Probna faza - Thomas Pynchon

Naslov originala Thomas Pynchon BLEEDING EDGE Copyright © 2013 by Thomas Pynchon Serbian translation rights arranged with Melanie Jackson Agency, LCC Translation copyright © za srpsko izdanje 2017, LAGUNA

Da je Njujork lik u krimi romanu, ne bi bio ni detektiv, ne bi bio ni ubica. Bio bi za‐ gonetni osumnjičeni koji zna šta se zaista desilo, ali neće to da kaže. – Donald E. Vestlejk

P 1 rvi je dan proleća 2001. i Maksina Tarnou, mada je neki još u sistemu imaju kao Lefler, vodi sinove u školu. Da, možda više nisu toliko mali pa ih treba voditi, možda Maksina još ne želi da se toga odrekne, to je samo nekoliko ulica, usput joj je dok ide na posao, ona voli da ih vodi i šta sad? Tog jutra, širom ulica, kao da su na svakoj azijskoj kruški na Gornjoj zapadnoj strani preko noći poiskakale bele cvasti. Maksina gleda kako se sunčevi zraci između krovova i rezervoara za vodu pružaju sve do kraja ulice, do jednog drveta koje je u trenutku čitavo ispunilo svetlo. „Mama?“, kaže Zigi, kome se kao i obično žuri. „Ej.“ „Momci, pogledajte, vidite ono drvo?“ Otis staje da pogleda. „Strava je.“ „Nije loše“, slaže se Zig. Dečaci nastavljaju da koračaju. Maksina još nekoliko tre‐ nutaka posmatra drvo, a onda žuri da ih pristigne. Na uglu, po navici, postavlja blok tako da ostane između njih i vozača kome bi možda bilo zabavno da izleti iz krivine i pokosi pešake. Sunčeva svetlost se odbija od prozora okrenutih ka istoku i počinje da pravi nejas‐ ne šare na pročeljima zgrada preko puta. Zglobni autobusi, novi na trasama, mile s kraja na kraj grada poput divovskih insekata. Metalne žaluzine se dižu, rani kamioni nepropisno parkiraju, ljudi su izašli sa crevima i peru svoj deo pločnika. Osobe bez krova nad glavom spavaju u ulazima, sakupljači sa ogromnim najlonskim kesama punim praznih konzervi od piva i kole idu ka tržnicama da ih unovče, radnici ispred zgrada čekaju domara da im otvori. Džogeri cupkaju na ivičnjaku dok čekaju zeleno na semaforu. Panduri u kafićima se bore protiv pada peciva u krvi. Deca, roditelji i dadilje, na točkovima i peške, idu u različitim pravcima ka kvartovskim školama. Pola dece kao da je na novim rejzor trotinetima, tako da je na spisku stvari od kojih se treba čuvati sada i napad iz zasede kotrljajućeg aluminijuma. Škola Oto Kugelblic zauzima tri spojene zgrade od smeđeg kamena između Ams‐ terdamske i Kolumbove ulice, na raskrsnici na kojoj ekipa serije Red i zakon još nije stigla ništa da snimi. Škola se zove po pioniru psihoanalize koga su iz Frojdovog užeg kruga proterali zbog njegove teorije rekapitulacije. Smatrao je za očigledno da ljudski životni vek prolazi kroz razne vrste mentalnih poremećaja, koje danas prepoznajemo Tomas Pinčon www.balkandownload.org

– solipsizam detinjstva, seksualne histerije puberteta i početne zrelosti, paranoja srednjeg doba, demencija poznih godina... a sve vodi ka smrti, koja se na kraju ispos‐ tavlja kao „duševno zdravlje“. „Sjajan trenutak da se to otkrije!“ Frojd trese pepeo cigare na Kugelblica i tera ga iz zgrade u Bergase 19, da se više nikada ne vrati. Kugelblic je slegnuo ramenima, emigrirao u SAD, naselio se na Gornjoj zapadnoj strani, otvorio ordinaciju i ubrzo razgranao mrežu bogatih i uticajnih koji su u nekom trenutku bola ili krize potražili njegovu pomoć. Na otmenim skupovima koje je sve češće posećivao, kada bi ih me‐ đusobno predstavljao kao svoje „prijatelje“, oni su jedni u drugima prepoznavali izle‐ čene duše. Bez obzira na uticaj kugelblicovske analize na njihov mozak, neki od tih pacijenata su se sasvim lepo snašli u Velikoj ekonomskoj krizi tako da su posle nekog vremena prikupili novac za osnivanje škole plus Kugelblicovu proviziju, plus pisanje nastav‐ nog programa u kome se svaki opšti uspeh posmatra kao različita vrsta mentalnog stanja i shodno tome i tretira. U principu, ludara sa domaćim zadacima. Ovog jutra, kao i uvek, Maksina vidi preveliki trem preplavljen đacima, dežurnim nastavnicima zaduženim da ih uteruju u zgradu, roditeljima, bebisiterima i mlađom braćom i sestrama u kolicima. Direktor Brus Vinterslou u čast ravnodnevice na sebi ima belo odelo i panama šešir, pa sada obrađuje gomilu, a svakoga u njoj zna po ime‐ nu i kratkoj biografiji, tapše ih po ramenu, srdačan i pažljiv, ulaguje se ili preti, u za‐ visnosti od potrebe. „Maksi, ćao?“ Virva Makelmo lebdi kroz gomilu na tremu, i to traje mnogo duže nego što bi trebalo, to je možda taj fazon sa Zapadne obale, bar se tako čini Maksini. Virva je duša jedna, ali ni izbliza nije dovoljno opterećena vremenom. Neke članice su izbacivane iz Udruženja majki sa Gornje zapadne strane i za mnogo manje prestu‐ pe. „Danas po podne opet ne znam gde će mi glava od obaveza“, dovikuje ona sa raz‐ daljine od dvoje-troje kolica, „ništa preterano strašno, dobro bar zasad nije, ali opet...“ „Nema frke“, čisto da se stvar malo ubrza, „uzeću ja Fionu posle škole, pa ti posle dođi po nju kad stigneš.“ „E stvarno ti hvala. Potrudiću se da ne zakasnim previše.“ „Uvek može kod nas i da prespava.“ Pre nego što su se bolje upoznale, Maksina ju je posluživala čajevima od trava po‐ što bi za sebe pristavila kafu, sve dok Virva sasvim prijatno nije upitala: „E, je l’ to meni na dupetu kalifornijska registarska tabla?“ Tog jutra Maksina primećuje pro‐ menu, nema više uobičajene svakodnevne odeće koju Virva prosto nabaca na sebe, već umesto teksas kombinezona nosi ono što je Barbi zvala direktorsko odelo za ru‐ Probna faza www.balkandownload.org

čak, a drugo kosa joj je pokupljena umesto da je u uobičajenim plavim pletenicama, dok su plastične minđuše u obliku leptira zamenili šta, dijamanti, cirkoni? Nekakav sastanak kasnije u toku dana, sigurno nešto ozbiljno, razgovor za posao, možda nova potraga za investitorima? Virva je diplomirala na Pomoni, ali nema stalni posao. Ona i Džastin su pravo iz Silicijumske doline presađeni u Silicijumsku aleju 1 . Džastin i jedan njegov drug sa Stenforda imaju mali startap koji je nekako uspeo da se provuče kroz prošlogodišnju dotkom katastrofu, mada im i dalje baš ne cvetaju ruže. Zasad uspevaju da plate ško‐ larinu u Kugelblicu, kao i stanarinu za podrum i prizemlje kuće od smeđeg kamena blizu Riversajda, gde je Maksina prvi put osetila napad zavisti zbog neke nekretnine. „Fantastičan prostor“, pretvarala se da se divi, „možda se ja bavim pogrešnom profe‐ sijom?“ „Evo ti ga ovaj Bil Gejts pa sa njim pričaj“, ravnodušno će Virva, „ja samo kuli‐ ram, čekam da mi vrednost akcija naraste? Je l’ tako, dušo?“ Kalifornijsko sunce, voda gotovo uvek dovoljno duboka za ronjenje. Ponekad, međutim... Maksina se dugo bavi svojom profesijom pa je razvila osećaj za neizgovo‐ reno. „Srećno s tim, Virva?“, dok misli: Šta god to bilo, i primećuje onaj spori kalifor‐ nijski ponovni pogled dok ova odlazi sa trema, u prolazu ljubi svoju decu u kosu i nastavlja jutarnje putovanje. Maksina drži malu agenciju za istraživanje prevara, malo dalje niz ulicu, pod ime‐ nom Nađi i nagazi – nekada je nakratko razmišljala da doda i „pa iza brave smesti“, ali je ubrzo shvatila koliko to zvuči previše optimistički, pa čak i poremećeno – u sta‐ roj zgradi banke, u koju se ulazi kroz predvorje čija je tavanica toliko visoka da pre zabrane pušenja ponekad nije mogla da se vidi. Otvorena kao finansijski hram nedu‐ go pre Velikog sloma 1929, u slepom delirijumu prilično nalik na nedavni dotkom mehur, uređivana je i preuređivana tokom proteklih godina tako da je sada nastao ovaj palimpsest gipsanih zidova u kome su smešteni zalutali đaci, naduvani sanjari, agencije za talente, kiropraktičari, ilegalne fabrike, mini stovarišta za ko zna kakvu krijumčarenu robu, a u poslednje vreme, na Maksininom spratu, agencija za upozna‐ vanje zvana Jenta ekspres, putnička agencija Uđeš-izađeš, mirisne odaje specijaliste za akupunkturu i lekovito bilje doktora Jinga, a dalje niz hodnik, na samom kraju, Slo‐ bodno, bivša Svetska špedicija, lokal retko posećivan čak i kada je bio zauzet. Sadašnji stanari pamte dane kada su pred tim vratima, sada zaključanim i zakatančenim, staja‐ le uniformisane gorile sa uzijima i potpisivale priznanice za tajanstvene isporuke i pošiljke. Verovatnoća da se svakog časa može zapucati iz automatskog oružja uticala je na svakodnevnu radnu motivaciju, ali sada Slobodno samo postoji, i čeka. Istog časa kada je izašla iz lifta, Maksina čuje Dejtonu Lorejn sa drugog kraja hod‐ nika i kroz vrata, kako podešena na opciju teška drama ponovo zlostavlja kancelarij‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ski telefon. Ulazi na vrhovima prstiju baš kada Dejtona vrišti: „Potpisaću ti te usrane papire i onda ćao, ako oćeš da budeš otac, onda ima da se o svemu staraš“, pa treska slušalicom. „Dobro jutro“, cvrkuće Maksina u silaznoj terci, možda malčice naglašavajući drugu notu. „Ovo mu je poslednje upozorenje.“ Nekih dana se čini da svaki propalitet u gradu ima Nađi i nagazi u svom musavom rokovniku. Na telefonskoj sekretarici se gomilaju poruke, manijaci koji dišu, telemar‐ keteri, pa čak i poneki poziv u vezi sa trenutno aktivnim istragama. Posle kratke trija‐ že poruka, Maksina se javlja uznemirenom uzbunjivaču iz fabrike slatkiša u Džersiju koji je krišom pregovarao sa bivšim zaposlenima iz Krispi krema o protivpravnoj ku‐ povini strogo poverljivih podešavanja temperature i vlažnosti na komori za testo tog proizvođača krofni, zajedno sa jednako poverljivim fotografijama ekstrudera za krof‐ ne, za koje se međutim sada ispostavilo da su polaroidi auto-delova, snimljeni pre mnogo godina u Kvinsu, samo fotošopovani, a i to ofrlje. „Počinjem da mislim kako tu ima nečeg sumnjivog“, podrhtava mu malčice glas, „a možda čak i protivzakoni‐ tog.“ „Možda, Trevore, zato što je to krivično delo po članu 18?“ „To u stvari FBI hoće da me navuče!“, urla Trevor. „Zašto bi FBI...“ „Kako zašto? Krispi krem? Zarad svoje sabraće iz organa reda na svim nivoima?“ „Dobro. Razgovaraću sa njima kod tužioca okruga Bergen, možda su oni nešto čuli...“ „Čekaj, čekaj, neko ide, evo sad su me videli, jao! Možda bolje da...“ Veza se preki‐ da. Uvek ista priča. Sada shvata da nevoljno zuri u najnoviji od više ne zna ni koliko slučajeva prevara sa inventarom prodavca kućnih novotarija Dvejna Z. (Dizija) Kubitsa, koga širom Njujorka, Nju Džersija i Konektikata znaju po njegovim „Čika Dizi“ TV reklamama, u kojima se on veoma brzo okreće na nekakvoj obrtnoj ploči, kao kad malo dete hoće da mu se zavrti u glavi („Čika Dizi! Zavrteće vam se u glavi koliko padaju cene!“) i uvaljuje razdelnike za ormane, ljuštilice za kivi, laserske otvarače vinskih flaša, džep‐ ne daljinare koji skeniraju redove u samoposluzi i izračunavaju u kom ćete najkraće čekati, alarme koji se kače na daljinski za TV, tako da ih nikada ne izgubite, osim u slučaju da izgubite i daljinski za alarm. Ništa od svega toga još se ne može naći u ma‐ loprodaji, ali se može videti na delu kasno svake noći na TV-u. Mada se nekoliko puta našao na pragu zatvora u Danberiju, Dizi je i dalje u kan‐ džama strasti prema sumnjivim poslovima, zbog kojih onda Maksina gazi moralnim stazama i bogazama na kojima bi i mazga iz Velikog kanjona stala da se dobro zamis‐ Probna faza www.balkandownload.org

li. Problem je u Dizijevom šarmu, ili bar u toj dezorijentisanoj naivnosti za koju Maksina nekako ne može da poveruje da je lažna. Običnom prevarantu su prekid po‐ rodičnih veza, javno sramoćenje i neko vreme iza brave dovoljni da potraži legalno ako ne i pošteno zaposlenje. Ali čak i za sitnu prevarantsku ribu sa kojom je prinuđe‐ na da se inače bakće, Dizijeva kriva učenja nikako da krene uvis. Šef jedne Čika Dizijeve prodavnice na Long Ajlendu, negde na liniji za Ronkoko‐ mu, od juče ostavlja sve zbunjenije poruke. Situacija u magacinu, nepravilnosti sa inventarom, uvek ista priča, pa jebote Dizi, pobogu. Kada će Maksini biti dozvoljeno da se malo opusti, da postane Andžela Lensberi, da prihvata samo fine poslove, umesto da živi u egzilu među priglupima i preambicioznima? Prilikom poslednje terenske posete Čika Diziju, Maksina je skrenula iza ogromne kule od kartonskih kutija i sudarila se sa kim – pa sa Dizijem lično, odevenim u dre‐ čavožutu majicu sa natpisom Ludi Edi, kako se šunja za ekipom – prosečna starost dvanaest godina – iz revizorske firme čuvene po tome što zapošljava duvače lepka, zavisnike od video-igara, medicinski potvrđene slučajeve poremećenog kritičkog raz‐ mišljanja i smesta ih šalje na procenu inventara. „Ej, Dizi.“ „Ups, opet sam to uradio, što bi rekla Britni Spirs.“ „Vidi ovo“, dok idu gore-dole i nasumično dižu zatvorene kutije. Mnoge od tih kutija, iznenadilo bi ponekog ali ne i Maksinu, iako zatvorene, deluju kao da su pot‐ puno prazne. Ma je l’ moguće. „Ili sam ja Super Žena, ili imamo mali slučaj naduva‐ vanja inventara...? Dizi, ne bi ti valjalo da te prazne kutije previsoko naslažeš, odmah će se videti kako one dole nisu nagnječene od tolike težine na njima? To je obično ja‐ san pokazatelj, a ovaj dečji revizorski tim, stvarno bi trebalo bar da ih pustiš da izađu iz zgrade pre nego što doteraš kamion da prevezeš iste prazne kutije u sledeću pro‐ davnicu u lancu, jebote, ako kapiraš šta hoću da kažem...“ „Ali“, očiju raširenih kao vašarske lizalice, „to je palilo kod Ludog Edija.“ „Dizi, Ludi Edi je završio u zatvoru. Tebi sledi nova optužnica da je dodaš u zbir‐ ku.“ „Dobro, nema frke, ovo je Njujork, ovde bi velika porota i salamu na sud terala.“ „Dakle... šta ćemo sada? Da zovem specijalce?“ Dizi se osmehnuo i slegnuo ramenima. Stajali su u senkama koje smrde na karton i najlon i Maksina se, dok je kroz zube zviždukala „Help me Ronda“, opirala porivu da ga pregazi viljuškarom. Sada pokušava da što duže strelja pogledom Dizijev dosije a da ga ne otvori. Du‐ hovna vežba. Zuji interfon. „Traži te neki Reg, kaže da nema zakazano?“ Spas. Odlaže fasciklu, u kojoj, kao u dobrom koanu, svejedno neće biti nikakvog smisla. „Dakle, Reg. Penji se. Davno se nismo videli.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Z 2 apravo je prošlo već nekoliko godina. Reg Despard izgleda kao da ga u tom peri‐ odu život nimalo nije mazio. On je režiser dokumentaraca koji je devedesetih počeo kao video-pirat, išao je u bioskope sa pozajmljenom video-kamerom da sa ekrana snima nove filmove, a onda je to presnimavao na kasete koje je prodavao na ćoškovima za dolar, ponekad dva, ako bi mu se učinilo da će da mu prođe, i često bi ostvario profit pre nego što prođe prvi vikend prikazivanja filma. Kvalitet snimaka nije bio neki, bučni posetioci bioskopa su donosili hranu u šuštavim papirnim kesa‐ ma ili ustajali u pola filma i zaklanjali objektiv, i to često na po nekoliko minuta. Ni Reg nije uvek čvrsto držao kameru, tako da je ekran često lutao po kadru, ponekad sporo i nestvarno, a ponekad ošamućujuće naglo. Onda je Reg otkrio zum na videokameri, pa je usledilo mnogo zumiranja i odzumiranja, mora se reći bez nekog po‐ sebnog razloga, fokusirao se na detalje ljudske anatomije, na statiste u masovnim sce‐ nama, na opasne automobile u saobraćaju, i tako dalje. Jednog sudbonosnog dana na Vašingtonovom trgu, Reg je prodao kasetu izvesnom profesoru filmske teorije sa Njujorškog univerziteta, koji je sutradan dotrčao do Rega da ga pita, sav bez daha, je li Reg svestan koliko je „sa svojom neobrehtovskom subverzijom dijegeze“ daleko is‐ pred najavangardnijih stremljenja u tom post-postmodernom vidu umetnosti. Regu je pažnja odlutala, pošto mu je to zvučalo kao da ga ovaj loži na nekakav hrišćanski program za mršavljenje, ali je žustri profesor istrajao i Reg je uskoro prika‐ zivao svoje kasete na doktorskim seminarima, a od njih ga je delio samo korak do snimanja sopstvenih filmova. Poslovni filmovi, video-spotovi za nove bendove, rekla‐ me za šoping kanale, bar koliko Maksi zna. Posao je posao. „Izgleda kao da si u gužvi.“ „Takvo doba godine. Pasha, Uskrs, plej-of studentske košarke, Sveti Patrik je u ne‐ delju, sve po starom, ali nema problema, Reg – da čujem dakle šta te muči, nešto u braku?“ Neki bi takav nastup nazvali otresitim, i zbog njega Maksina jeste izgubila poneki posao. S druge strane, tako eliminiše neozbiljne klijente. Čežnjivo nagnuta glava. „Sa tim nemam problema još od 98... ne, 99?“ „A tako. Eno tamo dole, Jenta ekspres, idi vidi šta nude, zajednički izlasci na kafu su im specijalnost, prvi late groso je besplatan ako se setiš da od Idit tražiš kupon – dobro, Reg, ako nije neki porodični problem...“ Probna faza www.balkandownload.org

