– Natalija!... reče Marija Dmitrijevna. – Ja tebi želim dobra. Lezi, de, lezi tako, ja te neću dirati, i slušaj... Neću ti govoriti koliko si pogrešila. I sama to znaš. Ali, eto, tvoj će otac doći sutra, pa šta da mu kažem? A? Opet se Nataša zatrese od plača. – Doznaće on, pa tvoj brat, pa verenik! – Nemam ja verenika, otkazala sam – viknu Nataša. – Svejedno – nastavi Marija Dmitrijevna. – Ali će oni doznati, pa zar to tako da ostave? Pa on, tvoj otac, ja ga znam, ako ga izazove na dvoboj, hoće li to biti lepo? A? – Ah, ostavite me! Zašto ste vi sve pokvarili? Zašto? Zašto? Ko vas je molio? – viknu Nataša, pridignuvši se na divanu i jetko gledajući u Mariju Dmitrijevnu. – A šta si ti htela? – podviknu Marija Dmitrijevna, padajući opet u vatru. – Jesmo li te zaključavali? Ko mu je branio da dolazi u kuću? Zašto da te krade, kao kakvu Ciganku?... A kad bi te i odveo, misliš, ne bi ga našli? Tvoj otac ili brat, ili verenik? On je nevaljalac i nitkov, to ti ja kažem! – On je bolji od vas sviju – viknu Nataša, pridižući se. – Da niste vi smetali – Ah, bože moj, šta je ovo, šta je ovo? Sonja, zašto ste?... Odlazite!... I ona zarida tako očajno, kao što ljudi oplakuju samo onaj jad u kome osećaju da su mu sami uzrok. Marija Dmitrijevna poče opet da govori; ali Nataša povika: – Odlazite, odlazite, vi me svi mrzite, prezirete! – i opet pade po divanu. Marija Dmitrijevna nastavi još malo da savetuje Natašu i da je uverava kako to sve treba sakriti od grofa, kako niko neće ništa doznati ako samo Nataša obeća da će sve zaboraviti i paziti da niko na njoj ne pozna da se nešto dogodilo. Nataša nije odgovarala. Ona nije više ni plakala, ali je spopade jeza i drhtavica. Marija Dmitrijevna podmetnu joj jastuk, pokri je s dva jorgana i ona lično donese joj čaj od lipovog cveta, ali joj se Nataša ne odazva. – Pa neka je nek spava – reče Marija Dmitrijevna, izlazeći iz sobe i misleći da ona spava. Ali Nataša nije spavala, nego je ukočenim očima i bleda gledala pravo nekud napred. Celu tu noć nije Nataša spavala, niti plakala, niti govorila sa Sonjom, koja je nekoliko puta ustajala i prilazila joj. Sutradan, oko doručka, dođe grof Ilja Andrejevič sa imanja u okolini Moskve, kao što je obećao. On beše vrlo veseo: posao s kupcem išao je dobro i sad ga već nije ništa zadržavalo u Moskvi, rastavljenog od grofice, bez koje mu beše dosadno. Marija Dmitrijevna dočeka ga i javi mu kako je
Nataši juče jako pozlilo, kako su zvali doktora, ali joj je sad bolje. Nataša nije tog jutra izlazila iz svoje sobe. Ona je sedela kod prozora sa stegnutim, ispucalim usnama i suvim, ukočenim očima, uznemireno zagledajući u one što prolaze ulicom i brzo se osvrćući na one što uđu u sobu. Očevidno je čekala vest o njemu, čekala je da on lično dođe, ili da joj piše. Kad je grof ušao u njenu sobu, ona se uznemireno okrete čuvši njegov muški hod i njeno lice dobi malopređašnji hladan i čak ljutit izraz. Ona se i ne diže da ga dočeka. – Šta je tebi, moj anđele, bolesna si? – upita grof. Nataša poćuta malo. – Da, bolesna sam – odgovori ona. Na uznemirena pitanja grofova zašto je tako ubijena i da se nije dogodilo nešto s verenikom, ona ga je uveravala da nije ništa i molila ga da se ne brine. Marija Dmitrijevna potvrdi grofu Natašino uveravanje da se nije ništa dogodilo. Sudeći po prividnoj bolesti, po kćerinom rastrojstvu, po zbunjenim licima Sonje i Marije Dmitrijevne, grof je jasno video da za vreme njegovog odsustva moralo nešto dogoditi; ali ga je tako bilo strah od pomisli da se nešto sramno dogodilo s njegovom ljubimicom ćerkom i tako je voleo svoje veselo spokojstvo da nije hteo raspitivati i jednako se trudio da uveri sebe kako nije bilo ništa naročito i samo je žalio što se zbog Natašine bolesti odlagao njihov odlazak u selo.
