Probna faza - Thomas Pynchon

„Ništa više od drugih, što znači ništa. Čak ni momci na vratima, čak ni noćni ču‐ var Fergus, a on zna sve. Panduri su došli i otišli, sada su svi u priličnoj frci, kapiraš?“ „Nije bio neki stanar, koliko sam čula.“ „Ništa nisam pitao.“ „Neko sigurno nešto zna.“ „Ovde su svi gluvi i nemi. Takva je politika zgrade. Žao mi je, Maksina.“ Posle nekoliko otplivanih dužina, čisto radi reda, Maksina i Konklin se pretvaraju da idu svako u svoju svlačionicu, ali se ponovo nalaze, šunjaju se na stepenište samo za osoblje, i onda su ispod bazena i u japankama i poluodeveni hodaju kroz senke i misterije neoznačenog trinaestog sprata, koji je uvek na ivici katastrofe, prostor kome večito preti potop ako bazen – betonski, nekadašnje čudno tehnike, kome danas zbog starosti opraštaju brojne tehničke nedostatke – ne daj bože jednog dana procuri. Jer sada je to spoljni i strukturalni vid tajne istorije podmićivanja preduzimača, inspek‐ tora i potpisivača dozvola, davno nestalih nepoštenih staratelja koji su očekivali da će se potop posle njih desiti dugo pošto je zastarelost nastupila. Škripava konstrukcija, stubovi i grede sa početka dvadesetog veka. Spektar živih vrsta među kojima su miše‐ vi verovatno najmanja briga. Jedino svetlo treperavo dopire iz vodootpornih prozora za posmatranje u bazenu, svaki se nalazi unutar sopstvene kabine za gledanje, što pri‐ lično podseća na pip-šou, a po rečima jedne stare brošure za nekretnine „ljubitelji plivačkih veština tu mogu uživati – a da se pritom sami ne okvase – u edukativnim prizorima ljudskih tela nesputanih okovima gravitacije.“ Svetlost iznad bazena prola‐ zi kroz vodu i kroz prozore za posmatranje i izlazi u taj zatamnjeni podzemni nivo, čudno razređeno zelenkastoplavo. Policija je našla Lesterovo telo u jednoj od tih kabina, naslonjeno kao da zuri u ba‐ zen, gde ga je prethodno primetio jedan plivač pa se, pošto je preplivao još nekoliko dužina, prestravio. U novinama je pisalo da je nekakav nož veoma silovito zariven u Lesterovu lobanju, naizgled ne rukom, zato što je deo sečiva još virio iz Lesterovog čela. Odsustvo drške noža govori o balističkom sečivu na oprugu, što je zakonom za‐ branjeno u Americi još od 1986, mada se priča da se veoma često koristi u ruskim specijalnim jedinicama. Post, za koji hladni rat još zrači toplim nostalgičnim sjajem, voli takve priče, tako da je počelo vrištanje, KGB-ovi odredi za likvidaciju haraju gra‐ dom i tome slično, a takvi članci se obično razvuku na veći deo nedelje. Kada je videla naslov: „BALISTIČKI POKOLJ!“, Maksina je pozvala Rokija Slagi‐ jata. „Tvoj stari drugar iz Specnaza, Igor Daškov. Da ne zna on slučajno nešto o ovo‐ me?“ „Već sam ga pitao. Kaže da je taj nož urbana legenda. U Specnazu je proveo jedno sto godina i nikada ništa slično nije video.“ „Nisam te baš to pitala, ali...“ Probna faza www.balkandownload.org

„Hej. Ne bih isključio mogućnost da su to Rusi obavili. S druge strane...“ Dobro. Ne treba isključiti ni mogućnost da se neko potrudio da to izgleda kao da su to Rusi obavili. Ovde u međuvremenu mesto zločina izgleda prilično temeljno istraženo. Okolo je žuta traka, oznake kredom kao i odbačene providne kesice za dokazni materijal, opušci i kutije od hrane. Ako ignoriše pozadinsku izmaglicu pandurskog afteršejva, duvanskog dima, želudačnih gasova iz komšijskih krčmi, razređivača iz krimi labora‐ torije, praška za otiske prstiju, luminola... „Čekaj, možeš da namirišeš luminol? Zar on ne bi trebalo da nema mirisa?“ „Ma kakvi. Primese opiljaka od olovke, hibiskusa, dizela broj dva, majoneza...“ „Stani, tako govore zaluđenici za vina.“ „Ups...“ Međutim, pošto je filtrirao te druge mirise, Konklin ulazi u orbitu oko centralne činjenice leša koji je bio tu, koji je na jedan profesionalan način i dalje tu, premda sada problematičan zbog onoga što forenzički Nosevi vole da zovu maskom smrti, načina na koji indoli telesnog raspadanja izbijaju ispred svih drugih eventualno pri‐ sutnih nijansi. Naravno, postoje tehnike diferenciranja pomoću kojih se to zaobilazi, mogu se naučiti na čudno tajnovitim vikend seminarima u Nju Džersiju, ti seminari ponekad imaju praktičnu vrednost, ponekad su samo nju ejdž budalaštine iz osamde‐ setih, a gurui koji ih drže nikako da smisle nešto novo, ali svejedno pružaju večito op‐ timističnim posetiocima priliku da sa dodatnih 139,99 dolara plus porez poprave nji‐ hovo finansijsko stanje. Polovina iznosa se može uračunati u poreske olakšice, ali obično, nekako neodređeno, predstavljaju razočaranje. „Samo da nešto uhvatim, evo...“ Konklin iz torbe vadi nekakve jake najlonske kese, malu džepnu spravu sa plastičnim vrhom. „Šta ti je to?“ „Pumpa za uzorke vazduha – super je, šta kažeš? Radi na baterije. Sad ću da uz‐ mem par litara.“ Čeka dok izađu iz lifta za goste ili teretnog lifta na ulicu, bučnu, prljavu, nevinu ulicu: „Dakle... šta si namirisao tamo gore?“ „Ništa previše neobično, sem... pre nego što je policija stigla, pre dima pištolja, mi‐ ris, možda neka kolonjska voda, koju ne mogu iz prve da prepoznam, komercijalna je, možda od pre nekoliko godina...“ „Neko ko je bio tu.“ Izranja iz misli: „Zapravo mislim da je vreme za odlazak u biblioteku.“ Što znači, ispostavlja se, Konklinovu ličnu i bogatu zbirku starih parfema, koju on drži u svojoj gajbi u Čelsiju, gde Maksina prvo primećuje sjajni crni instrument koji stoji u punjaču za baterije među nekoliko dramatično prevelikih paprati koje su mo‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

žda mutirale zbog blizine tog aparata, čija je drška nalik na pištolj dostojan Klinta Is‐ tvuda i koji sada šumi u više oktava, dok crvene i zelene led lampe sijaju i trepću na dugačkoj kupi za ispaljivanje. Stvorenje skriveno u rastinju džungle, koje sada zuri u nju. „Ovo je naser“, upoznaje ih Konklin, „ili olfaktorni laser.“ Zatim objašnjava da se mirisi mogu posmatrati kao talasne dužine, isto kao zvuk ili svetlo. Prosečan ljudski nos prima sve mirise odjednom i izmešane, kao što oko prima frekvencije nekohe‐ rentnog svetla. „Naser može da ih razdvaja na sastavne ’note’, da ih izoluje i razvrsta, tako da se nastavljaju jedan na drugi, a onda da ih ako je potrebno i pojača.“ Pomalo zvuči kao neka fora sa Zapadne obale, mada sama sprava izgleda prilično zastrašujuće. „To je oružje? Je li... je li opasno?“ „Na isti način“, nagađa Konklin, „kao što će ti se zbog njušenja čistog ružinog ulja mozak pretvoriti u crveni žele. Sa naserom niko ne treba da se šali.“ „Možeš li, ono, da ga podesiš samo na ’omamljivanje’?“ „Ako uopšte moram da ga upotrebim, to znači da sam negde pogrešio.“ Odlazi do vitrine pune flašica i raspršivača, komercijalnih i izrađenih po narudžbi. „Ovaj miris – nisam mogao odmah da ga odredim, nije svež sapun, već pre neko sredstvo za de‐ zinfekciju. Nije toliko duvan, već pre stari opušci. Možda nešto mošusa od cibetke, ali nije kuros. Takođe ni životinjska mokraća.“ Maksina to prepoznaje kao uvodnu žva‐ ku mađioničara. Konklin otvara vrata jedne vitrine i vadi flašicu sa sprejom, drži je pola metra od nosa i ne pritiska dugme, ali izgleda da blago udiše. „Čoveče. Da, to je to. Vidi.“ „’9.30’“, čita Maksina sa etikete, „’Muški parfem’. Čekaj, je li to pank klub 9.30 dole u Vašingtonu?“ „Baš taj, mada se više ne nalazi na staroj adresi na Ulici Ef, gde se nalazio kada se ovo prodavalo, negde krajem osamdesetih.“ „To je bilo poodavno. Ovo je sigurno poslednja flašica u gradu.“ „Nikad se ne zna. Čak i kad imaš nešto ovakvo, što dođe i ode, moguće je da neg‐ de još postoje hiljade galona u originalnom pakovanju, samo čekaju da ih otkriju ko‐ lekcionari mirisa, nostalgičari, u ovom slučaju omatoreli pankeri, a uvek moraš da računaš i na ludake. Originalnog proizvođača je kupio neko drugi, pa je, ako se dobro sećam 9.30 onda ponovo licenciran. Zato nam sada ostaje uglavnom sekundarno trži‐ šte, diskonti, oglasi u stručnim publikacijama, Ibej.“ „Koliko je to važno?“ „Meni ovde najviše smeta hronologija – preblizu je barutnom dimu da ne bude deo događaja. Ako su ovamo dovodili Džeja Moskovica, onda on već zna za vezu, što znači da znaju i svi u Njujorškoj policiji, uključujući i parking-servis. Džej je vrhun‐ ski forenzički Nos, ali ne ume uvek da profesionalno postupa sa informacijama.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Dakle... tip koji na sebi ima ovo...“ „Ne smemo odbaciti ni mogućnost da je posredi žena koja je bila u bliskom kon‐ taktu sa muškarcem koji je to imao na sebi. Jednog dana će postojati pretraživači u koje ćeš moći da špricneš samo malo bilo čega i voilà, nema bežanja, nema skrivanja, čitava priča će se pojaviti na ekranu, pre nego što stigneš da se zapanjeno počešeš po glavi. U međuvremenu, tu je zajednica Noseva. Raspitaću se malo, da vidim šta će mi reći.“ Onda stiže uobičajeni trenutak neprijatne tišine. Konklinu se još diže ali, kao da je to aparat čije je uputstvo za upotrebu zaturio, okleva da ga upotrebi. Maksina se pre‐ domišlja. Izgleda kao da se dešava nešto što joj niko nije objasnio. Trenutak nekako prolazi i očas posla je ponovo u svojoj kancelariji. Dobro, kao što bi Skarlet O’Hara rekla na kraju filma... Sanja da je sama na najvišem spratu Dezereta, pored bazena. Ispod neprirodno mirne površine, kroz optički savršenu vodu vidi se, gotovo kao naknadno dodat u taj prete‐ će prazni prostor, leš belog muškarca u odelu i sa kravatom koji leži na dnu na leđi‐ ma, kao da pravi pauzu od zagrobnih poslova, ljuljuška se, u nekom sablasnom po‐ lusnu, s jedne na drugu stranu. To je Lester Trejps, a i nije. Pošto se nagnula preko ivice da bolje pogleda, njegove oči se otvaraju i on je prepoznaje. Ne mora da se iz‐ digne na površinu da bi govorio, ona ga čuje kroz vodu. „Azrael“, eto šta kaže, pa onda ponovo, žustrije. „Gargamelov mačor?“, pita Maksina, „onaj iz Štrumpfova?“ Ne, i razočaranje na Lesterovom/ne-Lesterovom licu govori joj da bi trebalo da zna pravo značenje. U nebiblijskoj jevrejskoj tradiciji, što ona dobro zna, Azrael je anđeo smrti. Takođe i u islamu, kad smo već tu... I nakratko je ponovo u hodniku, u čuvanom tajanstvenom tunelu Gejbrijela Ajsa kod Montoka. Zašto? bilo bi zanimlji‐ vo istraživati to pitanje, samo što je Đulijani, u svojoj neumornoj borbi za kvalitetniju infrastrukturu, naterao ne jednu već nekoliko pneumatskih čekića da počnu još dav‐ no pre svitanja, računajući da se poreski obveznici neće buniti zbog dodatnih isplata za prekovremeno i sve poruke su sada iskrivljene, isprekidane, izgubljene. BalkanDownload.org Tomas Pinčon www.balkandownload.org

