Alexander Thorn - Ogledalo duse prva knjiga spoznaje

1

Edicija
SVETO KRALJEVSTVO MAGIJE
Tom prvi

Naslov
OGLEDALO DUŠE
Prva Knjiga Spoznaje

Autor
Alexandar Thorn

Izdavač
Samostalno autorsko izdanje
Copyright © 2011 by Alexanthorn Sva prava zadržava izdavač

Za izdavača
Aleksandar Radivojević

Likovno tehnički urednik
Autor

Lektura i korektura
Astrološki studio ASAR

Kompjuterska obrada i prelom
Izdavač

Korice
Izranjanje Svetlosti - Alexandar Thorn, fotografija 2010.
Sigili: Alexanthorn (naslovna), Crni Plamen (poleñina)

Format
Obim 480 strana, ilustrovana, 29 cm

Štampano kao rukopis
Knjiga je objavljena kao besplatno elektronsko izdanje
i distribuirana preko Portala "Sveto Kraljevstvo Magije" www.alexanthorn.com

Beograd, 2011.

2

SVETA MAGIJA

PUT U SVETO KRALJEVSTVO

RIZNICA MAGIJSKIH TAJNI

Onako kako sam ih na Putu nalazio i prečišćavajući odlagao u Kovčeg
da ih prenesem nadolazećim pokoljenjima

Alexandar Thorn

Ogledalo Duše

PRVA KNJIGA SPOZNAJE

3

4

Predgovor

Kada sam se latio ovog posla, da celokupno svoje iskustvo dvadesetpetogodišnje ma-
gijske prakse i naukovanja izložim sistemski i time napravim, prvenstveno sebi re-
levantan podsetnik na ono što sam kroz magijski rad tokom života ostvario, a onda i
priručnik nekim novim tragaocima, nisam ni pomišljao da je nivo osnovnog i opšteg
obrazovanja generacija poslednjih decenija toliko srozan i degradiran. Obrazovni si-
stem ni izbliza nije više kao što je bio "u moje vreme". Obrazovanje kao svetovna fo-
rma je potpuno razoreno, da li s nečijom namerom ili ne, to ću ostaviti teoretičarima
zavere na razmišljanje. Danas se ljudi uče ne zarad znanja i spoznaje, već isključivo
zarad, obavljanja odreñenog posla. Čovek je danas shvaćen, što bi mehanicistička te-
orija socijologije rekla, kao šraf, kao dodatak mašine. U modernom svetu, čovek je
viñen kao stvar i tako se vrednuje, kao šraf, dodatak društvene mašinerije. Tako
shvaćen, čovek se može lako odbaciti i zameniti drugim čovekom, koji god to sistem
društvene svesti bio ispoljavan. Obrazovni sistem "novog sveta" čoveka pretvara u
radnu snagu nesposobnu da razlučuje o bilo kojoj stvari, čistog roba nesposobnog da
opstane izvan "sistema". Kao zamenu za istinsku slobodu, moderno društvo nudi
"ljudska prava i slobode" izražene kroz sistem porobljavanja svesti neznanjem i uvo-
ñenjem u bljuvotine potrošačkog mentaliteta. To je slika civilizacije danas, u kojoj
čovek, što je apasurd, veruje da je slobodan.

Namera mi je bila da se u predstavljanje magijske prakse upustim "od nule", od pr-
vog čina sopstvene odluke da zañem u svet Onostranog i uputim Stazama nepregle-
dnih prostranstava Duhovne Spoznaje. U nekoliko knjiga za čije objavljivanje su ma-
terijali uglavnom sabrani trebao je biti izložen Put na koji sam kročio davne 1985.
godine. Meñutim, serija javnih predavanja koje sam održao, kao i niz razgovora koje
sam obavio sa mnogima koji se "bave magijom", te početnog rada Škole Magijske
Spoznaje, Akad, uvideo sam niz nedostataka i nemogućnost izlaganja prema sopstve-
noj prvobitnoj zamisli.

Pitanja sa kojima sam se susreo, tokom rada škole, nakon javnih predavanja i pitanja
koja svakodnevno dobijam ukazuju mi na nekoliko veoma važnih problema. Kao pr-
vo, prisutan je visok nivo neobrazovanosti, koji se odlikuje nedostatkom opšteg i ne-
ophodnog znanja. Drugi problem koji se ukazao je neverovatna zaslepljenost nebulo-
znim i ni u čemu utemeljenim informacijama. Ogroman strah je prisutan u svim vari-
jetetima i on se nameće kao treći ovde uočen problem. Dalje, kao peti problem sam
uočio priličnu prisutnost unutrašnjih sukoba, konflikata različite psihološke tipologije
izazvanih nizom frustracija i drugih osujećujućih situacija, no pre svega ovi su unu-
trašnji sukobi plod nedostatka znanja. Kompleksi, kao šesti problem, su tema za sebe
i ne samo da su prisutni, oni naprosto izbijaju iz ljudi poput vulkanskih erupcija. Se-
dmi je problem ono što ja nazivam prijemčivošću. Ona se ogleda pre svega abnorma-
lnom vezanošću za elemente svetovnog, običnog života u svim njegovim sferama ži-
vljenja. Potom, izražava se kroz vezivanje za razne sisteme spoznaje, ili kako se to
još kaže, paradigme, olakim prihvatanjem na nivou sledbeničke svesti i to bez, skoro
ikakve, predhodne spoznaje. Posledica ove vrste prijemčivosti jesu razočarenja na-

5

kon izvesnog vremena i prelasci na neke nove sisteme, ali opet po istom principu, ili
što je još gore, kombinovanjem različitih praksi i navodnim stvaranjem sopstvenog
puta. Ovo se zove mentalno lutanje, a prost čovek bi rekao tumaranje u mraku. Tu
dolazimo i do konačnog problema, a to je nesposobnost razlučivanja. Sve ovo nave-
deno, posledica je osnovnog problema, a to je neznanje, ili takozvano, umišljeno zna-
nje, odnosno mentalna projekcija iluzije kao spoznaje. Glavni je razlog ovome samo-
stalno upuštanje u magijsku praksu, bez znanja i bez voñenja. Pristupačnost obilja
informacija koje prosto udaraju sa interneta ravne su bombardovanju svesti koja je
neizgrañena i nesposobna da "ispliva na površinu i udahne čist vazduh".

Zaista vam kažem, varaju se svi koji misle da se na Put Magijske Spoznaje mogu sa-
mostalno zaputiti. Zvanje maga se ne stiče nakon pročitanih nekoliko knjiga, raznih
inernet instant prezentacija i razgovora sa "istomišljenicima" na raznim forumima,
fejsbuku ili drugim javnim mrežama. Svako ko se sam upusti u magijsku praksu bilo
kojeg sistema, osim nekih sitnih početničkih rezultata, koji su više plod entuzijazma
nego sposobnosti, nema se čemu više nadati osim uvećanju sopstvenih problema i
unutrašnjih sukoba koji mogu rezultirati potpunim krahom, ili u najblažem smislu
rečeno, opštim unutrašnjim nezadovoljstvom i stanjem koje se izražava rečima: "Ja
sam nesrećan", ili: "Mene niko nerazume". Onaj ko sam krene u Onostrano, jedino
gde može stići je duševna bolnica, ili u najboljem slučaju, ostati da tumara svetom
prokužen kao budala. Ne retko se čuje: "On je pukao, radio je nešto i pukao". O oda-
vanju alkoholu i drogama, suvišno je i govoriti, a ni samoubistva nisu pojava koja se
ne dešava.

Ulazak u svet magijskog poimanja stvarnosti ima samo dva puta, put blagodati i put
ludila, put života i put smrti. Sa ovog puta odvraćam svakog, ali ako je poriv toliko
jak, onda kažem, pronañi svog Vodiča. Ali pazi! Bez prijemčivosti! Mnogo je ša-
rlatana i mnogo je onih čije pobude nisu čiste. Zato se zaustavi, ustukni korak nazad,
pogledaj sa strane i razmisli dobro.

Kroz ovih nekoliko knjiga ću predstaviti ono što se može nazvati sistemom magijske
spoznaje, koje uz Svete Knjige, mogu biti vodič svakom iskrenom tragaocu. "Sve
nam je rečeno, ali nam ništa nije objašnjeno". Ove reči ćete često čuti od mene. Zbog
toga ću učiniti ono što mogu, a to je da vam približim Onostrani Svet na najrazumlji-
viji način. Ono što ne mogu da učinim, to je da vam pružim ono opšte znanje koje
vam je neophodno. Zato se svako mora vratiti jednim delom nazad i nadoknaditi sve
izgubljeno i propušteno, da bi mogao shvatiti, da bi mogao razumeti. Magija je nei-
zmerno vezana za Prirodni Poredak Svih Stvari. Kako onda magijsku praksu može
shvatiti čovek koji ne poznaje ni u osnovnoj formi, kao prvo jezik kojim govori i ba-
rem nekoliko drugih, što starih što novih, koji ne poznaje: matematiku, fiziku, hemi-
ju, biologiju, geografiju, istoriju, filosofiju, i da ne nabrajam dalje. Da pomenem sa-
mo Astrologiju, bez čijeg poznavanja nema magijske spoznaje, jer su sve magijske
korelacije u odnosu sa astrološkim konstelacijama.

Pre nego što se zajedno otisnemo na pučinu beskrajnog prostranstva Spoznaje moram
da vam postavim jedno pitanje. Da li ste spremni da se suočite sa Prirodom Stvarno-
sti? Spoznaja omogućava uvid u Prirodu Stvarnosti. Ali kakva korist od Spoznaje
čoveku koji znanjem hrani sopstveni ego, šepureći se, poput pauna, pred onima koji
znanje nemaju. I sva znanja kada bi stekao, ona bi ostala samo "mrtvo slovo". Suočiti

6

se sa Prirodom Stvarnosti, znači biti spreman promeniti sebe u skladu sa Spoznajom.
Stoga ću ovde ovo pitanje preformulisati: Da li ste spremni da promenite sebe? Samo
u tom smislu, ovo će vam delo biti na korist. Zato neka ovo bude poruka: Nije dovo-
ljno samo želeti, to treba i ostvariti u sebi. Ovo nemojte nikada zaboraviti.

7

8

Put u zemlju Kutu

Beskrajno putovanje Duše

Kutu je zemlja daleka. Nepregledna prostranstva prepuna obilja svakojakog. Kralje-
vstvo u kojem svaka Senka ime svoje ima. Tamo vreme kao da ne postoji. Svako je
delo samo tren istrgnut iz Večnosti. Staza koja vodi u zemlju Kutu nije utabana, ne
vidi se... Ali ako samo malo skupiš kapke svoje i netremice zuriš u daljinu, ugledaćeš
Njene obrise. Ugledaćeš veličanstvenu Stazu koju blistavi Nehar osvetljava. Ta Crna
Svetlost, čigrastih iskri, od koje se ništa sakriti ne može, nešto je najsjajnije što će
oko ikad videti. Izvor je Njen baš tamo u zemlji Kutu. Cvet veličanstvenog Crnog
Plamena iz kojeg isijava Večnost Života. To je nekada Izvor bio na kome ljudi i žene
žeñ svoju gasili su. I danas je...

Izuj cipele svoje pre nego li tamo kreneš, jer ako bosonog trnje pregaziš, izvesnije je
da će te, onaj od čije se pojave krv u žilama ledi, Čuvar Kapije pustiti da proñeš.
Isprazni posudu svoju iz koje vodu piješ, jer kako ćeš sa izvora zahvatiti, ako ti je po-
suda puna. I zapamti ovo: kada Kapiju proñeš, ako li se okreneš samo, nestaćeš u tre-
nu. Zato na Kapiji Bezdana, stari natpis upozorenja stoji:

O SMELI PUTNIČE!
DRZNUO SI SE NA PRAG OVAJ DA STANEŠ,
ALI ZNAJ: PROðEŠ LI KAPIJU OVU POVRATKA NEMA.

ZATO STANI OVDE, NAZAD SE OKRENI
I POGLEDAJ NA SVET KOJI OSTAVLJAŠ JOŠ JEDNOM,
JER IZA KAPIJE OVE NEPREGLEDNA PROSTRANSTVA STOJE.
IZA KAPIJE STOJI GOSPODAR DREVNI, KAPIJE ČUVAR.

KRALJ VOJSKE UŽASNIH JE ON.
IME MU SE NE IZGOVARA GLASNO,
JER PROKLESTVO BACA NA POKOLJENJA.
OD POGLEDA NJEGOVOG KRV SE U ŽILAMA LEDI.
MALO JE ONIH ČIJE SRCE OVDE NIJE PUKLO.

ON ZNAMENJE IŠTE,
A TI, ZNAŠ LI OD KOJIH SI?

ON OTKUP TRAŽI,
A TI, IMAŠ LI ŠTA DATI?
STANI, TRI KORAKA ODSTUPI.
ISPITAJ SRCE SVOJE JOŠ JEDNOM.
ISPITAJ UM SVOJ JEDNOM JOŠ.
OKRENI SE I POGLEDAJ NA SVET OPET!

O SMELI PUTNIČE!
DRZNUO SI SE NA PRAG OVAJ DA STANEŠ,
ALI ZNAJ: PROðEŠ LI KAPIJU OVU POVRATKA NEMA.

KAPIJA BOGOVA JE OVO.

9

Ja sam na ovaj Put krenuo poodavno. Sećam se kad sam ugledao Stazu prvi put. Ka-
kve radosti! Kakve sreće neizmerne! Ali avaj, od tog zanosa, te silne ushićenosti, na-
zad sam pao. Srećom trnje nije bilo na putu tad, ali sam seo pravo u koprive... Da
znaš samo kako je to svrbelo.

U to vreme, kompjutera nije bilo, ni interneta, a o knjigama, o kojima se danas olako
priča, mogli smo, zanesenjaci, samo da sanjamo. Ova naša zemlja, i tada a i danas
vala, kaska za progresivnim tvorevinama geometrijskom progresijom. Tako sam ja
misleći da je to stvarno put ko i svaki drum pošao da ga tražim. Poneo sam bio čak i
planinarsku opremu i džeparac "silni" koji bejah uštedeo. Negde bejah isčitao da je
put skriven u šumama i planinama i da se pred Kapijom otkup plaća. I tako, mislim
ja, da ponesem sve što treba.

Tri meseca sam lutao šumama, i lutao planinama. I nisam našao Stazu. A onda, dok
sam sedeo na steni blizu jednog potoka i zureo u zalazak Sunca, ugledah kako zalaze
dva Sunca. Tu se trgoh, pomislih da nije kakva iluzija i otpih malo vode. Raširih oči,
a ono i dalje dva Sunca. Jedno malo iznad stene, a drugo kao da iz stene izbija. Kre-
nuh u pravcu Sunaca da misteriju razrešim. Ono iznad stene već beše zašlo dok sam
stigao, a ovo drugo još je sjalo žarom purpura, pravo kroz stenu ispred mene. Za-
tvorih oči i posle trenutaka nekoliko ih opet otvorih, ali samo toliko koliko sam zuriti
mogao. I ugledah tada Stazu veličanstvenu i u blještavilu Svetlosti koju nikada do ta-
da video nisam.

Kakva radost! Kakva sreća neizmerna beše moja. Ali avaj, na tren pogled spustih do-
le, zegledajući kuda gazim i dok sam glavu podigao opet, nestade Svetlosti i Staza
opet beše izgubljena. Tu se tlo ispod mene kao izmače, posnuh natraške i zavalih se
pravo u koprive. Opisati ne mogu koliko je svrbelo. Čini mi se da sam vrištao od bo-
la, a onda začuh glas od nekud: "A kuda si ti krenuo mali!"

Češao sam se svuda po telu i unezvereno vrteo gledajući odakle dopire taj glas. A
onda iz pravca gde je Sunce izbijalo iz stene izañe on. Čovek, duge prosede kose i
brade, rekao bih četrdesetak godina, ali je imao više, što doznah kasnije. "Zar si zai-
sta mislio da se tek tako može kročiti na Stazu izmeñu dva Sveta"? - upitao me je.
Ćutao sam kao zaliven, i gledao. "Ako i ne treba ništa da kažeš" - nastavio je i posle
kraće pauze rekao mi: " Ja ću ti pokazati kako ćeš na ovaj Put da kreneš".

I tako je sve počelo. Bio je to moj prvi Onostrani doživljaj. Pojavio se moj prvi Uči-
telj, tog petog maja u kanjonu reke Vratne, ispred prve Vratanjske Kapije. Zapravo,
tada je počelo moje pravo putovanje u zemlju Kutu.

Sada pozivam i tebe na Put ovaj, ali te molim, ostavi svoj mentalitet iza sebe. Poslu-
šaj reči ove stare Zen priče.

Šolja čaja

Nan-ina, japanskog učitelja zena iz razdoblja Meidži, jednog je dana posetio neki
učenjak iz druge zemlje, koji se želeo raspitati o Zen učenju. Nan-in posluži čaj. Na-
punivši šoljicu svome gostu, nastavio je i dalje sipati. Učenjak je posmatrao kako se

10

čaj preliva, ali kada se više nije mogao suzdržati, reče: “Puna je. Više ne može stati!”
“Kao i ova šoljica”, reče Nan-in, “pun si svojih uverenja i pretpostavki. “Kako ti mo-
gu objasniti Zen, ako prethodno ne isprazniš svoju šoljicu?”

Riznica magijskih Tajni

Idući od zemlje na dalekom Istoku, sakupih Reči Velikih Mudraca, stare loze Kralje-
va Čarobnjaka, koje im predadoše Bogovi u nasleñe da ga prenesu pokoljenjima.
Ovo Znanje preneto je iz Srednjeg Doba kroz koje je prošla Zemlja nakon Velikog
Uništenja koje je došlo sa Severa. Rasa Ljudi, preživela je u malom broju i nasledila
Zemlju.

U staro Doba pre Vremena, kad su Drevni naselili Zemlju, vladali su nad mnogim
Svetovima i nad mnogim Rasama. Bogovi, koji naseliše Zemlju na početku Vreme-
na, ne htedoše Drevne za Gospodare i nasta Rat. Mnoge Rase dovedene su na Zemlju
da se bore protiv Bogova i mnoge Rase stvoriše Drevni da im služe. Rasa Ljudi, koju
oblikovaše Drevni, beše najbrojnija. Tada Starešina Bogova naredi da svi uzmu po
nekoliko žena od ljudi i da ih osemene i tako nasta Rasa Polubogova Poluljudi koji
postaše najmoćniji od svih Rasa na Zemlji. Drevni su pobeñeni, a Bogovi koji bejahu
sve slabiji, povlačili su se u planine i nepristupačne predele. I Bogovi se skloniše u
druge Svetove i predadoše Zemlju Marduku, koji je porazio Drevne i Njegovim poto-
mcima da vladaju Zemljom i Rasama kao Kraljevi i Čarobnjaci.