„Radi se o jednoj kompaniji o kojoj snimam dokumentarac? Stalno nalećem na...“ Sledi onaj čudan pogled koji, naučila je Maksina odavno, ne treba ignorisati. „Neprijateljski stav.“ „Problemi sa pristupom. Previše mi toga prećutkuju.“ „A je l’ to sada nešto skorašnje, ili ćemo morati da se bavimo prošlošću, nečitlji‐ vim zastarelim verzijama softvera, zakonskom zastarelošću?“ „Ma ne, ovo je jedan od dotkomova koji nije prsao prošle godine kad su propale tehno firme. Nema starog softvera“, pola decibela pretiho, „a možda nema ni zakon‐ ske zastarelosti.“ Ovo neće da valja. „Jer pazi, ako samo želiš pretragu efektive, prosto idi na inter‐ net, imaš Leksisneksis, Hotbot, Altavistu, a evo ti, ako ćeš da je čuvaš, i jedne tajne za‐ nata, razmotri i Žute strane...“ „Ono što zapravo tražim“, više svečano nego nestrpljivo, „verovatno nije tamo gde pretraživači imaju pristup.“ „Zato što je... to što tražiš...“ „Ma samo normalne podatke o kompaniji – poslovne dnevnike, glavne knjige, ar‐ hivu, poreske prijave. Ali dovoljno je samo da virneš i odjednom sve postane nenor‐ malno, sve je posakrivano daleko daleko van domašaja Leksisneksisa.“ „Kako to?“ „Duboki veb? Površinski pretraživači tamo ne mogu da priđu, da ne spominjemo šifrovanje i čudno preusmeravanje...“ Oh. „Možda ti pre treba neki kompjuteraš da se time pozabavi? Jer ja ti nisam baš...“ „Već sam jednog angažovao. Zove se Erik Autfild, genije sa Stajvesanta, garanto‐ vano žestok, u ranoj mladosti pao zbog petljanja s kompjuterima, u njega imam pot‐ puno poverenje.“ „Dobro, ko su ti ljudi?“ „Firma iz centra, bavi se kompjuterskom bezbednošću, zove se hašslingerz.“ „Čula sam za njih, da, prilično im dobro ide, odnos cene i dobitka po akciji u do‐ menu naučne fantastike, stalno traže nove ljude.“ „A to je baš pristup koji me zanima. Preživiš i procvetaš. Pozitiva, kapiraš?“ „Ali... čekaj... film o hašslingerzu? Snimci, čega, nerdova kako bulje u monitor?“ „U originalnom scenariju je bilo puno jurnjave automobilima, eksplozija, ali jebi‐ ga budžet... Imam malecni avans za koji se otvorila kompanija, plus imam potpuni pristup, ili sam bar tako do juče verovao, a onda sam shvatio da moram da dođem kod tebe.“ „Nešto u računovodstvu.“ „Samo me zanima za koga zapravo radim. Još nisam prodao dušu – dobro, pomiš‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ljao sam da prodam bubreg, ali to je drugo, pa rekoh, što da Erik malo ne pronjuška. Znaš li nešto o generalnom direktoru, Gejbrijelu Ajsu?“ „Nešto malo.“ Naslovne stranice u časopisima iz branše. Jedan od maloletnih mili‐ jardera koji je izvukao živu glavu kada je dotkom groznica zgasnula. Priseća se foto‐ grafija, bež Armanijevo odelo, šešir pravljen po meri, nije da baš na sve strane deli papske blagoslove, ali je i na to spreman, ako zatreba... umesto maramice u džepu odela, roditeljska dozvola. „Čitala sam koliko sam mogla, i nije baš bilo preterano uz‐ budljivo. U poređenju s njim Bil Gejts deluje harizmatično.“ „To mu je samo maska. Ima mnogo jaka leđa.“ „Na šta tačno ciljaš, na mafiju, na tajne službe?“ „Po Erikovim rečima, njegova svrha na zemlji zapisana je u šifri koju niko od nas ne može da rastumači. Sem možda broja 666, on se često ponavlja. I to me sad podse‐ ti, je l’ imaš još dozvolu za nošenje oružja?“ „O da, naoružana sam i spremna... a što pitaš?“ Pomalo kao da vrda: „Ti ljudi nisu... ljudi kakve obično srećeš u svetu visoke teh‐ nologije.“ „Kao na primer...“ „Pa, prvo nisu ni približno gikovi kakvi bi trebalo da budu.“ „I to je... sve? Reg, po mom ogromnom iskustvu, u proneveritelje je retko potreb‐ no pucati. Obično je dovoljno i samo malo ponižavanja u javnosti.“ „Da“, gotovo kao da se izvinjava, „ali recimo da ovo nije pronevera. Ili da nije samo to. Recimo da je nešto drugo.“ „Nešto duboko. Mračno. A svi su međusobno povezani.“ „Zvučim previše paranoično?“ „Meni ne, paranoja je beli luk u kuhinji života, nje jednostavno nikada nije previ‐ še.“ „Onda znači ne bi trebalo da bude nikakvih problema...“ „Mrzim kad ljudi to kažu. Ali naravno, pogledaću pa ću da ti javim.“ „To mi reci! Da se čovek oseti kao Erin Brokovič!“ „Hm. Dobro, onda dolazimo do nezgodnog pitanja. Slutim da nisi ovde da me zvanično angažuješ ili nešto slično, je li? Ne da meni smeta da me plaćaju tek ako im se dopadne obavljen posao, samo ovde prosto ima etičkih pitanja, kao što je nasrtlji‐ vo prilaženje žrtvama da bih im nudila usluge?“ „Zar vi u vašoj branši nemate neku zakletvu? Kao na primer, ako primetite da je pronevera u toku...?“ „To je bilo u onoj seriji Isterivači prevara, morali su da je prekinu, svašta je ljudi‐ ma padalo na pamet. Mada, Rejčel Vajs nije bila loša.“ „To samo kažeš zato što ličite.“ Osmehuje se, raširio je šake i palčeve kao da kadri‐ Probna faza www.balkandownload.org

ra. „Što, Reg?“ Kod Rega bi se na kraju uvek svelo na to. Upoznali su se na krstarenju, ako pojam „krstarenje“ shvatite na jedan veoma poseban način. Posle rastanka sa tadašnjim mu‐ žem Horstom Leflerom, u doba koje ipak još ne doživljava kao dobro staro, posle previše sati provedenih u četiri zida sa spuštenim roletnama i Stivi Niks, koja bezbroj puta peva „Landslide“ sa kasete čiji je ostatak premotavala, dok pije užasne bezalko‐ holne koktele širli templ samo sa kraun rojal viskijem, pa ih zaliva grenadinom pravo iz flaše i troši bušel papirnih maramica na dan, Maksina je napokon dozvolila svojoj drugarici Hajdi da je ubedi da će joj krstarenje po Karibima nekako poboljšati izglede na mentalnu stabilnost. Jednog dana je šmrčući otišla iz kancelarije hodnikom u tu‐ rističku agenciju Uđeš-izađeš, gde je našla prašnjave površine, izubijan nameštaj, na‐ puklu maketu prekookeanskog broda koji deli brojna projektantska rešenja sa Titani‐ kom. „Imate sreće. Jedan putnik je upravo...“ Dugačka pauza, pogled uperen u zemlju. „Otkazao“, predložila je Maksina. „Moglo bi tako da se kaže.“ Cena je bila neodoljiva. Normalnoj osobi bila bi previ‐ še neodoljiva. Njeni roditelji su bili i te kako spremni da čuvaju dečake. Maksina, i dalje slinava, našla se u taksiju sa Hajdi, koja je došla da je isprati, pa su otišle na terminal u Njuar‐ ku ili možda Elizabetu, gde uglavnom pristaju teretnjaci, zapravo ispostavilo se da je Maksinin brod za „krstarenje“ mađarski kontejnerski teretnjak M/V Aristid Olt, koji iz praktičnih razloga plovi pod zastavom Maršalskih ostrva. Tek je prve noći na moru saznala da je zapravo platila da prisustvuje „AMUGRAPL ZEZANJU ’98“, redovnom godišnjem skupu Američkog udruženja graničnog poremećaja ličnosti. Sjajna zabava, ko bi poželeo da otkaže? Osim ako... aaaaa! Gledala je Hajdi na doku, možda čak i zlurado, kako nestaje u industrijskoj luci, koja je sada bila predaleko da do nje dopli‐ va. Pošto su prvi put seli za večeru, zatekla je društvo raspoloženo za dobru zabavu, okupljeno ispod transparenta DOBRO DOŠLI, GRANIČNI SLUČAJEVI! Kapetan je bio nervozan i stalno je nalazio izgovore da provodi vreme ispod stolnjaka svog stola. Otprilike svaki minut i po, di-džej bi puštao poluzvaničnu himnu AMUGRAPL-a, Madoninu pesmu Borderline (1984), i svi bi zapevali deo koji počinje sa „O-ver-the bor-derlinnne!!!“ sa posebnim naglaskom na poslednjem glasu n. Nekakva tradicija, pretpostavljala je Maksina. Kasnije te večeri, primetila je jednu priliku koja mirno luta kroz društvo, i snima sve što mu zapadne za oko priljubljeno na tražilo sonija VX2000, ide od gosta do gos‐ ta, pušta ih da pričaju ili ih ne pušta, svejedno, i ispostavilo se da je to Reg Despard. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Pošto je pomislila da će tako možda naći izlaz iz vrlo verovatno jezive greške koju je napravila, pokušala je da ga prati dok se probijao kroz ljude koji se zabavljaju. „Hej“, posle nekog vremena, „neko me prati, sad sam konačno uspeo u životu.“ „Nisam htela da...“ „Ne, zapravo mi možeš pomoći da im malo skrenem pažnju, da ne budu toliko ukočeni.“ „Ne bih da ti kvarim uverljivost, nedeljama već nisam bila na farbanju, ovo što sam nabacala na sebe koštalo me je manje od sto dolara u Fileninom podrumu...“ „Nemoj da misliš da će to da gledaju.“ Dobro. Kada je poslednji put neko nagovestio, makar i ovako izokola, da se ona može računati kao... možda ne baš kao ukras, ali možda bar ne kao strašilo? Treba li da se uvredi? Koliko malo? Idu od jedne do druge grupe putnika, pa nalaze naizgled sasvim normalnog građa‐ nina koga zanimaju lov na ptice selice i sakupljanje markica za očuvanje njihovih sta‐ ništa, koje su kolekcionarima poznate i kao pačje markice, i njegovu možda za to malo manje zainteresovanu suprugu, Gledis. „... a moj san je da postanem Bil Gros pačjih markica.“ Ne samo saveznih pačjih markica, pazite, već i svih izdatih u saveznim državama – pošto je sa godinama odlu‐ tao u zavodljiva bespuća filatelističkog zilotstva, taj sada već besramni kompletista mora da ih ima sve, verzije za lovce i verzije za kolekcionare, sa potpisom umetnika, varijetete, retke i pogrešne, guvernerska izdanja... „Nju Meksiko! Nju Meksiko je iz‐ davao pačje markice samo od 1991. do 1994, i na kraju je izdao krunski dragulj svih pačjih markica, natprirodno lepo delo Roberta Stajnera, zelenokrilu patku u letu, a ja od njih imam čitav blok...“ „A njih ću jednog dana“, cvrkutavo objavljuje Gledis, „izvaditi iz ove zaštitne plas‐ tike, kompromitovaću lepak na poleđini svojim balavim jezikom i upotrebiću ih da pošaljem račun za gas.“ „Nisu validne za poštarinu, srculence.“ „Je l’ to zuriš u moj prsten?“ U kadar ulazi žena u bež poslovnom kompletu iz osamdesetih. „Lepo izgleda. Nekako mi je... poznat...“ „Ne znam jeste li ljubitelji Dinastije, ali znate onda kada je Kristl morala da založi prsten? Ovo je kopija od fijanita, 560 dolara, maloprodajna cena, naravno, Ivrin uvek plaća punu maloprodajnu cenu, pošto je on taj koji u ovoj vezi ima dijagnozu, ja sam samo partner koji pruža podršku. Svake godine me vuče na ove skupove i ja se na kraju usvinjim i moram da kupujem dva broja veću odeću pošto nikad nemam sa kim da pričam.“ „Ne slušajte je, ona ima svih dvesta i kusur epizoda na betamaksu. Posvećenost? Probna faza www.balkandownload.org