U 19 međuvremenu su Hajdi, koja se vratila sa Komik-kona u San Dijegu, dok joj je u glavi još vrvelo od superheroja, čudovišta, čarobnjaka i zombija, posetili de‐ tektivi Njujorške policije koje su zanimali adresari Hajdinog starog bivšeg verenika Ivana Štrubela, nedavno privođenog zbog optužbi za neovlašćeni pristup tuđem ra‐ čunaru, u vezi sa jednim saveznim slučajem insajderskog trgovanja. Hajdina prva mi‐ sao je: On još ima njeno ime u rokovniku? „Vas dvoje ste bili u romantičnoj vezi?“ „Ne baš u romantičnoj. Pre u baroknoj. Pre mnogo godina.“ „Je li to bilo pre ili posle njegovog braka?“ „Nisam znala da kod vas postoji Odeljenje za suzbijanje preljube.“ „Nešto smo osetljivi“, primećuje Loš policajac. „Da, ko bebina guza“, uzvraća grubo Hajdi. „Šta se to vas tiče, vaše preosveštens‐ tvo?“ „Samo pokušavamo da uspostavimo vremenski niz“, umiruje je Dobri policajac. „Ispričajte nam samo ono što ste spremni da podelite sa nama.“ „Čuj ovog ’šta sam spremna da podelim sa vama’, ti bi trebalo da vodiš neku žen‐ sku TV emisiju umesto da gubiš vreme u policiji.“ I tako dalje, kao neki policijski pingpong. Taman pre nego što će krenuti, Hajdi vidi da joj se Loš policajac nekako čudno osmehuje. „Nego, Hajdi, još nešto...“ „Da, detektive“ – pretvara se da se priseća – „Nocoli.“ „Znaš one ženske filmove iz pedesetih? Jesi li ih nekada gledala?“ „Povremeno na filmskom kanalu“, Hajdi nekako ne uspeva da ne trepne, „narav‐ no, valjda, koga to zanima.“ „Sledeće nedelje je dole u Andželiki festival filmova Daglasa Serka, i ako te zanima, možda možemo prvo na kafu pa, hm...“ „Čekaj malo. Da li ti to mene zoveš na...“ „Osim ako nisi ’udata’, naravno.“ „O, danas je udatim ženama dozvoljeno da piju kafu, ponekad se to čak unosi i u predbračne ugovore.“ „Hajdi“, Maksina, pošto je to čula, uzdiše kao i uvek, „očajna, nepromišljena Haj‐ Probna faza www.balkandownload.org

di, taj detektiv Nocoli, on je, hm, on je oženjen?“ „E ti si stvarno najblaziraniji cinik na svetu!“, viče Hajdi. „Kad bi se pojavio Džor‐ dž Kluni, ti bi i njemu našla neku manu.“ „Samo pitam, šta sad.“ „Išli smo da gledamo Zapisano na vetru (1956)“, nastavlja Hajdi kao da je očarana dok se priseća, „i kada god se na ekranu pojavila Doroti Maloun? Karmineu bi se di‐ gao. Žestoko.“ „Nemoj da mi kažeš – ona stara fora sa kitom u kutiji za kokice. Čisto da sve bude u duhu pedesetih.“ „Maksi, beznadežna liberalko sa Zapadne strane, da samo znaš šta sve propuštaš sa tipovima iz snaga reda. Veruj mi, kad jednom probaš pandura, posle samo misliš kad će nova tura.“ „Dobro, ali reci mi, Hajdi, šta je bilo sa onom opsesijom sa Arnoldom Vosluom iz Mumije i Povratka mumije i intervjuima koje si pokušala da ugovoriš sa njegovim agentima...“ „Zavist je“, razmišlja Hajdi naglas, „često jedino što stoji između nekih od nas i žalosnog, praznog života.“ Danas Maksina kopa po arhivi jelovnika restorana za dostavu kada Hajdi proviru‐ je sa najnovijom epizodom davnašnje drame o torbici. Pošto je preživela krizu identi‐ teta izazvanu starom Koučovom torbom, zbog koje su posmatrači upućeni u simboli‐ ku torbi smatrali da je azijskog porekla, sada se duboko unela u dilemu dostojnu jed‐ ne princeze, da li da se opredeli za otmeniji stil sa na primer lonšanom i da se pomiri sa činjenicom da u njoj ništa neće moći da nađe, ili da tegli model sa više pregrada i pomiri se da više neće biti tako kul. „Ali to je sada prošlost, Karmine je to, svaka mu čast, sve rešio.“ „Karmine je... on je nekakav... fetišista za torbice?“ „Ne, ali čovek prosto obraća pažnju. Evo, snimi šta mi je kupio.“ To je jeftin ceger sa nekom jesenjim šarom i zlatnim srcem. „Jesen i zima, je li tako? Sad gledaj.“ Hajdi zavlači ruku i prevrće čitavu torbu, tako da sada izgleda potpuno drugačije, sa cve‐ ćem svetlih boja. „Proleće i leto! možeš da ih menjaš! platiš jednu dobiješ dve, kapi‐ raš?“ „Kakav izum. Bipolarna torba.“ „A onda je to takođe i deo žive istorije.“ Dole u uglu Maksina čita reči IZRAĐE‐ NO LIČNO ZA VAS, MONIKA. „To je za mene novost, samo... oh. Hajdi, čekaj. ’Monika’. Nije je valjda kupio kod, kod Bendela?“ „Da, tek što je stiglo – plod kreativnosti slavne pripravnice, glavom i bradom. Jesi li svesna koliko će ovo da košta na Ibeju za par godina?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Originalno delo Monike Levinski. Nije lako, ali ja bih pre verovala da je dobar ukus večan.“ „A ko to bolje zna od tebe, Maksi, ti si toliko toga preturila preko glave.“ „O, ali naravno, ovo je nagoveštaj, je li, Karmine govori o jednom konkretnom činu, daj malo da razmislim, šta li bi to moglo da bude, nešto što nisi baš želela da uradiš...“ Torba je prilično lagana, ali Hajdi se svojski trudi da njom ozbiljno napadne Mak‐ sinu. Neko vreme vrište i jure se po stanu pre nego što odluče da naprave pauzu za večeru, pa naručuju iz restorana Ningsja Srećni život, čiji su jelovnici nedavno svima gurnuti ispod zadnjih vrata. Hajdi škiljeći čita. „Postoji i jelovnik za doručak? Sečuanski musli Dugački marš? Čarobni godži šejk za dugovečnost? jebote, da oprostiš, šta je sad ovo?“ Tip koji isporučuje hranu nije Kinez nego latino, što dodatno zbunjuje Hajdi. „Se‐ guro usted tiene el correcto apratmento? Mi čekamo kinesku hranu? Fudo kinezo?“ Dok vade stvari iz kesa, za pola uopšte nisu sigurne da su naručile. „Evo, probaj ovo“, dodaje Maksina Hajdi sumnjivu rolnicu. „Čudno... egzotična eksplozija ukusa. Ovo je... meso? šta misliš, kakvo?“ Pretvara se da gleda jelovnik: „Pisalo je samo ’Džeki rolnica’? Zvučalo je zanimlji‐ vo, pa sam...“ „Pseće!“ Hajdi skače i juri do sudopere da ispljune šta može. „O gospode! Ti ljudi ovde jedu pse! Ti si ovo naručila, kako si samo mogla? Zar nisi gledala film? Kakvo je tvoje detinjstvo – aaaaaaaa!“ Maksina sleže ramenima. „Hoćeš da ti pomognem da se ispovraćaš, ili možeš i sama da se setiš kako se to radi?“ Pijana sipa sa dvanaest ukusa je malčice prekuvana. Rešavaju da ispuštaju komade na tanjir sa različitih visina, da vide koliko će daleko da odskoče. Energetsko iznena‐ đenje zeleni žad dolazi u plastičnoj posudi oblikovanoj da podseća na žadnu kutiju iz dinastije Ćing. „Iznenađenje je“, Hajdi će nervozno, „smežurana glava unutra.“ Is‐ postavlja se da su unutra uglavnom brokoli. Nasuprot tome, vegetarijanska mešavina Četvoročlana banda je izvrsna, mada tajanstvena. Svako nesmotren da u samom res‐ toranu Ningsja pita za sastojke, umesto odgovora dobija samo neprijateljski pogled. Proročanstva iz kineskih kolačića su još problematičnija. „On nije onaj za koga se izdaje“, glasi Hajdino. „Očigledno se odnosi na Karminea. O, Hajdi.“ „Molim te. To je poruka iz kineskog kolačića.“ Maksina otvara svoj kolačić. „’Čak i vo može u srcu da krije nasilje.’ Molim?“ „Očigledno Horst.“ „Ma kakvi. Može da se odnosi na bilo koga.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Horst nikada nije... nikada te nije zlostavljao ili nešto slično...?“ „Horst? on je miran kô bubica. Dobro, možda onda jednom kad je počeo da me davi...“ „Šta je počeo da ti radi?“ „A? Nikada ti to nije ispričao.“ „Horst je stvarno...“ „Evo ovako da se izrazim – stavio je ruke oko mog vrata pa je stezao? Kako bi ti to nazvala?“ „I šta se desilo?“ „Pa, na TV-u je išla utakmica, privukla mu je pažnju, Bret Favr ili neko drugi je nešto uradio, ne znam, popustio je stisak, otišao je do frižidera, uzeo pivo. Konzervu bad lajta, koliko se sećam. Nastavili smo da se svađamo, naravno.“ „Čoveče, vi ste se baš voleli.“ „Da znaš. Do pretposlednjeg daha.“ Brz prelaz štapićima po Hajdinoj glavi. Ispostavilo se da detektiv Karmine Nocoli ima pristup federalnoj kriminalističkoj bazi podataka, i da je neočekivano predusretljiv izvor informacija, na primer dozvo‐ ljava Maksini da na brzinu proveri Talisinog dečka, prodavca kablova. Na prvi po‐ gled, Čaz Lardej je prosečan ološ iz američke provincije, stigao u Njujork da se obo‐ gati, pošto je izronio iz neme i uzavrele Petrijeve posude Meksičkog zaliva sa ko zna koliko prethodnih lokalnih krivičnih dela, sa punim dosijeom sitnih prestupa koji će uskoro eskalirati u optužnice po članu 18, u koje spadaju i telemarketinške prevare putem faks mašine, zavera radi lažnog prikazivanja punjenih toner kaseta, plus višes‐ truko prenošenje slot mašina preko granica saveznih država na mesta gde nisu nužno legalne i krstarenje po ulicama provincijskih predgrađa i valjanje bofl infracrvenih stroboskopa koji menjaju svetlo na semaforu gangsterima i maloletnim delinkventi‐ ma koji ne vole da bez veze čekaju, sve za račun navodne Diksi mafije, labavog saveza bivših robijaša i žestokih momaka sklonih automatskom naoružanju, koji se među‐ sobno jedva poznaju, a kamoli druže. Karmine samo odmahuje glavom. „Mafijaška posla mogu da razumem, imam mnogo poštovanja prema porodici – ali ove južnjačke seljačine, pa to je neverovat‐ no.“ „Je li taj Čaz odležao nešto?“ „Samo za nekoliko sitnica, u okružnom zatvoru, šerifova žena mu donosila kuva‐ no da jede i tako dalje, ali se za sva velika dela izvukao. Kao da je neko stajao iza nje‐ ga. I da još stoji.“ Gospođo Fibler, srednjoškolska profesorko drame iz pakla, Maksina još jednom Tomas Pinčon www.balkandownload.org

mora da ti se obrati, tebi anđelu čuvaru istražitelja prevara, sa dozvolom ili bez nje. „E ćao, zovem iz hašslingerza? Je li to gospodin Lardej?“ „Otkud vama njegov broj?“ „Ha, pa ovde Heder, iz pravne? Treba da raščistim par sitnica o nekim vašim do‐ govorima sa našim glavnim revizorom, gospođom Ajs?“ „Sa gospođom Ajs?“ Pauza. Pošto provedete neko vreme istražujući prevare, na‐ učite da tumačite telefonske pauze. Postoje različite dužine i dubine, prostornosti i akcenti. Ova pauza Maksini govori da Čaz zna da nije trebalo da mu izleti ono što mu je upravo izletelo. „Oprostite, zar ta informacija nije tačna? Hoćete da kažete da se zapravo dogova‐ rate sa gospodinom Ajsom?“ „Dušo, ti il’ toliko nemaš pojma il’ si jedna od onih jebenih blogerki što šire trače‐ ve, svejedno treba da znaš da mi odavde pratimo pozive, znamo ko si i gde si i naši ljudi neće oklevati da te nađu. A sad doviđenja, jesi čula?“ Prekida vezu i kada ona ponovo okreće broj, niko se ne javlja. Blago njemu s tom pričom iz policijskih serija, ali važnije je šta je sa Talis, koliko je ona nevina u svemu ovome? Ako se u nešto uplela, koliko se tačno uplela? I je li to čista nevinost ili glupava nevinost? S obzirom na pretpostavljeni nivo korupcije, Gejbrijel Ajs možda zna za nidito 7 golupčića u Istočnom Harlemu, možda čak i plaća tu gajbu. Šta još? Je li on takođe koristio Talis kao mazgu da krišom prebacuje novac u Darklinear solušns? Čemu po‐ bogu tolika tajnovitost? Previše pitanja, nijedna teorija. Maksina slučajno vidi sebe u ogledalu. Trenutno nije baš da je zinula, ali kao da jeste. Heni Jangmen bi možda postavio dijagnozu, bajpas šestog čula. Virva se u međuvremenu vratila iz Las Vegasa i sa Defkona, ne baš preplanula pored bazena kao što je očekivala, zapravo Maksini izgleda kao, kako se ono kaže, rezervisa‐ no? odsutno? uvrnuto? Kao da se u Vegasu desilo nešto što se nije tamo završilo, da je došlo do nekakvog zloslutnog prelivanja, kao da je vanzemaljski DNK neprimetno stigao na Zemlju, i polako počeo da izaziva haos. Fiona je još u kampu, radi na kvejk adaptaciji filma Moje pesme, moji snovi (1965). Fiona i njen tim zaduženi su za naciste. „Sigurno ti nedostaje.“ „Naravno da mi nedostaje“, pomalo prebrzo. Maksina asimetrično slaže obrve, da kaže Je l’ sam rekla nešto što ne treba. „Bolje što nije ovde, jer da znaš, sad počinje ludnica, svi su se okomili na Diparčer, momcima su se u Vegasu žestoko nabacivali, samo su se smenjivali, NSA, Mosad, po‐ Probna faza www.balkandownload.org

srednici terorista, Majkrosoft, Epl, nove firme koje će za godinu dana da nestanu, sta‐ ri novac, novi novac, šta god ti padne na pamet.“ Pošto joj je pao na pamet, Maksina kaže: „Pretpostavljam i hašslingerz?“ „Naravski. Džastin i ja, nedužni turisti, šetamo se kod Cezara, kad odjednom evo ti Gejbrijela Ajsa, vreba kod švedskog stola sa aktovkom punom lobističkog materija‐ la.“ „Ajs je bio na Defkonu?“ „Na Blek het brifingu, to je nekakva bezbednosna konferencija koju drže svake go‐ dine nedelju dana pre Defkona, hotel zaposednu tipovi koji bi i sijalicu hakovali, kor‐ porativni bezbednjaci, kripto genijalci, sniferi i spuferi, dizajneri, majstori reverznog inženjeringa, glavonje iz TV mreža, svako ko nešto nudi na prodaju.“ Sada su u Trajbeki, slučajno su se srele na uličnom uglu. „Hajde, idemo na ledenu kafu.“ Virva kreće da pogleda na sat, pa potiskuje taj pokret. „Što da ne.“ Nalaze mesto i uleću u blaženu klimu. Dešava se nešto astrološki, Jupiter, planeta novca, nalazi se u Ribama, znaku poslova u mutnim vodama. „Vidiš...“, uzdiše Virva. „Ima šanse da dođemo do nekih para.“ Ijao. „A pre nije bilo?“ „Iskreno, zar je bitno ko je vlasnik prokletog izvornog koda? Mislim, on nema sa‐ vest, Diparčer, on samo postoji, korisnik može da bude bilo ko, nema moralnog upit‐ nika? Stvar je stvarno samo u parama. Ko na kraju koliko dobije?“ „Sem što u mom poslu“, blago će Maksina, „ja srećem mnogo nevinih ljudi koji sklapaju takve ugovore sa satanskim silama, za novac potpuno van razmera njihovih dotadašnjih iskustava, i onda postoji jedna tačka gde ih on prosto zatrpa i zaguši i po‐ nekad se nikada ne izvuku.“ Virva je međutim sada daleko, letnje ulice napolju, kumulusi što se gomilaju nad Džersijem, saobraćajni špic što se bliži, sve je beskrajno daleko od mesta na kome je ona sada, luta po Diparčeru svoje skrivene unutrašnjosti, istorija klikova nestaje iza nje, kao otisci stopala u vazduhu, kao prenebregnut neželjeni savet, tako da Maksina sluti da će na kraju biti bitno samo ono što osvane u ugovoru. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

