Lav Nikolajevič Tolstoj - Rat i mir 2 $

II Zbog starateljskih poslova na rjazanskom imanju knezu Andreji beše potrebno da se vidi sa okružnim predstavnikom plemstva. Predstavnik plemstva bio je grof Ilja Andrejevič Rostov i knez Andreja ode k njemu polovinom maja. Nastalo je već toplo proletnje vreme. Gora se već sva odenula, dizala se prašina i bila takva vrućina da čovek, kad prođe pored vode, dobije volju da se okupa. Knez Andreja, neveseo i obuzet mislima o tome šta sve treba da pita predstavnika plemstva o svojim poslovima, približavao se alejom kroz vrt Rostovljevoj kući u Otradnome. Desno iza drveća on ču veselu, žensku viku i ugleda gde gomila devojaka preseca put njegovim kolima. Ispred ostalih beše odmakla i trčaše prema kolima crnomanjasta, veoma tanka, neobično tanka, crnooka devojka, u žutoj cicanoj haljini, povezana belom, džepnom maramicom, ispod koje su se pomaljali pramenovi raščešljane kose. Devojka je nešto vikala, ali kad vide stranog čoveka, ona ga i ne pogleda, nego pobeže natrag smejući se. Knezu Andreji odjedanput dođe nešto teško. Dan tako lep, sunce tako greje, svuda unaokolo tako veselo; a ova tanka i lepa devojka ne zna, niti hoće da zna da on postoji na svetu, ona je zadovoljna i srećna što provodi nekakav svoj odvojen – svakako glup – ali veseo i srećan život. „Čemu se ona tako raduje? O čemu misli! Sigurno ne o vojničkoj uredbi i o ustanovi obroka za rjazanske seljake. O čemu ona misli? I zašto je srećna?“ – pitao se knez Andreja nehotice i radoznalo. Grof Ilja Andrejevič živeo je 1809. godine u Otradnome onako kao i pre, to jest primao je u svoju kuću gotovo svu guberniju, priređivao lovove, predstave, davao ručkove i nabavljao muzikante. On se obradovao knezu Andreji, kao i svakom novom gostu, i gotovo silom ga zaustavio da prenoći. U toku tog dosadnog dana, dok su kneza Andreju zabavljali stari domaćin i domaćica i najotmeniji među gostima, kojih beše puna kuća starog grofa zbog imendana što će skoro doći, on je nekoliko puta pogledao Natašu koja se među drugom, mladom polovinom društva nečem smejala i radovala, i svaki put pitao sam sebe: „O čemu ona misli? Čemu se tako raduje?“ Kad je uveče ostao sam na novom prenoćištu, on zadugo nije mogao da zaspi. Čitao je, pa ugasio sveću, pa je opet upalio. U sobi sa zatvorenim iznutra kapcima beše vrućina. On se ljutio na tog glupog starca (tako je

zvao Rostova) što ga je zadržao, uveravajući ga da još nisu u gradu nabavljena potrebna akta, ljutio se na samog sebe što je ostao. Knez Andreja ustade i priđe prozoru, da ga otvori. Čim otvori kapke, mesečina, kao da je odavno vrebala kod prozora, obasja sobu. On otvori prozor. Noć beše sveža, tiha i svetla. Pred samim prozorom beše red potkresanih drveta, s jedne strane crnih a s druge strane obasjanih srebrnastom svetlošću. Ispod drveta beše nekakvo sočno, mokro, kovrdžasto bilje sa ponegde srebrnastim lišćem i stabljikama. Dalje iza crnih drveta beše nekakav krov na kome je blistala rosa, malo udesno veliko kudravo drvo s jasno belim stablom i granama, a više njega gotovo već pun mesec na vedrom, skoro bez zvezda, proletnjem nebu. Knez Andreja se nalakti na prozor i oči mu se zaustaviše na tome nebu. Soba kneza Andreje bila je na srednjem spratu; i u sobama nad njim bili su budni i nisu spavali. On ču odozgo ženski razgovor. – Samo još jedanput – reče gore ženski glas koji knez Andreja odmah poznade. – Ali kada ćeš da spavaš? – odgovori drugi glas. – Ja neću, ne mogu da spavam, pa šta da radim! Hajde, poslednji put... I dva ženska glasa zapevaše neku muzičku frazu koja beše svršetak nečega. – Kako je to divno! A sad da spavamo, pa kraj. – Ti spavaj, a ja ne mogu – odgovori prvi glas, približivši se prozoru. Ona se, očevidno, sasvim nagla kroz prozor, jer se čulo šuštanje njene haljine, pa čak i disanje. Sve se stišalo i okamenilo, kao i mesec i njegova svetlost i senke. Ni knez Andreja nije smeo da se makne, da ne bi odao svoje nehotično prisustvo. – Sonja! Sonja! – ču se opet onaj prvi glas. – Pa kako se može spavati! Pogledaj kakva divota! Ah, kakva lepota! Ta probudi se, Sonja! – reče ona gotovo kroz plač. – Ovakve divne noći nije bilo nikad, nikad. Sonja odgovori nešto preko volje. – Ali pogledaj kakav je mesec!... Ah, kakva divota! Hodi ovamo. Dušice, golubice, hodi ovamo.

Vidiš li? Da mi je da čučnem, evo ovako, pa da se uhvatim ispod kolena – jako, što se jače može – treba se napregnuti, pa da poletim... Evo ovako! – Ostavi se, pašćeš. Ču se rvanje i zlovoljan glas Sonjin: – Pa ovo je već prošlo jedan sat. – Ah, ti mi samo sve kvariš! Hajde, idi, idi. Opet sve ućuta, ali je knez Andreja znao da je ona još jednako tu, on je čuo čas tiho šuškanje, čas uzdahe. – Ah, bože moj! Bože moj! Šta je to! – uzviknu ona odjedanput. – Kad se mora spavati, da se spava! – i zalupi prozor. „Nje se i ne tiče što ja postojim!“ – pomisli knez Andreja dok je prisluškivao njen razgovor, očekujući i bojeći se, odnekud, da će ona reći nešto i o njemu. „I opet ona! I kao namerno!“ – mislio je on. U njegovoj duši nastade odjedanput tako neočekivana zbrka mladih misli i nada, suprotnih svemu njegovom životu, da je, osećajući nemoć da objasni sebi svoje stanje, odmah zaspao.

III Sutradan, oprostivši se samo s grofom i ne sačekavši da iziđu dame, knez Andreja otputova kući. Bio je već početak juna kad je knez Andreja, vraćajući se kući, zašao opet u onu brezovu šumu u kojoj ga je onaj stari, ispucali hrast onako čudnovato iznenadio da ga se još seća. Praporci su još potmulije zvonili u šumi nego pre mesec i po dana; sve je bilo puno, senovito i gusto; ni mlade jele raštrkane po šumi nisu narušavale opštu lepotu, nego su se prilagođavale opštem karakteru i nežno se zelenele svojim četinastim mladim izdancima. Celog dana bila je vrućina, spremala se negde oluja, ali samo mali oblačak poprska prašinu po drumu i sočno lišće. Leva strana šume beše tamna, u senci; desna mokra, sjajna, blistala je na suncu i jedva se njihala od vetra. Sve je bilo u cvetu; slavuji su pevali i izvijali čas blizu, čas daleko. „Da, ovde, u ovoj šumi bio je onaj hrast s kojim sam se slagao“ – pomisli knez Andreja. „A gde je?“ – pomisli opet knez Andreja, gledajući na levu stranu puta, pa je, i ne znajući, uživao u onom hrastu koji je tražio i nije mogao da ga pozna. Stari hrast, sav preobražen, raširivši svoje sočno, ugasito zelenilo kao šator, bio je kao opijen, jedva se njišući u zracima večernjeg sunca. Ni ispucalih prstiju, ni čvoruga, ni stare neverice, ni tuge – ništa se nije videlo na njemu. Kroz tvrdu, stogodišnju koru izbilo je bez grančica sočno, mlado lišće, tako da čovek ne bi mogao verovati da ga je pustio taj starac. „Da, ovo je upravo onaj hrast“ – pomisli knez Andreja i odjedanput ga obuze bezrazložno, proletnje osećanje radosti i obnovljenja. Svi najlepši trenuci u njegovom životu padoše mu odjedanput na pamet. I Austerlic s visokim nebom, i mrtvo, prekorno lice ženino, i Pjer na skeli, i devojka razdragana lepotom noći, i ona noć, i mesec, i sve to – odjedanput mu pade na pamet. „Ne, nije kraj životu u trideset prvoj godini“ – odluči knez Andreja odjedanput i odsečno i potpuno sigurno. – „Nije dosta da ja znam sve ovo što je u meni, treba da to znaju i svi: i Pjer, i ona devojka što je htela da odleti na nebo, treba da me svi znaju, treba da moj život traje ne samo za mene, ne treba da oni žive tako nezavisno od moga života, treba da se moj život ogleda na svima i da svi žive sa mnom zajedno.“ Kad se vratio sa svoga puta, knez Andreja odluči da na jesen ode u Petrograd i nađe razne uzroke za tu svoju odluku. Svaki čas stajao mu je spreman čitav niz pametnih, logičnih razloga zašto treba da ode u

Petrograd i čak da se primi službe. Šta više, on sad nije shvatao kako je mogao ikad posumnjati je li potrebno da uzme aktivnog učešća u javnom životu, kao što pre mesec dana nije shvatao kako bi mu mogla doći na pamet misao da ode iz sela. Njemu se činilo jasno da bi sve njegovo iskustvo iz života moralo propasti uzalud i biti besmisleno ako ga on ne primeni na delu i opet ne uzme aktivnog učešća u javnom životu. Čak nije shvatao ni to kako je njemu ranije, na osnovi takvih istih razumom siromašnih razloga, bilo očevidno da bi se ponizio, kad bi sad, posle svojih lekcija iz života, opet poverovao da on može biti od koristi i da može naći sreće i ljubavi. Sad mu je razum govorio sasvim drukčije. Posle toga putovanja knezu Andreji počelo je da biva dosadno u selu, pređašnji poslovi nisu ga zanimali i često bi, sedeći sam u svome kabinetu, ustao, prišao ogledalu i dugo gledao u svoje lice. Potom bi se okrenuo i gledao portret pokojne Lize, koja ga je sa začešljanim à la greque kovrdžicama gledala nežno i veselo iz zlatnog okvira. Ona nije više govorila mužu one pređašnje strašne reči, nego ga je gledala obično i veselo. I knez Andreja zaturio bi ruke nazad, pa bi dugo hodao po sobi, čas mršteći se, čas osmehujući se, i preturao u pameti one nerazumljive, rečima neizrecive, tajne misli kao zločin, vezane za Pjera, za slavu, za onu devojku na prozoru, za onaj hrast, za žensku lepotu i ljubav, misli koje su izmenile ceo njegov život. I kad bi u tim trenucima neko ušao u njegovu sobu, on je prema njemu bio naročito hladan, oštar i odlučan i, pre svega, neprijatno logičan. – Mon cher83 – dešavalo se da mu kaže kneginjica Marija kad u takvom trenutku uđe u njegovu sobu – Nikoluška ne može danas u šetnju, vrlo je hladno. – Da je toplo – odgovorio bi u takvim trenucima knez Andreja veoma suvo svojoj sestri – on bi išao samo u košulji, a pošto je hladno, treba mu obući toplu haljinu, koja je zato i izmišljena. Eto šta treba kad je hladno, a ne ostati kod kuće, kad detetu treba vazduha – govorio je on s naročitom logičnošću, kao da hoće time da kazni nekoga za sav taj tajni, nelogični duševni rad, koji se u njemu obavljao. A kneginjica Marija pomislila bi u takvim prilikama kako muškarci ohladne od umnog rada. 83 Dragi moj.

IV Knez Andreja je došao u Petrograd avgusta 1809. godine. U to vreme mladi Speranski bio je na vrhuncu svoje slave i energično vršio prave prevrate. Tog istog avgusta beše car, putujući kolima, ispao, uganuo nogu i ostao tri nedelje u Peterhofu, gde se svaki dan viđao samo sa Speranskim. U to vreme spremala su se ne samo dva vrlo značajna ukaza, koja su uzbunila društvo, jedan o ukidanju dvorskih činova a drugi o ispitima koleških asesora i statskih savetnika, nego se spremala i čitava državna konstitucija, koja bi izmenila tadašnji sudski, administrativni i finansijski poredak ruske uprave, počevši od državnog saveta do opštinske uprave. Sad su se ostvarivala i ispunjavala ona nejasna liberalna maštanja s kojima je stupio na presto imperator Aleksandar i koja je težio da ostvari uz pomoć svojih pomoćnika Čartoriskog, Novosiljcova, Kočubeja i Stroganova, koje je on sam u šali nazivao comité du salut rublique.84 Sad je njih sve zajedno zamenio u građanskoj struci Speranski, a u vojničkoj Arakčejev. Knez Andreja kao komornik javio se odmah posle svog dolaska u dvor i prisustvovao carevom izlasku. Gospodar ga je dvaput sreo i nije ga udostojio ni jednom reči. Još i ranije činilo se uvek knezu Andreji da je antipatičan gospodaru, da je gospodaru neprijatno njegovo lice i sve biće njegovo. U hladnom, odbijajućem pogledu kojim ga je gospodar pogledao našao je knez Andreja još jaču potvrdu te svoje pretpostavke. Dvorani su objasnili knezu Andreji da gospodar ne obraća na njega pažnju zato što je njegovo veličanstvo nezadovoljno što Bolkonski nije služio od 1805. godine. „Ja i sam znam da mi nismo gospodari svojih simpatija i antipatija“ – mislio je knez Andreja – „pa zato ne vredi ni misliti da ću ja lično podneti gospodaru svoj predlog o vojnom zakonu, nego će sama stvar govoriti za sebe.“ On javi za svoj predlog starom feldmaršalu, prijatelju svog oca. Feldmaršal mu odredi čas prijema, primi ga ljubazno i obeća mu da će dostaviti gospodaru. Posle nekoliko dana rečeno je knezu Andreji da treba da se javi ministru vojske, grofu Arakčejevu. U određeni dan, devet sati izjutra, pojavi se knez Andreja u sobi za primanje kod grofa Arakčejeva. Knez Andreja nije lično poznavao Arakčejeva i nikad ga nije video, ali sve što je znao o njemu ulivalo mu je malo poštovanja prema tom čoveku. „On je – vojni ministar, poverljiva ličnost gospodara imperatora, ne treba nikoga da se tiču njegove lične osobine; njemu je naloženo da 84 Komitet javnoga spasa.