Ma nemate pojma – negde sredinom osamdesetih, stvarno je promenila ime u Kristl. Manje tolerantan muž bi to možda nazvao nenormalnim.“ Reg i Maksina napokon stižu do brodskog kazina, gde ljudi u loše skrojenim smo‐ kinzima i večernjim haljinama igraju rulet i bakaru, puše kao Turci, keze se na sve strane i odlučno mašu punim šakama novca za igru. „S. Dž. B“, objašnjava im neko „Generički nedijagnostikovani sindrom Džejmsa Bonda, potpuno druga grupa za po‐ dršku. Još nisu uvedeni u registar psihijatrijskih oboljenja, ali lobiraju, možda nešto proguraju u petom izdanju... uvek su dobrodošli ovde na konvencijama, uglavnom zbog stabilnosti, ako kapirate šta hoću da kažem.“ Zapravo, Maksina nije ukapirala, ali je kupila čip od „pet dolara“ pa je od stola otišla sa dovoljno novca, da je bio pravi, za kratku posetu Saksu, ako i kada bude imala dovoljno sreće da se izvuče iz svega ovoga. U nekom trenutku se u kadru pojavljuje lice rumeno od pića, lice koje sudbonos‐ no pripada izvesnom Džoelu Vineru. „Da, kapiram, prepoznajete me iz vesti, i sada sam samo topovsko meso za medije, je li? Iako sam na sudu oslobođen, zapravo već treći put, svih optužbi te prirode.“ Nastavlja da odmotava dugački ep o nepravdi, ne‐ kako povezan sa nekretninama na Menhetnu, i Maksina ne uspeva da prati sve nje‐ gove detalje. Možda je trebalo, kasnije bi tako sebe poštedela izvesnih nevolja. Pun brod graničnih slučajeva. Na kraju Maksina i Reg nalaze nekoliko mirnih mi‐ nuta na palubi, da gledaju karipska ostrva kraj kojih plove. Svuda oko njih dižu se te‐ retni kontejneri, naslagani po četiri i po pet. Kao u nekim delovima Kvinsa. Pošto još mentalno nije započela ovo krstarenje, shvata da se pita koliko je kontejnera zapravo prazno, i kakvi su izgledi da je ovde reč o nekakvoj prevari u vezi sa inventarom. Primećuje da Reg nijednom nije probao da i nju snimi. „Nisi mi delovala kao gra‐ ničarka. Mislio sam da ovde radiš, kao organizator društvenih aktivnosti ili tako ne‐ što.“ Začuđena što je prošao, o, možda čitav sat a da nije razmišljala o situaciji sa Horstom, Maksina shvata da će se, ako tu temu makar malčice načne, Regova kamera opet uključiti. Davnašnji običaj na tim AMUGRAPL skupovima jeste da se posete stvarne ge‐ ografske granice, svake godine neka druga. Šoping ture u meksičkim maquiladora autletima. Udovoljavanje kockarskoj zavisnosti u kazinima u gradu Stejtlajn 2 u Kali‐ forniji. Prežderavanje sa pensilvanijskim Švabama na liniji Mejson-Dikson. Te godi‐ ne je odredište granica između Haitija i Dominikanske Republike, opterećena neve‐ selom karmom zbog Perehilskog masakra, o kome u putnoj brošuri ne piše mnogo. Dok Aristid Olt uplovljava u živopisni zaliv Manzaniljo, događaji veoma brzo postaju magloviti. Čim se brod privezao za mol u Pepiljo Salsedu, putnici opsednuti velikim ribama uzbuđeno iznajmljuju čamce da krenu u lov na tarpone. Drugi, poput Džoela Vinera, koga su nekretnine iz radoznalosti oterale u opsesiju, uskoro krstare među Tomas Pinčon www.balkandownload.org

lokalnim agencijama, gde ih u svoje fantazije uvlače ljudi u čije se motive svakako moraju ubrojati i pohlepa i želja da se zajebe Jenki. Ljudi na obali govore mešavinu kreolskog i sibaenja. Na kraju mola su se brzo stvorile tezge sa suvenirima, prodavci grickalica nude janikvekve i čimičuro, veštaci za vudu i santeriju nude na prodaju čini, a ima i prodavaca mamahuane, dominikan‐ skog specijaliteta, ogromnih demižona u kojima se nešto nalik na komad drveta ma‐ rinira u crnom vinu i rumu. Za pogranični šlag na torti, tu je takođe i autentična Ha‐ ićanska vudu ljubavna mađija, bačena na svaki demižon dominikanske mamahuane. „E ovo je prava stvar!“, viče Reg. On i Maksina se pridružuju društvancetu koje poči‐ nje da to pije i demižoni idu ukrug, pa se onda nalaze nekoliko kilometara van grada u El Suenjo Tropikalu, delimično izgrađenom i trenutno napuštenom luksuznom ho‐ telu, urlaju po hodnicima, njišu se po dvorištu na tropskim puzavicama koje su našle oslonac negde iznad njih, jure guštere i flamingoe, da ne spominjemo i jedni druge, pa se odaju nepodopštinama na plesnivim king-sajz krevetima. Ljubav, uzbudljiva i nova, kao što su nekada pevali u seriji The Love Boat, Hajdi je odlično pogodila, ovo jeste bila Prava stvar, mada kasnije Maksina neće baš najbolje pamtiti detalje. Sada pošto je uzela daljinski za uspomene, pritiska pauzu, pa onda stop, pa onda gašenje, i osmehuje se bez vidljivog napora. „Bilo je to neobično krstarenje.“ „Je l’ si se još neki put čula s onim ljudima?“ „Ponekad mi stigne neki mejl, a naravno oko Božića me AMUGRAPL uvek juri za donaciju.“ Posmatra ga iznad šolje za kafu. „Reg, jesmo li mi uopšte... znaš ono.“ „Mislim da nismo, ja sam uglavnom bio sa onom Leptandrom iz Indijanapolisa, a ti si stalno nestajala s onim opsesivcem za nekretnine.“ „Džoel Viner“, Maksinine oči zbog delimično zgroženog stida prelaze preko tava‐ nice. „Nisam želeo to da spominjem, izvini.“ „Čuo si kad su mi oduzeli dozvolu. To je indirektno bilo Džoelovo maslo. On mi je, mada to nije nameravao, uradio veliku micvu. Jer kad sam bila sertifikovana istra‐ žiteljka prevara, bila sam slatka, ali kao desertifikovana istražiteljka? Sad sam neodo‐ ljiva. Za izvesnu vrstu ljudi. Bez uvrede, ali možeš da zamisliš šta mi se sve ovde po‐ javljuje na vratima.“ Slutila je da je privlačnost odmetnutog sertifikovanog istražitelja prevara najviše u oreolu istrošene moralnosti, u proverenoj spremnosti da se zakon zaobiđe i otkriju poslovne tajne revizora i poreznika. Posle susreta sa nekim sektašima koje su izbacili iz sekti, Maksina se neko vreme bojala da je čeka takva vrsta društvene pustoši. Me‐ đutim, uskoro se pročulo šta se desilo i agencija Nađi i nagazi imala je više posla nego pre, više posla nego što je mogla da prihvati. Novi klijenti naravno nisu uvek bili Probna faza www.balkandownload.org

ugledni kao u doba kada je imala licencu. Ambiciozni početnici sa tamne strane samo su nadirali, a među njima i Džoel Viner, prema kome je, shvatila je, bila i previše po‐ pustljiva. Nažalost, Džoel je tokom svojih dugačkih recitala o nepravdama sa nekretninama propustio da iznese neke izuzetno važne pojedinosti, kao što je njegova navika da bude suvlasnik u mnogim stambenim kooperativama i krivične prijave zbog novca koji mu je kao blagajniku tih kooperativa bio poveren, plus građanska parnica zbog organizovane prevare u Bruklinu i supruga sa sopstvenim problemima sa nekretnina‐ ma. „Ima toga još. Nije baš lako objasniti“, maše svim prstima iznad glave. „Antene. Imala sam dovoljno poverenja u Džoela da mu objasnim nekoliko tajni zanata. Za mene to nije ništa gore nego kad neki tip iz poreskog u slobodno vreme pomaže oko poreskih prijava.“ Međutim, tako je prekršila brojna pravila svog udruženja, koje je zapravo već go‐ dinama preskakala i zaobilazila. Ovog puta je led, bez škripe ili vidljivog zatamnjenja, popustio ispod nje. Dovoljan broj članova nadzornog odbora video je sukob interesa, i to ne samo u jednom slučaju, već kao obrazac ponašanja, dok je to za Maksinu bio, a jeste i dalje, vrlo jednostavan izbor između prijateljstva i poštovanja superpedant‐ nih pravila. „Prijateljstva?“, zbunjen je Reg. „On ti se nije čak ni dopadao.“ „Strogo uzev.“ Koverta i papir sa pismom o oduzimanju sertifikata bili su prilično otmeni, vredni više od same poruke, koja je u principu glasila mrš, plus ukidanje svih privilegija u Osmom krugu, ekskluzivnom klubu udruženja gore kod Parka, uz nalog da vrati član‐ sku kartu i namiri račun u baru, pošto je u minusu. Na dnu strane se međutim izgle‐ da nalazio postskriptum, o načinu podnošenja žalbe. Poslali su i formulare. To je bilo zanimljivo. Neće završiti u korpi, bar zasad. Maksina se uznemirila kada je prvi put istinski primetila pečat Udruženja, na kome baklja žustro bukti ispred i malo iznad otvorene knjige. Šta je to? Stranice te knjige, možda alegorijski samog Zakona, svakog časa mogu da se zapale zbog te baklje, a ona možda predstavlja Svetlo isitne? Da li to neko pokušava nešto da poruči, Zakon ovde gori, užasna nepromenljiva cena Istine... To je to! Tajne anarhističke šifrovane poruke! „Zanimljivo razmišljanje, Maksina“, pokušava Reg da je smiri. „Znači, podnela si žalbu?“ Zapravo, nije – kako su dani prolazili, uvek je bilo nekog razloga da to ne uradi, nije imala para za advokata, proces žalbe bi mogao biti čisto reda radi, a ostala je i či‐ njenica da su je kolege koje je poštovala izbacile naglavačke, i zar ona uopšte želi da se vrati u tako sitničavo i nekolegijalno okruženje. Manje-više. „Ti tipovi su malo preterano osetljivi“, čini se Regu. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Ne mogu da ih krivim. Žele da budemo jedna nepotkupljiva i fiksna tačka u čita‐ vom unezverenom haosu, atomski časovnik na koji se svi oslanjaju.“ „Kažeš ’mi’.“ „Sertifikat je u fioci, ali i dalje visi na zidu kancelarije u mojoj duši.“ „Jaka si mi ti odmetnica.“ „Zli računovođa, tako će se zvati serija koju ću da snimim, imam scenario za pilotepizodu, oćeš da pročitaš?“ Probna faza www.balkandownload.org

P 3 rošlost je, ma da li je moguće, otvorena pozivnica za zloupotrebu vina. Čim je čula kako se vrata lifta zatvaraju za Regom, Maksina se uputila do frižidera. Gde je, u tom ledenom haosu, pino gri? „Dejtona, je l’ nam opet nestalo vina?“ „Znaš da ja to ne pijem.“ „A da, ti si uvek pre za najt trejn.“ „Ijao. Je l’ stvarno danas moram da slušam i vinizme?“ „Dobro, znam da to više ne piješ, znači samo se šalim, je l’ tako?“ „Terapizam!“ „Molim?“ „Misliš da su lečeni alkoholičari niža klasa od tebe, uvek si to mislila, ti ideš na neki spa-program, ležiš sa nekakvim morskim travama na faci, nemaš ni pojma kako je – slušaj, sad ću da ti kažem...“ Dramska pauza. „Nećeš“, ubacuje Maksina. „Veruj mi, mala, nije lako.“ „O, Dejtona. Šta god da je, žao mi je.“ I tako u vazduh šiklja uobičajena priča o tokovima novca, puna neplaćenih računa i nenaplativih dugova. Svedeni račun: „Nikada, ni po koju cenu, nemoj da imaš posla s nekim sa Jamajke, on misli da zajedničko starateljstvo znači ko ide po gandžu.“ „Ja sam imala sreće sa Horstom“, zamišljeno će Maksina. „Trava na njega baš ni‐ kako nije delovala.“ „Ima smisla, to je zbog te belačke hrane koju jedete, taj beli leb i taj vaš“, parafrazi‐ ra Džimija Hendriksa, „majonez! To vam je sve u mozgu – svima vama, neizlečivo ste beli.“ Telefon je strpljivo treptao. Dejtona se vraća na posao, i ostavlja Maksinu da se pita zašto rastafarijanske sklonosti ka nekim drogama kod nje izazivaju asocijacije na Horsta. Sem ako joj Horst nije nekako u mislima, a ona ne može reći da jeste, ili bar nije mnogo, i nije predugo. Horst. Proizvod četiri generacije američkog Srednjeg zapada, emotivan kao silos za žito, fatalno privlačan kao motor harli-dejvidson motocikla, neizbežan (nek joj bog pomogne) kao autentični Mejd rajt restoran kada nastupi glad, Horst Lefler ima redak dar da gotovo besprekorno pogađa kako će se berzanske robe širom sveta po‐ našati, davno pre nego što one same to znaju, tako da je zgrnuo brdo para JOŠ pre Tomas Pinčon www.balkandownload.org

nego što se Maksina pojavila u njegovom životu, pa je onda to brdo samo narastalo, dok je on pokušavao da održi nekakvu zakletvu koju je izgleda položio kada mu je bilo trideset, da novac troši jednako brzo kako ga stiče i da luduje dokle god izdrži. „Dakle... je l’ alimentacija korektna?“, upitala je Dejtona, drugog dana na poslu. „Nema alimentacije.“ „Molim?“, ozbiljno se i dugačko zagledala u Maksinu. „Nešto ti treba?“ „To je najluđa od tih vaših ludih belačkih priča koje sam u životu čula.“ „Treba malo više da se krećeš među ljudima“, slegnula je ramenima Maksina. „A ti imaš problema što čovek voli da se zabavlja?“ „Naravno da nemam, život je zabava, je li, Dejtona, i Horst se sa tim slagao, ali je zato mislio da je i brak zabava, pa, tu smo shvatili da imamo drugačije poglede na ži‐ vot.“ „A ona se beše zvala Dženifer, je li?“ „Mjurijel.“ A tada je već – pošto u veštine sertifikovanog istraživača prevara spada i sklonost ka otkrivanju skrivenih obrazaca ponašanja – Maksina počela da se pita... nema li Horst možda sklonost ka ženama sa imenom kao jeftine cigare, ima li možda u Lon‐ donu neku Filipu Fili Blant sa kojom se krišom futsuje, nekakvu zanosnu azijsku ar‐ bitarkinju po imenu Roi-Tan, u čeongsamu, sa jednom od onih malih frizura... „Ali nećemo sad o tome, jer Horst je prošlost.“ „Aha.“ „Ja sam dobila stan, on je naravno dobio ševrolet impalu pedeset deveto godište u savršenom stanju, ali eto vidiš opet počinjem da cvilim.“ „O, ja mislila da je to frižider.“ Dejtona je, naravno, anđeo pun razumevanja u poređenju sa Maksininom druga‐ ricom Hajdi. Kad su prvi put sele da stvarno o tome porazgovaraju, Maksina se toliko raspričala da je čak i nju bio blam. „I mene je zvao“, pretvarala se Hajdi da joj je izletelo. Dobro. „Šta, Horst? Zvao...“ „Hteo je da izađemo?“, oči preširoke za potpunu nevinost. „Šta si mu rekla?“ Savršen jedan i po otkucaj srca, a onda: „Jao, Maksi, bože... Mnogo mi je žao?“ „Ti? i Horst?“ Delovalo je čudno, ali ništa više od toga, što je Maksina shvatila kao znak koji budi nadu. Hajdi je međutim izgledala ljutito. „Neka mi bog oprosti! Samo je o tebi pričao.“ „Aha. Ali?“ „Delovao je nekako odsutno.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Tromesečni LIBOR, garant.“ Mada se taj razgovor nastavio, za jedan radni dan, do prilično dugo u noć, Hajdi‐ na avantura se ne može meriti sa nekim prestupima iz srednjoškolskih dana o kojima Maksina zapravo i dalje mračno razmišlja – pozajmljena i nikada vraćena odeća, po‐ zivi na nepostojeće žurke, Hajdino nabacivanje tipova za koje je znala da su kliničke psihopate. I tome slično. Kada su se zbog iscrpljenosti razišle, Hajdi se možda malo razočarala što je njena luda aferica prosto našla prirodno mesto među drugim epizo‐ dama dugovečne domaće serije, koja je počela još davno u Čikagu, gde su se Horst i Maksina pre svega i upoznali. Maksina se, po nekom noćnom istražiteljskom zadatku, našla u baru zgrade Pri‐ vredne komore, bar se zvao Cerera, a veličina točenih pića je tu odavno postala legen‐ darna. Bila je akcija – i to na irski način, što bi trebalo da dovoljno govori. Naručite „koktel“, dobijete divovsku do vrha punu čašu, recimo, viskija, sa možda jednom ili dve kockice leda, a onda ekstra veliku konzervu soda-vode, pa onda i drugu čašu da to sve smešate. Maksina se nekako sporečkala s nekim lokalnim pajacem, o Diloitu i Tušu, koje je pajac, ispostavilo se Horst, uporno zvao Šut i Toalet, i kada su to raspra‐ vili, Maksina nije bila sigurna može li uopšte da stoji, a kamoli da se vrati u hotel, tako da ju je Horst ljubazno otpratio do taksija pa joj izgleda ubacio i vizitku. Pre nego što je stigla da se izbori sa mamurlukom, on je bio na telefonskoj vezi i uvaljivao joj prvi od ispostaviće se mnogih zlosrećnih slučajeva prevare. „Sestra u nevolji, nema kome da se obrati“, i tako dalje, Maksina je pala na žvaku, a i nastaviće da pada, prihvatila je slučaj, prilično jednostavnu pretragu imovinskog stanja, rutinske izjave, gotovo je sve zaboravila sve dok jednog dana nije otvorila Post ŠOKANTNO! SERIJSKA UDAVAČA OPET U AKCIJI, MUŽIĆ NE ZNA ŠTA ĆE. „Piše da se ovako već šesti put oparila“, zamišljeno će Maksina. „Šesti put, koliko mi znamo“, klimnuo je glavom Horst. „To tebi ne predstavlja problem, je li?“ „Uda se za njih i onda...“ „Nekim ljudima brak prija. Sigurno je bar za nešto dobar.“ Čoveče. A zašto, zapravo, praviti spisak? Od izdavaoca čekova bez pokrića, preko artista u francuskom zaokruživanju do dramatičnog peglanja računa zbog kojih bi se njeni de‐ tektori za odmazdu zakucali u crvenom kraju skale, koji kaže zaboravi ali nikad ne oprosti i pre ili kasnije se završava krivičnim delom, ali je ipak svaki put slučajeve pri‐ hvatala. Zato što je to bio Horst. Jebeni Horst. „Evo imam još nešto za tebe, ti si Jevrejka, je li?“ „A ti nisi?“ „Ja? Luteran. Samo ne znam koja sorta, pošto se stalno menjaju.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„A moje poreklo je bitno zato što...“ Kašrut prevare u Bruklinu. Izgleda da je ekipa gorila, lažnih mašgičima to jest stručnjaka za košer išla po kraju i izvodila „blic inspekcije“ raznih dućana i restorana, prodavala im vrlo fensi sertifikate za izlog dok im je preturala po inventaru i na sve udarala šatro hečšere ili košer oznake. Besni psi. „Meni to pre zvuči kao reketiranje“, kaže Maksina. „Ja samo pregledam poslovne knjige.“ „Mislio sam da ćeš možda imati sklonosti.“ „Probaj kod Mejera Lanskog – ne, čekaj malo, on je mrtav.“ Dakle... nekakav luteran, znači. Mnogo rano da se pojave problemi zbog izlaska sa jednim šegecom, naravno, ali ipak, šta da se radi, eto spominje se inoverstvo. Kasnije, duboko u prvom romantičnom zanosu, Maksina će čuti poneku suludu – za jednog Horsta – priču o prelasku na judaizam. Prilično ironično da se „Ješa“ rimuje sa „Biće keša“. Na kraju je Horst saznao za neophodne preduslove, kao što su učenje hebrej‐ skog i obrezivanje, zbog čega mu je oduševljenje predvidljivo splaslo. A to je Maksini bilo skroz okej. Ako je univerzalno prihvaćena istina da se Jevreji ne bave prozelitiz‐ mom, Horst je zasigurno bio i jeste jasan argument za to. U nekom trenutku ponudio joj je konsultantski ugovor. „Stvarno bih mogao da te iskoristim.“ „Hej, kad god poželiš“, malo vedre kolegijalne šale će se međutim ovog puta poka‐ zati sudbonosno. Kasnije, u braku, mnogo je više pazila na jezik, pa je na kraju vlada‐ la gotovo potpuna tišina dok je Horst mračno sedeo i kuckao u Lavbaksu, verzija 6.9, aplikaciji za unakrsne tabele koju je našao u prodavnici Softver itd. na posebnom sni‐ ženju, sabirajući svote u rasponu od prilične do pozamašne koje je potrošio sa jedi‐ nim ciljem da Maksina ućuti. Da bi dodatno sam sebe mučio, onda bi otvarao funkci‐ ju koja izračunava koliki su mu troškovi po ostvarenom minutu ćutnje. Aaaah! Ka‐ kav bedak! „A kad sam jednom shvatila“, iznosila je Maksina problem Hajdi, „da će mi on dati sve što poželim, samo ako dovoljno kukam? samo da bih začepila? pa, tako je, šta ja znam, za mene nestala romansa.“ „Pošto si rođena da kukumavčiš, postalo ti je previše lako, shvatam“, gugutala je Hajdi. „Horst je baš slabić. Klipan jedan aleksitimični. To uopšte nisi provalila kod njega. Ili tačnije, provalila si...“ „...provalila sam prekasno“, uskače Maksina u refren. „Da, Hajdi, a ipak uprkos svemu ponekad gotovo poželim da u životu opet imam nekog tako predusretljivog.“ „Znači, hm, hoćeš njegov broj? Horstov?“ „Imaš ga.“ „Ne, hm, htela sam ja tebe da pitam.“ Odmahuju glavom jedna drugoj. Maksini ne treba ogledalo da bi znala da izgleda‐ Probna faza www.balkandownload.org

