Lav Nikolajevič Tolstoj - Rat i mir 2 $

– Hajde, Vasja – reče mu Nikolaj. – Eto, maze me kao mačka – reče Denisov kao u šali. – Pevaću vam celo veče – reče Nataša. – Volšebnica, sve će od mene učiniti! – reče Denisov i otpasa sablju. On iziđe izvan stolica, uze čvrsto svoju damu za ruku, podiže glavu i isturi nogu, čekajući takt. Samo na konju i u mazurki nije se primećivao mali rast Denisova i tada se on držao kao junačina, kakvim se i osećao. Sačekavši takt, on pogleda u svoju damu sa strane, pobednički i šaljivo, iznenada cupnu jednom nogom, odskoči kao lopta gipko od poda i polete unaokolo, odnoseći sobom svoju damu. Prelete tako nečujno polovinu dvorane na jednoj nozi i izgledalo je kao da ne vidi stolice koje su stajale pred njim i da leti pravo na njih; ali, odjedanput, zvecnuvši mamuzama i rastavivši noge, zaustavljao se na potpeticama, stajao tako jednu sekundu, cupnuo u mesto zveckajući mamuzama, brzo se okretao i, pokuckujući levom nogom desnu, leteo opet unaokolo. Nataša je pogađala ono što je on nameravao da uradi, pa je i ona, ne znajući kako, išla za njim – predajući mu se. On ju je okretao čas na desnoj, čas na levoj ruci, čas je padao na kolena i obvodio je oko sebe, pa opet skakao na noge i jurio napred tako brzo kao da je hteo da protrči kroz sve sobe, bez predaha; čas je odjedanput opet zastajao i spuštao se na kolena na nov i neočekivan način. Kad je, zavrtevši jako svoju damu pred njenim mestom, zvecnuo mamuzama, klanjajući se pred njom, Nataša mu se i ne pokloni. Ona ga pogleda u nedoumici i smešeći se, kao da ga ne poznaje. – Šta je ovo? – reče ona. Iako Johelj nije priznavao da je ta mazurka prava, ipak svi behu ushićeni veštinom Denisovljevom, stadoše ga neprestano birati, a starci, smešeći se, počeše da razgovaraju o Poljskoj i o starom dobrom vremenu. Denisov, zacrvenevši se od mazurke i brišući se maramicom, sede do Nataše i, dok je god trajao bal, nije se odmicao od nje.

XIII Dva dana posle toga Rostov nije video Dolohova kod svojih, niti ga je zaticao kod kuće; trećeg dana dobi od njega pisamce: „Pošto ne želim više dolaziti u vašu kuću iz poznatih ti uzroka, a odlazim u vojsku, to večeras dajem svojim prijateljima oproštajnu gozbicu – dođi u englesku gostionicu.“ Rostov je toga dana između devet i deset sati, kad je izišao iz pozorišta u kome je bio zajedno sa svojima i s Denisovom, otišao u englesku gostionicu. Odmah ga odvedoše u najbolje odeljenje u gostionici, koje za tu noć beše zauzeo Dolohov. Dvadesetinu ljudi se okupilo oko stola za kojim je sedeo Dolohov između dve sveće. Na stolu su ležali zlato i banknote i Dolohov je držao banku. Posle njegove ponude i Sonjina odbijanja, Nikolaj se još nije video s njim i osećao se zbunjen kad je pomislio kako će se njih dvojica sastati. Bistar, hladan pogled Dolohovljev dočeka Rostova još na vratima, kao da ga je odavno čekao. – Odavno se nismo videli – reče on – hvala ti što si došao. Dok ovo izdelim, stići će i Iljuška s horom. – Ja sam svraćao tvojoj kući – reče Rostov i porumene. Dolohov mu ne odgovori. – Možeš i ti da igraš – reče on. Rostovu pade u tom trenutku na um neobičan razgovor koji je jedanput imao s Dolohovom. – „Samo budale mogu igrati na sreću“ – rekao mu je tada on. – Ili se bojiš da igraš sa mnom? – reče sad Dolohov, kao da je pogodio šta misli Rostov i osmehnu se. Po njegovom osmehu video je Rostov da je Dolohov u onom duševnom raspoloženju koje je imao za ručkom u klubu i uopšte onih dana kad mu kao dosadi svakodnevni život, pa oseti potrebu da kakvim god neobičnim, većinom bezdušnim postupkom iziđe iz njegovih granica. Rostov se nađe u zabuni; tražio je i nije mogao da nađe u svojoj pameti šalu koja bi odgovorila na reči Dolohovljeve. Ali pre nego što je i stigao da to učini, Dolohov mu pogleda pravo u oči, pa lagano i razvučeno, tako da su svi mogli čuti, reče: – A sećaš li se kako ja i ti razgovarasmo o igri... budala je ko hoće da igra na sreću; treba igrati nasigurno, i ja hoću malo da probam. „Da li hoće da proba na sreću, ili nasigurno?“ – pomisli u sebi Rostov. – A i bolje da ne igraš – dodade Dolohov, pa lupnu presečenim kartama i reče: – Banka, gospodo!

I pomaknuvši novac napred, Dolohov se spremi da deli. Rostov sede pored njega i najpre nije igrao. Dolohov je pogledao u njega. – A što ne igraš? – upita ga. I začudo, Nikolaj oseti kako ga nešto vuče da uzme kartu, da metne na nju mali ulog i da počne igru. – Nemam kod sebe novaca – reče Rostov. – Verovaću ti! Rostov metnu pet rubalja na kartu i izgubi, metnu opet i opet izgubi. Dolohov je tukao, to jest dobio od Rostova deset karata jednu za drugom. – Gospodo – reče on mešajući karte – molim vas stavljajte novac na karte, inače mogu da se pobrkam u računu. Jedan od igrača reče kako se nada da se njemu može verovati. – Može se verovati, ali se bojim da se ne pometem; molim da se stavlja novac na karte – odgovori Dolohov. – Ti igraj slobodno, mi ćemo se obračunati – reče Rostovu. Igra se nastavi; lakej je neprestano služio šampanjem. Sve karte Rostovljeve tučene su i na njegov račun beše zapisano osam stotina rubalja. On beše napisao na jednoj karti osam stotina rubalja, ali kad ga poslužiše šampanjem, on se predomisli, pa opet napisa običan ulog, dvadeset rubalja. – Ostavi – reče Dolohov, mada, rekao bi čovek, nije ni gledao u Rostova – pre ćeš povratiti. Drugima dajem, tebe tučem. Ali da se ti ne bojiš mene? – ponovi on. Rostov ga posluša, ostavi zapisano osam stotina i metnu na sedmicu herca sa zavrnutim uglom, koju podiže sa zemlje. On se posle dobro sećao te karte. I tako metnu sedmicu herca, napisa na njoj odlomljenim parčetom krede 800, okruglim, pravim ciframa; popi čašu zagrejanog šampanja koju mu dadoše, osmehnu se na reči Dolohovljeve i, čekajući sa zebnjom u srcu da iziđe sedmica, stade gledati u ruke Dolohovu, koji je držao karte. Bilo da dobije, bilo da izgubi tu sedmicu herca – to je za Rostova mnogo značilo. Grof Ilja Andrejič dao je svome sinu u prošlu nedelju dve hiljade rubalja i on, koji nikad nije voleo da govori o novčanim neprilikama, rekao mu je da su to poslednje pare do maja i zato je umolio sina da ovog puta bude malo štedljiviji. Nikolaj je rekao da mu je i to odviše mnogo i da daje poštenu reč da neće tražiti više novaca do proleća. Sad mu je od tih novaca ostalo hiljadu dve stotine rubalja. Dakle, sedmica herc značila je ne samo izgubiti hiljadu šest stotina rubalja, nego pogaziti i datu reč. On je sa zebnjom u srcu gledao u ruke Dolohovljeve i govorio u sebi: „Hajde, brže, daj mi tu kartu, pa ću uzeti kapu, otići kući da večeram s Denisovom, Natašom i Sonjom, i zaista nikad neću uzeti u svoje ruke karte“. U tom trenutku iziđe mu pred oči njegov domaći život, šale s

Pećom, razgovori sa Sonjom, dueti s Natašom, piket s ocem, pa čak i mirna postelja u povarskom domu, tako jako i divno kao da je to sve davno minula, izgubljena i neocenjiva sreća. On nije mogao pomisliti da može luda slučajnost nagnati sedmicu da padne pre na desnu nego na levu stranu i lišiti ga cele te nanovo shvaćene, ponovo rasvetljene sreće, pa ga baciti u pučinu još neiskušane i neizvesne nesreće. To nije moglo biti, ali je on pri svem tom čekao sa zebnjom pokrete ruku Dolohovljevih. Te koščate, malo crvene ruke, sa dlakama koje su se videle ispod košulje, spustiše svežanj karata, pa prihvatiše pruženu čašu i lulu. – Dakle nije te strah da igraš sa mnom? – ponovi Dolohov i, kao da se sprema da ispriča neku veselu priču, spusti karte, usturi se u stolici, pa, otežući i osmehujući se, stade da priča: – Jest, gospodo, meni su kazivali kako se po Moskvi razneo glas da sam varalica u kartanju, pa vam savetujem da budete oprezniji prema meni. – De, okreći! – reče Rostov. – O, te moskovske tetkice! – reče Dolohov i, smešeći se, poče okretati karte. – Aaah! – umalo ne dreknu Rostov i izdiže obe ruke do kose. Sedmica, koja mu je bila potrebna, već je stajala odozgo, prva karta u svežnju. On izgubi više nego što je mogao platiti. – Nego, nemoj padati u vatru – reče Dolohov, pogledavši Rostova, pa nastavi da okreće.

XIV Posle sat i po većina igrača smatrala je svoju igru kao šalu. Sva se igra beše svela na samog Rostova. Mesto hiljadu i šest stotina beše zapisana na njegov račun dugačka kolona cifara, koju je on brojao do deset hiljada, a koja se sad, kao što je zbunjeno računao, već popela na petnaest hiljada. Uistini račun beše već prebacio dvadeset hiljada rubalja. Dolohov nije više slušao, ni pričao priču; on je motrio na svaki pokret ruku Rostovljevih i ponekad letimično pregledao ono što je zapisao na njegov račun. Naumio je da igra dotle dok taj račun ne dotera do četrdeset tri hiljade. Taj broj izabrao je zato što njegove i Sonjine godine iznose: četrdeset tri. Rostov se beše naslonio glavom na obe ruke, pa je tako sedeo za stolom išaranim, polivenim vinom i zatrpanim kartama. Jedan mučan utisak nije ga nikako ostavljao: te koščate, malo crvene ruke sa dlakama koje se vide ispod košulje, te ruke koje je on i voleo i mrzeo držale su ga u svojoj vlasti. „Šest stotina rubalja, kec, četvrtina, devetka... nije mogućno povratiti!... A kako bi veselo bilo kod kuće... Pub na pe... to ne može biti!... I zašto on ovo čini sa mnom?...“ – mislio je i domišljao se Rostov. Poneki put stavljao je mnogo na jednu kartu; ali Dolohov nije hteo da tuče, nego mu je sam određivao ulog. Nikolaj mu se pokoravao i čas se molio bogu kao što se molio na bojnom polju kod amštetenskog mosta; čas vračao da će ga spasti ona karta koja mu prva padne u ruku iz gomile odbačenih karata pod stolom; čas brojao koliko je gajtana na njegovoj bluzi, pa probao da sav gubitak stavi na kartu koja ima toliko okanaca; čas se osvrtao na ostale igrače da mu pomognu; čas se zagledao u hladno lice Dolohovljevo i trudio se da prozre šta u njemu biva. „Pa on zna šta za mene znači ovaj gubitak. On ne može, valjda, želeti da propadnem? Ta on mi je bio prijatelj. Ja sam ga voleo... Ali ni on nije kriv; šta će kad ga služi sreća? A nisam ni ja kriv“ – govorio je Rostov u sebi. „Nisam učinio ništa rđavo. Jesam li koga ubio, uvredio, poželeo mu zla? Zašto me goni ova strašna nesreća? I kad je ona počela? Ja sam malopre pristupio ovom stolu s namerom da dobijem sto rubalja, da kupim mami za imendan onu šatulicu, pa da odem kući. Bio sam tako srećan, tako slobodan, veseo! Ja nisam onda ni znao koliko sam bio srećan! Pa kad se to svršilo, a kad je počelo ovo novo, užasno stanje? Čime se obeležila ta promena? Sedeo sam neprestano ovako na ovom mestu, kod ovoga stola, i ovako isto odabirao i podizao karte i gledao u ove koščate, vešte ruke. Kad se to svršilo i šta se to svršilo? Ja sam, eto, zdrav, snažan

i neprestano ovaj isti, i neprestano sam na ovom istom mestu. Ne, to ne može biti! Svakako se sve ovo neće ničim završiti.“ Bio je crven, sav u znoju, ma da u sobi nije bilo vrućina. I lice mu je bilo strašno i žalosno, utoliko više što je želeo da se pokaže hladan, a nije mogao. Račun beše doterao do zlokobnog broja četrdeset tri hiljade. Rostov spremi kartu na koju htede da igra u četvrtinu od tri hiljade rubalja, na one tri što tek beše dobio, kad Dolohov lupnu kartama, ostavi ih na stranu, pa uze kredu i poče brzo svojim čitkim, sigurnim rukopisom, mrveći kredu, da svodi račun Rostovljev. – Da večeramo, vreme je da večeramo! Evo i Cigana! – I doista, već su ulazili sa zime i govorili nešto svojim ciganskim akcentom neki crni muškarci i žene. Nikolaj vide da je sve svršeno; ali, kao da ga najviše zanima sama igra, reče ravnodušno: – Šta, zar nećeš još? A ja sam spremio divnu karticu. „Sve je svršeno, propao sam!“ – pomisli on. „Sad mi samo ostaje – kuršum u čelo!“ i, uz to dodade veselim glasom: – De, još jednu karticu. – Dobro – odgovori Dolohov, pošto svede račun – dobro! Ide za dvadeset jednu rublju – reče pokazujući na cifru 21 koja je nedostajala pa da bude okruglo četrdeset tri hiljade, pa uze karte i spremi se da deli. Rostov poslušno presavi ugao i mesto spremljenih šest hiljada, zapisa marljivo. – Meni je svejedno – reče on – samo bih voleo da znam da li ćeš tući, ili ćeš mi dati tu desetku. Dolohov poče ozbiljno da deli. O, kako je Rostov u tom trenutku mrzeo te ruke, malo crvene, s kratkim prstima i sa dlakama što se vide ispod košulje, te ruke koje ga drže u svojoj vlasti!... Desetka je bila data. – Dužni ste mi, grofe, četrdeset tri hiljade – reče Dolohov, pa ustade iza stola, protežući se. – Baš se umori čovek kad sedi ovako dugo – dodade on. – Da, i ja sam se umorio – reče Rostov. Dolohov ga prekide, kao da mu htede napomenuti da mu ne priliči da se šali: – Kad ćete, grofe, izvoleti da date novac? Rostov planu, pozva Dolohova u drugu sobu i reče mu: – Ja ne mogu odmah sve platiti, primićeš menicu. – Čuješ, Rostove! – reče Dolohov, smešeći se vedro i gledajući Nikolaju u oči – ti znaš onu poslovicu: „Sreća u ljubavi, nesreća u kartama“. Tvoja je rođaka zaljubljena u tebe. Ja to znam.

„O, ovo je strahovito osećati se tako u vlasti ovoga čoveka – pomisli Rostov. Rostov je znao kakav će udar zadati ocu i majci kad im kaže za taj gubitak; on je znao kakva bi to sreća bila kad bi se izbavio od svega toga i znao je da Dolohov zna da ga on može izbaviti od tog stida i jada, pa hoće sad još da se igra njime kao mačka mišem. – Tvoja rođaka... – htede Dolohov da kaže, ali ga Nikolaj prekide. – Tu moja rođaka nema posla i o njoj ne treba govoriti! – viknu on besno. – Dakle, kad ću dobiti novac? – upita Dolohov. – Sutra – reče Rostov i iziđe iz sobe.