M 20 aksina je uz uobičajenu velikodušnu pomoć detektiva Nocolija nabavila foto‐ grafiju iz vozačke Erika Džefrija Autfilda i pomoću nje, kao i pomoću kratkog spiska mesta gde će Erika najverovatnije naći, koji je stigao od Rega, kreće kroz spar‐ no avgustovsko veče u Kvins, u strip-klub Ribolovačke priče. Mesto se nalazi na prila‐ zu za Longajlendski auto-put, neonska reklama prikazuje humanoidnu pastrmku koja pohotno namiguje dok se uvija oko šipke. „Zdravo, rekli su mi da potražim Stjua Goca?“ „Pozadi.“ Očekivala je garderobu iz filmskog mjuzikla? Nalazi nekako nehajno doterani žen‐ ski ve-ce, sa sve kabinama – na vratima nekih, naravno, zalepljene su srebrne zvezde – razbacane flaše žestokog pića, pikavci i bubašvabe, prljave maramice, ne liči baš na scenu iz filma Vinsenta Minelija. Stju Goc sedi u svojoj kancelariji, cigareta mu je u jednoj, a papirna čaša s nečim sumnjivim u drugoj ruci. Uskoro će se cigareta naći u čaši. Dugo je osmatra. „Ako si došla na audiciju, milfare primamo utorkom, dođi tada.“ „Utorkom imam kurs heklanja.“ To je izmamilo zamišljen kez. „Dobro, ako oćeš odma da probaš...“ „Ovo je više u vezi s jednom istragom koju vodim? Moram da nađem jednog va‐ šeg redovnog gosta.“ „Čekaj, ti si policajka?“ „Ne baš, više kao računovođa?“ „Dobro, nemoj da te ova ovde porodična atmosfera zavara pa da misliš kako ih sve znam po imenu. Mislim znam ih, al’ se svi zovu isto? Nesrećnici?“ „Čoveče. Baš lepe reči za sopstvenu klijentelu.“ „Otpušteni gikovi kojima je lakše, da izvineš, da drkaju ispred ekrana nego da pro‐ baju nešto stvarnije? Baš mi je žao što nemam više razumevanja. Hajde, samo napred, vidi i sama, odaberi kostim, treba ti šta? možda dvojka? Ništa ne brini, neki će ti biti taman.“ E sad, Maksina nije nosila dvojku još od dana kada je dvojka stvarno bila dvojka, umesto ove današnje definicije, koja se, zarad povećanja prometa, ponekad pruža sve do onoga što je nekada bila šesnaestica. I dalje. Služi joj na čast što joj nisu izletele Probna faza www.balkandownload.org

reči zahvalnosti zbog komplimenta, već sleže ramenima i počinje da pregleda sadrži‐ nu rasklimanog ormara naslonjenog na zid, punog onoga što neko zamišlja kao gla‐ murozni veš, kostima za razna supkulturna interesovanja – opatica, gimnazijalka, ratnička princeza – i cipela sa visokom štiklom, svaki par, mora se reći, primamljiviji od prethodnog, nije baš dizajnerska obuća, pre bi se reklo iz diskonta, obuća zbog koje podijatri sanjare o ferarijima i ličnim časovima golfa kod Tajgera Vudsa. Bira neonskoplave platformke, plus odgovarajući šljokičasti triko sa tangama i ča‐ rape do butina. Prava stvar, samo... „Još nešto, gospodine Goce?“ „Dušo, sve je bilo na hemijskom, dezinfikovano je, imaš moju ličnu garanciju.“ Nekako nije baš ubeđena, pa u hulahopkama uskače u izazovni kostim, i posle neko‐ liko kontemplativnih udisaja, vrckavo izlazi kroz zavesu od šatro Svarovski kristala u snažno klimatizovani, visokodecibelski polumrak Ribolovačkih priča. Duž šanka su raspoređene dve ili tri devojke, trljaju se između nogu, naduvane zure u prazno. Iz‐ gleda da je jedna šipka slobodna, i Maksina kreće ka njoj, pošto zna nekoliko pokreta, zahvaljujući teretani u kojoj ponekad vežba, Telo i šipka, daleko dole ispod 14. ulice, u avangardnom kraju gde je igranje oko šipke već deo svakodnevice, iako onamo na Gornjoj zapadnoj strani, mnogi – dobro, Hajdi – to još smatraju za neprihvatljiv prostakluk. „Sirota, inhibirana Maksi, zašto ne investiraš u vibrator, čula sam da na tržištu ima nekoliko modela koji bi čak i tebi uradili šta treba.“ „Uštogljena, licemerna Hajdi, zašto sama ne dođeš neko veče, da probaš šipku, možda ponovo otkriješ svoju unutrašnju laku žensku.“ Maksinin plan je da improvizuje nastup kao za veče milfara dok među licima traži ono sa fotografije iz dozvole. Po Regovim rečima, mladi kompjuterski čarobnjak je opterećen mnogim teorijama zavere, pa je zbog toga – to je izgleda nekakva gikovska fora – obrijao brkove sa fotografije, ali je zasad zadržao istu boju kose. Ona ne zaboravlja da iz torbice izvadi vlažne maramice pa domaćički temeljno de‐ zinfikuje šipku, nežno je miluje gore-dole dok baca smerne poglede ka šanku. Put je svima na tom fluorescentnom indigo svetlu iste blede nijanse, kao da je trajno pro‐ menila boju zbog previše katodnog zračenja. Stju Goc, ili neko drugi, uviđavno je pustio muzički miks za noć milfara, što znači mnogo disko hitova, plus ponešto od U2, Guns N’ Roses, Journey. A da bi se dodvorio prisutnoj ekipi, i previše Mobija za Maksinin ukus, sem možda „Thats When I reach for My Revolver.“ Maksina nikad nije imala ono što bi se moglo nazvati Velikim sisama, mada ov‐ dašnjim znalcima izgleda da to ne smeta mnogo, pod uslovom da je reč o Golim sisa‐ ma. Jedini njen deo tela u koji neće mnogo blenuti jesu oči. Onaj Muški pogled o kome je još od srednje škole toliko slušala neće se skoro susresti sa svojim ženskim Tomas Pinčon www.balkandownload.org

parnjakom. Tokom plesne tačke koja se kretala od prilično mlake do vrlo vrele, sa kačenjem nogama, spiralnim spuštanjem, naopakim trljanjem o šipku i tome slično, Maksina primećuje tipa na daljoj krivoj šanka, kako reklo bi se nemilosrdno pije, pokazaće se jegermajster i 151, kroz fosforescentnu slamku iz polulitarske čaše, kupljene u samo‐ posluzi, koju je doneo sa sobom, i ne pokazuje znake trovanja alkoholom, što govori ili o urođenom imunitetu ili o nepopravljivom očaju. Njiše se dok prilazi da bolje osmotri, i naravno to je on, Erik Džefri Autfild, alfa gik, izgleda, sem ogoljene gornje usne i novonarasle bradice, baš kao na fotografiji iz dozvole. Na sebi ima kargo pan‐ talone sa kamuflažnom šarom čiji će spektar boja koristiti na nekom veoma dalekom mestu, možda čak na drugoj planeti, majicu na kojoj helvetikom piše </P> PRAVI GIKOVI KORISTE KOMANDNU LINIJU <P>, i Betmenov pojas iskićen spravama koje zveckaju kao privesci na narukvici – tu su daljinski za TV, muzičku liniju i kli‐ ma-uređaj, plus laserski pokazivač, pejdžer, otvarač za flaše, klešta za skidanje izolaci‐ je sa žice, voltmetar, lupa, sve toliko sićušno da se opravdano postavlja pitanje može li uopšte da funkcioniše. Otprilike tada puštaju „Canned Heat“, od Jamiroquaia, čijoj bas-liniji Maksina ni‐ kada nije umela da odoli, i obuzeta nekakvim post-disko emocijama privremeno za‐ boravlja zašto je tu došla, ignoriše šipku i predaje se čistom plesu, a kada je muzika prešla u „Cosmic Girl“, ona čuči na šanku ispred Erika, koga izgleda njene svetlucave plave cipele fasciniraju više od svega drugog, ostaje tu sve do kraja muzike, pa se onda prebacuje preko šanka i seda na barsku stolicu pored njega. „Nemam više sitnih novčanica“, počinje on. „Dušo, to ti je taj berzanski bluz, svi smo prsli, jeste sranje, al’ možda možeš da mi učiniš jednu uslugu, ovde sam nova, a ti izgledaš kao bar povremeni gost, možda mo‐ žeš da mi kažeš gde je u ovom lokalu Šampanjska sala?“ „Nemam više ni dvadesetica.“ „Nema nikakvih obaveza.“ „A onda ćeš da kažeš: ’E samo još nešto!’“ Neko vreme ispitivački gleda svoj smr‐ tonosni napitak, kao da čeka da odgovor na neki lični problem ispliva na površinu otisnut na stranici dodekaedra, a onda se polako i teturavo diže na noge. „Idem u vece, hajde, usput je.“ Vodi je pozadi, pa niz stepenice. Svetlo prelazi u crveni kraj spektra. Odozdo se šire romantični gudački aranžmani za koje je Maksina mislila da su upokojeni se‐ damdesetih, a večeras nisu ništa prijatniji nego što su bili tada. „Biću ovde, ako želiš da porazgovaramo. Ništa ne treba da plaćaš. Obećavam.“ Šampanjska sala je skromnih dimenzija, pre kao Rakijaški špajz. Na zidovima po‐ negde vise video-ekrani, na nekima je samo sneg, na drugima treperavi porno-snimci Probna faza www.balkandownload.org

iz ere kodakhroma. Devojke sede same za stolom, na puš-pauzi. Druge su zajahale klijente u flekavim somotskim senkama „privatnih separea“ pozadi. Tu je mini-bar sa nekoliko polica flaša čije etikete Maksina ne prepoznaje iz prve. „Ti si nova“, prime‐ ćuje šankerka sa licem lutke iz izloga, živahnim glasićem koji je u priličnom neskladu sa naduvenim usnama iz kojih izvire. „Dobro došla u gikovski raj. Jedan mohito je na račun kuće, posle se snalazi sama.“ „Iskreno“, kaže Maksina, „ja sam civil, mislila sam da je noćas noć milfara, izgleda da sam pogrešila.“ „Dovela si mušteriju?“ „Samo sestrića od komšinice, zamolila me je da ga pripazim. U suštini fino dete, možda samo previše visi na internetu.“ A baš tada Erik proviruje kroz zastor od perli. „O ne, samo ne ovaj tip, uf, njemu je zabranjeno da pije dalje, ej kretenu, hoćeš da opet zovem Porfirija da siđe, da ti pokaže gde je trotoar?“ „Sve je u redu“, Maksina se osmehuje, sleže ramenima, izvlači kroz vrata. „Sve je kul.“ „Stoka“, mrmlja Erik, „šta ja da radim što volim stopala?“ „Gde živiš? Odvešću te ja.“ „Menhetn, centar.“ „Hajde, ja plaćam taksi. Samo da se na brzinu presvučem.“ „Čekaću napolju.“ „Otkud ti sa Stopalkom“, zanima Stjua Goca kada se ona ponovo obukla za ulicu. „Baš si lepo društvo našla.“ „Ma nije društvo nego posao.“ „A to me podseti – spreman sam da ti ponudim jednomesečni ugovor, pod uslo‐ vom da prisustvuješ našem uvodnom seminaru o profilisanju, gde ćeš upoznati mno‐ gobrojne vrste tehnološkog ološa i psihosocijalno neprilagođenih koji su na moju ve‐ liku žalost i previše zastupljeni među našom klijentelom.“ Ona uzima njegovu vizitku, koja možda posluži jednog dana, mada trenutno ni njemu ni njoj nije jasno kako. Erik živi u garsonjeri na petom spratu u Loisaidi, kupatilo bez vrata uglavljeno u jed‐ nom uglu, a u drugom mikrotalasna, aparat za kafu i minijaturna sudopera. Kutije iz prodavnice alkohola pune ličnih stvari nasumično su razbacane naokolo, a veći deo ograničenog prostora na podu prekrivaju neopran veš, kutije od kineskih jela i pice, prazne flaše votke smirnof ajs, stari brojevi časopisa Hevi metal, Maksim i Analne nimfete, katalozi ženskih cipela, SDK diskovi, džojpadovi i kertridži za Wolfenstein, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