To je bio početak Srednjeg Doba u kojem su se Rase borile za prevlast i koje se za-
vršilo Velikim Uništenjem od strane Bogova. Rasa Ljudi je preživela i nasledila Ze-
mlju. Ali behu dve Rase Ljudi i treća Rasa Polutana koja je nastala u početku od ove
dve. I danas postoje potomci Kraljeva i Čarobnjaka, potomci Marduka Poluboga Po-
lučoveka, kojih je malo i koji se skrivaju. I postoje potomci robova koje stvoriše Dre-
vni, da služe Gospodarima i koji i danas služe, kao robovi, i ima ih najviše. I postoji
Rasa Polutana koja luta Zemljom tragajući za korenom. I postoje Znaci po kojima se
poznaju, jer se ne razlikuju na oko. Kraljevi i Čarobnjaci skrivaće se i dalje. Robovi
će služiti i u budućim vremenima. Samo će Polutani ostati rastrzani na Putu.

Ovako se sažeto može opisati ono o čemu se govori u mnogim starim spisima naroda
koji su živeli na prostoru zemlje velikog meñurečja na Istoku, koju Grci nazivaju
Mesopotamija. Težište Drevne Magije sabrano je u spisima koji se objedinjenim
imenom nazivaju Šotenerom. Na latinskom jeziku ime glasi Nekronomikon, pod ko-
jim su ovi spisi i najpoznatiji. Zapravo, to je Knjiga Mrtvih.

Sakupio sam mnogo tekstova u proteklim godinama mog naukovanja o magiji starog
doba. Pronašao sam tekstove na arapskom jeziku, prepise starijih tekstova, koji su
opet prepisi ili opisi onih zapisa koji su na glinenim pločama ostali iza naroda Su-
mera, Akada, Asirije i Babilona. Mnogi su izgubljeni, mnoge sačuvaše stari Misirci,
koje poznajemo kao Egipćane i Jevreji su ponešto sačuvali i Arapi nam ostaviše u
nasleñe mnoga znanja iz starih vremena. Mnoge je knjige uništila Crkva hrišćanska u
starom i srednjem veku, poznate nam istorije. I opet, ima knjiga koje tajno sveštenici

11

te iste Crkve sačuvaše i prevedoše na latinski jezik, da se ne zaborave. Neke od ovih
spisa uspeo sam da pronañem i proučim.

Mnogo je magova proučavalo Nekronomikon u prošlosti prepisujući ga i prevodeći
na svoje jezike. Pronašao sam pet knjiga koje slove za Nekronomikon i još mnogo
drugih koje sadrže iste ili slične tekstove, ali u nekim ima i onih tekstova kojih u
drugim pak nema, ili se nekad manje, a nekad više razlikuju od onoga što je u drugim
knjigama.

Jesu li ovo prepisi i prevodi starih knjiiga, moram vam reći da u tome ima istine. Ali
otkud i toliko razlika? Jesu li ti pisci, imena im neću spominjati, nešto sakrili, name-
rno sklonili ili su kroz magijski rad i prizive raznih sila nešto novo otkrili i to nam sa-
opštili, to vam zasigurno ne mogu reći, ali može biti da je tako. Možda je po nešto od
svega što je napisano samo plod nečije mašte, ali ni to vam ne mogu zasigurno reći. I
da li postoji Nekronomikon kao jedna knjiga u kojoj je sve zapisano, ne mogu vam ni
to reći. Možda neko tajno društvo čuva ovu knjgu kako bi sačuvala narode i Zemlju
od uništenja, o kojem se u knjizi govori, ili pak da održi svoju vlast nad narodima. A
opet, možda nikada nije ni postojala kao jedna knjiga, već je samo zbir više spisa po
nečijem izboru, čijem ne znam. Ali jedno sigurno znam. Ova knjiga sadrži tajne ne-
zamislive, strahovite i užasne moći koja zjapi nad Bezdanom.

Ono što sakupih nazvao sam Kodeks Svetih Knjiga - Zag Nehar, ali vam ne mogu re-
ći da je to sve, jer nije. Nije sve ovde, jer je mnogo toga još ostalo skriveno. I daće se
nekom ko dolazi da i to otkrije. Nije sve ovde, jer postoji i ono što zaista ne smem da
napišem ovde. I daće se onome ko ima uši da čuje. I daće se onome ko ima oči da vi-
di. I daće se onome ko ima srce da ide napred.

Jedan i Jedan nisu Dva nego su dve Jedinice. Jedan je On, Dva je Ona, Trojica nisu
Jedan, jer su Tri On i Ona. Četiri su elementi od kojih je sazdan Svet i, na kraju, Pet
je Čovek koji je Četiri i Jedan (muškarac) ili Četiri bez Jednog i Dva (žena).

Knjiga Svete Magije

Ovo je nova knjiga. Staroj se zagubio trag, a ima li svrhe tragati za njom? Ima mno-
go knjiga napisanih, ali ovo je moja Knjiga, mada nije lična Knjiga koju piše svaki
Mag, knjiga u koju On upisuje život koji živi. Ovo je Knjiga Svete Magije, suma
znanja sakupljenog na Putu u Sveto Kraljevstvo.

Sve nam je rečeno,
ali nam ništa nije objašnjeno.

Ovo je stara mudrost. Zar je potrebna još jedna knjiga u moru napisanih? Nije. Zašto
je pišem? Zato što je potrebna. Ovo je prvi paradoks. Ima ih hiljadu još. Nisam ja na-
pisao ništa novo. Ovo sam na Putu svom nalazio i prečišćavajući odlagao u Kovčeg
Znanja.

Mnogo je knjiga napisano o magiji, ali na obmanjujući i nepotpun način tako da su se
samo neki mali delovi njihovog sadržaja mogli primeniti u radu. Oduvek je posveće-

12

nje u tajno znanje i magiju bilo ograničeno na posebno odabrane ljude, a zbog toga
nužno tamna i misteriozna stvar za one koji ozbiljno traže istinu.
U proteklim vremenima poznavanje magije su stalno i žestoko napadale razne religi-
je, a inkvizicija je najupečatljiviji primer toga. Kasnije, početkom modernog doba,
magija je posmatrana kao čisto praznoverje, a svako koje pokazivao i najmanju sklo-
nost ka toj vrsti nauke bivao je ismejan. Mistične sekte i slične bile su odgovorne za
loše ime koje je ubrzo dobilo proučavanje magije, i ljudi koji su pokazivali interes za
to obično su stavljani na stub srama “zbog praktikovanja crne magije” i “satanizma”.
Prava magija je izučavana u najstarijim proročkim školama i u izolovanim krugovi-
ma u koje su samo posvećeni imali pristup. Mali broj knjiga koje daju škrte informa-
cije o magiji pisane su na takav način da su njihovi sadržaji nudili malo čak i najpa-
žljivijem čitaocu, čineći potpuno shvatanje te nauke nemogućim.
Ova knjiga pokazuje put svakom ozbiljnom i vrednom učeniku koji se oslobodio fa-
natičnog verovanja ili lažne koncepcije sveta i koji je spreman da duboko prodre u
misterije tajne nauke i magije.

13

14

Svete Knjige

Stvarajući kodeks Svetih Knjiga, nastao je kodeks Zag Nehar (Senka Crne Svetlosti)
koji je zbornik sakralnih i magijskih tekstova, te grimoara nastalih od početka pisane
istorije pa sve do novijih vremena. Zag Nehar je Knjiga Svetog Kraljevstva Magije
koja sadrži svete i magijske knjige objedinjene u jednu celinu, meñusobno povezanu,
a po izboru do kojeg sam došao dugogodišnjim radom na izučavanju religijskih i ma-
gijskih sistema, od krajnjeg Istoka do krajnjeg Zapada. Praktičnim magijskim radom,
pronašao sam nit koja povezuje sva ova dela u jednu celinu iako se, posmatrajući sa
strane, može reći da je ovo antologija svetih spisa starih religija, mitologije, magi-
jskih knjiga antike, srednjeg i novog veka i književno religijsko magijskih dela nasta-
lih u novije vreme.
Proučavanjem kodeksa Zag Nehar shvatamo da je Ključ upravo ta tajanstvena nit ko-
ja je, ništa drugo do, temelj na kome počivaju svi ovi tekstovi, a taj temelj je isti u
svakom od njih. Sledeći ovu nit dolazi se do nedvosmislenog zaključka o istom kore-
nu svih naroda i civilizacija, a time i svih proizvoda njihovog kulturnog, religijskog i
magijskog nasleña. Upravo zbog toga sam se i bazirao na najstarijim delima ili deli-
ma koja govore o toj drevnosti, jer svi kasniji produkti stvarani su kao kopije i prepi-
si prilagoñavani novonastalim kulturnim i religijskim tendencijama i potrebama na-
roda i država koje su nastajale i nestajale, koje su nastale, postoje i koje će nestati.

15

Zag Nehar govori jednim novim jezikom, razumljivim svakom čoveku. Virtuoznost
u povezivanju ovih dela ogleda se pre svega u jezičkom smislu, gde sam izbegavao
specifičnu terminologiju različitih kultura i naroda i na taj način potpuno poništio
osećaj razlike meñu kulturama i narodima, pokazujući da su svi tekstovi kodeksa Zag
Nehar jedna celina.

Nekronomikon, odnosno Šotenerom, je Knjiga Mrtvih i predstavlja središte kodeksa
Zag Nehar na koji se nadovezuju ostali tekstovi i koji ga podupiru. Nekronomikon je,
takoñe, zbornik magijskih tekstova i grimoara nastalih u različito vreme, a zasnova-
nih na mitologiji i predanju naroda Sumera, Akada, Asirije i Vavilona. Kodeks te-
kstova Šotenerom se prvi put javno objavljuje u celini i verziji koja objedinjuje sve
ono što se kroz istoriju pojavljivalo pod imenom Nekronomikon, s tim što su odstra-
njene primese tekstova koji su, očigledno, dodavani u novije vreme, ne poznato i ne
bitno iz kojih razloga. Kodeks knjiga Šotenerom ne može se razumeti izvan celoku-
pnog kodeksa Zag Nehar, jer bi te knjige mogle biti pogrešno protumačene i shvaće-
ne, a mogu biti i opasne. Postoje i tekstovi koji se ne smeju javno publikovati, upravo
iz navedenih razloga, ali ovo što je ovde dato, dovoljno je duhovno nerazvijenom u-
mu čoveka i onima koji se kreću putem svog usavršavanja.

Suštinski, u Nekronomikonu se pojavljuju dve vrste Božanskih Bića. Stariji Bogovi,
o kojima nema mnogo informacija, su zvezdana Rasa koja dolazi na Zemlju pružaju-
ći spasenje ljudskoj civilizaciji i predstavljeni su kao Bogovi Svetla. Drevni Bogovi o
kojima se mnogo govori, ponekad i do najsitnijih detalja, okarakterisani su kao Bo-
govi Tame. Oni su Zli Bogovi koji ne žele ništa, ali su zlo za Rasu ljudi i konstantno
nastoje da provale u naš svet kroz Kapiju koja vodi iz Spoljašnjeg Sveta. Takoñe se
govori i o ljudima meñu nama, koji su obožavaoci Drevnih Bogova i koji pokušavaju
da otvore Kapiju, kako bi Drevni ponovo zavladali Zemljom. Prvi meñu ovim Bogo-
vima je Ktulu (Kutulu), opisan kao Morsko Čudovište koje živi u Velikoj Dubini,
mestu nalik prvobitnom Okeanu. Druga Bića Bezdana su Azatot (Azagtot), slepi Bog
Haosa, Jog Sotot, Azatotov partner u Haosu, Šub Nigurat, jarac sa hiljadu mladih i
drugi. Oni se pojavljuju u različito vreme u zastašujućim oblicima i ispituju snagu i
sposobnost onih koji učestvuju u Njihovom pokušaju da prenesu pakleni užas iz sve-
ta odakle dolaze, jer Njima je primitivni teror najdraži osećaj. Pisac Šoteneroma, de-
finitivno nepoznat, upozorava da čovek mora pronaći način da se od Drevnih Bogova
zaštiti kako ljudska civilizacija ne bi bila uništena.

Nekronomikon je za neke samo mitologija, za druge je pak literarni opus, dok je za
one malobrojne praktikante magije ovo knjiga formula za prizivanje u pojavni svet
neverovatnih Bića i čudovišta koja žive u Bezdanu i Spoljnjem Svetu, stranim lju-
dskoj psihi. Koliko su ova Bića Dobra ili Zla, ilustovao bih rečima iz knjige: “Njihov
izgled je čistima čist, a zlima zao”. Ključ se time svodi na osnovno pitanje: Kakav
sam ja čovek?

Nekronomikon kao jedinstvena knjiga, sačuvana iz starih vremena, ne postoji. Meñu-
tim on postoji i živi kroz mnoge druge knjige i spise, što nam potvrñuje Idris Šah go-
voreći o svojoj potrazi za Knjigom Moći od Arapina čarobnjaka Abdul Kadira (vide-
ti: Tajna Nauka Magije, Idris Šah), koja je napisana u jednom i jedinom primerku.
Solomonov Ključ, takoñe, svoj koren vuče iz drevnog Šoteneroma i slično je sa ra-
dovima mnogih magova starog doba i srednjeg veka. Tako na primer, Zlatna Zora,

16

poznata britanska i američka okultna loža, tvrdi da poseduje rukopis “Pokrov Nepo-
stojanja” od jednog drugog Arapina. Moglo bi se nabrojati mnogo knjiga, ali mesto
za to nije ovde. Sve što sam od rukopisa uspeo da pronañem, ugradio sam u kodeks
Zag Nehar.

Ova knjiga pred nama je magijski priručnik, što uopšte ne znači da je enciklopedija
ili udžbenik ceremonijalne magije. Drugim rečima, podrazumeva se da mag ili čaro-
bnjak poseduje potrebno znanje i da je pripremljen za izvoñenje složenih magijskih
rituala, na isti način kao što je i kuvar osposobljen da pripremi meni, a knjiga recepa-
ta mu služi samo kao podsetnik. Grimoari, Crne Knjige, Knjige Duhova, Knjige Se-
nki i druge slične, samo su proste varijacije na temu, drukčiji zapisi o tome šta su
magovi radili i dovršili, koje Duhove su kontaktirali i zaklinjali da čine ono što su od
Njih tražili, neki sa manje, a neki sa više uspeha. More knjiga danas postoji i mag,
koji je nameran da radi, mora čitati sve ove knjige kako bi bio u stanju da odvoji žito
od kukolja.

Zato bi bila prava ludost za novajliju da uzme neku od ovih knjiga i počne se baviti
ceremonijalnom magijom, recimo Mali Solomonov Ključ (Goetia) i da praktikuje
prizivanja. Još veća glupost bi bila uzeti Kroulijevu Magija u Teoriji i Praksi, sa
istim namerama. Obe ove knjige definitivno nisu za početnike. Bez predhodno steče-
nog znanja, bez kritičkog odnosa prema moru informacija i bez sposobnosti vladanja
samim sobom, svaki magijski rad vodi sigurno u ludilo. Na vašu nesreću, ili možda
sreću, Zag Nehar, takoñe spada u ovu kategoriju knjiga.

Da bih pomogao novim generacijama tragalaca, obhrvanim nestrpljenjem, zanosom i
lakom povodljivošću za izbombardovanim informacijama sa interneta i iz knjiga koje
golicaju sa rafova knjižara, stvorio sam kodeks Zag Nehar. Ovaj kodeks sadrži sve
što je potrebno onome ko se zaputi ka Nepreglednim Prostranstvima Bića, ili je na
tom putu već odmakao, od prvog daha, prvog koraka i prve reči, do poslednjeg Klju-
ča Kapije Bezdana. Sve knjige kodeksa Zag Nehar biće objavljene i date na korišće-
nje.

Kodeks Svetih Knjiga

ZAG NEHAR

Svete Knjige i drugi poučni spisi

Neiscrpno duhovno blago spoznaje nikada nije sakupljeno i u jednu knjigu zapisano,
niti je jednom narodu data punoća spoznaje. Uzvišeni i nespoznatljivi Promisao Sve-
uma Nakšir preneo je sve Tajne Spoznaje nadolazećim generacijama posredstvom
Uzvišenih ljudi, Velikih Adepata, Magova loze Kraljeva i Čarobnajaka. Svakom tra-
gaocu na Putu Spoznaje ostavljeno je da traga za Istinom, stiče Znanje i u spajanju
Spoznajnog otkrije Ključeve Spoznaje. Spoznaja je Prva Stvar Velikog Dela svakog
Aspiranta.

Zag Nehar je Senka Crne Svetlosti, odraz Sveuma Nakšir iz kojeg Večni Nehar oba-
sjava sve stvari, kako one koje jesu da jesu, tako i one koje nisu da nisu. Kodeks Sve-

17

tih Knjiga Zag Nehar utemeljen je na deset Knjiga Uzvišene Mudrosti. Čitajte Svete
Knjige, uvek iznova i opet i ponovo. Čitajte ih uvek, u celini ili tamo gde se knjiga
otvori. Svete Knjige sadrže sva znanja i Ključeve Spoznaje. Ni hiljadu puta pročitana
knjiga, neće vam otkriti Tajnu, ali posle svakog čitanja, samo jednog stiha, neizme-
rno ćete biti bliži Otkrovenju.

Ovo je Kodeks Svetih Kniga ZAG NEHAR:

KNJIGA KRALJA TOTA
Totove ploče
Učenje Gospodara Tota
Totove poruke čoveku

KNJIGA O STVARANJU SVETA, Enuma Eliš - poema o stvaranju sveta i čoveka
KNJIGA O KRALJU URUKA, Ep o Gilgamešu - Gilgameš, Enkidu i Donji Svet
KNJIGA MRTVIH, Nekronomikon, Šotenerom kodeks knjiga sumerskog nasleña

Knjiga Crne Zemlje
Knjiga Mrtvih Imena
Knjiga Tajni
Knjiga Zemlje Mrtvih
Knjiga Prizivanja
Knjiga Pedeset Imena
Knjiga Duhova
Knjiga Ulaza
Knjiga o Sedam Nebesa
Knjiga Isterivanja
Knjiga Užasa
Knjiga Crnih Obreda

KNJIGA DAO, Dao De ðing - Knjiga o Putu i Njegovoj Moći
TAJNA ZLATNOG CVETA, Kineska Knjiga Života
KNJIGA O SMRTI, Bardo Todol - Tibetanska Knjiga Mrtvih
KNJIGA O NEČISTIM SILAMA, Čod - Učenje o temeljnoj suštini suptilne Istine
PUT ISPRAVNOSTI, Dammpada - Suma učenja Preuzvišenog Bude
BOŽANSAKA PESMA, Bhagavad Gita - Kruna učenja vedskog nasleña

Poučne Knjige i drugi Sveti Spisi

Pored ovih Svetih Knjiga, mnogo je Svetih Spisa još napisano i mnogo drugih zapsa
Adepata. Bilo bi nemoguće sabrati ih sve u jednu knjigu. Takve skoro sve Svete Ve-
de, Budističke i lamaističke knjige i u dobrom svom delu gnostički i drugi hermetički
spisi. I njih treba čitati i proučavati, ali pazi, ovo čini sa obazrivošću i bez prijemči-
vosti Duha! U mnogim knjigama skriveni su biseri mudrosti i spoznaje. Otkrivaj!
Proučavaj! Zapisuj! Neka ovaj primer iz knjige Mistična teologija sv. Dionisija Ae-
ropagita bude samo dobar primer traganja za biserima mudrosti.