XV Reći „sutra“ i održati ton uljudnosti – to nije bilo teško; ali doći sam kući, videti sestre, brata, majku, oca, kazati sve i tražiti novac na koji nemaš pravo posle date časne reči, to je bilo užasno. Kod kuće ne behu još zaspali. Mladež iz kuće Rostovih vratila se iz pozorišta, večerala i sedela oko klavikorda. Čim uđe u salon, Nikolaja odmah zahvati ona ljubavna, poetska atmosfera koja je te zime vladala u njihovoj kući i koja se sad, posle Dolohovljeve proševine i Joheljevog bala, izgleda, još više zgusnula nad Sonjom i Natašom, kao vazduh pred oluju. Sonja i Nataša u plavim haljinama, u kojima su išle u pozorište, lepe i svesne da su lepe, stajahu kod klavikorda vesele i smešeći se. Vera je igrala šaha sa Šinšinom u salonu. Stara grofica, očekujući sina i muža, ređala je pasijans s jednom starom plemićkom koja je živela kod njih u kući. Denisov je, svetlih očiju i nakostrešene kose, opruživši nogu nazad, sedeo za klavikordama i, udarajući u njih svojim kratkim prstima, hvatao akorde i, prevrćući očima, tankim, promuklim, ali pouzdanim glasom pevao svoju pesmu „Volšebnica“ i trudio se da joj nađe muzičku pratnju. Volšebnice, kaži, kakva ovo sila, Ostavljenim davno vuče me žicama; Kakav si mi oganj u srce metnula, Kakav mi je ovo plamen u venama! On je pevao strasno, gledajući u unezverenu i srećnu Natašu svojim kao ahat crnim očima. – Divno! izvrsno! – viknu Nataša. – Još i drugu strofu – reče ona, ne opažajući da je ušao Nikolaj. „Kod njih je sve jedno te jedno“ – pomisli Nikolaj kad zaviri u salon i vide tamo Veru i majku s onom staricom. – A! Evo i Nikoljinke! – povika Nataša i pritrča mu. – Je li tatica kod kuće? – upita on. – Kako mi je milo što si došao! – reče Nataša, a ne odgovori mu – tako smo veseli. Znaš li da je Vasilije Dmitrič ostao još jedan dan meni za ljubav? – Nije, tata još nije došao – odgovori mu Sonja. – Došao si, Koko, hodi k meni, rode! – ču se glas grofičin iz salona. Nikolaj priđe materi, poljubi je u ruku, pa, ćuteći, sede za njen sto i poče

gledati u njene ruke kako ređaju karte. Iz sale se jednako čuo smeh i veseli glasovi koji saleću Natašu. – Pa, lepo, lepo – povika Denisov – sad se ne možete izgovarati, na vas je red da otpevate barcarollu, molim vas. Grofica pogleda u ćutljivog sina i upita: – Šta je tebi? – Ah, ništa! – reče on, kao da mu je već dodijalo sve jedno i isto pitanje. – Da li će tatica skoro doći? – Mislim. „Kod njih je sve jedno te jedno. Oni ništa ne znaju. Kuda ću sad?“ – pomisli Nikolaj, pa ode opet u dvoranu gde behu klavikorde. Sonja je sedela za klavikordama i svirala preludiju one barkarole koju je Denisov veoma voleo. Nataša se spremala da peva. Denisov je gledao nju ushićenim očima. Nikolaj poče da ide tamo-amo po sobi. „I kakvo je to zadovoljstvo terati je da peva! Šta ona može da peva? Pa u tome nema ničeg veselog“ – mislio je Nikolaj. Sonja udari prvi akord iz preludije. „Bože, ja sam propao, ja sam izgubio čast. Kuršum u čelo, to mi je jedino ostalo, a ne da pevam“ – pomisli on. „Da li da odem? Ali kuda ću? Svejedno, neka pevaju!“ Nikolaj nastavi turobno da šeta po sobi i pogledaše u Denisova i devojke, kloneći se njihovih pogleda. „Šta je vama, Nikoljinka?“ – upita Sonjin pogled, upravljen na njega. Ona je odmah videla da se nešto s njim dogodilo. Nikolaj se okrete od nje. I Nataša je sa svojom osetljivošću odmah opazila stanje svog brata. Ona je to opazila, ali je bila u tom trenutku tako vesela, tako daleko od gorčine, tuge i prekora da je (kao što to često čini mladež) navlaš varala samu sebe. „Ne, sad sam ja toliko vesela da ne mogu da kvarim svoje veselje bolećivošću prema tuđem bolu“ – pomisli ona, pa reče u sebi: „Ne, ne, ja se zacelo varam, mora biti da je i on veseo kao i ja.“ – Hajde, Sonja – reče ona i iziđe nasred dvorane, gde je, po njenom mišljenju, bio najbolji rezonans. Podignuvši malo glavu, opustivši mlitavo ruke, pa, kao što to čine igračice, stajući energično s peta na prste, Nataša prođe sredinom sobe i stade. „Evo me, gle!“ – kao da reče ona, odgovarajući na ushićen pogled Denisovljev koji ju je pratio.

„I čemu se ona raduje!“ – pomisli Nikolaj gledajući u sestru. „I kako je ne mrzi i kako se ne stidi!“ Nataša zapeva prvu notu, grlo joj se raširi, grudi se ispraviše, oči dobiše ozbiljan izraz. Ona u tome trenutku nije mislila ni o kom, ni o čem, i iz njenih nasmešenih usta začuše se tonovi, oni tonovi koje može svaki da otpeva u istim razmacima vremena i u istim intervalima, ali koji vas hiljadu puta ostave hladnim, a hiljadu prvi put nagnaju vas da zadršćete i da zaplačete. Nataša je te zime počela prvi put ozbiljno da peva, a naročito zato što se Denisov ushićavao njenim pevanjem. Sad nije pevala detinjski, sad nije bilo u njenom pevanju onog komičnog, detinjastog staranja kao pre; ali još nije pevala dobro, kako su govorili svi znalci-ocenjivači koji su je slušali. „Neizrađen, ali divan glas, treba ga izraditi“ – govorili su svi. Samo, oni su to, obično, govorili mnogo posle, pošto je ona ućutala. A dok je pevao taj neizrađeni glas s nepravilnim predasima i sa rđavim prelazima, ni znalci-ocenjivači nisu ništa govorili, nego su samo uživali u tom neizrađenom glasu i samo želeli da ga još jedanput čuju. U njenom glasu beše ona devičanska čistota, ono nepoznavanje svoje snage i ona još neizrađena mekota, što behu tako srasli s manama njenog pevanja da se, rekao bi čovek, nije moglo ništa izmeniti u tom glasu a da se ne pokvari. „Šta je to?“ – pomisli Nikolaj kad ču njen glas i razrogači oči. „Šta se to desilo s njom? Kako sad peva!“ – pomisli on. I odjedanput se sav svet svede za njega na očekivanje druge note, druge fraze i sve na svetu posta razdeljeno na tri tempa: „Oh! Mio crudele affetto21... Jedan, dva, tri... jedan, dva, tri.. jedan... Oh, mio crudele affetto... Jedan, dva, tri... jedan. Eh, ala je naš život glup!“ – pomisli Nikolaj. „I nesreća, i novac, i Dolohov, i pakost, i čast – sve je to koješta... a ovo je ono pravo... De, Nataša, hajde golubice! De, rode!... Kako li će isterati to si? Istera! Hvala bogu!“ – pa, i ne znajući da i on peva da bi to si bilo jače, otpeva drugi glas te visoke note za tercu niže. „Bože, ala je to lepo! Zar sam to ja otpevao? Kako srećno ispade!“ – pomisli on. O, kako je zatreptala ta terca i kako se pokrete nešto bolje što beše u duši Rostovljevoj! A to nešto nije zavisilo ni od čega na svetu, i beše iznad svega na svetu. Kakvi gubici, i Dolohovi, i časna reč!... Sve je to koješta! Čovek može ubiti, ukrasti, pa opet biti srećan... 21 Oh, čemerna moja ljubavi.

XVI Odavno Rostov nije tako uživao u muzici kao tog dana. Ali čim je Nataša svršila svoju barkarolu, njemu opet pade na um stvarnost. On ne reče ništa, iziđe i ode dole u svoju sobu. Posle četvrt sata dođe iz kluba stari grof, veseo i zadovoljan. Kad Nikolaj ču da je došao, on ode k njemu. – Pa, jesi se malo proveselio? – reče Ilja Andrejič, osmehujući se radosno i ponosito na svog sina. Nikolaj htede reći „da“, ali ne mogade: umalo se nije zaplakao. Grof je raspaljivao lulu, pa nije opazio u kakvom mu je stanju sin. „Eh, ne može se izbeći!“ – pomisli Nikolaj prvi i poslednji put. I, odjedanput, sasvim nemarno, tako da je sam sebi izgledao odvratan, kao da traži ekipaž da se odveze u grad, reče ocu: – Tata, došao sam do vas poslom. Zamalo nisam zaboravio. Treba mi novaca. – Eto vidiš – reče otac koji beše osobito veseo. – Govorio sam ja tebi da neće biti dosta. Treba li ti mnogo? – Vrlo mnogo – reče Nikolaj crveneći i s glupim i nemarnim osmehom, za koji se posle dugo kajao. – Izgubio sam malo na kartama, to jest mnogo, vrlo mnogo, četrdeset tri hiljade. – Šta? Kod koga?... Ti se šališ! – povika grof i odjedanput mu apopleksično pocrveneše i vrat i potiljak, kao što se zacrvene stari ljudi. – Obećao sam da platim sutra – reče Nikolaj. – Pa!... – reče stari grof šireći ruke i klonu malaksalo na divan. – Šta da radim! Kome se to nije dešavalo! – reče sin odrešitim, drskim tonom, a u duši je sebe smatrao za nitkova, hulju, koji ne može okajati svoj zločin dok je živ. On bi rado izljubio ruke svome ocu, na kolenima bi molio da mu oprosti, a mesto toga kaže mu nemarnim i još grubim tonom da se to svakom dešava. Kad grof Ilja Andrejič ču te reči od svog sina, on obori oči i uzvrda se, kao da traži nešto. – Da, da – reče on – teško je, bojim se, teško je naći... Kome se nije dešavalo! Jest, kome se nije dešavalo... – I grof ovlašno pogleda sinu u oči, pa pođe napolje iz sobe Nikolaj je bio spreman na otpor, ali se nikako nije ovome nadao. – Tatice! ta... tice! – viknu on za njim, plačući – oprostite mi! – I, zgrabivši očevu ruku, pritište na nju usne i zaplaka.

Dok se otac objašnjavao sa sinom, dotle je bilo između majke i kćeri tako isto važno objašnjavanje. Nataša uzbuđena dotrča majci. – Mama!... Mama!... On me je... – Šta je on? – On me je, on me je zaprosio. Mama! Mama! – povika Nataša. Grofica nije verovala svojim ušima. Denisov zaprosio! Koga? Tu majušnu devojčicu, Natašu, koja se doskora igrala lutkama i koja još uzima časove. – Nataša, okani se, kakve su to gluposti! – reče ona, nadajući se da je to bila šala. – Gle sad, gluposti! Ja vam ozbiljno govorim – reče srdito Nataša. – Došla sam da vas pitam šta da radim, a vi mi kažete: „gluposti“... Grofica sleže ramenima. – Ako je istina da te je mosje Denisov zaprosio, a ti mu kaži da je ludak, pa kraj. – Ne, nije on ludak – reče Nataša uvređeno i ozbiljno. – Pa šta onda hoćeš? Ta vi ste sad sve zaljubljene. Kad si zaljubljena, ti se udaj za njega! – reče grofica, smejući se jetko. – Nek ti je srećno! – Ne, mama, ja nisam zaljubljena u njega, mora biti da nisam zaljubljena u njega. – Lepo, a ti mu onda kaži. – Mama, vi se ljutite? Nemojte se ljutiti, slatka mama, pa šta sam ja kriva? – Pa šta hoćeš ti, dete! Hoćeš da ja idem da mu kažem? – reče grofica smešeći se. – Ne, ne, ja ću, samo me vi naučite. Vama je sve lako – dodade ona na majčin osmeh. – Ali da ste videli kako mi je on to rekao! Ma znam ja da on to nije hteo reći, nego je rekao nehotice. – Ali ipak treba ga odbiti. – Ne, ne treba. Meni ga je veoma žao! On je tako mio. – Dobro, a ti onda primi proševinu. I onako ti je vreme da se već udaš – reče mati srdito i podrugljivo. – Ne, mama, meni ga je tako žao. Ja ne znam kako ću mu kazati. – Pa ti i ne treba da mu kažeš, kazaću mu ja – reče grofica, naljućena što su se usudili da tu majušnu Natašu gledaju kao veliku devojku.

– Ne, nipošto, ja ću mu kazati, a vi slušajte kod vrata. – I Nataša otrča preko salona u salu, gde je sedeo Denisov na onoj istoj stolici, kod klavikorda, pokrivši lice rukama. Kad se čuše njeni laki koraci, on skoči i, prilazeći joj brzo, reče: – Natali, rešavajte moju sudbinu. Ona je u vašim rukama! – Vasilije Dmitriču, meni vas je tako žao!... Da, vi ste veoma krasni... ali ne može da bude – to... pa i onako ću vas uvek voleti. Denisov se naže nad njenom rukom i ona ču neobične, za nju nerazumljive zvuke. Ona ga poljubi u crnu, zamršenu, kovrdžastu kosu. Uto se ču kako brzo zašušta grofičina haljina. Ona im priđe. – Vasilije Dmitriču, hvala vam na počasti – reče grofica zbunjenim glasom koji se učini Denisovu oštar – ali je moja kći tako mlada, i ja sam mislila da ćete se vi, kao prijatelj mog sina, obratiti prvo meni. U takvom slučaju ne biste me doveli dotle da vam moram otkazivati. – Grofice... – reče Denisov, oborivši oči preda se i izgledajući kao krivac, pa htede još nešto da kaže, ali zape. Nataša nije mogla mirno da ga gleda tako žalosnog. Ona poče glasno da jeca. – Grofice, ogrešio sam se o vas – nastavi Denisov isprekidano – ali znajte da ja toliko obožavam vašu kćer i svu vašu porodicu da bih dao dva života... – On pogleda u groficu, pa, kad spazi njeno ozbiljno lice, reče: – Zbogom, grofice! – poljubi je u ruku i ode brzim i odlučnim koracima iz sobe, a Natašu i ne pogleda. Sutradan je Rostov ispratio Denisova, koji ne htede više nijednog dana ostati u Moskvi. Denisova su ispratili sa Ciganima svi njegovi moskovski prijatelji i on nije znao kako su ga metnuli u saonice ni kako su ga vozili za prve tri stanice. Posle Denisovljeva odlaska, Rostov je, čekajući novac koji stari grof nije mogao odmah skupiti, proveo još dve nedelje u Moskvi, ne izlazeći iz kuće i sedeći, mahom, u sobi za gospođice. Sonja beše prema njemu nežnija i odanija nego ranije. Izgledalo je kao da je htela da mu pokaže kako je njegov gubitak na kartama podvig i kako ga ona zbog toga još više voli: ali je Nikolaj sad smatrao da nije nje dostojan. On je ispisao albume devojačke stihovima i zapisima, poslao je najzad sve četrdeset tri hiljade rubalja Dolohovu i dobio od njega priznanicu, pa je, ne oprostivši se ni s kim od svojih poznanika, otputovao krajem novembra za svojim pukom, koji već beše u Poljskoj.

