Alexander Thorn - Ogledalo duse prva knjiga spoznaje

toga su Asirci imali kraljevog zamenika. Tekstovi objavljuju da je vladar živeo u bli-
skoj vezi s Bogovima, u mitskom vrtu u kojem se nalaze Drvo života i Voda života.
Hranu koja je svakodnevno prinošena na žrtvu kipovima Bogova jeli su kralj i nje-
gova svita. Kralj je takoñe Božji izaslanik, od Boga pozvani pastir naroda koji treba
da uspostavi pravdu i mir na zemlji. Kada su Anu i Enlil pozvali Lipitištara da vlada
zemljom kako bi uspostavio pravdu u zemlji ... tada sam ja, Lipitištar, ponizni pastir
Nipura ... uspostavio pravdu u Sumeru i Akadu, kako je to Enlil rekao.
Moglo bi se reći da je kralj učestvovao u Božanskom modalitetu, ali time nije posta-
jao Bog. On je predstavljao Boga što je na arhaičnim stupnjevima kulture takoñe po-
drazumevalo da on na neki način jeste onaj koga je predstavljao. U svakom slučaju,
kao posrednik izmeñu ljudskog sveta i sveta Bogova, mesopotamski kralj je sopstve-
nom ličnošću ostvarivao obrednu vezu izmeñu dva oblika postojanja, Božanskog i
ljudskog. Upravo zahvaljujući toj dvostrukoj prirodi kralj je, bar metaforično, sma-
tran tvorcem života i plodnosti. Ali, on nije bio Bog, novi član panteona, kao što je to
bio egipatski faraon. Vernici mu nisu upućivali molitve, naprotiv, oni su se molili
Bogovima da blagoslove njiho-vog kralja. Jer vladari, uprkos svojoj bliskosti s Bo-
žanskim svetom i pored hieros gamos s nekim Boginjama, nisu uspevali da prevaziñu
svoju ljudsku uslovljenost. Oni su ipak ostajali samo smrtnici. Ne treba zaboraviti da
čak ni slavni kralj Uruka, Gilgameš, nije uspeo u svom poduhvatu da stekne be-
smrtnost.

51

Potraga za Besmrtnošću

Knjiga o Kralju Uruka - Ep o Gilgamešu

Ep o Gilgamešu je sigurno najslavnija i najpoznatija vavilonska tvorevina. Junak, Gi-
lgameš, kralj Uruka, bio je slavan već u drevno doba. Pronañena je i sumerska ve-
rzija s brojnim epizodama iz njegovog legendarnog života. Ep o Gilgamešu je, i po-
red tih prethodnih verzija, delo semitskog porekla. Polazeći od različitih izdvojenih
epizoda, na akadskom je sačinjena jedna od najdirljivijih priča o potrazi za besmrtno-
šću ili, tačnije, o konačnom neuspehu poduhvata za koji je izgledalo da ima sve
izglede na uspeh. Ova saga, koja otpočinje erotskim neumerenostima junaka koji je
uz to i tiranin, u krajnjoj liniji otkriva nemogućnost da čisto herojske vrline temeljno
transcendiraju ljudsku uslovljenost.

Pri svemu tome, Gilgameš je svojim dvema treći-
nama bio Božansko biće, sin Boginje Ninsun i
smrtnika, Prvosveštenika grada Uruka. Na samom
početku, tekst slavi njegovo sveznalaštvo kao i ve-
ličanstvene gradnje kojih se poduhvatio. Ali, o-
dmah zatim, on nam predstavlja samodršca koji
siluje žene i devojke i iscrpljuje muškarce teškim
radovima. Stanovnici mole Bogove za pomoć i
Oni najzad odlučuju da stvore jedno biće divo-
vskog stasa, koje će biti u stanju da se suprotstavi
Gilgamešu. Taj poludivljak dobija ime Enkidu i ži-
vi u miru sa životinjama. Gilgameš o postojanju
Enkidua doznaje najpre iz jednog sna, a potom i
od nekog lovca koji ga je opazio. On šalje jednu
od svojih milosnica da ga opčini svojim dražima i
dovede u Uruk. Kao što su to Bogovi predvideli,
dva borca se odmeravaju čim se sretnu. Gilgameš
izlazi kao pobednik, ali se u njemu raña prijate-
ljstvo prema Enkiduu, pa ga uzima za pratioca. Na
kraju krajeva, plan Bogova nije bio uzaludan, jer ubuduće, Gilgameš će svoju snagu
štedro rasipati na herojske poduhvate.

U pratnji Enkidua, on kreće ka dalekoj i slavnoj kedrovoj šumi, koju čuva svemoćno
čudovište Humvava. Dva junaka uspevaju da ga pobede pošto su posekli njegov sveti
kedar. Dok su se vraćali u Uruk, Gilgameša primećuje Ištar. Boginja mu nudi da se
Njome oženi, ali je on drsko odbija. Ponižena, Ištar preklinje svoga oca Anua da
stvori Nebeskog bika, kako bi ovaj uništio Gilgameša i njegov grad. Anu isprva
odbija, ali na kraju pristaje, kada mu Ištar zapreti da će dovesti mrtve iz Bezdana.
Nebeski bik se baca na Uruk i od njegove ruke stradava na stotine kraljevih ljudi.
Enkidu ipak uspeva da ga uhvati za rep, a Gilgameš mu svoj mač zariva u potiljak.
Besna, Ištar se penje na gradske zidine i proklinje kralja. Opijen njihovom pobedom,
Enkidu otkida jedno stegno Nebeskog bika i baca ga pred Boginju zasipajući je uvre-
dama. Taj je trenutak vrhunac životnog puta dvojice junaka, ali to je, takoñe, i poče-

52

tak jedne tragedije. Iste noći Enkidu sanja da su ga Bogovi osudili. Sutradan, on se
razboljeva i umire posle dvanaest dana.

Posle ovog neočekivanog raspleta, Gilgameš se ne
može prepoznati. Sedam dana i sedam noći on opla-
kuje svoga prijatelja i ne dozvoljava da ga sahrane.
Nadao se da će, posle njegovih jadikovki, on najzad
oživeti. Tek na prvi znak raspadanja tela, Gilgameš
se priklanja sudbini i Enkidu biva raskošno sahra-
njen. Kralj napušta grad i luta pustinjom jecajući:
Zar neću i ja umreti isto kao i Enkidu? (IX ploča, I
stubac, st. 4). On je prestrašen pomišlju na smrt.
Herojski podvizi ne mogu više da ga uteše. Ubudu-
će, njegov jedini cilj biće da umakne ljudskoj su-
dbini, da stekne besmrtnost. On zna da čuveni Utna-
pištim koji se spasao posle potopa večno živi i odlu-
čuje da krene u potragu za njim.

Njegovo putovanje prepuno je iskušenja inicijaci-
jskog tipa. On stiže do planina Mašu, gde se nalaze
vrata (Kapija Bogova) kroz koja Sunce prolazi sva-
ki dan. Vrata čuva par Ijudi-škorpiona, čiji pogled
zadaje smrt (IX, 11, 7). Nepobedivi junak je oduzet
od straha i ponizno pada ničice. Ali, ljudi-škorpioni
prepoznaju u Gilgamešu njegov Božanski deo i do-
puštaju mu da uñe. Posle dvanaest sati hoda kroz
Bezdan, Gilgameš s druge strane planine izlazi u
neku predivnu baštu. Nešto dalje, na obali mora, on
susreće nimfu Siduri i pita je gde može da nañe Utnapištima. Siduri pokušava da ga
odvrati: Kada Bogovi načiniše ljude, Oni su za njih ostavili smrt, a za sebe zadržali
život. Ti, Gilgamešu, napuni svoj stomak i dano-noćno uživaj. Neka ti svaki dan bude
praznik, igraj i raduj se i noću i danju!

Ali Gilgameš je uporan u svojoj odluci i Siduri ga tada upućuje Uršanabi, Utnapišti-
movom lañaru, koji se nalazio u blizini. Oni prelaze Vodu mrtvih i stižu do obale na
kojoj živi Utnapištim. Gilgameš ga pita kako je stekao besmrtnost. On tako doznaje
priču o potopu i o odluci Bogova da Utnapištima i njegovu ženu učine svojim srodni-
cima, nastanjujući ih na ušću reka. Ali, pita Utnapištim Gilgameša, koji od Bogova će
tebe priključiti svom saboru, kako bi ti dobio život koji tražiš? (IX, 198). Nastavak
njegovog govora je neočekivan: Hajde, pokušaj da bdiješ šest dana i sedam noći!
(XI, 109). Izvesno, reč je o najtežem inicijacijskom iskušavanju: pobediti san, ostati
budan, jednako je transmutaciji ljudske uslovljenosti. Treba li ovo shvatiti tako kao
da Utnapištim Gilgamešu, znajući da ga Bogovi neće nagraditi besmrtnošću, predla-
že da je osvoji posredstvom inicijacije?

Junak je već uspešno savladao neka iskušenja: prolazak kroz tunel, Sidurina iskuša-
vanja, prelazak preko Vode mrtvih. To su, na neki način, bila iskušavanja herojskog
tipa. Sada je, meñutim, bila reč o duhovnom iskušavanju, jer bi jedino izuzetna moć
koncentracije mogla učiniti neko ljudsko biće sposobnim da ostane budno šest dana i

53

sedam noći. Ali, Gilgameš odmah pada u san i Utnapištim zajedljivo uzvikuje: Po-
gledaj snažnog čoveka koji želi besmrtnost: san se, kao žestoki vetar, širi kroz njega!
(203—204). Gilgameš bez prekida spava šest dana i sedam noći, a kada ga Utnapi-
štim probudi, žali se što ga budi tek što je zaspao. Ipak, on shvata šta se dogodilo i
opet počinje da jadikuje: Šta da radim, Uthapištime, kuda da idem? Neki demon obu-
ze moje telo, a u sobi u kojoj spavam prebiva smrt i kud god da maknem, tu je i smrt!
(230-234).
Gilgameš se sada priprema da ode, ali mu Utnapištim u poslednjem trenutku, na na-
govor svoje žene, otkriva Tajnu Bogova: mesto na kom se nalazi biljka koja vraća
mladost. Gilgameš silazi na dno mora, bere je i, sav srećan, kreće nazad. Posle neko-
liko dana hoda, on opazi jedan izvor hladne vode i požuri da se okupa. Privučena mi-
risom njegove biljke, iz vode izañe neka zmija, ukrade mu je i presvuče svoju kožu.
Jecajući, Gilgameš se žali Uršanabiju na svoju nesreću. U ovoj epizodi možemo vi-
deti neuspeh još jednog inicijacijskog iskušavanja: junak nije umeo da iskoristi neo-
čekivani dar, to jest, nedostajalo mu je mudrosti. Tekst se završava naglo: došavši u
Uruk, Gilgameš poziva Uršanabija da se popne na gradske zidine i da se divi njiho-
vim temeljima.
U Epu o Gilgamešu videli smo dramatičan prikaz ljudske uslovljenosti predodreñene
neizbežnosti smrti. Ipak, ovo prvo remek delo svetske književnosti dopušta i mogu-
ćnost da bi, bez pomoći Bogova, neka bića bila sposobna da steknu besmrtnost, pod
uslovom da uspešno prebrode niz inicijacijskih iskušavanja. Iz te perspektive, priča o
Gilgamešu predstavlja dramatizovanu pripovest o neuspeloj inicijaciji.

54

Knjiga Mrtvih

Sudbina Bogova

Na žalost, mi ne znamo obredni kontekst mesopotamske inicijacije, pretpostavljamo
da je ona postojala. Inicijacijsko značenje traganja za besmrtnošću može se prepo-
znati u specifičnoj strukturi iskušavanja kroz koja prolazi Gilgameš, ali nam je po-
tpuno nepoznata predistorija eventualnog inicijacijskog scenarija koji bi se podrazu-
mevao u Gilgamešovim dogodovštinama.

S punim pravom naglašavali smo činjenicu da je akadska religiozna misao isticala
čoveka u prvi plan. Na kraju krajeva, priča o Gilgamešu postaje egzemplarna, njome
se obznanjuje nestalnost ljudske uslovljenosti, nemogućnost, čak i za samo jednog
junaka, da se stekne besmrtnost. Čovek je stvoren smrtan i stvoren je jedino da bi
služio Bogovima. Ova pesimistička antropologija bila je uobličena već u Enuma Eli-
šu. Nalazimo je takoñe i u drugim važnim religioznim tekstovima.

Knjiga Razgovor gospodara i sluge deluje kao ishod nihilizma otežanog još i neuro-
zom: gospodar čak i ne zna šta želi. On je opsednut ispraznošću svih ljudskih napora:
Popni se na humku starih ruševina i prošetaj uzduž i popreko. Pogledaj lobanje ne-
kadašnjih ljudi i one iz naših dana. Ko je zločinac, a ko ljubazni čovekoljubac?

Drugi jedan slavni tekst, Dijalog o lju-
dskoj bedi, koji je nazvan i Vavilonski
propovednik, još je u većoj meri prožet
očajem. Da li ponosni lav, dok se hrani
najboljim mesom, prinosi na žrtvu tamjan
kako bi umirio zlovolju svoje Boginje? A
ja, opet, da li sam propustio da prinesem
žrtvu Bogu? Ne, ja sam molio Bogove,
prinosio sam predviñene žrtve Boginja-
ma... (red 51 i dalje). Od svoga deti-
njstva, ovaj pravednik se trudio da shvati
božju misao; ponizno i pobožno, tražio je
Boginju. Ipak, Bog mi je doneo nemašti-
nu umesto bogatstva (red 71 i dalje). Na-
protiv, bogatstvo je sakupio zločinac i be-
zbožnik (red 236). Gomila veliča govor
nekog viñenog čoveka umešanog u zločin,
ali ponižava skromno biće koje nije činilo
nasilje. Zločinac je opravdan, a progoni
se pravednik. Razbojnik dobija zlato, a
slabog more glañu. Moć rñavih raste, a
slabi propadaju i nejaki stradavaju (red
267 i dalje).

Ovo beznañe proističe ne samo iz razmišljanja o ništavnosti ljudskog postojanja, već
i iz iskustva o sveopštoj nepravdi: zločinci trijumfuju, na molitve nema odgovora;
Bogovi izgledaju nezainteresovani za ljudske poslove. Počev od II milenijuma, slične

55

duhovne krize izbijače i na drugim mestima (Egipat, Izrael, Indija, Iran, Grčka), ali s
različitim posledicama, jer će odgovori na ovu vrstu nihilističkog iskustva biti davani
zavisno od religioznog duha svojstvenog svakoj kulturi posebno. Ali u mesopota-
mskoj mudrosnoj književnosti, Bogovi neće uvek biti ravnodušni. Jedan tekst prika-
zuje telesne i duševne patnje nekog nevinog čoveka. To je istinski pravednik koji,
izgleda, pati zato što mu ne pomaže nijedno Božanstvo. Bezbrojne bolesti učinile su
da on bude prekriven sopstvenim izmetom. Njegovi su ga već bili oplakali kao
mrtvog, kada mu niz snova objavi da će ga spasti Marduk. Kao u nekom ekstatičnom
zanosu, on sam vidi kako Bog poražava Demone smrti i potom iz njegovog tela čupa
bolove kao što bi otrgao neku biljku. Pošto mu se vratilo zdravlje, pravednik najzad
zahvaljuje Marduku obredno prolazeći kroz dvanaest vrata njegovog hrama u Vavi-
lonu.

Na kraju, ističući čoveka u prvi plan, akadska religiozna misao naglašava granice lju-
dskih mogućnosti. Pokazuje se da je granica izmeñu ljudi i Bogova nepremostiva. Pa
ipak, čovek nije osamljen u sopstvenoj samoći. Pre svega, on učestvuje u duhov-nom
elementu koji se može smatrati Božanskim; to je njegov duh, Ilu (dosl. Bog). Zatim,
on se nada da će pomoću obreda i molitvi zadobiti Božji blagoslov. I najvažnije, on
zna da predstavlja deo univerzuma objedinjenog homologijama: on živi u gradu koji
predstavlja imago mundi, čiji hramovi i Zigurati predstavljaju središte sveta i, prema
tome, osiguravaju komunikaciju s Nebom i Bogovima. Vavilon je bio Bab Ilani, (Ka-
pija Bogova), jer su upravo tu Bogovi silazili na Zemlju. Mnogi gradovi i svetilišta
dobijali su naziv veza izmeñu Neba i Zemlje. Drugim rečima, čovek nije živeo u za-
tvorenom svetu, odvojenom od Bogova, potpuno izdvojenom od kosmičkih ritmova.
S druge strane, složeni sistem korespondencija Neba i Zemlje istovremeno je omogu-
ćavao razumevanje zemaljskih realiteta i njihov uticaj preko raspektivnih nebeskih
prototipova. Evo jednog primera: pošto je svakoj planeti odgovarao neki metal ili ne-

56

ka boja, sve što je bilo obojeno nalazilo se pod uticajem neke planete. Ali, svaka pla-
neta je pripadala nekom Bogu, koga je, usled same te činjenice, predstavljao odgova-
rajući metal. Prema tome, smatralo se da je čovek pod zaštitom nekog Boga ako
obredno upotrebljava neki metalni predmet ili poludragi kamen odreñene boje.