XIX Pjer se, otkako mu je došla žena u Moskvu, spremao da ode ma kuda, samo da nije s njom. Ubrzo posle dolaska Rostovih u Moskvu, utisak koji je Nataša učinila na njega nagnao ga je da se požuri i ispuni što je naumio. On je otišao u Tver udovici Josifa Aleksejeviča, koja mu beše davno obećala da mu preda hartije pokojnikove. Kad se Pjer vratio u Moskvu, dadoše mu pismo od Marije Dmitrijevne, koja ga je zvala k sebi zbog vrlo važne stvari u vezi sa Andrejom Bolkonskim i njegovom verenicom. Pjer se klonio Nataše. Njemu se činilo da on ima prema njoj jače osećanje od onog koje treba da ima oženjen čovek prema verenici svoga prijatelja. Ali ga je nekakva sudbina neprestano sastavljala s njom. „Šta li se to dogodilo? I šta im je stalo do mene?“ – mislio je on, oblačeći se da ide Mariji Dmitrijevnoj. „Da hoće knez Andreja što pre da dođe i da se venča s njom!“ – mislio je Pjer idući ka Ahrosimovoj. Na Tverskom bulevaru neko ga zovnu. – Pjer! Jesi davno došao? – viknu mu poznati glas. Pjer podiže glavu. Na saonicama s dva siva kasača, koja zasipahu snegom kljunove saonica, promače Anatol sa svojim nerazdvojnim drugom Makarinom. Anatol je sedeo pravo, u klasičnoj pozi oficira kicoša, zaklonivši donji deo lica dabrovom jakom i pognuvši malo glavu. Lice mu je bilo rumeno i sveže, šešir s belim perjem se nakrivio, pa mu se videla nakudravljena kosa, napomađena i posuta sitnim snegom. „Zaista, ovo je pravi mudrac!“ – pomisli Pjer. „On ne gleda dalje od sadašnjeg trenutka uživanja, njega ništa ne uznemiruje i zato je uvek veseo, zadovoljan i miran. Šta bih ja dao da budem takav kao on!“ – pomisli sa zavišću Pjer. U predsoblju kod Ahrosimove lakej, skidajući s Pjera bundu, reče da ga Marija Dmitrijevna moli da dođe k njoj u spavaću sobu. Kad Pjer otvori vrata od dvorane, on ugleda Natašu gde sedi kod prozora, iznurena, bleda i ljutita. Ona se osvrte na njega, namršti se i s hladnim dostojanstvom iziđe iz sobe. – Šta se dogodilo? – upita Pjer kad uđe kod Marije Dmitrijevne. – Lepe stvari! – odgovori Marija Dimitrijevna. – Pedeset osam godina sam preturila, a ovakve sramote nisam dočekala. – I, kad uze od Pjera časnu reč da će ćutati o ovemu što sazna, Marija Dmitrijevna reče mu da je Nataša otkazala svom vereniku bez znanja svojih roditelja i da je uzrok tog otkazivanja bio Anatol Kuragin, s kojim ju je sastavljala žena Pjerova
i s kojim je Nataša, u odsustvu svoga oca, htela da pobegne, pa da se tajno venča. Pjer je, izdignuvši malo ramena i zinuvši, slušao šta mu govori Marija Dmitrijevna i nije verovao svojim ušima. Zar verenica kneza Andreje, tako strasno voljena, ta nekad mila Nataša Rostova, da razmeni Bolkonskog za budalu Anatola, već oženjenog (Pjer je znao tajnu njegove ženidbe) i da se toliko zaljubi u njega da pristane da beži s njim! To Pjer nije mogao da shvati, niti je mogao da zamisli. Draga slika o Nataši, koju je on poznavao od detinjstva, nije se mogla složiti u njegovoj duši s tom novom predstavom o njenoj niskosti, gluposti i bezdušnosti. On se seti svoje žene. „Sve su one jednake“ – reče u sebi i pomisli kako nije samo njega jednog postigla žalosna sudbina da se veže s gadnom ženom. Ali mu, ipak, bi do suza žao kneza Andreje, žao mu bi njegovog ponosa. I, što je više žalio svog prijatelja, to je s većim preziranjem i čak s gnušanjem mislio o toj Nataši, koja je ovog časa prošla pored njega preko dvorane sa izrazom hladnog dostojanstva. On nije znao da je Natašina duša bila prepuna očajanja, stida i poniženja i da ona nije bila kriva što se na njenom licu slučajno izražavalo mirno dostojanstvo i oštrina. – Pa