivje, sležući ramenima, priđe k mademoiselle Bourienne, koja je dotrčala na viku iz susedne sobe. – Knez nije sasvim zdrav – la bile et le transport au cerveau. Tranquillisez-vous, je repasserai demain.128 – reče Metivje, pa metnu prst na usne i brzo ode. 127 Prekršiti zabranu. 128 Ljutina i navala krvi u glavu. Umirite se, doći ću opet sutra.

Iza vrata su se čuli koraci u papučama i vika: „Špijuni, izdajnici, svuda izdajnici! U svojoj kući nemaš mirnog trenutka!“ Pošto je Metivje otišao, stari knez zovnu kćer i sva jačina njegovog gneva sruči se na nju. Ona je bila kriva što su mu pustili u sobu špijuna. On joj je kazao da napravi spisak i da se oni koji nisu na spisku ne puštaju. Pa zašto su pustili tog gada! Ona je bila svemu uzrok. S njom ne može da ima ni trenutka mira, ne može da umre mirno – govorio je on. – Ne, ćerko moja, rastaćemo se, rastati, to upamtite, upamtite! Ja već više ne mogu – reče i iziđe iz sobe. I, kao da se poboja da se ona nekako ne uteši, vrati se opet, pa, trudeći se da izgleda miran, dodade: – I nemojte misliti da sam vam to rekao u trenutku ljutine, ja sam miran i promislio sam o tome; i to će biti – rastaćemo se, potražite sebi mesto!... Ali ne izdrža, nego sa onom ozlojeđenošću koju može imati samo čovek koji voli, očevidno sam pateći, zatrese pesnicama i viknu joj: – I da se bar kakav ludak hoće da oženi njome! – On zalupi vrata, pozva k sebi m-lle Bourienne i stiša se u kabinetu. U dva sata dođe šest izabranih osoba na ručak. Gosti – čuveni grof Rastopčin, knez Lopuhin sa svojim sinovcem, general Čatrov, stari ratni drug knežev, i od mladih Pjer i Boris Drubecki – čekali su kneza u salonu. Boris, koji je tih dana došao u Moskvu na odsustvo, želeo je da bude predstavljen knezu Nikolaju Andrejeviču i tako je umeo da zadobije njegovo raspoloženje, da je knez napravio za njega izuzetak među svim neženjenim mladim ljudima, koje nije primao u svoju kuću. Kuća kneževa nije bila ono što se zove „svet“, već je bila mali krug o kome se nije slušalo u gradu, ali je ipak svakom veoma laskalo da bude u njega primljen. To je Boris razumeo pre nedelju dana kad je pred njim Rastopčin rekao glavnom komandantu, koji je zvao grofa na ručak na Nikoljdan, da ne može doći: – Tog dana idem da se poklonim moštima kneza Nikolaja Andrejeviča. – Ah, da, da – odgovorio je glavnokomandujući. – Kako je on?... Malo društvo, iskupljeno pred ručak u starinskom, visokom salonu, sa starim nameštajem, podsećalo je na iskupljeno, svečano veće sudija. Svi su ćutali, a kad su govorili, govorili su tiho. Knez Nikolaj Andrejevič iziđe ozbiljan i ćutljiv. Kneginjica Marija izgledala je još mirnija i bojažljivija nego obično. Gosti su nerado razgovarali s njom, jer su videli da joj nije do njihovog razgovora. Jedini grof Rastopčin držao je nit razgovora i pričao poslednje čas gradske, čas političke novosti. Lopuhin i stari general bi se s vremena na vreme umešali u razgovor. Knez Nikolaj Andrejevič je slušao kao što vrhovni sudija sluša referat koji mu podnose, izjavljujući samo retko ćutanjem ili kratkom rečcom da

prima na znanje ono što mu referišu. Ton razgovora beše takav da se moglo razumeti da niko ne odobrava ono što se radi u političkom svetu. Pričali su događaje koji su, očevidno, potvrđivali da sve ide gore i gore; ali u svakom pričanju i suđenju iznenađivalo je to što se pripovedač zaustavljao ili su ga zaustavljali svaki put na onoj granici gde se suđenje moglo odnositi na ličnost gospodara imperatora. Za ručkom se povede razgovor o poslednjoj političkoj novosti, o tome kako je Napoleon zauzeo zemlje Oldenburškog hercega i o ruskoj, prema Napoleonu neprijateljskoj, noti koja je poslata svim evropskim dvorovima. – Bonaparta postupa sa Evropom kao pirat na otetom brodu – reče grof Rastopčin, ponavljajući frazu koju je već nekoliko puta rekao. – Samo se moraš diviti tolikom strpljenju ili zaslepljenosti vladalaca. Sad stvar dolazi do pape i Bonaparta, ne libeći se, hoće da obori poglavara katoličke veroispovesti, a svi ćute! Jedini naš gospodar protestovao je protiv zauzimanja zemalja hercega Oldenburškog. I to... Grof Rastopčin ućuta, jer opazi da je na onoj ivici gde se već ne sme osuđivati. – Ponudili mu druge zemlje mesto Oldenburškog herceštva – reče knez Nikolaj Andrejevič. Kao što sam ja preseljavao mužike iz Golih Brda u Bogučarovo i na rjazanska imanja, tako i on hercege. – Le duc d’Oldenbourg supporte son malheur avec une force de caractère et une résignation admirable129, – reče Boris, stupajući ponizno u razgovor. On je to rekao zato što je usput iz Petrograda imao čast da se predstavi hercegu. Knez Nikolaj Andrejevič pogleda Borisa kao da mu htede na to reći nešto, pa se kao predomisli, smatrajući da je suviše mlad za to. – Ja sam čitao naš protest o oldenburškom događaju i začudila me je rđava redakcija te note – reče grof Rastopčin nemarnim tonom, kao čovek koji sudi o dobro poznatoj stvari. Pjer s naivnim čuđenjem pogleda u Rastopčina, ne shvatajući zašto to njega uznemiruje rđava redakcija note. – Zar, grofe, nije svejedno kako je nota napisana – upita on – ako joj je sadržina snažna? – Mon cher, avec nos cinq cent mille hommes de troupes il serait facile d’avoir un beau style130,– reče grof Rastopčin. Pjer razumede zašto je grofa Rastopčina uznemiravala redakcija note. 129 Herceg od Oldenburga podnosi svoju nesreću s neobičnom snagom karaktera i pokoravanjem sudbini. 130 Moj dragi, s naših pet stotina hiljada vojnika bilo bi lako imati lep stil.