razgleda moj predlog, dakle jedini on i može ga pokrenuti“ – mislio je knez Andreja, čekajući u sobi za primanje kod grofa Arakčejeva među mnogim i krupnim i sitnim ličnostima. Knez Andreja je, za vreme svoje, većinom ađutantske službe, video mnogo soba za primanje kod velikih ličnosti i različite karakteristike tih soba bile su mu vrlo jasne. Soba za primanje kod grofa Arakčejeva imala je sasvim posebnu karakteristiku. Na sitnim ličnostima koje su čekale audijenciju u sobi za primanje kod grofa Arakčejeva videlo se osećanje stidljivosti i pokornosti; na krupnijim činovnicima videlo se jedno opšte osećanje zbunjenosti, sakrivene pod maskom odrešitosti i podsmeha samom sebi, svom položaju i onoj ličnosti koju čekaju. Neki su zamišljeno šetali tamo i ovamo, neki su šaputali i smejali se i knez Andreja je čuo sorbiquet85 – „Sila Andrejič“ i reči „pokazaće ti čiča“, koje su se odnosile na grofa Arakčejeva. Jedan general (velika ličnost), očevidno uvređen što mora tako dugo da čeka, sedeo je prebacivši nogu preko noge i osmehujući se sam za sebe prezrivo. Ali čim bi se otvorila vrata, onog trenutka pojavilo bi se na svim licima samo jedno – strah. Knez Andreja zamoli po drugi put dežurnog da ga prijavi, ali ga on pogleda podrugljivo i reče mu da će u svoje vreme doći i na njega red. Posle nekoliko ličnosti koje je ađutant uveo i izveo iz ministrovog kabineta, pušten je na strašna vrata jedan oficir koji zaprepasti kneza Andreju svojim poniženim i poplašenim izgledom. Audijencija toga oficira otegla se dugo. Odjedanput se iza vrata ču praskaznje neprijatnog glasa i iziđe onaj oficir bled, dršćući usnama, uhvati se za glavu i prođe kroz sobu za primanje. Odmah za njim dežurni privede vratima kneza Andreju i reče mu šapatom: „Desno, do prozora“. Knez Andreja uće u skroman čist kabinet i ugleda za stolom čoveka četrdesetih godina, dugog struka, duguljaste, kratko ošišane glave i debelih bora, nabranih obrva nad kestenasto-zelenim tupim očima i obešenog crvenog nosa. Arakčejev okrete glavu prema njemu i, ne gledajući ga, upita: – Šta vi tražite? – Ja ništa ne... tražim, vaša svetlosti – reče tiho knez Andreja. Arakčejev ga pogleda. – Sedite – reče mu – vi ste knez Bolkonski? 85 Nadimak

– Ja ništa ne tražim, nego je gospodar imperator izvoleo poslati vašoj svetlosti predlog koji sam podneo... – Vidite, ljubazni moj, ja sam vaš predlog čitao – prekide ga Arakčejev, rekavši samo prve reči ljubazno, pa opet mu ne gledaše u oči i padaše sve više u gunđavo-prezriv ton. – Predlažete nove vojne zakone? Zakona imamo mnogo, nema ko da vrši ni stare. Danas svi pišu zakone, lakše je pisati nego raditi. – Ja sam po naređenju gospodara imperatora došao da čujem od vaše svetlosti šta nameravate da učinite s podnesenim predlogom – reče učtivo knez Andreja. – Ja sam na vaš predlog stavio odluku i poslao sam ga u odbor. Ja ga ne odobravam – reče Arakčejev, pa ustade, dohvati s pisaćeg stola hartiju i dade knezu Andreji. – Evo! Na hartiji beše napisano popreko pisaljkom bez velikih slova, bez pravopisa, bez interpunkcije: „neosnovano napisano jer je kao podražavanje prepisano iz francuskog vojnog zakona i od vojnog propisa bez nevolje odstupa“. – A kome je odboru predat predlog? – upita knez Andreja. – Odboru za vojni zakon i ja sam predložio da se vaša plemenitost uvrsti u članove. Samo, bez plate. Knez Andreja se osmehnu. – Ja je i ne tražim. – Dakle, kao član bez plate – ponovi Arakčejev. – Čast mi je... Ej, puštaj! Koga ima još? – viknu on, klanjajući se knezu Andreji.

V Čekajući izveštaj da je uvršćen među članove odbora, knez Andreja je obnovio stara poznanstva naročito s onim ličnostima za koje je znao da su na vlasti i da mu mogu biti potrebne. Njega je sad u Petrogradu obuzelo osećanje slično onome koje ga beše obuzelo uoči bitke, kad ga je mučila uznemirena radoznalost i kad ga je nešto neodoljivo vuklo u više sfere, onamo gde se spremala budućnost, od koje je zavisila sudbina miliona ljudi. Po ozlojeđenosti staraca, po radoznalosti neposvećenih, po uzdržanosti posvećenih, po žurbi i zabrinutosti svačijoj, po nebrojenim odborima i komisijama, za koje je svakog dana iznova doznavao da ih ima, knez Andreja osećao je da se sad, 1809. godine, sprema ovde, u Petrogradu, nekakva ogromna građanska bitka, u kojoj je glavnokomandujući njemu nepoznata, tajanstvena i izgledalo mu je genijalna ličnost – Speranski. I rad na reformama koji mu je nejasno bio poznat i Speranski – glavni radnik počeše ga tako strasno zanimati da je rad na vojnom zakonu počeo vrlo brzo da postaje sporedan u njegovoj svesti. Knez Andreja nalazio se u najpovoljnijem položaju za dobar prijem u svim najrazličnijim i najvišim krugovima tadašnjeg petrogradskog društva. Partija reformatora rado ga je primala i mamila k sebi, jedno zato što je imao reputaciju umnog i veoma načitanog čoveka, a drugo zato što je dao svojim seljacima slobodu i time već stekao reputaciju liberala. Partija nezadovoljnih staraca obraćala mu se blagonaklono, prosto kao sinu njegovog oca, osuđujući ga zbog reformi. Žensko društvo, svet, primalo ga je srdačno zato što je bio bogat i ugledan mladoženja i gotovo nova ličnost s oreolom romantične priče o njegovoj tobožnjoj smrti i tragičnoj smrti njegove žene. Sem toga, opšte mišljenje svih koji su ga ranije poznavali bilo je da se za tih pet godina mnogo promenio nabolje i postao mekši i zreliji, da nema onog pređašnjeg pretvorstva, oholosti i podrugljivosti, nego ima ono spokojstvo što se dobija s godinama. O njemu počeše govoriti, zainteresovaše se za njega i svak je želeo da ga vidi. Sutradan posle posete grofu Arakčejevu, knez Andreja je otišao uveče grofu Kočubeju. Ispričao je grofu o svom sastanku sa Silom Andrejičem. (Kočubej je tako nazvao Arakčejeva s onim neodređenim podsmehom nečemu koji je knez Andreja primetio u sobi za primanje kod ministra vojnog.) – Mon cher, čak ni u toj stvari ne možete obići Mihaila Mihailoviča. C’est le grand faiseur.86 Kazaću mu. Obećao mi je da će doći večeras... 86 To je veliki majstor.

– A šta se Speranskog tiče vojni zakon? – upita knez Andreja. Kočubej se osmehnu i mahnu glavom kao da se čudi naivnosti Bolkonskog. – Ja sam s njim razgovarao o vama ovih dana – nastavi Kočubej – o vašim slobodnim zemljoradnicima... – A, to ste vi, kneže, oslobodili svoje mužike? – reče jedan starac iz Katarininog vremena i osvrte se prezrivo na Bolkonskog. – Malo imanje, nije donosilo nikakvog dohotka – odrovori knez Andreja, trudeći se da ublaži pred njim svoj postupak, kako se starac ne bi uzalud ljutio. – Vous craignez d’être en retard87 – reče starac, gledajući u Kočubeja, pa nastavi: – Ja samo jedno ne razumem, ko će orati ako se njima dâ sloboda? Lako je pisati zakone, ali je teško upravljati. Pa i ovo sad, pitam vas, grofe, ko će biti starešina kad svi moraju da polažu ispite? – Ja mislim, biće onaj ko položi ispit – odgovori Kočubej, prebacujući nogu preko noge i pogledajući oko sebe. – Eto, kod mene služi Prjanjičnjikov, krasan čovek, zlato od čoveka, a ima mu šezdeset godina, pa zar on da polaže ispite?... – Da, to je malo teško, jer je obrazovanje veoma slabo rašireno, ali... – Grof Kočubej ne izgovori do kraja, nego se diže, uze kneza Andreju za ruku, pa pođe u susret jednom visokom, ćelavom, plavokosom čoveku četrdesetih godina, s velikim golim čelom i s neobično, čudnovato belim duguljastim licem. Na njemu beše plavi frak, o vratu krst i na levoj strani grudi zvezda. Bio je to Speranski. Knez Andreja ga odmah poznade i u njegovoj duši nešto zadrhta, kao što se to dešava u važnim trenucima života. Da li to beše poštovanje, zavist, očekivanje – on nije znao. Cela figura Speranskog imala je neki osobit tip, po kome ga je čovek mogao odmah poznati. Knez Andreja nije ni kod koga iz društva u kome se kretao video ono spokojstvo i samopouzdanost u neveštim i tupim pokretima, ni kod koga nije video tako čvrst i, u isti mah, blag pogled poluzatvorenih i nešto vlažnih očiju, nije video takvu postojanost u osmehu koji ništa ne znači, ni tako fini, odmeren, blag glas i, što je glavno, tako nežnu belinu lica, a naročito ruke, malo široke, ali neobično pune, nežne i bele. Takvu belinu i nežnost lica video je knez Andreja samo kod vojnika koji su dugo proveli u bolnici. To beše Speranski, državni sekretar, izvestilac carev i njegov pratilac u Erfurtu, gde se više puta viđao i razgovarao s Napoleonom. 87 Bojite se da ne zadocnite.

Speranski nije preletao očima s jedne ličnosti na drugu, kao što to i nehotice čini čovek kad uđe u veliko društvo, i nije se žurio kad govori. On je govorio tiho, sa uverenjem da će ga slušati i gledao samo u onu ličnost s kojom govori. Knez Andreja je osobito pažljivo pratio svaku reč i svaki pokret Speranskog. Kao što se već dešava ljudima, naročito onima koji strogo sude o svojim bližnjima, knez Andreja, kad god se našao s novom ličnošću, naročito ovakvom kao što je Speranski, koga je znao po njegovoj reputaciji, uvek je očekivao da će naći u njoj potpuno savršenstvo ljudskih vrlina. Speranski reče Kočubeju kako žali što nije mogao doći ranije, jer su ga zadržali u dvoru. Ne reče da ga je car zadržao. I knez Andreja primeti tu afektaciju skromnosti. Kad mu Kočubej predstavi kneza Andreju, Speranski polako okrete pogled na Bolkonskog sa nepromenjenim osmehom i ćuteći stade gledati u njega. – Vrlo mi je milo da se upoznam s vama, slušao sam o vama, kao i svi – reče on. Kočubej reče nekolkko reči o tome kako je Bolkonski bio primljen kod Arakčejeva. Speranski se još više osmehnu. – Direktor komisije za vojni zakon je moj dobar prijatelj – gospodin Magnjicki – reče on izgovarajući razgovetno svaki slog i svaku reč – i, ako želite, ja vas mogu s njime upoznati. (On tu poćuta.) Nadam se da ćete naići kod njega na razumevanje i želju da pomogne sve što je pametno. Oko Speranskog načini se odmah mala grupa i onaj starac što je govorio o svom činovniku, Prjanjičnjikovu, obrati se takođe Speranskom pitanjem. Knez Andreja, ne ulazeći u razgovor, posmatrao je sve pokrete Speranskog, toga čoveka koji je doskora bio ništavni seminarista, a sad u svojim rukama – tim belim, punim rukama, drži sudbinu Rusije. Kneza Andreju iznenadila je ona neobična, prezriva mirnoća kojom je Speranski odgovarao starcu. Izgledalo je da mu s neizmerne visine govori svoju snishodljivu reč. Kad starac poče da govori suviše glasno, Speranski se osmehnu i reče da on ne može suditi je li korisno ili nekorisno ono što je gospodaru po volji. Pošto je razgovarao neko vreme u opštem krugu, Speranski ustade, pa priđe knezu Andreji i odazva ga na drugi kraj sobe. Videlo se da je smatrao za potrebno da se pozabavi Bolkonskim. – Nisam stigao da porazgovaram s vama, kneže, u ovom živom razgovoru u koji me uvuče taj uvaženi starac – reče on smešeći se krotko i prezrivo i tim osmehom kao potvrđujući da on zajedno s knezom Andrejom shvata koliko su ništavni ti ljudi s kojima tek što je govorio. Knezu

Andreji polaska takav način prilaženja. – Ja vas odavno znam: najpre, po vašem postupku s vašim seljacima, to je kod nas prvi primer i trebalo bi mu želeti što više sledbenika; zatim, po tome što ste vi jedan od onih komornika koji nisu smatrali da su uvređeni novim ukazom o dvorskim činovima, što je izazvao tolike priče i osude. – Da – reče knez Andreja – otac nije hteo da se ja koristim tim pravom; ja sam počeo da služim od najnižih činova. – Vaš otac, čovek starog kova, vredi, očevidno, više od naših savremenika, koji tako osuđuju tu meru što samo uspostavlja prirodnu pravičnost. – Ja, ipak, mislim da ima razloga i tim osudama... – reče knez Andreja, trudeći se da se bori s uticajem Speranskog, koji je počeo da oseća. Bilo mu je neprijatno da se u svemu s njim slaže: hteo je da mu protivureči. Knez Andreja, koji je obično govorio lako i lepo, osećao je sad da mu je teško izražavati se u razgovoru sa Speranskim. Njega je i suviše zanimalo posmatranje ličnosti znamenitog čoveka. – Razlog je, možda, lično častoljublje – dodade Speranski tiho svoju reč. – Delimično i zbog države – reče knez Andreja. – Kako to razumete?... – upita tiho Speranski, oborivši oči. – Ja sam poštovalac Montesquieua – reče knez Andreja. – I njegova misao o tome da le principe des monarchies est l’honneur, me paraft incontestable. Certains droits et privilèges de la noblesse me paraissent être des moyens de soutenir ce sentiment.88 Osmeh na licu Speranskog isčeze i time njegova fizionomija mnogo dobi. Verovatno mu se učini zanimljiva misao kneza Andreje. – Ah! si vous envisagez la question sous ce point de vue!89 – poče on izgovarajući teško francuski i govoreći još sporije nego ruski, ali sasvim mirno. Reče da se čast, l’honneur, ne može podržavati povlasticama štetnim za službu i da je čast, l’honneur, ili negativan pojam o nevršenju onog što je za osudu, ili poznat izvor nadmetanja u postizanju pohvala i nagrada, u kojima se ona izražava. Njegovi razlozi behu sažeti, jednostavni i jasni. – Ustanova koja podržava tu čast, izvor nadmetanja, to je ustanova nalik na Legion d’honneur velikog imperatora Napoleona, koja ne škodi, nego pomaže uspehu službe, a nije ni staleška ni dvorska povlastica. 88 Da je osnova monarhija čast, izgleda mi nepobitno. Izvesna plemićka prava i povlastice izgledaju mi kao da su sredstva da se podržava to osećanje. 89 A, kad vi tako gledate to pitanje.