Najzad, brojne tehnike proricanja, od kojih je većina bila razvijena u akadsko doba,
omogućavale su da se dozna budućnost. Smatralo se, prema tome, da je izvesne ne-
zgode moguće izbeći. Raznovrsnost tehnika i značajan broj pisanih tekstova koji su
stigli do nas svedoče o ugledu koji je gatanje uživalo u svim društvenim slojevima.
Najrazvijeniji je bio metod ispitivanja utrobe žrtve. Manje skup metod sastojao se iz
toga da se u vodu izlije malo ulja, ili obrnuto i da se potom protumače znaci koji su
se mogli pročitati iz različitih oblika koje bi stvarale te dve tečnosti. Astrologija, ra-
zvijena posle drugih tehnika, upražnjavana je naročito u krugovima oko vladara. Što
se tiče tumačenja snova, ono je, već od početka drugog milenijuma, bilo upotpunjeno
sredstvima za otklanjanje kobnih predznaka pomoću bajanja.

Sve tehnike proricanja oslanjale su
se na otkrivanje Znakova koji bi po-
tom bili tumačeni u skladu sa odre-
ñenim tradicionalnim pravilima. Po-
kazalo se, dakle, da svet ima odre-
ñene strukture i da njime vladaju
zakoni. Odgonetanjem Znakova do-
znavala se budućnost, drugim reči-
ma, gospodarilo se vremenom, jer
predviñani su dogañaji koji će se
ostvariti tek posle odreñenog vre-
menskog razdoblja. Pažnja koja se
pridavala Znakovima dovela je do
otkrića stvarne naučne vrednosti.
Neka od tih otkrića kasnije će preu-
zeti i usavršiti Grci. Vavilonska na-
uka je, meñutim, ostala tradiciona-
lna nauka u tom smislu što je nau-
čna svest zadržala totalitarnu strukturu, što znači da su se podrazumevale odreñene
kosmološke, etičke i egzistencijalne pretpostavke.

Oko 1500. godine pne. je, izgleda, konačno bila završena stvaralačka epoha mesopo-
tamske misli. Tokom sledećih šest vekova, intelektualnu aktivnost su, čini se, poti-
snuli erudicija i kompilacijski radovi. Ali zračenje mesopotamske kulture, potvrñeno
od najstarijih vremena, nastavlja se i povećava. Ideje, verovanja i tehnike mesopota-
mskog porekla kruže od zapadnog Mediterana do Hindukuša. Značajno je što vavilo-
nska otkrića, koja će postati široko poznata, manje-više neposredno u sebi sadrže ve-
ze Nebo-Zemlja, ili makrokosmos-mikrokosmos.

57

Šotenerom

Uputstva za razumevanje Knjige Mrtvih

Knjiga sadrži niz mitova, ako ih tako mogu nazvati, i rituala koji omogućavaju da se
opstane u mračnim danima magije i okultizma, za koje se kaže da će uskoro doći.
Prizivanja, Isterivanja, Vezivanja (zaklinjanja) i Spaljivanja koja se nalaze u Nekro-
nomikonu su prevedeni, ali su zadržani i pojedini originalni tekstovi koji u obredima
imaju moćnije dejstvo. Takoñe, pojedini delovi nisu prevedeni u potpunosti sa origi-
nalnih tablica jer su mnoge od njih pronañene sa naprslinama ili bez delova, te stoga
njihov prevod, usled oštećenja, nije bio moguć, ali su uz pomoć kasnijih spisa na ara-
pskom, starogrčkom ili latinskom jeziku ovi tekstovi upotpunjeni. Zbog toga nije
moguće garantovati potpunu izvornost prevoda pojedinih bajalica i drugih delova
knjige i istorijskom smislu. U magijskom radu ispravnost obrednih tekstova se da
proveriti. Osnovno pitanje: da li obred radi ili ne radi, odnosno da li dovodi do želje-
nog rezultata, omogućava vrednovanje datog teksta. Osim toga, kroz nadahnuće,
vršenjem magijskog rituala i u kontaktu sa raznim entitetima, moguće je spoznati,
otkrovenjem, nedostajuće delove odreñenih tekstova ili istinitu verziju loše prevede-
nog ili zapisanog teksta. Mnogi magovi su na ovaj način upotpunili ove tekstove ili
ih sačuvali u drugim grimoarima i magijskim spisima. Na isti način sam i ja do izve-
sne spoznaje došao.

Knjiga Crne Zemlje

i Knjiga Mrtvih Imena

Kodeks Šotenerom počinje sa uvodnim tekstom Knjiga Crne Zemlje, nepoznatog
arapskog pisca. U engleskim fragmetarnim verzijama Nekronomikona ovaj tekst je
naslovljen kao Svedočanstvo Ludog Arapina, a kod Lavkrafta on čak dobija ime
Abdul Alhazred i svoje mesto boravka, Damask u kojem je 730. godine n.e. napisao
to svoje svedočanstvo. U izvornom rukopisu, koji jeste arapski, autor nigde ne osta-
vlja svoje ime, niti bilo kakve datume. Spominje na jednom mestu samo ime svojeg
sela Bet Durabija u kome je roñen, a o nazivu spisa on sam kaže (1. knjiga P10): Ovo
je Knjiga Mrtvih, Knjiga Crne Zemlje koju prenosim... Dakle imamo prvi naziv koji
upućuje na ime celokupnog spisa i naziv ovog koje upravo piše. Slično naslovlja-
vanje knjiga se ponavlja kasnije i kroz ostale spise. Knjiga Crne Zemlje jeste, u svo-
joj formi, uvodnik nakon kojeg se nastavlja Knjiga Mrtvih Imena. I tu je kraj ovog
spisa jer arapin nije završio svoju knjigu. Da li ga je smrt sprečila u tome, ili ga je
proždrao neki od Demona, kao i čarobnjaka Ben Martua, kako je i sam opisao, ostaje
za nas nepoznanica. Ovo je i razlog zašto nemamo jedinstvenu knjigu Šotenerom u
pisanoj istoriji, već samo zbornike spisa objedinjene kao Nekronomikon.

Svedočanstvo Ludog Arapina, prvi i drugi deo, kao nazivi koji se pojavljuju u engle-
skim verzijama nisu autentični, a što se tiče imena koje se pojavljuje kod Lavkrafta,
moglo bi se reći da je ono izmišljeno, s obzirom da je Lavkraft pisac horor priča i da
je svojom stilizacijom Nekronomikona uneo mnogo pometnje u ovaj tekst, težeći

58

književnom spektakularizmu. Tačno je da na nekim mestima pisac za sebe kaže da su
ga mnogi nazivali ludakom, zbog onoga što je radio ili govorio, pa otuda možda ideja
redaktora engleskih verzija da ove prve dve knjige naslove ovako.

Ono što bi još trebalo istaći je da autor govori kako ovo pisanje postaje užasno za
njegovu dušu i verovatno zbog toga u obe knjige na početku ima dosta delova u ko-
jima se ponavlja i kazuje stvari koje je već rekao u prethodnim poglavljima, kao da je
zaboravio pa ih ponovo kazuje ili, možda, da bi istakao njihovu važnost. Inače, pre-
pune su zagonetki, misterija i delova raznih prizivanja. Pokušaj da se uñe u trag
ovom arapinu, da se utvrdi njegovo poreklo ili kraj nemogući su jer za to nema nika-
kvih pisanih svedočanstava. Možemo samo da pretpostavljamo kakva li je užasna su-
dbina snašla ovog mudraca plemenitih namera.

Drugi problem koji se javlja je taj što sam se tokom rada na prevodu susretao sa če-
stim pojavama prepisivačkih grešaka. Takoñe, kad kad se učini, a može biti i da je
slučajnost, pojedini delovi rečenica, ili čitavi odlomci knjige, izgledaju nespojivo sa
periodom u kojem je tekst bio pisan. Svakako ne možemo reći kada je ovaj materijal
nastao i teško je utvrditi njegovu starost s obzirom da je to skup više spisa, stoga po-
stavljanje pitanja u stilu: šta je starije, kokoška ili jaje, ne bi nas nikuda odvelo. Na
primer u Knjizi Zemlje Mrtvih (Magan), finalni deo, u gotovo identičnoj formi, mo-
žemo čitati i u Haldejskim Proročanstvima Zaratustre. Ili kao ovaj primer: I zato ne
silazi dole u Svet tamom obliven, više deluje kao da je pisan u doba stare Grčke nego
u vreme Zaratustre. Ove stvari treba ostaviti naučnicima. Etimologija reči je veoma
važna, ali mi zaista ne znamo kako su Sumeri govorili, kako su Asirci, Akañani i Va-
vilonci preneli taj jezik, pa sve dalje kroz istoriju Kopti, Jevreji, Arapi, Grci, Latini...
Možda su baš Mandeanci, koji i danas govore svojim drevnim jezikom, najbliži su-
merskom izvoru, jer je i njihova religija upravo to drevno nasleñe, mada nadgrañeno,
što arapskom što judeohrišćanskom tradicijom.

Knjiga Tajni

Knjiga Tajni sadrži niz praktičnih uputstava od onih za vršenje obreda i recepata za
spravljanje raznih smeša do uputstva za izgradnju hrama. Drugi deo ovog spisa sa-
držajno je sličan prvim dvema knjigama s tim što je više filosofskiji, što navodi na
zaključak da možda ne pripadaju istom autoru, već su verovatno kasnija interpreta-
cija.

Knjiga Zemlje Mrtvih

Knjiga Zemlje Mrtvih, izvorno se naziva Magan, jer tekst dolazi iz misteriozne ze-
mlje Magan u koju je običnim smrtnicima ulaz zabranjen i koja leži na krajnjem za-
padu od zemlje Sumera. U ovaj spis je dodat i jedan deo iz knjige Enuma Eliš (Su-
merska Knjiga Stvaranja Sveta i Čoveka) u kojoj se govori o Inaninom (Ištar) silasku
u Bezdan. Za ceo tekst se čini kao da je nepotpun, a i opis Inaninog silaska u Bezdan
prilično odstupa od verzije u knjizi Enuma Eliš.

59

Knjiga Prizivanja
i Knjiga Pedeset Imena

Knjigu Prizivanja ne treba mnogo objašnjavati. To je Grimoar Nekronomikona, koji
sadrži obrasce (formule) rituala zazivanja, pečate i šemu izvoñenja obreda. Ova knji-
ga predhodi spisu Knjiga Pedeset Imena koja predstavlja pedeset posebnih Moći Bo-
ga Marduka koji je pobedio Haos.
Zanimljivo je to da ova Imena dolaze iz knjige Enuma Eliš, u kojoj se govori da Stari
Bogovi dodeljuju ovih pedeset Imena Marduku kao titule, koje su ujedno i Moći, kao
znak Njihove zahvalnosti za Njegovu borbu protiv Zla. Postoji Pečat (Sigil) za svako
od Imena i Reč Moći kojom se Ona zaziva.

Knjiga Duhova

Još jedna knjiga koja se nalazi u Kodeksu Zag Nehar, a pripada po svojoj datosti Ne-
kronomikonu je Knjiga Duhova. Sastoji se iz tri celine: Knjiga Duhova Kovitlajućih
Sila, Knjiga Lutajućih Duhova Zemlje i Knjiga Duhova oblasti izmeñu Zemlje i Ne-
besa. Niko ne može ući ni u jednu zonu, odnosno proći Nebesima Starih Bogova, a
da prvo ne proñe kroz Oblast kojom vladaju Duhovi Zemlje i Oblast izmeñu Neba i
Zemlje, niti da dosegne Nepregledna Prostranstva iza Sedam Nebesa (zone Neptuna,
Urana i Plutona i zone udaljenih Zvezda) kojima vladaju Drevni Bogovi.

Knjiga Ulaza

Jedinstvena Knjiga Ulaza nema svoju kopiju u okultnoj književnosti niti se u nekim
drugim formama pojavljivala, i prikazi magijskih pečata i simbola su nešto sasvim
novo u odnosu na sve što se pojavljuje na savremenoj okultnoj sceni, premda postoje
izvesne sličnosti sa raznim prikazima nastalim u starim arapskim tekstovima u posle-
dnjem milenijumu. Isto tako, neki od simbola koji se nalaze u ovoj knjizi verovatno
su bili prepisani u kasnije Mandeanske i Demiotske tekstove, koji su svakako mnogo
mlañi od Sumerskih Obreda. Uopšte, pojava ovih pečata je sasvim neobična i gotovo
nadprirodna.
Knjiga Ulaza je zaista sistem samoinicijacije u planetarne sfere, zone vladavine Bo-
gova, koja omogućava penjanje stepenicama Zigurata (Kula Svetlosti). Nije mnogo
toga objavljeno potencijalnom kandidatu za inicijaciju, izuzev informacija o tome ka-
ko ove Kapije rade i šta se iza njih može pronaći tamo. Obavezno, prilikom prolaska
kroz jednu Kapiju, treba sačuvati dobijenu Reč, koja je Ključ za otvaranje sledeće
Kapije. Ove Reči treba čuvati kao Svetu Tajnu, tako što treba napraviti tajno pismo
koje niko od drugih ljudi ne može razumeti. Na isti način treba u Knjigu Tajni Maga
(knjiga maga koju sam piše) napisati opis svakog iskustva i dogañaja prilikom obre-
dnih radnji.

60

Knjiga sadži Prizivanje Sedam Kapija Nebesa, čist tekst koji treba da posluži magu
da na pravilan način pristupi svakoj od Nebeskih Kapija. Prizivanje Boga Vatre koje
sledi je prilično problematičan tekst jer je mešavina grčkih i sumerskih fraza. Vero-
vatno je da izvorni tekst na sumerskoj tablici ne postoji u celini i moguće je da je do-
punjen kasnijim tekstom, ne zna se od koga. Za Prizivanje Stražara, koje dolazi na
kraju ovog teksta, trebalo bi reći nekoliko reči o samom nazivu rase Stražara. Po-
nekad se nazivaju Čuvarima, a naći će se i sinonim Posebna Rasa. Ova bića su isto
što i Anñeli ili Anñeli Čuvari, a u zapadnoj literaturi često se spominju kao Egregori.

Knjiga o Sedam Nebesa

Knjiga o Sedam Nebesa, kao što i sam naziv kaže, govori o Sedam Nebesa koja
okružuju Zemlju i daje opis Njihovih osobina. Svakim od Nebesa vlada jedno Staro
Božanstvo, a nastanjuje ih mnoštvo Duhova i Demona sa svojim Starešinama i svi
Oni imaju svoje Ime i Pečat, svoj Broj i osobine i oblast kojom upravljaju. Ova Ne-
besa su zone planeta, Sunca i Meseca, odnosno sfere njihovog kretanja, posmatrajući
geocentrično, dakle sa Zemlje. Zbog toga je poznavanje astrologije, barem u osnovi,
ovde neophodno.
U ovom spisu prikazani su samo Bogovi Nebesa i delimično grimoari ostalih Bića
Svetla, dok grimoari Bića Tame nisu prikazani, kako čitaoc ne bi došao u iskušenje
da bez predhodnog znanja i adekvatne pripreme započne rad na prizivanju ovih du-
hovnih sila. Rad na prizivanju je veoma opasan i sa nesagledivim je posledicama po
onoga ko bi se, nepripremljen, usudio da se upusti u takve avanture.
Kodeks Zag Nehar sadrži kompletne grimoare svih duhovnih Bića čije je predsta-
vljanje odobreno od Njih samih. Prizivanje ovih Bića zahteva uvek adekvatnu žrtvu,
a mnogi od Njih zahtevaju i sklapanje izvesnih sporazuma u zamenu za ono što daju
magu. Najčeće to taže Demoni Tame i Njihove Starešine i mnogi od Njih izričito za-
branjuju da se o Njima govori i da se Njihova imena i Pečati zapisuju. Zbog toga je
veoma malo Crnih grimoara i prilično su siromašni u podacima koje pružaju. Zapra-
vo, jedino što bi aspirant mogao učiniti uz pomoć Nekronomikona je da prizove Mo-
ći Pedeset Imena Marduka, što je potpuno bezopasno, a i uslov da se krene bilo gde
dalje. Sve drugo nije moguće, sem da se upute molitve i pohvalne pesme Bogovima.
Ovo je učinjeno zbog vaše bezbednosti i bezbednosti generacija.

Knjiga Isterivanja

Knjigu Isterivanja, koja se izvorno naziva Maklu, ne treba objašnjavati, jer ona sadrži
nekoliko bajalica Isterivanja, a samim čitanjem se vidi njihova namena. Možda je za-
nimljivo napomenuti da je ova knjiga unela veliku zbrku meñu zapadne egzorciste u
vreme kad se pojavila.

