Lav Nikolajevič Tolstoj - Rat i mir 2 $

IV Kneginjica Marija je sedela u salonu i slušala te razgovore i osude staračke, a nije razumela ništa od onog što je čula; ona je samo mislila o tome da li će svi gosti opaziti kako se njen otac neprijateljski ponaša prema njoj. Čak nije ni opazila onu naročitu pažnju i ljubaznost koju joj za sve vreme ručka ukazivaše Drubecki, koji beše već treći put u njihovoj kući. Kneginjica Marija se rasejanim i upitnim pogledom obrati Pjeru, koji joj se šeširom u ruci i sa osmehom na licu priđe poslednji od gostiju, pošto je knez izišao a oni ostali sami u salonu. – Mogu li još malo da posedim? – upita on i, onako debeo, uvali se u naslonjaču pored kneginjice Marije. – O, da – reče ona. – „Zar niste ništa opazili?“ – upita njen pogled. Pjer beše u prijatnom raspoloženju posle ručka. Gledao je napred i tiho se osmehivao. – Poznajete li, kneginjice, odavno tog mladića? – upita on. – Koga? – Drubeckog. – Ne, odskora... – Sviđa li vam se? – Da, prijatan mladić... A zašto vi to mene pitate? – reče kneginjica Marija, misleći jednako o svom jutrošnjem razgovoru sa ocem. – Zato što sam opazio da mladi ljudi dolaze, obično, iz Petrograda u Moskvu na odsustvo samo zato da se ožene bogatom devojkom. – To ste vi opazili! – reče kneginjica Marija. – Da – nastavi Pjer smešeći se – i taj mladić sad tako postupa: nađe se uvek onde gde ima bogatih dsvojaka. Ja ga čitam kao iz knjige. Sad još nije odlučio na koga će atakovati: na vas ili na mademoiselle Žili Karagin. Il est très assidu auprès d’elle131 – On odlazi k njima? – Da, vrlo često. A znate li nov način udvaranja? – reče Pjer s veselim osmehom, očevidno nalazeći se u onom veselom raspoloženju dobroćudne podrugljivosti zbog koje je onako često prekorevao sebe u svom dnevniku. – Ne – reče kneginjica Marija. 131 Vrlo je pažljiv prema njoj.

– Da bi se čovek danas svideo moskovskim devojkama – Il faut être mélancolique, et il est très mélancolique auprès de m-lle132 Karagin, – reče Pjer. – Vraiment133 ? – reče kneginjica Marija, gledajući u dobro lice Pjerovo i misleći jednako o svom jadu. – „Lakše bi mi bilo?“ – mislila je – „kad bih se rešila da poverim kome ovo što osećam. I želela bih upravo Pjeru da kažem sve. On je tako dobar i plemenit. Bilo bi mi lakše. On bi me posavetovao!“ – Da li biste se vi udali za njega? – upita Pjer. – Ah, bože moj, grofe, ima takvih trenutaka kad bih se udala za svakog – reče kneginjica Marija odjedanput, iznenadno i za sebe samu, plačnim glasom. – Oh, kako je teško voleti bliskog čoveka i osećati da... ne možeš (nastavi ona potresnim glasom) ništa učiniti za njega sem da mu zadaješ jade, i kad znaš da to ne možeš izmeniti. Tada jedino ostaje – otići, a kuda ja da odem?... – Šta, šta vam je, kneginjice? Ali ona ne završi i zaplaka. – Ne znam šta mi je danas. Ne slušajte me, zaboravite što sam vam rekla. Sva veselost Pjerova iščeznu. On je brižno zapitkivao kneginjicu i molio je da mu kaže sve; ali ona je samo ponavljala kako ga moli da zaboravi šta je rekla, kako se ne seća šta je rekla i kako ona nema drugog jada sem onoga koji i on zna – jada što ženidba kneza Andreje preti da će ga zavaditi sa ocem. – Jeste li vi čuli za Rostove? – upita ona, da bi promenila razgovor. – Govorili su mi da će brzo doći. André očekujem takođe svaki dan. Volela bih da se ovde vide. – A kako sad on gleda na tu stvar? – upita Pjer, razumevajući pod tim on starog kneza. Kneginjica Marija mahnu glavom. – Ali šta da radimo? Još samo nekoliko meseca pa će biti godina. A to ne može da bude. Ja bih samo želela da izbavim brata od prvih trenutaka. Želela bih da dođu što brže. Ja se nadam da ću se složiti s njom... Vi ih odavno poznajete – reče kneginjica Marija – ruku na srce, kažite mi celu, pravu istinu, kakva je to devojka i kako vama izgleda? Ali celu istinu; jer, vi znate, Andreja, čineći to preko očeve volje, tako mnogo rizikuje da bih ja želela da znam. 132 Treba biti melanholičan. I on je uvek melanholičan pored gospođice Karagin 133 Odista?

Neki nejasni instinkt reče Pjeru da se u tim ogradama i ponavljanoj molbi da kaže celu istinu izražavalo neprijateljstvo kneginjice Marije prema njenoj budućoj snasi i da je ona želela da Pjer ne odobri izbor kneza Andreje; ali Pjer reče pre ono što je osetio, nego što je mislio. – Ja ne znam kako da odgovorim na vaše pitanje – reče on i pocrvene, ne znajući ni sam zašto. – Ja stvarno ne znam kakva je to devojka; ne mogu nikako da je analizujem. Zanosna je. A zašto, ne znam: to je sve što mogu o njoj reći. – Kneginjica Marija uzdahnu, a izraz njenog lica govoraše: „Da, to sam očekivala i tog sam se bojala“. – Je li pametna? – upita kneginjica Marija. Pjer se zamisli. – Mislim da nije – reče – a uostalom jeste. Ona ne nalazi za vredno da bude pametna... A i nije, ona je zanosna i ništa više. – Kneginjica Marija opet mahnu glavom ne odobravajući. – Ah, ja tako želim da je volim! Kažite joj to, ako je vidite pre mene. – Čuo sam da će ovih dana doći – reče Pjer. Kneginjica Marija saopšti Pjeru svoj plan kako će se ona, čim dođu Rostovi, sprijateljiti s budućom snahom i potruditi se da navikne na nju starog kneza.

V Borisu nije pošlo za rukom da se u Petrogradu oženi bogatom devojkom, pa je s tom namerom došao u Moskvu. U Moskvi je Boris stajao neodlučno između dveju najbogatijih devojaka – između Žili i kneginjice Marije. Iako mu se kneginjica Marija, pored sve svoje ružnoće, činila primamljivija od Žili, ipak mu je bilo nekako nezgodno da se udvara Bolkonskoj. Na poslednjem svom viđenju s njom, na imendanu staroga kneza, kad god je pokušao da započne s njom razgovor o osećanjima, ona mu je odgovarala rasejano i, očevidno, nije ga slušala. Žili, naprotiv, rado je primala njegovo udvaranje, ma da na naročit, jedino njoj svojstven način. Žili je imala dvadeset sedam godina. Posle smrti svoje braće, postala je vrlo bogata. Sad je bila sasvim ružna, ali je mislila da je ne samo onako isto lepa, nego još mnogo privlačnija nego što je ranije bila. Nju je u toj zabludi održavalo prvo to što je postala vrlo bogata udavača, a drugo to što je, zalazeći u godine, bila bezopasnija za muškarce i muškarci su se mogli slobodnije ponašati prema njoj i, ne primajući na sebe nikakve obaveze, koristiti se njenim večerama, prijemima i veselim društvom koje se iskupljalo kod nje. Muškarac koji bi se pre deset godina plašio da odlazi svaki dan u kuću gde je bila gospođica od sedamnaest godina, kako je ne bi kompromitovao i kako ne bi sebe obavezao, sad je odlazio k njoj smelo svaki dan i ponašao se ne kao s gospođicom udavačom, nego kao s poznanicom bez pola. Kuća Karaginih beše te zime najprijatnija i najgostoljubivija kuća u Moskvi. Sem prijema i ručkova za pozvane, svaki dan iskupljalo se kod Karaginih veliko društvo, naročito muškaraca, koji su večeravali posle ponoći i sedeli do tri sata. Nije bilo bala, šetnje, pozorišta, koje bi Žili propustila. Njene toalete behu uvek najmodernije. Ali pored svega toga Žili je izgledala kao razočarana u svemu, govorila je svakom kako ne veruje ni u prijateljstvo ni u ljubav, ni u kakve radosti života i kako čeka umirenja samo na onom svetu. Beše uzela ton devojke koja je iskusila veliko razočaranje, devojke – koja je tobož izgubila ljubljenog čoveka, ili je on ljuto obmanuo. Iako se s njom nije ništa slično tome dogodilo, ipak su je gledali kao takvu, pa je čak i ona verovala da je mnogo propatila u životu. Ta melanholija, koja njoj nije smetala da se veseli, nije smetala ni onim mladim ljudima koji su joj dolazili u kuću da prijatno provode vreme. Svaki gost, kad im dođe, oduživao se melanholičnom raspoloženju domaćičinu, pa se onda zanimao i svetskim razgovorima, i igranjem, i

umnim igrama, i turnirima burime*134, koji behu u modi kod Karaginih. Samo su se neki mladi ljudi, među kojima i Boris, udubljivali više u njeno melanholično raspoloženje i ona je s tim mladićima imala duže i usamljene razgovore o taštini svega na ovom svetu i otvarala im svoje albume pune tužnih slika, izreka i stihova. Žili beše naročito ljubazna prema Borisu: žalila ga je što se rano razočarao u životu, nudila mu one prijateljske utehe što ih je mogla ponuditi ona koja je i sama toliko stradala u životu i otvorila mu svoj album. Boris joj je nacrtao u album dva drveta i napisao: „Arbres rustiques, vos sombres rameaux secouent sur moi les ténèbres et la mélancolie;135 “ Na drugom mestu nacrtao je grobnicu i napisao: „La mort est secourable et la mort est tranquille.... Ah! contre les douleurs il n’est pas d’autre asile.136 “ Žili je rekla da je to divno. – Il y a quelque chose de si ravissant dans le sourire de la mélancolie! – rekla je Borisu od reči do reči izvađeno to iz neke knjige. – C’est un rayon de lumière dans l’ombre, une nuance entre la douleur et le désespoir, qui montre la consolation possible.137 Na to joj je Boris napisao stihove: „Aliment préféré d’une âme trop sensible, Toi, sans qui le bonheur me serait impossible, Tendre mélancolie, ah! viens me consoler, Viens calmer les tourments de ma sombre retraite, Et mêle une douceur secrète, À ces pleurs que je sens couler.138 “ 134 Kad se zada slik da se na njega napiše stih. 135 Usamljena drveta, vaše mračne grane spuštaju na mene mrak i melanholiju. 136 Smrt pritiče u pomoć i smrt umiruje… Ah, nema drugog utočišta od jada. 137 Ima nešto tako čarobno u melanholičnom osmehu. To je zrak svetlosti u senci, nijansa između bola i očajanja koja pokazuje da može biti utehe. 138 „Otrovna hrano preterano osetljive duše. Ti, bez koje bi mi sreća bila nemogućna, Nežna melanholijo, ah, dođi da me utešiš, Dođi da ublažiš muke moje mračne osame I pomešaj tajni melem, S ovim suzama što opažam da mi teku.“

Žili je svirala Borisu na harfi najtužnije nokturne. Boris je njoj čitao na glas „Bednu Lizu“ i više puta prekidao čitanje od uzbuđenja koje mu je zaustavljalo dah. Kad se nađu u velikom društvu, Žili i Boris gledali su jedno na drugo kao da su oni jedini na svetu koji su ravnodušni i koji se razumeju. Ana Mihailovna odlazila je često Karaginima, pravila majci društvo, a međutim tačno se obaveštavala šta se daje uz Žili (davala su se oba imanja u penzanskoj guberniji i nižegorodske šume). Ana Mihailovna je s predanošću volji Proviđenja i ganutošću gledala onu finu setu koja je vezivala njenog sina s bogatom Žili. – Toujours charmante et mélancolique, cette chère Julie139, – govorila je kćeri. – Boris kaže da on dahne dušom u vašoj kući. On je podneo tako mnogo razočaranja i tako je osetljiv – govorila je majci. – Ah, dragi moj, kako sam u poslednje vreme zavolela Žili – govorila je sinu – ne mogu ti opisati! A i ko je ne bi voleo? To je tako nadzemaljsko stvorenje! Ah, Borise, Borise! – Ona bi poćutala za trenutak. – Pa kako mi je žao njene maman – nastavila bi dalje – danas mi je pokazivala račune i pisma iz Penze (imaju ogromno imanje) a ona jadnica sve sama: tako je varaju. Boris se jedva primetno smešio slušajući majku. On se krotko smejao njenom prostodušnom lukavstvu, ali bi je slušao i, ponekad, pažljivo zapitkivao o penzanskim i nižegorodskim imanjima. Žili je već odavno očekivala da je zaprosi njen melanholični obožavalac i bila je gotova da primi proševinu; ali je Borisa još zaustavljalo nekakvo potajno osećanje odvratnosti prema njoj, prema njenoj strasnoj želji da se uda, prema njenoj neprirodnosti, i osećanje užasa što bi se odrekao mogućnosti da istinski voli. Rok njegovog odsustva već se približavao kraju. On je po čitave dane i svaki božji dan provodio kod Karaginih i svaki dan, razmišljajući, govorio sebi da će sutra zaprositi. Ali u prisustvu Žili, kad pogleda u njeno crveno lice i podvoljak, gotovo uvek posut puderom, u njene vlažne oči i u njen izraz na licu koji je govorio da je uvek gotova da pređe odmah iz melanholije u neprirodno ushićenje supružanske sreće – Boris nije mogao da izusti odlučnu reč, iako je već odavno u mašti sebe gledao kao gospodara penzanskih i nižegorodskih imanja i raspoređivao na što će trošiti prihode od njih. Žili je videla neodlučnost Borisovu, pa je, ponekad, mislila da mu je odvratna; ali joj je odmah ženska samoobmana davala utehe i ona je govorila sebi da se on snebiva samo zato što je zaljubljen. Pa ipak, njena melanholija poče da prelazi u razdražljivost, i kratko vreme pred odlazak Borisov ona skroji odlučan plan. Upravo u to vreme kad je isticalo odsustvo Borisovo pojavi 139 Draga Žili je uvek dražesna i melanholična.

se u Moskvi, a, po sebi se razume, i u salonu Karaginih Anatol Kuragin i Žili odjedanput ostavi melanholiju, pa postade vrlo vesela i pažljiva prema Kuraginu. – Mon cher – reče Ana Mihailovna sinu – je sais de bonne source que le prince Basile envoie son fils à Moscou pour lui faire épouser Julie...140 Ja toliko volim Žili da bi mi je žao bilo. A kako ti misliš, dragi moj? – reče Ana Mihailovna. Borisa je vređala misao da će ostati na cedilu, da će uzalud izgubiti sav taj mesec teške melanholične službe kod Žili i da će sve prihode od penzanskih imanja, koje je on u svojoj glavi već rasporedio i upotrebio kako valja, videti u rukama drugoga, i to upravo u rukama glupog Anatola. On ode Karaginima s čvrstom namerom da zaprosi. Žili ga dočeka vesela i bezbrižna, ispriča mu nemarno kako je bila vesela na jučerašnjem balu i upita ga kad putuje. Iako je Boris došao s namerom da govori o svojoj ljubavi, pa je hteo da bude nežan, ipak poče razdraženo da govori o ženskoj nestalnosti: o tome kako žene mogu lako da pređu iz sete u radost, i kako njihovo raspoloženje zavisi samo od toga ko im se udvara. Žili se nađe uvređena i reče kako je to istina, kako ženi treba raznolikosti i kako se svakom dosadi sve jedno isto. – Ja bih vam zato savetovao... poče Boris, želeći da je pecne. Ali mu istog trenutka dođe uvredljiva misao da može otići iz Moskve a ne postići svoj cilj i uzalud izgubiti trud (što se njemu nikad ni u čemu nije dešavalo). On zastade na polovini rečenice, obori oči da ne vidi njeno neprijatno, razdraženo i neodlučno lice, i reče: – Ja nikako nisam došao ovamo da se svađam s vama. Naprotiv... – On pogleda u nju, da vidi može li nastaviti. Sve njeno razdraženje odjedanput iščeze i njene uznemirene i molećive oči behu uprte u njega sa žudnim očekivanjem. „Ja uvek mogu tako udesiti da je retko viđam“ – pomisli Boris u sebi. „A stvar je počela i treba da se svrši!“ On se zarumene, podiže oči i reče joj: – Vi znate moja osećanja prema vama. – Više nije trebalo govoriti: Žili je sijala od trijumfa i zadovoljstva; ali ipak ona natera Borisa da joj kaže sve što se govori u takvim slučajevima, da joj kaže kako je voli i kako nikad nije voleo nijednu ženu više nego nju. Ona je znala da može to da traži za penzanska imanja i nižegorodske šume, i dobila je ono što je tražila. Verenik i verenica nisu se više sećali drveta koja ih pokrivaju mrakom i melanholijom, nego su krojili planove kako će da urede sjajnu kuću u Petrogradu, pravili posete i spremali se da svadba bude sjajna. 140 Dragi moj, ja znam iz pouzdanog izvora da knez Vasilije šalje svoga sina u Moskvu da ga oženi Julijom.