ju kao dve izopačene starice. Nije lako na to se navići, pošto su im uloge obično malo glamuroznije. U nekom trenutku, na početku njihovog prijateljstva, koje traje odu‐ vek, Maksina je shvatila da ona u tom prijateljstvu nije Princeza. Nije ni Hajdi, narav‐ no, ali Hajdi toga nije bila svesna, zapravo je verovala da jeste Princeza i štaviše je to‐ kom godina počela da veruje da je Maksina Princezina malo manje privlačna Šašava pratilja. Koja god trenutno priča da je u fazonu, Princeza Hajdrofobija je uvek glavna ženska, dok je ledi Maksipad pričljiva subreta, marljiva, praktični vilenjak koji dođe dok Princeza spava, ili, još tipičnije, dok Princeza ima preča posla, pa pozavršava stvarne poslove princezovanja. Verovatno je pomoglo što su obe poreklom bile iz Istočne Evrope, jer su se čak i u to doba na Gornjoj zapadnoj strani još mogla sresti izvesna davnašnja unutarjevrej‐ ska trvenja, od kojih je možda najmanje prijatna razlika između Hohdojča i Aškena‐ zija. Znalo se za majke koje kidnapuju i vode svoju nedavno odbeglu decu dole u Meksiko zarad brzinskog razvoda od mladića sa karijerom koja obećava na berzi ili u medicini, ili od zanosnih kriški, sa više pameti od tipa za koga su mislile da se udaju, čija je fatalna mana da potiču iz pogrešnog zakutka dijaspore. Nešto slično se zapravo desilo Hajdi, čije je prezime Čornak pozivalo na svakojake uzbune, mada stvar nije baš došla do aviona. U toj pustolovini je praktični vilenjak bio i posrednik a onda i nosač koferčeta, pošto je od Štrubelovih iscedila svotu znatno veću od one koju su bili spremni da odvoje za potkupljivanje Hajdi, male poljske drskače. „Zapravo gali‐ cijske, ne poljske“, primetila je Hajdi. To za nju nije bilo pitanje savesti, čega se Mak‐ sina bojala, pošto se ispostavilo da je Ivan Štrubel jedan nesposobni šmokljan, koji je živeo u refleksivnom strahu od sopstvene majke, Helvecije, čije je pravovremeno po‐ javljivanje tog dana u apartmanu kod Sent Džona i osorno raspoloženje sprečilo Iva‐ na da se dalje nabacuje samoj Maksini, eto koliko je on uopšte imao ozbiljne namere prema Hajdi. Mada, Maksina nije Princezi ispričala detalje o perfidnosti mladog Štrubela, već je sve svela samo na: „Mislim da te uglavnom doživljava kao način da pobegne od kuće.“ Hajdi nije bila ni izbliza očajna koliko je Maksina očekivala. Sede‐ le su u njenoj ogromnoj kuhinji i brojale pare Štrubelovih, jele sendvič sladolede i ce‐ rekale se. Kasnije je povremeno, pod uticajem različitih opijata, Hajdi ponovo propa‐ dala u jecavo: „On je bio ljubav mog života, ta zla zadrta žena nas je uništila“, a Šaša‐ va pratilja je uvek bila pri ruci sa duhovitom opaskom kao na primer: „Pomiri se sa sudbinom dušo, mama ima veće sise.“ Sve je to ipak ostavilo posledice na neke delove Hajdinog duha – zato što je gospo‐ đa Štrubel možda tek uzgredno zapretila meksičkim razvodom, na primer, Hajdi se muči sa španskim jezikom kao Bob Barker dok vodi izbor za mis univerzuma. Pitanje jezika se onda prelilo i u druge oblasti. Hajdi je echt latino devojku izgleda zamišljala kao Natali Vud u Priči sa zapadne strane (1961). Nije bilo svrhe isticati, što je Maksi‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

na radila veoma često i sa sve manje strpljenja, da Natali Vud, rođena kao Natalija Nikolajevna Zaharenko, ima malčice rusko poreklo, a naglasak u tom filmu joj je bliži ruskom nego portorikanskom. Šmokljan je otišao za pripravnika na Volstritu i do sada je verovatno zamenio već nekoliko žena. Hajdi, kojoj je laknulo što je ostala solo, posvetila se akademskoj kari‐ jeri, pa je nedavno postala profesorka popularne kulture na Gradskom koledžu. „E tada si mi stvarno spasla kožu“, vedro će Hajdi, „nemoj da misliš da ti nisam večito zahvalna.“ „Pa nisam imala izbora, ti si uvek mislila da si Grejs Keli.“ „Pa, mislila sam. Mislim.“ „Ne govorim o karijeri Grejs Keli“, primećuje Maksina. „Samo, konkretno o Grejs Keli iz Prozora u dvorište. Iz doba kad smo gledale prozore u zgradama preko puta.“ „Sigurna si u to što kažeš? Znaš ko si onda ti?“ „Da, Telma Riter, ali možda i ne. Mislila sam da sam Vendel Kori.“ Tinejdžerske ludorije. Ako postoje uklete kuće, onda mogu postojati i karmički hendikepirane stambene zgrade, a zgrada koju su volele da špijuniraju zvala se Deze‐ ret, i prema njoj je zgrada Dakota izgledala kao Holidej in. Maksina je otkako zna za sebe opsednuta tom zgradom. Odrasla je blizu mesta gde se ona i dalje nadvija nad komšilukom, gde pokušava da se prikrije kao samo još jedan tromi primerak velike višespratnice sa Gornje zapadne strane, dvanaest spratova i čitav blok pretećih detalja – spiralne stepenice za slučaj požara na svakom uglu, kule, balkoni, gargojle, zmijoli‐ ka stvorenja sa kandžama i očnjacima od livenog gvožđa iznad ulaza i sklupčana oko prozora. U središnjem dvorištu diže se raskošna fontana, okružena stazom na kojoj dve dugačke limuzine mogu da čekaju upaljenih motora, sa dovoljno prostora za još rols rojs ili dva. Tu su dolazile filmske ekipe da snimaju dugometražne, reklame, seri‐ je, ispaljivale su ogromne količine svetla u nepomirljive čeljusti ulaza, tako da su svi u okolnim ulicama bili budni po čitavu noć. Mada Zigi tvrdi da jedan njegov drug iz razreda živi u toj zgradi, to je veoma daleko od Maksininog društvenog sloja, samo kaucija za garsonjeru u Dezeretu ide od 300.000 dolara pa naviše. U nekom trenutku u srednjoj školi Maksina i Hajdi su dole na Kanalskoj kupile jeftine dvoglede pa su počele da vrebaju u Maksininoj sobi, ponekad i do posle pono‐ ći, zurile su u osvetljene prozore preko puta, čekale su da se nešto desi. Svaka pojava neke ljudske prilike predstavljala je velik događaj. U početku je Maksini to bilo ro‐ mantično, svi međusobno nepovezani životi koji se paralelno odvijaju – a kasnije je to doživljavala više, može se reći, na jedan gotski način. I druge zgrade su možda uk‐ lete, ali ova je sama po sebi delovala kao nešto neupokojeno, kameni zombi, što usta‐ je samo kada padne noć, pa se nevidljivo šunja gradom da iživi svoje skrivene porive. Devojke su smišljale planove da se ušunjaju, pa da promišljenim ili možda nepro‐ Probna faza www.balkandownload.org

mišljenim korakom dođu do kapije, sa Šanelovim torbama i prerušene u fensi haljine iz komisiona sa Istočne strane, ali nikad nisu stigle dalje od dugačkog, iscerenog, ver‐ tikalnog pogleda irskog vratara koji drži spisak. „Nema nikakvih uputstava“, rekao bi i pažljivo slegnuo ramenima. „Dok ne dobijem crno na belo, razumete šta kažem“, pa bi im razdražljivo poželeo doviđenja, a kapija bi se uz zveket zatvorila. Kada se irske oči ne osmehuju, potrebna ti je bolja priča ili bar dobar par patika. To je tako trajalo sve dok nije izbila fitnes-pomama osamdesetih, kada je upravi Dezereta svanulo da bazen na gornjem spratu može da posluži kao jezgro fitnes-cen‐ tra, otvorenog za posetioce, i da to može biti izvor dobre dodatne zarade, pa su tako Maksinu napokon pustili da se popne – mada je kao gošća ili „članica kluba“ i dalje morala da uđe na pomoćni ulaz i da se penje teretnim liftom. Hajdi više nije htela da ima ništa sa tim mestom. „Ta zgrada je prokleta. Primećuješ koliko rano zatvaraju bazen, niko ne želi da tamo ostane noću.“ „Možda samo uprava neće da plaća prekovremeno.“ „Čula sam da je drži mafija.“ „Kakva tačno mafija, Hajdi? I kakve to ima veze?“ Ispostaviće se, i te kakve. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

K 4 asnije tog popodneva Maksina ima zakazano kod svog emoterapeuta, koji igrom slučaja sa Horstom deli viđenje tišine kao jedne od neprocenjivih drago‐ cenosti na ovom svetu, mada možda ne baš na isti način. Šon radi u zgradi bez lifta blizu prilaza za tunel Holand. Biografija na njegovom sajtu neodređeno spominje lu‐ tanje po Himalajima i političko izgnanstvo, ali uprkos pozivanju na drevnu mudrost bez ovozemaljskih ograničenja, petominutna istraga otkriva da je Šon na istok puto‐ vao jedino međugradskim autobusom, iz svoje rodne južne Kalifornije u Njujork, i to ne pre mnogo godina. Nedovršeni đak srednje škole Lojcinger i manijakalni surfer koji je pretrpeo teške povrede glave od surferske daske dok je na nekoliko plaža pos‐ tavljao rekorde za broj padova u sezoni, Šon je Tibetu najbliže prišao gledajući na TV-u Skorsezeov Kundun (1997). To što i dalje plaća ludački skupu kiriju za taj lokal u kome ima orman sa dvanaest istovetnih Armanijevih odela manje govori o duhov‐ noj autentičnosti, a više o, inače retkoj, lakovernosti Njujorčana koji mogu sebi da priušte njegove tarife. Maksina sad već nekoliko nedelja dolazi na seanse i zatiče svog mladolikog gurua izbezumljenog zbog vesti iz Avganistana. Uprkos strastvenim apelima iz čitavog sve‐ ta, talibani već mesec dana dinamitiraju i granatiraju dve divovske statue Bude, nje‐ gove najveće uspravne kipove, u petom veku isklesane u peščarskoj litici kod Bamija‐ na, tako da su na kraju ostale samo ruševine. „Smrdljivi muslimani“, kako se to Šon izrazio, „nešto ’vređa islam’ i zato mora da leti u vazduh, to je njihovo rešenje za sve.“ „Zar nema neka priča“, priseća se blago Maksina, „da ako ti Buda stoji na putu prosvećenja, onda je okej da ga ubiješ?“ „Naravno, ako si budista. Ovo su vehabije. Pretvaraju se da je pitanje duhovno, a u stvari je političko, kao da ne mogu da podnesu bilo kakvu konkurenciju.“ „Šone, stvarno mi je žao. Ali zar ne bi ti trebalo da si iznad toga?“ „Da, previše se vezujem za svetovno. Razmisli malo – zameniš jedno slovo u reči ’islam’, ostala malo ispremeštaš, i šta dobiješ? Dobiješ reč ’silom’.“ „To zaista navodi na razmišljanje.“ Pogled na TAG hojer na njegovoj ruci. „Nećeš zameriti ako danas malo skratimo, ide maraton Porodice Brejdi, shvatićeš...?“ Šonova posvećenost reprizama dobro poz‐ Probna faza www.balkandownload.org