61

Knjiga Užasa

Knjiga užasa, odnosno Urilia, kako se drugačije naziva je jedini tekst za koji se ne
može reći da je izvorno sumerski, jer za to nema nikakvih dokaza u pisanim teksto-
vima, ali je svakako tekst koji nosi sa sobom elemnte sumerske tradicije.
Grimoar koji je ovde prikazan sreće se u mnogim magijskim spisima starog i sre-
dnjeg veka. Ovo je potpuno demonska knjiga namenjena obožavaocima Drevne Zmi-
je Tiamat i Njenim saučesnicima u Zlu.
Sledbenici ove knjige, zaista su Zli Crni Čarobnjaci, vladari nad mnogim nezamisli-
vim moćima Tame. I svakako, protivnici su ustrojstva ljudske civilizacije.
Nikako se ne preporučuje aspirantima da se upustaju u rad sa Duhovima, prikazanim
u ovoj knjizi. Ova demonska Bića su izuzetno moćni Duhovi i u stanju su da slome
volju čak i veoma iskusnih magova. Podpadanjem pod vlast ovih Demona čovek
svakako pada u obuzetost i ludilo.

Knjiga Crnih Obreda

Knjiga Crnih Obreda upozorava čitaoce na opasnosti od Crne Magije i uopšte opa-
snosti koje vrebaju iz Onostranog. Pisali su je drevni Skriveni Sveštenici koji pozna-
ju sve moći. Ovde je dato samo ono što je od Skrivenih Sveštenika odobreno.
Crni Obredi su delimično opisani, ali nisu napisani, i kao što pisac kaže, "i neće biti".
Zabranjeno je od strane Skrivenih Sveštenika da se bilo šta o Njima govori, da se
spominju Njihova imena i opisuju Njihovi obredi. Aspirant koji krene ovim Putem i
postane Mag, znaće kako i gde da Ih potraži.

Izgovor originalnih tekstova Šoteneroma

Ne možemo Biti potpuno sigurni kako su Sumeri, Asirci, Akañani i Vavilonci govo-
rili, ali može biti korisno proučiti postojeće studije o ovim narodima, uključujući pre-
vode glinenih pločica koje su nastajale svuda po Mesopotamiji.
Sumerski jezik je bio jezik kojim se govorilo u drevnom Sumeru, južnoj Mesopota-
miji (današnji Irak). To je bila najstarija civilizacija poznata modernom čoveku i
trajala je preko 3000 godina. Izmeñu 2. i 3. milenijuma pre nove ere, sumerski jezik,
kao govorni jezik je zamenjen akadskim, ali je ostao u upotrebi kao sveti, obredni je-
zik do, otprilike 1 veka nove ere. Bio je zaboravljen do 19 veka, kada su se naučnici
zainteresovali za dešifrovanje pronañenih tablica na arheoloskim iskopinama u Iraku.
Sumersko pismo se, u ranom periodu svog nastanka, konstantno menjalo. Simbole su
zapisivali na vlažnim glinenim tablicama. U početku smer pisanja simbola na gline-
nim tablicama se kretao od vrha ka dnu, da bi se vrlo brzo promenio u pisanje si-
mbola s leva na desno. Ovo je, takoñe, uticalo i na položaj znakova i simbola koji su

62

se urezivali rotirani za 90°. Još jedna promena se desila u ovom ranom periodu ra-
zvoja sumerskog jezika, a ona se ticala samog oblika simbola koji su u početku bili
više linearni da bi na kraju dobili oblik klinastog pisma koje je dugo nakon toga bilo
u upotrebi.

U sumerskom jeziku je postojao
veliki stepen homofonije, sto znači
da je postojalo dosta reči koje zvu-
če slično ili identično. To je omo-
gućilo pojavu rebusa u pisanju gde
se simbol za jednu reč koristio da
predstavi neku drugu reč koja se
izgovarala slično ili identično. S
druge strane, ako su različite reči
koje slično zvuče imale drugačije
simbole za pisanje, onda su posto-
jali brojni načini za pisanje jednog
zvuka. Još jedna osobenost ovog
sistema pisanja je polifonija, gde
mnoge reči koje imaju slično zna-
čenje, ali veoma različit izgovor i
zvuk su pisane istim znacima. No-
vi znaci su nastajali dodavanjem
grafičkih elemenata na već posto-
jeće znakove ili kombinovanjem
dva već postojeća znaka kako bi se
dobile nove reči. Sumerski sistem
pisanja su usvojili i drugi narodi u
Mesopotamiji kao sto su Akañani i
Vavilonci. Kao govorni jezik su-
merski je prestao da se koristi oko
18. veka pre nove ere, ali je na-
stavio da se koristi kao obredni je-
zik sve do 1 veka nove ere. Tako
da ga to čini jednim od jezika koji
je najduže bio u upotrebi u istoriji.

Onima koji govore Srpski jezik mogu reći da su srećnici, ako tako mogu da se izra-
zim jer Srpski jezik, kao jedan od retkih sa autohtonim poreklom, ima sve glasove
koji su zastupljeni u ovim starim jezicima, te sam jednostavno, u prevodu, pristupio
običnoj transliteraciji, dakle, čitaj kako je napisano.

Što se tiče naglaska, ovi jezici su takoñe arijskog porekla i naglasak je na prvom ili
drugom slogu, nikad na poslednjem kao u semitskim jezicima. Podsećanja radi, u
transliteraciji svaki glas mora biti izgovoren jasno i izrazito, a u magijskom smislu,
kod izgovora bajalica, ako samo i jedna greška se učini bajalica gubi dejstvo, ili pak
može se napraviti greška pa se dozvati neka od mnogih drugih sila, a ne ona koja je
nameravana.

63

Brojevi, vreme i kalendar

Stari Sumerci, a po njima i njihovi naslednici Akañani, Asirci i Vavilonci, računali
su po seksagezimalnom (šezdesetnom) sistemu.

Godinu su računali kombinovano po kre-
tanju Sunca i Meseca. Imala je 12 meseci
po 30 dana što je iznosilo 360 dana. Gre-
šku od 5 dana ispravljali su svake šeste
godine dodajući trinaesti mesec. Smatrali
su ga nesretnim i za vreme njegovog tra-
janja nisu vršili nikakve važnije poslove.
Simbol ovog meseca je bio gavran.

Brojanje godina im nije bilo jedinstveno i
često su započinjali iznova, uglavnom od
nekog važnog dogañaja. I dani u nedelji
simbolisali su sedam planeta i bili su po-
svećeni Bogovima. Ova podela ostala je
do današnjih dana. Tako je prvi dan bio
posvećen Bogu Sinu (Mesec - Ponede-
ljak), drugi Nergalu (Mars - Utorak), treći Bogu Nebou (Merkur - Sreda), četvrti Ma-
rduku (Jupiter - Četvrtak), peti Boginji Ištari (Venera - Petak), šesti Bogu Ninibu
(Saturn - Subota) i sedmi Šamašu (Sunce - Nedelja).

I podelu dana dugujemo Sumercima. On je imao 12 dvostrukih sati podeljen na 30
delova po 4 minuta. Svaki dvostruki sat odgovarao je jednom sazvežñu Zoodijaka.

Astrologija

Visoke kule, zigurati, bile su prave zvezdarnice. S njihovih terasa sveštenici su noću
posmatrali kretanje zvezda. Poznavali su ih priličan broj, znali su za razna sazvežña i
planete. Verovali su da zvezdama i sazvežñima na nebu odgovaraju gradovi i države
na zemlji. Po kretanju Sunca merili su se i putevi na zemlji. Sve što se na zemlji do-
gañalo bilo je već unapred odreñeno na nebu. Oni su zapazili da se mnoge stvari de-
šavaju na zemlji pod uticajem Sunca i Meseca, pa su verovali da su i svi ostali doga-
ñaji posledica uticaja različitih zvezda i sazvežña. Kraljevi nisu preduzimali nikakav
ratni pohod, a nisu započinjali ni bilo kakav važan državnički posao dok za to nisu
dobili dopuštenje neba, tj. dok im sveštenici nisu označili povoljne dane.

Sumerska astrologija se smatra prvom astrologijom, a sumerskim Magovima je dugo
vremena pripisivano otkriće astrologije iako za to nije bilo dokaza. O kulturama koje
su se razvijale u Mesopotamiji (Sumerska, Akadska, Asirska, Vavilonska) nemamo
mnogo sačuvanog materijala a prevodi tablica sa klinastim pismom, naročito onih iz
Asurbanipalove biblioteke, nisu uvek precizni. Rekonstrukcija jednog astrološkog si-
stema, naročito iz starih vremena sumerske astrologije je prilično otežan. Naravno,

64

ono što mi danas podrazumevamo pod astrologijom, tj. horoskopskom astrologijom
ni približno se ne podudara sa drevnim oblicima tumačenja zvezdanog neba.

Natalna astrologija u to vreme nije imala široku primenu, osim u slučajevima vladara
i duhovnih voña. Sumerska astrologija je pre svega mundalna astrologija koja se ba-
vila problemima države, naroda u celini, gradova, a posebno prirodom, tj. vreme-
nskim problemima. To je i razumljivo jer individualizam nije bio razvijen u tom smi-
slu kao u kasnijim periodima a pogotovo ne kao danas posebno izraženi otuñeni indi-
vidualizam. Ljudi su živeli potpuno svesni zajednice pa je otuda i razumljivo odreñe-
nje ove astrologije kao deskriptivne astrologije.

Od prvih proučavanja neba koja su vršili Sumerci i Asirci, pre oko 6.000 godina, pro-
teklo je mnogo vremena do postavljanja teorije celine koju su oko 2.500. pre n.e. fo-
rmulisali sumerski magovi. Oni su verovali da se jednog dana Tijamat rodila iz prvo-
bitnog okeana koji je prekrivao kako Nebo, tako i Zemlju. Tvorac Bel ga je udarcem
mača isekao na dva dela i od svake polovine napravio po jedan svod, jedan ispod
drugog, nebeski i zemaljski. I jedan i drugi su bili nepokretni. Na nebeskom svodu su
se nalazila sva tela, zvezde, koje su Bogovi vodili po tačno označenom putu pod sve-
moćnim Belovim nadzorom. Druga tela, planete, koje se nisu kretale tačnom puta-
njom koju je odredio Bel, bile su podreñene Anuu, sveopštem ocu.

Prva Nebesa - Bog Nana (Sin) - planeta Sin - Mesec
Druga Nebesa - Bog Nebo - planeta Mustabaru - Merkur
Treća Nebesa - Boginja Inana (Ištar) - planeta Kilbat - Venera
Četvrta Nebesa - Bog Šamaš (Udu) - planeta Udu - Sunce
Peta Nebesa - Bog Nergal - planeta Bibou - Mars
Šesta Nebesa - Bog Marduk - planeta Dapinou - Jupiter
Sedma Nebesa - Bog Ninib - planeta Kajmau - Saturn

Ova teorija nebeskog ustrojstva koja je u korenu celokupne astrologije pre svega je
mitološka. Grčki istoričar Diodor koji je proučavao sumersku civilizaciju kaže: Se-
dam zvezda podreñenih Anuu otkriva buduće dogañaje i tumači ljudima blagonaklo-
ne namere Bogova.

Prividno kretanje Sunca kroz ekliptiku pokazalo je sumerskim magovima da se ono
svakog meseca kreće kroz drugo sazvežñe. Ovo posmatranje je u osnovi Zodijaka
podeljenog na dvanaest delova od kojih svaki nosi ime preñenog sazvežña. Grci koji
su sistematizovali sva znanja astrologije su sazvežñima dali druga imena, koja odgo-
varaju njihovoj mitologiji, ali su mesopotamijski astrološki znaci bez sumnje dosta
slični ovim nama poznatim.

1. Kuzarikut (Ovan) je prvi znak Zodijaka koji je prelazna faza jer zvezde iz sa-
zvežña Ribe i Kit figuriraju u ovom delu Zodijaka. U pravom smislu reči, to je znak
poljoprivrede.
2. Te-Te (Bik) predstavlja drugi znak, a prikazan je kao životinja slična biku upre-
gnuta u kočije koje je Boginja Ištar upotrebila da bi pobedila Gilgameša.
3. Tua-mu ili Mas-Masu (Blizanci) odgovaraju dvojici božanske braće Nebou i
Marduku koje su Grci nazvali Kastor i Poluks. Dvostruka priroda ovog znaka proi-
zilazi iz borbe izmeñu dva brata neprijatelja.
4. Nangaru ili Al-Lul (Rak) je znak koji obiluje simbolizmom, a znači štipaljka
krabe i podseća na Mlad Mesec koji je i vladar ovog znaka.

65

5. A-ru (Lav) je bio poistovećen sa zvezdom Regulus koja se pojavljuje kada je
Sunce jako kao i lav, kralj životinja.
6. Ši-ru ili Ki (Devica) čije haldejsko ime znači uvo života je simbol majke u pra-
vom smislu. Ovaj znak predstavlja kult braka.
7. Zibanitu ili Nuru (Vaga) označava ravnotežu izmeñu dana i noći kao i izmeñu
života i smrti.
8. Akrabu (Škorpija) predstavlja čoveka zmiju koji je pomogao Tijamat da se odu-
pre napadima Bela stvoritelja.
9. Pabilsag (Strelac) je nastavak predhodnog znaka jer strela koju drži je žaoka
Škorpije.
10. Saku ili Enzu (Jarac) je dosta postojan znak koji je imao tumačenje isto kao i da-
nas.
11. Gu ili Mulugula (Vodolija) znači veliki čovek i predstavlja sazvežñe Gilgameš
koje su Grci nazvali Herkules.
12. Nunu ili Zib (Ribe), dvanaesti i poslednji znak Zodijaka, zatvarao je lunarnu go-
dinu, sa umiranjem prirode pre prolećnog uskrsnuća.

Nebeska Kraljevstva, koja se spominju u više navrata kroz tekst Nekronomikona, su
zapravo Znaci Zodijaka i imaju astrološki karakter. Tako npr. kada se kaže da Bog
Nergal ulazi u Kraljevstvo A-ru, to znači da se planeta Bibou (Mars) kojom vlada
Nergal kreće kroz Nebesko kraljevstvo A-ru (Lav), znači, savremenim astrološkim
jezikom rečeno, Mars u Lavu.

Potrebno je još pomenuti astrološke odnose (planetarne aspekte) i polja ili kuće u ho-
roskopu. Kada se kaže: kad Šamaš uñe u Kraljevstvo Te Te, a Ištar i Nebo su u za-
grljaju u drugom Kraljevstvu udaljeni, to znači da Sunce prolazi znakom Bika, a Ve-
nera i Merkur su u konjukciji u Blizancima, itd. Polja ili kuće u horoskopu (dnevni i
noćni sati), označavaju se kao Nebeske Palate u Kraljevstvima Svetla i Tame. Pri-
mer: kada Marduk uñe u drugu Palatu Kraljevstva Svetla, a Ninib je u Kraljevstvu
Akrabu, znači: Jupiter treba da bude u drugom satu, tj. kući horoskopa dok se Saturn
nalazi u sazvežñu Škorpije, itd.

Celokupna filosofija i književnost posvećena simbolima i tumačenju matematičke
astronomije u Sumeru je svoj vrhunac dosegla oko 2.500. godine pne. Sakupljena je i
sreñena tek negde oko 1000. godine pne. u delu poznatom kao Enuma Anu Enlil.
Ova astrologija više je mundalna i astrometeorološka jer se bavi uglavnom narodom
u celini, a pojedinačno samo kraljevima i plemićima. Sudbinom drugih pojedinaca se
nije bavila. Prvi razlog proučavanja neba bio je kalendarskog tipa, a u svrhu predvi-
ñanja vremenskih prilika kako bi se mogao planirati razvoj poljoprivrede. Enuma
Anu Enlil jasno sugeriše da postoji veza izmeñu onog što se dešava na nebu i onog
što se dešava na zemlji.