VI Grof Ilja Andrejevič došao je s Natašom i Sonjom krajem januara u Moskvu. Grofica je jednako bolovala i nije mogla da putuje, a nije se moglo čekati dok ozdravi: svaki dan očekivali su da dođe knez Andreja u Moskvu; sem toga, trebalo je pokupovati spremu, trebalo je prodati imanje u okolini Moskve i koristiti se ovom prilikom kad je stari knez u Moskvi, pa mu predstaviti buduću snahu. U kući Rostovih u Moskvi nije se ložilo; sem toga, behu došli na kratko vreme, grofica nije bila s njima i zato se Ilja Andrejevič rešio da odsedne u Moskvi kod Marije Dmitrijevne Ahrosimove, koja je odavno nudila grofu svoje gostoprimstvo. Dockan uveče uđoše u dvorište Marije Dmitrijevne u Staroj Konjušničkoj četvore saonice Rostovih. Marija Dmitrijevna živela je sama. Kćer je već udala. Sinovi joj behu svi u službi. Ona se držala isto onako otvoreno, govorila isto onako otvoreno, glasno i odlučno svakom svoje mišljenje i svim svojim bićem, reklo bi se, prekorevala ostale ljude za svakojake slabosti, strasti i zanose, kojih, po njenom mišljenju, nije smelo biti. Ona se od ranog jutra zanimala domaćim poslovima, onda je odlazila praznikom na službu u crkvu, pa iz crkve u zatvore i tamnice, gde je činila dela za koja nije nikom pričala, a radnim danom, pošto se obuče, primala je kod kuće molioce raznih staleža, koji su joj svaki dan dolazili, i posle toga je ručavala; za ručkom, obilatim i ukusnim, bilo je uvek po tri-četiri gosta; posle ručka igrala je partiju bostona; kad padne noć tražila je da joj se čitaju novine i nove knjige, a sama je plela. Retko je kad pravila izuzetak da iziđe i, kad je izlazila, išla je samo najvažnijim ličnostima u gradu. Ona još ne beše legla kad su došli Rostovi i kad u predsoblju zaškripaše vrata, propuštajući Rostove i njihovu poslugu, koji su ulazili s hladnoće. Marija Dmitrijevna, s naočarima spuštenim na nos, stajala je na vratima dvorane zaturivši glavu nazad i gledala oštro i ljutito u goste. Moglo bi se pomisliti da je ljuta na njih i da će ih sad isterati, da nije, istovremeno, brižljivo naređivala slugama kako će smestiti goste i njihove stvari. – Grofove? Nosi ovamo – govorila je, pokazujući putničke torbe i ne zdraveći se ni s kim. – Gospođice, ovamo levo. A šta se vi tu ulagujete! – viknu ona na sluškinje. – Samovar na vatru!... Popunila se, prolepšala se – progovori ona i povuče za kapuljaču Natašu, porumenelu od mraza. – Ih, kako je hladna! Ta svlači se brže – viknu na grofa, koji je hteo da joj pristupi ruci. – Sigurno si se smrzao. Nek se uz čaj posluži rum! Sonjice,

bonjour! – reče ona Sonji, obeležavajući tim francuskim pozdravom svoje malo prezrivo a ljubazno ponašanje prema njoj. Kad su se svi raskomotili i popravili na sebi haljine od puta, pa seli za čaj, Marija Dmitrijevna izljubi sve po redu. – Od srca se radujem što ste došli i što ste kod mene odseli – govorila je ona. – Odavno je bilo vreme – reče i pogleda značajno u Natašu... – starac je ovde i čeka sina svaki dan. Treba, treba se upoznati s njim. Nego, o tome ćemo posle razgovarati – dodade i pogleda Sonju pogledom koji je kazivao da ne želi da govori pred njom o tome. – A sad slušaj – okrete se ona grofu – šta treba sutra da uradimo? Po koga ćeš poslati? Po Šinšina? – ona savi jedan prst – po pljačljivicu Anu Mihailovnu – dva. Ona je ovde sa sinom. Sin hoće da se ženi! Posle po Bezuhova, je li? I on je ovde sa ženom. Pobegao je od nje, a ona dojurila za njim. Ručao je kod mene u sredu. A njih ću – ona pokaza na gospođice – sutra odvesti do Iverske, a onda ćemo svratiti i do Ober-Šelme. Vi ćete, svakako, sve novo praviti? Ne gledajte na mene, danas su rukavi evo ovoliki! Ovih dana dolazila mi je kneginjica Irina Vasiljevna mlađa: strahota je pogledati, kao da je dva burenceta na ruke natukla. Pa sad ti je svaki dan – nova moda. A ti lično kakva imaš posla? – upita ona oštro grofa. – Sve se odjedanput steklo – odgovori grof. – Treba pokupovati te krpe, a uz to naći kupca za imanje u okolini Moskve i za kuću. Ako budete dobri, ja ću ugrabiti malo vremena i otići na jedan dan u Marinsko, a vama ću ostaviti moje devojčice. – Lepo, lepo, ja ću ih čuvati. Biće kod mene kao u starateljskom savetu. Ja ću njih i izvesti kud treba, i pokarati, i pomilovati – reče Marija Dmitrijevna i dodirnu velikom šakom obraz svoje ljubimice i kumice Nataše. Sutradan izjutra odvezla je Marija Dmitrijevna gospođice do Iverske i do m-me Ober-Šelme, koja se toliko bojala Marije Dmitrijevne da joj je uvek davala nakite ispod cene, samo da je se što brže otrese. Marija Dmitrijevna poruči gotovo svu spremu. Kad se vratila kući, ona istera iz sobe sve sem Nataše, pa prizva svoju ljubimicu do svoje naslonjače. – A sad da porazgovaramo. Čestitam ti verenika. Dobrog si upecala! Milo mi je tebe radi; znam ga još dok je bio ovolički (ona pokaza za aršin od zemlje). Nataša pocrvene od radosti. – Ja volim njega i svu njegovu porodicu. A sad čuj. Ti znaš da starac, knez Nikolaj, nije nikako želeo da mu se sin ženi. Nastran starac! Ono, razume se, knez Andreja nije dete, može to i bez starca da se uredi, ali ući u porodicu preko volje nije dobro. Treba mirno, s ljubavlju. Ti si pametna, umećeš se snaći kako treba. Ponašaj se lepo i pametno. To je sve, pa će biti dobro.

Marija Dmitrijevna je mislila da Nataša ćuti zbog toga što se stidi, a u istini Nataši nije bilo prijatno što se mešaju u njenu ljubav prema knezu Andreji, koja joj je izgledala tako drukčija od svih ljudskih stvari da je, po njenom mišljenju nije morao niko da razume. Ona je volela i znala samo kneza Andreju, on je voleo nju i trebalo je da dođe tih dana i da je uzme. Više joj ništa nije trebalo. – Vidiš, ja ga odavno znam, i Mašenjku, tvoju zaovu, volim. Zaovice – začkoljice, ali ova neće ni muvu da uvredi. Molila me je da je s tobom upoznam. Sutra ćeš otići s ocem k njoj, pa joj se lepo umili: ti si od nje mlađa. Kad dođe tvoj verenik, a ti već poznata sa sestrom i ocem, i zavoleli te. Je li tako ili nije? Hoće li tako biti bolje? – Bolje – odgovori preko volje Nataša.

VII Sutradan, po savetu Marije Dmitrijevne, grof Ilja Andrejevič ode s Natašom knezu Nikolaju Andrejeviču. Grof se neveselo spremao za tu posetu: osećao je u duši strah. On se sećao svog poslednjeg viđenja s knezom u vreme kad je prikupljana narodna vojska i kako je, mesto odrovora kad je pozvao kneza na ručak, dobio žestok prekor što nije poslao ljude. Nataša je obukla svoju najlepšu haljinu i bila, naprotiv, vrlo vesela. „Ne može se desiti da me oni ne zavole“ – mislila je u sebi – „mene je svak uvek voleo. I ja sam tako gotova da učinim za njih sve što zažele, tako sam gotova da zavolim njega zato što mu je otac, a nju zato što mu je sestra, da nemaju zbog čega da me ne zavole!“ Oni dođoše pred staru, mračnu kuću na Vazdviženci i uđoše u trem. – A sad, pomozi bože! – reče grof pola u šali, pola ozbiljno; ali je Nataša primetila kako se njen otac užurbao kad uđoše u predsoblje i kako bojažljivo i polako pita jesu li kod kuće knez i kneginjica. Pošto javiše za njihov dolazak, nastade među kneževom poslugom neka zabuna. Lakeja koji potrča da ih prijavi zaustavi drugi lakej u dvorani i oni su o nečem šaputali. U dvoranu utrča sobarica i ona takođe nešto brzo govoraše, spominjući kneginjicu. Najzad, iziđe jedan stari lakej ljutita izgleda i javi Rostovima da ih knez ne može primiti, a da ih kneginjica moli da dođu k njoj. Na susret gostima iziđe prva m-lle Bourienne. Ona veoma učtivo dočeka oca i kćer i povede ih kneginjici. Kneginjica, uznemirena, uplašena i s crvenim pečatima po licu, istrča, koračajući teško, u susret gostima i uzalud se trudeći da se pokaže neusiljena i predusretljiva. Nataša se od prvog pogleda nije svidela kneginjici Mariji. Učinila joj su suviše nagizdana, lakoumno vesela i sujetna. Kneginjica Marija nije znala da je ona još ranije, pre nego što je i ugledala svoju buduću snahu, već bila rđavo raspoložena prema njoj, zbog nehotične zavisti na njenoj lepoti, mladosti i sreći i zbog surevnjivosti prema ljubavi svog brata. Sem tog neodoljivog osećanja antipatije prema njoj, kneginjica Marija je u tom trenutku bila uznemirena još i zbog toga što je knez, kad su mu javili za dolazak Rostovih, povikao da oni njemu nisu potrebni, neka ih primi kneginjica Marija, ako hoće, a k njemu neka ih ne puštaju. Kneginjica Marija se rešila da primi Rostove, ali je svaki čas strepela da knez ne načini kakav ispad, jer je izgledao veoma uzbuđen zbog dolaska Rostovih. – Evo, draga kneginjice, doveo sam vam moju pevačicu – reče grof, klanjajući se i osvrćući se uznemireno, kao da se bojao da ne uđe stari knez. – Koliko se radujem što ste se upoznali... Šteta, šteta što je knez

jednako slab i, pošto izgovori još nekoliko opštih fraza, on ustade. – Ako dopustite, kneginjice, da vam za četvrt sata ostavim moju Natašu, ja bih otišao tu dva koraka, na Pseći trg, do Ane Semjonovne, pa ću svratiti po nju. Ilja Andrejevič je izmislio ovo diplomatsko lukavstvo zato da bi dao vremena budućoj zaovi da se objasni sa svojom snahom (kao što je to posle kazao kćeri) i još zato da bi izbegao mogućnost da se vidi s knezom, koga se bojao. On ovo nije rekao kćeri, ali je Nataša razumela taj strah i nespokojstvo svog oca i osećala se uvređena. Ona je pocrvenela zbog oca, još više se razljutila zato što je pocrvenela i pogledala u kneginjicu smelim, izazivačkim pogledom, koji je govorio da se ona nikog ne plaši. Kneginjica reče grofu da joj je to vrlo milo i moli ga samo da se duže pozabavi kod Ane Semjonovne, i Ilja Andrejevič ode. Iako je kneginjica Marija, koja je želela da se porazgovara s Natašom nasamo, bacala uznemirene poglede na m-lle Bourienne, ona nije izlazila iz sobe, nego je neprekidno razgovarala o moskovskim zabavama i pozorištima. Nataša je bila uvređena onom zabunom u predsoblju, nespokojstvom svog oca i neprirodnim tonom kneginjičinim, koja joj je, kako je njoj izgledalo, činila milost što je prima. I zato joj je sve bilo neprijatno. Kneginjica Marija nije joj se sviđala. Izgledala joj je vrlo ružna, pretvorna i hladna. Nataša se odjedanput moralno naježila i nehotično uzela tako nemaran ton, koji je još više odbijao od nje kneginjicu Mariju. Posle pet minuta dosadnog, pretvornog razgovora, čulo se kako se približuju brzi koraci u papučama. Na licu kneginjice Marije pojavi se strah, sobna vrata se otvoriše i uđe knez u beloj spavaćoj kapi i u halatu. – A, gospođica – poče on – gospođica, grofica... grofica Rostova, ako se ne varam... molim oprostite, oprostite... nisam znao, gospođice. Bog mi je svedok, nisam znao da ste nas udostojili svoje posete, svratio sam kćeri u ovakvom odelu. Oprostite, molim... Bog mi je svedok, nisam znao – ponavljao je on tako neprirodno, udarajuđi glasom na reč Bog, i tako neprijatno da je kneginjica Marija stajala oborivši oči i nije smela da pogleda ni u oca ni u Natašu. Nataša, pošto se digla i opet sela, nije takođe znala šta će. Jedino se m-lle Bourienne smešila prijatno. – Molim oprostite, molim oprostite! Vidi Bog da nisam znao – progunđa starac, odmeri Natašu pogledom od glave do pete, pa iziđe. M-lle Bourienne prva se snađe posle tog prizora i poče razgovor o kneževoj slabosti. Nataša i kneginjica Marija gledale su jedna u drugu ćuteći i, što su se duže gledale ćuteći i ne kazujući ono što im je bilo potrebno da kažu, one su sve manje dobro mislile jedna o drugoj.