nate humorističke serije iz sedamdesetih izaziva komentare kod mnogih njegovih kli‐ jenata. U stanju je da piše fusnote uz neke epizode kao što drugi učenjaci mogu da ih pišu uz sutre, a trodelni porodični put na Havaje mu je izgleda posebno drag – male‐ rozni tiki, Gregov umalo fatalni pad sa surferske daske, Vinsent Prajs kao gost u ulozi labilnog arheologa... „Ja sam uvek više volela kad ono Džen nađe periku“, bila je Maksina jednom do‐ voljno nebrižljiva da kaže. „Zanimljivo, Maksina. Želiš li možda, ono kao, da razgovaramo o tome?“ Ozareno je posmatra sa onim ispraznim, možda samo kalifornijskim: „Univerzum je šala, ali je ti prosto ne kapiraš“ osmehom koji kod nje često izaziva nimalo budističke sanjarije prepune besa. Maksina ne želi baš da kaže „praznoglavac“, ali sluti da bi, ako mu neko u uvo gurne merač pritiska automobilskih guma, kazaljka pokazala nekoliko paskala ispod normale. Kasnije u Kugelblicu, Zigi je otišao na krav magu sa Najdželom i njegovom siter‐ kom, a Maksina uzima Otisa i Fionu, i oni uskoro sede ispred televizora u dnevnoj sobi da gledaju crtać Borbeni sat, u kome se pojavljuju oba Otisova trenutno omiljena superheroja – Disrespekt, koji se ističe stasom i stavom, koji bi se mogao opisati kao proaktivan, i Kontaminator, u civilnom životu klinac, opsesivno uredan, uvek name‐ šta krevet i čisti sobu, ali kada je na superherojskoj dužnosti, postaje usamljeni borac za pravdu koji razbacuje đubre po korumpiranim državnim službama, pohlepnim korporacijama, pa čak i po čitavim državama koje niko ne voli, preusmerava kanali‐ zaciju, zatrpava antagoniste brdima toksičnih gadosti. Pokušava da ostvari poetsku pravdu. Ili, kako se čini Maksini, pravi mnogo đubreta. Fiona se nalazi u onoj udolini između snažnog deteta i nepredvidljivog adolescen‐ ta, pošto je našla, samo nek dugo potraje, ravnotežu, zbog koje Maksina zamalo želi da joj briše nos dok razmišlja koliko brzo taj spokoj može biti narušen. „Sigurna si“, Otis u svom totalno džentlmenskom fazonu, „da ovo neće biti previ‐ še nasilno za tebe.“ Fiona, čiji bi roditelji zapravo zaista trebalo da se osiguraju za slučaj slomljenog srca, mrda trepavicama, moguće naglašenim posle tajnog prepada na majčinu koz‐ metiku. „Ti mi kaži kad da žmurim.“ Maksina prepoznaje tu devojačku tehniku da se pretvaraš kako ti svako može reći sve, gura pred njih posudu sa organskim čipsom, zajedno sa dve konzerve kole bez šećera, maše im kao da će reći uživajte i onda izlazi. „Glupani počinju da mi idu na živce“, mumla Disrespekt, dok se oklopna vozila i helikopteri roje oko njega. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Zigi se vraća sa krav mage u svojoj uobičajenoj izmaglici ranopubertetskog seksual‐ nog angsta. Silno se zatreskao u instruktorku Emu Levin, za koju se govorka da je ne‐ kada radila u Mosadu. Na prvom treningu, njegov drug Najdžel, kao i obično prete‐ rano informisan i nedovoljno kontrolisan, izbrbljao je: „Nego, gospođice Levin, jeste vi bili, ono, egzekutorka iz Kidona?“ „Mogla bih da ti odgovorim potvrdno, ali bih onda morala da te ubijem“, glasom dubokim, podrugljivim, erogenim. Brojna usta su zinula. „Ne, društvo, žao mi je što ću vas razočarati, bila sam samo analitičar, radila sam u kancelariji, kada je Šabtaj Ša‐ vit otišao devedeset šeste, otišla sam i ja.“ „Dobro izgleda, je li?“, prosto je morala Maksina da pita. „Mama, ona je...“ Posle trideset dugačkih sekundi. „Ponestaju ti reči.“ Tu je takođe i Naftali, njen dečko, isto bivši mosadovac, koji će da ubije svakog ko je makar i pogleda, sem možda ako nije reč o detetu koje ne može da se odbrani od preadolescentskih čežnji. Virva zove da kaže da stiže tek posle večere. Srećom, za Fionu se ne može reći da je izbirljivo dete, zapravo ne postoji ništa što ona neće jesti. Maksina završava sudove i proviruje u dečju sobu, gde zatiče sinove i Fionu kako pomno posmatraju ekran na kome se odvija pucačina iz prvog lica, sa širokim spek‐ trom naoružanja, u nekakvom gradu koji veoma liči na Njujork. „Deco? Šta sam vam ono govorila o nasilju?“ „Isključili smo opciju za krv, mama. Sad je sve u redu, gledaj.“ Kuckaju po tastatu‐ ri. Pojavljuje se prodavnica, nešto kao Fervej, sa svežim voćem i povrćem ispred ula‐ za. „Dobro, e sad pazi na ovu ženu ovde.“ Ide pločnikom, srednja klasa, pristojno odevena, „Ima dovoljno para da u prodavnici kupi šta joj treba?“ „E pa nije. Snimi sada.“ Žena zastaje ispred grožđa, do sada netaknutog u tom ros‐ nom jutarnjem svetlu, i bez ikakvih skrupula počinje da gura ruke, da otkida zrna grožđa i da ih jede. Prelazi na šljive i nektarine, nekoliko ih opipava, neke pojede, stavlja još nekoliko u torbicu za kasnije, nastavlja taj rani ručak na delu sa bobicama, otvara paket i krade jagode, kupine i maline, proždire sve bez imalo stida. Pruža ruku ka banani. „Šta ti kažeš, mama, ladno vredi bar sto poena je li?“ „Prilično je alava. Ali ne bih rekla da...“ Prekasno – sa pucačeve strane ekrana sada se pojavljuje prednji deo automata hekler i koh UMP45, koji se njiše pa nišani u tu ljudsku napast, i uz pratnju zvučnih efekata automata sa pojačanim basovima, raznosi je. Čisto. Ona samo nestaje, nema čak ni fleke na pločniku. „Vidiš? Nema krvi, potpuno je nenasilno.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Ali za krađu voća ne sledi smrtna kazna. I šta ako neki beskućnik...“ „Na našem spisku meta nema beskućnika“, uverava je Fiona. „Nema dece, beba, pasa, starih ljudi – nikada. U principu ganjamo samo japije.“ „Rešavamo ono što Đulijani zove komunalni problemi“, dodaje Zigi. „Nisam imala pojma da video-igre prave džangrizavi starci.“ „Napravio ju je ortak mog tate Lukas“, kaže Fiona. „Kaže da je to njegovo ljubav‐ no pismo za Veliku jabuku.“ „Mi smo mu beta-testeri“, objašnjava Zigi. „Pravac jug-jugozapad“, kaže Otis, „gledaj.“ Zreo muškarac u odelu, nosi akten-tašnu, stoji usred gužve na pločniku i urla na svoje dete, koje izgleda kao da mu je četiri ili pet godina. Postaje neprijatno glasan. „A u suprotnom...“, čovek preteći diže ruku, „svašta će da bude.“ „A, ne, danas neće.“ Ponovo sledi automatska paljba i narednog časa besnog čove‐ ka više nema, dete se zbunjeno osvrće oko sebe, a lišce mu je i dalje suzno. Poeni u uglu ekrana skaču za 500. „I sada je dete ostalo samo na ulici, baš ste mu pomogli.“ „Treba samo da...“ Fiona klikće na dete pa ga vuče do prozora sa natpisom Zona bezbednog preuzimanja. „Članovi porodice kojima se može verovati“, objašnjava, „dolaze da ih uzmu, kupe im picu i odvedu ih kući, i oni od tada žive životom bez briga.“ „Hajde“, kaže Otis, „hajde samo malo da se promuvamo.“ Odlaze u obilazak neis‐ crpnih galerija njujorških neprijatnosti, upucavaju glasne brbljivce sa mobilnima, moralno samouzdignute bicikliste, mame koje u dvostrukim kolicima guraju blizan‐ ce koji odavno mogu da hodaju, „ako su jedan iza drugog, onda ih samo upozorimo i pustimo, ali ovako, kada je jedan pored drugog, da niko ne može da prođe? Nema šanse.“ Bam! Bam! Blizanci lete, širom osmehnuti, iznad Njujorka i u Prozor za decu. Prolaznici uglavnom ne primećuju iznenadne nestanke, sem bogomoljaca koji misle da je to znak sa nebesa. „Deco“, Maksina će zapanjeno, „nisam imala pojma – čekaj malo, a šta je ovo?“ Primetila je neku ženu kako se ubacuje preko reda na autobuskoj stanici. Niko ne obraća pažnju. Pravi zadatak za Hekler-ženu! „Dobro, kako ovo da uradim?“ Otis vrlo predusretljivo pokazuje i pre nego što ćete stići da kažete: „Ne‐ mojte da se gurate, molim vas“, agresivna kučka je likvidirana, a njena deca odvučena na sigurno. „Svaka čast, mama, to je hiljadu poena.“ „Da znaš da je zabavno.“ Traži po ekranu sledeću metu. „Čekaj, nisam to rekla.“ Pokušavajući kasnije da sve sagleda u pozitivnom svetlu, Maksina računa da je to vir‐ tuelni i dečji način za ulazak u biznis borbe protiv prevara. „Ćao, Virva, uđi.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Nisam znala da ću ovako kasno.“ Virva proviruje u Otisovu i Zigijevu sobu. „Ćao, dušo?“ Devojčica diže glavu i mumla ćao mama, pa se vraća japicidu. „O, vidi, rešetaju Njujorčane, baš je slatko? Mislim, bez uvrede?“ „Ti si u ovome dobra – Fiona, u tom kao virtuelnom ubijanju?“ „Ma uopšte nema krvi, kao da Lukas uopšte nije ugradio krvavu opciju? Mislili smo da su je isključili, ali čak i ne postoji?“ „Dakle“, sleganjem ramena odbacuje sve nagoveštaje prekora iz lica i glasa, „puca‐ čina iz prvog lica koju odobravaju i mame.“ „Upravo ćemo taj slogan koristiti u reklamama.“ „Gde ćete se reklamirati, na internetu?“ „U Dubokom vebu. Tamo dole je marketing još kao u povoju? A cena je, što bi re‐ kao Bob Barker, ’prava’?“ Navodnici pokazani prstima, Virvina kosa, opet u pleteni‐ cama, skakuće gore-dole. Maksina uzima iz zamrzivača kesu neke etički proizvedene kafe, pa sipa zrna u mlin. „Pazite malo na uši.“ Melje kafu, sipa je u filter aparata, pritiska dugme. „Znači, Džastin i Lukas se sada šire i na tržište igara.“ „To baš i nije biznis kako sam ga ja studirala na koledžu“, poverava se Virva, „u našim godinama život treba da bude ozbiljniji? Momci se i dalje previše zabavljaju za svoj uzrast.“ „O – muška anksioznost, da tako je mnogo bolje.“ „Igra je samo promotivna i besplatna“, mršti se Virva kao da se izvinjava, ali slat‐ ko. „Naš glavni proizvod je i dalje Diparčer?“ „Što znači...“ „Kao ’departure’, samo što izgovaraš ’Diparčer’?“ 3 „Nešto zen“, nagađa Maksina. „Nešto u vezi sa travom. Odnedavno su svi počeli da jure za izvornim kodom – fe‐ deralne službe, kompanije za igre, jebeni Majkrosoft? svi nude da ga kupe? Niko od njih nije video sličan sistem zaštita, i sad oće da polude.“ „Dakle, danas si izviđala sledeću rundu? Ko će ovog puta biti srećni finansijer?“ „Umeš da čuvaš tajnu?“ „To mi je posao. Profesionalno sam gluvonema.“ „Možda“, razmišlja Virva, „treba da se zakačimo prstima i zakunemo?“ Maksina strpljivo pruža mali prst, hvata njime Virvin mali prst, pa je gleda u oči, „A opet...“ „Hej, kome ćeš da veruješ ako ne drugoj majci iz Kugelblica?“ I tako, uz uobičajenu meru predostrožnosti, Maksina drugu ruku drži u džepu, sa prekrštenim prstima, dok se svečano zaklinje na mali prst. „Mislim da smo danas do‐ bili prvu ponudu? Novac je strava, čak i na vrhuncu mehura bi bio strava? A ne nudi Probna faza www.balkandownload.org

ga neki finansijer, već jedna druga tehno kompanija? Glavna zvezda ove godine na Aleji, hašslingerz?“ Hejhejhejhej. „Aha... mislim da sam... već sam negde čula to ime. Danas si bila kod njih?“ „Provela sam čitav dan. Još, ono kao, sva drhtim? Mnogo je opasan lik.“ „Gejbrijel Ajs. Ponudio ti je velike pare da kupi, šta, vaš izvorni kod?“ Od uha do ramena, jedno od onih dugačkih sleganja ramenima sa Zapadne obale, „Ne znam odakle mu, ali je stvarno ponudio ogromne pare? Razmišljamo da odusta‐ nemo od prodaje akcija? Prijavu komisiji za hartije od vrednosti već smo odložili na neodređeno?“ „Čekaj malo, šta je sa groznicom širenja dole u Aleji, zar to nije sve propalo prošle godine kada je pukao mehur?“ „Za ove kojima veliki autsorsuju kompjutersku bezbednost nije, oni sad prosto mlate pare. Kada zavlada nervoza, korporativne glavonje mogu samo da misle kako da zaštite ono što već imaju.“ „Znači vi ste sad dobri sa Gejbrijelom Ajsom. Mogu da dobijem autogram?“ „Išli smo na popodnevni soare u njegovu vilu na Istočnoj strani? On i njegova žena, Talis, ona je interni revizor hašslingerza, mislim da je i u upravnom odboru?“ „I to je otvorena kupovina?“ „Sve što njih zanima je onaj deo zbog koga možeš negde da ideš a da ne ostavljaš tragove. Sadržaj, za to ih zabole. Za njih nije stvar u odredištu, pa čak ni u putu.“ Maksina previše dobro, nažalost čak i intimno, poznaje tu sklonost ka zametanju tragova. Brzo se iz nevine gramzivosti pretvara u nekakav jasan vid prevare. Pita se da li je nekada neko primenio Beneišov model na hašslingerz, čisto da vidi koliko su ritualno poklane cifre za javnost. Nemoj da zaboraviš – nađi vremena. „Taj Diparčer, Virva, to je šta – neko mesto?“ „To je putovanje. Sledeći put kad svratiš, momci će ti pustiti demo.“ „Važi, Lukasa stvarno odavno nisam videla.“ „Nešto ga i nema u poslednje vreme. Bilo je, ono kao, problema? On i Džastin samo traže razlog da se posvađaju. Pre svega hoće li uopšte da prodaju izvorni kod. Večita dotkom dilema, budi bogat zauvek ili napravi tarbol i objavi ga besplatno, i za‐ drži kredibilitet i možda svest o sebi kao giku, ali ostani sa manje ili više srednjim pri‐ hodima.“ „Prodaj ili pokloni“, malo razmišljanja, „teška je to odluka, Virva. Koji hoće šta?“ „Obojica hoće oboje“, uzdiše. „Jasno. A ti?“ „Ja? Ja sam prosto razapeta? Ti misliš da je to samo nekakvo hipi ludiranje, ali baš mi i ne prija pomisao da nam brdo para sada tek tako tresne u život? To može biti ve‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

oma destruktivno, znamo neke ljude tamo u Palo Altu, tako brzo sve postane ružno i tužno, a ja bih radije da vidim momke kako i dalje stvaraju, možda kako započinju nešto novo.“ Iskrivljen kez. „Vama iz Njujorka je teško to da shvatite, izvini.“ „To gledam čitav život, Virva. Nema veze da li je tok ka spolja ili ka unutra, iznad jedne kritične količine sve je loše.“ „Mada, imam ja i svoj život, razumeš? Samo mrzim kad se njih dvojica svađaju. Pa oni kao da su zaljubljeni, pobogu. Sve vreme su u fazonu a ko si sad pa ti, ali su za‐ pravo kao dva skejtera? Je l’ treba da budem ljubomorna?“ „Zbog čega?“ „Znaš onaj stari film gde su dva klinca najbolji drugari i onda jedan odraste i pos‐ tane pop a drugi ispadne gangster, e pa to su Lukas i Džastin. Samo nemoj da me pi‐ taš ko je ko.“ „Ali recimo da je Džastin pop...“ „Pa, recimo onaj koji... koji ne učestvuje u pucnjavi na kraju.“ „Onda Lukas...“ Virva gleda u daljinu, pokušava da izgleda kao Surferska ženska zagledana u puči‐ nu, ali umesto toga Maksina vidi pogled koji viđa češće nego što želi. Nemoj – nemoj da se mešaš, savetuje samu sebe, uprkos gotovo neodoljivom pitanju koje se rađa: Da li se Virva krišom heftala, pardon, „viđala“ sa partnerom svoga muža? „Virva, nisi valjda...“ „Šta nisam?“ „Nema veze.“ Obe žene se onda složno osmehuju, pa sležu ramenima, jedna brzo, druga sporo. Ovo je još jedan neistraženi kutak, a njih ionako ima dovoljno. Maksina je na pri‐ mer tek nedavno saznala za Virvu i bini bebe. Čini se da je Virva razvila šemu za za‐ radu na razlici u maloprodajnoj ceni tih pomodnih hibrida mekane igračke i džaka za sedenje. Nedugo pošto su se prvi put igrali zajedno: „Fiona ima svaku bini bebu“, Otis klima glavom da naglasi, „na čitavom svetu.“ Malo je razmislio. „Dobro, sve vr‐ ste bini beba. Kada bi imala sve na svetu... trebali bi joj magacini i stovarišta.“ Kao što se to ponekad dešavalo sa momcima, Maksina se prisetila Horsta, ovog puta zbog njegove tupoglave bukvalnosti, pa je morala da se uzdrži da ne zgrabi Oti‐ sa, da ga izbalavi od poljubaca i zgnječi ga kao tubu paste za zube, i tako dalje. „Fiona ima... i jednu bini bebu princezu Dajanu?“, pitala je umesto toga. „’Jednu’? Mislim stvarno, mama. Ima sve varijacije, čak i specijalno izdanje povo‐ dom godišnjice intervjua na BBC-ju. Ispod kreveta, u svim ormarima, istisnuće je iz sobe.“ „Hoćeš da kažeš da je Fiona... zaljubljenik u bini bebe.“ „Ne toliko ona“, kaže Otis, „već njena majka, koja je glavni opsesivac u kući.“ Probna faza www.balkandownload.org