kako da se venča! – progovori Pjer na reči Marije Dmitrijevne. – On se nije mogao venčati: on je oženjen. – Sve gore i crnje! – reče Marija Dmitrijevna. – Lepo momče!... Ama kažem ja da je on nevaljalac! A ona čeka, drugi je dan kako čeka. Treba joj reći, bar neće više da čeka. Pošto je doznala od Pjera pojedinosti o ženidbi Anatolovoj i u pogrdnim rečima izlila svoj gnev na njega, Marija Dmitrijevna reče mu zašto ga je pozvala. Marija Dmitrijevna se bojala da grof ili Bolkonski, koji je mogao doći svaki čas, kad doznadu ono što je ona naumila da sakrije od njih, ne izazovu Kuragina na dvoboj, pa ga je molila da od njene strane naredi svom šuraku da ode iz Moskve i da se ne usudi izići joj na oči. Pjer joj obeća da će ispuniti njenu želju, jer tek sad shvati kakva opasnost preti i starom grofu, i Nikolaju, i knezu Andreji. Pošto mu je ukratko i tačno izložila svoje zahteve, ona ga pusti u salon. – Pazi, grof ništa ne zna. Ti se pravi kao da ništa ne znaš – reče mu ona. – A ja idem da joj kažem da nema šta da čeka! Pa ostani, ako hoćeš, da ručaš – viknu Marija Dmitrijevna Pjeru. Pjer srete starog grofa. On beše smućen i rastrojen. Nataša mu je tog jutra kazala da je odbila Bolkonskog. – Nevolja, nevolja, mon cher – reče on Pjeru – nevolja sa ovim devojkama kad im nije mati tu; ja već jako žalim što sam došao. Biću s
vama otvoren. Čuli smo da je otkazala vereniku, a nije nikog ništa pitala. Ono, da kažemo, ja se nikad nisam tom braku mnogo radovao. Recimo, on je dobar čovek, ali šta ćemo kad preko volje očeve ne bi bilo sreće, a ni Nataša neće ostati bez prosilaca. I onako se to već vrlo dugo otezalo, pa eto opet bez oca, bez majke, takav korak! Pa je sad bolesna, i Bog te pita šta! Zlo, grofe, zlo s kćerima kad nije mati tu... Pjer vide da je grof vrlo rastrojen, pa je gledao da okrene razgovor na drugi predmet, ali se grof opet vraćao na svoju muku. Sonja uđe u salon uznemirena i reče: – Nataša se nije sasvim oporavila; ona je u svojoj sobi i želela bi da vas vidi. Kod nje je Marija Dmitrijevna i moli vas da dođete. – Da, vi ste dobar prijatelj s Bolkonskim, hoće, svakako, da vam nešto kaže – reče grof. – Ah, bože moj, bože moj! A kako je sve bilo lepo! – I grof se uhvati za retku, sedu kosu na slepoočnicama i izađe iz sobe. Marija Dmitrijevna je kazala Nataši da je Anatol oženjen. Nataša joj nije htela verovati i tražila je da joj to potvrdi sam Pjer. To je Sonja kazala Pjeru dok ga je pratila preko hodnika u sobu Natašinu. Nataša je sedela pored Marije Dmitrijevne, bleda i ozbiljna, i još s vrata dočeka Pjera grozničavo sjajnim, upitnim pogledom. Ona se ne osmehnu, ne klimnu mu glavom, nego samo gledaše ukočeno u njega i njen pogled ga je pitao samo to: je li on prijatelj Anatolov, ili onakav isti neprijatelj kao i svi druga? A Pjer sam po sebi nije, očevidno, za nju postojao. – On zna sve – reče Marija Dmitrijevna, pokazujući na Pjera i obraćajući se Nataši. – Nek ti on kaže jesam li govorila istinu. Kao što ranjena zverka, priterana u tesnac, gleda u kerove i u lovce što joj se primiču, tako je i Nataša gledala čas u jedno, čas u drugo. – Natalija Ilinjična – poče Pjer, oborivši oči i osećajući kako je žali i kako mu je odvratna ta operacija koju je morao da izvrši – bilo to istina ili ne bilo, treba da vam bude svejedno, jer... – Dakle, nije istina da je oženjen? – Da, to je istina. – On je oženjen i to odavno? – upita ona – časna reč? Pjer joj dade časnu reč. – Je li on još ovde? – upita ona brzo. – Da, sad sam ga video. Ona, očevidno nije mogla više da govori, pa je davala rukama znake da je ostave.