Kad se grof vratio, Nataša mu se neučtivo obradova i navali da idu: u tom trenutku gotovo je mrzela tu matoru, hladnu kneginjicu, koja ju je dovela u tako nezgodan položaj i provela s njom pola sata, a ništa nije rekla o knezu Andreji. „Pa valjda nisam mogla početi ja prva da govorim o njemu pred tom Francuskinjom“ – mislila je Nataša. Međutim, kneginjicu Mariju mučilo je to isto. Ona je znala šta je trebalo da kaže Nataši, ali to nije mogla učiniti zato što joj je smetala m-lle Bourienne i zato što ni sama nije znala zašto joj je bilo tako teško da počne razgovor o tome braku. Kad je grof već izlazio iz sobe, kneginjica Marija brzo priđe Nataši, uze je za ruke, pa duboko uzdahnuvši, reče: „Pričekajte, treba da...“ Nataša pogleda u kneginjicu Mariju podrugljivo, ni sama ne znajući zašto. – Draga Natali – reče knegiljica Marija – znajte da mi je milo što je brat našao sreću... – Ona zastade, jer oseti da ne govori istinu. Nataša opazi to zastajkivanje i pogodi šta mu je uzrok. – Ja mislim, kneginjice, da sad nije zgodno da govorimo o tome – reče Nataša sa spoljašnjim dostojanstvom i hladnoćom, a međutim oseti suze u grlu. „Šta sam kazala, šta sam učinila!“ – pomisli ona čim iziđe iz sobe. Dugo su tog dana čekali Natašu na ručak. Ona je sedela u svojoj sobi i plakala kao dete, ušmrkujući se i jecajući. Sonja je stajala nad njom, ljubila je po kosi i govorila joj: – Nataša, zašto plačeš? Šta ti je stalo za njima? Sve će proći, Nataša. – Ne, da ti znaš kako to vređa... kao da sam... – Ne govori, Nataša, ti nisi kriva, pa šta te se, onda, tiče? Poljubi me – reče Sonja. Nataša podiže glavu, poljubi u usta svoju drugaricu i prisloni uz nju svoje mokro lice. – Ne mogu da kažem, ne znam. Niko nije kriv – reče Nataša. – Ja sam kriva. Ali to je sve užasno bolno. Ah, što on ne dolazi!... Ona s crvenim očima iziđe da ruča. Marija Dmitrijevna, koja je znala kako je knez primio Rostove, pravila se da ne opaža kako se Nataša promenila u licu, pa se neprestano i glasno šalila za stolom s grofom i ostalim gostima.

VIII To veče išli su Rostovi u operu, za koju je Marija Dmitrijevna izvadila ulaznicu. Nataši se nije išlo, ali nije mogla da odbije ljubaznost Marije Dmitrijevne, naročito njoj namenjenu. Kad je, obučena, izišla u dvoranu da pričeka oca, ona se pogleda u velikom ogledalu i, uverivši se da je lepa, vrlo lepa, još se više ožalosti, ali je ta žalost bila slatka i puna ljubavi. „Bože moj, kad bi on bio ovde, ne bih ja onako kao pre, s nekom glupom stidljivošću od nečega, nego bih ga, na nov način, prosto zagrlila, privila se uz njega, naterala ga da gleda u mene onim željnim, radoznalim očima, kojima me je tako često gledao, a potom bih ga naterala da se smeje, kao što se smejao onda, i oči njegove – kako vidim te oči!“ – mislila je Nataša. – „A šta je meni stalo do njegovog oca i sestre: ja volim njega samog, njega, njega s onim licem i očima, s njegovim osmehom, muškim i ujedno detinjskim... Ne, bolje da ne mislim o njemu, da ne mislim, da zaboravim, sasvim da zaboravim ono vreme. Ja neću izdržati ovo čekanje, sad ću zaplakati“ – i ona se ukloni od ogledala, savlađujući se da ne zaplače. – „A kako može Sonja tako jednoliko, tako spokojno da voli Nikoljenku i da čeka tako dugo i strpljivo!“ – pomisli ona, gledajući u Sonju koja uđe takođe obučena, s lepezom u ruci. – „Ne, ona je sasvim drukčija. Ja ne mogu!“ Nataša se u tom trenutku osećala tako razmekšana i raznežena da joj je malo bilo što voli i što zna da je voljena: njoj je bilo potrebno sad, potrebno ovog časa da zagrli onog koga voli i da govori i sluša od njega ljubavne reči, kojima je bilo ispunjeno njeno srce. Dok se vozila na kočijama sedeći pored oca i zamišljeno gledala kako svetlucaju na zamrzlom prozoru plamičci fenjera, osećala se još zaljubljenija i setnija i zaboravila je s kim ide i kuda ide. Kočije Rostovih uvrstiše se u povorku sa ostalim kočijama, pa su se škripeći lagano točkovima po snegu primicale pozorištu. Nataša i Sonja iskočiše brzo, prikupivši haljine; iziđe grof, koga pridržaše lakeji, i sve troje pođoše u koridor ispred parterskih loža, između dama i muškaraca koji ulažahu i prodavaca pozorišnih programa. Kroz pritvorena vrata već su se čuli zvuci muzike. – Nathalie, vos cheveuh141 – šapnu Sonja. Vratar učtivo i brzo promače ispred dama i otvori vrata na loži. Muzika se začu jače kad se otvoriše vrata, zablistaše osvetljeni redovi loža s golim ramenima i rukama dama i od mundira blistav i šumni parter. 141 Natalija, vaša kosa.

Dama koja uđe u susednu ložu pogleda Natašu ženskim, zavidljivim pogledom. Zavesa se još ne beše digla i svirali su uvertiru. Nataša namesti haljinu, pa prođe zajedno sa Sonjom i sede, razgledajući osvetljene redove suprotnih loža. Kad oseti, što odavno nije, kako stotine očiju gledaju u njene gole ruke i vrat, njoj odjedanput bi i prijatno i neprijatno, i to izazva čitav roj uspomena, željâ i uzbuđenjâ prikladnih tome osećanju. Dve izvanredno lepe devojke, Nataša i Sonja, s grofom Iljom Andrejevičem, koji se odavno nije viđao u Moskvi, obratiše na sebe opštu pažnju. Sem toga, svi su znali nešto nejasno o veridbi Natašinoj s knezom Andrejom, znali su da su Rostovi otada živeli na selu i radoznalo su gledali verenicu jednog od najboljih mladoženja u Rusiji. Nataša se prolepšala na selu, kao što su joj svi govorili, a to veče, zahvaljujući svojoj uzbuđenosti, bila je naročito lepa. Ona je iznenađivala punoćom života i lepote, ujedinjenom s ravnodušnošću prema svemu što je oko nje. Njene crne oči gledale su u gomilu ne tražeći nikoga, a njena tanka ruka, gola do iznad lakta, naslonjena na somotsku ogradu, stezala se i otvarala, očevidno nesvesno, po taktu uvertire i čupkala pozorišni program. – Gledaj, eno Alenjine – reče Sonja – čini mi se s majkom! – Baćuška Mihailo Kirilič još odebljao – reče stari grof. – Gledajte! Kakva je toka naše Ane Mihailovne! – Karagini, Žili i Boris s njom. Odmah se vidi verenik i verenica. – Zar Drubecki isprosio! – Dabogme, danas sam doznao – reče Šinšin, ulazeći u ložu Rostovih. Nataša pogleda onamo kuda je gledao otac i ugleda Žili, koja je s biserom oko debelog crvenog vrata (napudrovanog – to je Nataša znala) sedela pored majke i izgledala srećna. Iza njih se videla glatko očešljana, lepa glava Borisova, nasmešena i nagnuta uvom prema ustima Žili. On je gledao ispod oka u Rostove i smešeći se govorio nešto svojoj verenici. „Oni govore o nama, o meni i njemu!“ – pomisli Nataša. „I on, svakako, utišava ljubomoru svoje verenice prema meni: uzalud se uznemiruju! Kad bi oni znali kako meni nije stalo ni do koga od njih.“ Natrag je sedela Ana Mihailovna u zelenoj toki, na licu joj se videla predanost volji božjoj, sreća i svečanost. U njihovoj loži bila je ona atmosfera verenika i verenice koju je Nataša tako poznavala i volela. Nataša okrete glavu i odjedanput joj dođe na um sve ono što ju je ponižavalo u njenoj jutrošnjoj poseti.

„Kako on ima pravo da me ne primi u svoju porodicu? Ah, bolje da ne mislim o tome, da ne mislim dok on ne dođe!“ – reče ona sebi i poče da razgleda poznata i nepoznata lica u parteru. Ispred partera, na samoj sredini, stajao je Dolohov, naslonivši se leđima uz rampu, s velikim, naviše začešljanim pramenom kudrave kose, u persijskom odelu. Stajao je na najvišem mestu pozorišta onako isto slobodno kao da stoji u svojoj sobi i znao da privlači na sebe pažnju cele dvorane. Oko njega je stajala u gomili najsjajnija moskovska omladina, a on je, očevidno, imao prvenstvo među njom. Grof Ilja Andrejevič smejući se gurnu Sonju, koja se beše zacrvenela, pokazujući joj ranijeg obožavaoca. – Jesi ga poznala? – upita on. – I otkud se nađe – reče Šinšinu – beše se nekud izgubio? – Izgubio se – odgovori Šinšin. – Bio je na Kavkazu, odande utekao, pa bio, kažu, ministar kod nekog kneza u Persiji i tamo ubio brata šahovog: ali sve moskovske gospođe da polude za njim! Samo čuješ: Dolochoff le Persan.142 U nas se sad uz svaku reč pomene Dolohov: njime se kunu, na njega pozivaju kao na kečigu – govorio je Šinšin. – Dolohov i Anatol Kuragin zavrteli su mozak svim našim gospođama. U susednu ložu uđe visoka, lepa dama s velikom kosom i jako obnaženim, belim, punim ramenima i vratom sa dva niza krupnog bisera, i dugo se nameštaše da sedne, šušteći svojom debelom, svilenom haljinom. Nataša se i nehotice zagledala u taj vrat, ramena, biser, frizuru, uživajući u lepoti ramena i bisera. Kad se Nataša već po drugi put beše zagledala u nju, dama se okrete, pa, sretnuvši se očima s grofom Iljom Andrejevičem, klimnu mu glavom i osmehnu se. Bila je to grofica Bezuhova, žena Pjerova. Ilja Andrejevič, koji je poznavao svakog na svetu, naže se i poče da razgovara s njom. – Jeste li izvoleli odavno doći, grofice? – reče on. – Doći ću, doći da vam poljubim ručicu. A ja, eto, došao poslom i doveo svoje devojčice. Kažu, Semjonova igra izvrsno – govorio je on. – Grof Petar Kirilovič nije nas nikad zaboravljao. Je li on ovde? – Da, hteo je da svrati – reče Elen i pažljivo pogleda u Natašu. Grof Ilja Andrejevič sede opet na svoje mesto. – Je li da je lepa? – reče šapatom Nataši. 142 Dolohov Persijanac.

– Divna! – reče Nataša – da se čovek zaljubi u nju! – U tom trenutku čuše se poslednji akordi uvertire i lupnu dirigentova palica. U parteru prođoše na svoja mesta zadocneli muškarci, pa se diže zavesa. Čim se zavesa digla, po ložama i u parteru sve umuknu i svi muškarci, i stari i mladi, i oni u uniformama i oni u frakovima, i sve žene s dragim kamenjem na golom telu, obratiše sa žudnom radoznalošću svu pažnju na pozornicu. I Nataša poče da gleda.

IX Na pozornici su bile po sredini ravne daske, sa strane su stajali obojeni kartoni koji predstavljaju drveta, pozadi je bilo razapeto platno na daskama. Na sredini pozornice sedele su devojke u crvenim prsnicama i belim suknjama. Jedna, vrlo debela, u svilenoj beloj haljini, sedela je odvojeno na niskoj klupici, uz koju beše prilepljen pozadi zelen karton. Sve su one nešto pevale. Kad su svršile svoju pesmu, devojka u belom priđe do šaptačeve kućice, a njoj priđe muškarac u svilenim pantalonama pripijenim uz debele noge, s perom i kinžalom, pa poče da peva i da širi ruke. Muškarac u pripijenim pantalonama otpeva nešto sam, potom otpeva ona. Zatim oboje ućutaše, zasvira muzika i muškarac poče da se igra prstima ruku one devojke u beloj haljini, očevidno čekajući opet takt da počne svoju partiju zajedno s njom. Oni otpevaše udvoje i svi u pozorištu počeše da pljeskaju i da viču, a onaj muškarac i ona žena na pozornici, što su predstavljali zaljubljene, počeše da se klanjaju, osmehujući se i šireći ruke. Posle sela i u onom ozbiljnom raspoloženju u kome se nalazila Nataša, njoj je to sve bilo neobično i čudno. Ona nije mogla da prati tok opere, nije čak ni muziku slušala: ona je videla samo obojene kartone i neobično maskirane muškarce i žene koji se prema jakoj svetlosti neobično kreću, govore i pevaju; ona je znala šta je to sve trebalo da predstavlja, ali joj to sve beše tako izveštačeno – lažno i neprirodno, da ju je bivalo čas stid za glumce, čas su joj izgledali smešni. Osvrtala se oko sebe na gledaoce i tražila na njihovim licima ono osećanje podsmeha i nedoumice koje je nju obuzelo; ali su ova lica pažljivo gledala ono što se dešavalo na pozornici i, kao što se učini Nataši, pokazivala pretvorno ushićenje. „Mora biti da to tako treba!“ – pomisli Nataša. Ona se naizmenično osvrtala čas na one redove napomađenih glava u parteru, čas na dekoltovane žene u ložama, a naročito na svoju susetku Elen, koja je, jako razgolićena, gledala na pozornicu s tihim i spokojnim osmehom, ne odvajajući očiju i osećajući jasnu svetlost što se rasula po celoj dvorani i topao vazduh, zagrejan onom gomilom sveta. Nataša poče, malo-pomalo, da dolazi u neko stanje opijenosti koje odavno nije osetila. Zaboravljala je šta je s njom, gde je i šta se pred njom radi. Gledala je i mislila i kroz glavu su joj proletale veoma čudne misli, iznenadno i bez veze. Čas joj je dolazila misao da skoči na rampu i otpeva onu ariju koju peva glumica, čas joj je dolazila volja da zakači lepezom

jednog čičicu koji je sedeo nedaleko od nje, čas da se nagne ka Elen i da je zagolica. U jednom trenutku, kad se na pozornici sve utišalo, očekujući da počne arija, škripnuše vrata na ulazu partera sa one strane gde beše loža Rostovih i čuše se koraci zadocnelog muškarca. „Evo Kuragina!“ – šapnu Šinšin. Grofica Bezuhova okrete se, smešeći se, onome što uđe. Nataša pogleda onamo kuda behu upravljene oči grofice Bezuhove i ugleda neobično lepog ađutanta, koji je samopouzdano i ujedno učtivo prilazio njihovoj loži. Bio je to Anatol Kuragin, koga je ona davno videla i zapazila na balu u Petrogradu. Sad je nosio ađutantsku uniformu s jednom epoletom i akselbandom. Išao je uzdržanim, čvrstim hodom, koji bi bio smešan kad on ne bi bio tako lep i kad na njegovom prekrasnom licu ne bi bilo onog izraza dobroćudnog zadovoljstva i veselosti. Iako se na pozornici igralo, on je, ne žureći i lako zveckajući mamuzama i sabljom, išao hodnikom po tepihu, držeći mirno i visoko svoju namirisanu lepu glavu. Pogledavši na Natašu, on priđe sestri, nasloni ruku u glase rukavici na ivicu njene lože, klimnu joj glavom, pa se naže i upita je nešto, pokazujući na Natašu. – Mais charmante!143 – reče on, očevidno za Natašu, što ona nije toliko čula koliko razumela po micanju njegovih usana. Zatim on prođe u prvi red i sede pored Dolohova, gurnuvši prijateljski i nemarno laktom onog Dolohova prema kome su se ostali tako uslužno ponašali. On veselo namignu, osmehnu mu se i odupre se nogom o rampu. – Kako liče brat i sestra! – reče grof. – I kako su oboje lepi! Šinšin stade poluglasno da priča grofu o nekakvoj avanturi Kuraginovoj u Moskvi, a Nataša je to prisluškivala upravo zato što je on rekao za nju da je charmante. Svrši se prvi čin, u parteru svi poustajaše, izmešaše se i počeše da se kreću i da izlaze. Boris dođe u ložu Rostovih, vrlo obično primi čestitanja i, uzvijajući obrvama i smešeći se rasejano, isporuči Nataši i Sonji molbu njegove verenice da joj dođu na svadbu, pa iziđe. Nataša je s veselim i koketnim osmehom razgovarala s njim i čestitala ženidbu tom istom Borisu u koga je ona ranije bila zaljubljena. Njoj je u onom stanju opijenosti, u kome se nalazila, izgledalo sve obično i prirodno. Razgolićena Elen sedela je pored nje i osmehivala se podjednako svakom, i tako isto osmehnula se i Nataša Borisu. 143 Da, slatka je!