I uñoh, ali ne znah gde,

18

I tu stajah ne znajući ništa,
Svaku nauku prevazilazeći.

Nek ovo bude moja molitva; da ti, dragi Timotije, marljivo upražnjavajući tajinsko
sozercanje, ostaviš za sobom čula i delatnosti razuma, i sve stvari čulne i pojmljive, i
sve stvari u svetu bića i nebića, tako da se Neznanjem uzdigneš, koliko je to moguće,
ka jedinstvu sa Onim ko prevazilazi sve biće i znanje.

Molimo se da stupimo u tu Tamu koja je s onu stranu Svetlosti i da, bez gledanja i
saznavanja, vidimo i znamo ono što je iznad viñenja i znanja, uvidajući da neviñe-
njem i neznanjem dostižemo Istinsko Videnje i Istinsko Znanje.

Jer što se više uzdižemo u sozercavanju tim ograničeniji postaju naši izrazi za ono
što je čisto umodosežno; onako kao što sada, kad uranjamo u Tamu koja je iznad ra-
zuma, stižemo ne samo do nedovoljnosti govora, već do bezuslovne Tišine misli isto
kao i reči.

Pogled u drevno i zaboravljeno doba

Za Nekronomikon, centralnu Knjigu kodeksa Zag Nehar, mogli bi smo reći da je Su-
merska knjiga mrtvih. No šta znamo o Sumeru. Sumer je ime grandiozne civilizacije
koja je postojala u zemlji koja je danas poznata kao Irak, u zemlji koju Grci nazivaše
Mesopotamija i kako je Arapi prosto zovu Ostrvo, jer se nalazi izmeñu dve reke, Ti-
gra i Eufrata, koje se slivaju s planina ka Persijskom zalivu. Ovo je zemlja basnoslo-
vnog velikog grada Vavilona i isto tako Ura haldejskog i gradom Kiš i Ninivom na
severu. Svakim od sedam velikih gradova Sumerije vladala su različita Božanstva,
koja su obožavana čudnim nesemitskim jezikom Sumeranaca, jezikom koji je bio ve-
oma blizak jeziku Arijevske rase i koji ima mnogo reči istovetnih sa Sanskritom, a
govorili su slično Kinezima.

Niko ne zna odakle su Sumeri došli, a pojavili su se isto tako misteriozno kako su i
nestali nakon upada Asiraca koji razoriše njihovu kulturu, ali kako Asirci behu nepi-
smeni i sa nerazvijenom duhovnom tradicijom, većinu sumerskih Bogova, nastavili
su da obožavaju, a tako je i Sumerski jezik postao zvanični jezik verskih obreda. U
zemlji Senar, kako je sami nazivahu, ostale su iza njih Hronika Kraljeva, iz vremena
pre Potopa i veoma brižljivo sačuvane hronike o mnogo drugih drevnih civilizacija
širom sveta. Imali su veoma vešto razrañen sistem astronomije i astrologije u istoj
meri kao što su im bili i verski obredi. Magija, kako nam istorija saopštava nastala je
u Sumeru i sve je ostalo zapisano za buduća pokoljenja, klinastim pismom na gline-
nim pločicama. Ovde su zapisani, za sve vekove, prvi spisi o Stvaranju sveta i čove-
ka, herojski epovi o kraljevima i junacima, prva Isterivanja, prvi obredi Prizivanja
Bogova, prva mračna prizivanja Zle Moći i, ironično, prva Spaljivanja od strane ljudi
koje antropolozi nazivaju Magovima (od sumerske reči maga što znači dar, a odnosi
se na duhovno bogatstvo i božansku milost; magavan, što znači obdaren, je pripadnik
klase sveštenika drevnih teogonijskih kultova mrtvih).

Da bi mogli razumeti Svete Knjige i druge magijske spise, potrebno je zaviriti u pro-
šlost, davna vremena ljudskog postojanja. Naravno, nije mi cilj, niti je tome ovde

19

mesto, da studiramo istoriju, ali postoje istorijske naznake koje se malo ili gotovo ni
malo ne izučavaju na katedrama. Upravo te istorijske činjenice su nam potrebne kako
bi se razumela tajanstva Svete Nauke Magije. Zbog toga ću vas povesti na jedno ma-
lo putovanje u davna i od sveta zaboravljena vremena.

Zemlja Senarska

Na pola puta izmeñu Bagdada i Persijskog zaliva oko petnaest kilometara zapadno
od današnjeg korita reke Eufrat uzdiže se jedan pustinjski brežuljak sa snažnim ruše-
vinama koje fascinantno vuku čoveka u maglovite tajne daleke prošlosti. Te ruševine
su sve što je ostalo od jedne legende koja se zove Ur Haldejski. Dokle oko seže, širi
se unaokolo žuta i vrela pustinja, kao i stepa obrasla retkim rastinjem. Na istoku se
ocrtavaju tamni obrisi palmi koje rastu u dugom pojasu duž Eufrata. Neizmernu ra-
vnicu preplavljuje okamenjujuća i nema sanjivost, a vazduh treperi i svetluca od ubi-
vstvene žege. S vremena na vreme se podigne po koji oblak prašine i često se javljaju
fatamorgane koje stvaraju iluziju da je sivi predeo protkan površinama hladne vode
i... Ko bi još mogao da poveruje da je ta pustinja nekada bila gusto naseljena zemlja,
da su se tu dizali velelepni gradovi, ubirani bogati prinosi žitarica, cvetala trgovina,
razvijana nauka i još mnogo toga. Iz ove sasušene zemlje arheolozi i dan danas otkri-
vaju masivna utvrñenja, palate, hramove, riznice, biblioteke, skulpture i razne drago-
cenosti od plemenitih metala. Otkrića su dala svedočanstvo o genijalnosti tih prada-
vnih stanovnika, a smatra se da ova zemlja skriva neuporedivo mnogo više podataka
o ljudima za koje arheolozi tvrde da u Mesopotamiju doñoše niodkuda.

U maju 1989. godine, irački arheolozi su otkrili do sada najstarije naselje koje datira
iz vremena 8000. godina pre nove ere. Ove ruševine pronañene su oko 30 kilometara
južno od Ninive, jedne od Asirskih prestonica. Kuće su bile kružnog oblika i
izgrañene od opeka, a predpostavlja se da su imale krov od mekog materijala. Visina
im je bila 2-3 metra, a prečnik 6 metara. Imale su kamena ležišta u kojima su se na
osovinama okretala vrata, a pronañen je i priličan broj kamenih figurica, za koje sa
smatra da su služile u ritualne svrhe, oruña za obradu zemlje, čamaca i udica za ribo-
lov. Stanovnici ovog naselja su gajili domaće životinje, bavili se zemljoradnjom i ri-
bolovom. Iskopine u El Obeidu, koji leži sedam kilometara daleko od ruševina legen-
darnog kraljevskog grada Ura, svedoče da je ovde još u neolitu cvetala razvijena ci-
vilizacija koja je bila centar njenog nastanka i daljeg širenja od kamenog doba do
zlatnog veka grčko rimske kulture.

Iz zemlje Senarske rasuše se po svetu narodi, ali oni tek počeše da se bude. Na Ba-
lkanu se stvarala preteča Slovenske kulture (nalazišta Lepenski Vir) koji su obožavali
Dagona, a idući dalje prema severu predhodnici Kelta grade najčuvenije svetilište
megalitskog doba, Sunčani hram Šamaša, nama znanog kao Stounhedž. Na Sardiniji
i u zapadnoj Francuskoj preteče Etruraca svoje mrtve sahranjuju u ogromnim mega-
litskim grobovima koji su danas jedan od retkih ostataka iz kamenog doba. U podno-
žju Himalaja na Indijskom podkontinentu razvijaju se lagano civilizacije Mohendžo
Dara i Harape, a iznad Afrike i prostranih stepa Rusije leži tama. Iza Atlanskog okea-
na preko prirodnog ledenog mosta nazire se Američki kontinent u svitanju, a na Kritu

20

i u Misiru začinju se Minojska i civilizacija faraonskog Egipta. Oni koji su ostali u
zemlji Senarskoj izrasli su u civilizaciju koju nazivamo Sumer, ali mnogo pre prvih
naselja u meñurečju, južna Mesopotamija je predstavljala dno Persijskog zaliva. Po-
tom su vode počele opadati, a na njihovom mestu su izronila prostrana tresetišta. Re-
ke Tigar i Eufrat su sa Anadolskih visoravni donosile plodan mulj tako da su usred
baruština i močvara sušenjem na suncu nastala mnogobrojna plodna rečna ostrva. U
rekama i kanalima se sjatilo mnoštvo riba, u ševarima su se gnezdile južne ptice i
brložile divlje svinje. Ostrva su zazelenela od urminih palmi i drugog drveća punog
sočnih i hranljivih plodova. Iz godine u godinu reke su se izlivale i plavile ravnicu ši-
roko oko sebe. U avgustu i septembru voda bi se povlačila u svoja rečna korita. Bilo
je dovoljno ukrotiti prirodu, kanalisati i razvesti vodu prema potrebama pa da se mo-
čvare pretvore u bogate i raskošne voćnake i povrtnjake. Usred pustinjskih prostra-
nstava ovaj deo bujne vegetacije je morao prvim došljacima izgledati kao blagorodna
zemlja, a prvi naseljenici stigli su s mora ili planinskog severa u nama još nepozna-
tim praistorijskim vremenima. Ne zna se odakle su došli ovi ljudi. Nauka daje niz
predpostavki, ali ni jedna nije održiva.

Ono što znamo o Sumerskoj civilizaciji, koja nasleñuje svoju predhodnicu u zemlji
Senarskoj, može nam dati mnoge odgovore, ali nas može uputiti da odgovore tražimo
i negde drugde. Arheološka iskopavanja govore da su Sumerci bili izuzetni poljopri-
vrednici. Izgradili su prostrane sisteme kanala za isušivanje močvara i za navodnja-
vanje u sušnim periodima. U gradovima Sumera, u trećem milenijumu p.n.e: Nipur,
Isin, Šurupak, Uma, Logoš, Uruk, Ur, Niniva i Eridu je cvetala nauka. Sumerci su

21

napisali prve knjige iz kojih saznajemo da su znali za statički elektricitet i da su vla-
dali mnogim znanjima iz oblasti optike, medicine, matematike, likovnih umetnosti,
istorije, književnosti, filosofije, religije i zakonodavstva. Sumer je, kako se smatra,
kolevka astrologije. Njihova znanja iz oblasti nauke o zvezdama po svemu sudeći bi-
la su i više nego fantastična. Znali su da se Mesec okreće oko Zemlje, a njihov prora-
čun Mesečeve putanje od najsavremenijih proračuna se razlikuje samo za 0.4 seku-
nde. Znali su za Uran i Neptun, iako su ove planete nevidljive golim okom. Prema
njihovim zapisima: Mars ima dva satelita, Jupiter četiri, Saturn sedam, a Uran dva.
Znali su i to da komete dolaze i prolaze u pravilnim vremenskim razmacima. Njihov
kalendar je bio fascinantno precizan. Godina, prema njihovim proračunima, je trajala
365 dana, 6 časova i 11 minuta, dakle samo 1 minut i 51 sekundu duže od savreme-
nih proračuna. Poznavali su komletno ustrojstvo Sunčevog sistema pa čak i to da se
sve planete i njihovi sateliti svakih 2.268.000.000 dana, odnosno svakih 6.300.000
godina nañu u istoj ravni. Kako objasniti činjenicu da su Sumerci operisali sa petnae-
stocifrenim brojevima ako znamo da je kod starih Grka već posle 10.000 započinjala
beskonačnost. Na jednoj glinenoj pločici, pronañenoj na brdu Kujundžik, prikazan je
rezultat nekog drevnog proračuna koji iznosi 195.955.200.000.000 Da misterija bude
još veća, Sumersko poznavanje astronomije je prevazilazilo čak i naš Sunčev sistem i
zadiralo mnogo dalje u svemir. Znali su za zvezdu Sirijus b koja je toliko sitna da je
zvanično, ponovo, otkrivena tek 1862. godine i to teleskopom prečnika 400 milime-
tara. Ova teorija nebeskog ustrojstva koja je u korenu celokupne astrologije i savre-
mene astronomije, pre svega je mitološka. Grčki istoričar Diodor koji je proučavao
Haldejsku civilizaciju kaže: Sedam zvezda podreñenih Anuu otkriva buduće dogaña-
je i tumači ljudima blagonaklone namere Bogova. Celokupna filosofija i književnost
posvećena simbolima i njihovom tumačenju je svoj vrhunac dosegla od 2500. godine
p.n.e. Sakupljena je i sreñena u delu poznatom kao Enuma Anu Enlil. Ovaj spis jasno
sugeriše da postoji veza izmeñu onog što se dešava na nebu i onog što se dešava na
zemlji.

Kako su stekli tako fantastična znanja iz astronomije? Čime su se koristili da bi došli
do tako preciznih proračuna? Da li su imali neke instrumente, ili su možda koristili
znanja svojih predaka iz nama još nepo-znatih i neotkrivenih civilizacija davno pro-
šlih vremena? Nauka nema odgovore na ova pitanja. Ovde ostaje nema, ali mi i dalje
postavljamo pitanje: Kako je moguće da ljudi koji su, po zvaničnoj istoriografiji, tek
izašli iz kamenog doba mogli imati ovako razvijena naučna saznanja. Nauka i dalje
ćuti, meñutim postoje entuzijasti koji rade i pronalaze odgovore, ali te odgovore ofi-
cijelna nauka, iako su oni sa čvrstim i opipljivim dokazima, odbacuje pod izgovorom
da ih je ne moguće svrstati u naše predstave o ljudskoj evoluciji!? Da li to znači da će
zvanična nauka odbaciti sva otkrića i saznanja koja se pojavljuju, sa jasnim i vidlji-
vim dokazima, samo zbog toga da bi sačuvala svoju dogovorenu i ni na čemu zasno-
vanu pretpostavku o evoluciji, odnosno teoriji da je čovek nastao iz nekog nepozna-
tog razloga u neko nepoznato doba i iz nekog nepoznatog izvora.

Razmišljanje, čak i sa dokazima, o postojanju civilizacije pre svih nama poznatih ci-
vilizacija, a koja je bila visokorazvijena, oficijelnoj nauci je nezamislivo jer ono ruši
njen celokupni poredak. Sumerci su sa velikom pažnjom čuvali i prepisivali napamet
učena prastara dela, mitove i epove. Prepisivane su i čuvane tužopoljke o prastarim
nestalim gradovima za čije postojanje nemamo nikakvih dokaza. Morali bi smo na-

22

jzad shvatiti da mitovi nisu nikakve bajke već istorijski spisi i hronike dogañaja koji
su samo stilizovano opevani. Jedan takav mit kaže da su Crnoglavi stigli sa mora i da
su sa sobom doneli mnoga znanja. Ne upućuje li nas to upravo na zaključak da su oni
potomci one prastare civilizacije nestale u velikoj kataklizmi - potopu o kojem govo-
re mnogi mitovi.
Pa da vidimo, da li je tog potopa, te sveopšte kataklizme zaista bilo i je li postojala ta
drevna i moćna civilizacija o kojoj se u Nekronomikonu govori i čiji su naslednici
narodi zemlje Senarske.

Velika kataklizma

U svetu danas postoji više od 250 prikaza legendi o potopu. Meñutim, pitanje koje se
postavlja je da li se svi ti prikazi odnose na jedan dogañaj ili su možda bila dva ili vi-
še potopa, kao i to da li se radi o lokalnoj ili sveopštoj kataklizmi. Prema Biblijskom
prikazu, koji je i najpoznatiji, Noje je bio izabranik Božiji da preživi potop i nastavi
život gradeći veliku barku za sebe, porodicu i životinje iz tadašnjeg okruženja. Otkri-
ćem glinenih pločica u Ninivi, Biblijski izveštaj prestaje da bude usamljen. Ep o Gi-
lgamešu u 300 strofa od po 4 stiha, ispisan klinastim pismom na 12 masivnih gline-
nih tablica, za sada je najstariji zapis na svetu, a govori u jednom delu o istom doga-
ñaju kao i Biblija, o jednom čoveku koji je živeo pre i posle velikog potopa samo što
je ovaj nosio ime Utnapištam.

(Ep o Gilgamešu)
Čoveče iz Šurupaka, sine Ubaratutov, sruši svoju kuću,
sagradi lañu jednu i napusti bogatstvo.
Potraži Život, prezri blago i imanje, spasi život.
Unesi u lañu sve vrste životnog semena.
A laña koju treba da sagradiš,
njene dimenzije neka budu tačno izmerene.

(I Mojsijeva 6,13)
I reče Bog Noju: načini sebi kovčeg od drveta gofera
i načini pregratke u kovčegu i zatopi ga smolom iznutra i spolja.
Uñi u kovčeg ti i sav dom tvoj,
jer ću do sedam dana pustiti dažd na zemlju i za 40 dana i 40 noći
istrebiću sa zemlje svako telo živo koje sam stvorio

I Noje i Utnapištam su jedna te ista osoba o kojoj govore različiti izvori.

(Ep o Gilgamešu)
Brod se zaustavi na brdu Nisir.
Brdo Nisir prihvati lañu i nedozvoli joj da se ljulja.

23

(I Mojsijeva 8,4)

A kovčeg se sedmoga meseca,
dana sedamnaestoga ustavi na brdu Araratu.

Stari Vavilonski spisi daju i preciznu odrednicu gde treba tražiti brdo Nisir: brod se
zaustavio izmeñu Tigra i donjeg toka reke Zab. Na tom prostoru se klisurasti lanci
Kurdistana naglo uzdižu iznad ravnog priobalnog terena oko Tigra. Ovaj prostor u
potpunosti odgovara opisu i razvoju velike poplave koja se širila od juga ka severu.
Precizni opisi Epa o Gilgamešu nisu budili želju da se krene u potragu za ogromnim
brodom, ali je Biblijski izveštaj o planini Ararat pokretao mnogobrojne ekspedicije.
Planina Ararat, visoka 5156 metara, pokrivena ledom i snegom nalazi se u istočnoj
Turskoj blizu iransko jermenske granice. Na obroncima Ararata se nalazi jedno malo
selo čiji stanovnici generacijama pričaju o čudesnom iskustvu jednog pastira koji je
pričao da je na Araratu video jedan veliki drveni brod. Turski izveštaj iz 1833. go-
dine koji kaže da postoji brodski pramac koji u letnje doba štrči iz južnog glečera u
potpunosti je potvrdio priču pastira. Od tog vremena su preduzimane mnogobrojne
ekspedicije, neke sa više neke sa manje uspeha, ali jedna je dosta specifična. Predvo-
dio ju je arhiñakon grada Jerusalima Dr Nuri. Ekspedicija je preduzeta 1892. godine i
po povratku Nuri u svom izveštaju piše: Unutrašnjost je bila puna snega, spoljni zid
je bio obojen prirodnom zatvorenocrvenom bojom.