DEO DRUGI

I Posle svog objašnjenja sa ženom, Pjer otputova u Petrograd. U Toršku, na stanici, ne beše konja, ili ih ne htede dati nadzornik. Pjer je morao da čeka. Onako obučen leže na kožni divan kod okruglog stola, metnu na sto svoje krupne noge u toplim čizmama i zamisli se. – Zapovedate li da unesem kofere? Zapovedate li da se namesti postelja, da vam se donese čaj? – pitaše ga sobar. Pjer mu ne odgovori, jer ništa nije čuo niti video. On se zamislio još na prošloj stanici i neprestano je mislio o jednoj istoj stvari – tako krupnoj da nije obraćao nikakve pažnje na ono što se dešava oko njega. Njega ne samo što nije interesovalo hoće li docnije ili ranije stići u Petrograd, ili hoće li ili neće imati gde da se odmori na ovoj stanici, nego u poređenju sa ovim mislima koje su ga sad zanimale njemu je bilo svejedno da li će provesti nekoliko sati ili ceo život na ovoj stanici. Nadzornik, njegova žena, sobar, jedna seljanka s torškovskim proizvodima ulazili su u sobu i nudili mu svoje usluge. Pjer, ne skidajući noge sa stola, gledao ih je preko naočara, i nije shvatao šta oni hoće i kako mogu da žive kad nisu rešili ova pitanja što njega zanimaju. A njega su neprestano zanimala jedna ista pitanja, još od onog dana kad se, posle dvoboja, vratio iz Sokoljnika i proveo prvu, mučnu, besanu noć; samo su ga sad, ovako samog u putu, skolila neobičnom snagom. Ma o čem počeo misliti, on se vraćao na jedna ista pitanja, koja nije mogao raspraviti, a nije mogao da ih sebi ne zadaje. Kao da mu se u glavi odvrnuo onaj glavni zavrtanj, na kome se držao čitav njegov život. Zavrtanj se nije mogao zavrnuti, niti više odvrnuti, nego se vrteo jednako na jednom istom zarezu, ne hvatajući ništa, i nije se mogao zaustaviti da se ne okreće. Uđe nadzornik i poče ponizno da moli „njegovu svetlost“ da pričeka samo dva „satića“ pa će on (bilo šta bilo) dati njegovoj svetlosti kurirske konje. Nadzornik je, očevidno, lagao i hteo da dobije od putnika što više novaca. „Da li je to rđavo ili dobro?“ – upita se Pjer. „Meni je dobro, drugom putniku rđavo, a njemu je preko potrebno, jer nema šta da jede: reče da ga je za to izbio neki oficir. A oficir ga je izbio zato što mu je trebalo da ide što pre. A ja sam pucao na Dolohova zato što sam smatrao da sam uvređen, a Luja XVI pogubili su zato što su ga smatrali za zločinca; a posle godinu dana pobili su one što su njega pogubili, i njih zbog nečeg. Šta je rđavo? Šta je dobro? Šta treba voleti, šta mrzeti? Čega radi živeti, i šta sam ja? Šta je život, šta smrt? Kakva sila upravlja svim?“ – pitao se on. I ni na jedno od tih pitanja ne beše drugog odgovora sem jednog, nelogičnog, koji nimalo ne odgovara na ta pitanja.

Taj odgovor beše: „Kad umreš – sve će se svršiti. Kad umreš sve ćeš doznati, ili ćeš prestati da pitaš“. Ali je i umreti bilo strašno. Torškovska prodavačica piskavim glasom nudila je svoju robu, naročito papuče od kozje kože. „Ja imam na stotine rubalja, i ne znam šta ću s njima, a ona stoji u pocepanoj bundi i bojažljivo gleda u mene“ – pomisli Pjer u sebi. „I šta će taj novac? Može li joj taj novac bar za jednu dlaku povećati sreću i duševni mir? Zar može što na svetu učiniti da smo ja i ona manje podložni zlu i smrti? Smrt koja će svemu učiniti kraj i koja mora doći danas ili sutra – a to je kao jedan trenut prema večnosti?“ I on je opet zavijao onaj zavrtanj što nizašto ne hvata, i zavrtanj se jednako vrteo onako na jednom istom mestu. Njegov sluga dade mu do polovine razrezanu knjigu romana u pismima od m-me Suza. On poče čitati o patnjama i plemenitoj borbi nekakve Amelie de Mansfeld. „Pa zašto se borila protiv svog zavodnika“ – pomisli Pjer – „kad ga je volela? Bog nije mogao uliti u njenu dušu težnje protivne volji njegovoj. Moja bivša žena nije se borila i možda je imala pravo. Ništa nije nađeno“ – reče opet u sebi – „ništa nije izmišljeno. Mi možemo znati samo to da ništa ne znamo. I to je najviši stupanj čovečje premudrosti“. Pjeru je sve, i na njemu samom i oko njega, izgledalo zapleteno, bez smisla i odvratno. Ali je on upravo u toj odvratnosti prema svemu što ga okružava nalazio svoje vrste razdražljivu nasladu. – Usudiću se da zamolim vašu svetlost da načini malo mesta, evo za njih – reče nadzornik ulazeći u sobu i uvodeći drugog putnika, koji se takođe tu zaustavio zbog nedostatka konja. Putnik beše omalen, koščat, žut, smežuran starac sa sedim obrvama nadnesenim nad svetle oči neodređene, pepeljaste boje. Pjer skide noge sa stola, ustade i leže na spremljen za njega krevet, gledajući ponekad na putnika koji je izgledao turoban i umoran i, uz pomoć sluge, svlačio se tromo, ne gledajući u Pjera. Kad putnik ostade u iznošenom kožuščiću, postavljenom pamučnom tkaninom i u toplim čizmama na mršavim, koštunjavim nogama, on sede na divan, nasloni na naslon svoju vrlo veliku i na slepim očima široku, kratko ošišanu glavu, pa pogleda Pjera. Pjera porazi ozbiljan, uman i pronicljiv izraz toga pogleda. On htede početi razgovor s putnikom, ali taman zausti da ga upita o putovanju, putnik već beše zatvorio oči i, skrstivši smežurane stare ruke, od kojih na jednoj beše veliki čelični prsten s izrezanom mrtvačkom glavom, sedeo je nepomično: ili se odmarao, ili o nečem duboko i mirno razmišljao, kako se učini Pjeru. Sluga putnikov beše takođe starčić, sav smežuran, žut, bez brade i brkova, koji, očevidno, ne behu obrijani, nego mu nisu nikad ni rasli.

Vredni taj čičica raspakova kovčeg, spremi sto za čaj i donese uzavreo samovar. Kad je sve bilo gotovo, putnik otvori oči, primače se stolu, nali sebi čašu čaja, pa nali drugu i dade je ćosavom čičici. Pjer poče osećati neki nemir i preku potrebu, čak neizbežnost da počne razgovor s tim putnikom. Sluta vrati svoju praznu, prevrnutu čašu s nedojedenim parčetom šećera i upita da li treba što. – Ništa. Daj mi knjigu – reče putnik. Sluga mu dade knjigu, koja se učini Pjeru da je religiozna, i putnik se udubi u čitanje. Pjer ga posmatraše. Odjedanput putnik odmače knjigu, previ list i sklopi je, pa, zažmurivši opet i nalaktivši se na naslon, sede onako kako je malopre sedeo. Pjer ga je posmatrao i, taman da se okrene, a starac otvori oči i zaustavi svoj uporni i oštri pogled pravo na licu Pjerovom. Pjer se oseti zbunjen i htede da se skloni od tog pogleda, ali su ga sjajne starčeve oči neodoljivo privlačile k sebi.

II – Ako se ne varam, imam čast govoriti s grofom Bezuhovom – reče putnik polako i glasno. Pjer ćuteći pogleda preko naočara u putnika. – Slušao sam o vama – nastavi putnik – i čuo sam, gospodine, kako vas je nesreća zadesila. – On udari glasom na pretposlednju reč kao da je hteo reći: „Jest, nesreća, ma kako vi to nazivali, znam da je to što se dogodilo s vama u Moskvi bila nesreća“. – Veoma žalim, gospodine. Pjer pocrvene, brzo spusti noge s postelje i naže se prema starcu, osmehujući se neprirodno i zbunjeno. – Ja vam to ne pominjem iz radoznalosti, gospodine, nego iz važnijih uzroka. – Tu putnik poćuta malo, ne puštajući Pjera s očiju, pa se pomače na divanu i tim pokretom pozva Pjera da sedne do njega. Pjeru beše neprijatno da ulazi u razgovor s tim starcem, ali mu se i nehotice pokori, priđe i sede pored njega. – Vi ste nesrećni, gospodine moj – nastavi starac. – Vi ste mladi, ja sam star. Ja bih želeo da vam pomognem koliko mogu. – Ah, da... – reče Pjer i osmehnu se neprirodno. – Veoma sam vam zahvalan... A odakle vi putujete? Lice putnikovo ne beše ljubazno, nego još hladno i oštro, ali pri svem tom i govor i lice tog novog poznanika neodoljivo su privlačili Pjera. – Nego, ako vam je, iz ma kakvog uzroka, neprijatno razgovarati sa mnom – reče starac – vi mi kažite, gospodine. – I on se odjedanput nasmeši očinski nežno. – O, ne, ni najmanje, naprotiv, meni je vrlo milo da se upoznam s vama – reče Pjer, pa, po gledavši još jednom u ruke novog poznanika, razgleda izbliže prsten i vide na njemu mrtvačku glavu, znak masonstva. – Dopustite mi da vas upitam – reče on – vi ste mason? – Da, ja pripadam bratstvu slobodnih zidara – reče putnik upirući sve jače pogled u oči Pjeru. – I u svoje i u njihovo ime pružam vam bratsku ruku. – Ja se bojim – reče Pjer, osmehujući se i kolebajući se između poverenja koje mu uliva ličnost ovog masona i navike da se podsmeva masonskom verovanju – bojim se da nisam vrlo daleko od shvatanja, kako da vam to kažem, bojim se da moj način mišljenja o čitavom sklopu sveta ne bude tako suprotan vašem da nećemo razumeti jedan drugog.

– Meni je poznat vaš način mišljenja – reče mason – i taj vaš način mišljenja o kome govorite i koji vam se čini da je proizvod vašeg misaonog rada, to je način mišljenja većine ljudi, to je jednoliki plod oholosti, lenosti i neznanja. Ne zamerite mi, gospodine, jer kad ne bih poznavao vaš način mišljenja, ja ne bih ni počinjao razgovor s vama. Vaš način mišljenja je žalosna zabluda. – Isto tako kao što ja mogu misliti da ste i vi u zabludi – reče Pjer i malo se osmehnu. – Ja se nikad neću usuditi reći da poznajem istinu – reče mason, iznenađujući sve više Pjera svojim određenim i ozbiljnim govorom. – Niko sam ne može dostići do istine; samo se kamen po kamen, uz učešće svih, na milione pokolenja, počevši od praoca Adama pa do našeg vremena, zida onaj hram koji treba da bude dostojno obitavalište Velikoga Boga – reče mason i zatvori oči. – Moram vam kazati, ja ne verujem, ne... verujem u Boga – reče Pjer sa žaljenjem i naporom, jer osećaše potrebu da kaže celu istinu. Mason pogleda pažljivo u Pjera i osmehnu se kao što bi se bogataš koji drži u rukama milione osmehnuo siromašku koji bi mu rekao da on, siromašak, nema pet rubalja, koje bi ga mogle usrećiti. – Da, vi ne poznajete Njega, gospodine – reče mason. – Vi ne možete da Ga znate. Vi Ga ne znate, zato ste i nesrećni. – Da, da, ja sam nesrećan – potvrdi Pjer – ali šta da radim? – Vi ne znate Njega, gospodine moj, i zato ste vrlo nesrećni. Vi Ga ne znate, a On je ovde, On je u meni, On je u mojim rečima; On je u tebi, pa i u tom bezbožnom govoru što ga malopre ti izusti! – reče mason oštrim, potresenim glasom. On poćuta i uzdahnu, trudeći se, očevidno, da se umiri. – Kad Ga ne bi bilo – reče on tiho – vi i ja ne bismo govorili o njemu, gospodine. O čemu smo, o kome smo govorili? Koga reče ti da nema? – upita on odjedanput s uzbuđenom strogošću i snagom u glasu. – Ko je to Njega izmislio, ako Ga nema? Otkud se javila u tebi pretpostavka da postoji tako nepojamno biće? Zašto ste ti i sav svet pretpostavili da postoji takvo nedostižno biće, biće svemogućno, večito i beskrajno u svima svojim osobinama?... – On zastade i dugo ćutaše. Pjer nije mogao i nije hteo da prekida to ćutanje. – On postoji, ali Ga je teško shvatiti – poče opet mason, gledajući ne Pjeru u oči, nego preda se i prevrćući listove u knjizi svojim staračkim rukama, koje nisu mogle biti mirne od duševnog uzbuđenja. – Kad bi to bio čovek u koga bi ti sumnjao da postoji, ja bih ga doveo preda te, uzeo ga za ruku i pokazao bih ti ga. Ali kako ću ja, ništavni smrtni, pokazati svu

svemogućnost, svu večnost, svu blagost Njegovu onome ko je slep, ili onome ko zatvara oči da ne vidi, da Ga ne razume, i da ne vidi, i da ne razume svu svoju gnusobu i pokvarenost? – Tu on poćuta malo. – Ko si ti? Šta si ti? Ti misliš da si mudrac zato što si mogao izgovoriti te bogohulne reči – reče on s mračnim i prezrivim osmehom – a ti si gluplji i bezumniji od malog deteta, koje bi se, kad se igra delovima vešto načinjenog časovnika, usudilo da kaže kako, zato što ne shvata značaj toga časovnika, ne veruje ni u majstora koji ga je načinio. Teško je poznati Ga... Vekovima, počevši od praoca Adama pa do naših dana, radimo mi da bismo Ga poznali, pa smo beskrajno daleko od postizanja našeg cilja; ali u tome što Ga ne shvatamo mi vidimo samo našu slabost i njegovu veličinu... Pjer je, sa strahom u srcu, gledao svojim sjajnim očima u lice masonu, slušao ga, nije ga prekidao, nije zapitkivao, a svom dušom je verovao što mu govori taj strani čovek. Da li je on verovao onim razumnim razlozima u govoru masonovu, ili je verovao, kao što veruju deca, intonacijama, uverenosti i iskrenosti što behu u masonovu govoru i onom drhtanju glasa što je ponekad gotovo prekidalo masona; ili onim sjajnim, staračkim očima što su ostarele u tom uverenju, ili onom spokojstvu, postojanosti i poznavanju svoga zadatka što su sijali iz sveg bića masonova i što su ga neobično jako poražavali kad pomisli na svoju zanemarenost i nepouzdanost – tek je on svom dušom želeo da veruje, i verovao je, i osećao radosno umirenje, obnovljenje i povratak u život. – On se ne dostiže umom, nego se dostiže životom – reče mason. – Ne razumem – reče Pjer osećajući sa strahom kako se u njemu budi sumnja. On se bojao da razlozi masonovi ne budu nejasni i slabi, bojao se da mu neće moći verovati. – Ne razumem – reče on – kako ne može um čovečji da postigne to saznanje o kome govorite. Mason se osmehnu svojim blagim, očinskim osmehom, pa reče: – Viša mudrost i istina to je kao najčistija tečnost koju hoćemo da primimo u sebe. Mogu li ja primiti u nečist sud tu čistu tečnost, pa suditi o njenoj čistoti? Samo unutrašnjim čišćenjem samoga sebe mogu ja dovesti do izvesne čistote onu tečnost koju primam. – Viša mudrost nije osnovana na samom razumu, nije osnovana na onim svetskim naukama iz fizike, istorije, hemije itd., na koje se rasparčava umno znanje. Viša je mudrost jedna. Viša mudrost ima jednu nauku – nauku svega, nauku koja objašnjava sav sklop sveta i u njemu ono mesto koje čovek zauzima. Da bi čovek mogao primiti u sebe tu nauku, potrebno je da očisti i obnovi svog unutrašnjeg čoveka, i zato, pre nego što sazna, treba da veruje i da se usavršava. A da bismo postigli te ciljeve, stavljeno je u dušu našu videlo božje, koje se zove savest.