Ložu Eleninu napuniše i okružiše iz partera najznatniji i najumniji muškarci, koji su, izgledalo je, želeli da pokažu svakom kako se oni poznaju s njom. Kuragin je za sve vreme tog odmora stajao s Dolohovom napred kod rampe, gledajući u ložu Rostovih. Nataša je znala da on govori o njoj, i to joj je činilo zadovoljstvo. Ona se čak okrenula tako kako bi on video njen profil, po njenom shvatanju, u najzgodnijem položaju. Pred početak drugog čina pojavi se u parteru figura Pjerova, koga Rostovi još nisu videli otkako su došli. Izgledao je setan i još više se ugojio od onog vremena kad ga je poslednji put videla Nataša. On prođe u prve redove, ne primećujući nikoga. Anatol mu priđe i poče nešto govoriti, gledajući i pokazujući na ložu Rostovih. Kad Pjer ugleda Natašu, on ožive i brzo pođe pored redova njihovoj loži. Prišavši im, nasloni se i dugo je razgovarao s Natašom, osmehujući se. Dok je razgovarala s Pjerom, Nataša ču u loži grofice Bezuhove muški glas i po nečem poznade da je to Kuragin. Ona se osvrte i sretoše im se pogledi. On joj je, gotovo smešeći se, gledao pravo u oči tako ushićeno i ljubazno da joj se učinilo čudnovato – biti tako blizu njega, gledati tako u njega, biti tako uverena da mu se sviđa, a ne poznavati se s njim. U drugom činu bili su kartoni koji predstavljaju spomenike i bila je neka rupa na platnu koja predstavlja mesec, pa podigoše abažure na rampi i počeše svirati u basu trube i kontrabasovi, i sleva i zdesna iziđe mnogo ljudi u crnim mantijama. Ljudi počeše da mašu rukama, a u rukama im beše nešto nalik na kinžale; zatim dotrčaše još nekakvi ljudi i stadoše da vuku nekud onu devojku, koja je ranije bila u beloj, a sad u plavoj haljini. Nisu je odvukli odmah, nego su dugo pevali s njom, a onda je već odvukoše i iza kulisa udariše triput u nešto metalno, pa svi kleknuše i zapevaše neku molitvu. Nekoliko puta prekidane su sve te radnje oduševljenim usklicima gledalaca. Kad god je Nataša za vreme tog čina pogledala u parter, svaki put je videla Anatola Kuragina kako je prebacio ruku preko naslona svoje fotelje i gledao u nju. Njoj beše milo da vidi kako ga je zanela i nije joj padalo na um da u tome ima nešto ružno. Kad se svršio drugi čin, grofica Bezuhova ustade, okrete se loži Rostovih (grudi joj behu sasvim obnažene), pozva prstićem u rukavici starog grofa, pa poče smešeći se ljubazno da govori s njim, ne obraćajući pažnje na one što su ušli u njenu ložu. – Pa upoznajte me s vašim dražesnim kćerima – reče mu ona. – Ceo grad govori o njima, a ja ih ne poznajem.

Nataša ustade i pokloni se prekrasnoj grofici. Nataši bi tako prijatna pohvala te sjajne lepotice, da je pocrvenela od zadovoljstva. – I ja sad hoću da budem Moskovljanka – reče Elen. – Pa kako vam nije žao da zakopate takav biser u selu! Grofica Bezuhova imala je, s pravom, reputaciju zanosne žene. Ona je umela da govori i što ne misli, a naročito da laska, sasvim bez okolišenja i prirodno. – Dopustite mi, dragi grofe, da se pozabavim vašim kćerima. Ja se, istina, neću ovde dugo baviti. A nećete ni vi. Ja ću se postarati da ih razonodim. Ja sam još u Petrogradu mnogo slušala o vama i želela sam da vas upoznam – reče ona Nataši sa svojim stalno istim lepim osmehom. – Slušala sam o vama i od mog paža Drubeckor. Jeste li čuli, on se ženi? I slušala sam od prijatelja moga muža, Bolkonskog, od kneza Andreje Bolkonskog – reče s naročitim naglaskom, napominjući time da ona zna za njegove odnose prema Nataši. Ona zamoli da dopusti, radi boljeg upoznavanja, jednoj od gospođica da presedi ostatak predstave u njenoj loži, i Nataša pređe k njoj. U trećem činu bio je na pozornici predstavljen dvor, u kome je gorelo mnogo sveća i u kome su bile izvešane slike, na kojima su naslikani nekakvi riteri s bradicama. Na sredini su stajali, verovatno, car i carica. Car zamaha desnom rukom i, očevidno stideći se, rđavo otpeva nešto, pa sede na crvenkasti presto. Devojka koja je najpre bila u belom, pa onda u plavom, beše sad samo u košulji s raspletenom kosom i stajaše kod prestola. Ona je pevala nešto tužno i obraćala se carici; ali car oštro mahnu rukom i sa obe strane iziđoše muškarci s golim nogama i žene s golim nogama, pa stadoše da igraju svi zajedno. Potom zasviraše violine nešto vrlo tanko i veselo, jedna od devojaka, s golim debelim nogama i mršavim rukama, izdvoji se od ostalih, ode iza kulisa, popravi prsnik, iziđe na sredinu i poče skakati i brzo udarati nogu o nogu. Svi u parteru zapljeskaše i povikaše: „Bravo!“ Zatim jedan muškarac stade u kut. U orkestru jače zasviraše cimbale i trube i taj muškarac s golim nogama poče da skače vrlo visoko i usitni korak. (Taj muškarac beše Duport, koji je dobijao šezdeset hiljada na godinu za tu veštinu.) Svi u parteru, po ložama i na galeriji počeše pljeskati i vikati iz sve snage, a taj muškarac zastade i poče se osmehivati i klanjati se na sve strane. Zatim su igrali i drugi, s golim nogama, muškarci i žene, pa onda opet jedan od careva viknu nešto uz muziku i svi počeše da pevaju. Ali se odjedanput načini oluja, u orkestru se čuše hromatske game i akordi umanjene septime i svi pojuriše i odvukoše opet jednog od prisutnih iza kulisa, i zavesa se spusti. Opet se među gledaocima diže strašan urnebes i pljesak i svi sa ushićenim licem počeše da viču:

– Dipor! Dipor! Dipor! Nataši već nije to izgledalo neobično. Ona je zadovoljno gledala oko sebe i smešila se radosno. – N’est-ce pas qu’il est admirable, Duport?144 – reče joj Elen. – Oh, oui!145 – odgovori Nataša. 144 Zar nije Dipor divan? 145 O, da!

X Između činova oseti se u loži Eleninoj hladan vazduh, otvoriše se vrata i uđe Anatol, naginjući se i pazeći se da ne zakači koga. – Dopustite mi da vam predstavim brata – reče Elen prelećući uznemireno očima s Nataše na Anatola. Nataša okrete preko golog ramena svoju lepuškastu glavicu na lepotana i osmehnu se. Anatol, koji je izbliza bio tako isto lep kao i izdaleka, sede bliže do nje i reče kako je odavno želeo da ima tu čast, još od Nariškinovog bala na kome je imao zadovoljstvo, koje nije zaboravio, da je vidi. Kuragin je sa ženama bio mnogo pametniji i običniji, nego u muškom društvu. On je govorio smelo i prosto i Natašu je neobično i prijatno iznenadilo što u tome čoveku, o kome su tako mnogo pričali, ne samo da nije bilo ništa tako strašno, nego je, naprotiv, imao veoma naivan, veseo i dobroćudan osmeh. Kuragin je upita kako joj se sviđa predstava i ispriča joj kako je Semjonova, kad je igrala na prošloj predstavi, pala. – A vidite, grofice – reče joj odjedanput kao staroj davnašnjoj poznanici – mi spremamo karusel u kostimima; trebalo bi da i vi sudelujete u njemu: biće vrlo veselo. Svi se iskupljaju kod Kuraginih. Izvolite doći, zacelo, a? – reče on. Dok je to govorio on nije odvajao nasmešene oči od lica, od vrata, od obnaženih ruku Natašinih. Nataša je pouzdano znala da se on njome ushićava. To joj je bilo milo, ali joj bi nešto skučeno i dosadno što je on tu. Kad ne gleda u njega, opažala je da on gleda u njena ramena, pa je nehotice hvatala njegov pogled, da bi je gledao u oči. Ali gledajući mu u oči, ona je sa strahom osećala kako između njega i nje nema nikako one pregrade stidljivosti koju je uvek opažala između sebe i drugih muškaraca. Za pet minuta ona je, ne znajući ni sama kako, osećala da je veoma bliska tome čoveku. Kad se okretala od njega, bojala se da je ne uzme ostrag za golu ruku, da je ne poljubi u vrat. Razgovarali su o najobičnijim stvarima i ona je osećala da su tako bliski, kako nije nikad bila bliska s muškarcem. Nataša se osvrtala na Elen i na oca, kao da ih pita šta to znači; ali Elen razgovaraše s nekakvim generalom i ne odgovori na njen pogled, a pogled očev ne reče joj ništa do samo to što je uvek govorio: „Vesela si, milo mi je“. U jednom trenutku neugodnog ćutanja, za vreme koga je Anatol svojim izbečenim očima mirno i uporno gledao u Natašu, ona ga, da bi prekinula to ćutanje, upita kako mu se sviđa Moskva. Nataša to upita i pocrvene. Njoj se neprestano činilo da ona čini nešto nepristojno što govori s njim. Anatol se osmehnu, kao da je ohrabren.

– Najpre mi se malo sviđala, jer šta jedan grad čini prijatnim? Se sont les jolies femmes,146 zar ne? E, a sad mi se veoma sviđa – reče on i pogleda je značajno. – Hoćete li doći na karusel, grofice? Dođite – reče joj, pa pruži ruku k njenom buketu i dodade tiše: – Vous serez la plus jolie. Venez chère comtesse et, comme gage, donnez-moi cette fleur.147 Nataša nije razumela šta je rekao kao ni on sam, ali je osećala u tim nerazumljivim rečima nepristojnu nameru. Ona nije znala šta da kaže i okrete se od njega, kao da nije čula ono što joj je kazao. Ali čim se okrenula, pomislila je da je on tu pozadi, tako blizu do nje. „Šta radi sad? Je li zbunjen? Je li razljućen? Treba li to popraviti?“ – pitala se ona. Nije mogla izdržati da se ne okrene. Pogledala ga je pravo u oči i njegova blizina i pouzdanost i dobroćudan ljubazan osmeh pobediše je. Ona se osmehnu onako kao i on, gledajući mu pravo u oči. I opet sa užasom oseti kako između njega i nje nema nikakve pregrade. Opet se diže zavesa. Anatol iziđe iz lože miran i veseo. Nataša se vrati ocu u ložu, sasvim već predana onom svetu u kome se nalazila. Sve što se pred njom dešavalo, izgledalo joj je sad potpuno prirodno; ali joj zato sve ranije misli o vereniku, o kneginjici Mariji, o seoskom životu ne dođoše nijedanput na um, kao da je sve to bilo davno, i davno prošlo. U četvrtom činu izlazio je nekakav đavo, koji je mašući rukom pevao dotle dok ne izvukoše pod njim dasku, te ga nesta pod podom. Samo to videla je Nataša u četvrtom činu: nju je nešto uzbuđivalo i mučilo, a uzrok tog uzbuđenja beše Kuragin, koga je ona i nehotice pratila očima. Kad su izlazili iz pozorišta, Anatol im priđe, dozva njihove kočije i pomože im da se popnu pomažući Nataši, on joj steže ruku iznad lakta. Nataša, uzbuđena i crvena, okrete se i pogleda ga. On je gledao u nju svojim zažagrenim očima i nežno se smešio. Tek kad je došla kući Nataša je mogla jasno da promisli o svemu što se s njom dogodilo, pa, setivši se kneza Andreje, odjedanput se uplaši i pred svima, za čajnim stolom, za koji behu svi posle pozorišta seli, glasno uzdahnu, pa pocrvene i pobeže iz sobe. – „Bože moj! Ja sam propala!“ – reče sama sebi. – „Kako sam mogla dopustiti da dotle dođe?“ – pomisli. Dugo je sedela pokrivši rukama zajapureno lice i trudila se da sebi objasni šta se s njom dogodilo, i nije mogla da razume ni ono što se s njom dogodilo, ni ono što je osećala. Sve joj je izgledalo tamno, nejasno i strašno. Tamo, u onoj ogromnoj, osvetljenoj dvorani, gde je na mokrim 146 To su lepe žene, 147 Bićete najlepši. Dođite, draga grofice, a kao zalogu dajte mi ovaj cvet.

daskama skakao uz muziku Dipor, s golim nogama i u haljetku sa šljokicama, i gde su i devojke, i starci, i gola Elen sa svojim spokojnim i ponosnim osmehom oduševljeno vikali: „Bravo!“ – tamo pod senkom te Elen, tamo je to bilo sve jasno i obično; ali sad, njoj jednoj, samoj sa sobom, bilo je to nerazumljivo. „Šta je ovo? Šta znači onaj strah koji sam osećala prema njemu? Šta znači ova griža savesti koju sad osećam?“ – mislila je ona. Nataša bi jedino staroj grofici mogla kazati noću u postelji sve što je mislila. Sonja, znala je, sa svojim oštrim i čednim pogledom, ili ne bi ništa razumela, ili bi se uplašila od njene ispovesti. Nataša se sama trudila da razreši ono što ju je mučilo. „Jesam li ja izgubljena za kneza Andreju, ili nisam?“ – pitala se ona i sa umirljivim smešenjem odgovarala sama sebi: „Što sam luda, što to pitam? Pa šta je bilo sa mnom? Ništa. Ja ništa nisam učinila, ničim nisam ovo izazvala. Niko neće doznati, a ja ga neću više nikad videti“ – govorila je sebi. „Dakle, jasno je da se ništa nije dogodilo, da se nemam za što kajati, da me knez Andreja može voleti i ovakvu. Ali kako ovakvu ? Ah, bože, bože moj! zašto on nije ovde!“ Nataša se umirivala samo za trenutak, pa joj je opet neki instinkt govorio da, iako je to sve istina, iako nije ničeg bilo – instinkt joj je govorio da je sva ranija čistota njene ljubavi prema knezu Andreji izgubljena. I ona je opet u svojoj uobrazilji ponavljala sav svoj razgovor s Kuraginom i zamišljala lice, gestove i nežan osmeh tog lepog i drskog čoveka u onom trenutku kad joj je stisnuo ruku.