Bilo je i mnogo slučajnih očevidaca iz aviona tokom I i II svetskog rata. Jedan od
njih je bio i Roskovicki, oficir Ruskog vazduhoplovstva iz I svetksog rata koji je ja-
vio da je video ostatke jedne velike brodske olupine. Očevidaca je mnogo i mnoge
ekspedicije su donosile i snimke, ali i komadiće greda i delova broda koji su naučno
ispitani i njihova starost se procenjuje na 5-6 hiljada godina. Jedan drugi arheološki
dokaz koji potvrñuje Biblijski izveštaj o potopu došao je sasvim slučajno prilikom
iskopavanja na lokaciji Ura Haldejskog. Istraživačka ekspedicija, koju je predvodio
britanski arheolog ser Čarls Leonard Vuli, imala je sasvim drugi cilj, iskopavanje
kraljevske grobnice u Uru koje su bile poreñane jedna preko druge u 15 metara viso-
koj humci južno od hrama. Grobnice su na svetlo dana iznele gotovo sve dragoce-
nosti kojima je Ur nekada raspolagao. Iskopavanjem donje i poslednje grobnice istra-
živači su znali da su se vratili u vreme oko 2800-te godine stare ere. Vuli nije time
bio zadovoljan. Želeo je da se uveri da li zemlja ispod najnižeg groba sadrži elemente
za dalja iskopavanja. Odmah pošto su uklonjeni temelji grobnice nakon prvog isko-
pavanja pojavljuju se još stariji ostaci naselja. Na videlo su izašli ostaci keramike,
grnčarije, ali i glinene pločice pisane slovima jednog mnogo starijeg tipa slova od
onih kojima su pisane grobnice. Vuli je smatrao da moraju biti starije 2-3 veka od
grobnice ali svi drugi ostaci su gotovo isti sa onim iz mlañih vremena. To bi značilo
da duga Sumerska civilizacija nije prolazila kroz značajne promene i da je vrlo rano
dostigla jedan visok stepen razvoja. Nekoliko dana nakon iskopavanja kada su mislili
da su došli do kraja i da više nema tragova, pregledom dna okna Vuli je ostao zapre-
pašćen: Pa to je ilovača! Čista ilovača od one vrste kakva se formira samo talože-
njem u vodi! Zar ilovača na ovakvom mestu!? Iskopavanja su nastavljena. Sloj ilo-
vače bio je debljine tri metra. Potom dalja iskopavanja ispod sloja ilovače otkrivaju
postojanje još jednog naselja, nešto primitivnijeg od već otkrivenog. Vest se tog dana

24

brzo širila svetom: Mi smo pronašli potop. Vuli je hteo da odagna svaku sumnju pa
je preduzeo iskopavanja još jednog okna i rezultat je bio isti.

Po shvatanju Vulija, a na osnovu njegovih istraživanja, bila je to poplava džinovskih
razmera koja je zahvatila oblast širine 630 kilometara severozapadno od Persijskog
zaliva u dužini od 160 kilometara. Ova velika katastrofa koja je bila nalik na Bibli-
jski izveštaj smeštena je u godine oko 4000. stare ere.

Arheolozi su na ovaj način pronašli tragove i dokaze o velikom potopu koji je bio na-
lik onim opisanim u Bibliji i glinenim tablicama. Dakle, potop se zbio, ali da li je to
samo lokalni potop koji je zadesio Mesopotamiju i koji je za ondašnje prilike bio
katastrofa opštih razmera kako nauka i predpostavlja ili je to bio opšti potop o kome
govore mnoga svedočanstva kakvih ima i u prekolumbovskoj Americi, Australiji,
Indiji, Polineziji, na Tibetu, kod Egipćana, Grka, Srba u Lužicama, Litvaniji i Belo-
rusiji. Logično bi bilo da svi ovi izveštaji govore o istom dogañaju, meñutim ako je
ovaj, arheološki potvrñen, potop u Mesopotamiji bio lokalni onda to nije onaj potop
za kojim tragamo i koji je bio svetska kataklizma, a ukoliko je to zaista bio opšti po-
top onda se on nikako nije mogao desiti 4000. godine pre nove ere, već najmanje još
4000 godina ranije. Geolozi su takoñe pokušali da daju racionalno i naučno objašnje-
nje mitskog opšteg potopa. Oni smatraju da se takav potop mogao desiti u takozva-
nom meñuledenom dobu. U to vreme veoma debeli sloj leda i snega koji je prekrivao
severnu Evropu i severnu Ameriku počeo se topiti. Voda koja se tom prilikom oslo-
bodila izmenila je izgled kontinenta tako da su se preplavile sve priobalne oblasti i
nizije. Tom prilikom je uništen najveći deo žive populacije ali velika vodena masa je
izazvala i odreñene tektonske poremećaje zemljine plastičnosti tako da je u tom slu-
čaju moglo doći kako do izdizanja kopna tako i do potapanja čitavih kopnenih masi-
va. Naravno ovo su samo teoretske spekulacije koje su realno moguće.

Alan Milard istraživajući legende o potopu pronalazi još jedan zapis na glinenim plo-
čicama. To je Asirska verzija Epa o Gilgamešu, Ep Atrakasis koji sadrži duži izveštaj
o istoriji čoveka od njegovog nastanka. Milard tvrdi da postoje mnogi sumerski zapi-
si i prepisi priča o potopu od kojih neki govore o danima velikog potopa, a neki zala-
ze i u mnogo daleku prošlost. Veliki potop koji nas interesuje je svetska kataklizma
koja je uništila drevnu visoko razvijenu civilizaciju koja je postojala pre 12.000 godi-
na. O toj civilizaciji arheološki dokazi verovatno ne postoje, ali ako zañemo u mito-
logiju za koju smo konstatovali da je ona opevana istorija, onda će nam biti lakše da
zañemo u dalju istoriju i prekoračimo dozvoljeni prag oficijelne nauke. Nove genera-
cije naučnika raznih profila udružuju svoja znanja u rešavanju tajni i zagonetki dre-
vne istorije. Pred njihovim otkrićima otvaraju se novi horizonti, a nauka ne može vi-
še ostati nema, mada se svom snagom bori da zadrži svoja konvencionalna razmišlja-
nja. Jedno takvo otkriće, sa platoa u Gizi, u potpunosti menja tok istorije.

Misterija u dolini Nila

Stav je istoričara da su velike piramide bile sagrañene tokom IV dinastije, pre oko
4.500 godina. One su jedno od sedam svetskih čuda čije su misterije izazvale viševe-
kovne rasprave. Egiptolozi insistiraju da su i one sagrañene sa istom svrhom kao i

25

sve ostale piramide. Smatraju da su one grobovi mrtvih faraona. Nova istraživanja
daju potpuno drugačija objašnjenja. Zvanična istorija tvrdi da su ovo bili kraljevski
grobovi, meñutim nikakve mumije nisu pronañene u njima niti su pronañeni ikakvi
natpisi. Osim toga, neki od faraona su sagradili po dve piramide. Da li su hteli da bu-
du sahranjeni u obe!? Zašto niko nije ostavio nikakve natpise? Zar bi neko ko sagradi
najveći spomenik na svetu dozvolio da ostane anoniman, pogotovo kad je u pitanju
kralj? U objašnjenju misterije piramida mora da postoji još nešto, nešto mnogo više
od onoga što pruža zvanična istoriografija.

Egiptolozi veruju da je egipatska civilizacija nastala oko 3000 godina pre nove ere,
oko 500 godina pre nego što su velike piramide bile sagrañene. Pre toga, tvrde, ze-
mlja je bila naseljena lutalicama iz kamenog doba. Prema ovakvoj konstataciji mora-
mo biti maksimalno skeptični. Istoričari smatraju da se Egipat pojavio direktno iz ka-
menog doba. Iznenada i tek tako oni su mogli da sagrade ovakve spomenike!? Teo-
rija da su ovo samo grobovi mrtvih faraona nema nikakvog smisla. Uprkos stotinama
godina istraživanja naučnici nisu dali odgovore na mnoga značajna pitanja. Piramide
u Gizi ne liče ni na jednu drugu izgrañenu piramidu, kako se smatra, pre i posle njih.

Njihove ”predhodnice“
iz III dinastije su samo
gomile naslaganih ciga-
la, a njihove ”nasledni-
ce“ iz V dinastije su go-
mile krša. Sve ostale pi-
ramide ne liče ni na šta.
Piramide inače nisu uo-
pšte popularne meñu
egiptolozima. Oni sma-
traju da su spekulacije o
njima, posebno o tri najveće u Gizi, otišle predaleko. Piramide su mnogobrojne i ima
ih oko 100. Problem je u tome što su privukle mnogo šarlatana i kvazi naučnika. Ve-
like piramide u Gizi imaju čudnu moć kojom deluju na ljude. One uspevaju da unište
zdrav razum. Ako prihvatimo ideju da su one ipak bile samo grobovi, zašto su onda
Egipćani bili opsednuti njihovim dimenzijama i orijentacijom?

One leže tačno na 30. uporedniku. Njihovo odstupanje je jednako odstupanju Zemlje
od ose rotacije. Egiptolozi to ne poriču, ali smatraju da to nije urañeno namerno. Tvr-
de da je to bila slučajnost. Ako je slučajnost kako onda objasniti da su njeni graditelji
znali tačne dimenzije Zemlje i njen oblik? Da li je slučajnost i to što su one potpuno
orijentisane? One savršeno stoje na smeru istok-zapad i smeru sever-jug. Preciznost
je toliko neverovetna da nije dostignuta ni u jednoj savremenoj grañevini. Kako je
moguće da je postignuta takva preciznost ako znamo da su precizne dimenzije Ze-
mlje utvrñene tek pre 300 godina. Graditelji ovih piramida su to znali jer je velika pi-
ramida tačan model severne zemljine hemisfere u odnosu 1:43.200. Velike piramide
sadrže u sebi i vrednost (p) za koju se verovalo da su je otkrili Grci (p =
3,141592653589793238). Nagib piramide je takoñe precizan i iznosi jednu sedminu
kruga od 360°, odnosno 51°25’42’’ sa svake strane. Ono što je jasno, to sve ne može
biti plod slučajnosti. One su plod izuzetno naprednog oblika matematike, tehnologije
i arhitekture i to iz vremena kada se to ne može očekivati. Preciznost kojom su gra-

26

ñene piramide u Gizi je fascinantna. Ako posmatramo veličinu velike piramide vide-
ćemo da su sve strane tačno po 750 stopa. Odstupanje u odnosu na osu Severa je oko
1 centimetar što je neverovatan uspeh i za najmodernije graditelje. Teško je zamisliti
kako su to mogli izgraditi primitivci, tek izašli iz kamenog doba. Veličina blokova
takoñe pokreće neka pitanja. Neki od blokova su teški i po 15 tona. Da bi se jedan
ovakav blok podigao potrebni su specijalni kranovi. Kako su to činili ljudi koji nisu
znali čak ni za točak? Današnja nauka nema odgovore na ovakva pitanja. U kralje-
vskoj komori ”Keopsove“ piramide pronañeni su granitni delovi čija bi obrada i za
današnju tehnologiju bila veliki uspeh. Za obradu stena, kao što su granit i tijarit, po-
trebne su specijalne bušilice koje bi na vrhu oruña morale imati dijamant. Da bi se
danas napravilo nešto slično morala bi se koristiti najsavremenija oruña i taj proces
bi trajao prilično dugo. Oruña graditelja piramida su morala biti savršenija, tj. morala
su se kretati mnogo većom brzinom. Ova teorija je naišla na kontroverzu kod istraži-
vača, ali je činjenica da su ti ljudi imali načina da probuše stenu koja je toliko čvrsta.
Oni su poznavali tajnu izvlačenja tijaritskih faza što današnji instrumenti ne mogu
učiniti.

Francuski egiptolog Žak Kristijan ne veruje u saznanja dosadašnje egiptologije. On
kaže: U Keopsovoj piramidi nije bilo mumije. Ona nije grañena zbog toga. U pirami-
di ne postoji nikakav natpis, ništa što bi nas uputilo na svrhu njenog postojanja. U
njoj se nigde ne sponjinje Keops. Svaka piramida je imala svoje ime, a iz drugih za-
pisa saznajemo da se velika piramida zvala Ulica svetla.

Postoji jedna misterija koja je otkrivena u kraljevskoj komori, a za koju istraživači
tvrde da nije adekvatno rešena. Iz te komore izgrañen je sistem kanala i to sa velikom
preciznošću. Egiptolozi misle da je to ventilacioni sistem ali to nije moguće jer su
otvori suviše mali i sve vreme idu naviše. Oni su imali sasvim drugu funkciju. Ova
misterija je razrešena uz pomoć astronomije, iako naučnici smatraju da Egipćani nisu
imali razvijena znanja iz ove nauke. Ključ za rešenje ove misterije je u egipatskoj re-
ligiji. Iz zapisa kralja Gunasa koji je vladao nakon IV dinastije, a koji su najstariji re-
ligijski spisi, saznajemo da kralj nakon smrti postaje zvezda u kraljevstvu Ozirisa u
sazvežñu Oriona.

O kralju, ti si sadrug Oriona.
Ti prelaziš na drugi put u mlečni put,
krivudavi vodeni put
a onda odlaziš na mesto u Orionu.

Egiptolozi ne uzimaju u obzir religijske spise jer egipatsku religiju smatraju samo za
religiju Sunca, ali njihova religija nije religija dana i života, već religija noći i smrti.
Funkcija kanala u velikoj piramidi jeste da odvede dušu faraona, pre sahranjivanja u
grobnicu, odmah do Ozirisa. Za drevne Egipćane Orion je bio Oziris (As-ar), Bog
vaskresenja. Levo od Oriona je zvezda Sirijus, a ona je pripadala Izidi, Ozirisovoj su-
pruzi. Baš kao što kanal iz Kraljevske komore vodi do Ozirisa, kanal iz kraljičine ko-
more vodi do Izide. Astronomskom rekonstrukcijom karte neba iz vremena kad su
piramide grañene utvrñeno je da je postojala savršena veza sa Orionom i Bogom zve-
zdom Ozirisom.

27

Postoje tri piramide od kojih dve stoje na istoj osi, a treća koja je mnogo veća od njih
je pomerena ulevo od te dijagonalne linije. Postavlja se pitanje: zašto su graditelji to
uradili?

Problem je rešen onda kad su istraživači došli na ideju da ceo plato u Gizi zapravo
predstavlja kartu neba pa prema tome raspored piramida bi morao biti identičan kao i
raspored zvezda u sazvežñu Orion u vreme kad su one sagrañene. Uz pomoć astrono-
mskih proračuna i kompjuterske analize ovo nije bilo teško proveriti. Iznenañenje je
tek došlo. Raspored zvezda u Orionu nikako nije odgovarao rasporedu piramida u
Gizi u vreme kad se predpostavlja da su one grañene, oko 2400. godine stare ere. Da-
ljom analizom se krenulo dublje u prošlost, vek po vek, sve dok kompjuter nije poka-
zao identičan raspored zvezda u sazvežñu Orion sa rasporedom piramida. Precesio-
nim kretanjem Oriona unazad, kompjuterskom animacijom, identična slika neba sa
slikom platoa u Gizi poklopila se tek u 10520. godini pre nove ere.

Robert Beveld i Tom Henkok koji su vršili ova istraživanja smatraju da su Egipćani
samo naslednici ideja o piramidma. Nasledili su ih od civilizacije koja je živela pre
više od 12000 godina. Ta kultura je nekako nestala, ali su njeni naučnici, matemati-
čari i arhitekte izgradili piramide i ostavili svoje znanje kasnijim civilizacijama. Veli-
ke piramide u Gizi su samo deo njihove zaostavštine. Apsurdno je tvrditi da su one
delo sa početka civilizacije. Postoji veliko akumulirano znanje koje one poseduju.
Ova grandiozna dela su kraj nečega, a ne početak nečega.

Osim piramida na platou u Gizi nalazi se još jedan veliča-
nstven spomenik sa telom lava i ljudskom glavom, iskle-
san od kamena. To je Sfinga. Egiptolozi insistiraju da je i
ona nastala oko 2500. godine pre n. e. kad i velike pirami-
de. Savremeni istraživači tvrde da je i ona, kao i piramide
nastala 8000 godina ranije, kada po zvaničnoj istoriografiji
ne bi trebalo da postoji ni jedna civilizacija, pogotovo ne
takva koja bi bila sposobna da stvori ovakve spomenike.
Smatra se da je nastala u vreme faraona Kefrena, Gradite-
lja druge piramide. Da bi se misterija rešila mora se spojiti nekoliko naučnih discipli-
na. Egiptolozi tome uopšte nisu dorasli. Doći u Gizu sa skučenim umom i jednodi-
menzionalnom perspektivom i tvrditi da se sve može tako objasniti je veoma loše
služenje čovečanstvu. To sprečava druge naučne discipline da ovde primene svoja
znanja. Da li dokazi egiptologa objašnjavaju baš sve? Postoji tvrdnja da je glava Sfi-
nge kopija lika faraona Kefrena, ali ako se uporede glava Sfinge i glava jedine preo-
stale figure Kefrena možemo zaključiti da one ne pripadaju ne samo istoj osobi već
ni istoj rasi. To nisu iste osobe.

Džon Vest tvrdi: Stanje glave je mnogo bolje od stanja tela. Glava je očuvanija. ma-
da je grañena od tvrñeg materijala. Ono što je važnije je to da je glava nesrazmerno
mala u odnosu na telo. Telo je veliko i dugo, a glava je poput čiode prikačena na vrh
tela. To je dovoljan signal da je samo glava izgrañena mnogo kasnije.

Ako je ceo plato u Gizi karta neba u trenutku izgradnje, stari astronomi su mogli oda-
vde da posmatraju čitavih 180° neba pa su tako mogli da vide i Sunce i zvezde. Smer
sever-jug delio je nebo tačno iznad njihovih glava. Videli su zvezde kako prelaze
preko te linije. Kada su velike zvezde Oriona 10520. godine stare ere prešle tu liniju

28

bile su isto poreñane kao i tri piramide. Sfinga je ovde samo marker Precesije ravno-
dnevice, ali ne one kako je izgledala oko 2500. godine pre n. e. jer je tada Sunce bilo
u sazvežñu Bika. Nelogično je da faraon gradi simbol u obliku lava. U to vreme je
bio aktuelan kult Boga Apisa sa glavom Bika što je i potpuno razumljivo s obzirom
da se radi o Eri Bika. Jedina era kojoj može pripadati Sfinga je Era Lava, a ona je po-
čela 10520. godine pre n.e. Robert Beveld to objašnjava ovako: Sunce je u to vreme
izlazilo na istoku u savršenoj liniji sa Sfingom i sazvežñem Lava. U to doba Sunce je
bilo tačno ispred lica Sfinge, a u sazvežñu Lava. Odstupanje koje se javlja u položaju
Sunca i Sfinge od ose istok-zapad je ugao od 14° pod kojim se Sunce dizalo u smeru
Sfinge.