– Ne poričem, ali se ne može poreći da je dvorska povlastica postigla taj isti cilj – reče knez Andreja. – Svaki dvoranin smatra da je dužan držati se dostojno na svom položaju. – A vi se niste hteli koristiti njime, kneže – reče Speranski, pokazujući osmehom da je rad ljubaznošću prekratiti prepirku neugodnu za svog sagovornika. – Ako mi učinite čast da izvolite doći k meni u sredu – dodade on ja ću vam, pošto razgovaram s Magnjickim, saopštiti ono što vas može interesovati i, sem toga, imaću zadovoljstvo da podrobnije porazgovaram s vama. – On zažmure, pokloni se, pa à la française, iziđe iz dvorane ne opraštajući se i pazeći da ga ne primete.

VI Za prvo vreme svog bavljenja u Petrogradu osetio je knez Andreja da je sva njegova riznica misli, izgrađenih u usamljenom životu, sasvim zamračena ovim sitnim brigama koje su ga obuzele u Petrogradu. Vraćajući se uveče kući, zapisivao je u svoj podsetnik četiri ili pet neophodno potrebnih poseta ili rendez-vous90 u određene sate. Mehanizam života, raspoređivanje dana tako da svuda dospe na vreme, oduzimali su mu veći deo same životne energije. On nije ništa radio, čak nije ni o čemu mislio, niti dospevao da misli, nego samo govorio, i to govorio s uspehom ono što je dospeo da promisli ranije u selu. On je, ponekad, opažao sa nezadovoljstvom da mu se dešava da u jedan isti dan, u raznim društvima, ponavlja jedno isto. Ali je po čitave dane bio tako zauzet da nije imao kad da pomisli kako ništa ne misli. Speranski je, kao i na prvom viđenju s njim kod Kočubeja, tako i posle, u sredu, kod svoje kuće, gde je, primivši Bolkonskog, razgovarao s njim u četiri oka dugo i poverljivo, učinio jak utisak na kneza Andreju. Knez Andreja je tako ogroman broj ljudi smatrao za prezrenja dostojna i ništavna stvorenja i tako je želeo da nađe u drugom čoveku živi ideal onog savršenstva kome je težio, da je lako poverovao da je u Speranskom našao taj ideal potpuno razumnog i poštenog čoveka. Kad bi Speranski bio iz onog istog društva iz koga je bio knez Andreja, kad bi imao ono isto vaspitanje i moralne navike, onda bi Bolkonski brzo našao njegove slabe, ljudske a ne herojske strane, ali mu je, ovako, ova neobična, za njega logična umna riznica ulivala poštovanje tim više što je nije potpuno shvatao. Sem toga, Speranski je, da li zato što je ocenio sposobnosti kneza Andreje ili zato što je našao za potrebno da ga pridobije, koketovao pred knezom Andrejom svojim nepristrasnim, mirnim razumom i laskao knezu Andreji onim finim laskanjem, udruženim sa samopouzdanjem, koje se sastoji u tome što čovek ćutke priznaje da je onaj s kim razgovara kao i on jedini čovek sposoban da shvati svu glupost svih ostalih ljudi i razumnost i dubinu svojih misli. U toku njihovog dugog razgovora u sredu uveče Speranski je više puta rekao: „Kod nas se pazi na sve što izlazi iz opšteg nivoa ukorenjene navike...“ ili smešeći se: „Ali mi hoćemo da budu i vuci siti i ovce na broju...“ ili: „Oni to ne mogu razumeti...“ i to sve s takvim izrazom koji je govorio: „Mi, ja i vi, mi razumemo šta su oni a ko smo mi“. 90 Sastanaka.

Ovaj prvi, dug razgovor sa Speranskim samo je pojačao u knezu Andreji ono osećanje koje ga je obuzelo kad je prvi put video Speranskog. On je video u njemu razumnog čoveka, ozbiljnog mislioca, čoveka s velikim umom, koji je svojom energijom i upornošću došao na vlast, pa je upotrebljava samo na dobro Rusije. U očima kneza Andreje bio je Speranski upravo onaj čovek koji razumno objašnjava sve pojave u životu, koji smatra da je značajno samo ono što je pametno i koji ume u svemu da primeni merilo razumnosti, čovek kakav je on sam želeo da bude. U izlaganju Speranskog izgledalo je sve tako prosto i jasno da se knez Andreja i nehotice slagao s njim u svemu. Ako mu je u čemu protivurečio i prepirao se, to je činio samo zato što je naročito hteo da bude samostalan i da se ne pokorava sasvim mišljenjima Speranskog. Sve je bilo tako, sve je bilo dobro, ali je jedno zbunjivalo kneza Andreju: to beše hladan, staklen pogled Speranskog, koji nije davao da se zagleda u dušu njegovu, i njegova bela nežna ruka, koju je knez Andreja i nehotice gledao onako kao što se obično gledaju ruke onih ljudi što su na vlasti. Stakleni pogled i ta nežna ruka razdraživali su zbog nečeg kneza Andreju. Neprijatno je iznenađivalo kneza Andreju i suviše veliko preziranje ljudi koje je opažao kod Speranskog i ona raznolikost u odabiranju dokaza koje je navodio za potvrdu svog mišljenja. On je upotrebljavao sva mogućna oruđa mišljenja, izuzimajući poređenje, i, kao što se činilo knezu Andreji, prelazio je odviše smelo od jednog drugome. Čas bi stao na teren praktičkog poslenika i osuđivao sanjalice, čas na teren satirika i ironično se podsmevao protivnicima, čas bi postao strogo logičan, čas bi se, odjedanput, vinuo u oblast metafizike. (Ovo poslednje oruđe dokazivanja upotrebljavao je naročito često.) On je prenosio pitanje na metafizičke visine, prelazio u određivanje prostora, vremena i misli i, donoseći otuda dokaze, spuštao se opet na teren spora. Uopšte, glavna crta uma Speranskog, koja je iznenadila kneza Andreju, beše nesumnjiva, nepokolebljiva vera u snagu i zakonitost uma. Videlo se da Speranskom nije nikad mogla doći na pamet ona knezu Andreji obična pomisao da se ipak ne može reći sve što mislimo i da nikad nije dolazilo da posumnja da li nije sve ovo što mislimo i sve ovo u što verujemo besmislica. I, eto, ta osobita riznica uma Speranskog najviše je privlačila sebi kneza Andreju. U prvo vreme svog poznanstva sa Speranskim knez Andreja je gajio prema njemu snažno osećanje ushićenja, slično onom koje je nekad osećao prema Bonaparti. Činjenica što je Speranski bio sin jednog sveštenika i što su ga glupi ljudi, kao što su i činili mnogi, prezirali kao mantijaša i popino dete, nagonila je kneza Andreju da naročito pažljivo postupa sa svojim osećanjem prema Speranskom i da ga nesvesno pojačava u samom sebi.

Ono prvo veče koje je Bolkonski proveo kod njega u razgovoru o komisiji za izradu zakona, Speranski mu je sa ironijom pričao kako komisija za izradu zakona postoji već pedeset godina, staje milione a nije ništa uradila, i kako je Rozenkampf izlepio naslove na sve članove uporednog zakonodavstva. – I to je sve za što je država platila milione! – reče on. – Mi hoćemo da damo senatu novu sudsku vlast, a nemamo zakona. Zato, kneže, takvi ljudi kao što ste vi greše što sad ne služe. Knez Andreja reče da je za to potrebno pravničko obrazovanje, koje on nema. – Pa njega nema niko, šta ćete? To je circulus viciosus91 , iz koga treba izići naporom. Posle nedelju dana knez Andreja bio je član komisije za izradu vojnog zakona i, čemu se nikad nije nadao, načelnik odeljenja komisije za izradu zakona. Na molbu Speranskog on uze prvi deo građanskog zakonika koji se tada izrađivao i, pomažući se Code Napoleon i Justiniani, radio je odeljak: „Prava ličnosti“. 91 Začarani krug.

VII Pre dve godine, 1808, pošto se vratio u Petrograd sa svog putovanja po imanjima, Pjer je i nehotice stao na čelo petrogradskog masonstva. Uređivao je trpezne i zadušne lože, vrbovao nove članove, starao se kako će da sjedini različite lože i da dobije originalna akta. Davao je svoj novac na uređivanje masonskih hramova i, koliko je god mogao, prilagao milostinje, u čemu je većina članova bila tvrde ruke i netačna, gotovo on sam izdržavao je o svom trošku sirotinjski dom koji je u Petrogradu podigao masonski red. Međutim, njegov život tekao je kao i pre, s onim istim zanosom i raskalašnošću. Voleo je dobro da pojede i da popije i nije se mogao uzdržavati od momačkih provoda, u kojima je učestvovao, iako ih je smatrao za nemoralne i niske. Ali, pošto je prošla godina dana, Pjer, u jeku svojih poslova i zanosa, poče osećati kako se onaj teren masonstva na kome je stajao izmiče ispod njegovih nogu utoliko više ukoliko se on više trudi da čvršće stane na njega. Istovremeno, on je osećao da je sve manje vezan za njega ukoliko mu se teren na kome je stajao više izmiče ispod nogu. Kada je pristupao masonstvu, njega je obuzimalo osećanje čoveka koji poverljivo staje nogom na ravnu površinu rita. Kad je stao nogom, ona je propala. Da bi se potpuno uverio je li čvrst teren na kome je stajao on je stavio drugu nogu i propao još dublje, zaglibio se i već bez svoje volje gazio blato do kolena. Josif Aleksejevič ne beše u Petrogradu. (On se u poslednje vreme povukao od poslova petrogradskih loža i boravio stalno u Moskvi.) Svu braću, članove loža, Pjer je poznavao iz svakodnevnog života i njemu je bilo teško da gleda u njima samo braću po slobodnom zidarstvu, a ne kneza B. i Ivana Vasiljeviča D., koje je poznavao u životu mahom kao slabe i ništavne ljude. On je pod masonskim keceljama i znacima video na njima uniforme i odlikovanja koja su dobijali u životu. Kad bi Pjer kupio milostinju i izračunao 20–30 rubalja zapisanih većinom kao dug od desetinu članova, od kojih su polovina bili bogati kao i on, često mu je padala na um masonska zakletva kako svaki brat obećava da će sve svoje imanje dati za bližnjeg i u njegovoj duši budila se sumnja, ali se on starao da je se oslobodi. Svu braću koju je poznavao delio je na četiri reda. U prvi red ubrajao je braću koja ne učestvuju aktivno u poslovima loža, ni u stvarima ljudskim, nego se samo zanimaju tajnama nauke masonskog reda, zanimaju se pitanjima o trojakom nazivu Boga, ili o trima osnovama stvari, sumporu, živi i soli, ili o značenju kvadrata i svih figura hrama

Solomonovog. Pjer je poštovao ovaj red braće masona, kome su pripadala većinom stara braća, pa i sam Josif Aleksejevič, po Pjerovom mišljenju, ali ga nije zanimalo ono što njih zanima. Njegovo srce nije privlačila mistična strana masonstva. U drugi red Pjer je ubrajao sebe i sebi sličnu braću, koja traže, kolebaju se, koja još nisu našla pravi i razumljivi put u masonstvu, ali se nadaju da će ga naći. U treći red ubrajao je braću (njih je bilo najviše) koja nisu videla u masonstvu ništa sem spoljašnje forme i obreda i koja su veoma pazila da se strogo ispunjava ta spoljašnja forma, a nisu se brinula o njenoj sadržini i značenju. Takvi su bili Vilarski, pa čak i veliki majstor glavne lože. Najzad, u četvrti red ubrajao je takođe veliki broj braće, naročito one što su u poslednje vreme stupila u bratstvo. Kao što je Pjer uočio, to behu ljudi koji ni u što ne veruju, koji ništa ne žele a koji su stupili u masonstvo samo zato da bi se sprijateljili sa onom mladom, bogatom i po vezama i ugledu jakom braćom, koje beše vrlo mnogo u loži. Pjer se počeo osećati nezadovoljan svojim radom. Njemu se, ponekad, činilo da je masonstvo, bar ovo masonstvo koje on ovde zna, zasnovano na samoj spoljašnosti. On nije ni pomislio da sumnja u samo masonstvo, ali mu se činilo da je rusko masonstvo pošlo pogrešnim putem i odvojilo se od svog izvora. I zato je Pjer pri kraju godine otišao u inostranstvo, da se posveti u više tajne masonskog reda. Već u leto 1809. godine vratio se Pjer u Petrograd, Iz prepiske naših masona sa stranima bilo je poznato da je Pjer stekao u inostranstvu poverenje mnogih visokih ličnosti, da je ušao u mnoge tajne, da je podignut na najviši stepen i da donosi sobom mnogo za opšte dobro masonske stvari u Rusiji. Petrogradski masoni dođoše svi k njemu, da mu se dodvore i svima se učini da on nešto krije i sprema. Zakaza se svečani sastanak lože drugog stepena i Pjer obeća da će u njoj saopštiti ono što ima da isporuči petrogradskoj braći od viših rukovodilaca masonskog reda. Bila je puna sednica. Posle uobičajenih obreda, Pjer ustade i poče svoj govor. – Ljubazna braćo – poče on crveneći, zapinjući i držeći u ruci napisan govor. – Nije dosta čuvati naše tajne u tišini lože – treba raditi... raditi. Mi smo se uspavali, a treba da radimo. – Pjer uze svoju beležnicu i poče da čita: „Da bismo širili čistu istinu i postigli da vrlina pobedi“, čitao je on, „moramo očistiti ljude od predrasuda, širiti pravila koja se slažu s duhom