XI Anatol Kuragin živeo je u Moskvi, jer ga je otac ispratio iz Petrograda, gde je trošio više od dvadeset hiljada na godinu u novcu i toliko još u dugovima, koje su kreditori tražili od oca. Otac je kazao sinu da će on poslednji put platiti polovinu njegovih dugova, ali samo s tim da ide u Moskvu za ađutanta kod glavnokomandujućeg, koje mu je mesto on izradio, i da gleda da se tamo, najzad, oženi dobrom partijom. On ga je uputio na kneginjicu Mariju i Žili Karaginu. Anatol je pristao i otišao u Moskvu, gde je odseo u Pjerovoj kući. Pjer je primio Anatola isprva nerado, ali se posle navikao na njega; nekiput odlazio je s njim na njegove pijanke i, pod imenom zajma, davao mu novaca. Otkako je Anatol došao u Moskvu, on je, kao što je istinito rekao za njega Šinšin, zavrteo mozak svima moskovskim gospođama naročito time što je bio nemaran prema njima i očevidno im pretpostavljao Ciganke i francuske glumice, sa čijom je primadonom – mademoiselle Georges bio, kao što govorahu, u intimnim vezama. On nije propuštao nijedne pijanke kod Danilova i ostalih veseljaka u Moskvi, pio je po čitave noći, natpijao svakoga, i odlazio na svaki prijem i na svaki bal u višim krugovima. Pričalo se o nekoliko njegovih afera s moskovskim damama, a i na balovima se udvarao nekima. Ali se s devojkama, naročito s bogatim udavačama koje su bile većinom ružne, nije zbližavao, tim pre što se on pre dve godine oženio, što niko nije znao, sem njegovih najintimnijih prijatelja. Pre dve godine, kad je njegov puk bio u Poljskoj, jedan siromašan poljski plemić naterao je Anatola da se oženi njegovom kćeri. Anatol je vrlo brzo ostavio svoju ženu i za novac, koji se obavezao da šalje tastu, zadržao sebi pravo da se izdaje za neženjena čoveka. Anatol je uvek bio zadovoljan svojim položajem, samim sobom i drugima. On je bio instinktivno svim svojim bićem uveren da ne može živeti drukčije već tako kao živi i da nije nikad u svom veku učinio ništa rđavo. On nije bio kadar da promisli ni o tome kako će njegove postupke primiti drugi, ni o tome šta može izići iz ovakvog ili onakvog njegovog postupka. On je bio uveren da, kao što je patka stvorena tako da mora uvek živeti u vodi, da je tako isto i njega Bog stvorio tako da mora živeti s trideset hiljada prihoda i zauzimati uvek viši položaj u društvu. On je tako čvrsto verovao u to da su i drugi, gledajući na njega, bili u to uvereni, i nisu mu otkazivali ni viši položaj u društvu, ni novac, koji je, očevidno bez vraćanja, uzimao od svakoga i koga sretne i koga stigne.

On nije bio kockar, bar nikad nije želeo da dobije u kocki. Nije imao taštine. Njemu je bilo sasvim svejedno ma šta o njemu mislili. Još manje mu se moglo prebaciti da je častoljubiv. On je nekoliko puta naljutio oca time što je pokvario svoju karijeru i podsmevao se svakoj počasti. Nije bio tvrdica i nije odbijao nikog ko od njega zatraži. Jedino što je voleo to beše veselje i žene, pa, pošto, po njegovom shvatanju, nije u tom njegovom ukusu bilo ništa nepošteno i pošto nije mogao da zamisli šta je zadovoljavanje tog njegovog ukusa donosilo drugim ljudima – to je on u svojoj duši smatrao sebe kao besprekorna čoveka, iskreno prezirao podlace i rđave ljude i s mirnom savešću išao uzdignute glave. Pijanice, te muške Magdalene, imaju neko potajno osećanje da su nevini, kao što ga imaju i Magdalene žene, osećanje zasnovano na istoj nadi da će dobiti oproštaj. „Njoj će se sve oprostiti, jer je mnogo volela, i njemu će se sve oprostiti, jer se mnogo veselio.“ Dolohov, koji se, posle svog progonstva i persijskih avantura, pojavio te godine opet u Moskvi i provodio raskošan, kockarski i pijanički život, beše se zbližio sa svojim starim petrogradskim drugom Kuraginom i upotrebljavao ga za svoje ciljeve. Anatol je iskreno voleo Dolohova zbog njegove pameti i odvažnosti. A Dolohov, kome je trebalo ime, glas i veze Anatola Kuragina da primami u svoje kockarsko društvo bogate mladiće, koristio se i zabavljao se Kuraginom, ne dajući mu da to opazi. Sem računa zbog koga mu je Anatol bio potreban, i sam proces vladanja tuđom voljom beše Dolohovu naslada, navika i potreba. Nataša je učinila snažan utisak na Kuragina. On je za večerom posle pozorišta, kao znalac u tim stvarima, izložio pred Dolohovom kakve su njene ruke, ramena, noge i kosa i objavio svoju odluku da joj se malko udvara. Šta će izići iz tog udvaranja – Anatol nije mogao da zamisli i da zna, kao što nije nikad znao šta će izići iz svakog njegovog postupka. – Lepa je, brate, ali nije za nas – reče mu Dolohov. – Ja ću kazati sestri da je pozove na ručak – reče Anatol. – A? – Bolje pričekaj dok se uda... – Ti znaš – reče Anatol – j’adore les petites filles148 : zbune se odmah. – Ti si već jednom nagrajisao s petite fille149 , – reče Dolohov, koji je znao da je Anatol bio oženjen. – Pazi! – Ali dvaput neću! A? – reče Anatol, smejući se dobroćudno. 148 Ja obožavam devojčice. 149 S devojčicom.

XII Sutradan posle pozorišta Rostovi nisu nikud išli i niko im nije dolazio. Marija Dmitrijevna, krijući od Nataše, dogovarala se nešto s njenim ocem. Nataša se dosećala da govore o starom knezu i nešto smišljaju, i to ju je uznemiravalo i vređalo. Ona je svaki čas očekivala kneza Andreju i dvaput je tog dana slala pokućara na Vazdviženku da vidi je li došao. Ali on nije dolazio. Njoj sad beše teže nego prvih dana kad je došla. Njenom nestrpljenju i seti pridruži se i nemilo sećanje kako se videla s kneginjicom Marijom i sa starim knezom, i strah i nemir kome nije znala uzroka. Njoj se sve činilo da on ili neće nikad doći, ili da će se s njom dogoditi nešto pre nego što on dođe. Ona nije mogla, kao pre, spokojno i dugo, sama da misli o njemu. Čim počne da misli o njemu, odmah se uz sećanje na njega pridruži sećanje na starog kneza, na kneginjicu Mariju, i na poslednju predstavu i na Kuragina. Njoj se opet isticalo pitanje: da nije ona kriva, da nije već pogažena njena vernost prema knezu Andreji, i opet se sećala do najmanjih sitnica svake reči, svakog gesta, svake nijanse u izrazu lica toga čoveka, koji je umeo da probudi u njoj za nju nerazumljivo i strašno osećanje. Po mišljenju ukućana, Nataša je izgledala veselija nego obično, a međutim ona nije ni blizu bila onako spokojna i srećna, kao što je bila ranije. U nedelju ujutru pozva Marija Dmitrijevna svoje goste na službu u svoju crkvu Velike Gospođe u Mogiljcima. – Ja ne volim ove crkve koje su u modi – govorila je ona, ponoseći se, očevidno, svojim slobodoumljem. – Svuda je Bog jedan. Mi imamo divnog popa, služi kao što treba, a to, razume se, valja poštovati, imamo i đakona takođe. Zar je u tome neka svetinja što se pevaju koncerti na horu? Ne volim ja to, to je samo ačenje! Marija Dmitrijevna je volela nedelje i umela da ih praznuje. Njena je kuća sva prana i čišćena u subotu; a u nedelju sluge i ona nisu radili, svi su se svečano oblačili i svi išli na službu. Za gospodski ručak spremalo se više jela, a posluzi se davala rakija i pečena guska ili prase. Ali u celoj kući nije se ni na čemu tako opažalo da je praznik, kao na širokom, strogom licu Marije Dmitrijevne, koje je tog dana dobijalo nepromenljivo svečani izraz. Kad su posle službe popili kafu u salonu u kome behu poskidane navlake, javiše Mariji Dmitrijevnoj da su spremne kočije, i ona se, sa strogim izrazom, ogrnuta prazničkim šalom u kom je pravila posete, diže i reče kako ide knezu Nikolaju Andrejeviču Bolkonskom, da se objasni s njim zbog Nataše.

Kad je otišla Marija Dmitrijevna, dođe Rostovima modiskinja od gospođe Šelme i Nataša, zatvorivši vrata na sobi do salona, poče da se zanima probanjem novih haljina, veoma zadovoljna tom razonodom. Upravo u trenutku kad beše obukla samo prošiven i još bez rukava struk i kad je, okrećući glavu, gledala u ogledalu kako joj stoje leđa – ču u salonu živahan glas svog oca i još neki ženski glas koji je natera da pocrveni. To beše glas Elenin. Nataša ne beše još stigla da skine probani struk, kad se vrata otvoriše i u sobu uđe grofica Bezuhova, smešeći se dobroćudno i ljubazno, u haljini od ugasito-ljubičastog somota s visokom jakom. – Ah, ma délicieuse!150 – reče ona porumeneloj Nataši. – Charmante!151 ... A, to nimalo nije lepo, moj dragi grofe – reče Ilji Andrejeviču, koji uđe za njom. – Zar boraviti u Moskvi i nikud ne ići? Ne, ne, ja vas neću ostaviti! Doveče će deklamovati m-lle Georges kod mene i iskupiće se društvo; i, ako vi ne dovedete svoje lepotice, koje su lepše od m-lle Georges, onda neću da znam za vas. Nije mi ovde muž, otišao je u Tver, a ja bih njega poslala po vas. Dođite na svaki način, na svaki način u devet sati. – Ona klimnu glavom poznatoj modiskinji, koja joj se ponizno pokloni, i sede na naslonjaču pored ogledala, raširivši slikovito nabore svoje somotske haljine. Ona nije prestajala da dobroćudno i veselo brblja i neprestano se ushićivala Natašinom lepotom. Razgledala je njene haljine i pohvalila ih, pohvalila se i svojom novom haljinom gaze à reflets métalliques152 koju je dobila iz Pariza i savetovala Nataši da napravi i ona takvu. – Uostalom, vama sve lepo stoji, lepotice moja! – reče joj ona. S Natašinog lica nije silazio zadovoljan osmeh. Ona se osećala srećna i cvetala je od pohvalâ te mile grofice Bezuhove, koja joj je ranije izgledala tako nepristupačna i ozbiljna dama, a koja je sad tako dobra prema njoj. Nataša beše vesela i oseti da je gotovo zaljubljena u tu tako lepu i tako dobrodušnu ženu. A Elen se, opet, iskreno ushićavala Natašom i želela da je razveseli. Nju je zamolio Anatol da ga sastavi s Natašom i ona je zbog toga došla Rostovima. Nju je zabavljala misao da sastavi brata s Natašom. Bez obzira na to što se ranije ljutila na Natašu kad joj je ova otela u Petrogradu Borisa, ona sad nije ni pomišljala na to i od sveg srca je želela, na svoj način, Nataši dobra. Kad je pošla od Rostovih, ona odazva na stranu svoju protégée.153 150 A, moja slatka! 151 Dražesna! 152 Sa metalnim odsjajem. 153 Štićenicu

– Juče mi je brat bio na ručku – umirali smo od smeha – ništa ne jede i uzdiše za vama, lepoto moja! Il est fou, mais fou amoreux de vous, ma chère.154 Nataša sva pocrvene kad to ču. – Kako crveni, kako crveni, ma délicieuse! – reče Elen. – Dođite na svaki način. Si vous aimez quelqu’un, ma délicieuse, ce n’est pas une raison pour se cloîtrer, Si même vous êtes promise, je suis sûre que votre promise aurait désiré que vous alliez dans le monde en son absence plutôt que de depérir d’ennui.155 „Znači ona zna da sam verenica, znači i ona i njen muž, Pjer, taj pravični Pjer“ – pomisli Nataša – „govorili su o tome i smejali se. Znači to nije ništa.“ I opet joj se, pod uticajem Eleninim, učini da je ono što joj je pre izgledalo strašno, sad obično i prirodno. „I ona je takva grande dame156, – tako mila, i tako me, očevidno, od svega srca voli“ – mislila je Nataša. „Pa zašto se ne bih veselila?“ – upita se ona, gledajući u Elen začuđenim, široko otvorenim očima. Pred ručak se vratila Marija Dmitrijevna, ćutljiva i ozbiljna; očevidno beše izgubila bitku kod staroga kneza. Bila je suviše uzbuđena sukobom koji se desio i nije mogla mirno da ispriča događaj. Na pitanje grofovo odgovorila je da je sve dobro i da će sutra ispričati. A kad ču o poseti grofice Bezuhove i pozivu na večernji prijem, Marija Dmitrijevna reče: – Ja ne volim da se družim s Bezuhovom, niti ću ti to savetovati; ali kad si već obećala, idi, razgalićeš se – dodade okrenuvši se Nataši. 154 On je ludo, ludo zaljubljen u vas, draga moja. 155 Ako volite koga, slatka moja, to nije razlog da živite kao u manastiru. Čak, ako ste i vereni, uverena sam da bi vaš verenik više želeo da za vreme njegovog odsustva izlazite u društvo, nego da propadate od dosade... 156 Otmena gospođa.