Piramide i Sfinga pokazuju džinovski hologram neba iz 10520. godine pre n.e. Posto-
ji još jedan dokaz da Sfinga potiče iz tog vremena. To je tip erozije stene u kojoj je
isklesana. Ne mora čovek biti geolog da bi shvatio da samo voda koja se sliva može
da ostavi takve konture kakve su na Sfingi. Starost stene je teško utvrditi, ali pratiti
njenu istoriju pomoću osobina njene erozije je lako. Kada je stena izložena eroziji
vetra i peska, kakve su veoma česte u Egiptu, tip erozije je horizontalan i veoma
mek. Sfinga ima potpuno drugačiji oblik erozije. To je vertikalna zaobljena erozija
koja nastaje delovanjem kiša ili podzemnih voda. Kad su egiptolozi suočeni sa ovim
nalazom oni su odgovorili da je to možda izazvano poplavama Nila. Džon Vest se sa
tim ne slaže: To nije moguće jer poplave idu od dna ka vrhu, meñutim mi ovde ima-
mo obrnut smer. Ovo je drugačiji uzrok erozije. Najdublja erozija je bila na dnu a ne
na vrhu. Geolozi se slažu sa ovim nalazima ali egiptolozi ne žele da prihvate ove za-
ključke.

Dokazi koji su pronañeni prilikom jedne rekonstrukcije Sfinge idu u prilog ovoj teo-
riji. Utvrñeno je da su prve popravke izvršene u relativno ranom periodu nakon kle-
sanja Sfinge. Bilo je potrebno dve do tri stope opeke da bi ona ponovo izgledala kao
kad je nastala. Egiptolozi tvrde da je klesana u lošem kamenu pa je stoga bila potre-
bna obnova. Da je Sfinga zaista klesana u tako lošem kamenu, ovom brzinom propa-
danja ona je trebalo da nestane još pre 500 godina, ali nije. To znači da je erozija do-
šla naglo i velikom brzinom, meñutim otkud toliko vode, toliko kiše u tako malom
vremenskom periodu.

Pre 10.000 godina na kraju ledenog doba, Zemlja je prošla kroz još jednu veliku kli-
matsku promenu. Velike naslage leda, čak i do 2000 metara, koje su prekrivale veći
deo severne zemljine hemisfere, počele su se topiti i time je izazvana velika kata-
klizma u obliku poplava i kiše. To je bila poslednja kataklizma koja je zadesila našu
planetu u celini i tom prilikom je došlo do uništenja čitave civilizacije. Mnogo pre
nego što je Giza postala pustinja, ona je bila plodna savana, ali vremenom nakon ka-
taklizme vode su donele mnogo peska i mulja tako da je čitav ovaj deo sveta ostao
zatrpan. Kasnija civilizacija je otkrila već postojeću, ali oštećenu Sfingu u pesku. Za
vreme faraona Kefrena, ona je samo restaurirana i od postojeće glave lava isklesana
je glava koja samo podseća, na faraonski lik. Ispod peska na dubini od 50 stopa otki-
veni su ostaci grañevina za koje se ne zna kom dobu pripadaju. To nalazište se nalazi
500 kilometara južno od Gize. Utvrñeno je, po nañenim ostacima, a i natpisima da su
Egipćani dograñivali ove ostatke, a sami faraoni i egipatki sveštenici su tvrdili da
ima mnogo takvih mesta ispod pustinjskog peska.

29

Jedan papirus koji se čuva u Berlinskom muzeju kaže da ima još mnogo toga što tre-
ba otkriti. On ukazuje na Tota, egipatskog Boga mudrosti za koga se misli da je opi-
sao sve tajne raja u svetim tekstovima. Ovaj papirus govori o tome kako je faraon
Keops išao u Helopes da nañe rukopis u kome se govori o broju komora u Svetilištu
Tota. Šta je to moglo da bude? Gde se nalaze te komore i zašto je to faraonu bilo to-
liko važno? Nemački arheolog Zigfrid Vaksman pretpostavlja da se u tajnim komora-
ma ili komori nalaze zapisi o astrologiji, fizici, matematici i drugim znanjima koja
premašuju sva naša današnja saznanja. To su verovatno zapisi o dragom kamenju,
metalima, mašinama i ureñajima, kao i katalozi zvezdanog neba, globusi Zemlje i
neba i još mnogo toga što bi moglo da da odgovore na mnoga pitanja i objašnjenje o
izvorima stare kulture. Ako taj hram i komora postoje, gde se nalaze? Bilo je mnogo
traganja, ali mnogi smatraju da se radi upravo o Keopsovoj piramidi. Valter Alvarez,
dobitnik nobelove nagrade za fiziku, 1969. godine je pokušao sa grupom naučnika i
arheologa da otkriju sve šupljine koje postoje u piramidi. Oni su oko piramide posta-
vili senzore koji su trebali da registruju svako energetsko strujanje i prolazak zraka
kroz grañevinu i na taj način bi mogli da otkriju moguće praznine. Radiografija pira-
mide koja je trebalo da traje punih godinu dana iz potpuno nerazumljivih razloga je
prestala sa radom odmah na početku. Kompjuter je konstantno izbacivao različite i
konfuzne podatke. Aner Gohed koji je kontrolisao rad kompjutera izjavljuje: Dobije-
ni rezultati potiru svaki zakon nauke. Ili je u geometriji piramide neka greška ili po-
stoji misterija, nazovimo je magijom ili prokletstvom faraona, koja je izvan svakog
mogućeg objašnjenja. Beveld i Henkok su na osnovu svojih istraživanja otkrili da
ispod Sfinge postoji komora na dubini od 5-6 metara, pravougaonog oblika, dimenzi-
ja 12x15 metara. Oni nisu dobili zvanično odobrenje za iskopavanje. Možda se baš tu
nalazi ono čega bi se celokupna današnja civilizacija uplašila. U Gizi vreme ima veli-
ku moć. Jedan arapski pisac kaže: Svi se boje vremena, a vreme se boji piramida.

Od kada je počela istorija bilo je mnogo priča o izgubljenim i nestalim civilizacija-
ma. Čak su i egipatski sveštenici govorili o jednoj - Atlantidi.

Tajna iščezle civilizacije

Pitanje isčezlih civilizacija je jedan od najstarijih naučnih problema koji se nameće
čoveku. Po svom sadržaju ova tematika je zaokupljala požnju ljudi svih vremena,
svih profesija i nacija. Zbog toga nije ni čudo da postoji ogromna bibliografska graña
posvećena tom pitanju.

Mitska civilizacija Atlantide je oduvek bila najomiljenija tema romanopisaca, utopi-
sta, sveštenika i svih onih koji su bili zaokupljeni tim pitanjem i tajnom s bilo kojom
motivacijom i pobudom. Atlantidom su se bavili antički filosofi, istoričari, pesnici,
prirodnjaci i putopisci isto kao i srednjevekovni učenjaci ili mističari i uopšte pisci i
ljudi svih profesija. Za razliku od većine drugih problema koji se vezuju za pradavnu
prošlost, problem Atlantide nije takve prirode da bi se mogao rešiti jednim ili nizom
arheoloških iskopavanja, nekom analizom ili bilo kakvim poduhvatom koji bi doneo
trenutno rešenje. To je jedna od osnovnih prepreka za sistematsku obradu ovog pro-
blema jer se ne mogu primeniti ustaljene metode istraživanja. Ne može se ništa posti-

30

ći na ovom polju sve dok se problem bude rešavao dosadašnjim metodama. Da bi se
dobili zadovoljavajući rezultati, neophodno je udružiti sve snage na naučnom nivou.
U poslednjih sto godina postignuti su izvanredni uspesi na svim poljima istraživanja.
Posebno je mnogo postigla arheologija svojim iskopavanjima kojima je potvrdila
istinitost mnogih mitova. Do kakvih će sve rezultata doći u dogledno vreme teško je
predvideti. Šta sve skrivaju planinski masivi Anda, Tibeta, Sibira, bezvodne afričke i
arabijske pustinje, južnoameričke, afričke i azijske džungle, teško je i zamisliti. U
svakom slučaju kad se o svemu tome bude nešto više znalo, predstava o prošlosti na-
še planete biće potpunija, a možda i potpuno drugačija. Savremeni svet je problem
Atalntide nasledio iz antičkog doba. Za Atlantidu, nestalu civilizaciju, znali su još
stari Egipćani, Grci i Rimljani, ali isto tako i narodi američkog kontinenta, Afrike i
Azije. Uprkos tome što je taj problem star hiljadama godina i što se toliko pokušava
rešiti nije se ništa drugo postiglo izuzev brojnih pretpostavki.
Za ono što se danas zna o Atlantidi, odnosno misteriozno nestalom kontinentu, treba
zahvaliti grčkom filosofu Platonu. Kao Sokratov učenik, tokom svog naukovanja
upoznao se sa učenjima starih mislilaca i tekovinama starih naroda. Logična posledi-
ca takvih znanja izazvala je želju da poseti neku od zemalja bogate kulturne tradicije.
Prva zemlja koju je posetio bio je Egipat. Kako sam kaže: tamo je pošao da čuje mu-
drost velikih sveštenika i da se kod njih poduči astrologiji. U Heliopolisu je slušao
učenje velikog sveštenika Sehinufida, a u Memfisu sveštenika Honufida. Oni su ga
upoznali sa starim predanjima, govorili mu o prošlosti naše planete i o poreklu Bogo-
va, što je na njega imalo jak uticaj. Platonov boravak u Egiptu ima i taj značaj što je
upravo kod tamošnjih mudraca čuo za Atlantidu i kataklizmu u kojoj je nestala.
Izmeñu ostalog, egipatski sveštenici su bili ti koji su, mnogo pre Platona, tajnu Atla-
ntide poverili Solonu.

31

Od brojnih dela koje je napisao, za pitanje Atlantide značaj imaju samo dva, Timaj i
Kritija. Zna se da ih je napisao pod starost, a to znači nakon boravka u Egiptu. Prema
pisanju u Timaju, nekada davno iza Gibraltara u okeanu ležalo je veliko kopno koje
je po dimenzijama bilo veće od Afrike i Azije zajedno. Bilo je posvećeno Bogu Po-
sejdonu. Prvi i ujedno njegov najmoćniji kralj bio je Atlant. U toj zemlji zvanoj Atla-
ntida, postojala je visoka kultura, moć i bogatstvo. Glavni grad je imao brojne rasko-
šne palate, hramove, široke ulice, kanale i u njemu je vladalo pravo blagostanje.
Atlantida je bila izuzetno plodna, imala je prijatnu klimu i obilovala je raznim meta-
lima meñu kojima se posebno izdvajao jedan koji se zvao arikalk. Na ostrvu su po-
stojale reke i dva čuvena velika izvora, jedan sa toplom, a jedan sa hladnom vodom.
Od životinjskog carstva najbrojniji su bili slonovi. Vladari Atlantide su uživali veliku
moć i gospodarili okolnim morima i ostrvima, Vladali su i većim delom Evrope i
Afrike. Velika katastrofa se desila iznenada. Dogodili su se veliki potresi i ceo konti-
nent je progutao okean. Od tada je more izvan Gibraltara dugo bilo neprohodno za
plovidbu zbog plićaka i mulja, što je u stvari predstavljalo ostatke kontinenta. Do ka-
tastrofe je došlo 9.000 godina pre Solonovog vremena što preračunato jeste 9.560.
godina pre n. e. O tome Platon u Timaju kaže: Kada je Solon putovao u Egipat, gde
ga je odvela velika želja da upozna tu drevnu zemlju i njenu kulturu, put ga je odveo
u grad Sais. Tu se nalazilo prastaro, veoma poznato svetilište egipatske Boginje Neit
za koju su mu sveštenici rekli da je ta Boginja isto što i grčka Atena. Zbog tih veza i
videći veliko Solonovo interesovanje za prošlost sveštenici su mu mnogo pričali o
pradavnoj prošlosti Egipta. Pričali su mu i dogañaje u vezi sa Atlantidom. Naglasili
su da se u njihovom hramu čuvaju stari zapisi u kojima je sve to zabeleženo. Kada se
Solon vratio u Atinu, spremao se da napiše o Atlantidi poseban ep, ali nije stigao to
učiniti.

Ovo je prvi antički izvor koji nas upućuje na Atlantidu, ali kada bi se naše znanje
isključivo zasnivalo na Platonovim podacima to bi bilo zaista slabo uporište za neke
ozbiljnije postavke. Pronañeni su i mnogi drugi izvori na raznim stranama sveta čiji
je sadržaj vrlo blizak onome o čemu je pisao Platon. Solon je od Egipćana čuo ono
što su znali mnogi narodi pa čak i oni sa američkog kontinenta. Kod svih se opisuje
jedna blagodatna zemlja koja se nalazila usred okeana i koja je jednog dana nestala u
morskim dubinama u strašnoj kataklizmi. To je bilo praćeno katastrofalnim poplava-
ma, zemljotresima i vulkanskim erupcijama koje su u jednom kratkom periodu za-
hvatili našu planetu. U nekim izvorima se doslovno pominje strano nebesko telo koje
je izazvalo opštu kataklizmu. Egipćani su Solonu tumačili da se takve pojave periodi-
čno javljaju i da izazivaju opšte katastrofe i pustoš. Nestanak Atlantide je samo jedna
u nizu tih katastrofa, nakon kojih se život na zemlji ponovo obnavljao (apokatastaza).

Savremena nauka se u potpunosti slaže sa time da je naša planeta u daljoj prošlosti
prolazila kroz nekoliko katastrofa, a koje su mogle imati upravo onakve posledice
kakve se opisuju u egipatskim izvorima i predanjima drugih naroda na raznim stra-
nama sveta. Sličan opis dogañaja nalazimo i u kineskim analima, kao i u predanjima
Maja, Asteka i drugih američkih plemena. U staroindijskim svetim Puranama doslo-
vno stoji da su katastrofe praćene propadanjima kontinenata i da su ciklična.

Platon nije bio jedini pisac koji je pisao o Atlantidi, mada je bio prvi. Krantor (IV
vek pre n. e.) filosof koji je pripadao Staroj Akademiji i prvi izdavač Timaja, u svo-
jim komentarima kaže da je Platonov navod u potpunosti tačan i literarno i istorijski.

32

On je sam otputovao u Egipat, Saiskim sveštenicima, da bi potvrdio Platonove
navode. Tom prilikom sveštenici su mu ispričali isto što i Platonu, a čak su mu i po-
kazali neke prastare stele na kojima je bila ispisana cela istorija Atlantide. Posejdo-
nije (II vek pre n.e.) istoričar i filosof, pisao je ovako: Može se uzeti da Platonov na-
vod nije prosta izmišljotina jer ima mnogo više razloga da se u njega poveruje nego
da se odbaci.

Istoričar Diodor sa Sicilije (I vek pre n.e.) piše da su Feničani ploveći na zapad otkri-
li Atlantidu koja je bila naseljena najcivilizovanijim narodom koji je živeo na ostrvu
zapadno od Afrike na ostrvu Kern. Rimski pisac Plinije Stariji (I vek nove ere) tako-
ñe govori o Atlantidi: Priroda je potpuno menjala neke oblasti, a najbolji je svedok
Atlantida gde danas leži more istog imena. Kod Prokla nalazimo podatak da je istori-
čar Marcel (I vek) u delu Aethiopica pisao o postojanju sedam ostrva u moru iza Gi-
braltara koji su bili posvećeni Prozerpini, a tri Posejdonu. Stanovnici jednog od tih
ostrva su sačuvali predanje o jednom velikom ostrvu koje se zvalo Atlantida i da su
njeni vladari držali vlast nad svim ostrvima. U II veku nove ere grčki istoričar Pau-
zanije je pisao o nekom nizu ostrva u Atlanskom okeanu koje naziva Satyrides. Ri-
mski istoričar Elian Klaudius (170-235) donosi jednu vest za koju kaže da je preuzeo
od Grka Teopompa iz IV veka pre n.e: Prilikom razgovora koji se vodio izmeñu Bo-
ga Silena i lidijskog kralja Mide, Bog mu je otkrio tajnu da je nekada davno na zapa-
du iza Gibraltara postojala zemlja naseljena narodom Meropa. Nad njime je vladala
kraljica, takoñe zvana Meropa, koja je bila ćerka titana Atlanta. Vizantijski geograf
iz Aleksandrije Kosmas Indikopleustas (VI vek) je verovao da je Atlantida postojala
deset pokoljenja pre Noja. Asteci su čak tvrdili da njihovi preci potiču upravo sa tog
ostrva koje su oni nazivali Aztlan.

Paleogeolozi su veoma precizno izgradili teoriju o najstarijoj zemljinoj prošlosti. Pr-
vo su postojala dve velike kopnene mase, jedna severno, a druga južno od ekvatora.
Od tih prakontinenata koji su nazvani Austral i Boreal, kasnije su se stvorili veći i
manji kontinenti i brojna ostrva. U južnoj hemisferi od prakopnene mase vremenom
se stvorio kontinent nazvan Lemurija i on je obuhvatao današnju kopnenu masu Ju-
žne Amerike, Afrike, veći deo okeanije i Australiju. Severna kopnena masa je prera-
sla u drugi veliki kontinent nazvan Hiperboreja od kojeg kasnije razdvajanjem nasta-
ju Severna Amerika, Evropa i Azija. U narednim fazama koje obuhvataju vreme od
stotine milenijuma, kopnene mase su se menjale i te promene su nastale u periodi-
čnim kataklizmama. Smatra se da je do formiranja Zemljinog izgleda u kojem je već
postojala Atlantida došlo pre 75.000 godina. Poslednja velika kataklizma se desila
pre oko 12.000 godina kada je nestala Atlantida, a i mnogi drugi kopneni delovi naše
planete.

Donositi neki zaključak o tome kada je nastala i koliko je trajala civilizacija Atlanti-
de je nemoguće s obzirom da ne raspolažemo, za sada još uvek, dovoljnom grañom
za razmatranje ovog problema, ali da je postojala u to čak ne sumnjaju više ni mnogi
naučni krugovi.

33

Dan kad je počela istorija

Platon o Atlantidi govori u dva dela. U jednom, njegov brat po majci, Kritija priča
učesnicima gozbe ono što je saznao o Atlantidi preko Dropida i Solona. Priča počinje
upravo citatom u kojem se dolazi do godine 9.560. pre n.e. U drugom dijalogu kroz
Kritijina usta govori sveštenik iz Saisa: Prema našim svetim knjigama ureñenje naše
države traje već osam hiljada godina. Vaši su sugrañani nastali pre devet hiljada go-
dina. Naša država, po ovom citatu, je Egipat a prema priči koju je Solon čuo od egi-
patskog sveštenika, Egipat je već postojao kad je izbio rat sa Atlantidom. Novo ure-
ñenje države nastaje nakon kataklizme u osmom milenijumu, a ne u devetom, dakle
8.560. godine pre n. e. Prema samom saopštenju daju se okrugle cifre 9.000, 8.000
što nas upućuje na zaključak da se radi o približnim ciframa, isto kao kad mi kažemo,
na primer, desilo se u V veku, a ne 435. godine.