XX Pjer nije ostao da ruča, nego je odmah izišao iz sobe, i otišao. On je otišao da traži po gradu Anatola Kuragina, na koga kad pomisli jurne mu sad sva krv u srce i oseti da teško diše. Na brdima, kod Cigana, kod Komonena ne nađe ga. Pjer ode u klub. U klubu je teklo sve svojim običnim redom: gosti koji su se okupili na ručak sedeli su u grupama, pozdravljali se s Pjerom i razgovarali o gradskim novostima. Lakej, pošto ga pozdravi, javi mu, znajući njegova poznanstva i navike, da mu je ostavljeno mesto u maloj trpezariji, da je knez Mihailo Zaharič u biblioteci, a Pavle Timotejič nije još došao. Jedan od poznanika Pjerovih u razgovoru o vremenu upita ga je li on čuo da je Kuragin ugrabio Rostovljevu, kao što govore po gradu, i je li to istina. Pjer se nasmeja i reče da je to besmislica, jer on upravo sad dolazi od Rostovih. On je svakog pitao za Anatola; jedan mu reče da nije još dolazio, drugi – da će biti danas na ručku. Pjeru beše neobično da gleda tu spokojnu, ravnodušnu romilu ljudi, koja ne zna šta se dešavalo u njegovoj duši. On prođe po dvorani, dočeka da se svi iskupe, pa kad ne dočeka Anatola, ne htede da ruča, nego ode kući. Anatol, koga je on tražio, ručao je tog dana kod Dolohova i savetovao se s njim kako da popravi pokvareni posao. Njemu se činilo da je neophodno da se vidi s Rostovom. Uveče je otišao sestri da se dogovori s njom na koji će način udesiti to viđenje. Kad se Pjer vratio kući, pošto je uzalud obišao svu Moskvu, sobar mu javi da je knez Anatol Vasiljevič kod grofice. Salon grofičin beše pun gostiju. Pjer uđe u salon a ne pozdravi se sa ženom, koju nije video otkako je došla (ona mu tog trenutka beše mrska više nego ikad) i, kad ugleda Anatola, priđe mu. – Ah, Pierre – reče grofica prilazeći mužu. – Ti ne znaš u kakvom se položaju naš Anatol... – Ona zastade kad u nisko oborenoj glavi svog muža, u sevanju njegovih očiju i u njegovom odlučnom hodu vide onaj strašni izraz besa i snage koji je ona poznavala i iskusila to na sebi posle njegovog dvoboja s Dolohovom. – Gde ste vi – tu je razvrat, zlo – reče Pjer ženi. – Anatole, hajdemo, moram da govorim s vama – reče on francuski. Anatol baci pogled na sestru i poslušno ustade, gotov da pođe za Pjerom. Pjer ga uze za ruku, povuče ga k sebi i pođe iz sobe.
– Si vous vous permettez dans mon salon164 – šapnu mu Elen, ali joj Pjer ne odgovori, nego iziđe iz sobe. Anatol je išao za njim običnim, čvrstim hodom. Ali mu se na licu opažalo da je uznemiren. Kad uđe u svoj kabinet, Pjer zatvori vrata, pa reče Anatolu, ne gledajući u njega. – Vi ste obećali grofici Rostovoj da ćete se oženiti njome i hteli ste je odvesti? – Dragi moj – odgovori Anatol francuski (kao što se i sav razgovor vodio) – ja ne smatram da sam dužan odgovarati na pitanja koja se postavljaju u takvom tonu. Lice Pjerovo, koje i pre toga beše bledo, unakazi se od besa. On ščepa svojom krupnom rukom Anatola za jaku od mundira i poče ga drmati tamo i ovamo dotle dok se na licu Anatolovom ne pojavi izraz straha. – Kad ja kažem da moram govoriti s vama... – ponovi Pjer. – De, šta je, to je glupo. A? – reče Anatol pipajući na jaci dugme otkinuto s parčetom čoje. – Vi ste hulja i nevaljalac i ne znam šta me uzdržava od zadovoljstva da vam razmrskam glavu evo ovim – reče Pjer, koji se izražavao tako izveštačeno zato što je govorio francuski. On uze u ruku težak pritiskač i zamahnu njime, pa ga odmah brzo stavi na mesto. – Jeste li obećali da ćete se njome oženiti? – Ja, ja, ja ni pomislio nisam; uostalom, ja nikad nisam obećavao, jer... Pjer ga prekide. – Imate li njena pisma? Pisma? – ponovi Pjer, primičući se Anatolu. Anatol pogleda u njega, pa odmah gurnu ruku u džep i izvadi novčanik. Pjer uze pruženo pismo, pa odgurnu sto koji beše na putu i izvali se na divan. – Je ne serai pas violent, ne craignez rien165 – reče Pjer odgovarajući na plašljiv gest Anatolov. – Pisma, to je prvo – reče zatim kao da ponavlja sebi zadatak. – Drugo – nastavi pošto je za trenutak ućutao, pa ustao i počeo da hoda – vi sutra morate otići iz Moskve. – Ali kako mogu... 164 Ako dopustite u mom salonu. 165 Neću vam ništa, ne bojte se.