XIII Grof Ilja Andrejevič odveo je svoje devojke grofici Bezuhovoj. Na prijemu je bilo mnogo sveta. Ali je sve društvo bilo Nataši gotovo nepoznato. Grofu Ilji Andrejeviču ne bi po volji kad vide da je celo to društvo sastavljeno poglavito od muškaraca i dama poznatih po svom slobodnom ponašanju. M-lle Geogges, okružena omladinom, stajala je u jednom kutu salona. Beše nekoliko Francuza i među njima Metivje, koji se, otkako je došla Elen, odomaćio u njenoj kući. Grof Ilja Andrejevič odluči da ne seda za karte, da se ne odmiče od svojih kćeri i da ode čim se svrši predstava Georges. Anatol je, očevidno, čekao kod vrata da uđu Rostovi. On se odmah pozdravi s grofom, pa priđe Nataši i pođe za njom. Čim ga je Nataša ugledala, obuze je, kao i ono u pozorištu, osećanje taštog zadovoljstva što mu se sviđa i bojazan što nema moralnih pregrada između njega i nje. Elen je radosno dočekala Natašu i glasno se divila njenoj lepoti i toaleti. Ubrzo posle njihovog dolaska, m-lle Georges iziđe iz sobe da se obuče. U salonu počeše razmicati stolice i nameštati se. Anatol primače stolicu do Nataše i htede da sedne pored nje; ali grof, koji nije spuštao očiju s Nataše, sede pored nje. Anatol sede pozadi. M-lle Georges, sa obnaženim debelim rukama s jamicama, u crvenom šalu, prigrnutom na jedno rame, iziđe na ostavljen prazan prostor između fotelja i stade u neprirodnoj pozi. Ču se oduševljeno šaputanje. M-lle Georges strogo i mračno pogleda po publici, pa poče da govori na francuskom nekakve stihove u kojima je bilo reči o njenoj grešnoj ljubavi prema svome sinu. Ona je mestimice podizala glas, mestimice šaputala, dižući svečano glavu; mestimice zastajkivala i šištala, buljeći oči. – Adorable, divin, délicieux!157 – čulo se sa svih strana. Nataša je gledala u debelu Žorž, ali nije čula, ni videla niti razumela ništa od onog što se radilo pred njom; ona je samo osećala da je opet sasvim nepovratno u onom neobičnom, bezumnom svetu, koji je tako daleko od pređašnjeg, u onom svetu u kome se nije moglo znati šta je dobro, šta rđavo, šta razumno a šta bezumno. Iza nje je sedeo Anatol i ona je osećala njegovu blizinu i sa zebnjom nešto čekala. Posle prvog monologa sve društvo ustade i okruži m-lle Georges, izražavajući joj svoje oduševljenje. – Kako je lepa! – reče Nataša ocu, koji je, zajedno sa ostalima, ustao i primicao se kroz gomilu glumici. 157 Divno, božanstveno, izvrsno!

– Ja ne nalazim, kad vâs gledam – reče Anatol idući za Natašom. On je to rekao u trenutku kad ga je samo ona mogla čuti. – Vi ste divni... od onog trenutka kad sam vas video, neprestano sam... – Hajdemo, hajdemo, Nataša – reče grof vraćajući se po kćer. – Kako je lepa! Nataša priđe ocu, ne govoreći ništa, i gledaše ga upitno i začuđeno. Posle nekoliko deklamacija, m-lle Georges ode, a grofica Bezuhova zamoli društvo da pređe u dvoranu. Grof htede otići, ali ga Elen zamoli da joj ne pokvari improvizovani bal. Rostovi ostadoše. Anatol pozva Natašu da igra s njim vals i, dok su igrali, on joj je, stežući njen struk i ruku, rekao kako je ona ravissante158 i kako je on voli. Kad se igrao ekosez, koji je ona opet igrala s Kuraginom, i kad su ostali sami, Anatol joj nije govorio ništa, nego samo gledao u nju. Nataša je bila u nedoumici da nije sanjala ono što joj je on kazao kad su igrali vals. Na svršetku prve firure on joj opet stište ruku. Nataša ga pogleda uplašeno; ali njegov ljubazan pogled i osmeh behu tako samopouzdani i nežni da mu nije mogla, kad ga je pogledala, reći ono što je htela da mu kaže. Ona obori oči. – Ne govorite mi takve stvari, ja sam verena i volim drugog – reče ona brzo. Ona pogleda u njega. Anatola nije zbunilo ni naljutilo to što mu je rekla. – Ne govorite mi o tome. Šta se mene tiče? – reče on. – Ja kažem da sam bezumno, bezumno zaljubljen u vas. Zar sam ja kriv što me ushićujete?... Mi počinjemo. Nataša, oživela i uznemirena, gledala je široko otvorenim očima i usplahireno oko sebe i izgledala je veselija nego obično. Ona gotovo ništa nije znala šta je bilo na tom prijemu. Igrali su ekosez i grosfater, otac ju je zvao da idu, ona ga je molila da još ostanu. Ma gde da je bila, ma s kim da je govorila, osećala je na sebi njegov pogled. Pa onda, sećala se kako je zamolila oca da joj dopusti da iziđe u garderobu da popravi haljinu, kako je Elen izišla za njom i smejući se govorila joj o ljubavi svog brata i kako je u malom salonu našla opet Anatola, kako je Elen nekud nestala, a oni ostali nasamo i kako ju je Anatol uzeo za ruku i nežno joj rekao: – Ja k vama ne mogu da dođem; ali zar vas nikad neću videti? Ja vas bezumno volim. Zar nikad?... I, preprečavajući joj put, on je primicao svoje lice njenom licu. 158 Zanosna.

Njegove sjajne, krupne, muške oči behu tako blizu njenih očiju da nije videla ništa sem tih očiju. – Natali?! – prošapta upitno njegov glas, a neko joj bolno stezaše ruku, – Natali?! „Ja ništa ne razumem, ja nemam šta da kažem“ – reče njen pogled. Vrele usne pritiskoše se na njene usne i u tom istom trenutku oseti se ona opet slobodna, a u sobi se čuše koraci i šuštanje haljine Elenine. Nataša se obazre na Elen, pa onda, crvena i sva dršćući, pogleda u njega uplašeno i upitno, i pođe vratima. – Un mot, un seul, au nom de Dieu159 – reče Anatol. Ona zastade. Njoj beše tako potrebno da on kaže onu reč koja bi joj objasnila to što se dogodilo i na koju bi mu ona odgovorila. – Nathalie, un mot, un seul – ponavljao je on jednako, ne znajući, očevidno, šta će da kaže i ponavljao je dotle dok im ne priđe Elen. Elen i Nataša iziđoše opet u salon. Rostovi nisu ostali na večeri, nego su otišli. Kad se Nataša vratila kući, nije svu noć zaspala; mučilo ju je nerazrešivo pitanje koga voli: da li Anatola, ili kneza Andreju. Ona je volela kneza Andreju – jasno je znala kako ga silno voli. Ali je bilo nesumnjivo, da je volela i Anatola. „Zar bi inače moglo biti sve ovo?“ – mislila je. „Kad sam, opraštajući se s njim, mogla posle toga da odgovorim osmehom na njegov osmeh i kad sam mogla to da dopustim, onda znači da sam ga od prvog trenutka zavolela. Znači, da je dobar, plemenit i prekrasan, i da sam ga morala zavoleti. Ali šta ću da radim kad volim i njega a volim i drugoga?“ – govorila je sebi i nije nalazila odgovora na ta strašna pitanja. 159 Jednu reč, samo jednu, za ime boga!

XIV Osvanu jutro sa svojim brigama i užurbanošću. Svi behu poustajali, ustumarali se, počeli da razgovaraju, opet dođoše modiskinje, opet iziđe Marija Dmitrijevna i opet pozvaše na čaj. Nataša se široko otvorenim očima, kao da je htela da uhvati svaki na nju upravljen pogled, nespokojno osvrtala na svakog i trudila se da izgleda onakva kakva je uvek bila. Marija Dmitrijevna posle doručka (a to beše njeno najbolje vreme) sede na svoju naslonjaču i zovnu Natašu i staroga grofa. – Pa, prijatelji moji, ja sam sad o celoj stvari promislila i hoću da vam kažem svoj savet – poče ona. – Kao što znate, ja sam juče bila kod kneza Nikolaja; i razgovarala sam s njim... Hteo je da se razviče. Ali nećeš ti mene nadvikati! I sve sam mu skresala! – Pa šta on? – upita grof. – Šta on? Lud čovek... neće da čuje; ali, što da kazujem, i onako smo jadnu devojku namučili... – reče Marija Dmitrijevna. – Nego, ja vam savetujem da posvršavate poslove, pa da idete kući, u Otradno... i da tamo čekate... – Ah, nemojte! – uzviknu Nataša. – Da idete – reče Marija Dmitrijevna. – I da tamo čekate. Ako verenik dođe sad ovamo, neće proći bez svađe, a ovako će se u četiri oka sa starcem o svemu dogovoriti i onda će doći k vama. Ilja Andrejevič odobri ovaj predlog, jer odmah shvati da je sasvim pametan. Ako se starac umiri, onda će još bolje biti da mu posle dođu u Moskvu ili u Gola Brda; ako se ne umiri, onda se samo u Otradnom mogu venčati protiv njegove volje. – To je cela istina – reče on. – I ja žalim što sam išao k njemu i nju vodio – reče stari grof. – A što da žališ? Kad ste bili ovde, niste mogli da ne ukažete poštovanje. A kad on neće, to je njegova stvar – reče Marija Dmitrijevna, tražeći nešto u torbici. – Pa i sprema je gotova, šta imate još da čekate; a što nije gotovo, ja ću vam poslati. Iako mi vas je žao, opet bolje idite, u ime boga. – Kad nađe u torbici što je tražila, ona dade Nataši. To beše pismo od kneginjice Marije. – Tebi piše. Kako se kida, jadnica! Boji se da ne pomisliš da te ona ne voli. – Pa ona me i ne voli – reče Nataša. – Ne govori koješta! – viknu Marija Dmitrijevna.

– Ne verujem nikom; ja znam da me ne voli – reče smelo Nataša uzevši pismo i na njenom licu pojavi se tako hladna i pakosna odlučnost Da je Marija Dmitrijevna duže pogleda i namršti se. – Ti, ćerko, ne odgovaraj tako! – reče ona. – Što ja kažem, ono je istina. Napiši joj odgovor. Nataša ne odgovori, nego ode u svoju sobu da pročita pismo kneginjice Marije. Kneginjica Marija pisala joj je kako očajava što se njih dve nisu razumele. Ma kakvo bilo raspoloženje njenog oca, pisala je, ona moli Natašu da joj veruje da nije mogla da ne voli nju kao onu koju je izabrao njen brat, za čiju je sreću ona gotova da žrtvuje sve. „Uostalom“ – pisala je – „nemojte misliti da je moj otac bio rđavo raspoložen prema vama. On je bolestan i star čovek, kome treba oprostiti; ali je dobar i velikodušan i voleće onu koja usreći njegovog sina.“ Dalje je molila kneganjica Marija da Nataša odredi vreme kad se može opet videti s njom. Kad pročita pismo, Nataša sede za pisaći sto da napiše odgovor. Brzo i mehanički napisa: „Chère prinsesse160“ pa stade. „Pa šta je mogla još da napiše posle svega onog što je juče bilo? Da, da, to je sve bilo, a sad je već sve drugo“ – mislila je ona, sedeći nad započetim pismom. „Treba li mu otkazati? Zar treba? To je užasno!...“ I, da ne bi mislila te strašne misli, ona ode Sonji i stade zajedno s njom da odvaja mustre. Posle ručka Nataša ode u svoju sobu, pa opet uze pismo kneginjice Marije. „Ali zar je već sve svršeno?“ – pomisli ona. „Zar se to sve tako brzo dogodilo i uništilo svu prošlost. Ona se seti svoje ljubavi prema knezu Andreji u punoj pređašnjoj jačini i, u isti mah, oseti kako voli Kuragina. Ona živo zamisli sebe kao ženu kneza Andreje, zamisli toliko puta ponavljanu u njenoj uobrazilji sliku sreće s njim i, istovremeno, raspaljujući se uzbuđenjem, zamisli sve pojedinosti svog jučerašnjeg viđenja sa Anatolom. „A zašto to ne bi moglo biti zajedno?“ – mislila je, ponekad u potpunom bunilu. „Tek tada bih bila sasvim srećna, a sad moram da biram i ne mogu da budem srećna ni bez jednog od njih dvojice. A da kažem“ – mislila je dalje – „knezu Andreji ovo što je bilo, ili da sakrijem – podjednako je nemogućno. Pa ovim nije ništa pokvareno. Ali zar da se rastanem zauvek sa ovom srećom što sam volela kneza Andreju, u kojoj sam tako dugo živela?“ 160 Draga kneginjo.

– Gospođice – šapnu tajanstveno jedna sluškinja, ulazeći u sobu. – Neki čovek reče mi da vam predam. – Sluškinja joj dade pismo. – Samo, tako vam boga... – reče joj devojka kad Nataša, ne razmišljajući, mehanički slomi pečat i poče da čita ljubavno pismo Anatolovo, u kome je, ni reči ne razumevajući, samo to razumela da je to pismo od njega, od onog čoveka koga ona voli. Jest, voli ga; inače zar bi se moglo dogoditi ono što se dogodilo? Zar bi moglo biti u njenim rukama ljubavno pismo od njega? Nataša je uzdrhtalim rukama držala to strasno, ljubavno pismo, koje je Anatolu sastavio Dolohov, i čitajući ga nalazila u njemu odjeke svega onog što joj se činilo da i sama oseća. „Sinoć je moja sudbina rešena: ili da me vi volite ili da umrem. Drugog mi izlaza nema“ – tako je počinjalo pismo. Zatim je pisao kako zna da je njeni roditelji neće dati za njega, Anatola, kako za to ima tajnih uzroka koje on može samoj njoj da kaže i kako, ako ga voli, treba da kaže tu reč da, pa nikakva sila ljudska neće stati na put njihovom blaženstvu. Ljubav će sve pobediti. On će je ukrasti i odvesti na kraj sveta. – „Da, da, volim ga!“ – mislila je Nataša, čitajući po dvadeseti put pismo i tražeći u svakoj njegovoj reči neki osobit, dubok smisao. To veče je Marija Dmitrijevna išla Arharovima i ponudila gospođice da idu s njom. Nataša se izgovorila da je boli glava i ostala kod kuće.