DOOM i druge igre. Sa nekih delova tavanice ljušti se boja, a prozori su ukrašeni jedi‐ no uličnom prljavštinom. Erik u jednoj patici koju koristi kao pepeljaru nalazi opu‐ šak nešto duži od drugih, pa ga pripaljuje, gega se do musavog aparata za kafu, sipa neki hladni, jučerašnji mulj u šolju sa nacrtanim pravougaonikom i rečima CSS JE STRAVA koje izlaze iz rama. „Oh. Hoćeš ti malo?“ Pale džoint, Erik se udobno smestio na pod. „Dakle“, glasom za koji se nada da je dovoljno odlučan, „šta je to sa stopalima?“ „Evo, hajde samo da se izuješ, ništa ne brini. Ne moraš da dodiruješ pod, možeš da ih spustiš na mene.“ „Isto sam i ja pomislila.“ Ne seća se kada je, verovatno nikada, neko poklonio toliku pažnju njenim stopali‐ ma. Na tren je obuzima panika, pošto se pita, jesam li ja nenormalna, što to dozvolja‐ vam? Erik sa telepatskim kezom diže pogled i klima glavom. „Da, nenormalna si.“ Čini se da njena stopala dosta dugo počivaju u njegovom krilu i ona prosto mora da primeti da se njemu, pa, digao. Izašao iz njegovog šlica i zavukao se između njenih stopala, pa se kao mrda napred-nazad... Što se njoj ne dešava često, zbog čega ona sada počinje da oprezno rukuje, u stvari tačnije noguje, uzbuđenim organom, njeni nožni prsti su oduvek bili dovoljno spretni i osetljivi da dižu čarape, ključeve i sitniš, njeni tabani, je li to možda od kanabisa? neobjašnjivo osetljivi, posebno unutrašnji deo peta, a refleksolozi su joj rekli da je taj deo povezan direktno sa uterusom... spu‐ šta namazane prste jednog stopala ispod njegovih jaja, a drugima počinje da mu pre‐ lazi preko penisa, posle nekog vremena menja stopala, čisto da vidi šta će se desiti, sve naravno iz eksperimentalne radoznalosti... „Eriče, šta je ovo, jesi li ti to upravo... svršio, na moja stopala?“ „Hm, da? dobro ne baš tačno ’na’ zato što imam kondom?“ „Brineš se zbog čega, zbog gljivica?“ „Bez uvrede, prosto volim kondome, nekad ih čisto stavljam samo da bih ih nosio, razumeš?“ „Dobro...“ Maksina brzo gleda njegovu kitu, i sočiva joj izleću iz očiju i lete preko sobe. „Eriče, izvini, je l’ to neka ogavna kožna bolest?“ „Ovo? a, to je dizajnerski kondom, iz Trojanove kolekcije apstraktnih ekspresi‐ onista, vidi...“ Skida ga i pokazuje. „Nema potrebe, nema potrebe.“ „Kako je tebi bilo?“ Jao što je pažljiv. Dakle? Kako je bilo? Naginje glavu u stranu i osmehuje se, nada se ne previše kao iz TV serije. „Ti ovo ne radiš često.“ „Ne prečesto, kao što kaže Dedi Vorbaks...“ Sada mu je na licu onaj pažljivi izraz Probna faza www.balkandownload.org

klinca na sudaru. Dakle, Maksina, nemoj da si đubre čitavog života, „Slušaj. Eriče. Evo potpuno iskreno, važi?“ Priča mu o svojim poslovima sa Regom. „Šta? Namerno si došla u onaj striptiz klub, mene da tražiš? Hej, Reg, hvala ti dru‐ že. Šta on to radi, proverava me?“ „Ništa ne brini, ja sam isto što i ti, samo u normalnom svetu, kapiraš šta hoću da kažem. Ti si onaj kome je suđeno da bude odmetnik, da ima pustolovine po Dubo‐ kom vebu, šta misliš kome je od nas zabavnije?“ „Naravno.“ On joj upućuje hitar osmeh – ona ga je posmatrala, inače to ne bi vi‐ dela. „Ako misliš da je zabavno, možda neki put mogu da te vodim tamo dole. Kao u obilazak.“ „Okej. Dogovoreno.“ „Stvarno?“ „Moglo bi biti romantično.“ „Najčešće nije, samo je prilično jednostavno, direktorijumi koje lično treba otva‐ rati i pretraživati, zato što nijedan ’pauk’ ne zna kako, ne postoje nikakvi linkovi koji tamo vode. Ponekad ume da bude uvrnuto, šta sve neko poput hašslingerza želi da sa‐ krije. Ili sajtovi propali zbog zastarelih linkova, zbog bankrota, zbog opšte kurcobo‐ lje...“ Duboki veb bi trebalo da je sačinjen najviše od neodržavanih sajtova i mrtvih lin‐ kova, da je beskrajni otpad. Kao u filmu Mumija (1999), avanturisti će jednog dana otići tamo da iskopaju relikvije dalekih i egzotičnih dinastija. „Ali to samo tako izgle‐ da“, bar po Erikovim rečima – „pozadi je čitav nevidljivi lavirint ograničenja, una‐ pred su postavljena, pušta te da ideš na neka mesta, sprečava te da odeš na druga. Taj skriveni pravilnik o ponašanju moraš da naučiš i da mu se pokoravaš. Otpad, ali sa strukturom.“ „Eriče... recimo da se tamo dešava nešto u šta želim da provalim...“ „Ehhhh. A ja mislio da ti se sviđam zbog svog psihoseksualnog profila. Trebalo je da znam. Tako je to uvek u mom životu.“ „Pssst, ne, nije ni izbliza tako – taj sajt na koji mislim, možda čak i ne postoji, to je jedan od onih starih sajtova iz doba hladnog rata, možda tek neka rubna fantazija, vremensko putovanje, leteći tanjiri, kontrola uma...“ „Zasad zvuči strava.“ „Moglo bi biti zaštićeno veoma jakim šiframa. Ako zaista želim da uđem, trebaće mi kripto čarolije nekog alfa gika.“ „Naravno, to bih bio ja, ali...“ „Hej, evo ja ću da te angažujem, ja sam čista, Reg će da garantuje.“ „Naravno da će Reg da garantuje, on nas je i spojio. Trebalo bi da mi traži posred‐ nički honorar.“ Sada drži jednu njenu cipelu moglo bi se reći sa izvesnim nadanjem. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Nećeš valjda da...“ „Hteo sam, ali znam moraš da ideš, razumem, evo, daj mi samo da te obujem...“ „Hoću da kažem, ove cipele su malčice previše svakodnevne, šta kažeš? Ti mi više deluješ kao ljubitelj Manola Blanika.“ „Zapravo ima jedan čovek, Kristijan Lubuten? Radi stileto štikle dvadesetpetice? Strava.“ „Mislim da sam viđala kopije.“ „Hej, kopije nisu problem.“ „Možda sledeći put...“ „Obećavaš?“ „Ne?“ Pošto se vratila kući, telefon zvoni. I ne prestaje. Na sekretarici mnogo poruka, sve od Hajdi. Koju u principu zanima gde je to Maksina bila. „Širila sam kontakte. Nešto važno, Hajdi?“ „Oh. Samo sam se pitala... ko je novi momak?“ „Novi...“ „Videli su te u onom kinesko-dominikanskom lokalu pre neki dan. Javljeno mi je da je atmosfera bila uzavrela, da ste bili opčinjeni jedno drugim.“ „Mislim“, verovatno to ne bi trebalo da kaže, „on je iz FBI ili nečeg sličnog, Hajdi, to je bilo poslom... može se smestiti u rubriku Putovanja i zabava.“ „Ti sve stavljaš u rubriku Putovanja i zabava, pepermint bombone, kišobrane sa kioska, ono što ni ja ni Karmine ne možemo da shvatimo jeste zašto od nas tražiš to‐ liku pomoć da uđeš u NCIC bazu podataka, posebno ako se viđaš sa tim Eliotom Ne‐ som.“ „A to me zapravo podseti...“ „Šta, ponovo? Karmine, nije da ti zamera, daleko bilo, samo se pita hoćeš li moći da mu nekad uzvratiš neku uslugu.“ „Tako što ću...?“ „Pa, na primer u vezi sa onim telom u Dezeretu i onim nekim mafijašem sa kojim se paralelno viđaš?“ „Misliš na Rokija Slagijata? i on je sada nekakav osumnjičeni? Kako to misliš, vi‐ đaš?“ „Pa naravno pretpostavili smo da ste ti i gospodin Slagijat...“ U Hajdinom glasu se sada jasno čuje onaj njen podrugljivi osmeh. Maksina se nekoliko trenutaka prepušta jednoj od Šonovih vežbi vizuelizacije, u kojima je njena bereta, uvek nadohvat ruke, preobražena u šarenog kalifornijskog leptira, posvećenog, kao Motra, uspostavljanju mira. „Gospodin Slagijat mi je poma‐ Probna faza www.balkandownload.org

gao u istrazi jedne pronevere, tu je uzajamno poverenje od presudnog značaja i sum‐ njam da ću ga održati ako ga cinkarim vlastima, je li tako Hajdi.“ „Karminea samo zanima“, nepokolebljiva je Hajdi, „da li je gospodin Slagijat ne‐ kada spominjao svog bivšeg klijenta, pokojnog Lestera Trejpsa.“ „Nismo mnogo pričali o investicijama, izvini.“ „Da, nije to tema za šaputanje na jastuku, skroz kapiram, mada gde nalaziš vreme‐ na i za jednog vašingtonskog birokratu sa strane...“ „Možda je on zanimljiviji od onog...“ „’Zanimljiviji’. Ah.“ Hajdino razdražujuće, stakato ah. „A Hitler je umeo lepo da pleše, imao je divan smisao za humor, jebote pa ne mogu da verujem, nas dve gleda‐ mo iste filmove na kanalu Lajftajm, takvi tipovi uvek na kraju ispadnu skotovi soci‐ opate, heftaju recepcionerku, zakidaju deci na džeparcu, polako truju nedužnu neves‐ tu sredstvom za dezinsekciju u prženoj slanini za doručak.“ „To je nešto kao...“, nedužno će, „ubistvo iz masti?“ „Samo zato što sam ti jednom nahvalila pandure? I ti si mi poverovala?“ „On nije pandur. Mi nismo mladenci. Jasno? Hajdi, pobogu, iskuliraj malo.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

P 21 osle dana lutanja po ogromnom šoperskom basenu na spoju Sohoa, Čajnatauna i Trajbeke, Maksina i Hajdi se jedne večeri nalaze u Ist Vilidžu, traže bar u kome bi Driskol navodno trebalo da peva u nerdkor bendu zvanom Pringle Chip Equation, kada ih, dok koračaju kroz kišoviti sumrak, napadaju iznenadni naleti smrada, koji sa te daljine još nisu žestoki, ali jesu neobično iznijansirani u svojoj čistoti. Nedugo za‐ tim niz ulicu, prestravljeno vrišteći i dramatično se držeći za nos a ponekad i glavu, dotrčavaju civili. „Mislim da sam gledala taj film“, kaže Hajdi. „Kakav je to smrad?“ Ispostavlja se da je to Konklin Spidvel, noćas je naoružan naserom, a izgleda da ga je i nedavno upotrebljavao, pošto diode na kupi za ispaljivanje žestoko trepere. Prati ga mali odred korporativnih bezbednjaka u dizajniranim uniformama, svi na ramenu imaju oznaku u obliku flaše šanela 5, sa rečima Parfemska policija ispisanim preko grlića i na etiketi gde su ona dva slova C okružena sa dva gloka. „Navukli smo ih“, objašnjava Konklin. „Pun kamion falš letonske robe, trebalo je kao da je kupimo, čudi me da nas nisu nanjušili.“ Klima glavom ka neveseloj trojci pardaugavskih mini-mafijaša koji su se omamljeni srušili na vratima. „Biće dobro, ovo je samo aldehidski šok, dohvatio sam ih sa glavnim režnjem, maksimalno sam odvrnuo predratni nitro mošus i jasmin apsolut, razumeš?“ „Svako bi isto postupio.“ A kad smo već kod hemije, šta se to, moliću, iznenada dešava sa Hajdi i Konklinom? „Hej... je l’ to nosiš poison?“ Konklinov nos je na tom mutnom svetlu poprimio sjaj koji sporo pulsira. „Kako znaš“, treptanje i tome slično. Što prilično ide na živce, još i više s obzirom na problem sa poisonom, koji već dugo tinja između Hajdi i Maksine, posebno zbog Hajdine navike da ga nosi u liftu. Po čitavom gradu, ponekad čak i godinama kasnije, liftovi se još nisu oporavili od Hajdinog prisustva, makar koliko kratkog, neki su čak morali da idu na detoksikaciju na klinike za oporavak liftova. „Moraš da prestaneš da samu sebe kriviš zbog toga, ti si bila žrtva...“ „Trebalo je samo da joj zatvorim vrata i da pobegnem na krov...“ U međuvremenu stižu lokalni policajci, plus demineri, nekoliko kola hitne pomo‐ ći i odred specijalaca. „Ehej, vidi ti malog.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Moskovice, otkud ti ovde?“ „Krenuo sam s ekipom dole u Krispi krem, kad smo čuli na radiju – Opa, a ovo ovde treperi čuveni naser, je li?“ „O... šta, ovo? Ma ne, to je samo neka igračka za decu, slušaj“, pritiska dugme za zavaravanje i aktivira zvučni čip, koji počinje da svira pesmu „Baby Beluga“. „Divno, a šta ti misliš kakav sam ja to čovek, je li, sine Konkline?“ „Kišni čovek, valjda, ali u međuvremenu, slušaj, Džej, eno ga tamo pun kombi ša‐ nela 5 koji možda nestane na putu do policijskog magacina sem ako ga neko ne bude držao na oku.“ „Ej, pa to je omiljeni miris moje drage žene.“ „Pa, shodno tome.“ „Konkline“, Maksina bi volela da ostane i da ćaska, ali, „je l’ znaš jedan bar ovde u kraju, zove se Votkaskript, krenule smo da ga tražimo.“ „Sad ste ga prošle, dve-tri raskrsnice u onom pravcu.“ „Ako hoćeš, možeš s nama“, bori se Hajdi sa prevelikim entuzijazmom. „Ne znam koliko ćemo se ovde zadržati...“ „Ma hajde“, kaže Hajdi. Noćas na sebi ima farmerke i džemperčić u nekakvoj ne‐ preporučljivoj nijansi mandarine, uprkos čemu, ili možda baš zbog čega, Konklin de‐ luje očarano. „Momci, papirologiju ćemo da završimo kad se vratimo u Pedeset sedmu, važi?“, kaže Konklin. To je bilo brzo. Misli Maksina. U Votkaskriptu nalaze punu salu bogataških klinaca koji glume ludilo s dredovi‐ ma, sajberdarkera, nezaposlenih kodera, žitelja gornjeg Menhetna u večitoj potrazi za malo manje ispraznim životom, svi se tiskaju u malecnoj bivšoj lokalnoj kafani bez klime i sa previše zvučnika, i slušaju Pringle Chip Equation. Svi u bendu imaju ner‐ dovske naočare, i znoje se kao i svi prisutni. Solo gitarista svira Epiphone Les Paul Custom, a klavijaturista korg DW-800, a tu je takođe i duvač sa raznim rogovima i perkusionista sa širokim spektrom tropskih instrumenata. Noćas se kao specijalna gošća Driskol Padžet povremeno čuje na vokalu. Maksina nikad nije zamišljala da će u Driskolinom svetu troslovnih skraćenica biti mesta i za „MCH“, ali vidi sada ovo najnovije izdanje. Kosa joj je pokupljena, na Maksinino iznenađenje otkriva jedno od onih slatko šestougaonih lica mladih manekenki, oči i usne nenaglašene, brada od‐ lučna kao da je rešila da se uozbilji u životu. Lice, prosto mora Maksina da pomisli, koje je sazrelo... Sećaš se Aleje i žurki svaki dan, a mi Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Nove face u kraju... Gikovi što imaju dar i boli ih ona stvar, za sutra nimalo ne haju... Dupli klik dobrodošlicu želi u našoj kući tako je to Ovde se magičnim mišem maše što hakere pretvara u bogataše Ne zna se tu za status kvo... Da l’ je to stvarno bilo il’ nam se samo prisnilo dok smo na pauzi kafu pili... Da li smo osetili kako nas van ekrana neko zlo iz stvarnog sveta, nešto što strašno smeta, sustiže sa svih strana... Sad kad tih niskih strasti i naše visoke vlasti, tih dobrih vesti i loše savesti na sceni više nema odavno, Ove ulice još trepere od gužve i žudnje preko mere kao u ono vreme slavno... Ja sam u novom stanu i plaćam ga skupo Al’ sve je to glupo jer nisam kod kuće u ovom gradu Zovi me kad se snađeš, možda me nađeš... Možda me nađeš, ne gubi nadu... Posle svirke Driskol maše i prilazi. Probna faza www.balkandownload.org