– Treće – nastavi Pjer ne slušajući ga – nikad ne treba ni reči da kažete o onome što je bilo između vas i grofice. Ja znam da vam to ne mogu zabraniti, ali, ako imate trunke savesti... – Pjer prođe nekoliko puta ćuteći po sobi. Anatol je sedeo kod stola i, namršten, grizao usne. – Vi morate jednom razumeti da, sem vašeg zadovoljstva postoji sreća i mir drugih ljudi i da vi upropašćujete čitav jedan život zbog toga što vam se prohtelo da se zabavljate. Zabavljajte se sa ženama kao što je moja supruga – s takvima možete, one znaju šta hoćete od njih. One su naoružane protiv vas istim iskustvom razvrata; a obećavati devojci da ćete se oženiti njom... prevariti je, ukrasti... Kako ne shvatate da je to isto tako podlo, kao istući starca ili dete!... Pjer ućuta i pogleda Anatola već ne ljutim, nego upitnim pogledom. – Ja to ne znam. A? – reče Anatol koji se hrabrio sve više što je Pjer više savlađivao svoj gnev. – Ja to ne znam, niti hoću da znam – reče on, ne gledajući u Pjera i donja mu vilica malo zaigra – nego, vi ste meni izgovorili takve reči: podlo i tome slično, koje ja comme un homme d’honneur.166 Pjer ga začuđeno pogleda, jer nije mogao da razume šta on hoće. – Mada je to bilo u četiri oka – nastavi Anatol – ja ne mogu... – Šta, treba vam zadovoljenje? – reče podrugljivo Pjer. – Bar možete uzeti natrag svoje reči. A? Ako hoćete da ja ispunim vaše želje. A? – Uzimam, uzimam natrag – reče Pjer – i molim vas da mi oprostite. – Pjer nehotice pogleda u otkinuto dugme. I daću vam novaca, ako vam treba za put. – Anatol se osmehnu. Taj izraz bojažljivog i podlog osmeha, koji je Pjer poznavao od svoje žene, razbesni ga. – O, podli, bezdušni soju! – reče on i iziđe iz sobe. Sutradan je Anatol otputovao u Petrograd. 166 Kao častan čovek neću nikom dopustiti.
XXI Pjer je otišao Mariji Dmitrijevnoj da joj javi kako je ispunio njenu želju – oterao Kuragina iz Moskve. Sva je kuća bila u strahu i uzbuđenju. Nataša beše vrlo bolesna i, kao što mu u poverenju reče Marija Dmitrijevna, one noći, kad joj je kazano da je Anatol oženjen, ona se trovala mišomorom, koji je krišom nabavila. Kad je progutala malo otrova, tako se uplašila da je probudila Sonju i kazala joj šta je učinila. Upotrebili su na vreme što je bilo potrebno protiv otrova i sad je izvan opasnosti; ali ipak tako slaba da se nije moglo ni misliti da je odvezu u selo, pa su poslali po groficu. Pjer je video zbunjenog grofa i uplakanu Sonju, ali nije mogao da vidi Natašu. Pjer je tog dana ručao u klubu i na sve strane slušao razgovore o pokušaju da se ukrade Rostova, pa je uporno pobijao te razgovore i uveravao svakoga kako nije bilo ništa više do to što je njegov šurak zaprosio Rostovu, pa ga odbili. Pjeru se činilo da je on dužan da zataška celu stvar i da povrati reputaciju Rostovoj. On je sa strahom očekivao povratak kneza Andreje i svakog dana je navraćao starom knezu da se izvesti o njemu. Knez Nikolaj Andrejevič znao je preko m-lle Bourienne sve glasove šgo se pronose po gradu i pročitao je ono pisamce poslano kneginjici Mariji, u kome je Nataša otkazivala svom vereniku. On je izgledao veseliji nego obično i s velikim nestrpljenjem čekao sina. Posle nekoliko dana po odlasku Anatolovom, dobio je Pjer pisamce od kneza Andreje, koji mu javlja da je došao i moli ga da svrati k njemu. Kad je knez Andreja stigao u Moskvu, on je odmah, čim je došao, dobio od oca Natašino pisamce pisano kneginjici Mariji, u kome je ona otkazivala svome vereniku (to je pisamce ugrabila od kneginjice Marije i dala knezu m-lle Bourienne) i čuo od oca priču o otmici Natašinoj s dodacima. Knez Andreja je došao uoči tog dana uveče. Pjer je otišao k njemu sutradan ujutru. Pjer je očekivao da će naći kneza Andreju gotovo u onom istom stanju u kome je bila Nataša i zato se začudio kad je, ulazeći u salon, čuo iz kabineta gromki glas kneza Andreje, koji je živo govorio nešto o nekakvoj petrogradskoj spletki. Stari knez i nečiji drugi glas ponekad su ga prekidali. Kneginjica Marija iziđe Pjeru u susret. Ona uzdahnu i pokaza očima na ona vrata gde je bio knez Andreja, želeći, očevidno, da izrazi svoje saučešće prema njegovom bolu; ali Pjer vide po