XV Vrativši se dockan uveče, Sonja uđe u sobu Natašinu i, na svoje čuđenje, nađe je kako spava na divanu obučena. Pored nje na stolu ležalo je otvoreno pismo Anatolovo. Sonja uze pismo i poče da ga čita. Ona je čitala i bacala poglede na Natašu, tražeći na njenom licu objašnjenje za ono što je čitala i nije ga nalazila. Njeno lice beše mirno, krotko i srećno. Sonja se uhvati za grudi, da se ne uguši, pa, bleda i dršćući od straha i uzbuđenja, sede na fotelju i suze joj linuše. „Kako ja ništa nisam videla? Kako je to moglo otići tako daleko ? Zar ona ne voli više kneza Andreju? I kako je mogla pustiti Kuragina dotle? Jasno je da je on varalica i zlikovac. Šta će biti s Nicolas, s dragim, plemenitim Nicolas, kad ovo dozna? Eto zašto je izgledala uzbuđena, odlučna i neprirodna prekjuče, i juče, i danas!“ – mislila je Sonja. „Ali ne može biti da ona njega voli! Verovatno je raspečatila ovo pismo ne znajući od koga je. Verovatno je uvređena. Ona to ne može da učini!“ Sonja obrisa suze, pa priđe Nataši i opet se zagleda u njeno lice. – Nataša! – reče ona jedva čujno. Nataša se probudi i ugleda Sonju. – A, vratila si se? I s onom gotovošću i nežnošću što biva u čoveka kad se probudi, zagrli ona Sonju, pa, kad opazi na njenom licu zbunjenost i na njenom se licu pojavi zbunjenost i sumnja. – Sonja, ti si pročitala pismo? – reče ona. – Da – odgovori tiho Sonja. Nataša se ushićeno osmehnu. – Ne, Sonja, ne mogu više! – reče ona. – Ne mogu više da krijem od tebe. Ti znaš da se mi volimo... Sonja, golubice, on mi piše... Sonja... Sonja, kao da ne veruje svojim ušima, gledaše je s najvećom pažnjom. – A Bolkonski? – reče ona. – Ah, Sonja, ah, kad bi ti znala kako sam srećna! – reče Nataša. – Ti ne znaš šta je ljubav... – Ali, Nataša, zar je to sve svršeno? Nataša pogleda u Sonju krupnim, otvorenim očima, kao da ne razume njeno pitanje. – Šta, zar otkazuješ knezu Andreji? – reče Sonja. – Ah, ti ništa ne razumeš, ne govori gluposti, slušaj – reče Nataša s trenutnom jetkošću. – Ne, ja to ne mogu da verujem – ponovi Sonja. – Ja to ne razumem. Zar ti čitavu godinu volela jednog čoveka, pa odjedanput... Pa ti si ga

samo triput videla. Nataša, ja ti ne verujem, ti se šališ. Za tri dana zaboraviti sve i tako se... – Tri dana – reče Nataša. – Meni se čini da ga volim sto godina. Čini mi se da nisam nikad nikog volela pre njega. Ti to ne možeš da shvatiš. Sonja, stani, sedi tu. – Nataša je zagrli i poljubi. – Meni su pričali da se ovo dešava, a i ti si, sigurno, slušala, ali sam ja tek sad osetila tu ljubav. Ovo nije ono što je pre bilo. Čim sam ga videla, osetila sam da je on moj gospodar i da sam ja njegova robinja i da ne mogu da ga ne volim. Da, robinja! Što mi on naredi, to ću učiniti. Ti to ne razumeš. Pa šta da radim? Šta da radim, Sonja? – govorila je Nataša, srećna i usplahirena. – Ali pomisli šta činiš – reče joj Sonja – ja ne mogu to tako da ostavim. Ta tajna pisma... Kako si mu mogla to dopustiti? – govorila je ona sa strahom i gnušanjem koje je jedva skrivala. – Ja sam tebi pričala – odgovori Nataša – da nemam svoje volje; kako to ne razumeš: ja ga volim! – Onda ja neću to dopustiti, kazaću – uzviknu Sonja i udariše joj suze. – Ne, tako ti boga!... Ako kažeš, ti si mi neprijatelj – ubrza Nataša. – Ti hoćeš da budem nesrećna, hoćeš da nas rastave... Kad Sonja vide taj strah Natašin, ona zaplaka od stida i od žalosti za svojom drugaricom. – Pa šta je bilo među vama? – upita ona. – Šta ti je govorio? Zašto ne dolazi u kuću? Nataša ne odgovori na njeno pitanje. – Tako ti boga, Sonja, ne govori nikom, ne muči me – molila je Nataša. – Imaj na umu da se u takve stvari ne treba mešati. Ja sam tebi poverila... – Ali na što te tajne! Zašto on ne dolazi u kuću? – upita Sonja. – Zašto te otvoreno ne zaprosi? Pa tebi je knez Andreja dao punu slobodu, ako je već tako; ali ja to ne verujem. Jesi li ti, Nataša, promislila kakvi mogu biti tajni uzroci? Nataša pogleda začuđeno u Sonju. Videlo se da joj se prvi put postavilo to pitanje, pa nije znala šta da odgovori na njega. – Ne znam kakvi uzroci. Ali sigurno da ima uzroka! Sonja uzdahnu i nepoverljivo mahnu glavom. – A ako bi bilo uzroka... – poče ona. Ali Nataša vide šta ona sumnja, pa je uplašeno prekide. – Sonja, ne može se na njega sumnjati, ne može, ne može, razumeš li? – viknu ona.

– Voli li on tebe? – Voli li? – ponovi Nataša i osmehnu se kao da sažaljeva svoju drugaricu što ne može da je razume. – Pa ti si pročitala pismo, videla si ga. – A ako je on nepošten čovek? – On !... nepošten čovek? Kad bi ti znala! – reče Nataša. – Ako je pošten čovek, onda treba ili da kaže svoju nameru, ili da prestane da se viđa s tobom; i ako ti nećeš to da učiniš, učiniću ja, ja ću mu napisati, kazaću tati – reče Sonja odlučno. – Ali ja ne mogu da živim bez njega! – povika Nataša. – Nataša, ja tebe ne razumem. I šta ti govoriš! Pomisli na oca, na Nicolas. – Meni niko ne treba, nikog ne volim, sem njega. Kako smeš reći da je on nepošten? Zar ti ne znaš da ja njega volim? – vikala je Nataša. – Sonja, idi, neću da se s tobom svađam, idi, tako ti boga, idi; vidiš kako mi je teško – vikala je ona uzdržano razdraženo i očajno. Sonja se zaplaka i istrča iz sobe. Nataša priđe stolu, pa, ne razmišljajući ni trenutka, napisa onaj odgovor kneginjici Mariji koji nije mogla celog jutra da napiše. U tom pismu pisala je ukratko kneginjici Mariji kako su sve njihove nesuglasice svršene, kako se ona koristi velikodušnošću kneza Andreja koji joj je na polasku dao slobodu i moli je da zaboravi sve i da joj oprosti ako se o nju ogrešila, ali da ona ne može biti njegova žena. Njoj je u tom trenutku izgledalo to sve vrlo lako, prosto i jasno. Trebalo je da Rostovi otputuju u selo u petak, a grof je u sredu otišao s kupcem na svoje imanje u okolini Moskve. Toga dana kad je grof otišao, Sonja i Nataša behu pozvane na veliki ručak kod Kuraginih i Marija Dmitrijevna ih poveze. Na tom ručku Nataša se opet našla sa Anatolom i Sonja je opazila kako je Nataša govorila s njim nešto želeći da je ne čuju i kako je za sve vreme ručka bila još uzrujanija nego pre toga. Kad su se vratile kući, Nataša prva poče sa Sonjom ono objašnjavanje koje je očekivala njena drugarica. – Eto, Sonja, ti si govorila o njemu razne gluposti – poče Nataša blago, onako kao što govore deca kad su rada da ih pohvale. – Mi smo se danas objasnili. – Dakle, šta je? Šta ti je rekao? Kako mi je milo, Nataša, što se ne ljutiš na mene. Kaži mi sve, celu istinu. Šta ti je rekao? Nataša se zamisli.

– Ah, Sonja, kad bi ti njega poznavala onako kao ja! Rekao je... Pitao me je kako sam dala reč Bolkonskom. Obradovao se što do mene stoji da mu otkažem. Sonja neveselo uzdahnu. – Ali ti nisi otkazala Bolkonskom? – reče ona. – A možda sam i otkazala! Možda je s Bolkonskim sve svršeno. Zašto ti misliš o meni tako ružno? – Ja ništa ne mislim, ja samo ne razumem to... – Čekaj, Sonja, sve ćeš razumeti. Videćeš kakav je on čovek. Nemoj misliti ružno ni o meni, ni o njemu. – Ja ni o kome ne mislim ružno: ja volim svakog i svakog žalim. Ali šta da radim? Sonja se nije dala prevariti nežnim tonom kojim se Nataša njoj obraćala. Što je Nataša izgledala mekša i poniznija, to je Sonja bila ozbiljnija i oštrija. – Nataša – reče ona – ti si me molila da ne razgovaram s tobom o tome i ja nisam govorila, sad si sama počela. Nataša, ja njemu ne verujem. Čemu ta tajna? – Opet, opet! – prekide je Nataša. – Nataša, ja se bojim za tebe. – Čega se bojiš? – Bojim se da ne upropastiš sebe – reče odlučno Sonja i uplaši se i sama od onoga što reče. Na licu Natašinom opet se pojavi ljutina. – I upropastiću, upropastiti, što je mogućno brže upropastiću sebe. To nije vaša stvar. Meni će biti rđavo, a ne vama. Ostavi me, ostavi. Ja te mrzim. – Nataša! – viknu Sonja uplašeno. – Mrzim te, mrzim! Ti si mi zauvek neprijatelj! Nataša istrča iz sobe. Nataša nije više govorila sa Sonjom i klonila je se. Onako isto uzbuđena, začuđena i kao da je učinila zločin, tumarala je ona po sobama i prihvatala se čas za ovaj, čas za onaj posao i odmah ga ostavljala. Ma kako da je bilo teško Sonji, ona je dobro motrila na svoju drugaricu. Uoči onog dana kad je trebalo da se vrati grof, Sonja je opazila kako je Nataša celo jutro sedela u salonu kod prozora, kao da nešto čeka, i kako je

dala nekakav znak jednom oficiru koji je prošao i za koga je Sonja držala da je Anatol. Sonja je počela još pažljivije da motri na svoju drugaricu i opazila da je Nataša za ručkom i uveče bila čudnovato i neprirodno raspoložena (odgovarala je rasejano na pitanja, počinjala rečenice a nije ih dovršavala, smejala se svačemu). Posle čaja Sonja vide kako je zbunjena sobarica čeka kod vrata Natašinih. Ona je propusti, pa oslušnu na vratima i doznade da joj je opet predato pismo. I Sonji odjedanput bi jasno da Nataša ima neku strašnu nameru za to veče. Sonja zakuca na njena vrata. Nataša je ne pusti. „Pobeći će s njim!“ – pomisli Sonja. „Ona je na sve sposobna. Danas se videlo na njenom licu nešto osobito žalosno i odlučno. Zaplakala je kad se opraštala s čikicom“ – seti se Sonja. „Da, sigurno će pobeći s njim – ali šta ja da radim?“ – mišljaše ona, sećajući se sad onih znakova što su jasno dokazivali da Nataša ima neku strašnu nameru. „Grofa nema. Šta da radim? Da li da pišem Kuraginu i da tražim od njega objašnjenja? Ali ko će njega naterati da mi odgovori? Da li da pišem Pjeru, kao što je molio knez Andreja da učinim ako se desi kakva nesreća?... Ali ona je, može biti, odista već otkazala Bolkonskom (juče je poslala pismo kneginjici Mariji). Čike nema!“ Da kaže Mariji Dmitrijevnoj, koja je toliko verovala Nataši, to je Sonji izgledalo užasno. „Ali bilo kako mu drago“ – mišljaše Sonja, stojeći u mračnom hodniku – „sad je ili nikad došlo vreme da pokažem kako ja pamtim dobročinstva njihove kuće i kako volim Nicolas. Ne, makar tri noći ne spavala, neću izići iz ovog hodnika, i silom ću je zadržati, i neću dati da padne sramota na njihovu porodicu“ – mislila je ona.

XVI Anatol se u poslednje vreme preselio kod Dolohova. Već od pre nekoliko dana Dolohov beše smislio i spremio plan da se Rostovljeva ugrabi i trebalo je da se taj plan izvrši onog dana kad je Sonja, pošto je oslušnula na vratima Natašinim, odlučila da je čuva. Nataša je obećala da će izići u deset sati na zadnja vrata pred Kuragina. Kuragin bi je metnuo na spremljenu trojku i odvezao šezdeset vrsta od Moskve, u selo Kamenku, gde je bio spremljen neki raspop, koji će ih venčati. U Kamenci su bili spremljeni drugi konji koji bi ih izvezli na varšavski drum, a odande bi poštanskim kolima odjurili preko granice. Anatol je imao i pasoš, i putnu objavu, i deset hiljada rubalja što je uzeo od sestre, i deset hiljada što mu je našao Dolohov na zajam. Dva svedoka – Hvostikov, bivši sudski pisar, koga je Dolohov upotrebljavao pri kockanju, i Makarin, husarski oficir u ostavci, dobroćudan i slab čovek, koji je bezgranično voleo Kuragina – sedeli su u prvoj sobi i pili čaj. U velikom kabinetu Dolohovljevom, ukrašenom od poda do tavana persijskim tepisima, medveđim kožama i oružjem, sedeo je Dolohov u putničkom bešmetu*161 i u čizmama pred otvorenim pisaćim stolom, na kome su ležali računi i gomile novaca. Anatol je u raskopčanom mundiru hodao iz one sobe gde su sedeli svedoci, kroz kabinet do zadnje sobe, gde je njegov lakej Francuz sa ostalima slagao poslednje stvari. Dolohov je brojao novac i zapisivao. – Dakle – reče on – Hvostikovu treba dati dve hiljade. – Pa daj mu – reče Anatol. – Makarka će (tako su zvali Makarina) bez koristi u vatru i u vodu za tebe... Evo, i računi su svršeni – reče Dolohov pokazujući mu zapis. – Je li tako? – Da, razume se, tako – reče Anatol koji, kao što se videlo, nije slušao Dolohova, nego gledao nekud napred a osmeh mu nije silazio s lica. Dolohov zalupi pisaći sto i okrete se Anatolu s podrugljivim osmehom. – Nego, znaš šta – ostavi ti to sve: još ima vremena! – reče on. – Ti si budala! – reče Anatol. – Nemoj govoriti gluposti. – Kad bi ti znao... Ovo je đavo će ga znati šta! – Odista, ostavi – reče Dolohov. – Ja ti ozbiljno kažem. Zar je to šala što si naumio? 161 Tatarska kratka haljina.

– Šta, opet, opet me dražiš? Idi do đavola! A?... – reče Anatol i namršti se. – Meni zaista nije do tvojih budalastih šala. – I on ode iz sobe. Dolohov se osmehnu prezrivo i pokroviteljski kad Anatol iziđe. – Stani – viknu on za Anatolom – ne šalim se, ja govorim ozbiljno, hodi, hodi ovamo. Anatol opet uđe u sobu i, trudeći se da pribere pažnju, gledaše u Dolohova, očevidno pokoravajući mu se i nehotice. – Slušaj, poslednji put ti kažem. Što bih se ja s tobom šalio? Jesam li ti ja smetao? Ko ti je sve udesio, ko popa našao, ko pasoš izvadio, ko nabavio novaca? Sve ja. – Pa, hvala ti. Ti misliš da ti nisam zahvalan? – Anatol uzdahnu i zagrli Dolohova. – Ja sam ti pomagao, ali mi je, ipak, dužnost da ti kažem istinu: stvar je opasna i, kad čovek promisli, glupa. Ti ćeš nju odvesti, lepo. Zar će oni to tako ostaviti? Doznaće se da si oženjen. I tebe će pod krivičnu istragu... – Eh! gluposti, gluposti! – ubrza Anatol i opet se namršti. – Pa ja sam ti to objasnio. A? – I Anatol, sa onom naročitom pristrasnošću što je imaju tupi ljudi prema zaključcima do kojih su došli svojom pameću, ponovi Dolohovu svoje razlaganje koje mu je već sto puta ponavljao. – Pa ja sam ti objasnio da sam došao do ovog zaključka: ako ovaj brak bude nezakonit – reče on i savi jedan prst – onda ja ne odgovaram; a ako bude zakonit, svejedno: to u inostranstvu neće niko znati, je li tako? I ne govori, ne govori, ne govori! – Odista, okani se! Samo ćeš se vezati... – Idi dođavola! – reče Anatol i, uhvativši se za kosu, iziđe u drugu sobu, pa se začas vrati i sede s nogama na fotelji pred Dolohovom. – Đavo će ga znati šta je ovo! A? Vidi kako lupa! – On uze ruku Dolohovljevu i metnu je na svoje srce. Ah, quel pied, mon cher, quel regard! Une dèesse!162 A? Dolohov je, smešeći se hladno, gledao u njega svojim sjajnim, lepim, prekim očima; očevidno, želeo je da se još pošali s njim. – A kad odu pare, šta ćeš onda? – Šta ću onda? A? – ponovi Anatol sa istinskom neodlučnošću pri pomisli na budućnost. – Šta ću onda? Onda ne znam šta... Ali što da govorimo gluposti! – On pogleda na časovnik. – Vreme je! Anatol ode u zadnju sobu. – Hoćete li skoro? Što oklevate! – viknu na sluge. 162 Ah, kakva noga, draga moj, kakav pogled! Prava boginja!