Od V veka pre n.e. sumerski magovi stvaraju liste povoljnih i nepovoljnih dana i me-
seci sa znamenjima i putanjama Sunca, Meseca i planeta kroz Zodijak, a koji se
odnose i na pojedince. Naravno ovde treba jasno podvući razliku izmeñu tumačenja
pozicija na nebu kao indikatora za proricanje zemaljskih dogañaja i tumačenja i inte-
rpretacije zabeleženih pozicija koje znamo kao horoskopsku ili genetlialogijsku
astrologiju. Kad se tačno pojavila horoskopska astrologija u Sumeru ne možemo pre-
ciznije odrediti jer ne postoje pisani dokumenti koji bi dali uputstvo za takav za-

66

ključak. Obično se smatra da ona nastaje u V veku pre n.e. odnosno u vreme njenog
prodora u Grčku. Tačno je da se u to vreme stvaraju kontakti izmeñu klasične Grčke
i Vavilona na šta nas upućuju mnogi autori tog doba. Demokrit tvrdi da je bio upo-
znat sa trijadom Sunce (Sin), Mesec (Šamaš) i Venera (Ištar): fragment 55A. Meñu-
tim, zbog nedostatka pisanih svedočanstava ne možemo biti isključivi. Ono što danas
imamo kao astrološki sistem možemo biti zahvalni starim Grcima koji su stvorili je-
dan celokupni astrološki sistem koji je u osnovi današnje zapadne astrologije, ali su
Grci u većini svojih dela tvrdili da su oni svoja znanja primili od sumerskih magova
astrologa i egipatskih sveštenika astrologa. Prema tome, iako sa preciznošću ne mo-
žemo tvrditi, astrologija u celini pa i ona horoskopska u Sumeru je nastala mnogo ra-
nije nego što se to misli. Ovo tvrñenje je proisteklo kao zaključak iz sagledavanja či-
tavog zadivljujućeg opusa matematičke astronomije iz ovog perioda za čiju precizno-
st i detaljnost ne možemo tvrditi da je plod slučajnosti. Ona je, o tome sam već go-
vorio u poglavlju Zemlja Senarska, mogla nastati samo kao nasleñe jedne mnogo sta-
rije i razvijenije civilizacije.
Slika predstave neba prema sumerskim magovima, sa nazivima zvezda i sazvežña

67

Razmišljanja o Nekronomikonu

Kada se povede rasprava o Nekronomikonu, izdvaja se nekolioko tokova misli. Jedna
grupacija ljudi, najveća grupacija, sledi tok nezainteresovanosti za temu i o tome ne-
ma šta da kaže, niti želi išta da čuje.

Druga grupacija su ljubitelji horor tematike, bez obzira na koji način ona bila pisana.
Oni već imaju šta da kažu i žele da čuju. Ovde je tok misli usmeren, uglavnom na de-
lo H.F. Lavkrafta, za koje se zna da je u dobroj meri izmišljeno delo. Lavkraftov Ne-
kronomikon predstavlja vrhunac njegovog književnog opusa, mada se ne može zane-
mariti njegovo poznavanje istorije starih mesopotamskih civilizacija, od Sumera, pre-
ko Asirije i Akada do Vavilona, kao i srednjevekovnih magijskih rukopisa i grimo-
ara. Ovaj tok misli, iznedrio je dva pravca odnosa prema Nekronomikonu. Lavkra-
ftov Ktulu mitos dobio je nebrojene obožavaoce, sladostrasnike horor žanra za koje
je Nekronomikon remek delo horora i to je jedan pravac. Drugi se odnosi na magi-
jske praktikante, uglavnom slabo upućene i najčešće pod dejstvom raznih narkotika i
alkohola, mlade buntovnike željne sveta tame i zadovoljenja sopstvenih nagona.

Treća grupacija sledi tok misli osude kroz poistovećivanje sa Satanizmom. A Satani-
zam je, po Crkvi, sve što nije od Hrista dato. Ovde jedan tok misli osuñuje, napada,
kamenuje i spaljuje drugi tok misli. Ovde nema slobodnog razuma, niti slobodne vo-
lje. Ovde nema čak ni slobode, ni volje, ni prava, niti misli ima, jer je pravo jedno,
volja jedna, sloboda jedna, sloboda u Hristu, sloboda, volja i pravo izbora izmeñu
Boga i ðavola, izmeñu Hrista i Satane. Ovo je jedino pravo, jedina volja i jedina slo-
boda koja je data, a izbora je tako mnogo. Slično je kod svakog religioznog toka mi-
sli, da ne sledimo opis svakog ponaosob.

Četvrta grupacija su pobornici magije, ali u smislu žive magije koja zahteva jedan
drugačiji, ne samo pristup, već i način života. Kod ovih pobornika Nekronomikona
tok misli je usmeren na život, na delo. Ovde teorija nije važna. Nije bitno ko je šta
napisao, odakle potiče to što je napisano, koliko je staro ili autentično, jer su sve ovo
pitanja za teoretičare. Važno je samo da li "radi", rečeno žargonski. Teorija je mrtva.
Delo je živo. Živa Magija ili Magija Života je život malobrojnih koji slede ovaj tok
misli. Njih je bilo kroz istoriju, ali nije mesto za priču o njima.

Pomenuću samo Kroulija, svima koji o magiji znaju nešto, poznatog okultiste XX
veka. Uspeo je u svojim sinkretističkim sintezama da doñe do Magijskih ključeva.
Uspeo je da proñe kroz mnoge Kapije Bezdana. Iza jedne, poslednje na kojoj je bio,
zaustavio se i razum izgubio. Nije imao snage da ponese taj besomučan jaram Dre-
vne Sile na svojim plećima. Zatvorio je Kapiju. Zatvorio je i ključ u parabolama koje
je posle toga pisao. Većinu dela potpisanih njegovim imenom, napisali su ili preradili
i objavili njegovi učenici i nastavljači, ali ključ im nije dao. Ostao je skriven i tako
treba. Njegov rad nisu razumeli. Ostavio je iza sebe Knjigu Zakona, koju je dobio od
jednog entiteta, jedne od emanacija, jednog od Drevnih Bogova, iza Kapije gde spa-
va. Ušavši u Njegov San, sanjao je s Njim. I San nije podneo. I završio je tužno i ja-
dno.

Svaka mudrost ima za cilj da reši tajnu čoveka, koji je krajnji rezultat evolucije sve-
tova. Ova tajna sadrži u sebi zagonetku sveta, pošto je čovek tek sićušni univerzum,

68

mikrokosmos i neznatna sinteza velikog univerzuma ili makrokosmosa. Oboje se te-
melje na istim principima, jedno i drugo su izraz Nevidljivog Tvorca, koji se ogleda
u svojim delima Vrhovnog Duha kojeg nazivamo Bog. I makrokosmos i mikroko-
smos, ma kako različiti bili, skladno se dopunjuju.

69

Knjiga Kralja Tota

Totove ploče

Nezaboravno čudo: “Prvi Put”

Vratimo se opet na početak, ili bolje rečeno u dane pre nego što je vreme postalo. Pre
svih ljudi beše Tot, Veliki Kralj i Prvosveštenik Atlantide. U drevnom Egiptu oboža-
van kao Bog i Glasnik Bogova. Kada kažem pre svih ljudi, mislim na poznatu istori-
ju, a kada kažem u dane pre nego što je vreme postalo, mislim na dane drevne Atla-
ntide, a to je ono doba, neoznato novom svetu koji znamo. Iz tog Starog, ili tačnije,
Srednjeg doba kroz koji je Zemlja prošla, došao je On, Tot, Sve Magije Gospodar,
prenevši sa sobom Drevnu Mudrost iz vremena pre čoveku poznate istorije, Knjigu
koju je sam pisao a koju znamo kao Totove Smaragdne ploče.

Ova je knjiga po svom sadržaju, re-
klo bi se, Prva Knjiga i stoga, neo-
phodna u smislu predznanja za ra-
zumevanje Knjige Mrtvih (Nekro-
nomikon) i svih drugih Svetih Knji-
ga i Grimoara. Ali, valja znati, da
ova knjiga nije objavljena u celini,
jer sadrži Tajne nezamislive. Strogo
je zabranjeno njihovo iznošenje u
svet ljudi, osim nekolicini najviših
posvećenika.

Tot je obožavan kao jedan od najznačajnijih Bogova drevnog Egipta. On je Gospodar
Mudrosti, Glasnik i Posrednik izmeñu Bogova, Izmiritelj, Pisar Bogova i u svetu lju-
di tvorac pismenosti. On je Bog vremena, računananja vremena, kalendara, pronala-
zač brojeva i slova, tvorac svih dela nauke, religije, filosofije i Magije. Grci su ga,
poistovećujući sa Hermesom, proglasili pronalazačem astrologije, nauke brojeva,
matematike, geometrije, medicine, botanike, teologije, civilizovane vlade, alfabeta,
čitanja, pisanja, govora... Tot je tvorac svakog rada ili znanja bilo ljudskog ili boža-
nskog.

Originalno Tot je bio bog stvaranja, ali kasnije je sma-
tran onim koji je civilizovao čoveka, učeći ga graña-
nskim i religioznim veštinama, čitanju, medicini, muzi-
ci, magiji. Magijske moći Tota su bile toloko velike da
su Egipćani govorili o Knjizi Tota, koja bi omogućila
osobi koja pročita ovu Tajnu Knjigu da postane najmo-
ćniji Mag sveta. Knjiga koju je sam Bog Mudrosti
napisao svojom rukom, bila je smrtonosna Knjiga koja
nije donosila ništa osim patnje i užasa onima koji je
pročitaju, iako su spoznavali Tajne samih Bogova i o
svemu što je meñu zvezdama skriveno.

70

Tot je zoomorfno prikazivan kao ibis ili grivasti pavijan (babun). Najčešći prikaz je
bio sa telom čoveka i glavom Ibisa, reñe sa glavom babuna.

Rañanje egipatske civilizacije nije prestalo da zadivljuje istoričare. Tokom dva mile-
nijuma koja su prethodila osnivanju “Ujedinjenog kraljevslva”, neolitske kulture na-
stavile su da se razvijaju, ali bez dubljih izmena. Ipak su, u IV milenijumu, dodiri sa
sumerskom civilizacijom izazvali pravu i priličnu mutaciju. Egipat preuzima valjka-
sti pečat, veštinu grañenja ciglom, tehniku pravljenja brodova, umetničke motive i,
pogotovu, pisanje, koje se pojavljuje naglo, bez prethodnica, početkom Prve dinastije
oko 3.000. godine pre nove ere.

Ali egipatska civilizacija će, vrlo brzo, razviti osoben
stil koii će se odraziti na sve njene tvorevine. Izvesno, i
sama geografiia je nametala drugačiji razvoj od onoga
koji je bio svojstven sumersko-akadskim kulturama.
Jer, za razliku od Mesopotamije, sa svih strana izlože-
ne napadačima, Egipat je, tačnije dolina Nila, bio izo-
lovan, a branili su ga pustinja, Crveno i Sredozemno
more. Sve do upada Hiksa, 1674 odine pre nove ere,
Egipat nije znao za opasnost koja bi došla spolja. S
druge strane, plovnost Nila omogućavala je vladaru da
upravlja zemljom posredstvom sve centralizovanije
administracije. Osim toga, Egipat nije znao za velike
gradove mesopotamskog tipa. Moglo bi se reći da je
državu činila seoska masa kojom su upravljali predsta-
vnici otelovljenog Boga, faraona.

Religija, a naročito dogma o faraonu kao Bogu, od po-
četka su dale svoj doprinos oblikovanju struktura egi-
patske civilizacije. Prema tradiciji, ujedinjenje zemlje i
osnivanje države bili su delo prvog vladara, poznatog
pod imenom Menes. Došavši s juga, Menes je novu
prestonicu ujedinienog Egipta izgradio u Memfisu, po-
red sadašnjeg grada Kaira. Tu je on prvi proslavio ce-
remoniju krunisanja. Posle njega, tokom više od tri hiliade godina, faraoni su kruni-
sani u Memfisu. Vrlo verovatno, vrhunac ceremonija predstavljalo je ponavljanje
obreda koji je ustanovio Menes. To nije bilo podsećanje na Menesove podvige nego
obnavljanje svaralačkog izvora prisutnog u Prvobitnom Delu.

Osnivanje ujedinjene države izjednačeno je s kosmogonijom. Faraon, otelovljeni
Bog, uspostavio je novi svet, civilizaciju, beskrajno složeniju i višu u odnosu na ci-
vilizaciju neolitskih sela. Osnovno je bilo obezbediti stalnost tog Dela izvršenog pre-
ma božanskom obrascu, drugim rečima, izbeći krize koje bi mogle da uzdrmaju
osnove novoga sveta. Božanska priroda faraona predstavljala je najbolje jemstvo za
to. Pošto je faraon bio besmrtan, njegova smrt je značila samo njegovo preseljenje na
Nebo. Kontinuitet jednog otelovljenog boga za drugim otelovljenim bogom, i prema
tome kontinuitet kosmičkog i društvenog poretka, bio je osiguran.

Uočljivo je da su najznačajnija socio-politička i kulturna ostvarenja nastala tokom
prvih dinastija. Ta su dela utvrdila obrasce za sledećih petnaest vekova. Posle V di-

71

nastije, izmeñu 2.500. i 2.300.godine pre nove ere, gotovo da ništa značajno nije do-
dato nasleñenoj kulturi. To “mirovanje” koje karakteriše egipatsku civilizaciju, ali
koje nalazimo i u mitovima i nostalgijama i drugih tradicionalnih društava, religio-
znog je porekla. Postojanost obrednih formi, ponavljanje podviga i junačkih dela
obavljenih na početku epohe, sve su to logične posledice teologije koja je kosmički
poredak smatrala za božansku tvorevinu bez premca, a u svakoj promeni videla opa-
snost od povratka u haos, pa, prema tome, i mogućnost za trijumf demonskih sila.

Težnja koju su evropski naučnici označili kao “mirovanje” bila je usmerena na to da
se održi netaknuto Prvobitno Delo, jer je ono bilo savršeno u svakom pogledu, ko-
smološkom, religioznom, socijalnom, etičkom. Uzastopne faze kosmogonije navede-
ne su u različitim mitološkim tradicijama. U stvari, ti se mitovi pozivaju isključivo na
zbivanja koja su se dogodila u mitsko vreme početaka. Ta epoha, nazvana Tep zepi,
“Prvi put”, trajala je od pojavljivanja Boga Stvaraoca iznad Prvobitne Vode, pa sve
do ustoličenja Horusa. Sve što postoji, kako prirodne pojave, tako i religiozni i kultu-
rni realiteti (nacrti hramova, kalendar, pismo, obredi, kraljevski znaci, itd.) svoju va-
ljanost i smisao duguju činjenici da su bili stvoreni tokom prvobitne epohe. Očigle-
dno, “Prvi put” predstavlja zlatno doba potpunog savršenstva “pre nego što su se
pojavili bes, ili buka, ili borba, ili nered”. Ni smrt, ni bolesti nisu postojali tokom te
čudesne ere, označene kao “vreme Raovo”, Ozirisovo ili Horusovo. U nekom trenu-
tku, nakon uplitanja zla, pojavio se nered i tako je okončano zlatno doba. Ali slavna
epoha “Prvi put” nije bila odbačena meñu relikvije nepovratne prošlosti. Budući da je
predstavljala skup obrazaca koje treba podražavati, ta je epoha neprekidno obnavlja-
na. Ukratko, moglo bi se reći da su obredi usmereni na ometanje demonskih sila ima-

72

li za cilj obnavljanje prvobitnog savršenstva, na obnavljanje Zlatnog doba drevnog
Kema.
Istorija Smaragdnih tabli je čudesna i izvan shvatanja modernog čoveka. Njihova sta-
rost je ogromna, datira iz prošlosti od oko 36.000 godina pre nove ere. Pisac je Tot,
Prvosveštenik Atlantide koji je osnovao koloniju u drevnom Egiptu nakon Velikog
potopa u kojem je Njegova zemlja nestala. On je bio graditelj Velike piramide u Gizi
koju su moderni naučnici pogrešno pripisali Keopsu. Njihov razlog je bio taj da se
prikrije prava starost piramide jer bi se u slučaju njenog otkrivanja morala ponovo pi-
sati cela istorija. U piramidu je ugradio svo znanje i drevnu mudrost, a takoñe i važne
zapise i instrumente drevnih Atlantiñana. Ti instrumenti su služili u razne svrhe, a je-
dna je i komunikacija i teleportacija sa matičnim sazvežñima od kojih potiču. Otuda
se u unutrašnjosti piramide i danas mogu videti vrlo neobični useci i udubljenja koja
sama po sebi ne služe ničemu, već je očigledno da su nekada služila kao mesta za
ureñaje kojih više nema. Sudeći po ogromnom trudu da se ta mesta naprave pri gra-
dnji piramide, koju ni danas nije moguće napraviti tehnologijom kojom raspolažemo,
jasno je da nisu služila ničemu drugom do ureñajima koji su tu nekada stajali.

Još uvek se u javnosti sa nevericom i sumnjom govori o Atlantidi i malo ko veruje u
njeno stvarno postojanje. Meñutim, činjenice koje se skrivaju od javnosti daju sasvim
drugu sliku.
Ruševine i ostaci puteva i zgrada pronañeni su u vodama Bimini ostrva šezdesetih
godina prošlog veka, fotografisane su i publikovane od strane ekspedicije Dr. Vale-
ntina Mansana. Steven Forsberg, jedan od osnivača Lahaina Times novina, ronio je u
vodama gde su ruševine 15. avgusta 1982. god. da bude svedok. Slične ruševine su
fotografisane i kod Cay Sal na Bahamima. Ruševine su od iste konstrukcije kao na-

73

jstariji grad ikada pronañen na zemlji na osnovu tvrdnji arheologa, a to je u Tiahu-
anaku, Boliviji, gde je pronañen kalendar koji pokazuje tačne pozicije zvezda i pla-
neta pre 27.000 god. Ovo je 20.000 god. pre najstarije civilizacije o kojima se piše u
školskim knjigama istorije.
Slične podvodne ruševine su pronañene i fotografisane u predelu Maroka na dubini
od dvadesetak metara vode. Doktor David Zink je našao 18. avgusta 1957. god. u vo-
dama Bahama glavu od mermera i kameni stub iz kojeg je izbijala energija. Takoñe
je tu kapetan John Alexander pronašao luku.