„Driskol, Hajdi, a ovo je Konklin.“ „A onaj što se loži na hitlerovske“, hitro gleda Maksinu, „hm, stvari. Šta je posle bilo s tim?“ „Hitler“, žustro trepće Hajdi, tako da komadići maskare lete na sve strane kao da je to neka pop zvezda koja je zajednička njoj i Konklinu. E jebiga, drž se sada, zamalo da izleti Maksini, pošto je i sama tek nedavno saznala za Konklinovu davnašnju opsednutost ne toliko Hitlerom kao takvim već jednim konkretnijim pitanjem, kako je zapravo Hitler mirisao? Tačno? „Dobro, očigledno kao vegetarijanac, kao nepušač, ali... koja je na primer bila Hitlerova kolonjska voda?“ „Ja sam uvek mislila da se zvala 4711“, Hajdi će malčice brže nego što bi to učinila normalna osoba. Konklin je očas posla opčinjen. Nešto slično se može videti u starijim Diznijevim crtaćima. „Ja isto! Gde si ti...“ „Tek tako nagađam, i Kenedi ju je koristio, je li tako? A obojica su zračila, mutatis mutandis, istom vrstom, znaš, harizme?“ „Tačno, a ako je mladi Džek pozajmljivao očevu kolonjsku vodu – u literaturi čes‐ to srećemo slučajeve da takve navike prelaze sa oca na sina – poznato je da se stariji Kenedi divio Hitleru, moguće čak i toliko da je želeo da miriše kao on, tome dodajte da je svaka podmornica u floti admirala Denica redovno prskana sa 4711, trošena su burad za svaku plovidbu, a Denica je štaviše Hitler lično imenovao za svog nasledni‐ ka...“ „Konkline“, blago će Maksina i to ne po prvi put, „to ne znači da je Hitler bio veli‐ ki ljubitelj podmornica, tada više nije nikome mogao da veruje, i nekako, koja je tu logika?“ Isprva, pod pretpostavkom da je Konklin samo naglas razvijao teoriju, Maksina je bila spremna da mu malo progleda kroz prste. Uskoro je međutim počeo da je hvata nemir, pošto je iza maske zdrave radoznalosti prepoznala suženi pogled zilota. U ne‐ kom trenutku je pokazao Maksini „autentičnu novinsku fotografiju“ na kojoj Denic poklanja Hitleru divovsku flašu 4711, na kojoj se jasno vidi etiketa. „Čoveče“, pazi da ne uzbudi Konklina dodatno, „kakvo prikriveno reklamiranje, šta kažeš? Mogu li da je fotokopiram?“ Nije bila sigurna zašto tačno, ali je želela da je pokaže Driskol. Smesta je izazvala prevrtanje očima. „Fotošop. Gledaj.“ Driskol je otvorila kom‐ pjuter, kliknula po nekim veb-sajtovima, otkucala nekoliko pretraga, i na kraju isko‐ pala fotografiju iz jula 1942, na kojoj su Denic i Hitler, isti kao na Konklinovoj slici, ali se tu samo rukuju. „Iskosiš Denicovu ruku za nekoliko stepeni, nađeš sliku flašice, smanjiš je ili povećaš koliko ti treba, staviš mu je u ruku, Hitlerovu ruku ostaviš gde je, izgleda kao da je pruža ka flašici, vidiš?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Misliš li da ima smisla da to kažem Konklinu?“ „Zavisi od toga gde je nabavio sliku i koliko je za nju platio.“ Kada je Maksina, koja se ne stidi, pitala, Konklin je delovao postiđeno. „Skupovi kolekcionara... Nju Džersi... znaš da na njima uvek ima mnogo nacističkih suvenira... Slušaj, možda postoji objašnjenje – to bi i dalje mogla biti autentična nacistička pro‐ pagandna fotografija, je li? koju su oni sami retuširali, za poster ili...“ „Svejedno bi morao da je nosiš na stručnu procenu – hej, Konkline, imam nekog na drugoj vezi, moram da prekinem.“ Maksina se od tada trudila da im razgovori budu strogo poslovni. Konklin je zais‐ ta ređe spominjao Hitlera, ali je Maksina zbog toga samo i dalje nervozna. Veliki ta‐ lenti, kao taj megakljun, odavno je naučila na njujorškom kampusu Hohštaplerskog univerziteta, mogu takođe biti i ludaci. Hajdi naravno misli da je on sladak. Pošto je Konklin otišao u ve-ce, ona se nagi‐ nje tako da im se glave dodiruju, pa šapuće: „Dakle, Maksina, ima li ovde nekih pro‐ blema?“ „Hoćeš da kažeš“, prebacuje se u ulogu verne pratilje, „kao u onoj stvari ’Bird dog’ od Everly Brothers, pa, koliko ja znam, Konklin trenutno nikom nije na meti, a sem toga ti samo preotimaš muževe, je li tako, Hajdi.“ „Aaaaaa! Nikad nećeš...“ „A šta je sa Karmineom, strastven je, Italijan, naravno da je ljubomoran, recept za obračun tačno u podne, naser protiv gloka, a?“ „Karmine i ja smo čudesno srećni, ne, ja samo mislim na tebe, Maksina, ti si mi najbolja drugarica, ne želim da ti smetam...“ Tada se Konklin vraća i pokazivači saharina više nisu u crvenom. „Izuzetno zanimljiv ve-ce. Nema baš onu složenost kao ve-ce u kafani Welcome to the Johnstons, recimo, ali sadrži mnogo priča, i starih i novih.“ Zove Aksel iz poreske, ima najnovije vesti o Vipu Eperdjuu, izgleda da je platio ka‐ uciju i pobegao iz jurisdikcije. „Njegovi mladi prijatelji takođe su nestali. Možda u nekom drugom pravcu, možda su još svi zajedno.“ „Hoćeš da te povežem s nekim dobrim lovcem na ucene?“ „A što da ga jurim? To više nije naš problem. Mafini i jednorozi su u stečaju, svi Vipovi računi su zamrznuti, u toku su pregovori o poreskim dugovanjima, žena je podnela zahtev za razvod i dobiće ovlašćenje za nekretnine, srećan kraj za sve. Samo čas, da nađem maramicu.“ Maksina, za koju je posao za Čika Dizija jedna vrsta tečaja iz samokontrole, troši još sat ili dva sa foto-kopijama Dizovih priznanica i dnevnika, odlazi na pauzu, nalazi Probna faza www.balkandownload.org

Konklina kako lista stare brojeve časopisa Prevara. „Zašto mi ništa nisi rekao?“ „Izgledala si previše zauzeto. Nisam hteo da te prekidam. Samo jedna vest u vezi sa onim parfemom 9.30 – pitao sam za mišljenje jednu koleginicu, znamo se još iz starih dana u IF&F. Ona je proosmičar – može da unapred nanjuši ono što će se tek desiti. Ponekad miris može da posluži kao okidač. U ovom slučaju pre kao detonator – samo je jednom njušnula uzorak vazduha koji sam joj pokazao pa je odlepila.“ Već nedeljama je drma panika, nema daha, budi se bez razloga, blago ali uporno je bocka naopaki sillage, talas iz budućnosti. „Kaže da ga niko živ nije ranije omirisao, taj tok‐ sični splet koji se širi, jedak, natruo, nagrizajući, ’kao da udišeš igle’, tako je to opisala. Proprijetarni molekuli, sintetika, legure, sve izloženo katastrofalnoj oksidaciji.“ „Što znači šta, kao neki požar?“ „Moguće. Ona ima prilično dobre rezultate sa požarima, a među njima i nekim velikim.“ „I?“ „Ona odlazi van grada. Svim svojim poznanicima govori da urade isto. A pošto kolonjska voda 9.30 ima veze sa Vašingtonom, neće ići ni u Vašington i okolinu.“ „A ti, ti ostaješ u gradu?“ Nesporazum. „Ovog vikenda? Nisam nameravao, ali onda sam upoznao nekoga, pa sam se predomislio.“ „Nekoga.“ „Tvoju drugaricu od pre neko veče, što nosi poison.“ Evo patuljka Stidljivka. „Hajdi. Pa, iskreno ti čestitam na ukusu za žene.“ „Nadam se da se vas dve zbog ovoga nećete udaljiti.“ Pogled koji bi trebalo da kaže Jebote, pa je li moguće da ja ovo slušam i koji je du‐ gotrajnom vežbom svela na umereniji, Eh šta ću sve u životu čuti. „Molim? Misliš da bismo se nas dve čupale kao Aleksis i Kristl pored bazena, da odredimo koja će da iz‐ ađe s tobom, Konkline? Znaš šta, evo ja ću se poneti širokogrudo, vratiću se svom mužu, ako me on još želi ovakvu.“ „Deluješ mi... nekako razdražljivo, izvini.“ „Pošto Horst svakog dana treba da se vrati, možda malo nestrpljivo, ali ne zbog tebe.“ „Tvoj muž je uvek bio u igri, to sam znao još od samog početka – zapravo, to sam nanjušio, tako da sam se od onda trudio da među nama sve bude strogo poslovno, za slučaj da to nisi primetila.“ „O, Konkline, nadam se da ti nije preteško palo.“ „Jeste. Ali zapravo zašto sam danas došao, hteo sam da te pitam, jesi li je danas vi‐ dela?“ „Hajdi? Hajdi je...“ Ali tu je morala da zastane. Zar ne. Sada bi moralno bilo, pa, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ne baš da ga upozori već više da slučajno spomene jednu ili dve malecne Hajdine ka‐ rakterne mane. Ali Konklin, siroti zhlub, toliko očajnički želi da priča o njoj, i koji joj je znak i koji joj je omiljeni bend i, i... Ma daj. „Šta hoćeš, moj blagoslov? Misliš da sam ti ja rabin. Šta kažeš da ti napi‐ šem finansijski izveštaj, to bih već mogla.“ Čežnjivo, mada uvežbano: „Mislim da smo ti i ja išli dokle smo mogli.“ „Da, moglo je od nas da bude nešto“, pretvara se Maksina da je zamišljena. „Misliš da Hajdi nije – da nije to samo zbog nasera, je li?“ „Ti želiš da te ceni zbog tvoje ličnosti.“ „Čim potegnem naser, ljudi donose preuranjene zaključke. Neke žene ne mogu da odole vojničkim asocijacijama, koliko god daleke bile. Nikad nisam bio terenski tip, u srcu sam uvek sedeo za nekim stolom. Ne kao...“ „Molim?“ „Nema veze.“ Potpuno je sumanuto nemoguće da je hteo da spomene Vindasta. Sumanuto, je li tako? Ali koga bi drugog? Probna faza www.balkandownload.org