Maksina je primetila da bar jednom nedeljno, čim bezbedno isporuči Fionu u Ku‐ gelblic, Virva u 86. ulici hvata autobus i odlazi zbog još jedne transakcije sa bini beba‐ ma. Sastavila je spisak prodavaca na Istočnoj strani koji ta stvorenja uvoze skoro pra‐ vo iz Kine, posredstvom nekih sumnjivih magacina pored aerodroma Kenedi. „Nije ono kao da su ispale iz kamiona, već su padobranom iskočile iz aviona.“ Virva ih ku‐ puje skoro za badava na Istočnoj strani pa juri nazad do prodavnica igračaka i poklo‐ na na Zapadnoj strani, čiji je raspored isporuka pažljivo zabeležila, prodaje ih po ne‐ što nižoj ceni od one koju bi prodavnice platile kada im stigne kamion sa isporukom, pa svi razliku stavljaju u džep. U međuvremenu Fiona, mada nije neki kolekcionar, može da zadrži bini bebe koje se gomilaju. „A to je samo kratkoročno“, objasnila je Virva prilično, učinilo se Maksini, odu‐ ševljeno. „Za jedno deset-dvanaest godina, kad kreneš na studije, znaš koliko će one da vrede kolekcionarima?“ „Mnogo?“, nagađa Maksina. „Nepojmljivo.“ Zigi baš i nije tako siguran. „Osim jednog ili dva posebna izdanja“, primećuje on, „bini bebe nemaju kutije, a to je kolekcionarima važno, a takođe znači da je više od 99 procenata izloženo okruženju, da ih gaze, grizu i balave, da se gube ispod radijato‐ ra, da ih jedu miševi, za deset godina neće biti nijedne dostojne neke kolekcije, osim ako ih gospođa Makelmo ređa umotane u najlon još negde sem u Fioninoj sobi. Bilo bi dobro da je tamo mračno i da je temperatura kontrolisana. Ali to joj nikada neće pasti na pamet, zato što je previše logično.“ „Hoćeš da kažeš...“ „Ona je luda.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

K 5 ao dugogodišnja članica lokalnog udruženja drčnih jenti, Maksina je marljivo njuškala oko hašslingerza, i nije prošlo dugo pa je počela da se pita u šta se to Reg uvalio, i, još gore, ka čemu i nju tako neprijatno vuče. Prvo što iskače iz žbunja i vitla kitom, da se tako izrazimo, jeste anomalija Benfordovog zakona kod nekih tro‐ škova. Mada je u nekom vidu poznat duže već od veka, Benfordov zakon kao oruđe istra‐ živača prevara tek počinje da se pominje u literaturi. Stvar je u tome, neko želi da la‐ žira listu brojeva, ali se pravi previše pametan kada ih randomizuje. Misli da su prve cifre, od 1 do 9 sve jednako distribuirane, tako da se svaka javlja u 11% slučajeva. Je‐ danaest i kusur. Ali zapravo, kod većine brojčanih nizova, distribucija prvih cifara nije linearna već logaritmička. U oko 30% slučajeva, prva cifra je zapravo 1 – onda 17,5% bude 2 i tako dalje, pa se smanjuje sve do 4,6% kada dođete do 9. I pošto Maksina pregleda isplate hašslingerza, i broji koliko se puta pojavljuje koja prva cifra, eto ti ga sad. Ni blizu Benfordove krive. A to se u esnafskom žargonu zove lažni narezak. Vrlo brzo, pošto je nastavila da buši, počinje da otkriva i druge znake. Konsekutiv‐ ni brojevi faktura. Haš sume koje se ne uklapaju. Brojevi kreditnih kartica koji ne prolaze Lunovu proveru. Postaje uznemirujuće očigledno da neko uzima novac od hašslingerza i njime zatrpava različite misteriozne podugovarače, od kojih su neki go‐ tovo sigurno fiktivni, a reč je, grubo, o stotinama hiljada, pa možda i ponekom mili‐ onu. Najnoviji među tim problematičnim primaocima je mala firma iz centra koja se zove hnvskvg, što je skraćenica od Hej, nudimo vam strava i kul veb-grafiku. Stvarno je tako? Deluje joj nekako sumnjivo. Hašslingerz im je slao redovne uplate, uvek u roku od nedelju dana posle gotovo sigurno falš faktura, sve dok odjednom mala kompanija nije propala, a evo i dalje svih tih ogromnih jebenih isplata koje i dalje idu na tekući račun, što je neko kod hašslingerza naravno pokušavao da prikrije. Ona mrzi kada paranoja kao što je Regova postane stvarnost. Mada, verovatno vredi virnuti. Probna faza www.balkandownload.org

Maksina prilazi adresi sa druge strane ulice, i čim ju je ugledala, srce joj nije baš sišlo u pete, već se pre pretvorilo u podmornicu za jednu osobu neophodnu za plovidbu zlokobnom i zamršenom kanalizacijom gramzivosti koja se pruža ispod svih poslova u vezi sa nekretninama u ovom gradu. Stvar je u tome, ovo je baš lepa zgrada, fasada od terakote, ne onako kićena kao što bi komercijalne nekretnine bile pre jednog veka, kada je izgrađena, ali uredna i nekako primamljiva, kao da su arhitekte stvarno misli‐ le na ljude koji će u njoj svakodnevno da rade. Ali takođe je i previše fina, laka meta, kao da sama traži da je jednog, vrlo skorog dana sruše i da se istorijski ukrasi recikli‐ raju kao dekoracija preskupog tavana nekog japija. Na spisku u predvorju piše da je hnvskvg.com na petom spratu. Maksina poznaje istražitelje prevara starog kova koji će priznati da bi u tom trenutku odustali, sasvim zadovoljni, samo da bi se posle pokajali. Drugi su je savetovali da gura dalje bez obzi‐ ra na sve, sve dok ne bude zapravo stajala u ukletom prostoru i pokušala da prizove avetinjskog prodavca iz njegovog nimbusa pažljivo stvorene tišine. Dok se penje, kroz okrugli prozor na vratima lifta gleda spratove kako promiču – ljudi u trenerkama okupljeni oko niza aparata sa grickalicama, veštački bambus uok‐ virava recepciju od svetlijeg drveta nego što je svetla kosa žene koja sedi iza njega, deca u školskim uniformama sa kravatama sede praznih lica u čekaonici nekakve škole za dodatnu nastavu ili terapeuta ili kombinacije to dvoje. Zatiče vrata širom otvorena a lokal prazan, još jedan propali dotkom od kojih se sastoji poslovni pejzaž tog doba – potamnele metalne površine, čupava siva zvučna izolacija, Stilkejsovi paravani i radni stolovi Hermana Milera – već su počeli da se ras‐ padaju, prekrivaju ih otpaci, skuplja se prašina... U stvari, nije sasvim prazan. Iz nekog dalekog kutka dopire tiha elektronska melo‐ dija koju Maksina prepoznaje kao „Korobušku“, himnu kancelarijske opuštenosti iz devedesetih, kako svira sve brže i brže, praćena anksioznim kricima. Izgleda da je ovo stvarno fantomska firma. Da nije ušla u neku vremensku kapsulu gde aveti kancela‐ rijskih danguba nastavljaju da traće nebrojene radne sate igrajući tetris? Ako se još tome doda i pasijans za Vindous, nije ni čudo što je tehnološki sektor riknuo. Šunja se ka toj žalostivoj narodnoj melodiji, stiže do nje taman kada prostodušni ženski glas kaže „E jebiga“ pa sledi tišina. Na izgrebanom i prašnjavom podu kance‐ larije, u polulotos položaju, sedi mlada žena sa štreberskim naočarima zagledana u prenosnu konzolu za video-igre. Pored nje svetli laptop, povezan na telefonsku liniju putem žice koja viri ispod tepiha. „Dobar dan“, kaže Maksina. Mlada žena diže pogled. „Dobar dan, a šta ja radim ovde, pa eto, samo daunlo‐ udujem nešto, 56K je strava brzina, ali ipak ume da potraje pa zato malo vežbam te‐ tris dok mašina srče s neta. Ako tražiš neki aktivan terminal, mislim da ima još neki u Tomas Pinčon www.balkandownload.org

drugim kancelarijama. Možda ima još neki komad hardvera da nije opljačkan, RS232 konektori, punjači, kablovi i taj rad.“ „Nadala sam se da ću naći nekoga ko ovde radi. Ili pre bi se reklo nekoga ko je ovde nekada radio.“ „Nekad sam ja ovde radila privremeno-povremeno.“ „Neprijatno iznenađenje, je li?“, pokazuje ka praznini. „Ma ne, od početka je bilo jasno da preterano troše da bi povećali promet, klasična dotkomerska zabluda, i eto očas posla nova likvidacija i ode u bunar još jedan čopor kmezavih japijevaca.“ „Da li ja to čujem sažaljenje? Brigu?“ „Ma ko ih jebe, to su sve ludaci.“ „Zavisi na kojoj se tropskoj plaži izležavaju dok mi i dalje rmbačimo ovde.“ „Aha! a ti si još jedna žrtva, mogu da se kladim.“ „Moj šef misli da su nam možda slali dvostruke račune“, improvizuje Maksina, „poslednji ček smo stopirali, ali je neko mislio da bi trebalo da malo bolje osmotrimo celu stvar. A ja sam bila u dometu kad je počeo da urla.“ Devojčin pogled stalno se vraća na ekran njenog malog kompjutera. „Prava šteta, svi su zbrisali, ostali su samo lešinari. Jesi gledala onaj film Grk Zorba (1964)? istog časa kad ona starica umre, seljani pojure da raznesu njene stvari? E ovo ovde ti je Grk Zorba.“ „Ovde nema zidnih sefova koji se lako otvaraju, ili...“ „Sve su ispraznili, čim su podelili otkaze. Šta je sa tvojom kompanijom? Da li su ti bar digli i pustili veb-stranicu?“ „Bez uvrede ali...“ „O, ispičaj mi, kaša od tagova, debilni baneri na sve strane, sa nasumičnim glupos‐ tima kao na zidovima u školskom ve-ceu? Sve nabacano bez reda? ako nešto tražiš, odmah te zabole oči? Popapovi! Tek mi to ide na živce, ’window.open’ najpodmukliji deo javaskripta ikada napisan, popapovi su kao one pečurke u Super Mariju, treba ih ugaziti čim se pojave, dosadan je to posao, al’ neko mora.“ „Nije baš neka ’strava i kul veb-grafika’, je li?“ „Da, baš čudno. Mislim, ja sam radila šta sam mogla, ali nekako mi se činilo da njima prosto nije bilo stalo?“ „Onda možda veb-dizajn i nije bio njihov istinski biznis?“ Devojka klima glavom, savesno, kao da je neko možda posmatra. „Slušaj, kad završiš ovde – uzgred, ja sam Maksi…“ „Driskol, drago mi je...“ „Hajde da sednemo na kafu ili tako nešto.“ „Još bolje, ovde u ulici je jedan bar, još imaju točenu zimu.“ Probna faza www.balkandownload.org

Maksina je gleda. „Gde ti je nostalgija, ej, zima je bila najjače piće devedesetih, hajdemo, ja častim prvu turu.“ Fabijanov bafer otvoren je još u ranim danima dotkom buma. Devojka za šankom maše Driskol pošto su ona i Maksina ušle, pa odmah kreće da toči zimu. Uskoro sede u separeu iza dve ogromne čaše nekada izuzetno popularne novotarije u svetu bezal‐ koholnih napitaka. Trenutno se ne dešava bogzna šta, mada će uskoro piće moći da se dobije po nižim cenama, pa će početi nove žurke povodom dobijenih otkaza, po čemu je Bafer postao čuven. Driskol Padžet je frilens dizajnerka veb-stranica, „snalazim se usput, baš kao i svi ostali“, a takođe povremeno i piše kod, za 30 dolara na sat – brza je i savesna, a to se pročulo, tako da je manje-više redovno traže, mada povremeno ima problema da pla‐ ti kiriju, pa mora da se osloni na Vinijevu listu, ili na oglase zalepljene pored kontej‐ nera, i tako dalje. Ponekad tavanske žurke, mada je to obično samo zbog jeftine cirke. Driskol je danas došla u hnvskvg.com zato što je tražila plagin filtere za fotošop, pošto je kao mnogi drugi iz njene generacije postala zavisnica, zbog čega večito traži sve egzotičnije vrste. „Trebalo bi da sama pravim svoje plaginove, pokušavala sam da naučim Filter faktori jezik, nije tako teško, skoro kao C, ali lakše je piratizovati, danas sam čak daunloudovala nešto od ljudi koji su fotošopovali doktora Zizmora.“ „Čekaj, onog bejbifejs dermatologa iz metroa?“ „Nestvarno, je li? Prvoklasan rad, jasnoća, sjaj?“ „A... što se tiče legalnosti...“ „Ako nešto možeš da ugrabiš, grabi i beži. Nikad nisi naišla na takav stav?“ „Ćuti nisam.“ „Gde ti radiš?“ Dobro, misli Maksina, hajde da vidimo šta će da se desi. „U hašslingerzu.“ „Brate.“ Kakav pogled. „I tamo sam nekoliko puta bila nakratko. Mislim da ne bih izdržala puno radno vreme. Pre bih lizala ostatke banane iz pite sa face Bila Gejtsa, u poređenju s njima jebeni Majkrosoft izgleda kao Grinpis. Mislim da se tamo nikad ni‐ smo sreli.“ „O, ni ja nisam stalno zaposlena. Idem jednom nedeljno zbog računa kupcima i plaćanja.“ „Ako si verna obožavateljka Gejbrijela Ajsa, onda se pravi da me nisi čula, ali – čak i u svetu gde su bezobrazne seronje standard? svako u prečniku od kilometar od dobrog Gejba trebalo bi da nosi abh odelo.“ „Mislim da sam jednom uspela da ga vidim. Možda. Iz daljine? Kroz mnogobroj‐ nu svitu?“ „Ne ide mu loše, s obzirom na to da se provukao u poslednji čas.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Kako to?“ „Jebiga, čovek je autoritet. Svako ko je upao pre devedeset sedme, smatra se da je okej – od devedeset sedme do dvehiljadite može biti i ovako i onako, možda nije uvek kul, ali obično nije stoprocentni kreten kakve danas srećeš u poslu.“ „A on je kao kul kul?“ „Ne, on je kreten, ali je i jedan od pionira. Pionir kretenizma. Jesi nekad išla na neku od onih legendarnih hašslingerz žurki?“ „Nisam. A ti?“ „Jednom il dvaput. Onda kada su imali gole ribe u teretnom liftu oblepljene krispi krem krofnama? i onda kada je Britni Spirs došla prerušena kao Džej Zi? Samo se is‐ postavilo da je to dvojnica Britni Spirs?“ „Jebote šta sve propuštam u životu. Znala sam da nije trebalo da rađam decu...“ „Ma ti dani su ionako prošlost“, sleže ramenima Driskol. „Davna prošlost. Bez ob‐ zira što hašslingerz zapošljava nove ljude kao da je devedeset deveta.“ Hmm... „Stvarno mi se učinilo da ima mnogo novih platnih spiskova. U čemu je stvar?“ „Isti stari ugovori s đavolom, samo ih sada ima još više. Oduvek su voleli da traže hakere amatere – sada su podigli ovo, mislim to je nešto više od fajervola sa lažnim kompjuterom, to je kao virtuelna korporacija, skroz lažna, služi kao mamac za klince sa skriptovima koje drže na oku, puste ih da se probiju gotovo do same srži, a onda ih navataju i prete sudom. Daju im izbor da leže u Rajkersu ili da načine sledeći korak i postanu ’pravi hakeri’. Tačno tim rečima.“ „Znaš nekoga kome se to desilo?“ „Znam ih nekoliko. Neki su prihvatili ponudu, neki su zbrisali. Upišu te na kurs u Kvinsu gde učiš arapski i kako da pišeš arapski lit.“ „To je...“ nagađa, „pisanje arapskog na latiničnoj tastaturi? Znači hašslingerz se, šta, širi na nova tržišta na Bliskom istoku?“ „To je jedna teorija. A civili ladno sede u Starbaksu, nemaju pojma šta se vrti na ekranima laptopa pored njih, nemilosrdni rat u sajbersvemiru, dvadeset četiri časa sedam dana u nedelji, haker protiv hakera, DOS napadi, trojanci, virusi, crvi...“ „Nešto sam kao čitala u novinama o Rusiji?“ „Oni vrlo ozbiljno shvataju sajber rat, obučavaju ljude, odvajaju budžet, ali čak ni o Rusiji ne moraš toliko da brineš kao o“ – pretvara se da puši nargile – „našoj musli‐ manskoj braći. Oni su istinska globalna sila, imaju para kolko god im treba, i to uvek. Vreme je, što bi Stonsi rekli, na njihovoj strani, o da. Biće nevolja. Po kancelarijama se priča da su se pojavili ogromni ugovori sa saveznom vladom, svi ih ganjaju, spre‐ ma se nešto veliko za Bliski istok, neki ljudi u poslu kažu Zalivski rat drugi deo. Buš hoće da nadmaši ćaleta.“ Probna faza www.balkandownload.org