vremena, primiti na sebe vaspitanje omladine, spojiti se neraskidnim vezama s najumnijim ljudima, smelo i, istovremeno, pametno suzbijati praznovericu, bezverje i gluposti, od odanih ljudi obrazovati one koji će biti vezani među sobom zajednicom cilja i koji će imati vlast i silu.“ „Da bi se postigao ovaj cilj treba dati vrlini preimućstvo nad porokom, treba se starati da pošten čovek dobije još na ovom svetu večitu nagradu za svoje vrline. Ali u ovim velikim namerama veoma mnogo nam smetaju – sadašnje političke ustanove. Pa šta da radimo kod takvog stanja stvari? Da li ćemo se privoleti revolucijama, srušiti sve i isterati silu silom?... Ne, mi smo veoma daleko od toga. Svaka nasilna reforma zaslužuje osudu zato što nimalo neće popraviti zlo dok ljudi budu onakvi kakvi su i zato što mudrosti nije potrebno nasilje.“ „Ceo plan našeg reda mora biti zasnovan na tome da se obrazuju ljudi postojani, pošteni i vezani jedinstvom uverenja, uverenja koje će biti u tome da se svuda i svom snagom goni porok i glupost a zaštićuju talenti i vrlina: da se dižu iz prašine ljudi dostojni za prilazak našem bratstvu. Tek tada će naš red imati vlast – neosetno vezati ruke zaštitnicima nereda i upravljati njima tako da to i ne opažaju. Jednom reči, treba urediti sveopšti način uprave, koja će se raširiti nad celim svetom ne kidajući građanske veze i pored koje bi mogle sve ostale uprave trajati i dalje svojim običnim redom i raditi sve sem onog što smeta uzvišenom cilju našeg reda, to jest pomaganju vrlini da pobedi porok. Ovaj je cilj imalo i hrišćanstvo. Ono je učilo ljude da budu mudri i dobri i da, sopstvene koristi radi, sleduju primeru i poukama najboljih i najmudrijih ljudi.“ „Onda kad je sve bilo ogrezlo u mrak bilo je, razume se, dovoljno samo propovedanje: novina istine davala joj je naročitu snagu, ali su nama danas potrebna daleko jača sredstva. Sad je potrebno da čovek koji se upravlja po svojim osećanjima nađe u vrlini čulne draži. Ne mogu se strasti iskoreniti; treba se samo truditi da se okrenu plamenom cilju i zato je potrebno da svaki može zadovoljavati svoje strasti u oblastima vrline i da naš red pruža za to sredstva. Čim budemo imali po nekoliko dostojnih ljudi u svakoj državi, svaki će od njih obrazovati, opet, dvojicu drugih i kad se svi oni čvrsto združe – onda će sve biti mogućno našem redu koji je u tajnosti već uspeo da mnogo uradi za dobro čovečanstva.“ Ovaj govor nije izazvao samo jak utisak, nego i uzbuđenje u loži. Većina braće, koja je u tom govoru videla opasne namere iluminatstva*92, 92 Učenje jedne vrste zanesenjaka koji su mislili da su ozareni Svetim duhom

primila ga je tako hladno da se Pjer začudio. Veliki majstor poče da protivureči Pjeru. Pjer poče da razvija svoje misli padajući sve više i više u vatru. Odavno nije bilo tako burne sednice. Načiniše se partije: jedni su okrivljavali Pjera, osuđujući ga zbog iluminatstva; drugi su ga podržavali. Pjera je prvi put na ovom sastanku porazila ona beskrajna raznolikost ljudskih umova, koja čini da nikakva istina ne izgleda jednaka ni za dvojicu ljudi. Šta više, i oni člansvi koji su, reklo bi se, bili na njegovoj strani, shvatili su ga na svoj način, sa ograničenjima i izmenama na koje on nije mogao da pristane, jer je glavna potreba Pjerova bila upravo u tome da svoju misao kaže drugom tačno onako kako je on sam razume. Kad je sednica završena, veliki majstor zlurado i ironično napomenu Bezuhovu o njegovoj žestini i tome kako njega u prepirci nije rukovodila samo ljubav prema vrlini, nego i zanos borbe. Pjer mu ne odgovori, nego kratko upita hoće li njegov predlog biti primljen. Rekoše mu da neće i on, ne čekajući uobičajene formalnosti, iziđe iz lože i ode kući.

VIII Pjera je opet pritisla ona čamotinja koje se toliko bojao. Tri dana posle održanog govora u loži on je ležao kod kuće na divanu, nikoga nije primao i nikud nije izlazio. Tada je dobio pismo od žene, koja ga je molila da se vide i pisala kako tuguje za njim i kako želi da mu posveti ceo svoj život. Na kraju pisma javljala mu je da će tih dana doći u Petrograd iz inostranstva. Odmah posle toga pisma upade u samoću Pjerovu jedan od braće masona koje je on cenio manje od ostalih i, navodeći razgovor na Pjerove supružanske odnose, reče mu, u obliku bratskog saveta, kako misli da je njegova strogost prema ženi nepravična i kako on odstupa od prvih masonskih pravila kad ne oprašta ženi koja se kaje. U to isto vreme njegova tašta, žena kneza Vasilija, beše poslala po njega, moleći ga da je poseti makar na nekoliko minuta da porazgovaraju o nekoj vrlo važnoj stvari. Pjer je video da je sklopljena zavera protiv njega i da hoće da ga sastave sa ženom, i to mu čak nije bilo ni neprijatno u stanju u kom se nalazio. Bilo mu je svejedno: Pjer ništa u životu nije smatrao kao stvar od velike vrednosti i, pod uticajem čamotinje koja ga je sada obuzela, nije mario ni za svoju slobodu ni za svoje uporstvo da kazni ženu. „Niko nije prav, niko nije kriv, dakle ni ona nije kriva“ – mislio je on. Ako Pjer nije odmah pristao da se sastane sa ženom to je bilo samo zato što u onoj čamotinji koja ga je obuzela nije mogao ništa da preduzme. Kad bi žena došla k njemu, on je sad ne bi oterao. A zar prema onom što je Pjera zanimalo nije bilo svejedno – živeo ili ne živeo sa ženom? Ne odgovarajući ništa ni ženi, ni tašti, Pjer se jednom, dockan uveče, spremi na put i ode u Moskvu da se vidi s Josifom Aleksejevičem. I evo šta je Pjer pisao u svom dnevniku: „Moskva, 17. novembra. Tek što sam došao od dobrotvora i hitam da zapišem sve što sam osetio tom prilikom. Josif Aleksejevič živi kao siromah i treća je godina kako pati od teške bolesti u bešici. Niko nikad nije čuo od njega ni da jaukne, niti da se jednom reči potuži. Od jutra pa dockan do u noć, izuzimajući one sate kad jede najprostiju hranu, on radi na nauci. Primio me je ljubazno i posadio na krevet na kome je ležao; ja sam ga pozdravio znakom vitezova Istoka i Jerusalima, on mi je odgovorio istim znakom i uz blag osmeh upitao me šta sam saznao i stekao u pruskim i škotskim

ložama. Ja sam mu ispričao sve, kako sam umeo, kazao sam mu načela koja sam iznosio u našoj petrogradskoj loži i izvestio ga kako su me rđavo primili i kako se dogodio rascep između mene i braće. Josif Aleksejevič je dugo ćutao i mislio, pa mi je na to sve izložio svoj pogled, koji mi je trenutno osvetlio ovu moju prošlost i čitav put koji me čeka u budućnosti. Začudio sam se kad me je upitao da li se sećam da je trojaki cilj masonskog reda: 1. u čuvanju i poznavanju tajne; 2. u očišćenju i popravljanju samog sebe da bi se mogla primiti tajna i 3. u popravljanju ljudskog roda težnjom ka takvom očišćenju. Koji je najglavniji i pravi cilj od ova tri? Razume se, popravljanje i očišćenje samog sebe. Samo tome cilju možemo uvek težiti nezavisno od svih prilika. Ali, istovremeno, taj cilj zahteva od nas najviše truda, pa zato mi, zaneseni ohološću, propuštamo taj cilj i hvatamo se ili za tajnu koju nismo zbog svoje nečistote dostojni da primimo, ili se prihvatamo popravke ljudskog roda, dok sami sobom dajemo primer gnusobe i razvrata. Iluminatstvo nije čisto učenje upravo zato što se zanosi javnim radom i što je prepuno oholosti. Na toj osnovi Josif Aleksejevič osudio je moj govor i sav moj rad. Ja sam se složio s njim u dubini svoje duše. Kad smo počeli da razgovaramo o mojim domaćim stvarima, on mi je rekao: „Glavna je dužnost pravog masona, kao što sam vam kazao, da usavršava samog sebe. Ali mi često mislimo da ćemo pre postići taj cilj ako uklonimo od sebe sve tegobe našeg života. Naprotiv, gospodine moj“, reče mi on, „samo usred svetskih bura možemo mi postići tri glavna cilja: 1.poznanje samog sebe, jer samo poređenjem čovek može sebe poznati; 2.usavršavanje, jer se ono samo borbom postiže i 3.doći do glavne vrline – do ljubavi prema smrti. Samo promene u životu mogu nam pokazati taštinu njegovu i pomoći našoj urođenoj ljubavi prema smrti ili našem preporodu za novi život“. Ove su reči utoliko značajnije što Josifu Aleksejeviču, pored sve njegove teške fizičke patnje, nije nikad život težak i što on voli smrt, za koju se, pored sve čistote i visine svog unutrašnjeg čoveka, ne oseća još dovoljno pripremljen. Posle toga dobrotvor mi je potpuno protumačio šta znači veliki kvadrat zgrade sveta i pokazao mi je da su osnova svega brojevi tri i sedam. Savetovao mi je da se ne klonim veza s petrogradskom braćom, da primim u loži samo dužnosti drugog stepena, pa da se staram da odvraćam braću od zanosa oholosti i da ih upućujem na pravi put poznavanja samog sebe i usavršavanja. Sem toga, što se mene lično tiče, savetovao mi je da, pre svega, pazim na samog sebe i toga radi dao mi

beležnicu, ovu istu u kojoj pišem, i u kojoj ću i dalje zapisivati sve svoje postupke.“ „Petrograd, 23. novembra. Ja opet živim sa ženom. Tašta mi je došla plačući i kazala kako je Elen ovde i kako me moli da je saslušam, kako je ona nevina, kako je nesrećna što sam je ostavio, i još mnogo što-šta. Ja sam znao, ako je samo vidim, da neću više moći da joj želju odbijem. U svojoj sumnji nisam znao od koga da tražim pomoći i saveta. Kad bi moj dobrotvor bio ovde, on bi mi kazao. Povukao sam se u svoju sobu, pročitao ponovo pisma Josifa Aleksejeviča, setio se svojih razgovora s njim i iz svega sam izveo da ne treba da odbijem molioca i da moram pružiti ruku i pomoći svakom, tim više čoveku koji je toliko vezan za mene, i da sam moram nositi svoj krst. Pa kad sam joj oprostio vrline radi, onda neka i moje sastavljanje s njom ima samo duhovni cilj. Tako sam rešio i tako napisao Josifu Aleksejeviču. Ženi sam rekao da je molim da zaboravi sve što je bilo, da je molim da mi oprosti ono za što sam mogao biti kriv pred njom, a da ja njoj nemam šta da opraštam. Bilo mi je milo da joj to kažem. Neka ne sazna kako mi je bilo teško da je opet vidim. Namestio sam se u velikoj kući u gornjim sobama i osećam se srećan zato što se obnavljam.“

IX Kao i uvek, tako se i tada više društvo, koje se sastajalo na dvoru i na velikim balovima, delilo na nekoliko grupa i svaka je imala svoju nijansu. Među njima bila je najveća francuska grupa, saveza Napoleonovog – grupa grofa Rumjancova i Caulaincourt-a. U toj grupi zauzela je odmah jedno od najuglednijih mesta Elen, čim se nastanila s mužem u Petrogradu. Kod nje su se iskupljala gospoda iz francuskog poslanstva i veliki broj ljudi čuvenih sa svoje pameti i ljubaznosti, koji su pripadali tom pravcu. Elen je bila u Erfurtu za vreme čuvenog sastanka dvojice imperatora i otud donela ove veze sa svim Napoleonovim evropskim znamenitostima. Ona je u Erfurtu imala sjajan uspeh. Sam Napoleon, primetivši je u pozorištu, upitao je ko je ona, diveći se njenoj lepoti. Njen uspeh kao lepe i elegantne žene nije začudio Pjera, jer je ona s godinama postala još lepša nego što je bila. Ali ga je začudilo to što je njegova žena za te dve godine stekla glas „d’une femme charmante, aussi spirituelle que belle.93 “ Čuveni prince de Ligne pisao joj je pisma na osam strana. Biljibin je čuvao svoje mots94 , da ih prvi put kaže pred groficom Bezuhovom. Biti primljen u salonu grofice Bezuhove smatralo se kao dobiti diplomu na pamet; mladi ljudi su pročitavali knjige uoči Eleninih prijema, da bi imali o čemu da govore u njenom salonu, a sekretari poslanstva, pa čak i poslanici, poveravali su joj diplomatske tajne, tako da je Elen, u neku ruku, bila sila. Pjer, koji je znao kako je ona vrlo glupa, s neobičnim osećanjem nedoumice i straha prisustvovao je ponekad njenim prijemima i ručkovima, gde se razgovaralo o politici, poeziji i filozofiji. Na tim prijemima obuzimalo ga je osećanje slično onome koje, mora biti, obuzme mađioničara kad svaki čas očekuje da će se njegova obmana otkriti. Ali, da li zato što je za vođenje takvog salona upravo glupost bila potrebna, ili zato što su obmanjivani nalazili zadovoljstva u toj obmani, obmana se nije otkrivala i reputacija d’une femme charmante, et spirituelle, tako se nepokolebljivo priljubila za Elen Vasiljevnu Bezuhovu da je mogla govoriti najveće trivijalnosti i gluposti, pa su se ipak svi ushićavali svakom njenom reči i nalazili u njoj dubok smisao, o kome ona sama nije ni slutila. Pjer je bio upravo onakav muž kakav je bio potreban toj sjajnoj ženi iz velikog društva. Bio je onaj rasejani osobenjak, muž grand seigneur95, koji 93 Dražesne žene, toliko isto pametne koliko lepe. 94 Dosetke. 95 Veliki gospodin.

nikom ne smeta i koji ne samo ne kvari opšti utisak visokog tona u salonu, nego mu svojim kontrastom prema ženinoj raskoši i taktu služi kao pogodan fon. Zanimajući se za te dve godine stalno i jedino nematerijalnim interesima a iskreno prezirući sve ostalo, Pjer je u tom ženinom društvu, koje njega nije zanimalo, uzeo onaj ton ravnodušnosti, nemarnosti i dobre volje prema svima koji se ne dobija veštački i koji zato i uliva nehotično poštovanje. On je ulazio u salon svoje žene kao u pozorište, poznavao se sa svakim, svakom se podjednako obradovao i prema svakom bio podjednako ravnodušan. Ponekad je stupao u razgovor koji bi ga zanimao i tada je, bez obzira na to jesu li tu ili nisu les messieurs de l’ambassade96, zapinjući kazivao svoje mišljenje, koje ponekad nije bilo nimalo u tonu tog trenutka. Ali se mišljenje da je muž de la femme la plus distinguée de Pétersbourg97, osobenjak beše već tako učvrstilo da njegove ispade nije niko uzimao au serieux98 . Među mnogim mladim ljudima koji su svaki dan dolazili Eleni u kuću bio je, posle njenog povratka iz Erfurta, najveći domaći prijatelj Bezuhovih Boris Drubecki, koji je već veoma napredovao u službi. Njega je Elen zvala mon rage99 , i ponašala se s njim kao s detetom. Ona se osmehivala na njega kao i na svakog drugog, ali je Pjeru ponekad bilo neprijatno da vidi taj osmeh. Boris se ponašao prema Pjeru s naročitim, dostojanstvenim i tužnim poštovanjem. Ta nijansa poštovanja takođe je uznemiravala Pjera. Pjer je pre tri godine tako ljuto propatio od uvrede koju mu je žena nanela da se sad sklanjao od mogućnosti slične uvrede, prvo zato što nije bio muž svoje žene, a drugo zato što nije sebi dopuštao da sumnja. „Ne, ona je sad postala bas bleu100 i zauvek se odrekla pređašnjih zanosa“ – govorio je on sâm sebi. „Nije bilo primera da bas bleu imaju ljubavne zanose“ – ponavljao je u sebi izreku koju je ne zna se odakle izvadio i u koju je čvrsto verovao. Ali, za divno čudo, Borisovo prisustvo u salonu ženinom (a on je tu bio gotovo stalno) uticalo je fizički na Pjera: vezivalo je sve njegove udove, uništavalo nesvesnost i slobodu njegovih pokreta. 96 Gospoda iz ambasade. 97 Najotmenije žene u Petrogradu. 98 Ozbiljno. 99 Moj paž. 100 Plava čarapa, (znači: žena koja hoće da izgleda obrazovana).