Do sada nije izrañen precizniji kalendar od drevnog kalendara Maja. Uz pomoć,
upravo ovog kalendara možemo odrediti tačno vreme kataklizme. Ne samo što su
Asteci tvrdili da su potomci Atlantiñana već i poreklo Maja bi bilo potpuno nerazu-
mljivo da nije postojala Atlantida. Žalosno je da danas nemamo mnogo sačuvanih
spisa Maja. Ono što su učinili katolički sveštenici i konkvistadori, osvajajući novi
svet, ni sa jednim zločinom se ne da meriti. Uništavali su i spaljivali sve slike i
zapise koji bi nam danas bili od velike koristi. Prvi nadbiskup Meksika Don Huan de

34

Kumaraga izdao je dekret kojim nareñuje da se spali sve što se može dobaviti, a što
potiče od domorodaca. Najmračnija sila srednjeg veka Katolička Crkva, počinila je
rečima neopisive zločine nad čovečanstvom i to samo zbog svoje pohlepe za boga-
tstvom i vlašću. Ta sila, davno otpala od poruke Isusa Nazarećanina, koju sama pro-
poveda, uništavala je sve ispred sebe što joj se nije pokoravalo ili uklapalo u njen
zvanični sud. Ipak, sačuvana su tri rukopisa iz kojih je progovorio stari duh Maja. Iz
rukopisa, a i iz mnogih grañevina koje su ostale do današnjih dana, saznajemo za
jednu opsednutost ovog naroda. To je kalendarska manija koju, psihološki posmatra-
no, možemo okarakterisati jedino kao strah pred prolaznošću.

Dr Hans Ludendorf je proučavao astronomske natpise u hramu Sunca kod Palenke.
Na ovom reljefu koji potiče iz V veka nove ere nalazi se najraniji datum, a to je
1.096.136 dana pre jednog okruglog broja, a koji su Maje pisale 9.10.10.0.0. Sidera-
lna godina, po savremenim proračunima ima 365,25636 dana, a 3.001 sideralna godi-
na sadrži 1.096.136,3 dana što znači da je samo tri deseta dela dana pravljena greška
na svakih 3.001 godinu. Pitanje je: zašto su Maje izabrale baš 3.001, a ne 3.000 godi-
na? To nije slučajno, a evo i zašto: taj interval je jednak 2.748 sinodičkih obrtaja Ju-
pitera. U jednom drugom hramu, hramu Krsta, takoñe kod Palenke imamo jedan novi
datum. Interval izmeñu ovog datuma i najstarijeg iznosi 1.380.070 dana, a to je pri-
bližno jednako sinodičkim obrtajima Marsa. Prema tome, 3.803 sideralne godine
imaju 1.380.069,9 dana, a 1.781 sinodički obrtaj Marsa iznosi 1.380.066. Odstupanje
za četiri dana je razumljivo s obzirom na veliku ekscentričnost putanje Marsa. Datum
9.10.10.0.0. pretvoren u Gregorijanski kalendar jeste 5. februar 383. godine pre n. e.
Tog dana je Sunce stajalo tačno izmeñu zvezda Antares a Scorpio i Aldebarana a Ta-
urus.

Nulti dan A, koji je označen tako jer predstavlja apsolut, razlikuje se od običnog ili
istorijskog nultog dana. Taj dan se nalazi iza nultog dana, za 13 velikih perioda, ba-
ktuna, od po 144.000 dana tj. 5.127 godina i 132 dana. Po našem računanju to je 15.
oktobar 3.373. godine pre n.e. Prema tome nulti dan A je 5. jun 8498. godine pre n. e.
Na osnovu toga Ludendorf tvrdi:

Već samo iz ovog Palenškog natpisa sledi da su Maje poznavale sinodičku godinu i
obrtajna vremena planeta s gotovo zaprepašćujućom tačnošću. Budući da sigurno ni-
su raspolagali nekim tačnim mernim ureñajima, mora da su se posmatranja na osno-
vu kojih su dolazili do podataka, protezala kroz izvanredno dugo razdoblje, jer je sa-
mo na taj način bilo moguće postići, u astronomskim podacima tako visok stepan ta-
čnosti kakav nalazimo kod njih.

Šta se zapravo dogodilo tog kobnog 5. juna 8.498. godine pre n. e. Astronom Hanze-
ling, izučavajuči kalendar Maja ustanovio je da su se tog dana u konjukciji našli
Mlad Mesec i Mlada Venera sa Suncem i to u 13 sati. Taj dan označava i početak no-
vog doba, odnosno ulazak Sunca u konstelaciju Raka ali to nije samo početak Ere
Raka već i početak geološke sadašnjosti. Magnetna sila, poreñanih nebeskih tela, u
tom trenutku izazvala je opštu katastrofu na Zemlji. Došlo je do privlačenja i pada
asteroida na zemlju, ali i pravog meteorskog pljuska. Magnetna sila je delovala i na
pomeranje tla, tektonske poremećaje, katastrofalne zemljotrese, vulkanske erupcije,
izbijanje podzemnih voda, izlivanje reka, ali i otapanje velikih naslaga snega i leda sa
severne zemljine polulopte i pojavu obilnih kiša što je izazvalo veliki potop. S toga

35

možemo razumeti sve mitove koji govore o potopu, velikoj vatri i padanju kamenja s
neba u vreme velike katastrofe. Sve se to dogodilo za vreme jednog jedinog strašnog
dana i jedne jedine užasne noći. Nestala je, kao što i Nekronomikon kaže, zemlja
Drevnih Bogova, veličanstvenih Hramova i Uzvišene kulture. Bogovi su sručili svoj
bes na generacije ljudi, a zemlju je preklila tama. Sve je palo u zaborav...

Istorija počinje u Sumeru

Naslov kojim započinjem ovaj deo izlaganja je naslov jedne knjige S. N. Kramera,
istaknutog američkog orijentaliste, kojim se nagoveštava da su prvi podaci o brojnim
religioznim institucijama, tehnikama i shvatanjima sačuvani u sumerskim tekstovi-
ma. Reč je o prvim pisanim dokumentima čije poreklo seže do trećeg milenijuma,
meñutim ti dokumenti, izvesno, odražavaju još starija religiozna verovanja.

Mislim da je neophodno svakom čitaocu kodeksa Zag Nehar da se upozna, u osnovi,
sa duhovnom tradicijom i istorijom kulture naroda Mesopotamije, jer bez uvida u
ovo znanje, Knjiga Mrtvih se ne može razumeti na adekvatan način. Ovo govorim
zbog toga što su se ovim tektovima, kroz istoriju, uglavnom bavili okultisti, a u dana-
šnje vreme sve se olako kvalifikuje sektaškim delovanjem. Dakle, ovde je reč o je-
dnoj tradiciji, najstarijoj poznatoj tradiciji u kojoj su magija, religija, običaji i sveu-
kupan život bili jedno. Pa da vidimo, šta kaže zvanična istoriografija.

Poreklo i stara istori-
ja sumerske civiliza-
cije još su slabo po-
znati. Pretpostavlja
se da se narod koji je
govorio sumerski je-
zik, koji nije semi-
tski i ne može se
objasniti ni preko je-
dne druge poznate
jezičke porodice,
spustio iz severnih
oblasti i nastanio u
donjoj Mesopotamiji. Sasvim je verovatno da su Sumeri potčinili starosedeoce čiji je
etnički sastav još uvek nepoznat. Oni su pripadali civilizaciji koja je nazvana Obeid.
Dosta rano, grupe nomada koje su dolazile iz Sirijske pustinje i govorile akadski, je-
dan od semitskih jezika, počele su da prodiru u severne oblasti Sumera, zaposedajući
u naizmeničnim talasima sumerske gradove. Oko sredine trećeg milenijuma, pod le-
gendarnim voñom Sargonom, Akañani su nametnuli svoju prevlast sumerskim gra-
dovima. Meñutim, još pre tog osvajanja, stvorena je sumersko-akadska simbioza koja
se brzo širila posle ujedinjenja dve zemlje. Još pre 30 ili 40 godina, naučnici su govo-
rili o samo jednoj, vavilonskoj kulturi, koja je proizišla iz spajanja te dve etničke lo-
ze. Danas se meñutim svi slažu da sumerski i akadski doprinos treba proučavati

36

odvojeno, jer je, uprkos činjenici da su osvajači usvojili kulturu pobeñenih, stvarala-
čki genije dvaju naroda bio različit.

Te se razlike posebno dobro vide u obla-
sti religije. Od najdavnijih starina, kara-
kterističan znak božanskih bića bila je ti-
jara s rogovima. U Sumeru se, dakle, kao
i svuda na Srednjem istoku, religiozna si-
mbolika bika, potvrñena još od neolita,
stalno prenosila, Drugim rečima, boža-
nski modalitet definisali su snaga i pro-
storna transcendentnost, tj. olujno nebo
kojim odjekuje grmljavina, jer je grmlja-
vina bila poistovećena s rikom bikova.
Transcendentnu nebesku strukturu boža-
nskih bića potvrñivao je determinantni
znak koji prethodi njihovim ideogramima
i koji je, izvorno, predstavljao zvezdu.
Prema rečnicima, pravo značenje ove
odrednice jeste nebo. Dakle, svako boža-
nstvo bilo je zamišljeno kao nebesko bi-
će, te zbog toga Bogovi i Boginje zrače
veoma jaku svetlost.

Prvi sumerski tekstovi odražavaju klasifi-
kacijski i sistematizacijski rad koji su
obavljali sveštenici. Na samom početku
je trijada Velikih Bogova, koju prati trija-
da planetarnih Bogova. Osim toga, raspo-
lažemo dugačkim listama božanstava svih
vrsta o kojima najčešće ne znamo ništa
osim imena. U praskozorju svoje istorije,
sumerska religija se pokazala kao već stara. Naravno, tekstovi koji su do sada
otkriveni fragmentarni su i njihovo je tumačenje izuzetno teško. Ipak, čak i na
osnovu tih delimičnih obaveštenja, uviñamo da su neke religiozne tradicije upravo
gubile svoja prvobitna značenja. Taj isti proces otkrivamo i kada je reč o trijadi
Velikih Bogova koji sačinjavaju Anu, Enlil i Enki. Kao što to pokazuje njegovo ime
(an - nebo), prvi Bog je Nebeski. On bi trebalo da bude suvereni Bog bez premca,
najznačajniji u panteonu, ali već Anu predstavlja sindrom onoga što bi bilo deus otio-
sus (ravnodušni Bog). Aktivniji i aktuelniji su Enlil, Bog atmosfere (prostor izmeñu
neba i zemlje) koji je nazivan takoñe i Veliko Brdo, i Enki, Gospodar Zemlje, Bog
»temelja«, za koga se pogrešno smatralo da je Bog Vode pošto se, prema sumerskom
shvatanju, smatralo da Zemlja sedi na Okeanu.

Do sada nije otkriven nijedan kosmogonijski tekst u pravom smislu reči, ali na osno-
vu nekoliko nagoveštaja možemo rekonstruisati odlučujuće trenutke stvaranja kako
su ga poimali Sumeri. Boginja Namu (Nakšir), čije se ime piše piktogramom koji
označava iskonsko more, prikazana je kao Majka koja rodi Nebo i Zemlju i Pramajka
koja porodi sve Bogove. Tema Iskonske vode zamišljene istovremeno i kao kosmički

37

i kao božanski totalitet, prilično je česta u drevnim kosmogonijama. I u ovom sluča-
ju, vodena masa je poistovećena s prvobitnom Majkom, koja je partenogenezom ro-
dila prvi par, Nebo (An) i Zemlju (Ki), koji otelovljuju muški i ženski princip. Taj
prvi par bio je do te mere sjedinjen da se stopio u hieros gamos. Iz njihove veze rodio
se Enlil Bog atmosfere. Drugi fragment govori nam o tome kako se on odvojio od
svojih roditelja: Bog Anu je podigao nebo uvis, a Enlil odneo sa sobom svoju Majku,
Zemlju. Kosmogonijska tema razdvajanja Neba i Zemlje takoñe je veoma rasprostra-
njena. Nalazimo je, doista, u različitim slojevima kulture. Ali je verovatno da verzije
koje su zabeležene na Srednjem istoku i na Mediteranu u krajnjoj liniji potiču iz su-
merske tradicije.

Neki tekstovi podsećaju na savršenstvo i blaženstvo
početaka: stari dani kada je svaka stvar bila stvorena
savršena... (Ep o Gilgamešu). Ipak, izgleda da je pravi
Raj bio Dilmun, zemlja u kojoj nisu postojale ni bolest
ni smrt. Tamo nijedan lav ne ubija, nijedan vuk ne
odnosi jagnje... Niko bolesnih očiju ne ponavlja, bole
me oči... Nijedan noćni čuvar ne obilazi svoj okrug...
Ipak, to je savršenstvo u stvari predstavljalo zastoj.
Bog Enki, Gospodar Dilmuna, uspavao se pored svoje
supruge, još device, kao što je i sama zemlja bila devi-
ca. Probudivši se, Enki se sjedinio sa Boginjom Ni-
ngursag, zatim sa ćerkom koju će ona roditi, i najzad,
sa ćerkom te kćeri, jer reč je o teogoniji koja se mora
ispuniti u toj rajskoj zemlji. Ali zbog jedne, na prvi
pogled, beznačajne neprilike dolazi do prve božanske
drame. Bog jede neke biljke koje su upravo bile stvo-
rene, meñutim, trebalo je da on odredi njihovu sudbi-
nu, odnosno da odredi njihov način postojanja i njiho-
vu funkciju. Uvreñena ovim nerazumnim činom Ni-
ngursag izjavljuje da neće više gledati Enkija pogle-
dom života sve dok on ne umre. I stvarno, nepoznata
zla muče Boga, a Njegovo postepeno slabljenje naja-
vljuje blisku smrt. Najzad, Njegova ga supruga ipak
izleči.

Ovaj mit ukazuje na obrade o čijim namerama ne mo-
žemo suditi. Tema raja, upotpunjena teogonijom, za-
vršava se dramom koja obelodanjuje zabludu i kažnja-
vanje jednog Boga Stvoritelja, što je propraćeno Nje-
govim krajnjim slabljenjem koje ga dovodi skoro do
same smrti. Naravno, reč je o sudbonosnoj grešci, pošto se Enki nije ponašao u skla-
du s principom koji je On sam otelovljavao. A ta greška je mogla da dovede u krizu
samu strukturu Njegove sopstvene tvorevine. Drugi tekstovi preneli su nam tugova-
nke Bogova dok su padali kao žrtve sudbine. Kasnije ćemo videti i opasnosti s ko-
jima se susrela Inana prestupajući granice svoga suvereniteta. U Enkijevoj drami ne
iznenañuje smrtna priroda Bogova, nego mitološki kontekst u kojem je ona objavlje-
na.

38

Čovek i Bogovi

Postoje bar četiri predanja koja objašnjavaju poreklo čoveka. Ona su tako različita da
se mora pretpostaviti postojanje više tradicija. Jedan mit pripoveda da su prva ljudska
bića nikla iz zemlje kao trava. Prema drugoj verziji, čoveka su neki božanski radnici
oblikovali od gline, zatim mu je Boginja Namu načinila srce, a Enki mu dao život.
Drugi tekstovi označavaju Boginju Aruru kao stvoriteljku ljudskih bića. Najzad, po
četvrtoj verziji, čovek je stvoren od krvi dva Boga Lagma koji su radi toga bili žrtvo-
vani. Ova poslednja tema biće reinterpretirana u slavnoj vavilonskoj kosmogonijskoj
poemi Enuma Eliš, a ova verzija podupire i Nekronomikon.

Svi ovi motivi su u ranim varijantama po-
tvrñeni gotovo u celom svetu. Prema dve-
ma sumerskim verzijama, prvobitni čo-
vek je na neki način delio Božansku Su-
pstancu: Životvorni Enkijev Dah, ili Krv
Bogova Lagma. To znači da nije posto-
jala nepremostiva razlika izmeñu oblika
Božanskog postojanja i ljudske uslovlje-
nosti. Tačno je da je čovek bio stvoren da
služi Bogovima koje je, pre svega, treba-
lo hraniti i oblačiti. Kult se shvatao kao
služenje Bogovima. Ipak, ako ljudi i jesu
sluge Bogova, oni nisu Njihovi robovi.
Prinošenje žrtve sastoji se pre svega iz
ponuda i iskazivanja poštovanja. Što se
tiče velikih zajedničkih gradskih prazni-
ka, odnosno, proslava povodom Nove go-
dine ili podizanja nekog hrama, oni imaju
kosmološku strukturu.

Remen Žasten naglašava činjenicu da pojam greha, element ispaštanja i ideja o jarcu
pomirenja nisu potvrñeni u tekstovima. Odatle proizilazi da ljudi nisu samo sluge
Bogova, nego i Njihovi podražavaoci pa, prema tome, i saradnici. Pošto su Bogovi
odgovorni za kosmički poredak, ljudi treba da slede Njihove naloge jer se oni odnose
na propise, na Me (dekret) koji podjednako obezbeñuju dobro funkcionisanje i sveta i
ljudskog društva. Dekreti utemeljuju, odnosno determinišu sudbinu svakog bića, sva-
kog oblika života, svakog Božanskog ili ljudskog poduhvata. Ustanovljenje dekreta
obavlja se činom Namtar, kojim se odreñuje i objavljuje donesena odluka. Prilikom
svake Nove godine Bogovi utvrñuju sudbinu dvanaest meseci koji slede. Naravno,
reč je o drevnoj ideji sa kojom se susrećemo na Bliskom istoku, ali ona je prvi put ja-
sno artikulisana u Sumeru, svedočeći o temeljnom izučavanju i sistematizacijskom
radu koji su obavili Magavani (teolozi).

Kosmički poredak je neprekidno ugrožen, najpre od strane Velike Zmije koja preti da
svet vrati u stanje Haosa, a potom ljudskim zločinima, krivicama i sagrešenjima, koje
treba okajati i očistiti pomoću različitih obreda. Ali svet se periodično obnavija, tj.
nanovo stvara (apokatastaza) praznovanjem Til (Nova godina). Sumersko ime tog

39

praznika znači, snaga koja čini da svet oživi (til znači, živeti i oživeti, pa tako bole-
snik, (o)živi, što će reći, ozdravi. Ovo je Zakon Večnog Povratka. Postojanje novo-
godišnjih, manje-više analognih mitsko-obrednih scenarija, potvrñeno je u bezbro-
jnim kulturama. Imaćemo priliku da odmerimo njihov značaj analizirajući vavilonski
praznik Akitu. Scenario obuhvata hieros gamos izmeñu dva Božanstva zaštitnika gra-
da. Predstavljaju ih Prvosveštenik ili sam vladar, koji je dobijao naziv Muža Boginje
Inane i otelovljavao Dumuzija i jedna hramska robinja. Taj hieros gamos (seksualni
odnos) je aktualizovao zajednicu Bogova i ljudi. Božanska energija izlivala se nepo-
sredno na grad, drugim rečima, na Zemlju i na taj način je posvećivala i obezbeñivala
joj napredak i sreću u godini koja počinje.