– Da, da – potvrdi Pjer. – Pogledaj duhovnim očima svog unutrašnjeg čoveka, pa upitaj samoga sebe jesi li zadovoljan sobom. Šta si postigao upravljajući se samo razumom? Šta si ti? Vi ste mladi, vi ste bogati, vi ste pametni, obrazovani, gospodine moj. Šta ste učinili od sviju tih tekovina što su vam date? Jeste li vi zadovoljni sobom i svojim životom? – Nisam, ja mrzim svoj život – reče Pjer mršteći se. – Kad ga mrziš, a ti ga promeni, očisti se i, čisteći sebe, poznaćeš mudrost. Obazrite se na svoj život, gospodine moj. Kako ste ga provodili? U burnim orgijama i u razvratu, dobijajući od društva sve, a ne vraćajući mu ništa. Vi ste dobili bogatstvo. Kako ste ga upotrebili? Šta ste učinili za bližnjega svoga? Jeste li pomislili na one desetine hiljada svojih robova, jeste li im pomogli fizički i moralno? Niste. Vi ste upotrebili njihov rad da provodite raspusnički život. Eto šta ste učinili. Da li ste izabrali takvo mesto za službu na kome biste mogli biti od koristi svome bližnjemu? Ne, Vi ste u besposličenju provodili svoj život. Potom ste se oženili, gospodine, i primili na sebe odgovornost za rukovođenje mlade žene, pa šta ste učinili? Vi joj, gospodine moj, niste pomogli da pođe putem istine, nego ste je bacili na pučinu laži i nesreće. Čovek vas uvredio, a vi ste ga ubili, i vi kažete da ne znate Boga, i da mrzite svoj život. To nije nikakvo čudo, gospodine moj! Posle tih reči mason se opet nalakti na naslon divana i zatvori oči, kao da se umorio od dugog razgovora. Pjer je gledao u to ozbiljno, nepomično, staračko, gotovo mrtvo lice, i micao nečujno usnama. Hteo je reći: da, gadan, prazan, razvratan život, ali nije smeo prekidati ćutanje. Mason se nakašlja promuklo, starački i zovnu slugu. – Šta bi s konjima? – upita on, ne gledajući u Pjera. – Doveli su najmljene – odgovori sluga. – Zar se nećete odmoriti? – Neću, naredi nek prežu. „Pa zar će on otići i ostaviti me samog, ne rekavši sve, niti mi obećavši pomoć?“ – pomisli Pjer, pa ustade i, oborivši glavu, poče hodati po sobi, bacajući, ponekad, poglede na masona. „Da, ja nisam na to pomišljao, a vodio sam prezren, razvratan život, a nisam ga voleo niti sam to hteo“ – mislio je Pjer – „ali ovaj čovek zna istinu i, kad bi hteo, mogao bi mi je otkriti.“ Pjer je hteo a ne smede da kaže to masonu. Putnik, beše svojim veštim, staračkim rukama složio svoje stvari, pa zakopčavaše kožuščić. Kad je to posvršavao, on se obrati Bezuhovu i reče mu ravnodušno, uljudnim tonom: – Kud izvolevate sad putovati, gospodine moj?

– Ja?... Ja u Petrograd – odgovori Pjer detinjskim, neodlučnim glasom. – Hvala vam. U svemu se slažem s vama. Nego, nemojte misliti da sam ja tako rđav, Ja bih od sveg srca želeo da budem onakav kako biste vi hteli da budem; ali nisam ni kod koga nikad našao pomoći... Uostalom, ja sam sâm, najpre, svemu kriv. Pomozite mi, naučite me i, može biti, ja ću... – Pjer ne mogade da govori dalje; on se zaguši i okrete se. Mason je dugo ćutao, očevidno nešto premišljajući. – Pomoć dolazi samo od Boga – reče on – ali onoliko pomoći koliko je kadar dati naš red, on će vam dati, gospodine moj. Kad odete u Petrograd, predajte ovo grofu Vilarskome. (On izvadi beležnicu i na velikom listu hartije, savijenom u četvrt, napisa nekoliko reči.) Dopustite da vam dam jedan savet. Kad dođete u prestonicu, provedite prvo vreme u samoći i posmatranju samoga sebe, i nemojte ići pređašnjim putevima u životu. Onda, želim vam, gospodine moj, srećan put i uspeh... – reče on, opazivši da je njegov sluga ušao u sobu. Putnik je bio Josif Aleksejevič Bazdejev, kao što Pjer saznade iz knjige nadzornikove. Bazdejev beše jedan od najčuvenijih masona martinista još iz Novikovljeva vremena. Posle njegovog odlaska Pjer dugo nije legao da spava, niti je tražio konje, nego je hodao po staničnoj sobi, misleći o svojoj poročnoj prošlosti i zamišljajući s ushićenjem svoju srećnu, besprekornu i punu vrlinâ budućnost, koja mu se činila tako laka. Njemu se činilo da je bio poročan samo zato što je nekako slučajno zaboravio kako je lepo biti pun vrlina. U duši njegovoj ne ostade ni traga od pređašnjih sumnja. On je sad čvrsto verovao u mogućnost bratstva ljudi, udruženih s ciljem da potpomažu jedan drugoga na putu vrline, i činilo mu se da je takvo bratstvo masonstvo.

III Kad je stigao u Petrograd, Pjer nije nikom javio o svom dolasku, nikud nije izlazio i provodio je čitave dane čitajući Tomu Kempiskoga, knjigu koju mu je doneo ne zna se ko. Čitajući tu knjigu, Pjer je razumevao jedno te jedno; shvatio je što još ne beše znao, kakva je to slast verovati da se može postići savršenstvo i da može biti bratske i prave ljubavi među ljudima, koju mu je otkrio Josif Aleksejevič. Kad je prošlo nedelju dana posle njegovog dolaska, mladi poljski grof Vilarski, koga je Pjer površno poznavao iz petrogradskog velikog sveta, uđe jedno veče u njegovu sobu, onako službeno i svečano, kao što mu je ušao u sobu sekundant Dolohovljev, pa, kad zatvori vrata za sobom i uveri se da u sobi nema nikoga sem Pjera, obrati mu se: – Došao sam k vama s nalogom i ponudom, grofe – reče mu, ne sedajući. – Ličnost koja stoji vrlo visoko u našem bratstvu zauzela se da budete primljeni u bratstvo pre roka i ponudila mi da budem vaš jemac. Ja smatram da mi je sveta dužnost da ispunim volju te osobe. Želite li vi da stupite na moje jemstvo u bratstvo slobodnih zidara? Pjera porazi hladan i ozbiljan ton ovog čoveka, koga je on viđao na balovima gotovo uvek s ljubaznim osmehom, u društvu najdivnijih žena. – Da, želim – reče Pjer. Vilarski klimnu glavom, pa reče: – Još jedno pitanje, grofe, i molim vas ne kao novog masona, nego kao poštena čoveka (galant homme) da mi odgovorite sasvim iskreno: jeste li se vi odrekli svojih pređašnjih ubeđenja, verujete li vi u Boga? Pjer se zamisli. – Da... da, ja verujem u Boga – odgovori on. – Onda... – poče Vilarski, ali ga Pjer prekide. – Jest, ja verujem u Boga – reče još jedanput. – Onda, možemo ići – reče Vilarski. – Moja kola vam stoje na usluzi. Vilarski je ćutao celim putem. Na pitanja Pjerova šta treba da radi i kako će odgovarati, rekao je samo to da će ga ispitati braća dostojnija od njega i da mu ništa više ne treba već da govori istinu. Kad su ušli na kapiju jedne velike kuće, gde je bila smeštena loža, oni se popeše uz mračne stepenice i uđoše u osvetljeno, malo predsoblje, gde skidoše bunde bez poslužiteljske pomoći. Iz predsoblja uđoše u drugu sobu. Nekakav čovek u neobičnom odelu pojavi se na vratima. Vilarski mu iziđe na susret, reče mu nešto tiho francuski, pa priđe jednom malom ormaru, u kome Pjer ugleda neka odela kakva nikad nije video. Vilarski uze iz ormara maramu, metnu je Pjeru na oči i zaveza je natrag, bolno mu

uhvativši u čvor i kosu. Zatim ga privuče k sebi, poljubi ga, pa ga uze za ruku i povede nekud. Pjera je bolelo od uvezane kose, on se mrštio od bola i osmehivao se od nekog stida. Njegova krupna figura sa spuštenim rukama, s namrštenom i osmehnutom fizionomijom, kretala se za Vilarskim nepouzdanim, bojažljivim koracima. Kad ga je proveo deset koraka, Vilarski stade i reče mu: – Ma šta se dogodilo s vama, morate hrabro izdržati sve, ako ste čvrsto rešili da stupite u naše bratstvo. (Pjer klimnu glavom da hoće.) – Kad čujete kucanje na vratima, vi sebi odrešite oči – dodade Vilarski. – Želim vam hrabrosti i uspeha! – I, stisnuvši Pjeru ruku, Vilarski iziđe. Ostavši sam, Pjer nastavi da se onako isto smeši. Dvaput je slegao ramenima, prinosio ruku marami, kao da je htede skinuti, i opet je spuštao. Pet minuta koje je proveo sa zavezanim očima učiniše mu se kao čitav sat. Ruke mu otekoše, noge počeše klecati; učini mu se da je sustao. Behu ga obuzela najzapletenija i najrazličitija osećanja. On je strahovao i od onog što će mu se desiti, a još više je strahovao da ne pokaže strah. Rad je bio da dozna šta će biti s njim, šta će mu se otkriti; ali se najviše radovao što je nastao čas da već jednom pođe onim putem preporoda i radnog, punog vrlina života, o kome je maštao otkako se našao s Josifom Aleksejevičem. Na vratima se ču jako kucanje. Pjer skide povez i pogleda oko sebe. U sobi beše crno – mračno: samo je na jednom mestu gorelo kandilo u nečem belom. Pjer priđe bliže i vide da kandilo stoji na crnom stolu, na kome beše jedna otvorena knjiga. Ta knjiga beše Jevanđelje, a ono belo u čemu je gorelo kandilo beše čovečja lobanja sa svojim rupama i zubima. Pjer pročita prve reči u Jevanđelju: „U početku beše reč i reč beše u Boga“, pa obiđe oko stola i ugleda veliki, otvoren sanduk, pun nečega. To beše mrtvački sanduk s kostima. Njega nije nimalo začudilo to što vide. Nadajući se da će ući u sasvim novi život, potpuno različit od pređašnjeg, on je očekivao sve što je neobično, još neobičnije od ovog što je video. Lobanja, mrtvački sanduk, Jevanđelje – on je to sve, činilo mu se, očekivao, očekivao je i nešto više. Gledao je oko sebe, trudeći se da probudi u sebi osećanje skrušenosti. „Bog, smrt, ljubav, bratstvo među ljudima“ – govorio je u sebi, vezujući za te reči neke zbrkane, ali radosne predstave. Vrata se otvoriše i neko uđe. Prema slaboj svetlosti, na koju se Pjer beše već navikao, vide on da uđe neki omalen čovek. Dolazeći, očevidno, s videla u mrak, taj čovek zastade; zatim se oprezno primače stolu i metnu na njega male ruke u kožnim rukavicama. Na omalenom čoveku bila je bela, kožna kecelja, koja mu je pokrila prsi i jedan deo nogu, na vratu je imao neku vrstu ogrlice, a ispod ogrlice

pomaljao se visok, beo žabo, koji mu je uokviravao duguljasto lice, osvetljeno odozdo. – Zbog čega ste došli ovamo? – upita taj čovek, okrenuvši se na onu stranu gde šušnu Pjer. – Zbog čega ste vi, koji ne verujete u istinu videla, niti vidite videla, zbog čega ste došli ovamo, šta tražite od nas? Premudrosti, vrline, prosvete? U trenutku kad su se vrata otvorila i ušao onaj nepoznati čovek, Pjer je osetio da ga obuze strah i pobožnost, slična onoj što ga je obuzimala u detinjstvu na ispovesti: on je osetio da stoji pred čovekom savršeno tuđim po načinu života a bliskim po bratstvu među ljudima. Pjeru je u taj mah tako lupalo srce da mu je prekidalo disanje; on se primače ritoru (tako se zvao u masonstvu onaj brat što priprema tražioca za stupanje u bratstvo). Prilazeći bliže, Pjer vide da je taj ritor njegov poznanik, Smoljaninov, ali ga je vređala i misao da mu je taj čovek poznanik: taj čovek beše sad samo brat i nastavnik u vrlini. Pjer dugo nije mogao reči da kaže, pa ritor morade da ponovi svoje pitanje. – Da, ja... ja... želim preporod – jedva izgovori Pjer. – Dobro – reče Smoljaninov i odmah nastavi: – Znate li vi nešto o sredstvima kojima će vam naš sveti red pomoći da postignete svoj cilj?... – upita spokojno i brzo. – Ja se... nadam... uputstvu... pomoći... u preporođavanju – reče Pjer, a glas mu je drhtao i s mukom je govorio, nešto od uzbuđenja a nešto što nije navikao da govori ruski o apstraktnim predmetima. – Šta vi znate o franmasonstvu? – Ja mislim da je franmasonstvo fraternite22 i jednakost ljudi sa istim plemenitim ciljevima – reče Pjer, stideći se što njegove reči ne odgovaraju svečanosti tog trenutka. – Ja mislim... – Dobro – reče brzo ritor, očevidno potpuno zadovoljan tim odgovorom. – Jeste li vi tražili u religiji sredstva da postignete svoj cilj? – Nisam, smatrao sam da religija nije pravična, pa nisam išao za njom – reče Pjer tako tiho da ga ritor ne ču dobro, pa ga upita šta kaže. – Bio sam ateista – odgovori Pjer. – Vi tražite istinu da biste se u životu upravljali po njenim zakonima; dakle, vi tražite premudrost i vrlinu, je li tako? – reče ritor poćutavši jedan trenutak. – Da, da – potvrdi Pjer. Ritor se nakašlja, prekrsti ruke u rukavicama i poče da govori: 22 Bratstvo.