To smesta prebacuje Maksinu u režim zabrinute majke, misli na svoje sinove, koji su trenutno možda premladi za mobilizaciju, ali za deset godina, s obzirom na to kako američki ratovi umeju da se razvuku, životi vojnika će da pojeftine, samo da nafta ne poskupi, sad je koliko za barel, 20–25 dolara... „Dobro si, Maksi?“ „Razmišljam. Zvuči kao da Ajs želi da bude sledeće Carstvo zla.“ „Znaš šta je tužno, što ima dovoljno jeftinih programera koji će da uskaču na sle‐ po, sveže meso za mašinu.“ „Kako to da nisu pametniji? Šta se desilo sa osvetom nerdova?“ Driskol prezrivo frkće. „Nema osvete nerdova, znaš šta, prošle godine kada se sve srušilo, samo su nerdovi opet izvisili, a popularne face opet dobile sve. Isto kao i uvek.“ „Šta je sa svim onim nerdovima milijarderima po časopisima?“ „Čisto za ukras. Tehnološki sektor propao, nekoliko kompanija slučajno prežive‐ lo, strava. Ali mnogo više firmi ne preživi i najveći dobitnici su ljudi blagosloveni s onom dobrom starom glupošću sa Volstrita, koja je na kraju nepobediva.“ „Ma daj, ne mogu svi na Volstritu da budu glupi.“ „Neki kvantitativni analitičari jesu pametni, ali kvanitativni dođu pa odu, oni su samo nerdovi na najam, sa različitim smislom za modu. Face možda nemaju blage veze šta je stohastički krosover, ali imaju pobednički mentalitet, osećaju duboke tržiš‐ ne ritmove, i tako će uvek da zeznu gikove i nerdove, bez obzira koliko ovi imali pa‐ meti na svojoj strani.“ Pošto zbog popusta cena točenih pića pada na dva i po dolara, Driskol prelazi na zimartini, a to je u suštini zima plus votka. Maksina pevuši bluz zaposlene majke, i ostaje samo na zimi. „Stvarno mi se sviđa tvoja kosa, Driskol.“ „Frizirala sam se kao svi drugi, znaš, ozbiljno crno, sa onim kratkim šiškama? ali sve vreme sam krišom želela da izgledam kao Rejčel iz Prijatelja, pa sam počela da sa‐ kupljam slike Dženifer Aniston? sa veb-stranica i iz tabloida i šta ja znam?“ Pošto je uskoro imala punu torbicu isečaka i slika ekrana, sve očajnije je zaređala od jednog do drugog frizerskog salona, u želji da joj kosa izgleda kao kod Džej-Ej – a to, napokon joj je svanulo, možda na kraju bude i nemoguće, jer čak i posle sati opse‐ sivnog mešanja boja vlas po vlas i čudne specijalizovane frizerske opreme kao iz labo‐ ratorije u naučnofantastičnom filmu, rezultat nikad nije bio bolji od skoro al’ zamalo. „Možda“, Maksina će nežno, „ne bi zaista trebalo da, kao ono, kako se kaže, bu‐ deš...?“ „Ne, ne! to je tačno to! Ja volim Dženifer Aniston! Dženifer Aniston je moj uzor! za Noć veštica? Ja sam uvek bila Rejčel!“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Da, ali ovo... nema neke veze sa Bredom Pitom, ili...“ „A, to, to neće da potraje, Džen je suviše dobra za njega.“ „Previše... ’dobra’... za Breda Pita.“ „Samo čekaj pa ćeš da vidiš.“ „Okej, Driskol, ovo se kosi sa mojim uverenjima, ali možda bi htela da probaš kod Marija i Morisa, u Cvetnoj četvrti?“ Prekopala je po torbici da nađe njihovu vizitkar‐ tu, ili pre kupon za popust od 10% prilikom prve posete. Ta dva sumanuta a ipak ne‐ kako sertifikovana trihologa nedavno su uočila poslovnu priliku zbog naglog porasta broja žena koje žele da liče na Dženifer Aniston, pa su mnogo investirali u sahag vik‐ lere i stalno idu po karipskim odmaralištima na intenzivne seminare i radionice o preplitanju boja. Njihova nemilosrdna sklonost ka inovacijama širi se i ka drugim us‐ lugama u salonu. „Danas ste raspoloženi za mesni tretman lica, gospođo Lefler?“ „Hm, a šta je to?“ „Nije vam stigla na mejl naša ponuda? ponuda važi čitave nedelje, a čudesno utiče na ten – sveže je klano, naravno, pre nego što svi oni enzimi stignu da se razlože, šta kažete?“ „Pa ne...“ „Divno! Morise, kolji... pile!“ Iz zadnje sobe se čuje užasno prestravljeno kreštanje, a onda tišina. Maksinu su u međuvremenu nagnuli unazad, kapci joj trepere, a onda – „Sad ćemo samo da stavi‐ mo malčice ovoga“, tras! „mesa ovde, pravo na ovo divno ali tako umorno lice...“ „Mmmff...“ „Molim? (Lakše, Morise!)“ „Zašto se... hm, toliko mrda? Čekaj! je li to – da li mi vi to stavljate stvarno mrtvo pile na – aaaaaaaa!“ „Nije još sasvim mrtvo!“, veselo objašnjava Moris Maksini, koja se bacaka dok krv i perje lete na sve strane. Svaki put kad dođe u taj salon, desi se nešto slično. Svaki put izlazi zaklinjući se da je to poslednji put. Ipak, prosto mora da primeti gomilu manje-više dvojnica Dženi‐ fer Aniston koje se u poslednje vreme otimaju za mesto pod haubom, kao da je cen‐ tar Njujorka Las Vegas, a Dženifer Aniston novi Elvis. „Skupi su?“, pita se Driskol naglas, „šta tačno rade?“ „Za to što rade bi u tvom poslu verovatno rekli da je beta faza, tako da cenim da će ti dati popust.“ Gomila je počela da se razvrstava u mešavinu hakera, hakerskih pratilja i korpora‐ tivnih strejtera prepakovanih u nečiju ideju odeće za muvanje po barovima, u potrazi za romansom ili jeftinom radnom snagom, u zavisnosti od toga kako se noć bude Probna faza www.balkandownload.org

odvijala. „Jedne pojave više nema toliko“, primećuje Driskol, „a to su sponzoruše oba pola ubeđene da tih nerdova milijardera ima toliko da samo treba da izađu iz ve-cea pa da ih zaskoče. Mislim, to je i u ono doba bila manje-više zabluda, ali danas čak i okorela tehno-grabljivica mora da prizna, ponuda je baš bedna.“ Maksina je primetila dva čoveka za šankom koji kao da je odmeravaju, ili nju ili Driskol, ili njih obe, neuobičajeno pomno. Mada je teško reći šta bi ovde bilo nor‐ malno, oni Maksini ne izgledaju preterano normalno, i to ne samo zbog dejstva zime. Driskol prati njen pogled. „Znaš one likove tamo?“ „Ma kakvi. Mislila sam da ih ti poznaješ.“ „Prvi put su ovde“, prilično je sigurna Driskol, „i liče mi na pandure. Je l’ treba da se zbog toga plašim?“ „Upravo sam se setila da meni ističe policijski čas“, smejulji se Maksina, „i zato odoh odavde. Ti ostani. Da vidimo koju od nas dve prate.“ „Hajde da napravimo predstavu oko razmene mejl-adresa i telefonskih brojeva i tako toga, da ne izgleda kao da se odavno znamo.“ Ispostavilo se da je Osoba pod merama Maksina. Dobre vesti, loše vesti, Driskol deluje kao fino dete i samo joj još fale ti idioti, s druge strane sada Maksina, i to okru‐ žena limunastolimetastom alkoholnom izmaglicom, mora da ih otkači. Ulazi u taksi koji ide ka centru umesto ka periferiji, pretvara se da se predomislila, što vrlo živcira taksistu, pa završava na Tajms skveru, a već nekoliko godina se prilično trudi da tu ne dolazi, ako je moguće, čak ni blizu. Zapuštena stara 42. ulica koju pamti iz svoje neo‐ dgovornije mladosti više ne postoji, Đulijani i njegovi prijatelji preduzimači su sve dezinfikovali i sterilisali – setne kafanice, ustanove za distribuciju holesterola i masti i porno-klubovi su porušeni ili renovirani, propali, bezdomni i zaboravljeni ljudi su iz‐ gurani, nema više dilera, nema više makroa i šibicara, čak ni klinaca koji su iz škole zbrisali u stare fliperane – ničeg više nema. Maksina oseća mučninu zbog mogućnosti nekakvog glupavog konsenzusa o tome šta će biti život, kako taj konsenzus nemilo‐ srdno preuzima čitav ovaj grad, sve tešnja Omča strave, multipleksi, tržni centri i autleti u kojima jedino ima smisla kupovati ako imate auto i garažu pored kuće negde u predgrađima. Aaaaa! Oni su se iskrcali, žive među nama, i beskrajno im pomaže što je gradonačelnik, sa korenima u periferijskim opštinama i još dalje, jedan od njih. A evo ih noćas svi, konvergiraju u ovu fanatičnu imitaciju sopstvene američke provincije, ovde u truloj Velikoj jabuci. Maksina se stapa s okruženjem koliko može, a onda nalazi utočište u metrou, pa ide linijom 1 do 59. ulice, preseda na voz C, silazi kod Dakote, provlači se kroz jato japanskih turista koji snimaju mesto ubistva Džona Lenona i pošto se sledeći put osvrnula, ne vidi nikoga da je prati, mada ako su je ima‐ li na radaru još od pre nego što je ušla u Bafer, onda verovatno znaju gde živi. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

P 6 ica za večeru. Šta još ima novo? „Mama, danas je u školi bila jedna stvarno luda teta.“ „I šta... neko je, je li, pozvao policiju?“ „Ne, svi smo išli u svečanu salu i ona nam je držala govor. Nekada je išla u Kugel‐ blic, u stara vremena.“ „Mama, a je l’ znaš ti da porodica Buš posluje sa saudijskim teroristima?“ „Misliš nešto sa naftom.“ „Mislim da je na to mislila, ali...“ „Šta?“ „Kao da postoji još nešto. Nešto što je htela da kaže, ali ne pred decom.“ „Baš mi je žao što sam to propustila.“ „Dođi na priredbu kad budemo prelazili u više razrede. Ona će opet da govori.“ Zigi predaje letak sa reklamom za veb-sajt po imenu Tabloid prokletih, i potpisom „Marč Keleher“. „Hej, pa znači slušali ste Marč. Hm. Zapravo, vidi, vidi.“ Legenda o hašslingerzu nadovezuje se na to. Marč Keleher je igrom slučaja tašta Gejbrijela Ajsa, pošto su nje‐ na kćerka Talis i Ajs golupčići još od studija, možda recimo na Karnegi Melonu. Na‐ vodno je kasnije došlo do zahlađenja, bez sumnje, sinhronizovanog sa rastom priho‐ da dotkom milijardera. Ništa od toga se naravno ne tiče Maksine, mada zna da je sama Marč razvedena i da ima još dvoje dece sem Talis, dva dečaka, jedan je nekakav aj-ti faktor u Kaliforniji, a drugi je krenuo u Katmandu i od tada je nomad koji šalje razglednice. Marč i Maksina se znaju još iz doba stambene groznice od pre petnaest godina, kada su stanodavci pokazali svoje pravo lice i koristeći gestapovske metode terali ta‐ dašnje stanare na selidbu. Novac koji su nudili bio je bedno mali, ali su neki stanari ipak prihvatali. One koji nisu čekao je drugačiji tretman. Skidanje vrata od stana zbog „rutinskog održavanja“, neodnošenje smeća, agresivni psi, najmljene gorile, hitovi iz osamdesetih odvrnuti do daske. Maksina je primetila Marč među lokalnim demons‐ trantima, večitim nezadovoljnicima, starim levičarima, aktivistima za stanarska prava i tako dalje, ispred zgrade na Kolumbovoj, kako čeka dolazak sindikalnog divovskog pacova na naduvavanje. Natpisi na transparentima kao DOLE KRVOPIJE – GAZDA Probna faza www.balkandownload.org

I NJEGOVA FAMILIJA. Ilegalci iz Kolumbije su iznosili nameštaj i kućne stvari na pločnik, trudeći se da ignorišu erupcije emocija. Marč je saterala belca šefa nosačke ekipe uz kamion pa se izdirala na njega. Bila je vitka, sa riđom kosom do ramena, prvo razdeljenom po sredini, pa pokupljenom u mrežici za kosu, ispostavilo se da je to samo jedan iz niza tih retro aksesoara za kosu, po kojima je postala prepoznatljiva u komšiluku. Tog konkretnog dana pred kraj zime, mrežica za kosu je bila grimizna, a Marčino lice je Maksini izgledalo srebrnasto po rubovima, kao nekakva starinska fotografija. Maksina je čekala priliku da se upusti u razgovor sa njom kada se pojavio gazda, izvesni doktor Samjuel Krihman, plastični hirurg u penziji, zajedno sa malom svitom naslednika i beneficijara. „Ej ti ogavni, pohlepni matori skote“, veselo ga je pozdravi‐ la Marč. „Kako se usuđuješ da se ovde pojaviš?“ „Pičko nakazna“, odgovorio je dobroćudni patrijarh, „nijedan moj kolega ne bi čak ni pipnuo tu tvoju njušku, ko je uopšte ova kučka, sklanjajte mi je s očiju.“ Jedan ili dva praunuka su zakoračili napred, spremni da reaguju. Marč je iz torbice izvadila veliki sprej izi-of sredstva za čišćenje rerne i počela da ga trese. „Deco, pitajte uglednog zdravstvenog radnika kakvo je dejstvo žive sode na ljudsko lice.“ „Zovi policiju“, naredio je doktor Krihman. Neki demonstranti su prišli i započeli raspravu sa Krihmanovom pratnjom. Došlo je do malo, pa, ratobornog mahanja, koje je prešlo u ovlašne dodire, koje je Post možda malo preuveličao u članku objav‐ ljenom povodom tog događaja. Stigli su panduri. Kako je svetlo počelo da bledi a ro‐ kovi da se približavaju, gomila se proredila. „Ne možemo da demonstriramo noću“, rekla je Marč Maksini, „lično, stvarno mi je bez veze što sada idem, ali opet s druge strane baš bi mi leglo da nešto popijem.“ Najbliži bar je bio Old Sod, zvanično irski, mada bi povremeno svraćao i poneki ostareli gej Britanac. Piće koje je Marč imala na umu bio je papa dobl, koje je barmen Hektor, koga su ranije viđali samo da toči pivo i sipa žestinu, smućkao za Marč kao da to radi svakog dana u nedelji. I Maksina je naručila jedan, čisto da joj pravi druš‐ tvo. Otkrile su da su sve to vreme živele na dve-tri ulice jedna od druge, Marč još od kraja pedesetih kada su portorikanske bande terorisale belce u komšiluku, i posle za‐ laska sunca niste smeli istočno od Brodveja. Mrzela je Linkolnov centar, zbog koga je uništen čitav jedan kvart a 7.000 boricua porodica raseljeno, samo zato što se belci koje u principu zabole za visoku kulturu boje dece tih ljudi. „Leonard Bernstajn je napisao mjuzikl o tome, ne Priču sa zapadne strane, nego onaj drugi, gde Robert Mozes peva: Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Izbacite te Portorikance na ulicu – to je naselje divlje, srušimo ga čiii-taaa-vooog!“ Prodornim brodvejskim tenorom dovoljno uverljivim da Maksini presedne popi‐ jeno. „Imali su čak obraza da snime Priču sa jebene Zapadne strane u istom kvartu koji su uništavali. Kultura, žao mi je, Herman Gering je bio u pravu, svaki put kad čuješ tu reč, proveri gde ti je pištolj. Kultura privlači najgore porive bogataša, kultura nema ni mrvu dostojanstva, prosto sama preklinje da je malograđanizuju i korumpi‐ raju. „Trebalo bi da upoznaš moje roditelje. Ne vole Linkolnov centar, ali ne možeš da ih odvojiš od Meta.“ „Zezaš, Elejn, Erni? znamo se odavno, nekad smo išli na iste demonstracije.“ „Moja majka je išla na demonstracije? Što, što joj negde nisu dali popust?“ „Nikaragva“, nimalo vedro, „Salvador. Ronald Rejgan i njegovi drugari.“ To je bilo kada je Maksina još živela kod kuće, studirala, vikendom krišom išla da isključi mozak po klubovima i sa drogama, i tek povremeno primećivala da Elejn i Erni deluju pomalo rastrojeno. Tek su mnogo godina kasnije smogli snage da podele uspomene o plastičnim lisicama, suzavcu, kombijima bez oznaka, čuvarima reda i mira kako rade ono što najbolje znaju. „Zbog čega sam opet Neosetljiva kćerka. Sigurno su primetili neki znak, neku manu u mom karakteru.“ „Možda su samo pazili da se ti ne uvališ u nevolje“, rekla je Marč. „Mogli su da me pozovu da idem sa njima. Mogla sam da im čuvam leđa.“ „Nikad nije prekasno da počneš, bog zna da posla ima dovoljno, misliš da se nešto promenilo? nemoj da se zavaravaš. Jebeni fašisti koji drže sve konce u rukama i dalje potpaljuju međurasnu mržnju, tako da će plate uvek ostati niske a stanarine visoke, a sva moć tamo na Istočnoj strani, i sve ružno i glupo, baš kao što se njima i sviđa.“ „Sad se sećam“, kaže Maksina dečacima, „Marč je uvek bila... zainteresovana za politiku?“ Lepi žuti papirić u kalendar da bi otišla na školsku priredbu i videla čime se sad bavi matora lujka s mrežicom za kosu. Reg se javlja s vestima. Bio je da vidi svog kompjuterskog čarobnjaka Erika Autfilda, koji se spuštao u Duboki veb u potrazi za tajnama hašslingerza. „Reci mi nešto, šta je to Altman-Z?“ Probna faza www.balkandownload.org