T 22 elefon zvoni u tri ujutro, u snu se čini da je to sirena policajaca koji jure za njom. „Nemate sve dokaze“, mumla ona. Traži rukom spravu pa je uzima. Zvučni efekti na drugoj strani govore o nefamilijarnosti sa telefonima: „Čudne su ovo sprave. Šta je sad pa ovo – prekinuće mi se veza, pobogu...“ Čini se da je to Erik, budan još od sinoć u tri, i sad će da izmrvi i ušmrče još pregršt aderola. „Maksina! Jesi razgovarala s Regom u poslednje vreme?“ „Hmmm, molim?“ „Njegov mejl, njegov telefon, njegovo zvono na vratima, sve su sada mrtvi linkovi. Ne mogu da ga nađem ni na poslu ni na mobilnom. Kao da svugde gde tražim odjed‐ nom nema Rega.“ „Kad si se poslednji put čuo s njim?“ „Prošle nedelje. Treba li da počnem da brinem?“ „Možda je samo zbrisao u Sijetl.“ Erik pevuši nekoliko taktova teme Darta Vejdera. „Misliš da nije nešto drugo.“ „Hašslingerz? Oni su ga šutnuli, to znaš.“ „Da, hoću da kažem i mene su šutnuli, Reg je stvarno strava tip, poslao mi je veli‐ ku otpremninu, ali znaš šta, pošto imam administratorske privilegije sa kojima sada mogu da idem bilo gde unutar hašslingerza, u poslednje vreme što me se to manje tiče, to manje uspevam da ga izbegavam. U stvari, taman sam hteo da ponovo kre‐ nem tamo dole, ali sam pomislio bolje prvo da ti se javim...“ „Dok sam spavala, baš ti hvala.“ „E jebiga, jeste, vi ljudi ponekad i spavate, hej, evo...“ „U redu je.“ Ustaje iz kreveta i vuče se do kompjutera. „Neće ti smetati društvo? Da me povedeš u razgledanje tog Dubokog veba? Jesmo se dogovarali da se vidimo.“ „Naravno, možeš da pređeš na moju mrežu, daću ti lozinke, da te provedem...“ „Samo da skuvam kafu...“ Nedugo zatim su povezani i sporo se iz Menhetna pred zoru spuštaju u sve gušću tamu, ostavljaju pretraživače površinskog neta da rade iznad njihovih glava, da gami‐ žu od linka do linka, ostavljaju za sobom banere i popapove i korisničke grupe i sa‐ moreplicirajuće čet sobe... idu dole gde mogu da krstare među preuzetim blokovima adresnog prostora sa sajbernasilnicima koji čuvaju granice, operativnim centrima Tomas Pinčon www.balkandownload.org

spamera, video-igrama koje su na ovaj ili onaj način ocenjene kao previše nasilne ili uvredljive ili lepe za tržište kako je trenutno definisano... „Ima i nekih finih sajtova za zaljubljenike u stopala“, komentariše Erik uzgred. Da ne spominjemo još zabranjenije strasti, za početak dečju pornografiju, pa onda sve toksičnije. Maksinu čudi kolika je gustina stanovništva tu dole, u zemlji ispod „pauka“. Pus‐ tolovi, hodočasnici, izdržavana lica, ljubavnici u bekstvu, neuhvatljivi dužnici, sluča‐ jevi disocijativne fuge i brojni znatiželjni gikapitalisti, a među njima i Promomen, sa kojim je Erik upoznaje. Njegov avatar je srdačni gik sa kvadratnim naočarima koji na sebi ima starinsku sendvič-reklamu sa sopstvenim imenom, isto kao i njegova jedra pomoćnica Sendvičgrrrl, kojoj kosa doslovno gori, gif od mnoštva poligona iznad mangaste, predtinejdžerske face. „Reklamiranje u Dubokom vebu, to je talas budućnosti“, pozdravlja Promomen Maksinu. „Sada treba zauzeti položaj, biti spreman, već sve razraditi kada se veb ’pa‐ ukovi’ pojave i ovde, a to će se desiti svakog časa.“ „Čekaj – ti stvarno ostvaruješ prihod od reklama koje se prikazuju ovde dole?“ „Trenutno je reč o oružju, drogama, seksu, kartama za Nikse...“ „Sve te prefinjene stvari“, ubacuje Sendvičgrrrl. „Ovo je i dalje netaknut prostor. Misliš da se pruža u beskraj, ali kolonizatori već stižu. Poslovni ljudi i početnici. Iza brda čuješ kako nadire plavooki soul. Već ima pet-šest dobro finansiranih projekata za pravljenje softvera koji će da pretražuje Du‐ boki veb...“ „Je li to“, pita se Maksina, „kao onaj film, ’Ride the Wild Surf?’“ „Samo što će se leto prebrzo završiti, kada jednom stignu ovamo, sve će se subur‐ banizovati brže nego što ćeš reći ’pozni kapitalizam’. Onda će sve biti isto kao gore u plićaku. Link po link, sve će da stave pod kontrolu, da bude bezbedno i pristojno. Cr‐ kve na svakom ćošku. Dozvole za rad u svakom salunu. Ko god još bude želeo slobo‐ du, moraće da uzjaše i odjaše negde drugde.“ „Ako te zanimaju akcijske ponude“, savetuje je Sendvičgrrrl, „ima nekih zanimlji‐ vih oko sajtova iz hladnog rata, ali cene verovatno neće još dugo ostati razumne.“ „Spomenuću to na sledećoj sednici upravnog odbora. U međuvremenu ću možda samo da razgledam.“ Nije komšiluk koji obećava. Da postoji Robert Mozes Dubokog veba, već bi urlao: „Rušite ih već jednom!“ Propali ostaci starih vojnih instalacija, davno deaktivirane komande, kao da se predajničke kule za avetinjski saobraćaj još dižu na čukama dale‐ ko u sekularnoj tami, zarđale, neodržavane, metalne rešetke isprepletene sa puzavica‐ ma i lišćem izbledele otrovnozelene boje, koriste napuštene taktičke frekvencije za operacije odavno ugašene zbog nedostatka finansija... Rakete koje je trebalo da obara‐ Probna faza www.balkandownload.org

ju ruske bombardere propelerce, nikada nepostavljene, leže u delovima, kao da ih je očerupao nekakav očajnički siromašan narod koje se pojavljuje isključivo u gluvo doba noći. Gigantski kompjuteri sa vakuumskim cevima koji zauzimaju četvrt hekta‐ ra, iz njih sve povađeno, sve prazni utikači i razbacane žice. Komandni centri puni smeća, plastični prekidači i utikači sa kraja šezdesetih postali krti i žuti, radarske kon‐ zole sa okruglim ekranima, stolovi za kojima još sede avatari viših oficira ispred tre‐ peravih mapa sektora, uspravni su i njišu se kao hipnotisane zmije, iskrivljene, odu‐ zete slike, pretvaraju se u prašinu. Maksina primećuje kako se na sredini jedne od tih mapa nalazi istočni Long Aj‐ lend. Prostorija deluje poznato, stroga i nemilosrdna. Budi joj se odmetnički instinkt. „Eriče, kako da tu uđemo?“ On kratko stepuje po tastaturi i ušli su. Ako možda nije jedna od podzemnih odaja koje je videla u Montoku, veoma je slična. Ovde su duhovi vidljiviji. Stratusi duvan‐ skog dima neuznemiravani lebde u prostoru bez prozora. Radarski čarobnjaci motre na okrugle ekrane. Virtuelni ađutanti donose kafu i hartije. Dežurni oficir, pukovnik, posmatra ih kao da će pitati za lozinku. Pojavljuje se prozor s porukom. „Pristup ograničen na propisno verifikovani personal dodeljen ADC iz AFOSI regije 7.“ Erikov avatar sleže ramenima pa se osmehuje. Bradica blistavozeleno pulsira. „Ši‐ frovanje je prilično starinsko, daj mi samo čas.“ Pukovnikovo lice ispunjava ekran, tu i tamo izlomljeno, razmazano, pikselizova‐ no, kroz njega duvaju vetrovi buke i zaborava, mrtvih linkova, izgubljenih servera. Glas mu je sintetizovan pre nekoliko generacija i više nije ažuriran, pokreti usana ne odgovaraju rečima, ako je to nekad uopšte bio slučaj. A evo šta ima da kaže. „Postoji jedan užasan zatvor, većina doušnika veruje da se nalazi ovde u SAD, mada takođe imamo i mišljenja Rusa koji tvrde da je gori od najgorih delova gulaga. S onom klasičnom ruskom uzdržanošću odbijaju da ga imenuju. Gde god da se nala‐ zi, bilo bi previše blago opisati ga kao brutalan. Ubiju te ali te ostave u životu. Milost ne postoji. To je trebalo da bude neka vrsta logora za obuku vojnih vremenskih putnika. Vre‐ mensko putovanje, ispostavilo se, nije za turiste civile, ne možeš samo da uđeš u apa‐ rat, moraš da to uradiš iznutra ka spolja, umom i telom, a navigacija po Vremenu je surova disciplina. Potrebne su godine bola, napornog rada i odricanja, a nema nikak‐ vog iskupljenja – ni za koga i ni od čega. S obzirom na dugačko školovanje, program radije regrutuje decu tako što ih otme. Obično dečake. Odvode ih bez saglasnosti roditelja i onda sistematično preuređuju. Dodeljuju se tajnim jedinicama koje se šalju na misije za državu, u prošlost i buduć‐ nost, sa naređenjima da stvore alternativne istorije koje će ići naruku njihovim na‐ redbodavcima. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Moraju biti spremni za ekstremne izazove te dužnosti. Izgladnjuju ih, tuku, sodo‐ mizuju, operišu bez anestezije. Nikada više neće videti porodicu i prijatelje. Ako ih neko prepozna, na zadatku ili prosto nekim slučajem, naređeno im je da tu osobu smesta ubiju. Primenjuju se standardne strategije za obmanjivanje javnosti. NLO otmice, nesta‐ nak u kazneno-popravnom sistemu, programi kao što je MKUltra – svi su se pokazali korisni kao narativi za skretanje pažnje.“ Ako na primer... dobro, recimo da je dečak, preadolescent, otet negde oko 1960. Pre četrdesetak godina. Sada mu je pedeset, tu negde. Živi među nama mada svaki čas može nestati bez upozorenja, da ga iznova i iznova šalju u surovu divljinu Vreme‐ na, da piše i briše sudbinu, da iznova piše ono što drugi veruju da je napisano. To ve‐ rovatno nisu lokalna deca iz istočnog okruga Safok, bolje je otimati iz daljih krajeva, hiljadu kilometara od kuće, osećaće se izgubljeno, lakše će ih slomiti. A ko bi to, među prethodno neosumnjičenim stotinama kontakata u Maksininom adresaru, odgovarao takvom opisu? Dugo pošto je ponovo izronila i ostavila Erika da se bavi svojim ranim jutrom, pošto se vratila u prozaične zahteve dana, shvata da za‐ mišlja Vindastovu životnu priču, nedužno dete, oteli ga ovozemaljski vanzemaljci, kada je dovoljno odrastao da shvati šta su mu uradili, prekasno je, njegova duša već njima pripada. Maksina, molim te. Gde je samo pokupila tu blesavu ideju da svakoga na kraju može čekati iskupljenje, pa čak i jednog krvoločnog poslušnika MMF-a? Čak i ako se uzme u obzir nepouzdanost interneta, Vindastu se može pripisati žetva nevinih duša po kojoj će se lako naći u društvu slavnijih ubica iz Ginisove knjige rekorda, sem što je on to nakupio sporo, jedno po jedno ubistvo, u dalekim jurisdikcijama gde ga ni zakon ni mediji neće uznemiravati. Onda ga napokon vidiš lično, akademsko drža‐ nje, ne baš privlačna sklonost ka pogrešnim modnim izborima, i nikako ne uspevaš da spojiš te dve priče. Iako zna da joj to nije pametno, možda zato što nema sa kim drugim, Maksina zna da će o tome morati da priča sa Šonom. Šon je otišao na razgovor sa sopstvenim terapeutom, tako da Maksina sedi u čeka‐ onici i lista surferske časopise. On uleće sa deset minuta kašnjenja, kao da ga nosi ne‐ kakav talas blagoslova. „Sjedinjen sam sa kosmosom, hvala“, pozdravlja je, „a ti?“ „Što si toliko nadrkan, je li?“ Koliko Maksina shvata, Šonov terapeut Leopoldo je psihoanalitičar lakanovac koji je pre nekoliko godina primoran da napusti uspešnu ordinaciju u Buenos Ajresu, do‐ brim delom zbog neoliberalnog uplitanja u ekonomiju svoje zemlje. Hiperinflacija u doba Alfonsinove vlade, masovna otpuštanja u eri Menema i Kavalja, plus pokorni režimski aranžmani sa MMF-om, sigurno su delovali kao pomahnitali Zakon oca, i Probna faza www.balkandownload.org

posle nekog vremena Leopoldo više nije video budućnost u ukletom gradu koji je to‐ liko voleo, pa je zatvorio ordinaciju, prodao je luksuzni apartman u psihoanalitičar‐ skoj četvrti poznatoj kao Vilja Frojd, i zbrisao u Ameriku. Šon je jednog dana stajao u govornici ovde u gradu, na ulici, bio je to jedan od onih poziva koje stvarno mora da obavi, sve što je moglo pošlo je naopako, stalno je ubacivao novčiće, nije bilo signala, roboti su ga zajebavali, na kraju ga je obuzeo onaj dobro poznati njujorški bes, tukao je slušalicom po telefonu dok je urlao Đulijani, je‐ bem li ti mater, kada je čuo taj glas, human, stvaran, smiren. „Nešto vas muči?“ Kas‐ nije je naravno Leopoldo priznao da je tako hvatao klijente, da se motao oko mesta gde će verovatno izbiti krize sa mentalnim zdravljem, kao što su na primer njujorške telefonske govornice, pošto bi prvo sklonio znake „u kvaru“. „To je možda bila mala etička prečica“, smatra Šon, „ali ima manje seansi nedeljno i ne traju uvek svih pede‐ set minuta. A posle nekog vremena sam počeo da uviđam koliko je lakanovska nalik na zen.“ „A?“ „U principu, kakva je prevara ego. Čovek uopšte nije onaj koji misli da jeste. Već je mnogo manje, a istovremeno...“ „Mnogo više, da, hvala što si mi to razjasnio.“ S obzirom na Leopoldovu prošlost, čini se da je to dobar trenutak da spomene Vindasta. „Da li tvoj šrink nekada priča o ekonomskoj situaciji tamo dole?“ „Ne baš, to je za njega bolna tema. Za njega je najgora uvreda da nekome kaže da mu je majka neoliberal. Ta politika je uništila argentinsku srednju klasu, sjebala ne‐ brojene živote. Možda nije strašno kao kad su ljudi nestajali, ali je loquesea 8 sranje. Što pitaš?“ „Neko koga znam bio je uključen u sve to, još početkom devedesetih, sada radi u Vašingtonu, i dalje se bavi istim gadnim poslovima, a ja se brinem za njega, ja sam kao onaj tip sa užarenim ugljem. Ne mogu da ga pustim. Opasno je za moje zdravlje, u tome nema čak ni ničeg lepog, ali i dalje moram da ga držim.“ „Počinju da ti se sviđaju, šta, republikanski ratni zločinci? Nadam se da koristiš kondome?“ „E baš si duhovit.“ „Ma hajde, nije baš da si se uvredila.“ „’Nije baš?’ Čekaj malo. Ovo je ovde Buda od livenog gvožđa, je li? gledaj sada.“ Uzima Budinu glavu, koja će joj naravno, savršeno ležati na dlanu, kao da je izrađena tačno da bude drška oružja. U trenutku se svi neprijateljski impulsi smiruju. „Videla sam mu dosije“, trudi se da ne upadne u režim Patka Dače, „muči ljude strujom, isušuje jedine izvore pijaće vode i tera seljake sa imanja, uništava čitave dr‐ žave u ime kretenske ekonomske teorije u koju možda čak i ne veruje, ne gajim ni‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

kakve iluzije šta je on zapravo...“ „A šta je, nekakav neshvaćeni tinejdžer koji samo treba da nađe pravu devojku, koja će znati čak i manje nego on? Ovo je ponovo srednja škola? takmičenje za mom‐ ke koji će postati doktori ili završiti na Volstritu, ali sve vreme tajna čežnja da se bude u ekipi sa duvačima, sa obijačima automobila, sa opasnim momcima ispred dragsto‐ ra...“ „Tako je, Šone, a ne zaboravi ni surfere. Zbog čega si, izvini, ti ovde autoritet? Šta se dešava u tvojoj praksi kada želiš nekoga da spaseš, ali ga umesto toga izgubiš?“ „Ja samo ciljam na ono što Lakan naziva ’dobroćudnom depersonalizacijom’. Ako se previše opterećujem pokušajima da ’spasem’ klijente, od kolike ću im onda biti ko‐ risti?“ „Velike?“ „Ajde ponovo pogađaj.“ „Hm... nikakve?“ „Maksina, mislim da se ti bojiš tog tipa. On je Kosač, on te prati i ti pokušavaš da se izvučeš na šarm.“ Uf. Je li ovo trenutak da besno izleti napolje uz jedno dostojanstveno ali sasvim jasno „jebi se“ dobačeno preko ramena? „Dobro. Daj da razmislim o tome.“ Probna faza www.balkandownload.org