„Kako je neobično antipatičan“ – mislio je Pjer – „a pre mi se, čak, veoma sviđao.“ U očima sveta Pjer je bio veliki gospodin, malo slep i smešan muž čuvene žene, pametan osobenjak, divna dobričina koja ništa ne radi, ali nikom nije od štete. A u Pjerovoj duši vršio se za sve ovo vreme zapleten i težak posao unutrašnjeg razvoja koji mu je otkrio mnogo štošta i doveo ga do mnoge duhovne sumnje i radosti.

X On je nastavio svoj dnevnik i evo šta je napisao u njemu za to vreme: „24. novembra. Ustao sam u osam sati, čitao Sveto pismo, zatim otišao na dužnost (Pjer je, po savetu svog dobrotvora, stupio u službu u jednom odboru), vratio se pred ručak, ručao sam (kod grofice je mnogo gostiju koji su mi neprijatni), jeo sam i pio umereno i posle ručka prepisivao komade za braću. Uveče sam svratio grofici i ispričao joj smešan događaj sa B., i tek kad su se svi već grohotom smejali setio sam se da to nije trebalo činiti. „Ležem da spavam srećne i mirne duše. Gospode veliki, pomozi mi da idem stazama tvojim: 1. da savlađujem gnev – blagošću i sporošću, 2. pohotljivost – uzdržavanjem i gnušanjem, 3. da se klonim taštine, ali da se ne uklanjam: a) od službenih državnih poslova, b) od briga domaćih, v) od prijateljskih veza i g) od ekonomskih zanimanja.“ „27. novembra. Ustao sam dockan i, kad sam se probudio, ležao sam dugo u postelji, podajući se lenosti. Bože moj! pomozi mi i okrepi me da bih mogao hoditi putevima tvojim. Čitao sam Sveto pismo, ali bez prikladnog osećanja. Došao mi je brat Urusov i razgovarali smo o taštinama ovog sveta. Pričao mi je o novim projektima gospodarevim. Ja sam počeo to da osuđujem, ali se setih svojih pravila i reči dobrotvora kako pravi mason treba da bude usrdan trudbenik u državi kad se zatraži njegovo sudelovanje i miran posmatrač onog za što nije pozvan. Jezik moj – neprijatelj je moj. Posetila su me braća G. V. i O., vodio se prethodan razgovor o primanju novog brata. Oni tovare na mene ritorsku dužnost. Osećam da sam slab i nedostojan. Potom se poveo govor o tumačenju sedam stubova i stepena hrama: 7 nauka, 7 vrlina, 7 poroka, 7 darova Duha svetoga. Brat O. bio je vrlo leporek. Uveče se svršilo primanje. Novo uređenje prostorija mnogo je doprinelo sjaju prizora. Primljen je Boris Drubecki. Ja sam ga preporučio i bio ritor. Čudno osećanje me je uzbuđivalo dok sam bio s njim u mračnom hramu. Utvrdio sam u sebi osećanje mržnje prema njemu i uzalud se

trudim da ga savladam. I zato bih želeo da ga istinski spasem od zla i da ga izvedem na put istine, ali ružne misli o njemu nisu me ostavljale. Činilo mi se da on stupa u bratstvo samo zato što želi da se oprijatelji s ljudima, da bude u milosti kod ovih što su u našoj loži. Sem toga što je nekoliko puta pitao da li je u našoj loži N. i S. (na što mu nisam mogao odgovoriti) i sem toga što on, kako sam ja ocenio, nije sposoban da oseti poštovanje prema našem svetom redu i što je i suviše zauzet i zadovoljan spoljašnjim čovekom da bi želeo da popravi duhovnog, ja nisam imao drugih razloga da posumnjam u njega; ali mi je izgledao neiskren i, sve dok sam stajao s njim nasamo u mračnom hramu, činilo mi se da se on prezrivo osmehuje na moje reči i dobio sam bio volju da ga odista ubodem u gole prsi špadom koju sam držao naslonjenu na njih. Nisam mogao biti leporek i nisam mogao iskreno da saopštim svoju sumnju braći i velikom majstoru. Veliki Neimare prirode, pomozi mi da nađem puteve istine, koji izvode iz lavirinta laži.“ Posle toga preskočena su u dnevniku tri lista, pa je onda napisano ovo: „Imao sam poučan i dug razgovor nasamo s bratom V., koji mi je savetovao da se držim brata A. Iako sam nedostojan, mnogo štošta mi je otkriveno. Adonai je ime onoga koji je stvorio ovet. Eloim je ime onoga što svim upravlja. Treće ime, to je ime koje se ne može izreći, a znači Sve. Razgovori s bratom V. potkrepljuju, osvežavaju i utvrđuju me na putu vrline. Pred njim nema mesta sumnji. Jasna mi je razlika između bednog učenja društvenih nauka i našeg svetog učenja, koje sve obuhvata. Ljudske nauke sve izdrobe – da bi razumele, sve ubiju – da bi razgledale. U svetoj nauci masonskog reda sve je celo, sve se upoznaje u svojoj celini i živo. Trojica – tri početka stvari – to su sumpor, živa i so. Sumpor ima osobinu osveštanog ulja i ognja; on, ujedinjen sa solju, budi svojom vatrom u njoj žeđ kojom privlači živu, hvata je, zadržava i zajednički proizvodi pojedina tela. Živa je tečna i isparljiva duhovna suština. – Hristos, Sveti Duh, Bog.“ „3. decembra. Probudio sam se dockan, čitao sam Sveto pismo, ali sam bio neosetljiv. Posle sam izišao i hodao po dvorani. Hteo sam da razmišljam, ali umesto toga moja uobrazilja je obnovila jedan dorađaj koji se desio pre četiri godine. Gospodin Dolohov, našavši se sa mnom u Moskvi posle dvoboja, reče mi kako se nada da sam sad duševno sasvim miran, iako mi žena nije više sa mnom. Tada mu nisam ništa odgovorio. Sad sam se setio

svih sitnica tog susreta i u duši svojoj govorio sam mu najpakosnije reči i zajedljive odgovore. Došao sam sebi i ostavio te misli tek kad sam video da u meni kipti gnev; ali se za to nisam dovoljno pokajao. Posle je došao Boris Drubecki i počeo da priča razne događaje; meni njegova poseta od prve nije bila po volji i rekao sam mu nešto ružno. On mi je odgovorio. Ja sam planuo i izgovorio mu mnogo štošta neprijatno i čak grubo. On je ućutao, a ja sam se trgao tek kad je bilo već dockan. Bože moj, nikako ne umem da se ponašam prema njemu. Tome je uzrok moje samoljublje. Ja sebe stavljam iznad njega i zato ispadam mnogo gori od njega, jer je on snishodljiv prema mojim uvredama, a ja, naprotiv, prema njemu osećam prezir. Bože moj, daj mi da u njegovom prisustvu vidim bolje svoju gnusobu i da postupam tako da to i njemu bude korisno. Posle ručka sam zaspao i kad me je hvatao san čuo sam jasno glas koji mi reče na levo uho: „Tvoj je dan.“ „Sanjao sam kako kao idem po mraku i odjedanput me opkoljavaju psi, ali ja idem slobodno; odjedanput jedan mali pas uhvati me zubima za levu butinu pa ne pušta. Ja ga počnem daviti rukama. I taman ga odgurnuh, a drugi, veći, poče da me ujeda. Ja počnem da ga dižem i, što sam ga više dizao, on bivaše sve veći i teži. Odjedanput naiđe brat A. i, uzevši me pod ruku, povede me sobom i dovede do jedne zgrade u koju se moralo ući preko uzane daske. Ja stadoh na nju, a ona se ugnu i pade i ja počeh da se pužem uz plot, koji sam jedva dohvatao rukama. Posle velikog napora prebacio sam svoje telo tako da su mi noge visile na jednoj, a trup na drugoj strani. Okrenem se i vidim kako brat A. stoji na plotu i pokazuje mi rukom na veliku aleju i vrt i u vrtu veliku i prekrasnu zgradu. Probudim se. Gospode, Veliki Neimaru prirode! pomozi mi da odagnam od sebe pse – strasti moje i poslednju od njih, koja je skupila u sebi snagu svih pređašnjih, i pomozi mi da uđem u onaj hram vrline, koji sam ugledao u snu.“ „7. decembra. Sanjao sam kao Josif Aleksejevič u mojoj kući, a meni veoma milo, pa želim da ga ugostim. Kao neprestano brbljam s nekim tuđim ljudima, pa se tek setim da se to njemu ne sviđa i želim da mu priđem i da ga zagrlim. Ali, čim sam se približio, vidim da se lice njegovo promenilo, podmladilo, i on mi tiho govori nešto iz učenja našeg reda, tako tiho da ga ne čujem. Potom, kao iziđosmo iz sobe, i tu se dogodi nešto zamršeno. Sedeli smo ili ležali na podu. On mi je nešto govorio. A meni kao dođe volja da mu pokažem svoju osetljivost, pa, ne slušajući njegov govor, stadoh zamišljati stanje svog unutrašnjeg čoveka i milost Božju koja me je uzela pod okrilje. I pojaviše mi se suze u očima, i bio sam zadovoljan što on to vidi. Ali on

pogleda na mene jetko i skoči, prekinuvši svoj razgovor. Ja se uplaših i zapitah da se nije mene ticalo ono što je rekao; ali on ništa ne odgovori, načini se ljubazan i posle se, odjedanput, obretosmo kao u mojoj spavaćoj sobi, gde je krevet za dvoje. On leže nakraj kreveta, a ja kao gorim od želje da mu se umiljavam i da i ja tu prilegnem. A on me kao pita: „Kažite istinu, šta vam je glavna strast? Jeste li je poznali? Ja mislim da ste je poznali.“ Ja, zbunjen ovim pitanjem, odgovorih da je lenost moja glavna strast. On mahnu glavom da mi ne veruje. A ja, zbunjen još više, odgovorih mu da ja, iako živim, po njegovom savetu, sa ženom, ne živim kao muž svoje žene. Na to on reče kako ne treba da lišavam ženu svoje milošte i dade mi da osetim da je to bila moja dužnost. Ali ja odgovorih da se stidim toga i, odjedanput, sve se izgubi. I ja se probudih i nađoh u svojim mislima tekst Svetog pisma: Život beše videlo ljudima, a videlo se svetli u tami i tama ga ne obuzima. Lice Josifa Aleksejeviča beše mlado i svetlo. Taj dan dobio sam pismo od dobrotvora, u kome mi piše o supružanskim dužnostima.“ „9. decembra. „Sanjao sam san iz koga sam se probudio sa strepnjom u srcu. Sanjam kao da sam u Moskvi, u svojoj kući, u malom salonu a iz salona izlazi Josif Aleksejevič. Ja sam odmah poznao da se u njemu izvršio proces preporoda, pa mu potrčah u susret. Kao ljubim ga, ljubim mu i ruke, a on veli: „Jesi li primetio da mi je lice drukčije?“ Ja ga pogledah, držeći ga još u svom zagrljaju, i kao vidim da mu je lice mlado, ali nema kose na glavi i crte sasvim drukčije. I kao kažem mu: „Ja bih vas poznao kad bismo se slučajno sreli“, a međutim mislim: „Da li sam rekao istinu?“ I odjedanput vidim kako on leži kao mrtvac; zatim polako dođe k sebi i uđe sa mnom u veliki kabinet, držeći veliku knjigu, pisanu na velikom formatu. A ja kao kažem: „To sam ja napisao“. I on mi odgovori klimnuvši glavom. Ja otvorih knjigu, a u toj knjizi na svakoj strani prekrasni crteži. I ja kao znam da te slike predstavljaju ljubavne avanture duše s njenim miljenikom. I kao vidim na stranama prekrasnu sliku devojke u providnoj haljini i s providnim telom kako uzleće u oblake. I kao znam da ta devojka nije ništa drugo, već slika Pesme nad Pesmama. I kao ja, gledajući u te crteže, osećam da činim nešto gadno, a ne mogu da se otrgnem od njih. Gospode, pomozi mi Bože moj, ako je ovo što me ostavljaš Tvoje delo, onda nek bude volja Tvoja; ali ako sam ja ovo prouzrokovao, onda me nauči šta da radim. Ja ću propasti od svoje razvratnosti, ako me Ti sasvim ostaviš.“

XI Novčane prilike Rostovih nisu se popravile za one dve godine koje su proveli u selu. Pri svem tom što se Nikolaj Rostov čvrsto držao svoje namere i produžio svoju skučenu službu u zabačenom puku, trošeći relativno malo novaca, u Otradnom se tako živelo, a naročito je Mićenka tako upravljao poslovima da su dugovi svake godine nezadržano rasli. Jedina pomoć koju je grof mogao da zamisli bila je služba, i on je došao u Petrograd da traži mesto; da traži mesto i da, uz to, kao što je govorio, poslednji put obraduje devojčice. Ubrzo posle dolaska Rostovih u Petrograd, Berg je zaprosio Veru i njegova je proševina primljena. Iako su Rostovi spadali u Moskvi u više društvo, ne znajući ni sami to niti misleći u koje društvo spadaju, u Petrogradu je njihovo društvo bilo mešovito i neodređeno. Rostovi su u Petrogradu bili palančani s kojima se nisu družili čak ni oni ljudi koje su oni u Moskvi hranili ne pitajući ih u koje društvo spadaju. Rostovi su u Petrogradu bili onako isto gostoljubivi kao i u Moskvi i na njihovim večerama iskupljale su se najrazličnije ličnosti: susedi iz Otradnog, stare siromašne spahije s kćerima i gospođica Peronska, Pjer Bezuhov i sin sreskog upravnika pošte, koji je služio u Petrogradu. Od muškaraca vrlo brzo postadoše kao članovi kuće Rostovih u Petrogradu Boris, Pjer, koga je stari grof našao na ulici i dovukao svojoj kući i Berg, koji je čitave dane provodio kod Rostovih i ukazivao starijoj grofici Veri onakvu pažnju kakvu ukazuje mladić koji namerava da zaprosi. Nije Berg uzalud svakom pokazivao svoju desnu ruku ranjenu u austerličkom boju, niti držao sasvim nepotrebno špadu u levoj ruci. On je tako postojano i s takvom važnošću pričao svakom taj događaj da su svi poverovali u korisnost i valjanost tog postupka i Berg je dobio za Austerlic dva odlikovanja. U finskom ratu takođe mu se dala prilika da se istakne. Digao je parče granate koje je ubilo ađutanta pored glavnokomandujućeg i odneo to parče starešini. Berg je, isto onako kao i posle Austerlica, toliko i tako uporno pričao svakom taj događaj da je opet svak poverovao da je trebalo to učiniti, pa je i za finski rat dobio dva odlikovanja. On je 1809. godine bio gardijski kapetan sa odlikovanjima i zauzimao u Petrogradu neke naročito pogodne položaje.