„Formula koja se koristi za predviđanje hoće li kompanija da bankrotira u sledeće recimo dve godine. Ukucaš brojeve i vidiš je li rezultat ispod možda 2,7.“ „Erik je otkrio čitav folder Altman-Z računica koje je Ajs primenjivao na razne male dotkomove.“ „Sa namerom da... šta, da ih otkupi?“ Vrdanje očima. „Hej, ja sam samo uzbunjivač.“ „Je li ti nešto od toga i pokazao?“ „Nismo se često sretali na netu, užasno je paranoičan“, jeste, Reg, „pristaje samo da se nalazimo uživo u metrou.“ Danas se sumanuti beli bogomoljac na jednom kraju vagona nadmetao sa crnom a kapela grupom na drugom. Savršeni uslovi. „Nešto sam ti doneo.“ Reg joj pruža disk. „Trebalo bi da ti kažem da je ovo blagoslovio lično Linus, pingvinskom mokraćom.“ „To je sad da bi mene grizla savest, je li?“ „Pa, ako će da pomogne...“ „Prihvatila sam posao. Samo nisam baš najsrećnija.“ „Bolje ti nego ja, iskreno ja ne bih imao cojones.“ Ispostavilo se da je to bio salto mortale u čudne dubine. Erik koristi kompjuter na mestu gde privremeno radi, to je velika korporacija koja nema pojma o kompjuterima, usred krize koju niko nije pre‐ dvideo. Nešto malo drugačije. Svaki put kada izroni iz Dubokog veba, još je malo unezvereniji, ili se bar tako čini kolegama, mada mnogi od njih provode previše vre‐ mena u računskom centru šmrčući halon iz protivpožarnih aparata da bi stekli bar neki osećaj za perspektivu. Situacija nije toliko jednostavna kao što se Erik možda nadao. Šifrovanje je jako, ako ne i ludački ozbiljno. Iako je Reg fantazirao o brzom ulasku i izlasku, Erik je ot‐ krio da su prodavci u tom dragstoru naoružani automatskim puškama podešenim na rafalnu paljbu. „Stalno nalećem na jednu mračnu arhivu, čvrsto je zaključana, nema načina da vi‐ dim šta je unutra, sve dok je ne provalim.“ „Znači, veoma ograničen pristup.“ „Ideja je da imaju siguran štek za slučaj katastrofe, bez obzira je li prirodna ili su je izazvali ljudi, da prebace arhivu na redundantne servere na zabačenim lokacijama, u nadi da će bar jedan preživeti sve sem potpuni smak sveta.“ „A nepotpuni?“ „Ne znam baš je li to za zezanje.“ „Ajs očekuje neku katastrofu?“ „Verovatno pre želi da se zaštiti od radoznalaca.“ Erikova originalna taktika bila je da se pretvara da je skript-klinac koji se samo blesavi, da vidi može li da uđe pomoću programa Bek orifis pa da instalira Netbas server. Onda se pojavila poruka ispisana lit Tomas Pinčon www.balkandownload.org

karakterima nešto kao „Čestitke lejmeru misliš da si ušao ali si sada samo zagazio u veliko sranje.“ Nešto je u stilu tog odgovora privuklo Erikovu pažnju. Zašto se njiho‐ va bezbednost trudila da to zvuči toliko lično? Zašto ne samo kratko i birokratski, kao „Pristup nije dozvoljen“? Nešto ga je, možda ta vedra žustrina, podsetilo na stari‐ je hakere iz devedesetih. Da li se to oni poigravaju sa njim? Kakvi će biti drugovi u igri? Erik je mislio ako treba da bude samo neki lejmer koji tu bez veze njuška, treba da glumi da ne zna da su to ozbiljni igrači, pa čak ni ko su uopšte ti tipovi. Zato je prvo krenuo za lozinkom kao da bi to moglo biti nešto iz stare škole recimo Majkrosoftov LM haš, koji mogu da krekuju čak i retardi. Na šta je Bezbednost odgovorila, ponovo na litu: „Lejmeru, jel ti stvarno ne znaš s kim se zajebavaš?“ Reg i Erik su tada već bili nasred Bruklina, du-vap i biblijski odlomci odavno su izašli i Erik se spremao za beg. „Ti tamo stalno svraćaš, Reg, jesi li nekada naleteo na nekog njihovog čoveka iz bezbednosti?“ „Čuo sam priču da Gejbrijel Ajs lično rukovodi tim odeljenjem. Za to bi trebalo da postoji neki razlog. Neko je držao živi terminal u fioci u stolu i zaboravio da mu kaže.“ „Zaboravio.“ „I šta se sledeće desilo, zaštićeni kod se pojavio svugde na netu, besplatno. Trebali su meseci da se to sredi, zbog toga su izgubili velik ugovor sa ratnom mornaricom.“ „A zaboravni radnik?“ „Nestao. Sve su to naravno legende koje se prepričavaju po firmi.“ „To baš umiruje.“ Ništa opasnije od partije šaha, čini se Regu. Odbrana, povlačenje, varka. Sem na‐ ravno ako nije partija u parku sa nekim neznancem, pa se bez ikakvog upozorenja is‐ postavi da je taj neznanac nasilni psihopata. „Da l’ zbog paranoje ili nečeg trećeg, Erik je i dalje radoznao“, prenosi Reg Maksi‐ ni. „Svanulo mu je da bi to mogla da bude neka vrsta prijemnog ispita. Ako je na dru‐ goj strani lično Ajsmen, ako se Erik dovoljno dobro pokaže, možda ga puste unutra. Možda bi trebalo da mu kažem da beži glavom bez obzira.“ „Čula sam da je to tamo taktika za regrutovanje, što mu na to ne skreneš pažnju. U međuvremenu, Reg, zvučiš mi mnogo manje oduševljeno za ovaj projekat.“ „Zapravo, to što čuješ je zov druge obale, ja čak i ne znam šta više sa ovim radim.“ Lampica se pali. Intuitivni alarm. To se zapravo Maksine nimalo ne tiče , naravno, ali: „Bivša.“ „Ista stara tužna priča, ništa bitno. Sem što ona i mužić nešto pričaju kako se sele u Sijetl. Ne znam, on je neka korporativna faca. Potpredsednik zadužen za rektalne neprijatnosti.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Čoveče. Izvini. U starim sapunicama je ’premešten u Sijetl’ bila šifra za izbrisan iz serije. Nekada sam mislila da su Amazon, Majkrosoft i ostale osnovali fiktivni otpad‐ nici iz sapunica.“ „Samo čekam nove vesti, kičastu kartu od Grejsi, ’Ura! trudni smo!’ to bi otprilike sada trebalo da se desi, je li tako? Zato što pre to bolje.“ „Tebi bi to bilo okej?“ „Bolje nego da neki ljigavac misli da su moja deca njegova. Od toga imam košma‐ re. Bukvalno. Mislim, šta ako je pedofil.“ „Ma daj, Reg.“ „Što? Ima toga.“ „Gledaš previše porodičnih drama na TV-u, to ti loše utiče na mozak, bolje gledaj crtaće posle ponoći.“ „Nije valjda, a kako bi trebalo da se sa tim nosim?“ „Ne možeš izgleda samo da se pomiriš.“ „Zapravo, imao sam na umu malčice proaktivniji pristup?“ „O ne, Reg. Nije valjda da...“ „Da štekam utoku? Da isprangijam gmaza, to je baš onako prijatna maštarija... ali onda Grejsi više nikada ne bi razgovarala sa mnom. A ne bi ni curice.“ „Hmmm, da znaš da možda i ne bi.“ „Isto sam razmišljao o otmici, al’ ne mogu čak ni to sebi da priuštim. Pre ili kasni‐ je bih morao nešto da radim, trebao bi mi broj socijalnog pa bi me uhvatili, i onda bih do kraja života imao advokate na grbači. A curice bi opet vratili matorom čupav‐ cu, a meni zabranili da ih ikada više u životu vidim. Tako da mi je najnovija ideja, možda bi trebalo da odem i da se pravim fin.“ „Dobro, a oni... oni te očekuju?“ „Možda ću prvo da nađem neki posao, a onda sve da ih iznenadim. Samo ne želim da ti previše ružno misliš o meni. Znam da izgleda kao da od nečega bežim, ali Nju‐ jork je zapravo mesto gde sam bežao, i sada bi odjednom između mene i moje dece bio čitav kontinent. Predaleko je to.“ Kada proverava male startapove kao hnvskvg.com, Maksina ima običaj da snimi i sve investitore koji su u igri. Ako ima izgleda da neko izgubi pare, uvek postoji šansa, pa šta i ako je bedno tako juriti poslove, da će poželeti da unajme Maksinu. Ime koje se stalno pojavljuje u vezi sa hnvskvg jeste jedna finansijska organizacija iz Sohoa koja posluje pod imenom Zeleno svetlo. Kao u onoj pesmi „Don’t Stop Believing“, zamišlja Maksina. Na spisku klijenata – bez sumnje čista slučajnost – nalazi se i hašslingerz. Zeleno svetlo se nalazi u bivšoj fabrici, sa fasadom od livenog gvožđa negde malo Tomas Pinčon www.balkandownload.org

dalje od glavnih šoping trasa oko Sohoa. Karmičke odjeke epohe izrabljivačkih fabri‐ ka odavno su potisnuli prenosni zidovi za zvučnu izolaciju, paravani i tepisi, i sada vlada neutralna, neopterećena tišina. Fotelje Badija Najtingejla u spektru rezervisa‐ nih nijansi azura, šafrana i sleza, radne stanice od uglačanog nikla koje je po meri di‐ zajnirala Zui Ču, tu i tamo naglašene crnom kožom direktorskih fotelja, delo Ota Capfa. Ako bi ga pitali, Rokvel Roki Slagijat bi objasnio da je gubitak samoglasnika na kraju prezimena bila cena lakoće i ritma u poslovanju, kao libreto u operi. Zapravo je mislio da će zvučati više anglosaksonski, mada posebni posetioci, u koje danas izgle‐ da spada i Maksina, znaju da ume da se iznenada okrene naglavačke i ponovo posta‐ ne neiskrena etnička manjina. „Ej? Oće nesto da jede? Sendvič sa kajgana i paprika.“ „Hvala, ali baš sam...“ „Sendvič sa kajgana i paprika od moja mama.“ „Dobro, gospodine Slagijate, to sad zavisi. Hoćete li da kažete da je to recept vaše majke? ili je, kao, njen lični sendvič sa kajganom i paprikom, koji iz nekog razloga drži ovde u ormaru, umesto u frižideru gde bi trebalo da mu bude mesto?“ Maksina je učeći sa Šonom upoznala egzotičnu azijsku tehniku poznatu kao „lažno jedenje“, tako da ako dođe do toga, ona će morati samo da ko bajagi pojede sendvič sa kajga‐ nom i paprikom, koji bi uprkos autentičnom izgledu mogao biti otrovan gotovo bilo čime. „Ma nema problema!“, povlači ka sebi tu stvar, koja se sada neprirodno klima. „Samo guma!“, pa ga baca u fioku stola. „Malo teško da se žvaće.“ „Ti si drugar, Maksi, okej ako te zovem Maksi?“ „Naravno. Okej ako ja tebe ne zovem Roki?“ „Kako ti hoćeš, samo opušteno“, iznenada, na tren, Keri Grant. Molim? Negde na perimetru Maksininih čula, davno nekorištene antene poigravaju i počinju da prate. On uzima telefon. „Nemoj nikog da mi daješ, u redu? Šta? Reci mi... Ne. Ma ne, naša prava kao finansijera su jača od svih drugih. Zaštićeni smo od razvodnjavanja, ali ostalo vidi sa Spadom.“ Prekida vezu i otvara fajl na ekranu. „Okej. To je bilo o onom dotkomu hnvskvg dot kom, što je nedavno riknuo.“ „A čiji si ti, ili tačnije, čiji si ti bio finansijer.“ „Da, odradili smo njihovu seriju A. Sada pokušavamo da ovde razvijemo više srednjoročni pristup, rane faze su previše lake, pravi izazov je“, užurbano kuca po tastaturi, „u strukturisanju tranši... u evaluaciji kompanije, gde imaš Princip Vejna Greckog, znači gde će se pak uskoro naći, a ne gde je sada, ako razumeš šta pričam.“ „A recimo gde je pak bio?“ Probna faza www.balkandownload.org

Škiljeći u ekran: „Zbog obaveznih mera predostrožnosti čuvamo sve dnevne logo‐ ve, sve se arhivira, utisci, nade i strahovi... Izgleda kao... čak i dok su sastavljali uslove finansiranja, bili su mnogo izbirljivi kod preferencija za likvidaciju. Trajalo je mnogo duže nego što je trebalo. Na kraju smo završili sa metodom 1-X na samo malecnoj poziciji, tako da... ne želim da guram nos gde ne treba, ali zašto si se okomila na nas zbog toga?“ „Uznemirava vas neželjena pažnja, gospodine Slagijate?“ „Pa nismo mi ovde zelenaši. Vidi onu tamo policu.“ Ona gleda. „Firma ima... ima kuglašku ekipu.“ „Esnafske nagrade, Maks. Ono upozorenje od Komisije za hartije od vrednosti ’98? ono nam je bilo znak da se dozovemo pameti“, iskren kao žrtva u TV pričaonici, „svi smo zajedno otišli na Lejk Džordž, otvorili smo srce i dušu jedni pred drugima, glasali, rešili da u budućnosti igramo čisto, i sada je sve to samo ružna prošlost.“ „Čestitam. Uvek je dobro otkriti moralnu dimenziju. Možda bude od koristi kad pokažem neke čudne brojeve koje sam otkrila.“ Priča mu za Benfordovu krivu i druge nepravilnosti kod hašslingerza. „Među pri‐ maocima tih sumnjivih isplata ističe se hnvskvg.com. Čudno je što, posle likvidacije kompanije, iznosi koji joj se plaćaju dramatično rastu, a sve izgleda završava na ne‐ kom ofšor odredištu.“ „Jebeni Gejbrijel Ajs.“ „Šta reče?“ „O tom liku se priča da se ugradi, obično oko pet procenata, u svaki od čitavog portfolija startapova za koje je saznao tako što je na njima odradio Altman-Z i zna da će propasti u kratkoročnoj budućnosti. Koristi ih kao paravan za sredstva koja želi da neprimetno prebacuje. Izgleda je i hnvskvg jedan od njih. A kuda i zbog čega, čovek mora da se zapita, je li?“ „Radim na tome.“ „Smem li da pitam, ko te je angažovao?“ „Neko ko radije ne bi sam da se petlja. U međuvremenu, vidim po spisku klijenata da takođe posluješ i sa Gejbrijelom Ajsom.“ „Ne ja lično i ne već neko vreme.“ „Ne muvaš se sa Ajsom na društvenim događanjima? ti i možda čak...“ glavom po‐ kazuje na uramljenu fotografiju na Rokijevom stolu. „To je Kornelija“, klima Roki. Maksina maše ka slici. „Kako ste, drago mi je.“ „Ne samo da opasno izgleda, kao što vidiš, već je i otmena domaćica, stara škola. Uspešno odgovara svakom društvenom izazovu.“ „A Gejbrijel Ajs, on je... izazovan?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org