Od praznika Nove godine još
značajnije je bilo grañenje
hramova. To je istovremeno
bilo i ponavljanje kosmogoni-
je, jer je hram kao Božja Pa-
lata predstavljao imago mundi
u pravom smislu reči. Ta ideja
je drevna i veoma rasprostra-
njena. Naći ćemo je i u mitu o
Baalu. Prema sumerskoj tradi-
ciji, posle stvaranja čoveka,
jedan od Bogova osnovao je
pet gradova. On ih je izgradio
na čistim mestima, dao im je
imena i označio ih kao sredi-
šta kulta. Kasnije, Bogovi se zadovoljavaju time da neposredno vladarima prenesu
plan gradova i svetilišta. Kralj Gudea vidi u snu Boginju Nidabu, koja mu pokazuje
sliku, na kojoj su navedene zvezde dobročiniteljke, i Boga koji mu pokazuje plan
hrama. Modeli hrama i grada su, moglo bi se reći, transcendentalni, jer oni već posto-
je na Nebu. Vavilonski gradovi su svoje arhetipove imali u sazvežñima: Sipar u Ra-
ku, Niniva u Velikom Medvedu, Asur u Arkturusu, itd. To je shvatanje zajedničko za
čitav drevni Istok.

Institucija kraljevstva sa svojim znamenjima, tijarom i prestolom takoñe je sišla sa
Neba. Posle potopa, ona je po drugi put doneta na zemlju. Verovanje u prethodno ne-
besko postojanje dela i institucija biće od velikog značaja za drevnu onotologiju, čiji
će najslavniji izraz biti platonska doktrina o idejama. Njeno postojanje je prvi put po-
tvrñeno u sumerskim dokumentima, ali njeno poreklo uistinu zadire u praistoriju. U
stvari, teorija nebeskih modela produžava i razvija posvuda rašireno drevno shvata-
nje, po kojem su ljudska dela samo puko ponavljanje (podražavanje) dela koja su
iznela na videlo Božanska Bića.

40

Mit o potopu

Kraljevstvo je posle potopa moralo biti ponovo doneseno sa neba, pošto je diluvija-
lna katastrofa bila ravna kraju sveta. Zapravo, spasilo se samo jedno ljudsko biće, ko-
je se u sumerskoj verziji zvalo Zaisudra, a u akadskoj Utnapištim. Ali, za razliku od
Noja, nije mu bilo dozvoljeno da naseli novu zemlju koja se uzdigla nad vodom. Ma-
nje više divinizovan, a u svakom slučaju stekavši besmrtnost, preživeli je bio prene-
sen u zemlju Dilmun (Zisudra), ili na ušće reka (Utnapištim). Od sumerske verzije
sačuvano nam je samo nekoliko fragmenata. Pored uzdržanosti ili protivljenja nekih
članova panteona, Veliki Bogovi (Drevni) odlučuju da čovečanstvo unište potopom.
Navode se zasluge kralja Zisudre, skromnog, pokornog i pobožnog. Kako ga je nau-
čio njegov zaštitnik, Zisudra čeka odluku koju donose Anu i Enlil. Tu je u tekstu ve-
lika praznina. Verovatno Zisudra dobija jasna uputstva u vezi s gradnjom arke. Posle
sedam dana i sedam noći, sunce se ponovo pokazuje i Zisudra pada ničice pred Bo-
gom Sunca, Uduom (Šamaš). U poslednjem sačuvanom fragmentu, Anu i Enlil daju
mu Život Boga i Besmrtni Dah Bogova i odvode ga u mitsku zemlju Dilmun.

Tema potopa opet se javlja u Epu o Gi-
lgamešu. Ovo slavno delo, dosta dobro
sačuvano, još bolje osvetljava poduda-
rnost sa vavilonskom pričom. Verovatno
je reč o veoma starom zajedničkom izvo-
ru. Kao što nam je poznato još od kompi-
lacija R. Andrea, H. Azenera i Dž. Dž.
Frejzera, mit o potopu je skoro univerza-
lno rasprostranjen, jer njegovo postojanje
je potvrñeno na svim kontinentima, mada
dosta retko u Africi. Izgleda da su neke varijante rezultat njegovog širenja, pre svega
iz Mesopotamije, a potom iz Indije. Isto je tako moguće da su ovim mitskim pričama
dale povoda jedna ili više diluvijalnih katastrofa. Izgleda da većina mitova o potopu
na neki način sudeluje u kosmičkom ritmu: stari svet, koji je nastanjivalo grešno čo-
večanstvo, potapa Voda, a malo vremena potom, iz vodenog haosa pomalja se novi
svet.

U brojnim varijantama, potop je posledica ljudskih grehova ili obrednih grešaka, a
ponekad je to naprosto posledica želje nekog Božanskog Bića da uništi čovečanstvo.
U mesopotamskoj tradiciji teško je jasno utvrditi uzrok potopa. Iz nekih navoda mo-
že se naslutiti da su Bogovi doneli takvu odluku zbog grešnika. Prema jednoj drugoj
tradiciji, Enlilovu srdžbu izazvala je nepodnošljiva dreka ljudi gde se vidi da se Absu
(Jog Sotot, Čuvar Kapije Bezdana) uvek zbog buke, u ovom slučaju dreke mladih
Bogova koji ga ometaju u spavanju, odlučuje na to da ih uništi (up. Enuma Eliš, tabl.
I, 21. i dalje). Ipak, ako ispitamo mitove koji u drugim kulturama najavljuju bliski
potop, utvrdićemo da su osnovni uzroci istovremeno i ljudski gresi i potpuna oronu-
lost Sveta. Zbog same činjenice što postoji, to jest, što je živ i što stvara. Kosmos se
postepeno troši i najzad propada. Stoga on mora biti iznova stvoren. Drugim rečima,
potop na makrokosmičkoj lestvici ostvaruje ono što se simbolično dogaña tokom pra-
znovanja Nove godine: Kraj Sveta i grešnog čovečanstva, da bi se omogućilo novo

41

stvaranje. Na jednom drugom mestu (Ep o Atrahsasu) kaže se da Ea posle potopa
odlučuje o stvaranju sedam muškaraca i sedam žena.

Silazak Inane i Dumuzija u Bezdan

Trijadu planetarnih Bogova čine Nana - Sin (Mesec), Utu - Šamaš (Sun-ce) i Inana -
Ištar (Venera), Boginja ljubavi. Bogovi Meseca i Sunca steći će najveći značaj u va-
vilonsko doba. Što se tiče Inane, čiji je homolog akadska Ištar i kasnije Astarta, Ona
će imati kultnu i mitološku aktuelnost s kojom ni blizu neće moći da se meri nijedna
druga Boginja na Srednjem istoku. U vreme svoga vrhunca, Inana - Ištar je istovre-
meno bila Boginja ljubavi i rata, odnosno, upravljala je i životom i smrću, kako bi se
u punoj meri iskazale Njene moći, govorilo se da je ona hermafrodit (Ištar barbata).
Njen lik je bio savršeno uobličen već u sumerskoj epohi, a središnji mit o njoj pre-
dstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja starog sveta. Taj mit otpočinje ljubavnom
pričom: Inana, Boginja zaštitnica Ereša, udaje se za pastira Dumuzija, koji tako po-
staje vladar grada. Inače volela je jednog drugog ratara po imenu Enkidu, ali je Njen
brat Utu nagovara da promeni mišljenje. Inana glasno obznanjuje svoju strast i svoju
sreću: Ja idem radosna!... Moj Gospodar je dostojan svetog krila... Ipak, ona predo-
seća tragičnu sudbinu koja očekuje Njenog muža: O moj voljeni, čoveče moga srca...
ja sam te povukla ka kobnoj sudbini... ti si svojim ustima dodirnuo moja, ti si priti-
snuo moje usne uz svoju glavu, i zato si osuñen na zlokobnu sudbinu (Kramer, Le rite
d ti mariage).

Ta zlokobna sudbina zbila se onoga dana
kada je slavoljubiva Inana odlučila da siñe
u Donje Kraljevstvo (Bezdan) kako bi oda-
tle istisnula svoju stariju sestru Ereškigalu.
Inana, vladarka Velikog Gornjeg Kralje-
vstva, podjednako želi da vlada i Donjim
svetom. Ona uspeva da uñe u Ereškigalinu
palatu ali, kako proñe kroz koja od Sedmo-
ro vrata, vratar joj postepeno oduzima ode-
lo i nakit. Inana pred svoju sestru stiže sa-
svim naga, to jest lišena svih svojih moći.
Ereškigala upire u nju svoj pogled smrti i njeno telo postaje nepokretno. Posle tri da-
na, njen odani prijatelj Ninšubur, u skladu sa nalozima koje mu je Inana dala pre
svog odlaska, obaveštava Bogove Enlila i Sina. Oni se, meñutim, povlače. Ušavši u
Zemlju mrtvih, oblast kojom vladaju nepovredivi zakoni, Inana je htela da se bavi
zabranjenim stvarima, kažu Oni. Enlil ipak pronalazi nekakvo rešenje: On stvara dva
glasnika i šalje ih u Donji svet snabdevene hranom i vodom života. Lukavstvom, oni
uspevaju da ožive leš koji je bio obešen o neki klin. Taman kad se Inana spremila da
se popne, Sedam sudija Donjeg sveta (Anunaki) zadržaše je govoreći: Ko je, ikada,
sišao u Donji svet i odatle se vratio bez gubitka? Ako Inana želi da se iz Donjeg sveta
vrati gore, neka obezbedi zamenika!

42

Inana se vraća na zemlju, a prati je gomila Demo-
na Gala. Oni treba da je ponovo dopreme u Donji
svet ukoliko im ne preda u zamenu neko drugo
Božansko Biće. Demoni su najpre pokušali da se
dočepaju Ninšubura, ali ih Inana sprečava. Oni
zatim svi kreću ka gradovima Umi i Bad-Tibiru.
Prestrašena, Božanstva zaštitnici tih gradova ba-
caju se u prašinu kraj Inaninih nogu, pa Boginja,
smilovana, odlučuje da traži dalje. Najzad, svi do-
laze u Ereš. S iznenañenjem i gnevom Inana otkri-
va da je Dumuzi, umesto da je oplakuje, bogato
odeven i samozadovoljan seo na Njen presto, re-
klo bi se, kao jedini gospodar grada. Ona ga pro-
streli jednim okom - okom smrti! Ona mu izgovo-
ri jednu reč - reč beznaña! Ona vrisnu na njega -
vriskom osude! Evo ga, reče Demonima, vodite
ga!

Dumuzi umoljava svoga devera, Boga Sunca Utua, da ga pretvori u zmiju i beži ka
prebivalištu svoje sestre Geštinane, a zatim ka svom toru s ovcama. Tu ga Demoni
hvataju, muče i odvode u Donji svet. Zbog jedne praznine u tekstu ne možemo da do-
znamo epilog. Najverovatnije je da Ereškigala, smilovavši se na Dumuzijeve suze,
ublažava njegovu tužnu sudbinu odlučujući da on u Donjem svetu provede samo pola
godine, a da ga tokom druge polovine zameni njegova sestra Geštinana. (Kramer, Le
rite d ti mariage, str. 144).

Isti je mit, ali uz nekoliko značajnih razlika, ispričan u akadskoj verziji Ištarinog sila-
ska u Donji svet. Pre objavljivanja prevoda sumerskih tekstova, moglo se verovati da
Boginja u Zemlju bez povratka kreće posle Tamuzove smrti, upravo zato da bi ga
vratila nazad. Neki elementi, kojih nema u sumerskoj verziji, ohrabruju slično tuma-
čenje. Na prvom mestu, to su užasne posledice Ištarinog zatočeništva, koje akadska
verzija naglašava: kada je Boginja iščezla, potpuno je prestala ljudska i životinjska
reprodukcija. Ta bi se nesreća mogla shvatiti kao produžetak prekida hieros gamos
izmeñu Boginje ljubavi i plodnosti i Njenog voljenog muža Tamuza. Katastrofa je bi-
la kosmičkih razmera i u akadskoj verziji gde Veliki Bogovi, užasnuti zbog predsto-
jećeg nestanka Života, moraju da se umešaju kako bi oslobodili Ištar.

U sumerskoj verziji iznenañuje psihološko, to jest ljudsko objašnjenje osude Dumu-
zija: na izgled, sve se objašnjava Inaninom srdžbom pošto pronañe svoga muža kako
u sjaju sedi na Njenom prestolu. To romaneskno objašnjenje po svoj prilici prikriva
jednu još stariju ideju: smrt obredna, pa prema tome i povratna, neizbežno prati svaki
čin stvaranja ili rañanja. Kraljevi i Prvosveštenici Sumera, kao i akadski kasnije, ote-
lovljuju Dumuzija u hieros gamos s Inanom. U tom slučaju, iza priče koju prenosi
sumerski tekst, treba zamisliti misteriju koju utemeljuje Inana s ciljem da se obezbedi
ciklus opšte plodnosti. U Gilgamešovom prezrivom odgovoru Ištari kada mu ona po-
nudi da postane Njen muž, možemo prepoznati aluziju na tu misteriju gde on podse-
ća Ištar da je upravo Ona naredila godišnja tugovanja za Tamuza. Ali te su tugovanke
bile obredne: osamnaestog dana meseca tamuza (period znaka Raka 21.juni - 22.juli)

43

oplakivan je silazak mladog Boga u Donji svet, iako se znalo da će se On popeti
posle šest meseci.

Tamuzov kult je prisutan gotovo širom
Srednjeg istoka. U šestom veku, Jezekilj
(7:14) žestoko napada jerusalimske žene
koje jadikuju na samim vratima hrama.
Tamuz najzad uzima dramatično i elegi-
čno obličje mladih Bogova koji umiru i
oživljavaju svake godine. Njegov sume-
rski prototip verovatno je imao složeniju
strukturu: kraljevi koji su ga oličavali, pa
prema tome i delili njegovu sudbinu, sva-
ke su godine proslavljali ponovno rañanje
Sveta. Ali da bi Svet mogao biti ponovo
stvoren, on najpre mora da bude uništen.
Pre-kosmogonijski Haos takoñe podrazu-
meva obrednu smrt kralja i njegov silazak
u Donji svet. Kosmički dualni modaliteti
život - smrt, haos - kosmos, jalovost -
plodnost u stvari predstavljaju dva mome-
nta istog procesa. Ta misterija, koju je čo-
vek shvatio posle otkrivanja zemljora-
dnje, postaje princip jedinstvenog obja-
šnjenja sveta, života i ljudske egzistenci-
je; ona transcendira dramu vegetacije, jer
podjednako upravlja kosmičkim ritmovima, ljudskom sudbinom i odnosima s Bogo-
vima. Mit pripoveda o neuspehu Boginje ljubavi i plodnosti da osvoji Ereškigalino
kraljevstvo, to jest da uništi smrt. Prema tome i ljudi, kao i neki Bogovi, moraju da
prihvate smenjivanje života i smrti. Dumuz - Tamuz nestaje da bi se opet pojavio po-
sle šest meseci. To smenjivanje, periodično prisustvo i odsustvo Boga, bilo je pogo-
dno za stvaranje misterija vezanih za spasenje ljudi, za njihov zagrobni udes. Uloga
Dumuzija - Tamuza, koga obredno otelotvoruju sumersko-akadski kraljevi, bila je
značajna jer je upravo on ostvarivao približavanje izmeñu modaliteta Bogova i ljudi.
Posle toga, svako se ljudsko biće moglo nadati da će uživati povlasticu koja je do ta-
da pripadala samo kraljevima.

Sumersko akadsko stapanje

Većinu sumerskih gradova-hramova ujedinio je Lugalzagisi, vladar Ume, oko 2375.
g. pne. To je prva manifestacija ideje carstva, koja nam je poznata. Jednu generaciju
kasnije, poduhvat je, ovaj put uspešnije, ponovio akadski kralj Sargon. Sumerska ci-
vilizacija je, meñutim, sačuvala sve svoje strukture. Promena se odnosila jedino na
kraljeve gradova-hramova. Oni su priznali da su podanici akadskih osvajača. Sargo-
novo carstvo se raspalo posle jednog veka, posle napada Guta, varvara koji su kao
nomadi lutali oblašću gornjeg Tigra. Od tada, istorija Mesopotamije kao da se pona-

44

vljala: političko jedinstvo Sumera i Akada uništili su varvari spolja, a ove su, opet,
oborile unutrašnje pobune.