licu kneginjice Marije da je njoj milo što se to dogodilo i što je njen brat tako primio glas o neverstvu svoje verenice. – On je rekao da se tome nadao – reče ona. – Ja znam da mu ponos neće dopustiti da pokaže svoje osećanje, ali je to podneo ipak bolje, daleko bolje nego što sam ja očekivala. Vidi se da je tako moralo biti. – Ali zar je sasvim sve svršeno? – reče Pjer. Kneginjica Marija pogleda u njega začuđeno. Ona čak nije razumela kako se može još to pitati. Pjer uđe u kabinet. Knez Andreja, koji se beše veoma promenio, očevidno oporavljen, ali s novom, poprečnom borom između obrva, u civilnom odelu, stajao je prema ocu i knezu Meščerskom i vatreno se prepirao, praveći energične gestove. Govorili su o Speranskom, o čijem iznenadnom progonstvu i njegovoj tobožnjoj izdaji tek beše stigao glas do Moskve. – Sad ga osuđuju i okrivljuju (Speranskog) svi oni koji su se pre mesec dana ushićavali njime – govorio je knez Andreja – i oni koji nisu bili kadri da razumeju njegove namere. Vrlo je lako osuđivati čoveka kad je u nemilosti i tovariti na njega sve tuđe pogreške; a ja kažem, ako je išta urađeno dobro pod današnjom vladom, to je dobro uradio on, on sam... – Knez Andreja zastade kad ugleda Pjera. Lice mu malo zadrhta i odmah dobi ljutit izraz. – I potomstvo će mu odati pravedno priznanje – dovrši on, pa se odmah okrete Pjeru. – Pa kako ti? Stalno se gojiš – reče mu živahno, ali mu se ona nova bora još dublje ureza na čelu. – Da, zdrav sam – odrovori na pitanje Pjerovo i osmehnu se. Pjer je jasno video da je njegov osmeh govorio: „Zdrav sam, ali moje zdravlje nikom ne treba.“ Pošto je progovorio s Pjerom nekoliko reči o užasnom putu od poljske granice, i o tome kako je nalazio u Švajcarskoj ljude koji su poznavali Pjera, i o gospodinu Desalu koga je doveo iz inostranstva za vaspitača svome sinu, knez Andreja se opet vatreno umeša u razgovor o Speranskom, koji je još trajao između dva starca. – Da ima izdaje i da ima dokaza o njegovim tajnim vezama s Napoleonom, objavili bi to celom narodu – govorio je on vatreno i brzo. – Ja lično ne volim, niti sam voleo Speranskog, ali volim pravdu. – Pjer je sad video u svome prijatelju onu i suviše mu poznatu potrebu da se uzbuđuje i prepire o tuđoj stvari samo zato da bi ugušio i suviše teške intimne misli. Kad je knez Meščerski otišao, knez Andreja uze Pjera pod ruku i pozva ga u sobu, koja beše odvojena za njega. U sobi beše rasturen krevet i stajahu otvorene putničke torbe i sanduci. Knez Andreja priđe jednom sanduku i izvadi jednu kutijicu. Iz kutijice izvadi svežanj u hartiji. Sve je
to radio ćuteći i vrlo brzo. On se pridiže i nakašlja se. Lice mu beše namršteno i usne skupljene. – Oprosti mi, ako te uznemiravam... – Pjer shvati da knez Andreja hoće da govori o Nataši i njegovo široko lice izrazi sažaljenje i saučešće. Taj izraz lica Pjerovog rasrdi kneza Andreju; on odlučno, glasno i neprijatno nastavi: – Dobio sam otkaz od grofice Rostove i načuo sam da ju je prosio tvoj šurak, ili tako nešto. Je li to istina? – I jeste i nije istina – poče Pjer, ali ga knez Andreja prekide. – Evo njenih pisama i slike – reče on. Uze sa stola svežanj, pa dade Pjeru. – Podaj to grofici... ako je vidiš. – Ona je vrlo bolesna – reče Pjer. – Dakle, još je ovde? – reče knez Andreja. – A knez Kuragin? – upita brzo. – On je davno otputovao. Ona je bila na samrti... – Jako žalim što je bolesna – reče knez Andreja. On se osmehnu hladno, pakosno, neprijatno, kao njegov otac. – Dakle, gospodin Kuragin nije udostojio groficu Rostovu svojom rukom? – upita knez Andreja. On dunu kroz nos nekoliko puta. – On se nije mogao oženiti, jer je