Iako su se neki slobodoumni ljudi i smeškali kad im se govorilo o zaslugama Bergovim, ipak se moralo priznati da je Berg bio ispravan, hrabar oficir, kod komande odlično zapisan i moralan mladić koga čeka sjajna karijera i koji ima čak siguran položaj u društvu. Pre četiri godine Berg je, našavši se u parteru moskovskog pozorišta sa svojim drugom Nemcem, pokazao na Veru Rostovu i rekao mu nemački: „Das soll mein Weib werden“101 , i toga trenutka se odlučio da se njome oženi. Sad, u Petrogradu, uzevši u račun, položaj Rostovih i svoj, nađe da je vreme i zaprosi je. Proševina Bergova primljena je, najpre, s nedoumicom koja nije bila za njega laskava. Najpre je izgledalo neobično da sin jednog nepoznatog livonskog plemića prosi groficu Rostovu; ali glavna osobina karaktera Bergovog beše tako naivan i dobrodušan egoizam da su Rostovi i nehotice pomislili da će to biti dobro kad je on tako tvrdo uveren da je to dobro i, štaviše, vrlo dobro. Uz to je stanje Rostovih bilo vrlo rđavo, što mladoženja nije mogao da ne zna, a, glavno, Vera je imala dvadeset četiri godine, izlazila je svuda pa, ma da nesumnjivo lepa i razborita, dosad je niko nije zaprosio. I tako su pristali. – Eto vidite – govorio je Berg svome drugu, koga je zvao prijateljem samo zato što je znao da svaki čovek ima prijatelja. – Eto vidite, ja sam to sve proračunao i ja se ne bih ni ženio kad ne bih o svemu promislio i kad bi to zbog nečeg bilo nezgodno. A sad, naprotiv, tatica i mamica su mi osigurani, uredio sam im onu arendu u Pribaltiku, a ja mogu da živim u Petrogradu sa svojom platom, pored njenog imanja i svoje štedljivosti. Možemo lepo da živimo. Ja se ne ženim zbog novca, smatram da to nije plemenito, ali treba da žena donese svoje, a muž svoje. Ja imam službu – ona ima veze i nešto malo novaca. To u današnje vreme nešto vredi, je li tako? A što je glavno, ona je divna, ugledna devojka i voli me... Berg pocrvene i osmehnu se. – I ja nju volim, jer je razborita – vrlo dobra. Eto, njena sestra – jedna familija, ali sasvim drukčija, i narav joj nezgodna, ni pameti ove nema, i sve tako, znate?... Neprijatno... Ali moja zaručnica... Eto, dolazićete nam... – nastavi Berg i zausti da kaže „na ručak“, pa razmisli i reče: – na čaj – i uz to pusti iz usta, protnuvši ga brzo jezikom, mali kolutić duvanskog dima, u kome se potpuno oličavahu njegovi snovi o sreći. Posle one prve nedoumice koja je izazvana kod roditelja proševinom Bergovom, u porodici zavlada uobičajena za takve prilike svečanost i radost, ali radost nije bila iskrena, nego prividna. 101 Ovo će biti moja žena.

Prema toj udaji rodbina je bila osetno zbunjena i postiđena. Kao da ih je sad bilo stid što su malo voleli Veru i što je sad rado skidaju s vrata. Najviše je bio zbunjen stari grof. On, verovatno, ne bi umeo da kaže šta je uzrok njegove zabune, a taj uzrok behu njegove novčane prilike. On sasvim nije znao šta ima, koliko mu iznose dugovi i šta može dati Veri u miraz. Kad su se rodile kćeri, svakoj je bilo određeno po trista duša u miraz; ali jedno od tih sela beše već prodato, a drugo založeno i rok zalozi toliko prošao da se selo moralo prodati, pa, prema tome, nije se moglo dati u miraz imanje. A ni novaca nije bilo. Prošlo je već više nego mesec otkako je Berg verenik i samo je ostalo nedelju dana do svadbe, a grof još nije rešio pitanje o mirazu, niti je o tome govorio sa ženom. Grof je čas hteo da odvoji Veri imanje u rjazanskoj guberniji, čas je hteo da proda šumu, čas da uzme novac na menicu. Na nekoliko dana pred svadbu uđe Berg jedno jutro rano u grofov kabinet i s ljubaznim osmehom umoli ponizno budućeg tasta da mu kaže šta će se dati uz groficu Veru. Na ovo pitanje, kome se odavno nadao, grof se tako zbuni da nepromišljeno reče ono što mu prvo pade na um. – Volim što se brineš, volim, bićeš zadovoljan... I potapša Berga po ramenu pa ustade, želeći da prekine taj razgovor. Ali Berg, osmejkujući se ljubazno, objasni kako će on biti prinuđen da odustane ako ne bude pouzdano znao šta će se dati uz Veru i ako ne dobije unapred bar neki deo onog što joj je određeno. – Jer pomislite, grofe, kad bih se ja sad usudio da se oženim, a da nemam određenih izvora za izdržavanje svoje žene, ja bih postupio gadno... Razgovor se svrši time što grof, želeći da bude velikodušan i da se ne izlaže novim molbama, reče da će mu dati menicu na osamdeset hiljada. Berg se krotko osmehnu, poljubi grofa u rame i reče da mu je vrlo zahvalan, ali da sad nikako ne može udesiti novi život dok ne dobije u gotovu trideset hiljada. – Makar i dvadeset hiljada, grofe – dodade on – pa onda menicu samo na šezdeset hiljada. – Da, da, dobro – reče brzo grof. – Ali oprostićeš, prijatelju, daću ja tebi dvadeset hiljada u gotovu i osim toga daću ti menicu na osamdeset hiljada. Eto tako, poljubi me.

XII Nataša je imala šesnaest godina, a bila je 1809. i tačno se navršilo četiri godine otkako je ona s Borisom računala na prste, pošto su se poljubili. Otada nije nijedanput videla Borisa. Pred Sonjom i s majkom, kad se povede razgovor o Borisu, govorila je sasvim slobodno, kao o stvari već jednom prečišćenoj, da je sve što je bilo ranije detinjarija o kojoj ne vredi ni govoriti i koja je davno zaboravljena. Ali je nju u najtajnijoj dubini duše mučilo pitanje da li je reč data Borisu bila šala ili ozbiljno obećanje koje obavezuje. Boris se nije viđao s Rostovima još otkako je 1805. godine otišao iz Moskve u vojsku. Nekoliko puta je dolazio u Moskvu, prolazio blizu Otradnog, ali nijedanput nije bio kod Rostovih. Nataši je ponekad dolazilo na um da on neće nju da vidi i to njeno nagađanje potvrđivalo se onim setnim tonom kojim su stariji govorili o njemu. – U današnje vreme ne sećaju se ljudi starih prijatelja – govorila je grofica čim se spomene Boris. Ana Mihailovna, koja je u poslednje vreme ređe odlazila Rostovima, držala se nekako osobito dostojanstveno i svaki put govorila oduševljeno i zahvalno o osobinama svog sina i o sjajnoj karijeri koju je pravio. Kad su Rostovi došli u Petrograd, Boris je otišao k njima da ih poseti. Nije išao k njima bez uzbuđenja. Uspomena na Natašu beše najpoetičnija uspomena Borisova. Ali je, istovremeno, išao s tvrdom namerom da i Nataši i njenoj rodbini da jasno na znanje kako detinji odnosi između njega i nje ne mogu biti obavezni ni za njega ni za nju. On je, zahvaljujući svojoj intimnosti s groficom Bezuhovom, imao sjajan položaj u društvu, a zahvaljujući zaštiti jedne važne ličnosti, čije poverenje je potpuno uživao, imao je sjajan položaj u službi i već je stvarao planove da se oženi jednom od najbogatijih devojaka u Petrogradu, planove koji su se mogli vrlo lako ostvariti. Kad je Boris ušao u salon Rostovih, Nataša je bila u svojoj sobi. Čuvši za njegov dolazak, ona se sva zacrvene i gotovo utrča u salon, dok joj je lice sijalo više nego ljubazno. Boris se sećao one Nataše u kratkoj haljini, sa crnim očima što se svetle ispod kovrdžica i sa onim grohotnim, detinjskim smehom, koju je znao pre četiri godine, i zato se, kad uđe sasvim druga Nataša, zbuni i na licu mu se čitalo ushićeno iznenađenje. Taj izraz njegovog lica obradova Natašu.

– Poznaješ li svoju malu prijateljicu-vragolanku? – reče mu grofica. Boris poljubi Natašu u ruku i reče da je zadivljen promenom koja se na njoj izvršila. – Kako ste se prolepšali! „Te još kako!“ – odgovoriše mu nasmejane oči Natašine. – A je li tata ostareo? – upita ona. Nataša sede, pa, ne ulazeći u Borisov razgovor s groficom, ćutke razgledaše do najmanjih sitnica svog zaručnika iz detinjstva. On je osećao na sebi težinu tog upornog, milog pogleda i ponekad bi pogledao na nju. Borisov mundir, mamuze, kravata, frizura – sve je to bilo po najnovijoj modi i comme il faut102 . To je Nataša odmah primetila. On je sedeo malo iskosa na naslonjači pored grofice i, nameštajući desnom rukom veoma čistu glase rukavicu na levoj, govorio je, s nekim naročitim, finim uspijanjem usana o zabavama višeg petrogradskog sveta i s blagim osmehom pominjao pređašnja moskovska vremena i moskovske poznanike. Nataša opazi kako on, ređajući po imenima višu aristokratiju, naročito pomenu poslanikov bal, na kom je i on bio, i kako su ga pozvali NN i SS. Nataša je sve vreme sedela ćuteći i gledajući ga ispod oka. Taj pogled je sve više i više uznemiravao i zbunjivao Borisa. On je veoma često bacao poglede na Natašu i prekidao svoje pričanje. Nije sedeo više od deset minuta, pa ustade i poče da se pozdravlja. Sve one iste radoznale, izazivačke i unekoliko podsmešljive oči gledale su na njega. Posle svoje prve posete Boris reče sebi da je Nataša za njega potpuno isto onako privlačna kao i ranije, ali da on ne treba da se podaje tom osećanju zato što bi, ako se oženi njome – devojkom skoro bez ičega – to upropastilo njegovu karijeru, a ako obnovi ranije odnose bez želje da sklopi brak, to ne bi bilo plemenito. Boris odluči pred samim sobom da izbegava susrete s Natašom, ali, bez obzira na to, dođe posle nekoliko dana, pa poče često da dolazi i da čitave dane provodi kod Rostovih. Njemu je izgledalo kao neophodno da se objasni s Natašom, da joj kaže kako sve staro mora biti zaboravljeno, kako, bez obzira na sve... ona ne može da bude njegova žena, kako on nema imanja i nju neće nikad dati za njega. Ali mu nikako nije polazilo za rukom i bilo mu je nezgodno da pristupi tome objašnjenju. Iz dana u dan on se sve više i više zapetljavao. Po onome što su videle, majci i Sonji činilo se da je Nataša zaljubljena u Borisa kao nekad. Pevala mu je njegove omiljene pesme, pokazivala mu svoj album, tražila da joj u njega nešto napiše i nije davala da pominje staro, hoteći da on shvati koliko je divno bilo novo; i svaki dan on je 102 Kao što treba.

dolazio kao u magli, ne rekavši ono što je mislio da kaže, sam ne znajući šta radi, zašto dolazi i čime će se to završiti. Boris je prestao da odlazi Eleni, svakodnevno je od nje dobijao pisamca puna prekora, pa ipak je čitave dane provodio kod Rostovih.