– Sad vam moram otkriti glavni cilj našeg reda – reče on – pa, ako se taj cilj podudara s vašim, onda ćete s korišću stupiti u naše bratstvo. Prvi, najglavniji cilj i uz to temelj našeg reda, na kome je on utvrđen i koji ne može oboriti nikakva ljudska sila, to je čuvanje i predavanje potomstvu jedne velike tajne... koja je došla do nas od najstarijih vekova, čak još od prvog čoveka, od koje tajne, može biti, zavisi sudbina roda čovečjeg. Ali pošto je ta tajna takva da je niko ne može znati niti se njome koristiti ako nije spremljen dugim i marljivim očišćenjem samoga sebe – to se i ne može svako nadati da će je brzo saznati. I zato mi imamo drugi cilj, koji je u tome da pripremamo svoje članove, koliko je mogućno, da popravljamo njihovo srce, da ih očišćavamo i prosvećujemo njihov razum onim sredstvima koja su nam po predanju otkrili oni muževi što su se potrudili da pronađu tu tajnu, i da ih time učinimo podobnima da je prime. Očišćavajući i popravljajući naše članove, mi se, na trećem mestu, trudimo da popravljamo i sav čovečji rod, nudeći mu u našim članovima primer pobožnosti i vrline, i time se trudimo iz sve snage da suzbijamo zlo koje vlada u svetu. Razmislite o tome, a ja ću vam opet doći – reče on i iziđe iz sobe. – Da suzbijamo zlo koje vlada u svetu... – ponovi Pjer i iziđe mu pred oči njegova buduća radljivost na tome polju. Iziđoše mu pred oči onakvi ljudi kakav je i on bio pre dve nedelje, i on im u mislima poče govoriti poučnu nastavničku besedu. Stvoriše mu se pred očima pokvareni i nesrećni ljudi, kojima on pomaže i rečju i delom; zamisli ugnjetače od kojih on izbavlja njihove žrtve. Od ona tri cilja što ih je nabrojao ritor ovaj poslednji – popravljanje roda čovečjeg beše Pjeru naročito blizak. Ona nekakva velika tajna koju je pomenuo ritor, iako je podsticala u njemu radoznalost, nije mu se činila tako bitna; a drugi cilj, očišćavanje i popravljanje samog sebe, slabo ga je zanimao, jer je on u tome trenutku osećao sa uživanjem da se već potpuno popravio od pređašnjih poroka i da je spreman samo na dobro. Posle pola sata vrati se ritor da saopšti tražiocu onih sedam vrlina koje znače sedam stupnjeva hrama Solomonova i koje je dužan da gaji u sebi svaki mason. Te su vrline bile: 1. Skromnost i čuvanje tajne masonskog reda, 2. Pokornost višim činovima masonskog reda, 3. Moralnost, 4. Ljubav prema čovečanstvu, 5. Hrabrost, 6. Darežljivost i 7. Ljubav prema smrti.

– Što se tiče sedme vrline – reče ritor – gledajte da čestim pomišljanjem na smrt dođete dotle da vam se ona ne čini više strašan neprijatelj, nego prijatelj... koji oslobađa od ovog jadnog života dušu umornu od vrlih dela, da je odvede onamo gde je nagrada i mir. „Da, to tako mora biti“ – pomisli Pjer kad ritor, posle tih reči, opet ode a njega ostavi da usamljen razmišlja. „To tako mora biti, ali ja sam još toliko slab da volim svoj život, jer mi se tek sad otkriva pomalo njegov značaj.“ A ostalih pet vrlina, koje je Pjer ređao u pameti, brojeći ih na prste, osećao je u duši svojoj: i hrabrost, i darežljivost, i moralnost, i ljubav prema čovečanstvu, a naročito pokornost, koja mu čak nije ni izgledala kao vrlina, nego kao sreća. (On se veoma radovao što će se sad izbaviti svoje samovolje pa se pokoriti onome i onima koji su znali nepobitnu istinu.) Sedmu vrlinu Pjer beše zaboravio i nikako ne mogaše da je se seti. Treći put vrati se ritor brže i zapita Pjera da li je još postojan u svojoj nameri i da li je odlučio da se podvrgne svemu što se od njega zatraži. – Ja sam spreman na sve – reče Pjer. – Još treba da vam kažem – reče ritor – da naš red ne predaje svoju nauku samo rečima, nego i drugim sredstvima, koja utiču na pravog tražioca mudrosti i vrline možda jače nego samo objašnjavanje rečima. Ovaj hram mora biti da je svojim nameštajem, koji vidite, već objasnio vašem srcu, ako je ono iskreno, više nego reči; vi ćete, možda, videti i u daljem vašem primanju sličan način objašnjavanja. Naš red ugleda se na drevna društva koja su svoju nauku kazivala i hijeroglifima. Hijeroglif – reče ritor – to je naziv kakve stvari koja nije podložna čulima a koja ima u sebi osobine slične onima što ih ima njena slika. Pjer je znao vrlo dobro šta je hijeroglif, ali nije smeo da kaže. On je ćuteći slušao ritora i video po svemu da će odmah početi ispitivanje. – Ako ste postojani, onda treba da pristupim vašem uvođenju – reče ritor, prilazeći bliže Pjeru. – U znak darežljivosti, molim vas da mi date sve skupocene stvari. – Ali ja nemam ništa kod sebe – reče Pjer, jer mišljaše da traže da im da sve što ima. – Dajte ono što je kod vas: časovnik, novac, prstenje... Pjer brzo izvadi novčanik i časovnik i dugo ne mogaše da skine s debelog prsta venčani prsten. Kad se to svrši, mason reče: – U znak pokornosti, molim vas da se svučete.

Pjer skinu frak, prsnik i levu čizmu po naredbi ritorovoj. Mason mu otvori košulju na levoj strani grudi, pa se saže i podiže mu nogavicu na levoj nozi do iznad kolena. Pjer brzo htede skinuti i desnu čizmu i zasukati pantalone, da bi oslobodio tog truda nepoznatog čoveka, ali mu mason reče da to nije potrebno i dade mu papuču za levu nogu. Pjer stajaše pred bratom ritorom opuštenih ruku i rastavljenih nogu, s detinjskim osmehom stidljivosti, sumnje i izrugivanja samome sebi, koji mu se javljao na licu i preko njegove volje, i čekaše nove naredbe. – I najzad, u znak iskrenosti, molim vas da mi kažete glavnu vašu strast – reče mason. – Moju strast! Imao sam ih vrlo mnogo – reče Pjer. – Onu strast što vas je najviše nagonila da se kolebate na putu vrline – reče mason. Pjer poćuta malo, misleći. „Vino? Halapljivost? Besposličenje? Lenost? Naprasitost? Zloba? Žene?“ – nabrajaše on u mislima svoje poroke, mereći ih i ne znajući kome će dati prvenstvo. – Žene – odgovori Pjer tihim glasom, da se jedva ču. Mason se ne mače i nije dugo govorio posle toga odgovora. Najzad priđe Pjeru, uze maramu sa stola i opet mu veza oči. – Poslednji put vam kažem: obratite svu svoju pažnju na samog sebe, metnite okove na svoja čula i tražite blaženstva ne u strastima nego u svom srcu. Izvor blaženstva nije van nas, nego u nama... Pjer beše već davno osetio u sebi onaj sveži izvor blaženstva koji sad ispunjavaše radošću i milinom njegovu dušu.

IV Ubrzo zatim dođe u mračni hram po Pjera ne pređašnji ritor, nego jemac Vilarski, koga on poznade po glasu. Na nova pitanja o njegovoj čvrstoj nameri, Pjer odgovori. – Da, da, pristajem. I s vedrim, detinjskim osmehom, s razgolićenim, gojaznim grudima, koračajući nesigurno i bojažljivo jednom bosom i jednom obuvenom nogom, pođe napred za mačem koji mu Vilarski beše naslonio na gole grudi. Iz sobe ga povede Vilarski preko hodnika, idući s njim čas nazad čas napred, i najzad ga dovede pred vrata lože Vilarski se nakašlja, odgovoriše mu masonskim lupkanjem čekićima, i vrata se pred njima... otvoriše. Nečiji dubok glas (Pjeru behu još jednako vezane oči) zapita ga ko je on, odakle je rodom, kad se rodio itd. Potom ga opet povedoše a ne odrešiše mu oči, i hodom mu pričahu u alegorijama o teškoćama njegovog putovalja, o svetom prijateljstvu, o prevekovnom Neimaru sveta, o hrabrosti s kojom treba da podnosi teškoće i opasnosti. Pjer je u tom putovanju opazio kako ga nazivaju čas tražiocem čas patnikom, čas potrebitim i kako uz to, različito lupkaju čekićima i špadama. A kad ga stadoše privoditi nekakvom predmetu, on opazi da nasta neka zbrka i zabuna među njegovim vođama. On ču kako se oni ljudi oko njega počeše šapatom prepirati i kako jedan od njih navaljuje da ga prevedu preko nekakvog ćilima. Posle toga, uzeše mu desnu ruku i metnuše je na nešto, pa mu zapovediše da levom rukom prisloni šestar na levu sisu i nagnaše ga da, ponavljajući reči koje je čitao drugi, izgovori zakletvu vernosti zakonima masonskog reda. Potom pogasiše sveće, zapališe špiritus, kao što oseti Pjer po mirisu, i rekoše mu da će ugledati malu svetlost. Skidoše mu povez i Pjer kao u snu ugleda, prema slaboj svetlosti špiritusovog plamena, nekoliko ljudi koji stajahu pred njim s onakvim keceljama kao i ritor i držahu špade uperene u njegove grudi. Među njima je stajao čovek u beloj okrvavljenoj košulji. Kad Pjer to vide, on pokrenu grudima napred na špade, želeći da se pozabadaju u njega. Ali se špade odmakoše i njemu odmah opet vezaše oči. – Sad si ugledao malo videlo – reče mu nečiji glas. Zatim opet zapališe sveće, rekoše mu da treba da vidi potpuno videlo, pa mu opet skidoše povez i više od deset glasova rekoše odjedanput: – Sic transit gloria mundi.23 Pjer poče polako da dolazi k sebi i da razgleda sobu u kojoj je i ljude u njoj oko dugačkog stola, zastrtog crnim, sedelo je oko dvanaest ljudi, sve u 23 Tako prolazi svetska slava.

onakvom odelu kao i oni što ih je malopre video. Neke od njih poznavao je Pjer iz petrogradskog društva. Na predsedničkom mestu sedeo je nepoznat mlad čovek s naročitim krstom o vratu. Desno do njega sedeo je opat, Italijan, koga je Pjer video pre dve godine kod Ane Pavlovne. Još je tu bio jedan veoma važan velikodostojnik i jedan domaći učitelj, Švajcarac, koji je ranije bio kod Kuraginih. Svi su svečano ćutali, slušajući reči predsednikove koji držaše čekić u rukama. U zidu je gorela usečena zvezda; s jedne strane stola beše mali ćilim s različitim slikama, a s druge strane neka vrsta oltara s Jevanđeljem i lobanjom. Oko stola beše sedam velikih svećnjaka, kao u crkvama. Dvojica braće privedoše Pjera oltaru, namestiše mu noge u položaj pravog ugla i narediše mu da legne, govoreći da on to pada ničice pred vratima hrama. – Treba, najpre, da dobije mistriju – šapnu jedan od braće. – Ah, ostavite, molim vas! – reče drugi. Pjer ne posluša, nego zbunjenim, kratkovidim očima pogleda oko sebe i odjedanput ga obuze sumnja. „Gde sam ja? Šta ja ovo činim? Da se oni meni ne podsmevaju? Da me neće biti stid kad se ovoga setim?“ Ali je ta sumnja trajala samo jedan trenut. Pjer pogleda ozbiljna lica ljudi oko sebe, seti se svega što je već prošao i uvide da se ne može zaustaviti na polovini puta. On se zgrozi na svoju sumnju, pa, trudeći se da izazove u sebi malopređašnju milinu, pade ničice pred vrata hrama. I doista, obuze ga osećanje miline još jače nego malopre. Kad je poležao neko vreme, zapovediše mu da ustane i pripasaše mu onakvu istu belu kožnu kecelju kakve su imali i ostali, dadoše mu mistriju i troje rukavice, pa mu se tada obrati veliki majstor. Reče mu da pazi da ničim ne uprlja belinu te kecelje, koja predstavlja vrlinu i čistotu; potom mu za neobjašnjenu mistriju reče da se stara da njome čisti svoje srce od poroka i da milostivo njome popravlja srce svoga bližnjeg. Zatim mu za prve muške rukavice reče da njihovo značenje ne može znati, ali ih mora čuvati; za druge muške rukavice reče mu da ih mora navlačiti na skupovima i, najzad, za treće, ženske rukavice, reče: – Ljubazni brate, i ove ženske rukavice vama su određene. Dajte ih onoj ženi koju budete najviše cenili. Tim darom ćete uveriti u čistotu svoga srca onu koju izaberete sebi za dostojnu zidarku – pa, poćutavši malo, dodade: – Ali pazi, ljubazni brate, da ove rukavice ne krase ruke nečiste. – Kad veliki majstor izgovori ove poslednje reči, Pjeru se učini da se predsednik zbunio. Pjer se zbuni još više, pocrvene do suza kao što deca crvene, poče se uznemireno osvrtati i nastade neugodno ćutanje. To ćutanje prekide jedan brat, koji privede Pjera ćilimu i poče mu iz jedne knjižice čitati tumačenje svih figura naslikanih na njemu: sunca, meseca, čekića, viska, mistrije, kocke od belutka, stuba, triju prozora itd. Potom odrediše Pjeru mesto, pokazaše mu znake svoje lože, kazaše mu reč

za ulazak u nju i, naposletku, dopustiše mu da sedne. Veliki majstor poče čitati pravila. Pravila behu vrlo duga, i Pjer od radosti, uzbuđenja i stida ne beše kadar da shvati ono što su čitali. Slušao je pažljivo samo poslednje reči pravila i njih je zapamtio. „Mi u našim hramovima“ – čitaše veliki majstor – „ne znamo druge stupnje sem onih što se nalaze među vrlinom i porokom. Čuvajte se da ne pravite kakvu razliku koja bi mogla narušiti jednakost. Priteći bratu u pomoć, ma ko on bio, pouči zabludelog, podigni onog što pada i ne gaji nikad pakosti ili neprijateljstva prema bratu. Budi ljubazan i predusretljiv. Potpaljuj u svakom srcu plamen vrline. Deli sreću s bližnjim svojim, i neka nikad ne pomuti zavist ovu čistu nasladu. „Opraštaj neprijatelju tvojemu, ne sveti mu se, sem samo čineći mu dobra. I kad tako ispuniš viši zakon, naći ćeš tragove drevnog veličanstva koje si izgubio“ – završi on, ustade, zagrli Pjera i poljubi ga. Pjer je, sa suzama radosti u očima, gledao oko sebe, ne znajući šta da odgovori na čestitanja i obnavljanja poznanstva kojima ga okružiše. On nije priznavao nikakva poznanstva; on je u svim tim ljudima gledao samo braću i goreo od nestrpljenja da se s njima što pre prihvati posla. Veliki majstor lupnu čekićem, svi posedaše na svoja mesta i jedan pročita pouku o potrebi smernosti. Veliki majstor reče da se izvrši poslednja dužnost i onaj važni dostojanstvenik, koji je imao zvanje skupljača milostinje, zađe među braću. Pjer je želeo da zapiše u spisak milostinje sav novac koji je imao pri sebi, ali se poboja da time ne pokaže svoju oholost, pa zapisa onoliko koliko su zapisali i ostali. Sastanak je završen, i kad se Pjer vrati kući, učini mu se da je došao s nekog dalekog putovanja, na kome je proveo desetine godina, sasvim se promenio i odučio od pređašnjeg reda i navika u životu.