– Izgleda da se namnožilo dosta tih piskarala – reče stari knez: – tamo u Petrogradu jednako pišu, ne samo note, nego nove zakone neprestano pišu. Tamo je moj Andrjuša napisao za Rusiju čitavu knjigu zakona. Sad jednako pišu! – I on se neprirodno nasmeja. Razgovor zastade za trenutak; stari general se nakašlja i time obrati pažnju na sebe. – Jeste li izvoleli čuti o poslednjem događaju na smotri u Petrogradu? Kako se pokazao novi francuski poslanik! – Šta? Da, čuo sam nešto; on je nešto neugodno rekao pred njegovim veličanstvom. – Njegovo veličanstvo obratilo mu je pažnju na grenadirsku diviziju i ceremonijalni marš – nastavi general – a poslanik, vele, nije obratio nikakve pažnje, i usudio se, vele, reći: „Mi kod nas u Francuskoj ne obraćamo pažnje na takve sitnice“. Gospodar nije izvoleo ništa reći. Na drugoj smotri gospodar nije izvoleo, kažu, nijedanput progovoriti s njim. Svi ućutaše: o tom faktu koji se odnosio lično na gospodara nije se smeo izricati nikakav sud. – Drski su! – reče knez. – Znate li Metivjea? Isterao sam ga danas iz kuće. Došao ovde, pustili ga k meni, iako sam molio da nikog ne puštaju – reče on i srdito pogleda u kćer. I ispriča ceo svoj razgovor s francuskim doktorom i razloge zašto se uverio da je Metivje špijun. Iako su ti razlozi bili sasvim nedovoljni i nejasni, opet mu niko nije ništa odgovorio. Posle pečenja poslužiše šampanj. Gosti ustadoše sa svojih mesta, pijući u zdravlje starog kneza. Kneginjica Marija priđe mu takođe. On je pogleda hladno, pakosno i podnese joj svoj zbrčkai, obrijan obraz. Sav izraz njegovor lica govorio joj je da on nije zaboravio jutrošnji razgovor, da je njegova odluka ostala u pređašnjoj snazi i da ona treba samo da zahvali prisustvu gostiju što joj to sad ne kaže. Kad iziđoše u salon da piju kafu, starci posedaše zajedno. Knez Nikolaj Andrejevič ožive više i izloži svoje mišljenje o ratu koji je bio na pragu. On reče da će naši ratovi s Bonapartom biti nesrećni sve dok budemo tražili savez s Nemcima i dok se budemo mešali u evropske poslove, u koje nas je uvukao tilzitski mir. Nama nije bilo potrebno ratovati ni za Austriju ni protiv Austrije. Naša je politika sva na Istoku, a što se tiče Bonaparte, potrebno je samo – naoružanje na granici i stalnost u politici, pa on neće smeti nikad da prekorači rusku granicu kao ni u sedmoj godini.

– Pa kud ćemo mi, kneže, da ratujemo s Francuzima! – reče grof Rastopčin. – Zar možemo da se dignemo na svoje učitelje i bogove? Pogledajte našu omladinu, pogledajte naše gospođe. Naši su bogovi – Francuzi, naš je raj – Pariz. On poče da govori glasnije, očevidno zato da bi ga svi čuli. – Odela francuska, misli francuske, osećanja francuska! Vi ste, eto, Metivjea isterali iz kuće, jer je Francuz i nitkov, a naše gospođe puze za njim. Juče sam bio na jednom prijemu, pa od pet gospođa tri su katolikinje i, po odobrenju papinom, vezu kanvu i nedeljom. A sede gotovo gole, s oproštenjem kao slike na firmama javnih kupatila. Eh, kad pogleda čovek našu omladinu, kneže, uzeo bi onu staru batinu Petra Velikog iz muzeja, pa bi joj ruski namestio rebra, da spadne s nje sve što ne valja! Svi ućutaše. Stari knez gledao je smešeći se u Rastopčina i odobravao mu glavom. – A sad, zbogom, vaša svetlosti, i ne dajte se – reče Rastopčin, dižući se sa urođenom mu brzinom i pružajući ruku knezu. – Zbogom, golube! Kao muzika, uvek se zanesem slušajući ga! – reče stari knez, zadržavajući ga za ruku i podnoseći mu obraz da ga poljubi. S Rastopčinom se digoše i ostali.