XIII Jedne večeri, kad je stara grofica, uzdišući i stenjući, u noćnoj kapici i bluzici, bez veštačke kose, s jednim bednim čuperkom koji je virio ispod bele cicane kapice, klečala na ćilimčetu i klanjala se do zemlje uz večernju molitvu, škripnuše njena vrata i utrča Nataša s papučama na bosim nogama, takođe u bluzici, s papilotnama. Grofica se okrete i namršti se. Ona je završavala svoju poslednju molitvu: „Zar ovaj odar da mi bude grob?“ Njeno molitveno raspoloženje bilo je uništeno. Nataša, rumena i vesela, odjedanput se zaustavi u svom trku kad vide majku na molitvi, pa čučnu i nehotice isplazi jezik, preteći samoj sebi. Primetivši da majka nastavlja molitvu, ona na prstima otrča do kreveta, brzo skliznu jednom malom nožicom o drugu, skide papuče i skoči na onaj odar za koji se grofica plašila da joj ne bude grob. Taj odar je bio visok, u perju, sa pet jastuka jednim manjim od drugog. Nataša uskoči i utonu pod perinu, preturi se do zida i poče da se igra pod pokrivačem, da se namešta, da savija kolenca do brade, da se bacaka nogama, čas se jedva čujno smejući, čas se pokrivajući preko glave, čas bacajući poglede na majku. Grofica je završila molitvu i stroga lica prišla postelji; ali kad vide da je Nataša pokrivena preko glave, ona se osmehnu svojim dobrim, nežnim osmehom. – De, de, de – reče majka. – Mama, mogu li da malo razgovaram s vama, a? – reče Nataša. – Da vas poljubim tu još jedanput, i dosta. – I ona obgrli majčin vrat, pa je poljubi ispod podbratka. Prema majci Nataša je uvek pokazivala spoljašnju grubost u ponašanju, ali je bila tako osetljiva i vešta da je, ma kako uhvatila majku rukama, uvek umela to da učini tako da majku nije ni bolelo, niti joj bilo neprijatno, ni neugodno. – Pa, o čemu danas hoćeš da razgovaramo? – reče majka namestivši se na jastucima i pričekavši dok se Nataša ne prevrnu jedanput-dvaput i leže pored nje pod istim pokrivačem izbačenih ruku i uozbiljena lica. Te noćne posete Natašine, koje su obavljane pre nego što se grof vrati iz kluba, bile su jedno od najomiljenijih uživanja i majke i kćeri. – O čemu danas hoćeš da razgovaramo? A ja treba da ti kažem... Nataša metnu majci šaku na usta. – O Borisu... Znam – reče ona ozbiljno – zato sam i došla. Nemojte mi govoriti, znam. Ne, kažite! – Ona ukloni ruku. Recite, mama. Je li da je mio?

– Nataša, tebi je šesnaest godina, u tvojim godinama ja sam bila udata. Kažeš da je Borja mio. On je vrlo mio i ja ga volim kao sina, ali šta ti hoćeš?... Šta ti misliš? Ti si mu sasvim zavrtela mozak, ja to vidim... Govoreći to grofica pogleda u kćer. Nataša je ležala i gledala pravo i nepomično ispred sebe u jedan od onih sfinksova izrezanih u mahagoniju na uglovima kreveta, tako da je grofica videla samo profil kćerina lica. To lice iznenadi groficu svojim naročito ozbiljnim i usredsređenim izrazom. Nataša je slušala i mislila. – Pa šta je s tim? – reče ona. – Ti si mu sasvim zavrtela mozak, zašto? Šta ti hoćeš od njega? Znaš da se ne možeš udati za njega. – Zašto? – upita Nataša, ne menjajući položaj. – Zato što je mlad, zato što je siromah, zato što ti je rod... zato što ga ni ti sama ne voliš. – A otkud vi znate? – Znam. To nije lepo, draga moja. – A ako ja hoću... – reče Nataša. – Nemoj govoriti gluposti – reče grofica. – A ako ja hoću... – Nataša, ja ti ozbiljno... Nataša joj ne dade da izgovori, nego privuče veliku ruku grofičinu i poljubi je odozgo, pa onda u dlan, pa je opet okrete i poče ljubiti najpre u gornji članak prsta, pa onda u razmak između članaka, pa opet u članak, šapućući: „Januar, februar, mart, april, maj.“ – Govorite, mama, šta ćutite? Govorite – reče ona i pogleda u majku koja je nežno gledala u kćer i u tom gledanju, činilo se, zaboravila sve što je htela da kaže. – To ne valja, dušo moja. Neće svak razumeti vaše detinjske odnose, pa kad ga vide tako prisnog s tobom može to da ti smeta u očima drugih mladića koji nam dolaze, a, što je glavno, to njega uzalud muči. Može-biti, on je našao partiju po svojoj volji, bogatu; a sad gubi pamet. – Gubi pamet? – ponovi Nataša. – Da ti pričam o sebi. Jedan moj cousin... – Znam, Kirilo Matvejič, pa on je starac? – Nije uvek bio starac. Nego, evo šta, Nataša, ja ću porazrovarati s Borjom. Ne treba da dolazi tako često... – Zašto ne treba, ako hoće?

– Zato što znam da od toga neće biti ništa. – Otkud vi znate? Ne, mama, nemojte mu govoriti. Kakve su to gluposti! – reče Nataša tonom kakvim govori čovek kad hoće da mu otmu njegovu svojinu. – Pa ako se neću udati za njega, neka dolazi, kad je njemu to milo i kad je meni milo. – Nataša pogleda u majku smešeći se. – Neću se udati, već onako – ponovi ona. – Kako to, draga moja? – Pa, onako. Eto, vrlo je potrebno da se ne udam, već... onako. – Onako, onako – ponovi grofica i zatrese se celim telom od svog dobrog, iznenadnog, staračkog smeha. – Nemojte se smejati, prestanite – povika Nataša – tresete ceo krevet! Vi strašno ličite na mene, isto tako se kikoćete... Čekajte... – Ona uhvati obe ruke grofičine, poljubi na jednoj članak na malom prstu – jun, pa nastavi da ljubi na drugoj ruci jul, avgust. – Mama, da li je on jako zaljubljen? Kako vama izgleda? Jesu li u vas bili tako zaljubljeni? I vrlo je mio, vrlo, vrlo mio! Samo nije sasvim po mom ukusu – tanak kao trpezarijski časovnik... Ne razumete?... Uzan, znate, siv, otvorene boje... – Što lažeš! – reče grofica. Nataša produži: – Zar ne razumete? Nikoljinka bi razumeo... Bezuhov – onaj plavi, ugasito plav pa se preliva u crveno, on je četvrtast. – Ti i s njim koketuješ – reče grofica smejući se. – Ne, doznala sam da je franmason. Divan je, ugasito plav pa se preliva u crveno, kako to da vam objasnim... – Grofičice! – ču se grofov glas iza vrata. – Zar ne spavaš? – Nataša skoči, zgrabi papuče u ruke, pa uteče bosa u svoju sobu. Dugo nije mogla da zaspi. Stalno je mislila o tome kako niko ne može nikako da razume sve ono što ona razume i što nosi u sebi. „Da li može Sonja?“ – pomisli, gledajući u mačkicu duge kose koja se skupila i spavala. „Ne, otkud bi ona mogla! Ona je puna vrlina. Ona se zaljubila u Nikoljinku i neće više nizašto da čuje. Mama, ni ona ne razume. Ovo je čudo kako sam ja pametna i...“ – ona nastavi da govori o sebi u trećem licu, zamišljajući da to govori o njoj neki vrlo uman, najumniji i najbolji muškarac: „Sve, sve ona ima!... – nastavi taj muškarac – „neobično je pametna, mila, pa dobra, neobično dobra, okretna, – pliva, jaše izvrsno, a glas! Može se reći, divan glas!“

Ona otpeva svoju omiljenu muzičku frazu iz Kerubinijeve opere, baci se na postelju, zasmeja se od radosne pomisli da će očas zaspati, zovnu Dunjašu da ugasi sveću, i Dunjaša još nije ni izišla iz sobe, a ona već beše prešla u drugi, još srećniji svet snova, gde je sve bilo onako isto lako i divno kao i u stvarnosti, ali, samo još lepše zato što je bilo drukčije. Sutradan grofica pozva k sebi Borisa, porazgovara s njim i on od toga dana prestade da dolazi u kuću Rostovih.

XIV 31. decembra, uoči Nove 1810. godine, bio je le réveillon103, bal kod jednog velikaša iz Katarininog vremena. Trebalo je da dođe na taj bal diplomatski kor i car. Poznatu kuću tog velikaša na Engleskom keju osvetljavala je iluminacija nebrojenim svetiljkama. Kod osvetljenog ulaza zastrvenog crvenom čojom stajala je policija, i to ne samo žandarmi, nego su kod ulaza stajali i upravnik policije i desetine policijskih oficira. Ekipaži su odlazili i neprestano dolazili novi s crvenim lakejima i lakejima s perjem na šeširima. Iz kola su izlazili muškarci u uniformama, sa zvezdama i lentama; dame u atlasu i hermelinu pažljivo su silazile s papučica, koje su se s lupom spuštale, pa žurno i nečujno prolazile preko čoje na ulazu. Gotovo svaki put kad se približi nov ekipaž pronosio se šapat u gomili i skidale se kape. – Gospodar?... Ne, nego ministar... princ... poslanik... Zar ne vidiš perje?... – govorilo se iz gomile. Jedan čovek iz gomile, bolje odeven od ostalih, izgledalo je da poznaje svakoga; on je kazivao imena najznatnijih velikaša tog vremena. Već je jedna trećina gostiju došla na taj bal, a kod Rostovih, koji su trebali da budu na tom balu, još se žurno oblačilo. U porodici Rostovih bilo je mnogo govora i priprema za taj bal, mnogo strahovanja da se neće dobiti poziv, da haljine neće biti gotove i da se neće sve udesiti onako kako treba. Zajedno s Rostovima išla je na bal Marija Ignjatijevna Peronska, prijateljica i rođaka grofičina, suvonjava i bleda dvorkinja staror dvora, koja je uvodila palančane Rostove u veliki petrogradski svet, Trebalo je da Rostovi u deset sati uveče svrate kod Tavrijskog vrta po dvorkinju; međutim, bilo je već pet minuta do deset, a gospođice još ne behu obučene. Nataša je polazila na prvi veliki bal u svom životu. Ona je tog dana ustala u osam sati i celog dana bila grozničavo uznemirena i zaposlena. Od ranog jutra sav njen trud bio je upravljen na to da sve: ona, mama, Sonja budu obučene što je mogućno lepše. Sonja i grofica potpuno su se oslonile na nju. Na grofici je morala biti haljina od somota višnjeve boje, a na njima dvema haljine od belog krepa na ružičastoj svilenoj postavi, s 103 Gozba uoči Nove godine.

ružinim grančicama na grudima. Trebalo je da budu očešljane à la gresque. Sve što je glavno beše već urađeno; noge, ruke, vrat, uši behu naročito pažljivo, balski, oprani, namirisani i napudrovani; već behu obuvene svilene, providne čarape i bele atlasne cipele s pantličicama; češljanje beše gotovo svršeno. Sonja je dovršavala oblačenje, grofica takođe; ali Nataša, koja se starala za sve, beše zaostala. Ona je još sedela pred ogledalom u penjoaru navučenom na njena mršava ramena. Sonja, već obučena, stajala je na sred sobe, i, pritisjući svojim majušnim prstom tako da je već bolelo, pridevala poslednju traku koja škripnu pod čiodom. – Ne tako, ne tako, Sonja! – reče Nataša, okrećući glavu i hvatajući se rukama za kosu koju je sobarica držala a ne stiže da je pusti. – Ne valja traka tako, hodi ovamo. – Sonja čučnu. Nataša joj pridenu traku drukčije. – Molim vas, gospođice, ne može tako – reče sobarica, koja je držala kosu Natašinu. – Ah, bože, čekaj malo... Eto tako, Sonja. – Hoćeš li skoro? – ču se grofičin glas. – Sad će deset. – Odmah, odmah... A jeste li vi gotovi, mama? – Samo da pridenem toku. – Nemojte bez mene – viknu Nataša; – nećete umeti! – Ali već je deset. Bilo je odlučeno da budu na balu u deset i po, a trebalo je još da se Nataša obuče i da svrate do Tavrijskog vrta. Kad se očešljala, Nataša u kratkoj suknji ispod koje su se videle balske cipele i u majčinoj bluzi pritrča Sonji, razgleda je, pa onda otrča majci. Okrećući joj glavu, pridenu joj toku, pa, jedva ugrabivši da poljubi njenu sedu kosu, otrča opet devojkama koje su joj potkraćivale suknju. Zadržale su se zbog Natašine suknje, koja je bila suviše duga; potkraćivale su je dve devojke, odgrizajući žurno konce. Treća devojka, s čiodama u ustima i zubima, trčala je od grofice Sonji; četvrta je držala u visoko izdignutoj ruci haljinu od krepa. – Mavruša, brže, golubice! – Dajte otud naprstak, gospođice. – Hoćete li već jednom? – upita grof ulazeći na vrata. – Evo vam miris. Peronska se već načekala.

– Gotovo je, gospođice – reče sobarica, pa podiže sa dva prsta potkraćenu haljinu od krepa, pireći u nju i lako je tresući kao da bi tim gestom da pokaže kako ona dobro zna da je to što drži lako i čisto. Nataša poče da oblači haljinu. – Sad, sad, ne ulazi, tata – viknu ona ocu koji je otvorio vrata onako ispod suknje, koja joj beše sasvim zaklonila lice. Sonja zalupi vrata. Posle malo pustiše grofa. Bio je u plavom fraku, dugim čarapama i plitkim cipelama, namirisan i napomađen. – Ah, tata, kako si lep, divota! – reče Nataša, stojeći nasred sobe i nameštajući nabore na haljini. – Dopustite, gospođice, dopustite – govorila je sobarica klečeći, zatežući haljinu i premećući jezikom čiode u ustima s jedne strane na drugu. – Kako ti drago! – uzviknu očajno Sonja kad pogleda haljinu Natašinu – kako ti drago, ali opet je dugačko! Nataša se odmače malo dalje da se pogleda u velikom ogledalu. Haljina beše dugačka. – Bogami, gospođice, nije nimalo dugačko – reče Mavruša, puzeći po podu za gospođicom. – Ako je dugo, potkratićemo, za minut ćemo potkratiti – reče odlučno Dunjaša, pa izvadi iz marame na prsima iglu i opet se lati posla, kleknuvši na pod. Utom uđe snebivajući se, laganim hodom, grofica sa svojom tokom i u somotskoj haljini. – Oo! moja lepotica! – povika grof – lepša je od vas sviju! – On htede da je zagrli, ali ona pocrvene i odmače se da se ne ugužva. – Mama, nakrivi malo toku – reče Nataša. – Ja ću ti pridenuti – i pojuri napred, a devojke, koje su joj potkraćivale haljinu, ne stigoše da jurnu za njom, pa ocepiše parče krepa. – Bože moj! Šta je to? Ja bogami nisam kriva... – Ne mari, poviću, neće se videti – govoraše Dunjaša. – Lepotica, kraljica moja! – reče dadilja koja beše ušla na vrata. – Pa i Sonjica, e jesu lepotice!... U deset i četvrt najzad, sedoše u kola i pođoše. Ali je još trebalo svratiti do Tavrijskog vrta. Peronska beše već gotova. Bez obzira na njenu starost i ružnoću, i kod nje se događalo ono isto što i kod Rostovih, ako ne s onakvom žurbom (ona se na to navikla); njeno staračko, ružno telo beše onako isto umiveno,

namirisano, napudrovano i onako isto pažljivo oprano iza ušiju, pa je čak onako isto kao i kod Rostovih stara sobarica ushićeno uživala u spoljašnjosti svoje gospođe, kad je ona u žutoj haljini sa caričinim inicijalima ušla u salon. Peronska pohvali toalete Rostovih. Rostovi pohvališe njen ukus i toaletu, pa, čuvajući frizure i haljine, namestiše se u jedanaest sati u kočije i pođoše.