V Sutradan posle primanja u ložu, Pjer je sedeo kod kuće, čitao neku knjigu i trudio se da uhvati smisao kvadrata, čija je jedna strana predstavljala boga, druga moralni svet, treća fizički, a četvrta mešovit. Ponekad se odvajao od knjige i kvadrata, pa u svojoj uobrazilji krojio novi plan za život. Juče su mu u loži kazali da je gospodar čuo za dvoboj i da bi za njega bilo pametnije da se ukloni iz Petrograda. Pjer beše namislio da ode na svoja južna imanja i da se tamo zanima oko svojih seljaka. On je radosno razmišljao o tom novom životu, kad iznenadno uđe u sobu knez Vasilije. – Šta si ti, prijatelju, počinio u Moskvi? Zašto si se svadio s Ljoljom, mon cher? Ti si u zabludi – reče knez Vasilije, ulazeći u sobu. – Ja sam sve doznao, ja ti mogu reći pouzdano da je Elen nevina pred tobom kao Hristos pred Jevrejima. Pjer htede da odgovori, ali ga on prekide. – I zašto se nisi obratio pravo i prosto meni, kao prijatelju? Ja znam sve, sve razumem – reče on. – Ti si se ponašao onako kako dolikuje čoveku kome je draga čast; može-biti suviše si pohitao, ali o tome nećemo suditi. Samo pomisli na to u kakav ćeš položaj dovesti i nju i mene u očima čitavog društva, pa čak i dvora – dodade on tiše. – Ona živi u Moskvi, ti ovde. Pomisli, dragi moj – i on ga povuče za ruku naniže – tu je bio samo nesporazum; ja mislim da to i sam osećaš. Pošalji joj odmah po meni pismo, i ona će doći ovamo, sve će se objasniti, inače, kažem ti, možeš vrlo lako nastradati, dragi moj. Knez Vasilije pogleda ozbiljno u Pjera. – Ja sam doznao iz pouzdanih izvora da se udovica carica živo zainteresovala celom tom stvari. Ti znaš da je ona vrlo milostiva prema Elen. Pjer se nekoliko puta spremao da odgovori, ali s jedne strane mu to nije davao knez Vasilije, a s druge strane beše ga strah da počne govoriti onim tonom odsudnog odbijanja i nepristajanja kojim je tvrdo rešio da odgovori svom tastu. Sem toga, padale su mu na um reči iz masonskih pravila: „Budi ljubazan i predusretljiv“. On se mrštio, crveneo, ustajao i sedao, savlađujući sebe u poslu najmučnijem za njega u životu – da kaže u oči čoveku ono što mu neće biti milo, da kaže nešto što nije ono čemu se nadao taj čovek, pa ma ko on bio. Pjer se toliko navikao da se pokorava nemarnom i samouverenom tonu kneza Vasilija, da je i sad opažao da neće biti kadar da mu odoli; ali je osećao da će od ovog što sad kaže

zavisiti sva dalja sudbina njegova: da li će poći starim, pređašnjim putem, ili ovim novim, koji su mu tako primamljivo pokazali masoni i na kome će se, kao što je tvrdo verovao, preporoditi za novi život. – Dakle, dragi moj – reče kao šaleći se knez Vasilije – kažite meni „da“, pa ću joj ja pisati sa svoje strane, i zaklaćemo debelog junca. – Ali knez Vasilije još ne izgovori dokraja svoju šalu, a Pjer, s gnevnim licem koje podsećaše na njegova oca, ne gledajući knezu u oči, prošaputa: – Kneže, ja vas nisam zvao da mi dolazite. Idite, molim vas, idite! – On skoči i otvori mu vrata. – Pa idite! – ponovi, ne verujući sam sebi i radujući se onoj zabuni i strahu što se pojavi na licu kneza Vasilija. – Šta je tebi? Ti si bolestan! – Idite! – još jedanput reče uzdrhtali glas. I knez Vasilije morade otići, ne dobivši nikakvog objašnjenja. Posle nedelju dana Pjer se oprosti s novim prijateljima, masonima, ostavi im velike sume za milostinju i otputova na svoja dobra. Njegova nova braća dadoše mu pisma za Kijev i za Odesu, tamošnjim masonima, i obećaše da će mu pisati i upućivati ga u njegovom novom radu.

VI Stvar Pjerova i Dolohovljeva beše zataškana i, pored sve tadašnje strogosti gospodareve prema dvobojima, ne stradaše ni protivnici, ni njihovi sekundanti. Ali se priča o dvoboju, potvrđena prekidom Pjerovim sa ženom, razglasi u društvu. Pjer, koga su gledali snishodljivo i zaštitnički dok je bio nezakoniti sin, kome su laskali i uznosili ga dok je bio najbolji mladoženja u ruskom carstvu, posle svoje ženidbe, kad se udavače i matere nisu imale čemu nadati od njega, mnogo beše izgubio u mišljenju društva, tim više što nije umeo niti je želeo da traži njegove naklonosti. Sad su samo na njega bacali krivicu za ono što se desilo i govorili da je on bezrazložno ljubomoran i da dobija onakve iste nastupe krvožednog besa kao i njegov otac. I kad se Elen, posle Pjerova odlaska, vratila u Petrograd, primili su je svi njeni poznanici ne samo predusretljivo, nego i s nekim poštovanjem prema njenoj nesreći. Kad bi se poveo razgovor o njenom mužu, ona je dobila dostojanstven izraz, koji beše, po urođenom taktu, usvojila – ma da nije shvatala njegovu važnost. Taj je izraz kazivao da se ona odlučila da snosi svoju nesreću ne tužeći se i da je njen muž krst poslan joj od boga. Knez Vasilije kazivao je svoje mišljenje otvorenije. Kad bi se poveo razgovor o Pjeru, on bi slegnuo ramenima i, pokazujući na čelo, rekao: – Un cerveau fêlé, – je le disais toujours.24 – Ja sam unapred rekla – govorila je Ana Pavlovna o Pjeru – odmah sam onda rekla, i rekla sam ja prva (ona je prisvajala sebi prvenstvo), da je to bezuman mladić, iskvaren razvratnim idejama ovoga veka. Ja sam to kazala još onda kad su se svi ushićivali njime i kad je on tek došao sa strane, i sećate li se kako je kod mene na prijemu izgledao kao neki Marat. Pa čime se svršilo? Ja još onda nisam želela tu svadbu i prorekla sam sve što će se dogoditi. Ana Pavlovna priređivala je u slobodne dane kod svoje kuće, kao i pre, onakve prijeme, onakve kakve je samo ona umela da priredi, prijeme na kojima se, pre svega, iskupljao la crème de la véritable bonne société et la fine fleur de l’essence intellectuelle de Pétersbourg25 , kao što je ona sama govorila. Sem toga finog izbora društva, prijemi Ane Pavlovne odlikovali su se još i time što je ona svaki put na svom prijemu pružala svome društvu kakvu novu, zanimljivu ličnost i što se nigde nije tako očevidno i tačno pokazivao stepen političkog termometra na kome se nalazi dvorski legitimistički petrogradski svet kao na tim prijemima. 24 Sulud– govorio sam ja to uvek. 25 Krem istinski dobrog društva, najlepši cvet intelektualne srži petrogradskog društva.

Na izmaku 1806. godine, kad su već dobivene sve žalosne pojedinosti o tome kako je Napoleon uništio prusku vojsku kod Jene i kod Aueršteta i kako se predao najveći broj pruskih tvrđava, kad je naša vojska već ušla u Prusku i kad je počeo naš drugi rat s Napoleonom, Ana Pavlovna beše sazvala kod svoje kuće goste. La crème de la véritable bonne société behu bajna i nesrećna Elen koju je muž ostavio, Mortemart, prekrasni knez Ipolih koji je tek došao iz Beča, dvojica diplomata, tetka, jedan mladić koji je u salonu dobio prost naziv d’un homme de beausour de mérite26, jedna tek uvedena dvorska dama s majkom i nekoliko drugih neznatnijih ličnosti. Ličnost kojom je Ana Pavlovna na tom prijemu počastila svoje goste kao novinom bio je Boris Drubecki, koji tek beše došao kao kurir iz pruske vojske i koji je bio ađutant kod jedne vrlo važne ličnosti. Stepen političkog termometra koji se pokaza na tom prijemu beše ovakav: ma koliko se svi evropski vladaoci i vojskovođi trudili da gledaju kroz prste Bonaparti da bi meni ili uopšte nama načinili ove neprijatnosti i gorčine, naše se mišljenje o Bonaparti ne može izmeniti. Mi ćemo i dalje iskazivati o tome svoje nepretvorno mišljenje, a pruskom kralju i ostalima možemo reći samo: „Po vas gore. Tu l’a voulu, George Dandin*27 i to je sve što možemo reći. Eto šta je pokazivao politički termometar na prijemu Ane Pavlovne. Kad je Boris, kojim je trebalo poslužiti goste, ušao u salon, gotovo sve društvo bilo je već na okupu i razgovor, kojim upravljaše Ana Pavlovna, vodio se o našim diplomatskim odnosima sa Austrijom i o nadi da će se napraviti savez s njom. Boris u kicoškom, ađutantskom mundiru, muževan, jedar i rumen, ušao je slobodno u salon i odveden, kao što je već red, da pozdravi tetku, pa nanovo pridružen opštem krugu. Ana Pavlovna dade mu svoju suvu ruku da je poljubi, upoznade ga s nekim ličnostima što mu behu nepoznate i za svakog mu šapatom reče kakav je. – Le prince Hippolyte Kouraguine, – charmant jeune homme. – Monsieur Krouq, chargé d’affaires de Copenhague, – un esprit profond. – i jednostavno M-r Schittrow, – un homme de beaucoup de mérite.28 – o onome koji je nosio taj naziv. Boris je, zahvaljujući staranju Ane Mihailovne, svome ukusu i osobinama svog uzdržljivog karaktera, uspeo za ovo vreme svoje službe da 26 Čovek mnogo zaslužan. 27 To ovde znači: Što si tražio to si našao. 28 Knez Ipolit Kuragin – divan mladić. Gospodin Krug, otpravnik poslova iz Kopenhagena – dubok um. Gospodin Šitov – čovek mnogo zaslužan.

dođe do najboljeg položaja. Bio je ađutant kod jedne veoma važne ličnosti, nosio vrlo važan nalog u Prusku i tek se vratio otuda kao kurir. On je potpuno usvojio onu nepisanu subordinaciju koja mu se svidela u Olomucu, po kojoj zastavnik može važiti mnogo više od generala i po kojoj ne treba za napredovanje u službi ni napora u vršenju dužnosti, ni truda; ni hrabrosti, ni postojanosti, nego treba samo umeti ponašati se prema onima što nagrađuju za službu – i on se često sam čudio svome brzom napredovanju, i čudio se kako to drugi nisu mogli da shvate. I zbog tog njegovog otkrića sav način njegovog života, sve veze s pređašnjim poznanicima, svi njegovi planovi o budućnosti – izmenili su se potpuno. Nije bio bogat, ali je i poslednju svoju paru trošio na to da se obuče lepše od ostalih; on bi pre uskratio sebi mnoga zadovoljstva nego što bi se provezao u rđavom ekipažu ili se pokazao u starom mundiru na petrogradskim ulicama. Sprijateljivao se i tražio poznanstva samo među onim ljudima koji su bili viši od njega i mogli mu biti od koristi. Voleo je Petrograd a prezirao Moskvu. Sećanje na kuću Rostovih i na njegovu detinjsku ljubav prema Nataši bilo mu je neprijatno i otkako je otišao u vojsku nije nijedanput bio kod Rostovih. On je smatrao da će učiniti krupan korak u službi ako bude u salonu Ane Pavlovne, pa je sad odmah shvatio svoju ulogu i ostavio Ani Pavlovnoj da se posluži onim što je zanimljivo u njemu, a on je pažljivo posmatrao svaku ličnost i cenio kakve koristi od svake od njih može imati i može li se s njom sprijateljiti. Seo je na mesto koje su mu pokazali do lepe Elen i počeo da sluša opšti razgovor: – „Vienne trouve les bases du traité proposé tellement inadmissibles, qu’on ne saurait y souscrire, même à la suite des succès les plus brillants, et elle met en doute les moyens qui pourraient nous les procurer. C’est mot à mot la phrase du cabinet de Vienne“29 – reći će danski charge d’affaires. – C’est le doute qui est flatteur! – reče l’homme a l’esrrit profond30, – Il faut distinguer entre le cabinet de Vienne et l’emrereur d’Autriche – reče Mortemart. – L’emrereur d’Autriche n’a jamais ru renser a une shose rareille, se n’est que le sabinet qui le dit.31 – Eh, mon cher vicomte – umeša se Ana Pavlovna – l’Urope (ona je izgovarala „l’Irop“ smatrajući to, odnekud, kao naročitu tananost 29 „Beč smatra da su osnove predloženog Ugovora do te mere neodržive, da se ne mogu postići čak ni jednim nizom najsjajnijih uspeha, a on sumnja u sredstva koja bi nam ih mogla pribaviti.“ To je rečenica samog bečkog kabineta – reći će danski otpravnik poslova. 30 Laskava sumnja! – reče čovek duboka uma, fino se smešeći. 31 Treba razlikovati bečki kabinet od cara austrijskoga – reče Mortmar. Car austrijski nije nikad mogao pomisliti tako nešto, to kaže samo bečki kabinet.

francuskog jezika, kojom se treba poslužiti kad se govori s Francuzom) ne sera jamais notre allieé sincère.32 Odmah zatim Ana Pavlovna okrete razgovor na junaštvo i postojanost pruskog kralja, da bi uvukla u razgovor i Borisa. Boris je pažljivo slušao onog koji govori, čekajući da dođe red na njega, a uz to je nekoliko puta pogledao na svoju susetku lepoticu Elen, koja se s osmehom nekoliko puta susrela očima s mladim, lepim ađutantom. Govoreći o stanju Pruske, Ana Pavlovna, što je bilo veoma prirodno, umoli Borisa da ispriča svoje putovanje u Glogau i u kakvom je stanju našao prusku vojsku. Boris ispriča, ne žureći, čistim i pravilnim francuskim jezikom, veoma mnogo zanimljivih pojedinosti o vojsci, o dvoru, pažljivo izbegavajući za sve vreme pričanja da kaže svoje mišljenje o faktima koja je iznosio. Boris beše za neko vreme osvojio opštu pažnju i Ana Pavlovna opazi da su svi gosti primili sa zadovoljstvom njeno čašćenje tom novinom. A najviše pažnje poklonila je Borisovu pričanju Elen. Ona ga je nekoliko puta zapitkivala za neke pojedinosti njegova putovanja i, reklo bi se, veoma je interesovalo stanje pruske vojske. Čim je svršio, ona mu se obrati sa svojim običnim osmehom. – Il faut absolument que vous veniez me voir, – reče mu takvim tonom kao da je to bilo sasvim potrebno iz nekih razloga koje on nije mogao znati. – Mardi, entre huit et neuf heures. Vous me ferez plaisir.33 Boris obeća da će joj ispuniti želju i htede da stupi s njom u razgovor, ali ga uto Ana Pavlovna odazva, rekavši da ga tetka želi čuti. – Znate li njenog muža? – reče mu Ana Pavlovna, zatvorivši oči i tužnim gestom pokazujući na Elen. – Ah, to je vrlo nesrećna i prekrasna žena! Ne govorite pred njom o njemu, molim vas, ne govorite. Biće joj veoma teško! 32 Eh, dragi vikonte, Evropa neće nikad biti naša iskrena saveznica. 33 Treba na svaki način da dođete k meni. U utorak između osam i devet sati. Učinićete mi veliko zadovoljstvo.

VII Kad su se Boris i Ana Pavlovna vratili opštoj grupi, u njoj je vodio razgovor knez Ipolit. On se naže napred na naslonjači i reče: – Le roi de Prusse!34 – I kad to reče, zasmeja se. Svi se okretoše njemu. – Le roi de Prusse? – upita Ipolit, opet se nasmeja, pa se mirno i ozbiljno zavali opet u svoju naslonjaču. Ana Pavlovna počeka malo, pa, pošto je izgledalo da Ipolit neće nikako više da govori, ona povede razgovor o tome kako je bezbožni Bonaparta ukrao u Potsdamu špadu Fridriha Velikog. – C’est l’épée de Frédéric le Grand, que je...35 – poče ona, ali je Ipolit prekide. – Le roi de Prusse... – reče on, pa, čim se okretoše njemu, on se izvini i ućuta. Ana Pavlovna se namršti. Mortmar, prijatelj Ipolitov, upita ga odlučno: – Voyons, à qui en avez-vous avec votre roi de Prusse?36 Ipolit se nasmeja tako kao da ga je stid što se smeje i reče: – Oh! ce n’est rien, je voulais dire simplement… (Hteo je da ponovi jednu šalu koju je čuo u Beču i sve veče spremao se da je kaže.) Je voulais dire seulement, que nous avons tort de faire la guerre pour le roi de Prusse!37 Boris se oprezno osmehnu tako da se njegov osmeh mogao uzeti kao podsmeh ili kao odobravanje dosetke, prema tome kako već bude primljena. Svi se nasmejaše. – Il est très mauvais, votre jeu de mot très spirituel, mais injuste – reče Ana Pavlovna preteći mu svojim smežuranim prstićem. – Nous ne faisons pas la guerre pour le roi de Prusse, sachez-le bien, mais pour les bons principes. Ah! le méchant prince Hippolyte!38 Celo veče razgovor nije prestajao i okretao se poglavito oko političkih novosti. Naročito ožive pri svršetku prijema, kad se počelo govoriti o odlikovanjima koja je gospodar davao. 34 Pruski kralj! 35 To je mač Fridriha Velikog koji sam... 36 Da čujemo šta hoćete da kažete s tim vašim pruskim kraljem? 37 Ne, ništa, htedoh samo reći... Htedoh samo reći da mi nemamo pravo što ratujemo za pruskog kralja. (Igra reči, znači: za tuđ račun.) 38 Vaša igra reči je vrlo zla, vrlo duhovita, ali nepravična. Mi ne ratujemo za pruskog kralja nego za dobra načela. Ala je pakostan ovaj knez Ipolit!