Pomoću podmornice za duboko ronjenje zvana Aluminaut otkriveni su putevi pra-
vljeni od magnezijum oksida koji su išli od Floride do Južne Karoline pod vodom.
Ogromna piramida sa 11 soba je pronañena na 3.000 metara dubine u sredini Atla-
nskog okeana sa ogromnim kristalom na vrhu. Bele mermerne ostatke je pronašao
Liecester Hemingway kod Kube.
Sovjetske ekspedicije u Atlantic Ampere Seamount načinile su fotografije ruševina
koje su nastale zbog uništavanja od lave, kao što su Asteci i Maje opisali kao način
na koji je Atlantida uništena. Ovo otkriće je bilo u New York Times novinama 21.
maja 1978. god. Fotografije su razvili Akademija Petrovsky Marakuyev i o ovome je
izvestio i direktor Sovjetske Akademije Nauka i Instituta za okeanografiju, prof.
Aksionov koji je takoñe objavio o otkriću kod Kadiza, Španija, u istom delu gde ga
je dr. Maxine Asher prethodno našao.
Potonuli grad 400. milja od Portugala pronašla je Sovjetska ekspedicija, a nju je vo-
dio Boris Asturua 20. septembra 1970. god. Nañene su zgrade koje su pravljene od

74

izuzetno jakog betona i plastike. On je uspeo da izvuče odatle statuu i izjavio je da je
ta civilizacija koristila viseće jednošinske pruge za transport.

Tot je vladao drevnom rasom Egipta (koja je poticala sa Atlantide) oko 16.000 godi-
na, približno od 50.000 do 34.000 godine pre nove ere. Za to vreme stara varvarska
plemena, koja su tu bila od ranije, uzdigla su se do visokog stepena civilizacije. Tot
je bio besmrtnik, nestajao je po svojoj volji, ali ni tada ne kroz smrt. Njegova ogro-
mna mudrost učinila ga je vladarem nad raznim kolonijama razorene Atlantide,
uključujući i one u Južnoj i Centralnoj Americi.

Kada je došlo vreme da napusti Egipat podigao je Veliku piramidu nad ulazom u Ve-
like dvorane Amentija i smestio u njoj svoje zapise i imenovao za čuvare svojih tajni
neke od svojih najviših ljudi. Tokom vremena, potomci čuvara postali su sveštenici
piramide i oni su Tota uzdigli na status Boga Mudrosti, Vrhovnog sudije i Zapisniča-
ra radi onih koji su ostali u Tami neznanja nakon njegovog odlaska. Po legendi dvo-
rane Amentija su postale podzemni svet, dvorane Bogova, kuda su duše odlazile po-
sle smrti na sud.

Tokom poslednjih veko-
va Tot se inkarnirao u
ljudsko obličje tri puta.
U poslednjoj inkarnaciji
bio je poznat kao He-
rmes Trismegistos (tri
puta roñeni). U ovoj i-
nkarnaciji on je ostavio
spise poznate okultisti-
ma kao Smaragdne plo-
če, koje predstavljaju
vrlo uprošćeno izlaganje
drevnih misterija.

U Knjizi Kralja Tota prevedenoj u okviru kodeksa Zag Nehar, su jedna tabla, 15
ploča i 14 svitaka papirusa. Prvobitno je bilo deset ploča koje su postojale u Velikoj
piramidi pod nadzorom sveštenika. Deset ploča je podeljeno u 33 radi preglednosti.
Poslednje dve od ovih deset su tako velike i od takvog su značaja da je zabranjeno
objavljivati njihov sadržaj. Ipak, i u ovim ovde izloženim date su neprocenjive tajne
ozbiljnim tragaocima na Stazi Znanja. Treba ih pročitati ne jednom već stotinu puta
jer se samo tako može otkriti pravo značenje. Povremeno čitanje će dati bljeskove le-
pote, ali će intenzivno izučavanje tragaocu otvoriti skrivene tunele mudrosti.

Kako je došlo do otkrića ovih važnih Tajni modernom čoveku nakon tako dugog
skrivanja?

Oko trinaest vekova pre nove ere Egipat, ili drevni Kem, bio je u nemirima i mnogi
sveštenici su poslati u druge delove sveta. Meñu njima su bili i neki od sveštenika Pi-
ramide koji su poneli sa sobom Smaragdne ploče kao talismane pomoću kojih su
imali autoritet nad nižim sveštenstvom plemena koji su poticali iz drugih Atlantiña-
nskih kolonija. Iz legendi se vidi da ploče daju i prenose autoritet samog Tota.

75

Jedna grupa sveštenika koja je nosila ploče emigrirala je u Južnu Ameriku gde su na-
šli napredno pleme, Maje, koji su zapamtili mnogo od drevnih mudrosti. Sveštenici
su se nastanili i ostali meñu njima. U desetom veku Maje su potpuno nastanili Ju-
katan, a ploče su bile smeštene ispod oltara jednog od velikih hramova Boga Sunca.
Posle pokoravanja Maja od strane Španaca gradovi su bili napušteni, a blago u hra-
movima zaboravljeno.

Treba razumeti da je
Velika Piramida bila još
i hram za inicijacije i
misterije. Mnogi su ve-
liki adepti tamo bili ini-
cirani. Dr Maurice Do-
real (Claude Doggins),
autor ovog prevoda na
engleski jezik, imao je
vezu sa Velikim belim
bratstvom koje deluje sa
sveštenicima Piramide, i
bio je upućen da povrati
Velikoj Piramidi drevne
ploče. Pre nego što ih je
vratio data mu je dozvola da ih prevede i vrati kopije Mudrosti ugravirane na ploča-
ma. To je urañeno 1925. godine.

Mnogi će ismejavati ovaj tekst. Ipak, ozbiljan tragaoc će čitati izmeñu redova i steći
mudrost. Ako ima svetlosti u vama, svetlost koja je urezana u ovim pločama će je
odraziti kao odgovor.

Knjiga se sastoji od dvanaest smaragdnih ploča napravljenih od supstance stvorene
alhemijskom transmutacijom. One su neuništive i otporne na sve elemente i supsta-
nce. Njihova atomska i ćelijska struktura je fiksirana tako da nema nikakvih prome-
na. U ovom pogledu, oni krše fizički zakon jonizacije. Na njima su urezane reči na
drevnom atlantiñanskom jeziku, znacima koji su podešeni da odgovore na mentalne
vibracije čitaoca. ploče su povezane zlatnim prstenovima. Mudrost koju sadrže je te-
melj drevnih misterija i mudrost čoveka koji čita otvorenog duha biće stostruko uve-
ćana. Čitajte, i verovali ili ne, vibracije pronañene unutra probudiće odgovore u vašoj
duši.

Čovekovo traganje za razumevanjem zakona koji upravljaju njegovim životom je be-
skrajno, ali ipak skriveno velom koji je zaklanjao više dimenzije od čovekovog ču-
lnog opažanja. Istina je postojala uvek dostupna samo onima koji su bili spremni da u
svom traganju prošire svoju viziju okretanjem unutra, a ne više prema spolja.

U smirenju fizičkih čula leži ključ za otkrivanje mudrosti. Onaj ko govori, ne zna.
Onaj ko zna, ne govori. Najviše znanje je neizrecivo jer postoji kao entitet na sta-
zama koje nadilaze sve reči i simbole.

Simboli su samo ključevi za vrata koja vode do Istine, a mnogo puta vrata se ne otva-
raju jer ključ, tj. simbol, izgleda tako veliki da stvari na koje on ukazuje nisu vidljive.
Ako možemo razumeti da su svi ključevi, svi simboli, samo manifestacije ili produ-

76

žeci Velikog Zakona Istine, počećemo da razvijamo viziju koja će nam omogućiti da
prodremo iza vela.
Sve stvari i svi univerzumi se kreću po zakonu, a zakon koji reguliše kretanje planeta
nije više nepromenljiv od zakona koji reguliše fizički život čoveka. Jedan od najve-
ćih, od svih kosmičkih zakona, je onaj koji je odgovoran za nastanak čoveka kao fizi-
čkog bića. Veliki cilj škola misterija svih vekova bio je da se otkrije dejstvo zakona
koji povezuje fizičkog čoveka sa duhovnim. Spona koja povezuje duhovno sa materi-
jalnim je intelekt, jer um sadrži i fizička i duhovna iskustva. Tragalac za višim zna-
njem mora da razvije intelektualnu stranu svoje prirode i da ojača snagu volje da bu-
de sposobna da koncentriše sve snage bića u svakoj ravni koju želi.
Veliko traganje za svetlošću, životom i ljubavlju počinje na fizičkom planu. Uznese-
no do vrhunca njegov cilj postaje kompletno jedinstvo sa univerzalnom svešću. Te-
melj u materijalnom je prvi korak, nakon njega dolazi viši cilj duhovnog postignuća.
Ima mnogo prikrivenog značenja u rečima Tota koja se ne vide na površini. Svetlost
znanja u pločama otvoriće mnoga nova polja ideja. Čitajte i bićete mudri, ali samo
ako svetlost vaše vlastite svesti probudi duboko razumevanje koje je uroñeno vašoj
duši.

77

Knjiga Dhao

Dao De ðing

O Putu i Njegovoj Moći

Prema kazivanju Velikog Učitelja
PO JANG LAO TAN

Knjiga Dhao, prema kazivanju Velikog Učitelja Po Jang Lao Tan, predstavlja biser
duhovnog razvoja svakog ko se nalazi na putu u Kraljevstvo Magije. Više je poznata
pod naslovom Tao Te ðing, a njen autor kao Lao Ce.
Doslovno bi se naziv preveo kao Knjiga o Putu i Njegovoj Moći. Ovo remek delo
duhovne kulture je prema predanju, sastavio Lao Ce u VI veku pre nove ere. Najsta-
riji raspoloživi primerak potiče iz vremena izmeñu izmedu 206. i 195. godine pre no-
ve ere. Dao de ñing, koji je po tradicionalnom verovanju Lao Ce preneo čuvaru Jin
Sju, pre nego što je iščezao na zapadu, sastoji se od 81 kratkog poglavlja, od kojih
prvih 37 čine Knjigu o Putu (Dao), a ostalih 44 Knjigu o Moći (De). Knjiga je sasta-
vljena od 5000 znakova kineskog pisma, pa se zbog toga u Kini često naziva Te-
kstom od 5000 znakova.

78

Taoizam, učenje koje je tradiciona-
lno osnovao Lao Ce, imao je odlu-
čujući uticaj na kinesku filosofiju.
Ipak, konfučijanski učenjaci Dao
De ðing nisu smatrali klasičnim
delom sve do njegove kanonizaci-
je, 666. god. nove ere. za vreme
vladavine cara Kao Cunga, koji je
Lao Cea proglasio za "vrhovnog
gospodara najdublje misterije".

Knjiga je prvobitno nosila naziv
Lao Ce. Naslov Dao de ñing dobila
je tek kasnije od jednog cara iz
dinastije Han. Oznakom ñing (kla-
sik) delo je po svom rangu izjedna-
čeno sa konfučijanskim klasicima.

Danas, uz Dao de ñing, postoji pre-
ko pedeset komentara koji delo in-
terpretiraju sa najrazličitijih aspe-
kata. Na Dao de ñing se ne poziva-
ju samo predstavnici taoističkih škola, već i predstavnici škole Jin-Janga, Jin-Jang
ñia, sledbenici škole Ji-ñinga i nebrojeni zapadnjački mistici. Knjiga Dhao, koja je
uključena u kodeks Svetih Knjiga Zag Nehar, lišena je svih pratećih tekstova i tuma-
čenja. Ona prenosi čist izvorni tekst.

Sadržaj Dao de ñinga nije jednoobrazan. Pored čisto taoističkih razmišljanja, mogu
se naći i misli drugih filosofskih učenja. Filosofija Dao de ñinga kristališe se u po-
jmovima Daoa, odnosno Puta, i dea, odnosno vrline, moći ili snage. Ostale centralne
predstave odnose se na nenamerno, ili neprijanjajuće delanje (vu-vei) i na povratak
svih stvari njihovim korenima (fu).

U Dao de ñingu, Dao se tumači kao sveobuhvatni konačni pri-
ncip koji je postojao pre Neba i Zemlje. On se ne može označiti,
niti opisati. On je majka svih stvari. On sve stvara, a ipak ne de-
la. Njegova snaga (de) upravo je ono što pojavne stvari dobijaju
od Daoa i ta ih snaga čini onim što jesu. Dao u kineskom jeziku
je identičan reči Nakšir u sumerskom jeziku i nosi istu odno-
snost.

Da bi se postiglo jedinstvo sa Daoom, dakle sa Nakšir, što inače predstavlja cilj sva-
kog maga, "sveti čovek" mora u sebi ostvariti, svim bićima svojstven, zakon povra-
tka korenima (fu), odnosno Neharu po sumerskoj tradiciji. Taj će cilj postići tako što
će usvojiti prazninu (vu) i jednostavnost (pu) Daoa i postupati shodno pravilima ne-
namernog delanja (vu-vei). Ovo poslednje, u Dao de ñingu odlikuje svetog čoveka
čije vrline u Knjizi o Putu i Njegovoj Moći zauzimaju prilićan deo. Sveti čovek se
trudi da što je moguće manje narušava prirodni tok stvari. On tradicionalnim vrlina-
ma ispravnosti (ji) i čovečnosti (žen) ne pridaje nikakav značaj. On pokušava da re-

79

dukuje svoje želje i pohlepu, pri čemu objektima pohlepe umanjuje vrednost. Tada u
čovekovom srcu neće biti pometnje i moći će da se postigne jednostavnost (pu).

Metafizika Dao de ñinga grañena je
na osnovu intuicije koja se ne može
ukalupiti ni u kakve statične ili usko
definisane koncepte. Lao Ce ju je uz
puno muke nazvao DAO. Još od sa-
mog početka je ispravno prevoñenje
ove reči bio povod za mnoge nesu-
glasice. Bog, Put, Smisao, Reč, Lo-
gos - ovo su samo neki od predlože-
nih prevoda, dok je veći broj prevo-
dilaca jednostavno uveo reč Tao u
evropske jezike ne prevodeći je. Za-
pravo, tačan prevod ne znači mno-
go, obzirom da je ovaj pojam i za
samog Lao Cea predstavljao simbol
za izražavanje neizrecivog.

Dao je po svom karakteru neodreñen. On označava ono što je bezimeno. Dao ne pre-
dstavlja samo nepromenljivu jednost što počiva skrivena iza promenljivih obrazaca
Jina i Janga, koji stvaraju materijalni svet i on je istovremeno i Put ili stanje u kojem
je sva promena bespredmetna i gde je nedelovanje (vu-vei), suština postojanja. Sveti
čovek koji je iskusio Dao ostvaruje sva svoja dela bez namere i želja. Volja i dovrše-
nje stvari su jedno te isto. Pojavni svet se stvara uzajamnom igrom Jina i Janga, Ta-
me i Svetlosti, ženskog i muškog principa.

Dao je mreža vremena i promena koja čini suštinu života. Pri-
hvatiti Dao, praktikovati put nedelanja, znači sposobnost prila-
goñavanja toku promena, bez namere da se borite sa virovima
promene, već da, instinktivno opažajući suptilne tokove koji se
kriju ispod površine dogañaja, uskladite svoja vlastita dela s nji-
ma. Sveti čovek Daoa istrajava pomoću sile univerzuma koja ga
podržava noseći ga nevidljivim strujama, bez ulaganja bilo ka-
kvog vidljivog napora. On ne ulazi u sukob sa univerzumom i
nije sve vreme okupiran često osujećenom akcijom. On ne troši
svoju snagu, a postiže svoje ciljeve. On izražava svoju Istinsku
Volju prolazeći kroz vrtloge vremena i prostora. Svest o tim
strujama nalazi svoj odraz u različitim aspekatima života: počev
od vešto uzgajanih vrtova, koji prianjaju uz prirodne živopisne
obrasce zemlje, preko buñenja zmaja koji uspavan leži u tami
unutrašnjeg bića, sve do tanane i često ponavijane seksualne igre
koju simbolizuju Jin i Jang, u kojoj svaki ljubavnik potpomaže
jedinstvo čoveka i Daoa. Malo je drugih učenja koje se tako duboko uklapaju u sva-
kodnevni život ljudi. Dao ne samo da prožima predmete, dogañaje i sudbine, već i
ljudsko telo. Pogled na univerzum uključuje kompleksan sistem energija koje protiču
kroz telo, nalik na struju eterične krvi. Dao čoveka se zasniva na usklañivanju mikro-
kosmičkih energija sa energijama univerzuma.