B 23 ruk i Avi se napokon vraćaju u Ameriku i izgledaju kao da su godinu dana pro‐ veli u nekom čudnom antikibucu posvećeni zurenju u ekran, bežanju od sunca i nepreskakanju obroka, Elejn je dovoljno da samo jednom pogleda Bruk pa da je odvede u Megareps, fitnes-centar u komšiluku, da ispregovara probno članstvo dok se Bruk mota oko snek-bara u prizemlju i prilično neobjektivno razgleda mafine, bej‐ gele i šejkove. Maksina ne čezne baš da vidi sestru, ali zna da u najmanju ruku mora da svrati. Is‐ postavlja se da su Elejn i Bruk kod Svetskog trgovinskog centra, da osmatraju do sada neistraženi potencijal za šoping u robnoj kući Senčeri 21. Erni bi trebalo da je u Lin‐ kolnovom centru, da gleda neki kirgiski film koji su kritičari nahvalili, ali se zapravo ušunjao da gleda Paklene ulice u Sonijevom multipleksu, tako da Maksina ima jedan čarobni sat u društvu svog zeta Avrama Dešlera, koji pazi na Elejnin goveđi jezik na poljski način dok se ovaj čitav dan polako krčka u kuhinji, ispunjavajući prostorije mirisima koji su isprva začuđujući, a ubrzo primamljivi. Razgovor prosto mora da se bavi federalnim agentima i njihovim pitanjima. „Mislim da je to samo oko moje dozvole.“ „Tvoje...?“ „Čula si za onu firmu koja se bavi kompjuterskom bezbednošću, hašslingerz?“ Značajan pogled u vrh njene cipele. „Nešto sam načula.“ „Imaju mnogo ugovora sa saveznom vladom, NSA i tako dalje, pa su mi ponudili posao, i u stvari počinjem već za dve nedelje.“ Čeka bar na ošamućeno divljenje. Federalci su samo zbog toga toliko zvali? Izvinite, Maksina nekako ne može da po‐ veruje. Bezbednosne provere zaposlenih su rutinska i prosta stvar, a ovde je u toku neka mnogo složenija zajebancija. „Dakle... upoznao si glavnog tipa, Gejbrijela Ajsa.“ „Stvarno je lično došao u Haifu, da mene regrutuje. Doručkovali smo u jednom falafel restoranu u Vadi Nisnasu. Činilo se da poznaje vlasnika. Rekao sam mu koliku platu tražim, beneficije, i on je rekao važi. Ništa cenjkanje. Sav se umazao tahinijem.“ „Znači, jedan običan momak.“ „Baš tako.“ Kao da samo skakuće sa teme na temu – „Avi, znaš nešto o nekom softveru zva‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

nom Promis?“ Pauza od dve plave crtice na štapiću. „To je u našoj branši već prilično stara priča. Spletke u toj firmi Inslou, što ga je napisala, dugački sudski procesi, FBI ga je pirati‐ zovao i tako dalje. Za Mosad je međutim stalan izvor zarade. Bar se tako priča.“ „A glasine o zadnjim vratima...“ „Prvobitno ih nije bilo, ali su neki klijenti insistirali, tako da je program modifiko‐ van. I to ne jednom. Zapravo, to je evolucija koja traje. Današnja verzija, nju ne bi ni prepoznala. Ili mi bar tako kažu.“ „Kad već pričamo o tome, neko mi je takođe spomenuo nekakav kompjuterski čip, prodaju ga neki Izraelci, možda si na to naleteo, mirno čuči u mašini klijenta, upija podatke, i onda s vremena na vreme sakupljeno emituje zainteresovanim stra‐ nama?“ Nije da je skočio ili nešto slično, ali su oči počele da mu vrludaju po sobi. „Elbit proizvodi jedan za koji ja znam.“ „Jesi nekada naleteo na neki, ono, u praksi?“ Napokon sreće njen pogled, pa onda sedi i zuri u nju kao da je ona nekakav ekran, i ona shvata da više neće mnogo toga čuti. Uskoro se Bruk i Elejn vraćaju iz centra sa gomilom kesa iz Senčeri 21 kao i sa čudnom veganskom pihtijom u čije se kristalizovane dubine čovek može zagledati sa sve većom ali svejedno zbunjenom opčinjenošću. „Divno“, po Elejninim rečima, „kao trodimenzionalni Kandinski. Savršeno ide uz jezik.“ Jezik na poljski način je ovde omiljeno jelo iz detinjstva. Maksina je nekada mislila da je tongue polonaise neka šaljiva predstava sa klasičnim klavirom. Goveđi jezik se u kuhinji čitav dan krčka u složenom umaku od seckanih kajsija, pasiranog manga, ko‐ madića ananasa, trešanja bez koštica, marmelade od grejpfruta, dve ili tri vrste suvog grožđa, soka od pomorandže, šećera i sirćeta, senfa i limunovog soka i, iz razloga nes‐ talih u nekom uspavanom nimbusu tradicije, keksa sa đumbirom – silom prilika Na‐ biskovih, pošto je Kibler pre neku godinu prestao da proizvodi staru marku Sanšajn. „Opet je zaboravila keks sa đumbirom“, voli da ko bajagi gunđa Erni, „pisaće o tome u Dejli njuzu.“ Sestre se umorno grle. Razgovor izbegava sve sporne teme sve dok na TV-u u dnevnoj sobi na 13. kanalu ne počne brbljaonica koji vodi vašingtonski intelektualac Denis Akelman, sa naslovom Sviranje Denisu, a među gostima je tog dana i izraelski ministar na koga su Bruk i Avi naletali na prijemima. Raspravlja se o uvek aktuelnoj temi naselja na Zapadnoj obali. Posle minut i po, mada deluje duže, vladine propa‐ gande, Maksini izleće: „Nadam se da ovaj nije probao da vam proda neku nekretni‐ nu.“ Bruk je samo to i čekala. „Mnogo si mi ti pametna“, pomalo kreštavo, „uvek imaš Probna faza www.balkandownload.org

nešto da dobaciš. Probaj da jednom kreneš u noćnu patrolu dok te Arapi te gađaju bombama, baš bi ti ta tvoja jezičina tamo pomogla.“ „Mir, devojke, mir“, šapuće Erni. „Misliš, ’mir, devojko, mir’, je li tako“, kaže Maksina, „ona je mene iz čistog mira napala.“ „Bruk samo hoće da kaže da je ona bila u kibucu, a ti nisi“, Elejn će umirujući. „Da, čitav dan u tržnom centru Veliki kanjon u Haifi, da troši muževljeve pare, jak kibuc.“ „Ti, ma ti i nemaš muža.“ „O, pazite, sad će da bude vrištanja. Baš sam zbog toga došla ovamo.“ Šalje polju‐ bac pihtijama, a one kao da otpozdravljaju klimanjem, pa pogledom traži torbicu. Bruk besno odlazi u kuhinju. Erni ide za njom, Elejn žalosno zuri u Maksinu, Avi se pretvara da je zaokupljen televizijom. „Dobro, dobro, mama, biću dobra, samo... Htela sam da kažem nešto o Bruk, ali mislim da je pravi trenutak prošao pre jedno trideset godina.“ Nedugo zatim Erni iz‐ lazi iz kuhinje i gricka keks sa đumbirom, a Maksina ulazi i vidi sestru kako renda krompir za latke. Maksina nalazi nož i počinje da secka crni luk i neko vreme tako rade u tišini, nijedna nije spremna da prva progovori, sačuvaj bože da kaže nešto kao „izvini“. „Ej, Bruk?“, na kraju će Maksina. „Mogu nešto da te pitam?“ Sleganje ramenima u fazonu, imam li izbora? „Izašla sam s jednim tipom koji kaže da je nekad bio u Mosadu. Nisam mogla da provalim da li sere ili stvarno.“ „Je li izuo desnu cipelu i čarapu i...“ „Hej, kako si znala?“ „Bilo koje noći u bilo kom baru za samce u Haifi, uvek ćeš videti nekog jadnika koji je markerom napravio tri tačke na peti. Neka stara legenda o tajnoj tetovaži, pot‐ puna izmišljotina.“ „A još ima devojaka koje na to padaju?“ „Ti nisi nikada?“ „Ma hajde, Jevreji sa tetovažama? Jesam očajnica, ali nisam otpadnica.“ Svi se trude da budu fini do kraja večeri. Tongue polonaise se iznosi na Vedžvudo‐ vom poslužavniku koji Maksina pamti da je viđala samo za seder. Erni dramatično oštri nož i ceremonijalno seče jezik kao da je ćurka za Dan zahvalnosti. „Dakle?“, pita Elejn, pošto je Erni probao. „Vremeplov u ustima, draga moja. Pusti ti Prusta i madlenu, ovo vraća čoveka pravo na bar micvu.“ Peva nekoliko taktova pesme „Cena, Cena, Cena“, čisto da to dokaže. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„To je recept njegove majke“, pojašnjava Elejn, „dobro, sem manga, mango u ono doba još nije bio izmišljen.“ Idit iz Jenta ekspresa je na hodniku, stoji ispred svojih vrata kao da mami mušterije. „Maksina, pre neki dan je dolazio neki tip da te traži? Dejtona je isto bila napolju, re‐ kao mi je da ti kažem da će ponovo doći.“ „Uf“, pošto je doživela jedan od onih intuitivnih fleševa. „Lepe cipele?“ „Cena skoro četvorocifrena, Edvard Grin, zmijska koža, bez greške. Mada, možda bi trebalo da budeš pažljiva, problematična ličnost.“ „Klijent?“ „Znaju ga neke moje kolege. Nemoj pogrešno da me shvatiš, okej je biti usamljen, ja od toga zarađujem za život, usamljenost meni ne smeta, ni očaj meni ne smeta. Ali ovaj tip...“ „Nemoj tako da me gledaš, Idit, molim te. To nije ništa romantično.“ „Ja se ovim poslom bavim već trideset godina, veruj mi, koliko je nešto romantič‐ no? Romantično je da romantičnije ne može biti.“ „E sad me stvarno plašiš. Znači, misliš da će se vratiti?“ „Ne brini, već sam javila u Tajms, napisaće ti ime kako treba.“ I tako, naravno, kao da je Idit na sebi imala bubicu, Nikolas Vindast zove telefonom. Želi da je vodi na branč u neku kao parisku brasserie na Istočnoj strani. „Pod uslo‐ vom da ti plaćaš“, sleže ramenima Maksina i posmatra to kao malu saveznu poresku olakšicu. Vindastu se izgleda čini da je to sudar. Doterao se, što bi inače bilo potpuno neo‐ bjašnjivo, kako neko zamišlja hipstera – farmerke, starinski svetlucavi sportski sako, drečavoljubičasta majica, ima tu dovoljno prekršaja pravila odevanja da ga izbace iz L metroa. Maksina gleda koliko mora, pa sleže ramenima: „I to je neki imidž.“ On želi da sede unutra, Maksina se oseća bezbednije bliže ulici, a i napolju je da‐ nas lep dan, i zato, šta je briga kako je unutra, ima da sede napolju. Vindast naručuje rovito jaje i bladi meri, Maksina hoće pola grejpfruta i ogromnu kafu. „Zapanjena sam što si našao vremena, gospodine Vindaste“, uz besramno lažan osmeh. „Dakle! moj zet se vratio u Ameriku, ne mogu da zamislim šta bi drugo moglo biti razlog za ovaj susret.“ „Postao nam je zanimljiv kada smo saznali da ga je angažovao hašslingerz. Uzgred, sviđa mi se kako si odevena, Armani, je li?“ „Samo neke krpe iz Ejč end Ema, ali baš lepo što si primetio.“ A šta je sad sa tim prenemaganjem, zaustavi se, zaustavi se, Maksina kada ćeš...? Probna faza www.balkandownload.org