– Pa lane je NN dobio burmuticu sa slikom carevom – reći l’homme a l’esrrit profond – pa zašto i SS ne može dobiti tu nagradu? – Je vous demande pardon, une tabatière avec le portrait de l’Empereur est une récompense, mais point une distinction; – reče diplomata – un cadeau plutôt.39 – Il y a des précédents, je vous citerai Schwarzenberg.40 – C’est impossible41 – izjavi drugi. – Da se opkladimo. Le grand cordon, c’est différent...42 Kad se svi digoše da idu, Elen, koja je celo veče vrlo malo govorila, obrati se Borisu molbom i s ljubaznom, značajnom zapovešću da dođe k njoj u utorak. – To mi je vrlo potrebno – reče ona smešeći se i pogleda u Anu Pavlovnu, a Ana Pavlovna potvrdi želju Eleninu onim zabrinutim osmehom koji je pratio njene reči kad govori o svojoj visokoj zaštitnici. Izgledalo je da je Elen na tom prijemu zbog nekih reči koje je Boris rekao o pruskoj vojsci odjedanput našla za potrebno da ga vidi. Ona mu je kao obećala da će mu objasniti tu potrebu kad joj dođe u utorak. Kad je Boris u utorak uveče došao u raskošni salon Elenin, nije dobio jasnog objašnjenja čemu je trebalo da dođe. Bilo je još gostiju. Elen je malo razgovarala s njim i samo na polasku, kad ju je poljubio u ruku, ona mu, ne smešeći se, što beše čudnovato, iznenadno šapnu: – Venez dîner demain... le soir. Il faut que vous veniez... Venez!...43 I prilikom tog svog dolaska u Petrograd Boris postade blizak čovek u kući grofice Bezuhov. 39 Oprostićete, burmutica s likom carevim je nagrada, a nikako nije odlikovanje, više jedan poklon. 40 Štaviše, bilo je primera, pomenuću vam Švarcenberga. 41 To nije mogućno. 42 Lenta je nešto drugo... 43 Dođite sutra na večeru... uveče. Potrebno je da dođete... Dođite.

VIII Rat je buktao i njegova pozornica se približavala ruskim granicama. Svuda su se čule kletve na račun neprijatelja ljudskog roda Bonaparte; po selima su se skupljali narodni vojnici i regruti, a s bojnog polja dolazili su različiti glasovi, kao i uvek lažni, pa su ih zato i različito tumačili. Život starog kneza Bolkonskog, kneza Andreje i kneginjice Marije umnogom se izmenio od 1805 godine. Stari knez je 1806. godine postavljen za jednog od osam glavnokomandujućih narodne vojske, koji tada behu određeni po celoj Rusiji. Pored sve svoje staračke slabosti, koja se naročito opažala u ono vreme kad je verovao da mu je sin poginuo, stari knez nije smatrao da ima pravo odbiti dužnost na koju ga beše odredio sam gospodar, i njega uzbudi i osnaži taj novi posao što mu ga dadoše. On je neprestano putovao po trima poverenim mu gubernijama; pedantno je vršio svoju dužnost, bio je neštedimice strog prema svojim potčinjenima i sam lično istraživao najmanje sitnice. Kneginjica Marija nije već više slušala lekcije iz matematike kod svog oca i samo je izjutra, zajedno s dojkinjom i malim knezom Nikolajem (kako ga zvaše deda), ulazila u očev kabinet, kad je on bio kod kuće. Malecni knez Nikolaj živeo je s dojkinjom i dadiljom Savišnom u odeljenju pokojne kneginje i kneginjica Marija provodila je veliki deo dana u dečjoj sobi, zamenjujući, kako je umela, majku malome bratancu. I m-lle Bourrienne, kako je izgledalo, žarko je volela maloga i kneginjica Marija, često je, uskraćujući sebi, ustupala svojoj drugarici uživanje da miluje majušnog anđela (kao što je zvala bratanca) i da se igra s njim. Kod crkvenog oltara u Golim Brdima bila je podignuta kapela na grobu male kneginje i u kapeli namešten mramorni spomenik, donesen iz Italije, koji predstavlja anđela raširenih krila, spremnog da odleti na nebo. Anđeo je imao malo izdignutu gornju usnu, kao da se sprema da se nasmeši, i jedanput knez Andreja i kneginjica Marija, izlazeći iz kapele, rekoše jedno drugom da ih lice toga anđela, začudo, podseća na lice pokojne kneginje. A što beše još čudnije i što knez Andreja nije kazao sestri, on je u onom izrazu koji je umetnik slučajno dao licu anđelovom čitao one iste reči blagog prekora što ih je onda pročitao na licu svoje mrtve žene: „Ah, zašto ste uradili ovo sa mnom?...“ Ubrzo posle povratka kneza Andreje, stari knez je odelio sina i dao mu Bogučarovo, veliko imanje, na četrdeset vrsta od Golih Brda. Nešto zbog teških uspomena, vezanih za Gola Brda, nešto zato što se knez Andreja nije uvek osećao kadar da snosi narav očevu, a nešto i zato što

mu je samoća bila potrebna, on ode na Bogučarovo, smesti se tamo i provođaše onde najveći deo svog vremena. Posle austerličke bitke knez Andreja je čvrsto odlučio da nikad više ne služi u vojsci; i kad poče rat i kad svi moradoše služiti, on, da bi se oslobodio aktivne službe, primi dužnost da pod očevim starešinstvom kupi narodnu vojsku. Posle rata od 1805. godine stari knez i njegov sin kao da su izmenjali uloge. Stari knez, uzbuđen radom, nadao se samo dobru od sadašnjeg rata; knez Andreja, naprotiv, pošto nije učestvovao u ratu i pošto je u duši žalio što se rat vodi, gledao je u njemu samo zlo. 26. februara 1807. godine stari knez je otišao u okrug. Knez Andreja je ostao u Golim Brdima, kao što je većinom tu ostajao kad otac nije kod kuće. Mali Nikoluška bio je bolestan već četvrti dan. Kočijaši koji su odvezli starog kneza vratiše se iz grada i donesoše akta i pismo knezu Andreji. Sobar s pismima ne nađe mladog kneza u njegovom kabinetu, pa ode u odeljenje knegiljice Marije; ali ga ni tamo ne beše. Rekoše sobaru da je knez otišao u dečju sobu. – Molim vas, vaša svetlosti, došao je Petruška s aktima – reče jedna od devojaka, pomoćnica dadiljinih, knezu Andreji koji je sedeo na dečjoj stoličici i, namršten, kapao uzdrhtalim rukama lek iz bočice u čašicu napunjenu do pola vodom. – Šta je? – reče ljutito, pa nepažljivo mrdnu rukom i nasu iz bočice u čašicu više kapljica nego što treba. On ispljusnu iz čašice lek na pod, pa opet zatraži vode. Devojka mu dodade. U sobi su bili detinji krevetić, dva sanduka, dve naslonjače, sto, detinji stočić i stoličica, ona na kojoj je sedeo knez Andreja. Zavese na prozorima bile su spuštene, a na stolu je gorela jedna sveća, zaklonjena ukoričenom notnom knjigom da ne pada svetlost na krevetić. – Dragi moj – reče bratu kneginjica Marija koja je stajala kod krevetića – bolje će biti da pričekamo... posle... – Ah, ostavi, molim te, ti sve govoriš gluposti, ti si i onako uvek čekala – pa si, eto, i dočekala – reče knez Andreja jetko, šapatom, želeći, očevidno, da pecne sestru. – Dragi moj, bolje će biti da ga ne budimo, zaspao je – reče kneginjica molećivim tonom. Knez Andreja ustade i, držeći čašicu, priđe na prstima krevetiću. – Zar doista da ga ne budimo? – reče on neodlučno.

– Kako hoćeš – a doista... ja mislim... nego kako hoćeš... – reče kneginjica Marija, očevidno snebivajući se i stideći se što je njeno mišljenje osvojilo. Ona pokaza bratu devojku koja ga je šapćući zvala. Beše druga noć kako oboje nisu zaspali čuvajući mališana koji je bio u vatri. Za ta dva dana i dve noći oni su, ne verujući svome domaćem lekaru i čekajući onoga po koga su poslali u grad, upotrebljavali sad ovaj, sad onaj lek. Izmučeni nespavanjem i uznemireni, oni su svaljivali jedno na drugo svoju nevolju, prekorevali jedno drugo i svađali se. – Došao je Petruša s aktima od tate – prošaputa devojka. Knez Andreja iziđe. – No, šta ima tamo! – reče jetko, pa, kad sasluša usmene naredbe očeve i uze akta i pismo od oca, vrati se opet u dečju sobu. – Šta je? – upita knez Andreja. – Sve onako, pričekaj, tako ti boga. Karlo Ivanič uvek govori da je san preči od svega – prošaputa s uzdahom kneginjica Marija. Knez Andreja priđe detetu i opipa ga. Dete beše u vatri. – Idite vi bestraga s vašim Karlom Ivaničem! – On uze čašicu s nakapanim u nju kapljicama, pa opet priđe. – Andre, ne treba! – reče kneginjica Marija. Ali se on ljutito i u isti mah patnički namršti na nju, pa se naže sa čašicom nad detetom. – Ali ja to hoću! – reče on. – Hajde, molim te, podaj mu. Kneginjica Marija sleže ramenima, ali poslušno uze čašicu, pozva dadilju i poče davati lek. Dete zavriska i zagrcnu se. Knez Andreja se namršti, uhvati se za glavu, iziđe i sede u obližnjoj sobi na divan. Pisma mu behu još u ruci. On ih mahinalno otvori i poče čitati. Stari knez pisao mu je na plavoj hartiji svojim krupnim, duguljastim rukopisom, stavljajući ponegde title44 , ovo: „Ovaj čas dobio sam po kuriru vrlo radosnu vest, ako nije laž. Benigsen je, kanda, potpuno pobedio Bonapartu pod Ajlavom. U Petrogradu svi likuju i u armiju je poslato bezbroj odlikovanja. Iako je Nemac – čestitam. Korčevski načelnik, nekakav Handrikov, ne razumem šta radi: još nisu poslani ljudi za dopunu ni provijant. Trči odmah tamo i kaži mu da ću mu glavu skinuti s ramena ako za nedelju dana ne bude sve na mestu. O prusko-ajlavskoj bici dobio sam i od Pećenjke pismo, i on je tu sudelovao – sve je istina. Kad ne smeta onaj ko ne treba da smeta, onda i Nemac potuče Bonapartu. Kažu, beži sasvim rastrojen. Gledaj pa odmah trči u Korčevu i izvrši!“ 44 Znaci za skraćivanje reči u starim slovenskim rukopisnim knjigama.

Knez Andreja uzdahnu i raspečati drugi koverat. To beše pismo od Biljibina, ispisano sitno na dva tabačića. On ga savi i ne pročitavši pa opet pročita očevo pismo koje se završavalo rečima: „Trči u Korčevu i izvrši!“ „Ne, oprostićete, sad neću poći dok se dete ne oporavi“ – pomisli on, pa priđe vratima i zaviri u dečju sobu. Kneginjica Marija stajala je jednako kod krevetića i tiho ljuškala dete. „Nego, kakvu mi ono još neprijatnost piše?“ – prisećao se knez Andreja sadržine očeva pisma. „Da. Naši održali pobedu nad Bonapartom upravo sada kad ja nisam u vojsci. Da, da, sve mi se ruga... pa nek im je nazdravlje!“ I on poče da čita Biljibinovo francusko pismo. Čitao ga je, a ni polovinu nije razumevao, čitao je samo zato da bi, bar za trenutak, prestao da misli o onome o čemu je mislio i suviše dugo, neprekidno i s bolom u srcu.

IX Biljibin se sad nalazio kao diplomatski činovnik u vrhovnoj komandi u vojsci i, ma da je ceo rat opisivao na francuskom jeziku, francuskim šalama i igrama reči, ipak se, kao to samo Rus može, nije ustezao pred osuđivanjem i ismevanjem svojih. Biljibin je pisao kako ga njegova diplomatska discretion muči i kako je srećan što u knezu Andreji ima pouzdanog korespondenta pred kojim može da izlije svu žuč koja se nakupila u njemu gledajući ono što se čini u vojsci. Pismo beše staro, pisano pre prusko-ajlavske bitke: Depuis nos grands succès d’Austerlitz, vous le savez, mon cher prince, pisao mu je Biljibin, que je ne quitte plus les quartiers généraux. Décidément j’ai pris goût à la guerre, et bien m’en a pris. Ce que j’ai vu ces trois mois est incroyable.45 Je commence ab ovo. L’ennemi du genre humain, comme vous savez, s’attaque aux Prussiens. Les Prussiens sont nos fidèles alliés, qui ne nous ont trompés que trois fois depuis trois ans. Nous prenons fait et cause pour eux. Mais il se trouve que l’»ennemi du genre humain» ne fait nulle attention à nos beaux discours, et, avec sa manière impolie et sauvage, se jette sur les Prussiens, sans leur donner le temps de finir la parade commencée, en deux tours de main les rosse à plate couture et va s’installer au palais de Potsdam.46 „J’ai le plus vif désir“, écrit le roi de Prusse à Bonaparte, „que Votre Majesté soit accueillie et traitée dans mon palais d’une manière qui lui soit agréable, et c’est avec empressement que j’ai pris à cet effet toutes les mesures que les circonstances me permettaient. Puissé-je avoir réussi!“ Les généraux prussiens se piquent de politesse envers les Français et mettent bas les armes aux premières sommations.47 45 Vi znate, dragi moj kneže, da ja posle naših velikih uspeha kod Austerlica ne ostavljam više glavne štabove. I doista, zavoleo sam rat i to me je propisno ponelo. Ovo što sam video za ova tri meseca neverovatno je. 46 Počeću s početka. Neprijatelj roda ljudskog, kao što znate, napada Pruse. A Prusi su naši verni saveznici koji su nas samo triput prevarili za prve tri godine. Mi ih branimo. Ali se vidi da neprijatelj roda ljudskog ne obraća nikakve pažnje na naše lepe reči, pa na svoj neuljudni i divljački način udara na Pruse, ne dajući im vremena ni da dovrše započetu paradu, začas ih potuče do nogu i namešta se u dvoru u Potsdamu. 47 „Najsrdačnije želim“, piše kralj pruski Bonaparti, „da vaše veličanstvo bude dočekano i ugošćenou mom dvoru tako da mu bude prijatno, i ja sam, toga radi, uslužno preduzeo sve korake koje su mi prilike dopuštale. Želeo bih da sam uspeo!“ Pruski generali takmiče se u učtivosti prema Francuzima i na prvi njihov zahtev polažu oružje.