Dolohov skupi novac, zovnu slugu da mu naredi da iznese što da se pojede i popije za srećna puta, pa uđe u onu sobu gde su sedeli Hvostikov i Makarin. Anatol je ležao u kabinetu na divanu, naslonivši se na ruku, osmehivao se zamišljeno i nešto nežno šaputao sam za sebe. – Hodi da jedeš nešto. Hodi pij! – viknu mu Dolohov iz druge sobe. – Neću – odgovori Anatol, smešeći se neprestano. – Hodi, došao je Balaga. Anatol ustade i uđe u trpezariju. Balaga je bio čuven kočijaš na trojkama, koji već šest godina poznaje Dolohova i Anatola i uslužuje ih svojim trojkama. Kad je Anatolov puk bio u Tveri, on je često odvozio Anatola iz Tveri uveče, dovozio ga zorom u Moskvu, a sutradan ga vraćao noću. Često je vozio Dolohova kad je ovaj bežao ispred potere; često ih je vozio po gradu sa Ciganima i damicama, kao što ih je Balaga zvao. Često je, vozeći ih, gazio po Moskvi svet i kočijaše i uvek su ga iskupljivala njegova gospoda, kao što ih je on zvao. On je satro pod njima mnogo konja. Često su ga oni tukli, često ga opijali šampanjem i maderom, koju je voleo, i on je znao da je svaki od njih učinio ne jedno delo koje bi običnom čoveku odavno donelo Sibir. U svojim pijankama često su prizivali Balagu, nagonili ga da pije i da igra pored Cigana i preko njegovih ruku prešla je ne jedna hiljada njihovog novca. Služeći njima, on je po dvadeset puta u godini rizikovao i svoj život i svoju kožu, a vozeći ih pomorio je više konja nego što su mu oni dali novaca. Ali je on njih voleo, voleo je tu mahnitu vožnju, po osamdeset vrsta na sat, voleo je da izvrne kočijaša i da pregazi pešaka u Moskvi, pa u sav trk da proleti moskovskim ulicama. Voleo je da sluša iza sebe onu divlju viku pijanih glasova: „Teraj! teraj!“ i onda kad se već nije moglo brže da tera; voleo je krvnički da ošine po vratu mužika koji se i onako ni živ ni mrtav sklanjao od njega. „Prava gospoda!“ – mislio je on. Anatol u Dolohov voleli su Balagu zbog njegove vešte vožnje i zbog toga što je i on voleo ono što i oni. Balaga se s drugima pogađao, uzimao po dvadeset pet rubalja za dva sata vožnje, i s drugima je tek poneki put išao lično, a mahom je slao svoje momke. Ali sa svojom gospodom, kao što ih je zvao, išao je uvek lično i nije nikad ništa tražio za svoj trud. Čim dozna od sobara da imaju novaca, on u nekoliko meseca jedanput dođe izjutra trezan i, klanjajući se duboko, zamoli da ga isplate. Gospoda su ga uvek nudila da sedne. – Sad mi pomozite u nevolji, baćuška Fjodore Ivanoviču, ili vaša svetlosti – rekao bi on. – Ostao sam sasvim bez konja, dajte koliko možete da odem na vašar.

I Anatol i Dolohov, kad se dese pri novcu, dadu mu po hiljadu i po dve rubalja. Balaga je bio riđ mužik, crvenog lica i osobito crvenog, debelog vrata, zdepast, zatupastog nosa, oko svojih dvadeset sedam godina, malih sjajnih očiju i s malom bradicom. Nosio je fini plavi kaftan sa svilenom postavom, obučen povrh kratke bundice. On se prekrsti prema uglu gde stoje ikone, pa priđe Dolohovu i pruži mu svoju crnu, malu ruku. – Fjodore Ivanoviču! – reče klanjajući se. – Zdravo, brate! A evo i njega. – Zdravo, vaša svetlosti! – reče Anatolu kad ovaj uđe, pa i njemu pruži ruku. – Pitam te, Balaga – reče Anatol, mećući mu ruku na rame – voliš li ti mene ili ne? A? Sad me usluži... S kakvim si konjima došao? A? – Kao što je naredio vaš kurir, s vašim, sa alama – reče Balaga. – Dakle, čuj, Balaga! Satri sva tri konja, ali da stigneš za tri sata. A? – Ako ih satrem, na čemu ćemo stići? – reče Balaga namigujući. – Ja ću tebi njušku da razbijem, nemoj se šaliti! – viknu odjedanput Anatol i iskolači oči. – A što da se šalim – reče kočijaš smeškajući se. – Zar ću ih ja štedeti kad vozim svoju gospodu? Koliko konji mogu da trče, toliko ćemo terati. – A! – reče Anatol. – De sedi. – Hajde, sedi! – reče Dolohov. – Postojaću, Fjodore Ivanoviču. – Sedi, šta trabunjaš, pij! – reče Anatol i natoči mu veliku čašu madere. Oči kočijaševe zasvetleše kad ugleda vino. Pošto je iz učtivosti najpre odbio, on popi čašu i obrisa se crvenom svilenom maramom, koja mu je stajala u kapi. – Pa kad ćemo da idemo, vaša svetlosti? – Pa evo... (Anatol pogleda na časovnik) odmah ćemo poći. Ali pazi, Balaga! – A? Da li ćeš stići? – Pa ako srećno pođemo, zašto ne bismo stigli? – reče Balaga. – Vozio sam vas u Tver, stizali smo za sedam sati. Jamačno se sećaš, vaša svetlosti. – Znaš, jedanput sam na Božić putovao iz Tveri – reče Anatol smešeći se na to sećanje i okrenuvši se Makarinu, koji je s najvećom pažnjom i, topeći se od miline, gledao u Kuragina. – Veruješ li, Makarka, nestajao

nam je dah, tako smo leteli. Upadosmo među komoru, preskočismo dvoja natovarena kola. A? – Ama, i konji behu! – nastavi priču Balaga. – Onda sam s mrkovom upregao mladog dešnjaka i levaka – reče on Dolohovu – i veruješ li, Fjodore Ivanoviču, letele su ale šezdeset vrsta; držati nisam mogao, ruke se skočanjile, beše mraz. Bacih uzde, drži, kažem, vaša svetlosti, a ja padoh u saonice. Jer nije da ih nisam mogao goniti, nego ih nisam mogao držati do mesta. Za tri sata dojuriše ale. Samo levak crče.

XVII Anatol iziđe iz sobe i, posle nekoliko miiuta, vrati se u bundi potpasanoj srebrnim pojasom i u kapi od samurovine, kicoški nakrivljenoj, koja je veoma dobro stajala prema njegovom lepom licu. Pošto se pogledao u ogledalu, pa u onoj istoj pozi, koju je uzeo pred ogledalom, stao pred Dolohova, on uze čašu vina. – Pa, Feđa, zbogom! Hvala ti na svemu, zbogom! – reče Anatol. – A vi, drugovi, prijatelji... – on se zamisli malo – mladosti... moje, zbogom! – reče Makarinu i ostalima. Iako su oni svi išli s njim, Anatol je, očevidno, hteo da učini nešto dirljivo i svečano od tog svog obraćanja drugovima. Govorio je sporo, glasno i, isprsivši se, cupkao jednom nogom. – Svi uzmite čaše, i ti, Balaga. Dakle, drugovi, prijatelji mladosti moje, mi smo dosta pili, uživali, pili. A? Sad, kad ćemo se videti? Otići ću preko granice! Uživali smo, zbogom, deco! U vaše zdravlje! Ura... – reče on, popi svoju čašu i tresnu je o zemlju. – Zdrav si! – reče Balaga, pa i on ispi svoju čašu i obrisa se maramom. Makarin je suznih očiju grlio Anatola. – Ej, kneže, kako mi je teško rastati se s tobom! – reče on. – Da se ide, da se ide! – povika Anatol. Balaga pođe iz sobe. – Ne, stani! – reče Anatol. – Zatvori vrata, valja sesti.*163 Eto tako. Zatvoriše vrata i svi sedoše. – A sad marš, deco! – reče Anatol i ustade. Lakej Joseph dade Anatolu torbu i sablju i svi iziđoše u pretsoblje. – A gde je bunda? – upita Dolohov. – Ej, Ignjatka! Idi Matreni Matvejevnoj, zatraži žensku bundu postavljenu samurovinom. Slušao sam kako se odvode devojke – reče Dolohov i namignu. – Ona će istrčati ni živa ni mrtva u čemu se kod kuće zateče; ako malo oklevaš, eto ti i plača, i tatice, i mamice, i odmah ozebla pa natrag; nego ti nju odjedanput zamotaj u bundu, pa nosi u saonice. Lakej donese žensku bundu postavljenu lisičinom. – Ludače, rekao sam ti onu sa samurovinom. O, Matrjoška, onu sa samurom! – viknu on tako da odjeknu daleko po sobama njegov glas. Lepa, suvonjava i bleda Ciganka, sjajnih, crnih očiju i crne kudrave kose što se preliva u plavo, ogrnuta crvenim šalom, istrča sa samurovom bundom preko ruke. 163 Ruski običaj pred polazak na put.

– Pa baš nije mi ni žao, uzmi je – reče ona, očevidno stideći se pred svojim gospodinom i žaleći bundu. Dolohov joj ne odgovori, nego uze bundu, nabaci je na Matrjošu i umota je. – Evo ovako – reče on. – Pa onda ovako – reče i podiže joj oko glave jaku, a ostavi je samo pred licem malo otvorenu. – Pa onda ovako, vidiš? – i primače Anatolovu glavu do otvora ostavljenog na jaci iz koga se video vedri osmeh Matrjošin. – Pa zbogom, Matrjoša – reče Anatol, ljubeći je. – Eh, moj provod je ovde svršen! Pozdravi Stjopku. Zbogom! Zbogom, Matrjoša; poželi mi sreću. – E, pa nek vam Bog da, kneže, veliku sreću – reče Matrjoša svojim ciganskim akcentom. Pred vratima su stajale dve trojke, a držahu ih dva dobra momka, kočijaša. Balaga sede na prednju trojku i, dižući visoko laktove, raspravi lagano uzde. Anatol i Dolohov sedoše kod njega, Makarin, Hvostikov i lakej sedoše na drugu trojku. – Jeste li gotovi? – upita Balaga. – De! – viknu on zamotavajući oko ruke uzde i trojka se otište niz Nikitin bulevar. – Tprr! De, đi!... Tprr! – čula se samo vika Balagina i jednog momka, koji je sedeo gore s njim. Na Arbatskom trgu trojka zakači neke kočije, zatrešta nešto, ču se vika i trojka polete niz Arbatu. Pošto projuri preko Podnovinskoga tamo i amo, Balaga poče zadržavati konje i, kad se vrati natrag, zaustavi ih na raskrsnici kod Stare konjušničke. Momak skoči da pridrži konje, a Anatol i Dolohov pođoše trotoarom. Kad se približiše kapiji, Dolohov zviznu. Odazva mu se zviždanje i odmah zatim istrča sobarica. – Uđite u dvorište, tu se vidi; odmah će izići – reče ona. Dolohov ostade kod kapije. Anatol uđe za sobaricom u dvorište, skrete iza ugla i utrča na stepenice. Gavrilo, krupan lakej Marije Dmitrijevne, dočeka Anatola. – Izvolite gospođi – reče lakej krupnim glasom, sprečavajući mu put do vrata. – Kakvoj gospođi? Ko si ti? – upita Anatol zadihanim šapatom. – Izvolite, naređeno mi je da vas odvedem. – Kuragine, natrag! – viknu Dolohov. – Izdaja! Natrag!

Dolohov se kod kapije, gde beše ostao, borio s pokućarom, koji je pokušao da zatvori kapiju kad je ušao Anatol. Dolohov poslednjim naporom odgurnu pokućara, pa zgrabi za ruku Anatola kad ovaj istrča, izvuče ga van kapije i pobeže s njim natrag trojci.

XVIII Marija Dmitrijevna je našla Sonju gde plače u hodniku i naterala je da joj sve kaže. Kad je uhvatila Natašino pisamce i pročitala ga, Marija Dmitrijevna je s pisamcetom u ruci otišla gore u Natašinu sobu. – Nevaljalice, bezobraznice! – rekla joj je ona. – Ništa neću da čujem! – I, odgurnuvši Natašu, koja je gledala u nju začuđenim ali suvim očima, zaključala ju je, zatim naredila pokućaru da propusti na kapiju one ljude što će doći večeras, ali da ih ne pušta napolje, a lakeju je naredila da te ljude dovede pred nju, pa je onda sela u salonu i čekala otmičare. Kad je Gavrilo došao da javi Mariji Dmitrijevnoj da su pobegli oni ljudi što su dolazili, ona se namršti i ustade, pa je, zaturivši ruke natrag, dugo hodala po sobama, misleći šta da radi. U dvanaest sati noću opipala je da li joj je ključ u džepu, pa je pošla u Natašinu sobu. Sonja je sedela u hodniku i plakala. – Marija Dmitrijevna, tako vam boga, pustite me k njoj! – reče ona. – Marija Dmitrijevna joj ne odgovori, nego otvori vrata i uđe. „Gadno, ružno... U mojoj kući... Nevaljalica, devojčura... Žao mi samo oca!“ – mislila je Marija Dmitrijevna, trudeći se da utiša svoj gnev. „Ma koliko da je teško, narediću svima da ćute i sakriću od grofa.“ Marija Dmitrijevna odlučnim korakom uđe u sobu. Nataša je ležala na divanu pokrivši glavu rukama i nije se makla. Ležala je onako isto kako ju je ostavila Marija Dmitrijevna. – Krasna si ti, vrlo krasna! – reče joj Marija Dmitrijevna. – U mojoj kući zakazivati sastanke ljubavnicima! Nemoj da se pretvaraš. Slušaj kad ti govorim. – Marija Dmitrijevna je povuče za ruku. – Slušaj kad ti govorim. Sebe si osramotila, kao poslednja devojčura. Drukčije bih ja s tobom, ali mi je žao tvog oca. Sakriću. – Nataša se ne pokrenu, ali samo poče sva da se trese od nemog, grčevitog plača, koji ju je gušio. Marija Dmitrijevna pogleda Sonju i sede na divan pored Nataše. – Sreća njegova što mi je izmakao; ali naći ću ja njega – reče ona svojim grubim glasom. – Čuješ li ti što ja govorim? – Ona podvuče svoju krupnu ruku pod lice Natašino i okrenu je k sebi. I Marija Dmitrijevna i Sonja začudiše se kad videše Natašino lice. Oči joj behu sjajne i suve, usne stisnute, obrazi opušteni. – Ostavi... te... šta mi... ja ću... umreti... – progovori ona, ljutito se ote od Marije Dmitrijevne i leže opet onako kao što je ležala.