80

Besmrtnost je bila jedan od ciljeva negovanja tih suptilnih energetskih kanala i upra-
vo su u toj oblasti prakse taoističke joge i alhemije postale značajne. Mimo mnogih
medicinskih recepata, često baziranih na upotrebi zlata ili žive, iscrpno datih u knji-
gama kakvi su rani spisi o medicinskim supstancama - Pen Cao Čing (200. god. p. n.
e.) ili, Ko Hungova, Pao Pu Cu - postoji duga tradicija psihosomatskih vežbi i praksi
čiji je cilj postizanje besmrtnosti.
Mnogo bliža praksama indijske tantričke joge jeste upotreba seksualnih energija u ci-
lju stimulisanja, cirkulisanja i profinjavanja unutrašnjih energetskih obrazaca. Taj
oblik samouzgajanja se zasniva na meñusobnoj razmeni energija Jina i Janga tokom
seksualnog odnosa, pri čemu muškarac i žena mogu jedno drugom pomoći u nadopu-
njavanju meñusobnih nedostataka Jin ili Jang energije. Normalno seksualno osloba-
ñanje semena može biti zaustavljeno, i tokom tog sprečavanja semena da sledi svoj
uobičajeni tok seksualnog zadovoljstva i oploñenja, koristi se osloboñena energija da
upali unutrašnju vatru koja, u saradnji sa različitim tenikama disanja, uzrokuje cirku-
lisanje energije kroz eterične kanale. Ti kanali se mogu kontrolisati pomoću tehnika
vizualizacije. U velikoj meri po ugledu na praksu tantrizma, vežbama stimulacije ku-
ndalini, koja se uzdiže različitim čakrama duž kičmenog stuba, u taoističkoj praksi se
prolaze različite "kapije", i uspostavlja sekundarna cirkulacija, koja aktivira "šupljinu
duha" u mozgu, nakon čega dolazi do prosvetljenja, preobražaja bića i "roñenja" be-
smrtnika, zvanog hsien.
Čitajte Knjigu Dhao, uvek iznova. Čitajte je uvek, u celini ili tamo gde se knjiga
otvori. Ni hiljadu puta pročitana knjiga, neće vam otkriti Dao, ali posle svakog čita-
nja, makar samo jedne strofe, samo jednog stiha, neizmerno ćete biti bliži Daou.

81

Tajna Zlatnog Cveta

ðin dan diao

Kineska Knjiga Života

Prema kazivanju Velikog Učitelja
LI TUNG PIN

Ne zna se kada je nastala ova knjiga, ali je poznato da potiče iz jednog mističnog ta-
jnog kruga ljudi u Kini. Od svog nastanka, bilo je zabranjeno zapisati i jednu jedinu
reč iz ove knjige te je tako prenošena samo u usmenom obliku, linijom učeničkog na-
sleña. Prvi put je zapisana u periodu Ćien Lung u osamnaestom veku. Štampana je
1920. godlne u Pekingu u hiljadu primerka, dopunjenih tekstom Huei ming ñing, i ra-
zdeljena maloj grupi ljudi koji su, po mišljenju izdavača, razumeli pitanja o kojima
se u njoj raspravljalo. U to vreme je u Kini oformljen niz tajnih sekti koje su, služeći
se praksom tajnih tradicija iz drevnih vremena, težile da dosegnu psihičko stanje koje
bi ih uzdiglo iznad svekolike bede života. Ove grupe su se služile magijskim pisa-
njem, molitvama, žrtvama i sličnim metodama, a pored toga, vršili su i medijumske
seanse, široko rasprostranjene u Kini, pomoću kojih se tragalo za direktnim vezama
sa Bogovima i umrlima. Pravljeni su eksperimenti i sa planšetom, letećom duholo-
vkom, kako su je Kinezi zvali.

Pored sve ove duhovne šarolikosti
običaja, postojao je i jedan misti-
čni pokret koji se u potpunosti po-
svetio meditaciji u postizanju Da-
oa. Sledbenici ovog učenja, goto-
vo bez izuzetka postižu središnje
iskustvo. Stoga se može reći da
nam je, bar što se kineske psihe ti-
če, dostupan potpuno pouzdan me-
tod ostvarivanja konačnih psihi-
čkih iskustava. K.G. Jung ističe,
da se kineski mentalitet, bar do ne-
davno, bitno razlikovao u nekim
osnovnim detaljlma od evropskog.
Pored oslobañanja od okova iluzo-
rnog spoljašnjeg sveta, razne sekte
streme i mnogim drugim ciljevi-
ma. Na najvišem nivou, one se
služe ovim oslobañanjem pomoću
meditiranja u cilju traganja za bu-
dističkom nirvanom, ili podučava-
ju da se sjedinjavanjem duhovnog
principa sa povezanim psihogenim

82

silama čovek može pripremiti za mogućnost življenja posle smrti, ne samo kao seno-
vito biće koje se mora raspasti, već kao svesni duh. Osim toga, a često u vezi sa tom
idejom, postoje škole koje pomoću meditacije pokušavaju da vrše psihički utlcaj na
izvesne procese simpatikusnog nervnog sistema (sistem endokrinih žlezda). Ovaj uti-
caj pojačava, podmlañuje i normalizuje životne procese, tako da se čak i smrću može
ovladati na takav način da se uklopi kao harmoničan završetak života. Drugim reči-
ma, duhovni princip, prilagoñen za nezavisan nastanak života u astralnom telu, stvo-
renom iz vlastitog sistema energije, napušta ovozemaljsko telo, koje ostaje iza njega
kao sasušena ljuštura cvrčka.
Niz značajnih otkrića pokazuje da je ova knjiga znatno starija od njenog pisanog
oblika. Tai ji ñin hua cung ñi može se naći još u sedamnaestom veku, kada je šta-
mpan pomoću drvenih ploča. Usmena tradicija je još starija, i vodi nas do učenja Zla-
tnog eliksira života, ðin dan diao, koja se razvila u osmom veku, u periodu Tang.
Smatra se da je njen osnivač bio poznati taoistički posvećenik Li Jen (Li Tung pin),
koji je kasnije uvršten meñu osam besmrtnika, i o kojem se tokom vremena stvorilo
obilje mitova. Reči zapisane u ovoj knjizi se pripisuju Li Jenu, koji je predstavljen
kao Učitelj Li, Li-cu. Njegovim rečima pridodat je kasnije komentar, ali i on potiče
iz iste tradicije.

Odakle je Li došao do ove mistične, tajne nauke? On sam pripisuje poreklo ovog
učenja Guan Jin-sjiu, učitelju Jin-sjiu iz Tesnaca, za koga je, prema tradiciji, Lao Ce
napisao svoj Dao de ñing. U stvari, u samom sistemu naći će se mnogo misli koje su
preuzete iz mističnog, prikrivenog učenja Dao de ñinga. To se može videti u primeru,

83

"Bogovi u dolini", što je identično sa "Duhom doline" Lao Cea. Ali dok se tokom pe-
rioda Han taoizam sve više pretvarao u svetovno mañioničarstvo, zahvaljujući činje-
nici da su taoistički dvorski mañioničari pokušavali pomoću alhemije da pronañu zla-
tnu pilulu (kamen mudrosti), koja bi pretvarala metale u zlato i omogućila čoveku fi-
zičku besmrtnost, pokret Li Jena predstavljao je reformu. Alhemijski znaci su postali
simboli psiholoških procesa. U tom smislu postojala je bliska veza sa prvobitnim ide-
jama Lao Cea. On je, naravno, bio krajnje slobodan duh, a njegov slebenik, Čuang
Ce, prezirao je sve varke jogina, iscelitelja i onih koji su tragali za eliksirom života,
iako je on sam, svakako, primenjivao meditaciju i pomoću nje ostvarivao ono sazna-
nje Jedinstva na kojem se zasnivao njegov kasniji, intelektualno razvijeni sistem.

Kod Li Jena je postojala izve-
sna vera, u religioznom smi-
slu, koja ga je, podstaknuta
budizmom, uverila u iluzorni
kvalitet svih svetovnih stvari,
ali na način koji se jasno ra-
zlikovao od budizma. On
svom snagom traga za učvr-
šćenim stožerom u protoku
pojava, gde bi posvećenik
mogao da ostvari večni život,
što je misao sasvim strana bu-
dizmu, koji poriče bilo kakvu
materijalnost egu. Meñutim,
ne sme se potcenjivati uticaj
mahajana budizma, koji je u
to vreme dominirao kineskom
mišlju. Svugde se navode bu-
dističke sutre. Predpostavlja
se da je i u ovoj knjizi taj uticaj nesumnjivo veći nego što je bio u prvobitnom učenju
Zlatnog eleksira života. U trećem delu knige izričito se govori o metodi poznatoj kao
"utvrñivanje razmišljanja" ñi-guan, što je čisto budistički metod koji se primenjivao
u školi Tien-tai ði Kaja.

Nepristrasno čitanje knjige otkriće činjenicu da ova dva izvora, taoizam i budizam,
ne pokrivaju ceo obim rasuñivanja. U knjizi će se naići i na konfučijanstvo u obliku
koji se zasniva na Ji ñingu. U raznim delovima knjige nalazi se osam osnovnih tri-
grama, bagua Ji ñinga koji su upotrebljeni kao simboli izvesnih unutrašnjih procesa.
Konfučijanstvo i taoizam imaju široku zajedničku osnovu. Sjedinjavanje ove dve
škole mišljenja nije prouzrokovalo nikakav gubitak koherentnosti.

U knjizi je veoma zastupljena Magija Vode: Čovek se duhovno ponovo rada iz vode i
vatre, kao iz utrobe ili uzoranog polja. Kako sugestivna postaje misao o "vodi" kao
semenoj supstanci i koliko jasna postaje razlika izmedu "izvan usmerenog toka" akti-
vnosti koja se iscrpljuje u začinjanju (što je roñeno od tela, telo je) i "unazad usme-
renog" kretanja (što je ka duhu usmereno, duh je - oboženje bića). Prema učenju koje
nam prenosi ova knjiga, ritualno Kupanje igra značajnu ulogu u ponovom roñenju,
odnosno duhovnom preporoñenju.

84

Ono što možda najviše iznenañuje, čak i kao naizgled nevažan detalj, jeste naglaša-
vanje potrebe da u lampama bude dovoljno ulja kako bi jarko gorele. Ovo zadobija
psihološko značenje u paraboli o unutrašnjoj Svetlosti kojom sjaji svaki čovek, ako je
ispunjen duhovnošću, sjajiće neizmernom duhovnom Svetlošću. Treba, takoñe, po-
menuti da izraz "Zlatni cvet" (Din hua), u jednoj ezoteričnoj vezi, uključuje i reč
"Svetlost". Ako se ta dva znaka napišu jedan iznad drugog, tako tvore ideogram za
"Svetlost" (guang). Taj tajni znak je očigledno izmišljen u vreme proganjanja, kada
je veo duboke tajnovitosti bio neophodan za produžavanje učenja. U isto vreme to je
razlog zbog kojeg je ovo učenje uvek ostajalo ograničeno na tajne krugove. Navešću
dve misli koje se posebno izdvajaju: Svetost je život čovekov. Oko je svetlost tela.

Ako se upitamo odakle potiče ovo
Učenje o Svetlosti, mora se pre sve-
ga razmotriti učenje koje je nastalo
u Mesopotamiji i koje je od Sume-
ra, Akada i Vavilona suštinski pre-
slikano u Zoroasterizam. U periodu
Tang postojalo mnogo persijskih
hramova Zaratustre, a posebno onih
u kojima je upražnjavan persijski
misticizam.

Treba takoñe razmotriti i uticaj hri-
šćanstva. U periodu Tang, religija
jednog turskog plemena, Ujgura,
koji su bili u savezu sa carom, pre-
dstavljala je nestorijanski ogranak
hrišćanstva. Ona je bila izuzetno
cenjena, što potvrñuje poznati ne-
storijanski spomenik u Sianfu, koji
je podignut 781. godine i nosi na-
tpis na kineskom i sirijskom. Otuda
su veze izmeñu nestorijanaca i ðin-
dan-diaoa sasvim moguće.

Timoti Ričard je otišao toliko daleko da je smatrao ðin-dan-diao običnim ostatkom
iz vremena starih nestorijanaca. Na takav stav navele su ga izvesne podudarnosti u
ritualu i nekim obićajima meñu članovima ðin-dan-diaoa koji su sasvim bliski hri-
šćanskoj praksi. Nedavno je P. J. Saeki ponovo prihvatio tu teoriju i, podržan nesto-
rijanskom liturgijom koju je Pejo pronašao u Dun-huangu, utvrdio niz daljnjih pa-
relela. On je čak identilikovao Li Jena, osnivača ðin-dan-diaoa, sa Adamom koji je
napisao tekst na nestorijanskom spomeniku i potpisao se kineskim imenom Li Sju-
jen. Prema toj hipotezi, Li Jen, osnivač ðin-dan-diaoa, bio bi hrišćanin nestorijanske
veroispovesti. Saeki odlazi predaleko u svom oduševljenju za identifikacije: njegovi
dokazi kadkad deluju uverljivo, ali uvek nedostaje ključna tačka koja bi konačno
utvrdila stvar. Mnogi delimični dokazi ne sačinjavaju jedan ceo. Može se uočiti da u
ðin-dan-diaou postoje izvesne sličnosti sa nestorijanskim idejama. Meñutim, to bi se
moglo zaključiti iz analize poreñenja bilo kojeg magijskog ili religioznog sistema. Tu

85

dospevamo do jedne od onih tačaka koje se neprekidno dokazuju: šta je starije, i koja
je ideja na koju uticala? Ne govori li to možda da svi sistemi potiču iz istog korena?

Ovo učenje je, do izvesne mere, zajedničko svojstvo svih tokova kineske filosofije.
Ona se zasniva na stavu da su Kosmos i čovek podložni istom Zakonu, da je čovek
mikrokosmos i da nije odvojen od makrokosmosa nikakvim utvrñenim preprekama.
Isti Zakoni vladaju jednim koliko i drugim, a od jednoga vodi put do drugog. Psiha i
Kosmos su kao unutrašnji svet i spoljni svet. Otuda čovek po prirodi učestvuje u
svim kosmičkim zbivanjima, a oni ga prožimaju i iznutra i spolja.

Dao, dakle, Put, vlada čovekom kao što vlada nevidljivom i vidljivom prirodom (Ne-
bom i Zemljom). Znak za Dao se u svom prvobitnom obliku sastoji od glave, koju
treba protumačiti kao "početak", zatim od znaka za "hodanje" u njegovom dvostru-
kom obliku u kome označava "stazu", kao i od znaka, u dnu, za "mirovanje", koji je
izostavljen u kasnijem obliku pisma. Prvobitno njegovo značenje, pokazuje "stazu
koja vodi od početka direktno do cilja". Osnovna ideja jeste Put kojim čovek mora da
putuje. Lao Ce je koristio tu reč, mada u metafizičkom smislu, kao konačni svetovni
princip, koji prethodi realizaciji, ali još uvek nije podeljen izmeñu suprotnosti od ko-
jih zavisi sagledavanje stvarnosti.

U konfučijanizmu se javlja izvesna razlika u terminologiji. Reć Dao poseduje izve-
stan smisao unutrašnjeg sveta i označava "Pravi Put"; s jedne strane, Put Neba, a s
druge, Put Čoveka. U konfučijanstvu konačni princip nepodeljenog Jednog jeste Tai-
ñi, Veliki Stožer, Vrhovna Konačnost. Reč "Stožer" povremeno se javlja i u ovoj
knjizi, gde je njeno simboličko značenje identično sa Daom.

Iz Daoa i Tai-ñija razvijaju se pri-
ncipi stvarnosti, kojima je jedan
kraj Svetlost (Jang) a drugi Tama
(Jin). Bilo je pokušaja da se to obja-
sni pomoću seksualnih pojmova, ali
ove oznake se odnose na pojave u
prirodi. Jin je senka, i otuda pre-
dstavlja severnu stranu planine i ju-
žnu stranu reke, jer položaj Sunca
tokom dana čini da južna strana re-
ke izgleda tamna. Jang, u svom pr-
vobitnom obliku, označava lepršave
barjake i, u skladu sa Jinom, pred-
stavlja južnu stranu planine i seve-
rnu stranu reke. Započevši samo sa
značenjem "Svetlo" i "Tamno", pri-
ncip je potom proširen na sve su-
protnosti, uključujući i seksualne.

S obzirom da i Jin i Jang imaju zajedničko poreklo u nepodeljenom Jednom, a akti-
vni su samo u oblasti pojava, gde se Jang pojavljuje kao aktivan princip koji uslo-
vljava, dok je Jin pasivni princip koji je izveden i uslovljen, sasvim je jasno da meta-
fizički dualizam ne predstavlja osnovu ovih ideja. Manje apstraktni od Jina i Janga
jesu koncepti Kreativnog i Prijemčivog, ðien i Kun, koji potiču iz Knjige promena, a

86

koji su simbolično predstavljeni Nebom i Zemljom. Kroz Jedinstvo Neba i Zemlje, i
kroz dejstvo dvojnih primarnih sila unutar tog polja aktivnosti, kojim vlada Dao kao
primarni zakon, razvija se "deset hiljada stvari", odnosno, spoljašnji (pojavni) svet.