Tako je prevlast Guta trajala samo jedan vek, a tokom sledećeg veka (oko 2050.-
1950.g.pne.) vlast su preuzeli kraljevi III dinastije iz Ura. U tom periodu sumerska
civilizacija je došla do vrhunca. Ali, to je istovremeno i poslednje ispoljavanje moći
Sumera. Kraljevstvo, koje su sa istoka napadali Elamiti, a sa zapada Amoriti koji su
dolazili iz sirijsko-arapske pustinje, srušilo se. Duže od dva veka, Mesopotamija je
ostala podeljena na nekoliko država. Tek oko 1700. godine pne. Hamurabi, amoritski
vladar Vavilona, uspeo je da nametne jedinstvo. On je središte carstva pomerio ka se-
veru, u grad čiji je bio vladar. Na izgled svemoćna dinastija koju je osnovao Hamu-
rabi, vladala je manje od jednog veka. Drugi varvari, Kasiti, nadiru sa severa i poči-
nju da prete Amoritima. Oko 1585. godine pne. oni konačno pobeñuju. Četiri veka
ostaće gospodari Mesopotamije.
Prelazak gradova-hramova u gradove-države i u carstvo predstavlja pojavu od veli-
kog značaja za istoriju Srednjeg istoka. Za naše istraživanje važno je imati u vidu da
je sumerski, premda oko 2000. g.pne. više nije bio govorni jezik, još tokom petnaest
vekova ostaće obredni jezik, ali i jezik nauke. Dakle, istu sudbinu kao i drugi obredni
jezici: sanskrit, hebrejski, latinski, staroslovenski. Sumerski religiozni konzervativi-
zam naslediće akadska struktura. Najviša trijada ostala je ista: Anu, Enlil, Ea (Enki).
Astralna trijada je delimično preuzela semitska imena za odgovarajuća božanstva:
Mesec - Sin (što potiče od sumerskog Suen), Sunce - Šamaš, sjajna planeta Venera -
Ištar (Inana). Donjim svetom i dalje vladaju Ereškigala i Njen muž Nergal. Za ostva-
renje retkih promena, nametnutih potrebama kraljevstva, kao što su na primer bili
prenošenje religioznog primata u Vavilon i zamenjivanje Enlila Mardukom, bili su
potrebni čitavi vekovi. Što se tiče hrama, u opštem ureñenju ništa se suštinsko nije
promenilo od doba Sumera, osim veličina i broj grañevina.
Ipak, doprinosi semitske religioznosti, nadovezuju se na prethodne strukture. Ukaži-
mo pre svega na dva nacionalna Boga, vavilonskog Marduka i, kasnije, asirskog
Asura koji su uzdignuti na položaj univerzalnih Božanstava. Podjednako je važan i
značaj koji u kultu zadobijaju lične molitve i psalmi pokajanja. Jedna od vavilonskih

45

molitvi upućena je svim Bogovima, čak i onima za koje molitelj ponizno priznaje da
ih ne poznaje.
O! Gospode, veliki su moji gresi!
O, Bože koga ne poznajem, veliki su moji gresi!
O, Boginjo koju ne poznajem, veliki su moji gresi!
Čovek ništa ne zna.
On ne zna čak ni da li greši ili dobro čini.
O! Gospodaru moj, ne odbacuj slugu svoga!
Mojih grehova je sedam puta sedam.
Izbavi me od grehova!
U psalmu pokajanja molitelj priznaje da je grešan i na sav glas priznaje svoje grehe.
Ispovest je propraćena odreñenim obrednim gestovima: klečanjem, padanjem ničice i
obaranjem nosa (saginjanjem glave).
Veliki Bogovi Anu, Enlil i Ea postepeno gube prevlast unutar kulta. Vernici se radije
obraćaju Marduku ili astralnim Božanstvima, Ištar i, naročito, Šamašu. Vremenom,
Šamaš će postati univerzalni Bog bez premca. Jedna himna objavljuje kako Boga Su-
nca svuda obožavaju, čak i stranci. Šamaš brani pravdu, kažnjava zločince i nagrañu-
je pravedne. Naglašava se numenalan (veličanstven) karakter Bogova: Oni izazivaju
užasan strah, pre svega svojim zastrašujućim sjajem. Smatralo se da je svetlost atri-
but u prvom redu Božanstva i da kralj i sam zrači svetlošću u onoj meri u kojoj deli
Božanske osobine.
Druga odlika akadske religiozne misli jeste proricanje. Uočljivo je takoñe umnožava-
nje magijskih praksi i razvijanje okultnih disciplina pogotovo astrologije, koje će ka-
snije postati široko prihvaćene u celom azijskom i mediteranskom svetu.
Ukratko, za semitski doprinos karakterističan je značaj koji se pripisuje elementu li-
čnog u religioznom iskustvu, kao i uzdizanje nekoliko Božanstava na najviši položaj.
Ta nova i veličanstvena mesopotamska sinteza ipak predstavlja tragičnu viziju lju-
dskog postojanja.

46

Stvaranje Sveta

Knjiga o Stvaranju Sveta - Enuma Eliš

Kosmogonijska poema poznata pod imenom Enuma Eliš (prema početku teksta: Kad
nebo gore... ) predstavlja, uz Ep o Gilgamešu, najznačajnije delo akadske religije. U
sumerskoj književnosti ne postoji ništa što bi se moglo uporediti, ni po veličini, ni po
dramskoj napetosti, ni po težnji da se povežu teogonija, kosmogonija i antropogonija.
Enuma Eliš pripoveda o poreklu sveta, uzvisujući Marduka. Teme su stare, premda
reinterpretirane. Pre svega, tu je iskonska slika neizdiferenciranog vodenog totaliteta,
iz kojeg se izdvaja prvi par, Absu i Tijamat. Drugi izvori jasno kažu da Tijamat pre-
dstavlja more, a Absu sveukupnu slatku vodu na kojoj pliva Zemlja. Kao i tolika dru-
ga prvobitna božanstva, Tijamat je istovremeno shvaćena kao žena i kao dvopolna. Iz
mešavine slatkih i slanih voda rañaju se drugi Božanski parovi. O drugom paru, La-
kmu i Lakamu (po nekim tradicijama, Oni su žrtvovani da bi bio stvoren čovek), go-
tovo ništa ne znamo. Što se tiče trećeg para, Anšara i Kišar, Njihova imena na sume-
rskom znače totalitet gornjih elemenata i totalitet donjih elemenata.

Prošlo je izvesno vreme
i dani se protegnuše,
godine se umnožiše
(ploča I, 13). Iz hieros
gamos ova dva komple-
mentarna totaliteta raña
se Bog Neba, Anu, koji
opet raña Nudimuda
(Ea). Svojim veseljem i
cičom mladi Bogovi
ometaju Absuov odmor.
On se žali Tijamat: Ne-
podnošljivo mi je njiho-
vo ponašanje. Danju, ne mogu da se odmaram; noću, ne mogu da spavam. Hoću da
ih uništim, da bih dokrajčio to njihovo kretanje. I da oko nas zavlada tišina, kako bi
smo najzad mogli da se odmorimo! (ploča I, 37-39). U ovim stihovima možemo
otkriti čežnju za Materijom, odnosno, oblikom egzistencije koji odgovara inerciji i
besvesnosti supstance, za iskonskim mirovanjem, otpor prema kretanju, preduslovu
kosmogonije. Tijamat poče iz sveg glasa da viče na svoga muža. Ona bolno jauknu:
Šta! Zar mi sami da uništimo ono što smo stvorili! Žalosno je, slažem se, njihovo po-
našanje, ali blago se strpimo (ploča I, 41-46). Ali Absua nije mogla ubediti.

Doznavši za odluku svoga praoca, mladi Bogovi ostadoše bez ijedne reči (ploča I,
58). Ipak, sveznajući Ea prvi nešto preduze. Svojim magičnim bajanjem, on učini da
Absu padne u duboki san, oduze mu njegov sjaj i sam se zaogrnu njime, pa ga ubi,
pošto ga je prethodno okovao. On tako postade Bog Podzemne Vode (Bezdan), koja
se od tada naziva Absu. U samom središtu Absua, u odaji sudbina, svetilištu prao-
blika (ploča I, 79) njegova supruga, Damkina, raña Marduka. Tekst slavi veličanstve-
nu uzvišenost, mudrost i svemoć ovog poslednjeg roñenog Boga. Upravo tada Anu
prelazi u napad protiv svojih potomaka. On podiže četiri vetra, i stvori talase kako bi

47

uznemirio Tijamat (ploča I, 108). Bogovi, koji ne mogu da se odmaraju, kažu svojoj
majci: Kada su ubijali Absua, tvoga muža, mada nisi bila uz napadače, stajala si po
strani bez ijedne reči (ploča I, 113-114).

Ovoga puta Tijamat odlučuje da nešto preduzme. Ona stvara čudovišta, zmije, veli-
kog lava, besne Demone i druge još što nose neumoljiva oružja i ne boje se borbe
(144). A meñu svojim prvoroñenim Bogovima Ona uzvisi Kingua. (147 i dalje). Na
Kinguove grudi Ona pričvrsti pločicu Sudbina i poveri mu najveću moć. (155 i da-
lje). Pred ovakvim pripremama, mladi Bogovi gube hrabrost. Ni Anu, ni Ea ne usu-
ñuju se da se sukobe sa Kinguom. Jedino Marduk prihvata borbu, ali pod uslovom da
prethodno bude proglašen za vrhovnog Boga, na šta Bogovi žurno pristaju. Borba
izmeñu dve grupe biće rešena dvobojem izmeñu Tijamat i Marduka. Kada je Tijamat
otvorila čeljust da ga proguta... (IV, 97) Marduk izbaci žestoke vetrove koji joj ra-
stegnuše telo. Stomak joj se nadu, a ona ostade razjapljene čeljusti. On zatim izbaci
jednu strelu koja joj probuši stomak, iskida utrobu i probode srce. Ukrotivši je tako,
on joj oduže život, baci leš na zemlju i ode gore! (IV, 100-104). Tijamatini pomoćni-
ci pokušaše da se spasu, ali ih Marduk čvrsto sveza i polomi im oružje (III). On zatim
okova Kingua, oduze mu pločicu Sudbina i pričvrsti je na svoje grudi (120, i dalje).
Najzad, on se vrati do Tijamat, rascepi joj lobanju, a leš raseče nadvoje kao suvu ri-
bu (137), od jedne polovine nastade nebeski svod, a od druge polovine zemlja. Ma-
rduk na nebu podiže palatu koja je odgovarala palati Absu i utvrdi put zvezda. Peta
ploča govori o ureñenju planetarnog univerzuma, odreñivanju vremena i o oblikova-
nju reljefa zemlje iz Tijamatinih delova tela: iz Njenih očiju izviru Eufrat i Tigar, a
od jednog uvojka njenog perčina on stvori vezu izmeñu neba i zemlje. (V, 59 itd.)

Najzad, Marduk odluči da stvori čoveka,
kako bi on preuzeo služenje Bogovima i
tako ih rasteretio (VI, 8). Pobeñeni i la-
ncima svezani Bogovi i dalje čekaju svo-
ju kaznu. Ea predlaže da samo jedan od
njih bude žrtvovan. Na pitanje ko je iza-
zvao rat, podstrekivao Tijamat na pobunu
i otpočeo borbu (VI, 23-24) svi izgovara-
ju samo jedno ime: Kingu. Presekoše mu
vene i Ea od njegove krvi stvori ljude
(VI, 30). Poema dalje pripoveda o podi-
zanju jednog svetilišta Marduku u čast.

Bez obzira na to što koristi tradicionalne
mitske teme, Enuma Eliš predstavlja pri-
lično sumornu kosmogoniju i pesimisti-
čnu antropologiju. Da bi se proslavio Ma-
rduk, mladi pobednik, Drevni Bogovi iz
prvobitne epohe, a na prvom mestu meñu
njima Tijamat, postaju nosioci demonske
vrednosti. Tijamat nije više samo haotični
iskonski totalitet koji prethodi svakoj ko-
smogoniji: Ona se na kraju pokazuje kao
tvorac bezbrojnih čudovišta i sva njena

48

kreativnost prikazana je kao negativna. Tvorački proces, kako ga prikazuje Enuma
Eliš, prerano je doveden u opasnost zbog Absuove želje da uništi mlade Bogove, to
jest da u korenu saseče stvaranje Unive-rzuma. Nekakav svet je već postojao, pošto
su se Bogovi množili i imali svoja prebi-vališta ali, reč je o čisto formalnom obliku
postojanja. Ubistvo Absua otvara čitav niz kreativnih ubistava, jer Ea ne samo što
zauzima njegovo mesto nego i započinje s prvim organizovanjem vodene mase: na
tom mestu on izgradi svoje boravište i utvrdi svoja svetilišta. Kosmogonija je rezultat
sukoba dve grupe Bogova, ali se u Tijamati-noj grupi nalaze podjednako i Njena
čudovišna i demonska stvorenja. Drugim reči-ma, iskonsko je samo po sebi
prikazano kao izvor negativnih tvorevina. Tek od Tija-matinih posmrtnih ostataka
Marduk oblikuje Nebo i Zemlju. Ta tema, koja je takoñe potvrñena i u drugim
tradicijama, može se različito tumačiti. Univerzum koji je nači-njen od tela nekog
iskonskog Božanstva deli Njegovu Supstancu, samo, možemo li uopšte, posle
Tijamatine demonizacije i dalje govoriti o Božanskoj supstanci? Da li to znači da su i
Nebo i Zemlja zapravo demonske prirode, jer su stvoreni od Demo-nske Supstance?

Kosmos je, dakle, dvostruke prirode: u njemu je jednim delom ambivalentna, ako ne
i jasno demonska materija, a drugim delom božanska forma, jer je ona Mardukovo
delo. Nebeski svod je načinjen od polovine Tijamatinog tela, ali zvezde i sazvežña
postaju prebivališta ili slike Bogova. Sama zemlja je od druge polovine Tijamatinog
tela i njenih različitih organa, ali je posvećena zahvaljujući gradovima i hramovima.
Najzad, pokazuje se da je svet proizvod mešavine haotičnog i demonskog iskonskog
s jedne strane i božanske kreativnosti, prisustva i mudrosti s druge strane. To je mo-
žda najsloženija kosmogonijska formula do koje će doći mesopotamska misao, ako
ne i celokupna filosofska misao čovečanstva, jer ona u smeloj sintezi objedinjuje sve
strukture jednog Božanskog društva, od kojih su neke postale nerazumljive i neupo-
trebljive.

Što se tiče stvaranja čoveka, ono se nadovezuje na sumersku tradiciju: čovek je stvo-
ren da bi služio Bogovima, a posebno na verziju koja poreklo čoveka objašnjava
žrtvovanjem dva boga Lagma. Ali, tu se pridružuje i otežavajući element: iako je bio
jedan od prvih Bogova, Kingu postaje arhidemon, voña legije čudovišta i demona
koje je stvorila Tijamat. Čovek je, dakle, stvoren od demonske materije - Kinguove
krvi. Razlika u odnosu na sumerske verzije je značajna. Možemo govoriti o tragi-
čnom pesimizmu, jer se čini da je čovek osuñen već na osnovu svog porekla. Nje-
gova jedina nada je Ea, koji ga je oblikovao. Čovek dakle ima oblik koji je stvorio
jedan Veliki Bog. Sa tog stanovišta, postoji simetrija izmeñu stvaranja čoveka i po-
rekla sveta. U oba slučaja, osnovnu grañu čini Supstanca nekog prvobitnog ali pro-
palog Božanstva, koje su mladi Bogovi pobednici pretvorili u demona i potom
usmrtili.

U Vavilonu, Enuma Eliš je recitovana u hramu četvrtog dana praznika Nove godine.
Taj praznik, koji se zvao Zagmuk (početak godine) na sumerskom i Akitu na aka-
dskom jeziku, proslavljao se tokom dvanaest prvih dana meseca Nišana. Sastojao se
iz nekoliko delova, od kojih ćemo ukazati samo na najvažnije: 1) dan kraljeve poko-
re, što odgovara Mardukovom zatočeništvu; 2) oslobañanje Marduka; 3) obredne bo-
rbe i obredna procesija pod kraljevim voñstvom, do Bit Akitua (kuće Nove godine),
gde se održavala svečana gozba; 4) hieros gamos kralja i hramske robinje koja oliča-
va boginju; 5) odreñivanje sudbine od strane Bogova. Prva sekvenca ovog mitsko-

49

obrednog scenarija, poniženje kralja i Mardukovo zatočeništvo, ukazuje na vraćanje
sveta u prekosmogonijski Haos. U Mardukovom svetilištu, veliki sveštenik lišava
kralja njegovih odličja (žezla, prstena, krive sablje i krune) i udara ga po licu. Kralj
zatim, na kolenima, izgovara objavu nevinosti: Nisam grešio, o Gospodaru zemalja,
nisam bio nemaran prema tvom božanstvu. Veliki sveštenik odgovara u Mardukovo
ime: Ne boj se, Marduk će čuti tvoju molitvu. On će povećati tvoje carstvo.

Za to vreme, narod je tražio Marduka, za koga se pretpostavljalo da je zatvoren u pla-
nini, što je formula koja ukazuje na smrt nekog Božanstva. Kao što smo videli povo-
dom Inane-Ištar, ta smrt nije konačna; ipak, Boginju je trebalo otkupiti iz donjeg sve-
ta. Marduk, takoñe, biva primoran da siñe daleko od sunca i svetlosti. On, najzad, bi-
va osloboñen i Bogovi se ponovo ujedinjuju, to jest okupljaju se Njihovi kipovi, da
bi odredili sudbine. Ova epizoda u Enuma Elišu odgovara proglašenju Marduka za
vrhovnog Boga. Kralj vodi povorku do Bit Akitua, grañevine podignute van grada.
Povorka predstavlja vojsku Bogova koja je krenula protiv Tijamat. Prema jednom
Sanheribovom zapisu možemo pretpostaviti da se podražavala prvobitna bitka, a da
je kralj oličavao Asura, Boga koji je zamenio Marduka. Hieros gamos se odvijao po
povratku sa svečane gozbe u Bit Akituu. Poslednji čin predstavljao je odreñivanje
sudbine svakog meseca u godini. Tim odreñivanjima, obredno je stvarana godina, to
jest osiguravana sreća, plodnost i bogatstvo novog sveta koji se upravo rodio.

Akitu predstavlja mesopotamsku verziju prilično rasprostranjenog mitsko-obrednog
scenarija praznika Nove godine koji je shvaćen kao ponavljanje kosmogonije. Pošto
su tradicionalna društva polagala veliku nadu u periodično obnavljanje Kosmosa, mi
ćemo često pominjati praznike Nove godine. Već sada možemo tačno utvrditi da se
epizoda praznika Akitu susreće, da se ograničimo samo na Bliski istok, u Egiptu, kod
Hetita, u Ugaritu, u Iranu i kod Mandejaca. Tako je, na primer, poslednjih dana u go-
dini obredno stvaran Haos koji su označavale orgijske razuzdanosti tipa Saturnalija,
potom izokretanje čitavog društvenog poretka, gašenje ognjišta i povratak mrtvih.
Borbe izmeñu dve grupe maskiranih lica potvrñene su u Egiptu, kod Hetita i u
Ugaritu. Na Srednjem istoku i u istočnoj Evropi još postoji običaj da se utvrñuje su-
dbina nastupajućih dvanaest meseci na osnovu dvanaest dometnutih dana.

Uloga kralja prilikom Akitua nedovoljno je poznata. Njegovo ponižavanje odgovara
nazadovanju sveta u stanje Haosa i Mardukovom zatočeništvu u planini. Kralj u bo-
rbi protiv Tijamat i u hieros gamos s hramovskom robinjom oličava Boga. To je Sve-
ta svadba sumerskog kralja koji predstavlja Dumuzija i Boginje Inane. Hieros gamos
se odigravao tokom praznika Nove godine. Sumeri su bili uvereni da im je kralje-
vstvo dato sa neba. Ono je bilo Božanskog porekla i to se shvatanje održalo sve do
iščeznuća asirsko-vavilonske civilizacije.

Vladareva sakralnost je obznanjivana na više načina. Zvali su ga Kraljem zemlje, to
jest sveta, ili Četiri oblasti Univerzuma, a ta je titula prvobitno bila namenjena samo
Bogovima. Kao i kod Bogova, oko njegove glave blistala je natprirodna svetlost. Još
pre roñenja, Bogovi su ga predodreñivali za vladanje. Iako je kralj priznavao svoje
zemaljsko poreklo, smatralo se da je Božji sin. Hamurabi izjavljuje da ga je rodio
Sin, a Lipilištar da ga je rodio Enlil. Po tom dvostrukom poreklu vladar je bio pravi
posrednik izmeñu Bogova i ljudi. Pred Bogovima je predstavljao narod i ispaštao za
grehe svojih podanika. Ponekad je zbog zločina svog naroda morao i da umre. Zbog

50