oženjen – reče Pjer. Knez Andreja se nasmeja neprijatno, podsećajući opet na svog oca. – A mogu li da znam gde se sad nalazi vaš šurak? – reče on. – Otputovao je u Pet... uostalom, ne znam – reče Pjer. – Nego, sad svejedno – reče knez Andreja. – Kaži grofici Rostovoj da je bila i da je potpuno slobodna, i da joj ja želim sve što je najbolje. Pjer uze u ruke svežanj hartije. Knez Andreja gledaše u Pjera, kao da se priseća treba li da mu kaže još nešto, ili kao da očekuje neće li Pjer štogod reći. – Čujte, sećate li se naše prepirke u Petrogradu – reče Pjer – sećate li se?... – Sećam se – odgovori brzo knez Andreja – ja sam govorio da treba oprostiti ženi kad padne, ali nisam rekao da ja mogu oprostiti. Ja ne mogu. – Zar se može ovo porediti?... reče Pjer. Knez Andreja ga prekide. On oštro povika:
– Da, treba je opet zaprositi, biti velikodušan i tome slično?... Da, to je vrlo plemenito, ali ja nisam kadar aller sur les brisées de monsieur.167 – Ako hoćeš da mi budeš prijatelj nemoj govoriti sa mnom nikad o toj... o tom svemu. A sad, zbogom! Dakle, kazaćeš?... Pjer iziđe i ode starome knezu i kneginjici Mariji. Starac je izgledao veseliji nego obično. Kneginjica Marija beše onakva kao i uvek, ali pored bolećivosti prema bratu, Pjer je video da se ona raduje što je ženidba njenog brata pokvarena. Gledajući u njih, Pjer razumede kako su oni prezirali Rostove i bili pakosni prema njima, razumede da se pred njima ne sme pomenuti ni ime one koja je mogla razmeniti kneza Andreju za koga mu drago. Za ručkom se povede reč o ratu, jer beše već postalo očevidno da se približuje. Knez Andreja je neprekidno govorio i prepirao se čas sa ocem, čas s Desalom, Švajcarcem učiteljem, i izgledao je veseliji nego obično, a Pjer je vrlo dobro znao moralni uzrok te veselosti. 167 Nadmetati se s tim gospodinom.
XXII Tog dana uveče otišao je Pjer Rostovima da izvrši što mu je naručeno. Nataša je bila u postelji, grof beše u klubu i Pjer predade pisma Sonji, pa ode k Mariji Dmitrijevnoj, koja se interesovala da čuje kako je knez Andreja primio vest. Posle deset minuta uđe Sonja u sobu Marije Dmitrijevne. – Nataša hoće pošto-poto da vidi grofa Petra Kiriloviča – reče ona. – Ali kako, zar da ga odvedemo k njoj? Tamo u vašoj sobi nije spremljeno – reče Marija Dmitrijevna. – A ne, ona se obukla i izišla u salon – reče Sonja. Marija Dmitrijevna samo sleže ramenima. – Kad li će to doći grofica, namuči me mnogo. A ti pazi, ne pričaj joj sve – reče ona Pjeru. – Ne može čovek ni da je kara, tako jadno izgleda, tako jadno! Nataša, omršavela, bleda i ozbiljna (a nimalo postiđena kao što je Pjer očekivao) stajala je nasred salona. Kad se Pjer pomoli na vratima, ona se užurba, očevidno kolebajući se da li da mu priđe, ili da ga pričeka. Pjer brzo priđe k njoj. On je mislio da će mu ona pružiti ruku, kao i uvek; ali ona, kad mu priđe blizu, stade, dišući teško i mlitavo spustivši ruke, potpuno u onakvoj pozi u kojoj je izlazila nasred dvorane da peva, ali sa sasvim drukčijim izrazom. – Petre Kiriliču – poče ona da govori brzo – knez Bolkonski bio vam je prijatelj, on vam je i sad prijatelj – popravi se ona (njoj se činilo da je sve samo bilo i da je sad sve drukčije). – On mi je onda govorio da se obratim vama... Pjer je ćuteći šikao na nos i gledao je. On ju je dosad prekorevao u duši i trudio se da je prezire; ali mu je sad tako beše žao da u duši njegovoj nije bilo mesta prekoru. – On je sad ovde, kažite mu... da mi opros... da mi oprosti. – Ona zastade i poče još brže disati, ali nije plakala. – Hoću... kazaću mu – reče Pjer – ali... Nije znao šta da kaže. Nataša se, očevidno, uplašila od pomisli koja je mogla doći na um Pjeru. – Ne, ja znam da je sve svršeno – reče ona brzo. – To nikad ne može biti. Mene tišti samo zlo koje sam mu učinila. Kažite mu, samo, da ga molim da mi oprosti, oprosti, oprosti sve... – Ona sva zadrhta i sede na stolicu.