Meñu tim stvarima, sagledanim spolja,
nalazi se i čovek u svojoj telesnoj pojavi
koja, u svim svojim delovima, predstavlja
mali svemir sjao tien-ñi. Otuda, prema
konfučijanizmu, unutrašnja priroda čove-
ka potiče sa Neba, ili kao što bi taoisti to
izrazili, ona predstavlja pojavni oblik Da-
oa. U pojavnom svetu čovek se razvija u
mnoštvo jedinki, a u svakoj od njih nalazi
se središnja monada kao životni princip,
ali ona se odmah, još pre roñenja, u trenu-
tku začinjanja, razdvaja u dvopolne poja-
ve čovekove prirode i života, sjing i ming.
Reč koja označava čovekovu prirodu sji-
ng sastavljena je od reči za srce ili um,
sjin i roñenje, šeng. Srce je, prema ovom
učenju, sedište emocionalne svesti, koji
bude pet čula svojim reakcijama na utiske
primljene iz spoljašnjeg sveta. Ono što
ostaje kao podloga kada se nikakva oseća-
nja ne izražavaju, ono što počiva u trans-
cedentnom, nadsvesnom stanju, jeste čo-
vekova priroda, sjing. Menjajući se prema
tačnijoj definiciji ovog koncepta, čoveko-
va priroda je ili prvobitno dobra, ako se
sagleda sa gledišta večne ideje, ili je prvo-
bitno zla, ili je u najboljem slučaju neutralna. Sagledana sa gledišta empirijsko istori-
jske evolucije, ona se može pretvoriti u nešto dobro samo dugotrajnim razvijanjem
moralnih običaja, Sjin ðing.

Čovekova priroda, kao ideja nesumnjivo povezana sa Svebićem, deluje prisno ispre-
pletana sa životom, ming, kada stupa u pojavni svet. Znak ming u stvari označava ca-
rsku zapovest, potom sudbinu, sudbinu dodeljenu nekom čoveku, otuda i trajanje ži-
votnog veka po meri vitalne energije koju čovek ima na raspolaganju, i odatle proi-
zlazi da je život blisko povezan sa erosom. Čovek kao duhovno biće načinjen je lju-
dskim bićem pomoću svoje prirode, sjing. Svaki pojedini čovek je poseduje, ali ona
prevazilazi granice zbog toga što čovek mora naprosto da prihvati takvo stanje jer
ono ne potiče iz njegove svesne volje. Konfučijanstvo u životu, vidi Nebeski Zakon
kojem se čovek mora prilagoditi. Taoizam ga prihvata kao šaroliku igru prirode koja
ne može izbeći zakone Daoa.

Ovim dvojnostima odgovaraju odreñene dvopolne tenzije u čoveku. Telo se aktivira
meñuigrom dve psihičke strukture: hun, koja se zbog toga što pripada principu Jang
tumači kao animus, i po, koja pripada principu Jin i koja se tumači kao anima. Obe
ideje potiču iz posmatranja onoga što se dogaña pri umiranju, i stoga obe u svom pi-

87

sanom obliku sadrže znak za demona, odnosno, preminuloga, guei. Smatralo se da je
anima posebno povezana sa telesnim procesima, prilikom smrti ona tone u zemlju i
propada. Animus je, s druge strane, viša duša, posle smrti podiže se u vazduh, gde je
u prvi mah još uvek aktivan, a potom isparava u prostor ili se ponovo unosi u zaje-
dnički bazen života. Kod živih, ove dve strukture u izvesnoj meri odgovaraju cere-
bralnom sistemu i sistemu pleksus solarisa. Animus boravi u očima, a anima u trbu-
hu. Animus je svetao, aktivan i usmeren ka Nebu, dok je anima tamna, pasivna i ve-
zana za Zemlju. Znak za hun (animus) sačinjen je od znakova za "demona" i "oblak",
dok je znak za po (anima) sastavljen od znakova za "demona" i "belo". Ovo ukazuje
na ideje slične onome što se u drugim učenjima pojavljuje kao senka-duša i telo-du-
ša. Kao zaključak, jasno se uočava da je animus (hun) Svetla, Jang-duša, a anima
(po) Tamna, Jin-duša.

Uobičajeni protok, u smeru kazaljke na satu, odnosno, nadole usmeren protok živo-
tnog procesa, jeste onaj u kojem dve duše stupaju u odnos kao intelektualni i ani-
malni faktori. Po pravilu, anima, ta volja koja ne pravi razlike, nagnaće, podbadana
strastima, animus ili intelekt da joj služi. Ako ništa drugo, anima će to učiniti da bi se
intelekt usmerio prema spolja, zbog čega će energija i animusa i anime isticati i život
se trošiti. Pozitivni rezultat jeste stvaranje novih bića u kojima se život nastavlja, dok
se prvobitno biće "pospoljašnjuje" i "na kraju ga stvari pretvaraju u stvar". Posledica
je smrt. Anima tone, animus se diže, a ego, lišen svoje energije, ostaje u neizvesnom
stanju.

Ako se ego pomirio sa "pospoljašnjavanjem", onda sledi smer naniže i tone u bedu
smrti, slabašno održavan iluzornim slikama života koje ga još uvek privlače, iako ni-
je u stanju ni u čemu aktivno da učestvuje. Ali ako je ego učinio napor da krene na
gore uprkos procesu "pospoljašnjavanja", on zadržava još neko vreme, onoliko koli-
ko je ojačan energijama izraženim kroz žrtve preživelih, relativno srećan život, i to
svako prema svojim zaslugama. U oba slučaja lični element se povlači i dolazi do
nevoljnog odgovaranja na "pospoljašnjavanje". Biće se pretvara u impotentnog fanto-
ma jer mu nedostaju životne energije, i život mu se primiče kraju. Ono tada kuša plo-
dove svojih dela u nekom od svetova koji, naravno, nisu spoljašnja, već čisto unu-
trašnja stanja. Što više biće prodre u ta stanja sve veća postaje nevoljnost, dok na-
pokon ne išćezne sa ravni postojanja, bez obzira koje prirode ona bila, i potom, uša-
vši u novu utrobu, zapoćinje novu egzistenciju dopunjenu prethodnim zamišljanjima.
To stanje je stanje demona, duha, preminulog, onog koji se povlači. Kineska reć za
takvo stanje bića jeste guai (što se često pogrešno prevodi rečju "ñavo"). Ako je, s
druge strane, tokom života bilo moguće da se pokrene "unazad usmeren protok", kre-
tanje životnih energija na gore, ako energijama anime ovlada animus, tada dolazi do
oslobadanja od spoljašnjih stvari. One se prepoznaju, ali se ne žele. Tako se iluzija li-
šava svoje energije. Dolazi do unutrašnjeg, silaznog kruženja energije. Ego se povla-
či iz sveta, a posle smrti ostaje živ jer je "pounutrašnjavanje" sprečilo gubitak živo-
tnih energija u spoljašnjem, pojavnom svetu. Umesto da se rasipaju, one su unutar
unutrašnjeg kruženja monade stvorile životni centar koji ne zavisi od telesnog posto-
janja. Takav ego je Bog, Šen. Znak za Šen znači širiti, stvarati i suprotnost je od gu-
ei. U nastarijem kineskom pismu predstavljen je dvostrukim vijugavim obrascem,
koji takoñe može da označava grom, munju, električni nadražaj. Takvo biće živi sve
dok se unutrašnje kruženje nastavlja. Ono čak može, premda nevidljivo, i dalje da

88

utiče na ljude i da ih podstiče na velike misli i dela. Sveci i mudraci iz drevnih vre-
mena su takva bića, koja su hiljadama godina podsticala i obrazovala čovečanstvo.

Meñutim, jedno ograničenje ostaje. Ta bića zadržavaju lični karakter, i stoga su po-
dložna posledicama prostora i vremena. Ona nisu besmrtna, kao što ni Nebo i Zemlja
nisu Večni. Večan je samo Zlatni Cvet, koji izrasta iz unutrašnje odvojenosti od
stvari. Čovek koji dostigne taj nivo preobražava svoj ego. On više nije ograničen na
monadu, već prodire kroz magični krug polarne dvojnosti svih pojava i vraća se ne-
podeljenom Jednom, u Daou. U tome leži razlika izmeñu budizma i taoizma. U budi-
zmu je taj povratak u Nirvanu povezan sa potpunim poništavanjem ega, koji je, kao i
svet, tek iluzija. Ako nirvana ne može da se objasni kao smrt, prekid, ipak je striktno
transcedentna. U taoizmu, s druge strane, cilj je da se u preobraženom obliku sačuva
ideja osobe, "tragovi" koje je iskustvo ostavilo. To je Svetlost koja se, sa životom,
vraća sebi i koju u ovoj knjizi simbolično predstavlja Zlatni Cvet. To je onaj isti Pla-
mteći Cvet u Dvoranama Amenti o kojem Govori Tot, isti onaj Nehar kojim zrači
Sveopšta Nakšir u sumerskoj tradiciji.

89

Na kraju treba dodati još nekoliko reči o upotrebi osam trigrama iz Knjige promena
Ji ñing koji se pojavljuju u ovoj knjzi.

Trigram Džen, (Grom, Podsticaj) jeste Život koji izbija iz dubina Zemlje.
To je početak svekolikog kretanja.

Trigram Sun, (Vetar, Drvo, Nežno) karakteriše tok stvarnosnih energija u
formu ideje. Kao što vetar prožima sva mesta, tako je i princip koji Sun
označava sveprožimajući, i stvara "realizaciju".

Trigram Li, (Sunce, Vatra, Sjaj, Prijanjanje) igra veliku ulogu u ovom uče-
nju Svetlosti. On prebiva u očima, tvori zaštitni krug i dovodi do ponovnog
roñenja.

Trigram Kun, (Zemlja, Prijemčivo) jeste jedan od dva primarna principa,
odnosno, Jin princip koji je otelotvoren u energijama Zemlje. To je Zemlja
koja, kao obrañeno polje, prima seme Neba i daje mu oblik.

Trigram Duei, (Jezero, Izmaglica, Radost) konačno je stanje na Jin strani, i
stoga pripada jeseni.

Trigram Ćien, (Nebo, Stvaralac, Snaga) otelotvorenje je Jang principa koji
oploñuje Kun, Prijemčivo.

Trigram Kan, (Voda, Ambis) jeste suprotnost trigrama Li. On predstavlja
područje erosa, dok Li označava Zakon. Li je Sunce, Kan je Mesec. Spa-
janje Kan i Li je tajni magijski proces koji stvara dete, novog čoveka.

Trigram Gen, (Planina, Mirovanje) simbol je meditacije, koja smirivanjem
spoljašnjih stvari oživljava unutrašnji svet. Stoga je Gen mesto gde se smrt i
život sreću, mesto gde se "sve stvari okončavaju".

90

Knjiga o Smrti

Bardo Todol

Osloboñenje osluškivanjem u posmrtnoj ravni

Tibetanska Knjiga Mrtvih

Onakva kakva je čovekova žudnja, takva je i njegova sudbina. Jer, kakva je njegova
sudbina, takva je njegova volja, a kakva je njegova volja, takvo je njegovo delo, a ka-
kvo je njegovo delo, takva je njegova nagrada, bilo dobra ili loša. Čovek se vlada
prema žudnjama kojima je privržen. Posle smrti odlazi u sledeći svet, držeći na umu
tanane utiske svojih dela, a pošto uzbere žetvu svojih dela, vraća se ponovo u ovaj
svet akcije. Tako onaj koji ima žudnje ostaje stalni subjekt ponovnog radanja. Briha-
daranjaka Upanišada
Onaj kome nedostaje sposobnost razlučivanja, čiji je um nestalan i čije je srce neči-
sto, nikada ne dostiže krajnji cilj, već se raña ponovo i ponovo. Ali, onaj koji ima
sposobnost razlučivanja, čiji je um staložen i čije je srce čisto, dostiže krajnji cilj, a
dostignuvši ga ne rada se više. Katha Upanišada

Knjiga o smrti izvorno nosi naziv Bardo Todol. Originalni naziv znači: Osloboñenje
osluškivanjem (Todol) u posmrtnoj ravni (Bardo). Bardo znači stanje izmeñu stanja
smrti i stanja novog roñenja (bar - izmeñu, do - dva), stoga se posmrtna ravan smatra
meñustanjem izmeñu smrti i ponovnog roñenja, odnosno posrednim stanjem svesti.
Bardo Thodol je knjiga upustava za mrtve i umiruće. Ona je zapisana da bude vodič
mrtvom čoveku tokom perioda njegovog Bardo postojanja, simbolično opisanog kao

91

meñustanje u trajanju od četrdeset i devet dana izmeñu smrti i ponovnog roñenja. Ti-
betanska knjiga mrtvih je naslov koji je dao dr W. Y. Evans-Ventz prilikom rada na
njenom prvom prevodu na engleski jezik 1927. godine.

Tekst knjige je podeljen u tri dela.
Prvi deo, ili Čikai Bardo, opisuje
psihičke doživljaje u trenutku smrti.
Drugi deo, ili Čonjid Bardo, opisuje
stanje sna koje nastupa odmah posle
smrti i onim što se naziva "iluzije
života". Treći deo, ili Sidpa Bardo,
odnosi se na početak rañanja i na
dogañaje neposredno pre roñenja.

Najviše saznanje i prosvetljenje, pa
otuda i najveća mogućnost postiza-
nja osloboñenja podareni su u tre-
nutku smrti, odnosno, tokom stva-
rnog procesa umiranja. Omah posle
ovoga nastupaju "iluzije" koje na
kraju vode u novo roñenje. Tokom
ovog zbivanja, prosvetljujuća Sve-
tlost postaje sve slabija, a vizije sve
užasnije. Ovaj silazak u Tamu, ilu-
struje udaljavanje svesti od osloba-
ñajuće Istine i približavanje pono-
vnom fizičkom roñenju. Svrha upu-
tstva datog u knjizi je da usmeri
pažnju mrtvog čoveka pri svakoj
sledećoj obmani i teškoći. Ona uka-
zuje na stalno prisutnu mogućnost osloboñenja, objašnjavajući prirodu "vizija". Tekst
Bardo Todola recituje sveštenik nad odrom mrtvaca. Sveštenik recituje, a mrtvac u
posmrtnoj ravni osluškuje. Ovo je religijski kontekst Knjige o Smrti, ali ona ima svo-
je dublje, skriveno značenje. Zato ova knjiga ne predstavlja religijsko opevanje mr-
tvog, poput nama znanog opela. Ona je svojevrstan vodič probuñenoj i samospo-
znatoj duši kroz stanje smrti, za koje se priprema dok je u punoj snazi, kako bi sa pu-
nom svešću ušao u stanje smrti i doživeo osloboñenje od Zakona Uzročnosti i tako se
oslobodio Točka rañanja i umiranja.

Ko može govoriti o smrti sa autoritetom, ako nije umro i ako se nije iz smrti vratio?
Ko je taj koji kaže: "Ja znam šta je smrt, i šta se posle nje dešava"?

Drevni mudraci bi rekli: "Ne postoji ni jedan čovek, niti jedno živo biće, koje se nije
iz smrti vratilo. Svi smo mi umrli mnogo puta, pre nego što smo dospeli u ovaj poja-
vni život. Ono što nazivamo roñenjem samo je obrnuta strana smrti. To je Dvostrana
Kapija, koja predstavlja "ulaz" spolja ka unutra i "izlaz" iznutra ka spolja.

Niko se od ljudi ne seća svoje smrti, niti prethodnog života. Zbog ovog nedostatka
sećanja, većina ljudi i ne veruje da je prethodne smrti bilo. Ali, isto tako, ti se ljudi ne
sećaju ni svog nedavnog roñenja, a ipak, sigurni su da su nedavno bili roñeni. Ono

92

što prosečan čovek ne razume je to da je aktivno pamćenje samo jedan mali deo naše
normalne svesnosti, a da naše podsvesno sećanje beleži i čuva svaki prošli utisak i
iskustvo, koje naš um ne uspeva da upamti.

Postoje oni koji su se, zahvaljujući koncentraciji i meditaciji, osposobili da dovedu
podsvesno u sferu diskriminativne svesti i da, na ovaj način crpe iz neograničenog
blaga podsvesnog sećanja, u kojem su uskladišteni zapisi, ne samo o našim prošlim
životima, već i zapisi o prošlosti naše rase, o prošlosti ljudskog roda i svih predlju-
dskih oblika života, ako ne i oni o samoj svesnosti koja čini mogućim život u celoku-
pnom Svemiru.