„Le chef de la garnison de Glogau, avec dix mille hommes, demande au roi de Prusse ce qu’il doit faire s’il est sommé de se rendre?... Tout cela est positif! Bref, espérant en imposer seulement par notre attitude militaire, il se trouve que nous voilà en guerre pour tout de bon, et, qui plus est, en guerre sur nos frontières avec et pour le roi de Prusse. Tout est au grand complet, il ne nous manque qu’une petite chose: c’est le général en chef. Comme il s’est trouvé que les succès d’Austerlitz auraient pu être plus décisifs si le général en chef eût été moins jeune, on fait la revue des octogénaires, et, entre Prosorofsky et Kamensky, on donne la préférence au dernier. Le général nous arrive en kibik, à la manière de Souvarow, et est accueilli avec des acclamations de joie et de triomphe. „Le 4. arrive le premier courrier de Pétersbourg. On apporte les malles dans le cabinet du maréchal, qui aime à faire tout par luimême. On m’appelle pour aider à faire le triage des lettres et prendre celles qui nous sont destinées. Le maréchal nous regarde faire et attend les paquets qui lui sont adressés. Nous cherchons... il n’y en a point. Le maréchal devient impatient, se met lui-même à la besogne, et trouve des lettres de l’Empereur pour le comte T., pour le prince V. et autres. Alors le voilà qui se met dans une de ses colères bleues. Il jette feu et flamme contre tout le monde, s’empare des lettres, les décachète et lit celles que l’Empereur adresse à d’autres: 48 – A, tako postupaju sa mnom! Ne veruju mi! A, naređeno da motre na mene, lepo; odlazite! 48 Starešina posade u Glogau s deset hiljada ljudi pita kralja pruskog šta će raditi ako bude pozvan da se preda?... Sve je to sušta istina. Jednom reči, mi smo se nadali da ćemo samo imponovati našim vojničkim držanjem, pa iziđe da smo, eto, ozbiljno u ratu i, što je još gore, u ratu na našim granicama s pruskim kraljem i za pruskog kralja. Sve nam je sasvim potaman, samo nam nedostaje jedna sitnica, a to je glavnokomandujući. Pošto se našlo da bi uspesi kod Austerlica mogli biti odsudniji da glavnokomandujući nije bio tako mlad, to se vrši smotra osamdesetogodišnjaka i između Prozorovskog i Kamenskog bira se ovaj poslednji. General nam dolazi u kibitki kao Suvorov, i primljen je s radosnim i svečanim usklicima. Četvrtog dolazi prvi kurir iz Petrograda. Donese putničke torbe u kabinet maršala koji voli da radi sve sam. Zovu mene da pomognem da se odvoje pisma i uzmem ona koja su nama upućena. Maršal nas gleda kako radimo i čeka svežnjeve njemu adresovane. Tražimo – nema nijednog. Maršal postaje nestrpljiv, počinje sam da radi i nalazi careva pisma grofu T, knezu V, i drugima. Tada se on raspomami. Ospe drvlje i kamenje na ceo svet, zgrabi pisma, raspečati ih i pročita ona careva adresovana drugima:

Et il écrit le fameux ordre du jour au général Bennigsen: 49 „Ja sam ranjen, ne mogu da jašem pa, prema tome, ne mogu ni da komandujem vojskom. Vi ste doveli u Pultusk vaše odeljenje razbijeno: tu je ono na otvorenom polju, i bez drva, i bez furaži, pa mu treba pomoći, a pošto ste juče sami pisali grofu Bukshevdenu, mora se misliti na povlačenje ka našoj granici, i to izvršiti danas“. „Od tolikog mog jahanja“, écrit-il à l’Empereur,50 „dobio sam ranu od sedla, koja mi, pored ranijih mojih zavoja sasvim smeta da jašem i da komandujem tako velikom vojskom, pa sam zbog toga predao komandu najstarijem posle mene generalu, grofu Bukshevdenu. Poslao sam njemu sve dežurstvo i sve što uz to ide, savetovao sam im, ako ne bude hleba, da se povuku bliže u unutrašnjost Pruske, jer je ostalo hleba samo za jedan dan, a kod nekih pukova nimalo, kao što su javili divizijski komandanti Osterman i Sedmorjecki, a kod mužika je sve pojedeno; a ja ću, dok se ne izlečim, ostati u bolnici u Ostroljenci. O broju bolesnika najponiznije podnosim izveštaj i javljam da na proleće neće biti nijednog zdravog čoveka ako vojska ostane na sadašnjem bivaku još petnaest dana. „Pustite da ide u selo starac koji i onako gubi dobar glas što nije mogao ispuniti veliki i slavni zadatak za koji beše izabran. Čekaću ovde u bolnici najmilostivije vaše dopuštenje, kako ne bih igrao kod vojske pisarsku, a ne komandantsku ulogu. Neće biti ni najmanje buke što se ja uklanjam iz vojske, što je jedan oslepeli otšepao iz nje. Ovakvih kao što sam ja – ima u Rusiji na hiljade.“ Le maréchal se fâche contre l’Empereur, et nous punit tous; n’est-ce pas que c’est logique?51 Voilà le premier acte. Aux suivants, l’intérêt et le ridicule vont s’accroissant comme de raison52 49 I napiše znamenitu dnevnu zapovest generalu Benigsenu: 50 Piše on caru. 51 Maršal se srdi na cara, pa kažnjava sve nas; zar to nije logično? 52 To vam je prvi čin. U ostalim činovima zanimljivost i šaljivost raste kao što valja.

Après le départ du maréchal, il se trouve que nous sommes en vue de l’ennemi, et qu’il faut livrer bataille. Bouxhevden est général en chef par droit d’ancienneté, mais le général Bennigsen n’est pas de cet avis; d’autant plus qu’il est, lui, avec son corps en vue de l’ennemi, et qu’il veut profiter de l’occasion d’une bataille, „auf eigene Hand,“ comme disent les Allemands. Il la donne. C’est la bataille de Poultousk, qui est censée avoir été une grande victoire, mais qui, à mon avis, n’en est pas une le moins du monde. Nous autres pékins, nous avons, comme vous savez, la très vilaine habitude de décider du gain ou de la perte d’une bataille. Celui qui s’est retiré après la bataille l’a perdue, voilà ce que nous disons, et à ce titre nous avons perdu la bataille de Poultousk. Bref, nous nous retirons après la bataille, mais nous envoyons un courrier à Pétersbourg, qui porte les nouvelles d’une victoire, et le général ne cède pas le commandement en chef à Bouxhevden, espérant recevoir de Pétersbourg, en reconnaissance de sa victoire, le titre de général en chef.53 Pendant cet interrègne, nous commençons un plan de manœuvres excessivement intéressant et original. Notre but n’est pas, comme il le devrait être, d’éviter l’ennemi ou de l’attaquer, mais uniquement d’éviter le général Bouxhevden, qui, par droit d’ancienneté, serait notre chef. Nous tendons vers ce but avec tant d’énergie, que, même en passant une rivière qui n’est pas guéable, nous brûlons les ponts pour nous séparer de notre ennemi, or notre ennemi pour le moment n’est pas Bonaparte, mais Bouxhevden.54 53 Posle odlaska maršalova pokazuje se da smo prema neprijatelju i da se treba upustiti u bitku. Bukshevden je glavnokomandujući po starešinstvu, ali general Benigsen ne misli tako, tim više što je on sa svojim odeljenjem prema neprijatelju i što hoće da se koristi prilikom te da se upusti u bitku „na svoju ruku“, kao što vele Nemci. I on se upušta. To je bitka kod Pultuska koja se smatra kao velika pobeda, ali koja, po mom mišljenju, nikako nije pobeda. Kao što znate, mi civili imamo vrlo ružnu naviku da rešavamo je li dobivena ili izgubljena neka bitka. Onaj ko se povukao posle bitke izgubio je bitku, tako mi velimo i prema tome mi smo gubili bitku kod Pultuska. Jednom reči, mi se povlačimo posle bitke, a šaljemo kurira u Petrograd koji donosi glas da smo pobedili i general Benigsen ne predaje glavnu komandu Bukshevdenu, jer se nada da će dobiti iz Petrograda, kao zahvalnost što je pobedio, titulu glavnokomandujućeg. 54 Za vreme ovog međuvlašća počinjemo veoma zanimljiv i origanalan plan manevrisanja. Naš cilj nije kao što bi trebalo da je, u tome da izbegnemo ili da napadnemo neprijatelja, nego jedino u tome da izbegnemo generala Bukshevdena, koji bi nam, po starešinstvu, bio glavnokomandujući. Mi idemo tom cilju tako energično da, prelazeći reku na kojoj nema gaza, spaljujemo čak mostove da bismo se odvojili od našeg neprijatelja, koji u ovaj mah nije Bonaparta nego Bukshevden.

Le général Bouxhevden a failli être attaqué et pris par des forces ennemies supérieures, à cause d’une de nos belles manœuvres qui nous sauvaient de lui. Bouxhevden nous poursuit... nous filons. À peine passe-t-il de notre côté de la rivière, que nous repassons de l’autre. À la fin, notre ennemi Bouxhevden nous attrape et s’attaque à nous. Les deux généraux se fâchent. Il y a même une provocation en duel de la part de Bouxhevden et une attaque d’épilepsie de la part de Bennigsen. Mais, au moment critique, le courrier, qui porte la nouvelle de notre victoire de Poultousk, nous apporte de Pétersbourg notre nomination de général en chef, et le premier ennemi, Bouxhevden, étant enfoncé, nous pouvons penser au second, à Bonaparte.55 Mais voilà-t-il pas qu’à ce moment se lève devant nous un troisième ennemi: c’est l’orthodoxe qui demande à grands cris du pain, de la viande, des „soukharyi“, du foin, – que sais-je? „Les magasins sont vides, les chemins impraticables. L’orthodoxe se met à la maraude, et d’une manière dont la dernière campagne ne peut vous donner la moindre idée. La moitié des régiments forme des troupes libres, qui parcourent la contrée, en mettant tout à feu et à sang. Les habitants sont ruinés de fond en comble, les hôpitaux regorgent de malades, et la disette est partout. Deux fois le quartier général a été attaqué par des troupes de maraudeurs, et le général en chef a été obligé lui-même de demander un bataillon pour les chasser. Dans une de ces attaques, on m’a emporté ma malle vide et ma robe de chambre. L’Empereur veut donner le droit à tous les chefs de division de fusiller les maraudeurs, mais je crains fort que cela n’oblige une moitié de l’armée de fusiller l’autre.“56 55 Generala Bukshevdena umalo nije napala i uhvatila veća vojska neprijateljska zbog jednog od naših lepih manevara koji nam ga je skinuo s vrata. Bukshevden nas goni – mi bežimo. Čim on pređe reku na našu stranu, mi prelazimo na drugu. Najzad, naš neprijatelj Bukshevden ulovi nas i napadne. Oba se generala ljute. Bukshevden, čak, izaziva na dvoboj, a Benigsena spopada padavica. Ali u kritičnom trenutku onaj kurir što je odneo glas o našoj pobedi kod Pultuska donosi nam iz Petrograda postavljenje za glavnokomandujućeg i prvi neprijatelj Bukshevden potučen je: možemo misliti o drugom, o Bonaparti. 56 Ali, gle, eto u tom trenutku javlja se pred nama treći neprijatelj, a to je pravoslavna, (Ruska vojska) koja viče tražeći hleba, mesa, dvopeka, sena – i šta ti ja znam! Magacini prazni, putevi neprohodni. Pravoslavna udara u pljačku, i to takvu o kojoj vam poslednji pohod ne može dati ni najmanjeg pojma. Polovina pukova obrazuje slobodne čete, koje jure po okolini stavljajući sve pod oganj i mač. Stanovnici su upropašćeni sasvim, bolnice prepune bolesnika, a glad vlada svuda. Pljačkaške čete nesrtale su dvaput na glavni štab i sam glavnokomandujući morao je zatražiti jedan bataljon da ih otera. Pri jednom od tih nasrtaja odneli su mi praznu putničku torbu i domaću haljinu. Car hoće da dâ pravo svima starešinama divizijskim da streljaju pljačkaše, ali se bojim jako da to ne primora jednu polovinu vojske da strelja drugu.

Knez Andreja čitao je isprva samo očima, ali ga zatim stade to što je čitao (ma da je znao koliko treba verovati Biljibinu) sve više i više zanimati. Kad je pročitao pismo dovde, on ga zgužva i baci. Njega nije ljutilo to što je pročitao u pismu, nego ga je ljutilo to što ga uznemiruje taj tamošnji, za njega tuđ život. On zažmuri, protrlja rukom čelo, kao da hoćaše isterati iz glave svako saosećanje sa onim što je čitao, pa poče osluškivati šta se dešava u dečjoj sobi. Odjedanput mu se učini da iza vrata ču neki neobičan zvuk. Njega podiđe strah; poboja se da se nije desilo što s detetom dok je on čitao pismo. Priđe na prstima do vrata dečje sobe i otvori ih. U trenutku kad uđe spazi kako dadilja uplašeno sakri nešto od njega i kako kneginjice Marije nema kod krevetića. – Prijatelju – ču on iza leđa šapat kneginjice Marije, koji mu se učini očajan. Kao što često biva posle duge nesanice i duge uznemirenosti, njega spopade bezrazložan strah: sinu mu u glavi da je dete umrlo. I sve što je video i čuo izgledalo mu je kao potvrda te njegove bojazni. „Sve je svršeno“ – pomisli on i hladan znoj izbi mu po čelu. Pristupi zbunjeno krevetiću, uveren da će ga naći prazna i da je ono dadilja krila od njega mrtvo dete. Otkri zavese i njegove uplašene i unezverene oči zadugo ne mogahu da vide dete. Najzad ga ugleda: rumeni mali, s podignutim ručicama i nožicama, ležao je popreko u krevetiću, spustivši glavu niže jastuka i u snu mljeskao i micao usnicama i ujednačeno disao. Knez Andreja se tako obradova ugledavši dete kao da ga je već bio izgubio. On se naže i, kao što ga je sestra naučila, oproba usnama je li dete u vatri. Nežno čelo detinje beše vlažno, on mu dodirnu rukom glavu – čak mu i kosa beše mokra: tako se jako oznojilo. Ne samo što ne beše umrlo, nego se sad videlo da je kriza prošla i da je dete ozdravilo. Knez Andreja bi u tom trenutku dokopao, stegao, pritiskivao na svoje grudi to majušno, slabačko stvorenje; ali to nije smeo da učini. Stajao je nad njim i zagledao njegovu glavicu, ručice i nožice, koje se lepo raspoznavahu pod jorganom. Ču se neki šušanj pored njega i pojavi se neka senka ispod zavese na krevetiću. On se ne okrete, nego neprestano gledaše u lice detinje i slušaše njegovo ujednačeno disanje. Ona tamna senka beše kneginjica Marija, koja je nečujno prišla krevetiću, podigla zavesu i spustila je za sobom. Knez Andreja, i ne osvrćući se, poznade da je ona i pruži joj ruku. Ona mu stište ruku. – Oznojio se – reče knez Andreja. – A ja sam išla k tebi, da ti to kažem. Dete se u snu pomače malo, osmehnu se i protrlja čelom o jastuk.

Knez Andreja pogleda u sestru. Zračne oči kneginjice Marije blistale su se neobično, pune radosnih suza koje su vrcale u njima. Ona se naže bratu i poljubi ga, zapevši malo o zavesu. Popretiše jedno drugom, postojaše još u polusenci pod zavesom, kao da neće da se rastanu od toga mesta na kome njih troje behu odvojeni od celoga sveta. Knez Andreja odmače se prvi od krevetića, zakačivši kosom za čipku na zavesi. „Da, to je jedino što mi je sad ostalo“ – reče on sa uzdahom.