Duša Pjerova prepuni se žalošću kakvu još nikad nije osetio. – Kazaću mu, sve ću mu još jedanput kazati – reče Pjer; – ali... želeo bih da znam jedno... „Šta da znate?“ – upita pogled Natašin. – Želeo bih da znam jeste li vi voleli... Pjer ne znade kako da nazove Anatola i pocrvene kad pomisli na njega. – Jeste li vi voleli tog rđavog čoveka? – Ne nazivajte ga rđavim – reče Nataša. – Ali ja ništa... ništa ne znam. – Ona opet zaplaka. Pjera obuze još jače osećanje žalosti, nežnosti i ljubavi. On je osećao kako mu ispod naočara teku suze i nadao se da ih ona neće opaziti. – Nećemo više govoriti, prijateljice moja – reče Pjer. Nataši se odjedanput učini tako neobičan taj njegov blag, nežan, srdačan glas. – Nećemo govoriti, prijateljice moja, ja ću mu sve kazati; ali vas jedno molim: smatrajte me kao svog prijatelja, pa, ako vam zatreba pomoć, savet, ako vam prosto zatreba da kažete kome što vam je na srcu – ne sad nego kad vam bude jasno u duši, – setite se mene. – (On uze njenu ruku i poljubi.) Biću srećan ako uzmognem... – Pjer se zbuni. – Ne govorite mi tako: ja to nisam zaslužila! – viknu Nataša i htede da ode iz sobe, ali je Pjer zadrža za ruku. On je znao da mu je potrebno da joj kaže još nešto. Ali kad je to rekao, on se sam začudio svojim rečima. – Nemojte, nemojte, vi tek počinjete da živite – reče joj on. – Zar ja? Ne! Za mene je sve izgubljeno – reče ona sa stidom i poniženjem. – Sve izgubljeno? – ponovi on. – Kad ja ne bih bio ja, nego najlepši, najpametniji i najbolji čovek na svetu, i kad bih bio slobodan, ja bih ovog časa na kolenima molio za vašu ruku i za vašu ljubav. Nataša prvi put posle mnogo dana zaplaka suzama zahvalnosti i ganutosti i pogleda u Pjera, pa iziđe iz sobe. Pjer odmah za njom gotovo istrča u predsoblje, uzdržavajući suze ganutosti i sreće što su ga gušile, obuče bundu, ne pogodivši odmah rukave, i sede u saonice. – Kuda sad zapovedate? – upita kočijaš. „Kuda?“ – upita se Pjer. „Pa kud mogu sad da idem? U klub, ili u goste?“ Njemu su svi ljudi izgledali tako žalosni, tako jadni prema tom osećanju ganutosti i ljubavi koje ga je obuzelo i prema onom mekom, zahvalnom pogledu kojim ga je ona pogledala kroz suze poslednji put.
– Kući – reče Pjer i, ma da je bilo oko deset stepena mraza, raskopča bundu od medveda na svojim širokim prsima koja su radosno disala. Bio je mraz i vedro. Nad prljavim, polumračnim ulicama, nad crnim krovovima bilo je tamno, zvezdano nebo. Samo gledajući na nebo Pjer nije opažao uvredljivu niskost svega što je zemaljsko prema onoj visini na kojoj se nalazila njegova duša. Kad je izišao na Arbatski trg, pred njegovim očima se otvorilo ogromno prostranstvo zvezdanog, tamnog neba. Gotovo nasred tog neba, iznad Prečistenskog bulevara, stajala je velika sjajna kometa 1812. godine, okružena i zasuta sa svih strana zvezdama, ali razlikujući se od svih zvezda svojom blizinom zemlji, bledom svetlošću i dugim, naviše okrenutim repom, ona ista kometa koja je, kako su govorili, predskazivala svakojake strahote i smak sveta. Ali ta svetla zvezda sa svojim dugim zračnim repom nije budila u Pjeru nikakva strahovanja. Naprotiv, Pjer je radosno, očima vlažnim od suza gledao u tu svetlu zvezdu, koja se, pošto je neizrecivom brzinom preletela neizmerne prostore po liniji parabole, reklo bi se odjedanput, kao strela kad se zabode u zemlju, zalepila tu, za jedno mesto što ga je izabrala na mračnom nebu, i zaustavila se, dignuvši odvažno rep naviše, svetleći i trepereći svojom belom svetlošću među nebrojenim drugim zvezdama što svetlucaju. Pjeru se činilo da ta zvezda potpuno odgovara onom što beše u njegovoj za nov život procvetaloj, razneženoj i ohrabrenoj duši. **************** Kraj Drugog toma MMXV