XV Nataša od ujutru tog dana nije imala slobodnog trenutka i nijedanput nije dospela da pomisli na ono što je čeka. Ona je u onom vlažnom, hladnom vazduhu, u onoj teskobi i polutami u kočijama koje su se ljuljale prvi put živo zamislila ono što je čeka tamo, na balu, u osvetljenim dvoranama – muzika, cveće, igre, car i sva blistava petrogradska mladež. Ono što je nju čekalo bilo je tako divno da čak nije verovala da će to biti: toliko se to nije slagalo s atmosferom one hladnoće, teskobe i pomrčine u kočijama. Shvatila je sve što je čeka tek onda kad je prošla po crvenoj čoji na ulazu, ušla u trem, skinula bundu i pošla uporedo sa Sonjom, pred majkom, kroz cveće, uz osvetljene stepenice. Tek se tada setila kako treba da se drži na balu i postarala se da uzme ono veličanstveno držanje koje je smatrala kao neophodno devojci na balu. Ali, na svoju sreću, oseti kako joj pogled stade da luta na sve strane: ona ništa nije videla jasno, puls joj poče da bije sto puta u minutu i krv joj naglo naviraše u srce. Ona nije mogla da uzme ono držanje koje bi je načinilo smešnom, i išla je zamirući od uzbuđenja i trudeći se svom snagom samo da ga sakrije. I upravo to je bilo ono držanje koje joj je najviše odgovaralo. Pred njima i za njima ulazili su gosti, takođe u tihom razgovoru i takođe u balskim haljinama. Ogledala na stepenicama pokazivala su dame u belim, plavim, ružičastim haljinama, s brilijantima i biserom na golim rukama i vratovima. Nataša je gledala u ogledala i nije mogla u njima da razlikuje sebe od ostalih. Sve se mešalo u jednu sjajnu povorku. Kad Nataša uđe u prvu dvoranu – nju zagluši jednoliki žubor glasova, koraka, pozdravljanja; svetlost i blesak još više je zaseniše. Domaćin i domaćica, koji su već pola sata stajali kod vrata na ulazu i dočekivali goste jednim istim rečima: „Charmé de vous voir104“, isto tako dočekaše i Rostove s Peronskom. Dve devojke u belim haljinama, s jednakim ružama u crnoj kosi, na isti način se pokloniše, ali se domaćica i nehotice duže zagleda u tanku Natašu. Ona je pogleda i samo se njoj naročito osmehnu, kao dodatak svom domaćičkom osmehu. Gledajući nju, domaćica se, može-biti, setila i svog zlatnog, nepovratnog devojačkog doba i svog prvog bala. I domaćin je propratio očima Natašu i upitao grofa koja mu je kći. 104 Drago mi je što vas vidim.

– Charmante!105 – rekao je domaćin i poljubio vrhove svojih prstiju. U dvorani su stajali gosti, sabijeni kod ulaznih vrata, čekajući cara. Grofica zauze mesto u prvim redovima te gomile. Nataša je čula i opazila kako nekoliko njih upitaše o njoj ko je i pogledaše je. Ona razumede da se svidela onima koji su obratili pažnju na nju i to je zapažanje malo umiri. „Ima i ovakvih kao što smo mi, a ima i gorih od nas“ – pomisli ona. Peronska je grofici imenovala najkrupnije ličnosti koje behu na balu. – Eto, to je holandski poslanik, vidite, taj sedi – govorila je Peronska, pokazujući na jednog čičicu s belom kao srebro, sedom, kovrdžastom, gustom kosom, okruženog damama, koje je on zasmejavao. – A eto i nje, carice Petrograda, grofice Bezuhove – reče ona i pokaza na Elen koja uđe. – Kako je lepa! Ne ustupa Mariji Antonovnoj. Pogledajte kako oko nje obleću i mladići i starci. I lepa je, i pametna... Kažu princ... polude za njom. A gle one dve, iako nisu lepe, još su više okružene. Ona pokaza na jednu damu koja pređe preko dvorane s vrlo ružnom ćerkom. – To je udavača milionarka – reče Peronska. – A evo i mladoženja. Ovo je brat grofice Bezuhove, Anatol Kuragin – reče ona pokazujući na jednog lepog oficira konjičke garde što prođe pored njih uzdignute glave, gledajući nekud preko dama. – Kako je lep! Zar ne? Kažu da će ga oženiti tom bogatom. I vaš cousin, Drubecki, mnogo se uvija oko nje. Kažu, ima milione... Pa da, to je glavom francuski poslanik – odgovori ona kad je grofica upita za Kolenkura ko je. – Pogledajte ga, kao nekakav car. Ipak su mili, vrlo mili Francuzi. Nema milijih ljudi od njih za društvo... A evo i nje! Neosporno, naša Marija Antonovna lepša je od svih! I kako je jednostavno obučena. Divota!... A taj debeli, s naočarima, to je svetski farmazon – reče Peronska pokazujući na Bezuhova. – Uporedite ga sa ženom: prava budala! Pjer je išao ljuljajući svoju debelu telesinu, razmičući gomilu i klimajući glavom desno i levo tako nemarno i dobroćudno kao da ide kroz gomilu sveta na pijaci. On se gurao kroz gomilu, očevidno tražeći nekog. Nataša je radosno gledala u poznato Pjerovo lice, u tu budalu kao što ga nazva Peronska i znala da Pjer traži u gomili njih, naročito nju. On joj je obećao da će biti na balu i predstaviti joj kavaljere. Ali pre nego stiže do njih. Pjer zastade kod jednog onižeg, vrlo lepog, crnomanjastog čoveka u beloj uniformi, koji je stajao kraj prozora i razgovarao s nekim visokim čovekom sa zvezdama i lentom. 105 Divna!

Nataša odmah poznade tog onižeg malenog čoveka u beloj uniformi: to beše Bolkonski, koji joj se učini da je postao mlađi, veseliji i lepši. – Eno još jednog poznanika, Bolkonskog, vidite li, mama? – reče Nataša, pokazujući na kneza Andreju. – Sećate li se, noćio je kod nas u Otradnom. – A zar ga poznajete? – reče Peronska. – Ne mogu da ga trpim. Il fait à présent la pluie et le beau temps;106 I tolika oholost, da joj nema granice! Ugledao se na taticu. I svezao se sa Speranskim, pišu nekakve projekte. Gledajte kako se ponaša s damama! Ona mu govori, a on se okrenuo od nje – reče i pokaza na njega. – Izbrusila bih ja njega kad bi sa mnom postupio tako kao s tim damama. 106 On sad vedri i oblači.

XVI Odjedanput se sve zatalasa, gomila zažubori, pomače se napred, pa se razmače i između dva razmaknuta reda, uz sviranje muzike, uđe car. Za njim su išli domaćin i domaćica. Car je išao brzo, klanjao se desno i levo, kao trudeći se da se što pre izbavi tog prvog trenutka dočeka. Muzika je svirala polonez koji tada beše čuven zbog stihova posvećenih njemu. Ti su stihovi počinjali: „Aleksandre, Jelisaveta, ushićujete nas vi...“ Car prođe u salon, gomila navali na vrata; nekoliko ličnosti sa promenjenim izrazima odoše brzo tamo i vratiše se natrag. Gomila opet ustuknu od salonskih vrata i na njima se pojavi gospodar u razgovoru s domaćicom. Nekakav mladić, veoma zbunjen, navaljivao je na dame i molio ih da se sklone malo u stranu. Neke dame, kojima se po licu videlo da su sasvim zaboravile kakav je red u velikom svetu, gurale su se napred, kvareći svoje toalete. Muškarci počeše prilaziti damama i uređivati se na parove za polonez. Svi se razmakoše i na salonska vrata iziđe car, smešeći se i vodeći za ruku domaćicu po muzičkom taktu. Za njim je išao domaćin s M. A. Nariškinom, pa poslanici, ministri, razni generali koje je Peronska neprestano imenovala. Više od polovine dama imale su svoje kavaljere i spremale se da igraju polonez. Nataša vide da je ostala s majkom i Sonjom u onom manjem broju dama, pritešnjenih uz zid i neangažovanih za polonez. Ona je stajala spustivši svoje tanke ruke niza se, njene jedva vidne grudi nadimale su se odmereno, uzdržavala je disanje i svojim sjajnim, unezverenim očima gledala napred, spremna na najveću radost i na najveću žalost. Nju nije zanimao ni car, niti one velike ličnosti što ih je Peronska imenovala – ona je sad samo mislila: „Zar baš niko neće meni da pristupi, zar ja neću da igram među prvima, zar me neće angažovati ti muškarci koji me sad, izgleda i ne vide, a ako me i pogledaju, pogledaju kao da kažu: „A! To nije ona, ne vredi ovu ni gledati.“ „Ne, ne, to ne može biti!“ – mislila je. „Oni treba da znaju kako se meni igra, kako ja izvrsno igram i kako će im biti milo da igraju sa mnom.“ Zvuci poloneza, koji je trajao dosta dugo, počeše već da odjekuju tužno – kao uspomena u ušima Natašinim. Dođe joj da plače. Peronska beše otišla od njih. Grof je bio na drugom kraju dvorane, a grofica, Sonja i Nataša stajale su same u toj tuđoj gomili kao u šumi, niko se nije za njih interesovao, niti ih je tražio. Knez Andreja prođe pored njih s nekom damom i, očevidno, ne poznade ih. Lepi Anatol govorio je nešto smešeći se

jednoj dami koju je vodio i pogledao je u Natašu kao što čovek pogleda u zid. Boris je dvaput prošao pored njih i svaki put okrenuo glavu. Berg i njegova žena, pošto ne behu u igri, priđoše im. Natašu je vređalo to porodično zbližavanje ovde, na balu, kao da nije bilo drugog mesta za porodične razgovore sem bala. Ona nije slušala ni gledala Veru, koja joj nešto govoraše o svojoj zelenoj haljini. Najzad car stade kod svoje poslednje dame (igrao je s trima), muzika umuknu; užurbani ađutant natrča na Rostove, moleći ih da se još malo sklone, iako su stajale uz zid a sa galerije se čuše razgovetni, oprezni i zanosno odmereni zvuci valsa. Gospodar pogleda smešući se po dvorani. Prođe minut – niko još ne počinje. Ađutant aranžer priđe grofici Bezuhovoj i pozva je. Ona smešeći se diže ruku i spusti je na rame ađutantu, ne gledajući u njega. Ađutant aranžer, majstor u svom poslu, obuhvati dobro svoju damu, pa se pouzdano, lagano i odmereno pusti s njom najpre glisadom po ivici kruga, pa na uglu dvorane uhvati njenu levu ruku, okrete je i, uz sve brže tonove muzike čulo se samo odmereno zveckanje mamuza na brzim i okretnim nogama ađutantovim, a posle svaka tri takta blesnula bi pri okretu zavitlana somotska haljina njegove dame. Nataša ih je gledala i beše gotova da zaplače što ona ne igra taj prvi tur valsa. Knez Andreja u svojoj pukovničkoj, beloj (konjičkoj) uniformi, u dugim čarapama i plitkim cipelama, živahan i veseo, stajao je u prvim redovima u krugu, nedaleko od Rostovih. Baron Firhof govorio je s njim o prvom sastanku državnog saveta, koji bi trebalo sutra da se drži. Knez Andreja, kao čovek blizak Speranskom i kao čovek koji učestvuje u radovima zakonodavne komisije, mogao je dati tačna obaveštenja o sutrašnjem sastanku, o kome su se pronosili razni glasovi. Ali on nije slušao šta mu Firhof govori, nego je gledao čas u gospodara, čas u kavaljere koji su se spremali da igraju, a nisu se još odlučili da stupe u krug. Knez Andreja je posmatrao te kavaljere zbunjene pred carem i dame koje su jedva čekale da budu pozvane u igru. Pjer priđe knezu Andreji i uhvati ga za ruku. – Vi uvek igrate. Ovde je moja protegée107 , mlada Rostova, pozovite je – reče on. – Gde je? – upita Bolkonski. – Oprostite – reče okrenuvši se baronu – taj razgovor ćemo završiti na drugom mestu, a na balu treba da se igra. Knez Andreja pođe napred, u pravcu koji mu je Pjer pokazivao. Njemu pade u oči lice Natašino na kome se ogledalo očajanje i strepnja. 107 Štićenica.

On je poznade, pogodi njeno osećanje, shvati da je prvi put na balu, seti se njenog razgovora na prozoru, pa vesela lica priđe grofici Rostovoj. – Dopustite da vas upoznam s mojom ćerkom – reče grofica i pocrvene. – Imao sam zadovoljstvo da se upoznam s groficom, ako me se ona seća – reče knez Andreja i pokloni se učtivo i duboko, što se nimalo nije slagalo s primedbama Peronske o njegovoj grubosti, pa priđe Nataši i pruži ruku da je obuhvati oko struka još ranije nego što ju je pozvao u igru. On je ponudi da odigraju jedan tur valsa. Ono premrlo lice Natašino, spremno i na očajanje i na ushićenje, odjedanput se obasja srećnim, zahvalnim, detinjskim osmehom. Izgledalo je kao da ta poplašena i srećna devojka, dižući svoju ruku na rame knezu Andreji, reče osmehom kroz spremne suze: „Odavno sam ja tebe čekala.“ Oni behu drugi par koji uđe u krug. Knez Andreja bio je jedan od najboljih igrača svog vremena. Nataša je igrala izvrsno. Njene nožice u balskim atlasnim cipelicama radile su svoj posao brzo, lako i nezavisno od nje; a njeno se lice sijalo od ushićenja i sreće. Njene gole ruke i vrat behu mršavi i ružni. U poređenju s ramenima Eleninim njena ramena behu mršava, grudi nerazvijene, ruke tanke; ali na Eleni beše već kao neki lak od onih hiljada pogleda što su klizili po njenom telu, a Nataša je izgledala kao devojčica koju su prvi put dekoltovali i koju bi to veoma zastidelo kad je ne bi uverili da je tako neophodno. Knez Andreja je voleo da igra, pa, želeći da se što pre otrese političkih i pametnih razgovora koje su svi počinjali s njim želeći da što pre raskine taj njemu dosadan krug zbunjenosti koji se načinio zbog prisustva carevog, pošao je da igra i izabrao Natašu zato što mu je Pjer nju pokazao i zato što mu je ona prva među lepim ženama pala u oči; ali čim je obuhvatio taj tanki, vitki struk i čim se ona zanjihala tako blizu njega i osmehnula mu se tako izbliza, vino njene draži udari ga u glavu: on oseti da je oživeo i podmladio se kad, odahnuvši i ostavivši nju, stade i poče da gleda one što igraju.