Ako bi se dogodilo da se Kapija po-
dsvesti čoveka iznenada otvori, ne-
priprijemljen um bio bi preplavljen i
smlavljen. Zbog toga, Ključ Kapije
podsvesti svi posvećenici čuvaju u
tajnosti i skrivaju ga iza zastora mi-
sterija i simbola.

Spoznaja u koju upućuje Knjiga o
Smrti, omogućava osloboñenje iz po-
srednog stanja izmeñu života i pono-
vnog roñenja. Sadržaj knjige je izra-
žen prikriveno, simboličkim jezikom.
To je knjiga zapečaćena sa sedam pe-
čata tišine. Ovo znanje je skriveno,
ne zato što ga treba uskratiti neupu-
ćenima, već zato što bi se pogrešno
shvatilo. Ljudska rasa je davno pala i
duhovno nazadovala, a takav čovek,
pojedinac, mogao bi ovo znanje zlou-
potrebiti i povrediti one koji nisu po-
dobni da ga prime. Naša je civiliza-
cija već ušla u poslednje Veliko i
prelazno Doba u kojem svaki pojedi-
nac mora da odluči hoće li se zadovoljiti podjarmljivanjem materijalnim stvarima, ili
će stremiti ovladavanju Duhovnim svetom, potčinjavajući iluzornost uma i prevazila-
zeći samonametnuta ograničenja.

Bardo Todol je jedna od retkh knjiga koja prenosi drevno učenje Bon-posa. Srž knji-
ge je Bon učenje, dok su svi prateći tekstovi budistički. Padma Sambava, koji je zapi-
sao Bardo Todol, upeo je u potpunosti da adaptira u budistički sistem tibetanska Bon
Božanstva, imenujući ih čuvarima vere, čime je Bon, religijsko magijski sistem, us-
kladio sa principima ortodoksnog Budizma. Zbog toga su danas u svim budističkim
zemljama, Bogovi Zemlje i Prostranstava koja okružuju Zemlju poštovana i umilosti-
vljavana, budući da su ona zaštitnici Zakona (Darma i Karma). To najbolje oslikava
sledeća Pali molitva koja se još uvek recituju, tokom redovnih slavljenja, sledbenici
Teravada Budizma širom Istoka.

Neka Bića Nebesa i ona Zemlje,

93

Bogovi i Nage (zmije duhovi) velikom moći,
Kao saučesnici u delotvornosti (ovog doba),
Dugo još štite Sveto Učenje.

Bon-pos, kao magijsko religijski sistem, jedan je od retkih koji nije imao ni jednu na-
pisanu knjigu. Tako je nemajući sopstvenu literaturu, preuzeo budističke koncepte i
simbole na širokoj osnovi i na taj način stvorio literaturu i ikonografiju, koja toliko
liči na budističku da je jedva razabirljiva običnom posmatraču.

U svakom od još postojećih Bon manastira na Tibetu, pravila manastirske discipline
su striktnija nego u većini budističkih manastira. Za mnoga najvažnija dela budisti-
čkog Kanona može naći paralela u zapisima Bon-posa. Oni imaju svoje Prañnapara-
mita Sutre, svoju Pratijasamutpadu, svoje Tantre i Mantre, a njihova Božanstva opi-
sana su različitim Budama, Bodisatvama, Devatama i Dharmapa lamama Budizma.

Zaista, sa duhovne tačke gledišta, moguće je u potpunosti zaći u misterije Bon uče-
nja, u kojem Bardo Todol treba posmatrati kao krunu, učenje o smrti i posmrtnom
stanju. Bardo Todol je daleko više od lamaističko budističkog religijskog koncepta.
On je ključ za najdublje unutrašnje kutke ljudskog uma, i vodič za upućenike, i za
one koji tragaju za duhovnom stazom oslobodenja. Iako je Bardo Todol u današnje
vreme u širokoj upotrebi na Tibetu kao molitvenik i čita se, ili recituje, u slučaju
smrti - ne treba zaboraviti kako je on, prvobitno, zamišljen da služi kao vodič ne sa-
mo umirućima i mrtvima, već pre svega živima. Dubokoumna otkrovenja Bardo To-
dola imaju vrednosti samo za one koji upražnjavaju i ostvaruju Uzvišenu Nauku Spo-
znaje tokom svog života.

I dok jedni veruju da je dovoljno pročitati
ili recitovati Bardo Todol u prisustvu u-
miruće osobe, ili čak osobe koja tek što je
umrla, da bi se proizvelo njegovo, ili nje-
no, osloboñenje, mi magovi pratimo onu
drugu nit znajući da je Bardo Todol jedan
od najstarijih i najuniverzalnijih činova
pri kojem upućenik mora da proñe kroz
iskustvo smrti, pre nego što se može du-
hovno ponovo roditi. Simbolično, mag
mora umreti za svoju prošlost, i za svoj
stari ego, pre nego što zauzme svoje me-
sto u novom duhovnom životu, u koji bi-
va uveden.

Bardo Todol se obraća živom čoveku i pr-
venstveno uzvišenom čoveku iz tri razlo-
ga. Prvi je razlog upozoravajući: posveće-
nik u drevne misterije Tajne Nauke treba-
lo bi da svaki trenutak svog života smatra
poslednjim. Drugi je razlog podsećanje: kada sledbenik ovih misterija oseti dolazak
smrti, odmah se treba podsetiti iskustava iz vremena inicijacija, ili na meditaciju, da
um u umirućem času ne ostane bez pozornosti tokom kritičnih trenutaka, Treći je ra-
zlog razvezivanje: posvećenik u smrtnome času ispunjava um voljenim i korisnim

94

mislima, ne dopuštajući emocionalnom privrženju da ga suspregne, ili da izazove sta-
nje morbidne mentalne deprijesije. Saglasno tome, glavna je funkcija Bardo Todola
da pomogne onima koji su upućeni da zauzmu pravilan stav prema smrti i da skladno
sa svojom sopstvenom Stazom, svesno uñe u meñustanje izmeñu smrti i novog ro-
ñenja.

Kod primene nauke Bardo Todola, temelj je upamtiti pravu stvar u pravo vreme. Ali,
da bi se to tako upamtilo, čovek se mora mentalno priprijemiti tokom svog života.
Čovek mora stvarati, izgrañivati i gajiti one veštine koje želi da odlučujuće utiču u
času smrti i u posmrtnom stanju - tako da nikad ne može biti uhvaćen u nepažnji i da
može biti u mogućnosti da reaguje, spontano, na pravi način, u kritičnom trenutku
kad smrt nastupi. Ovo je jasno izraženo u sledećim stihovima Bardo Todola:
O, ti koji oklevaš i sve odlažeš, i ne misliš o dolasku smrti,
Predavajući se beskorisnim delima ovog života,
Nepredostrožan si ti što uludo proćerda svoju veliku povoljnu priliku.
Pogrešna će, zaista, tvoja svrha sada biti, ako se vratiš praznih ruku (iz svog života).
Pošto je Zakon Uzročnosti poznat kao tvoja istinska potreba,
Nećeš li se posvetiti Zakonu ovom čak ni sad?
Sve je ovo jasno opisano u Korenim stihovima šest Bardoa, koji zajedno sa Stazama
dobrih želja čine autentični i originalni nukleus Bardo Thodola, oko kojeg su se pro-
zni delovi kristalizovali kao komentari. To dokazuje da se ova knjiga bavi samim ži-
votom, a ne smrću, ili još gore ako je shvaćena kao opelo za mrtvog, na koji je Bardo
Todol sveden kasnije u religijskim pravcima budizma.
Bardo Thodol obraća se ne samo onima koji vide da se kraj njihovog života pribli-
žava, ili onima koji su blizu smrti, već pre svega, onima koji pred sobom imaju još

95

mnoge godine života i onima koji, po prvi put, shvataju puno značenje svoje egziste-
ncije kao ljudskog bića. Biti roñen kao ljudsko biće privilegija je, prema svakom uče-
nju Ta privilegija pruža retku priliku za oslobodenje putem nečijeg odlučnog napora,
putem preokreta u najdubljem sedištu svesti.
Ovde se nalazi suočavanje sa stvarnošću u posrednom stanju: veliko izbavljenje oslu-
škivanjem u posmrtnoj ravni koja je dubokouvidna doktrina o uzdignuću svesti putem
meditacije nad mironosnim i gnevonosnim Božanstvima, Glasnicima smrti
Svi oni koji su nehatni, niti se obaziru,
U vreme kad se glasnici smrti pojavljuju,
Mora da duge nalete patnje osećaju
U nekom od temeljnih telesnih sastava.
Ali, svi oni dobri i sveti ljudi,
U vreme kad vide glasnike smrti,
Ne ponašaju se nehatno,
već se opominju na Ono što Plemenito Učenje govori.
I u privrženosti preplašenoj vide Roñenja i smrti plodan izvor,
I od privrženosti razuzdavaju se,
Time roñenje i smrt zatirući.
Bezbedni i srećni su oni,
Rasputati od sveg tog kratkotrajnog privida,
Pošteñeni svakog greha i straha,
Svu bedu oni su prijevazišli.

96

Knjiga o Nečistim Silama

Učenje o temeljnoj suštini suptilne Istine

Čod

Ova knjiga uvodi čitaoca u jedno od najčudesnijih tibetanskih učenja, zvano Čod, što
u prevodu znači "odsecanje" i odnosi se na egoizam (sebeljublje), predstavljen čove-
kovim telesnim oblikom zajedno sa svim strastima i nasleñenim sklonostima koje
obrazuju ličnost.

Ova knjiga je napisana u Ningmapa školi
Padma Sambave. Iako je, u spljašnjoj fo-
rmi, budistički tekst, ovo je ipak repreze-
ntativni prebudistički spis magijsko reli-
gijskog Bon sistema koji je bio dornina-
ntan na Tibetu u doba dolaska "Dragoce-
nog učitelja". Kako je ovaj spis u veoma
maloj meri pretrpeo budističku adaptaciju
Padma Sambave, knjiga verno ilustruje
rani animizam Tibetanaca koji je kasnije
bio preoblikovan u Bon religiju i time
ona ima posebnu istorijsku, ali i magijsko
upotrebnu vrednost.

Dva rukopisa Čoda koji se nalaze u ovoj
knjizi pripadaju jednom nizu okultnih ra-
sprava nazvanih Temeljna suština supti-
lne Istine ili doslovnije prevedeno Kapi
srca iz velikog prostora, koji predstavlja-
ju deo Veikog sistema usavršavanja koji
je sastavio Long Čen Rab-jampa. Rab-ja-
mpa je stepen u lamaizmu koji se delimi-
čno može uporediti sa evropskim stepe-
nom doktora teologije, što pokazuje da je
Long Čen bio učeni profesor svetog karaktera. Njegovi sledbenici su ga smatrali
inkarnacijom Velikog gurua Padma Sambave koji je stigao na Tibet 747. godine i po-
čeo da meñu Tibetancima širi tantrički, ili duboko ezoterični, vid Budizma. Čini se
da je sam Long Čen živeo oko pet stotina godina kasnije.

Pokojni lama Kazi Dava Samdup smatrao je da je sadržaj brojnih tibetanskih dela ko-
ja obrazuju Veliki sistem usavršavanja, kompilacija tajnih učenja Ningmapa, ili "Sta-
rih", prvobitne duhovne zajednice tibetanskog Budizma, Veliki sistem usavršavanja
izlažu i na praktičan način predaju samo ovlašćeni posvećenici od kojih je Long Čen
bio jedan od najvećih.

Takve duše, osloboñene svih svetovnih poseda i veza, posvećuju veći deo svog živo-
ta hodočašćima na usamljena i sveta mesta, često se povlačeći tokom odreñenih peri-
oda vremena u isposnice, s jedinim ciljem proslavljanja Čod obreda u psihički najpo-

97

voljnijim okolnostima. Oni lutaju po celom Tibetu, Butanu, Sikimu, Nepalu i Indiji,
pa čak i Mongoliji i Kini, neometani opasnostima i teškoćama koje bi malo zapadnja-
ka moglo da podnese, u nadi da će postići konačnu pobedu nad samim sobom.
Kao što objašnjavaju veliki učitelji, mag koji se prihvati vršenja Čod obreda, on se
otisnuo u svet na najveću od svih velikih avantura. A onda kad doñe čas najvećeg
iskušenja, kad ostane sam u divljini bez ikakve pomoći pri ruci osim svoje magijske
moći, on mora da se suoči sa čudnim bićima elementalima koja je ritual dozvao i da
ih nadvlada, ili da, ukoliko ne uspe, rizikuje poremećaje duhovne ravnoteže i psihi-
čkog ustrojstva koji mogu da vode u ludilo ili čak i smrt.
Elementali su veoma moćne duhovne sile kojima mag mora ovladati i to kao prvi
zadatak na svom razvojnom Putu. Sve dok Elementalima ne ovlada neće uspeti da se
otisne beskrajnim Nebesima, niti će moći da stupi i kontakt sa višim bićima i Bogo-
vima. Ovi Duhovi nastanjuju četiri elementa, od čijih najtananijih niti su i sačinjeni.
Gnomi su Duhovi Zemlje, Nimfe ili Undine su Duhovi Vode, silfi su Duhovi Vazdu-
ha, a Salamaderi su Duhovi Vatre. Nevidljivi su i kao smrtna bića su stvoreni.
Besmrtnost mogu steći, a moć vidljive pojavnosti, jedino ako stupe u seksualni čin sa
ljudima. Njihovo prizivanje i stavljanje pod kontrolu je prvi nivo magijske veštine.
Kao i u svakoj spoznajnoj praksi, tako i u ovoj mag teži da pretekne normalan i za
njega spor i mukotrpan proces duhovnog razvoja, i da, ako Zakon Uzročnosti do-
pušta, postigne Osloboñenje u toku jednog života, kao što je ovim obredom postigao

98

veliki tibetanski mistik Milarepa. Čod je tako jedan od mnogih tibetanskih obreda
koji pripadaju "Tajnom putu", koji se takoñe naziva i "Kratkim ili direktnim putem"
postizanja Osloboñenja od uslovljenosti Zakona Uzročnosti i nužnosti sve novih i no-
vih roñenja. Posredstvom tajinskog žrtvovanja svog sopstvenog tela, uspešni mag ra-
skida lance ličnosti, strasti, razdvojenosti i celokupne iluzije, i transcendirajući Ne-
znanje, čiji su oni izvori, postiže direktni uvid u istinsku prirodu ljudske egzistencije.
Pošto je jednom shvatio iluzorni karakter svih fenomenalnih pojava, koje neprosve-
tljeni smatraju stvarnim, spoljašnjim i odvojenim, i razvrstavaju ih na žive i nežive,
uključujući i bezbrojna stvorenja Nebeskih oblasti čulnih bića, vidljivih i nevidljivih,
razasutih po celom Kosmosu, mag vidi mnoštvo kao Jedno, i Jedno kao sve, i zna da
je jedina stvarnost Duh.

Na ovaj način, ova knjiga
kao i drugi tekstovi kode-
ksa Zag Nehar, uči da su
čovekovo telo kao i svaki
fenomenalni pojavni oblik
proizvodi duha. Neki su
puke vizualizacije, ili misa-
oni oblici, svesno ili nesve-
sno projektovani u spolja-
šnju prirodu, čime im nji-
hov tvorac daje iluzornu
egzistenciju. Ovakvu priro-
du ima verovatno najveći
deo materijalizacija koje
stvaraju medijumi. Onako
kako čovek, teran karmi-
čkom nužnošću, nesvesno
stvara telesni oblik koji no-
si, isto tako onaj ko je
ovladao magijom, svesno i
po volji, može da stvori bi-
lo koji broj podjednako ne-
stvarnih tela, ljudskog i ne-
ljudskog oblika, i da im da iluzornu odvojenu egzistenciju. On može čak da ih učini
fizički isto toliko "stvarnim" kao što je i njegovo sopstveno telo i da, udahnjujući im
deo svoje animalne vitalnosti, upravlja njima kao da su živi stvorovi. Mnogo čudnih
priča kruži po Tibetu o ovoj veštini, o kojoj zapadni čovek ne zna ništa.

Za one koji su još uvek ronjeni u iluzornost sopstvene prirode postoje Bogovi i De-
moni, ljudi i zveri, Duhovi i različito rangirana nevidljiva bića koja mogu da utiču je-
dna na druge, kao i na dobro ili zlo.

Ali posvećenik u Čod će reći, kao što je u Bardo Todolu zapisano, da Osim naših ha-
lucinacija, u stvarnosti ne postoje van nas takve stvari kao što su Gospodar Smrti,
Bog ili Demon. Ovde je, prema tome, sažeto suštinsko učenje koje leži u osnovi cele
ove knjige koja se bavi spoznajom Ne-Ja.

99

O vi gomile Bogova magijskogKruga!
Otvorite svoja usta kao Nebo i Zemlju,
stisnite kandže kao stenovite planine
i spremite se dapotpuno prožderete kosti,
krv i utrobu svih štetnih i zlih Duhova.

100