„Možda je posredi zanimljiva povezanost interesa, ako je Avram Dešler, kao što sumnjamo, agent-spavač Mosada.“ Maksina upućuje Prazni pogled koji je naučila od Šona i koji joj je često koristio. „To je previše akademski za mene.“ „Možeš da glumiš glupost koliko želiš, ali sam ja obavio pretragu o tebi, ti si posla‐ la Džeremija Finka iza brave. Smrsila konce bandi Manalapan piramida u Džersiju. Otišla na Kajmanska ostrva prerušena kao prateća pevačica u rege bendu, zapalila fi‐ zičkih deset i po milijardi švajcarskih franaka i izvukla se mlaznjakom samih počini‐ laca.“ „To je zapravo bila Mici Tarner. Nas dve ljudi stalno mešaju. Mici razbija, ja sam samo samohrana majka.“ „Svejedno, s obzirom na broj ugovora sa saveznim vlastima u koje je uključen ha‐ šslingerz...“ „Slušaj, ili je Avi neka vaša fantazija, haker-saboter sa tamne strane, Mosadov eg‐ zekutor, ili je samo još jedan regularni gik koji pokušava da se snađe kao i svi mi os‐ tali ovde izvan vašingtonskih krugova – šta god bilo, i dalje mi nije jasno otkud ja u čitavoj priči.“ Vindast otvara aluminijumsku aktovku u kojoj kao da se nalaze sve njegove stvari, sudeći po priboru za brijanje i čistom rublju, pa iz nje vadi fasciklu. „Pre njegovog sledećeg susreta sa Gejbrijelom Ajsom, evo nečega što će te možda zanimati.“ Pošto ne može da mu vidi oči, gleda mu usta, šta traži, neku fusnotu? ali ne, on se samo osmehuje njoj, pa ne čak ni na društven način, više kao da drži jake karte ili oružje upereno u njeno srce. Mada nije oduševljena izgledima da dodiruje stvari koje su bile u dodiru sa Vin‐ dastovim intimnim rubljem, ona je takođe istražitelj prevara čiji je glavni moto Ni‐ kad se ne zna, pa zato oprezno uzima fasciklu i smešta je u svoj ranac Kejt Spejd. „Samo hoću da bude jasno“, dodaje hitro Maksina, „kao što bi to Debora Ker ili možda Marni Nikson rekle ili čak i otpevale, da ništa od ovoga nije moj...“ „Da li se zbog mene osećaš nervozno?“ Ona rizikuje da hitro iskosa pogleda i zapanjena je što na njegovom licu sada vidi izraz koji bi se očekivao u lokalu za muvanje na 14. ulici, neke kasne subotnje noći kada su atraktivniji primerci već razgrabljeni i kada se izbor sasvim suzio. Šta sad s tim? uǝpoq :ɐpɐɹqo Ona neće reagovati na takvo lice. Tišina narasta pa se izdužuje, i to ne samo tišina, što potvrđuje njen pogled koji nenamerno luta do onog drugog po‐ kazatelja unutrašnjeg. Erekcija je zapravo poprilična i još gore, on ju je uhvatio kako gleda. „Dobro, sad moram nazad na posao“, jedino je što ona, nesmotreno i maloumno, uspeva da promuca. Ali se ne pomera, čak i ne uzima torbicu. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Evo, možda će ovako biti lakše“, piše on nešto na salveti. U neko pristojnije, ili možda samo ranije doba to bi bilo ime dobrog restorana, ili ideja za startap. Danas se ovo može opisati samo kao poziv da zagazi u nesmotrenost i grešku. Adresa koja nije zgodno u blizini metroa, primećuje ona. „Recimo negde u doba špica, manji su izgle‐ di da te neko primeti, da li ti to odgovara?“ Među mnogim detaljima koje ranije nije prepoznala krije se i taj prizvuk u njego‐ vom glasu, zahtevan, ne bi se reklo posebno zavodnički. A ipak ni to nije dovoljno da izazove odbojnost. A šta bi je izazvalo, pita se ona. On ustaje, klima glavom i odlazi, a njoj ostavlja da plati račun. Iako je rekao da će on da ga plati. Šta to ona pobogu radi? Kao da je dobroćudni anđeo koji donosi poslednju priliku da se ponaša odgovorno, Konklin se, kako to obično čini, nenajavljen materijalizuje u čekaonici. „Ej“, drama‐ tično uzmiče Dejtona, „živu me preseče, što puštaš ovu žbirovsku bagru da ovako vršlja ovuda?“ Konklin je u međuvremenu i sam počeo skroz čudno da se ponaša, iz sopstvenih razloga. „Šta. Nešto si namirisao.“ „Opet onaj muški – 9.30 kolonjska voda za muškarce. Ovde ima nekih tragova.“ Kao pas tragač u filmu o bekstvu iz zatvora, Konklin prati sillage u Maksininu kance‐ lariju, pa se ustremljuje na njenu torbicu. „Na ovome se prilično sporo suši, znači da je negde iz poslednjih par sati.“ O, šta još. Vindast. Ona kopa po torbi, vadi fasciklu koju joj je on dao. Konklin prelistava strane. „To je to.“ „Tip sa kojim sam, hmm, upravo bila na branču, došao je iz Vašingtona.“ „Sigurna si da nema neke veze sa Lesterom Trejpsom?“ „Ma samo bivši kolega sa studija“, Oh? šta je to, iznenadna nespremnost da sa Konklinom deli informacije o Vindastu? Zbog čega? Zbog razloga u koje sada ne želi da se upušta? „Sada je neki direktorčić u Agenciji za zaštitu životne okoline, možda je to na nekom spisku toksičnih zagađivača?“ Misli počinju da joj lutaju i niko ne pokušava da ih prizove nazad. Je li Vindast, nekada u svom simpatičnijem, maloletnom izdanju, zapravo visio u klubu 9.30 kao što je Maksina visila u Rajskom vrtu? Možda kada bi došao kući da se odmori od zlo‐ tvorenja po čitavom svetu, možda je gledao Tiny Desk Unit ili Bad Brains dok su još bili samo lokalni bendovi, možda je miris kolonjske vode 9.30 njegova poslednja, nje‐ gova jedina veza sa neiskvarenom mladošću? Možda je Konklina napala redovna go‐ dišnja alergija pa mu je nos danas malo zakazao? Možda Maksina tone sve dublje u napad sentimentalnog idiotluka? Možda sutra malo, u redu? Pa šta ako su dokazi samo posredni, Vindast je bio prisutan kada su sredili Lestera, a možda je to čak i lič‐ Probna faza www.balkandownload.org

no uradio. Majku mu. Šta se desilo sa izgledima da danas bude zanosne romantične epizode? Iznenada mnogo više liči na terensko istraživanje. U međuvremenu Konklin želi da razgovara, o kome bi drugom, nego o Princezi Hajdrofobiji. Kada je Maksina napokon uspela da istera njega i njegove nimalo zdra‐ ve opsesije, ostalo joj je jedva pola sata da se spremi za, kako da ga nazovemo, radni randevu sa Vindastom. Nekako stiže kući, i dok nepomično stoji pred ormarom u spavaćoj sobi, pita se zašto joj je u glavi potpuno prazno. Mada bi joj sada legli, u inventaru manjka odevnih predmeta od PVC-a, recimo jarkocrvenih. Farmerke tako‐ đe ne dolaze u obzir. Napokon, skroz u dnu, na pragu plakarskog zaborava, primeću‐ je šik komplet za koktel u zagasitoj nijansi patlidžana, koji je jednom davno otkrila na rasprodaji zbog zatvaranja u Galeri Lafajet i koji je zadržala iz razloga u koje verovat‐ no ne spada nostalgija. Pokušava da smisli kako sve Vindast to može da protumači. Ako bude tumačio, ako ne bude samo grabio i kidao... Ponovljene poruke iz vrtloga, ili možda vira njene ženstvenosti samo se gomilaju, bez odgovora. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

A 24 dresa je na krajnjem zapadnom delu Hels Kičena među železničkim depoima i prilazima tunelu nehajno prosečenim kroz kraj čiji su nepovezani fragmenti os‐ tavljeni da prežive kako umeju, tavani, muzički studiji, prodajni saloni stolova za bili‐ jar, saloni za iznajmljivanje filmske opreme, auto-deponije... Lukavi maheri za ne‐ kretnine koje Maksina poznaje tvrde joj da je to sledeća popularna gradska četvrt. Priprema se obnova. Jednog dana će metro broj 7 biti produžen do ovde i Džavicov centar će imati sopstvenu stanicu. Jednog dana će biti parkova, vrtoglavo visokih so‐ litera i luksuznih hotela za turiste. Trenutno je to i dalje vetrom šibana oblast do koje se teško stiže i za koju će posetioci sa drugih planeta, kada dođu u vekovima pošto Njujork odavno bude zaboravljen, pretpostavljati da je imala ceremonijalnu, pa čak i religijsku prirodu, da se koristila za javne predstave, masovna prinošenja žrtava, pa‐ uze za ručak. Danas je na čitavoj Jedanaestoj aveniji veliko okupljanje policije, koje se preliva i u bočne ulice sve do Desete. Maksina je prilično srećna što ne ide peške. Taksista, čiji je ovo sada problem postao, misli da je reč o nekakvoj policijskoj vežbi, po scenariju da su teroristi zauzeli Džavicov centar. „Zašto bi“, pita se Maksina naglas, „neko želeo da zauzme Džavicov centar?“ „Pa, recimo za vreme Sajma automobila. Onda bi imali sva ona kola i kamione. Mogli bi da ih prodaju, pa da onda od para kupe bombe, kalaše i to“, vozač očigledno razvija sopstveni scenario, „a da jake mašine kao ferarije i panoze zadrže za sebe, ka‐ mione da koriste kao vojna vozila, e da, takođe bi morali da otmu i one kamione za prevoz automobila, peterbil 378, tako nešto. I... i one baš dobre oldtajmere, hispanosuize, aston martine, za njih bi mogli da traže otkup.“ „’Platite nam deset miliona ili ćemo da uništimo ova kola’?“ „Bar da savijemo antenu, ništa što će ozbiljno da sjebe tržišnu vrednost, jasno.“ Svuda oko njih se zaštitnici javnog reda motaju, stoje mirno, trče u formacijama gore-dole po ulici. Iznad, na vedrom predjesenjem nebu, leteći tanjiri strpljivo, ne‐ vidljivo izviđaju. Povremeno će prići pandur sa megafonom, streljati pogledom i vik‐ nuti na taksi da nastavi dalje. Napokon se zaustavljaju ispred adrese, a to izgleda kao šestospratnica za izdava‐ nje, obična, zaboravljena, jednog dana joj sledi rušenje i zamena nekakvim nebode‐ Probna faza www.balkandownload.org

rom sa apartmanima. Noću na svakom spratu možda gori samo po jedno svetlo. Podseća je na njen deo grada osamdesetih, kada su zgrade bile u zajedničkom vlas‐ ništvu. Stanari koji neće ili ne mogu da se odsele. Preduzimači koji jedva čekaju da ruše i nastupaju veoma neprijatno. Pošto je pritisla dugme interfona, čini se da je prošlo deset minuta tokom kojih iz‐ nenada okupljena polovina komšiluka blene u nju i podrugljivo joj se smeška, pre nego što se iz malecnog zvučnika začuje prodorni zvuk koji može biti bilo šta. „Ja sam – Maksina.“ „Nnggaaa?“ Ona ponovo viče svoje ime i viri kroz neoprano staklo. Vrata ne zuje i ne puštaju je. Napokon, taman kada se okrenula, dolazi Vindast da ih otvori. „Interfon ne radi, nikad nije ni radio.“ „Hvala što si me obavestio.“ „Hteo sam da vidim koliko ćeš da čekaš.“ Zapušteni hodnici, nečišćeni i neosvetljeni, pružaju se duže nego što po spoljaš‐ njim dimenzijama zgrade izgleda moguće. Zidovi se nezdravo presijavaju u jezivim nijansama žute i prljavštinom naglašene zelene, boje medicinskog otpada... Otvoreno je za sve druge vrste upada sem skvotera, koji se povremeno pojavljuju u vidokrugu i smesta nestaju, kao mete u igrici pucačini. Iz hodnika su povađeni tepisi. Curi. Boja se ljušti. Neonke na izdisaju ljubičasto zuje nad glavom. Po Vindastovim rečima, u podrumu žive divlji psi koji izlaze kad sunce zađe, pa noću lutaju hodnicima. Dovedeni su sa ciljem da zastraše poslednje stanare da se ise‐ le, pa su ostavljeni da se sami staraju o sebi čim je račun za pseću hranu prevazišao budžet za raseljavanje. U stanu Vindast ne gubi vreme. „Lezi na pod.“ Čini se da ga je obuzela nekakva erotska durljivost. Ona ga gleda. „Smesta.“ Zar ne bi trebalo da kaže: „Znaš šta, da se nosiš ti u tri lepe“, pa da izađe? Ne, umesto toga, trenutna poslušnost – spušta se na kolena. Brzo, bez dodatne rasprave, mada bi neki krevet bio bolji izbor, pridružila se mesecima neusisavanih otpadaka na tepihu, lice joj je na podu, dupe u vazduhu, suknja zadignuta, Vindastovi ne baš ma‐ nikirani nokti metodično kidaju njene hulahopke koje je kod Saksa ne tako davno bi‐ rala brat bratu dvadeset minuta, i njegov kurac je u njoj uz toliko malo otpora da si‐ gurno nije ni bila svesna koliko je vlažna. Njegove ruke, ruke ubice, silovito je stežu za kukove, tačno gde treba, tačno gde je neki demonski skup nervnih završetaka ko‐ jih je do sada bila tek delimično svesna čekao da bude nađen i korišćen kao dugmad na kontroleru video-konzole... nemoguće joj je da zna da li se to kreće on ili to ona sama čini... tom razlikom će se baviti tek mnogo kasnije, ako se uopšte bude bavila, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

mada je za neke to veoma važno pitanje... Dole na podu, sa nosom u visini utičnice za struju, na tren joj se čini kako tik iza paralelnih otvora vidi sjaj nekakve velike sile. Nešto mili na rubu njenog vidokruga, veliko je kao miš i to je Lester Trejps, stidljiva, povređena Lesterova duša, traži utoči‐ šte, svi su je izdali, pa i Maksina. Stoji pred utičnicom, pruža ruku, širi jedan otvor kao vrata, gleda nazad kao da se izvinjava, pa se uvlači u uništiteljsku svetlost. Nestao je. Ona glasno ječi, ali ne baš zbog Lestera. Maksina po melanholičnom svetlu traži na Vindastovom licu dokaze emocija. Bilo je okej za na brzaka mada ne daj bože da su im se slučajno sreli pogledi. S druge strane, bar je koristio kondom – čekaj, čekaj, nije dovoljno što ocenjuje kao šiparica, sad tre‐ ba još da i za to daje pluseve i minuse? Kroz prozor, umesto beskrajne panorame svetala, gde svako obasjava drugu dra‐ mu Velike jabuke, pruža se skroman pogled na niske zgrade, rezervoare za vodu na‐ nizane kao starinske rakete na krovovima koje su poslednji put izolacijom protiv kiše mazale ruke odavno pokojnih imigranata, svetla iz drugih prozora koja prigušuju čaršavi zakucani preko njih, police prepune raskupusanih džepnih izdanja, poleđine televizora, roletne koje su do kraja spustili davni stanari i više ih niko nije digao. Tu je i nekakva kuhinja, čije su police, u tradiciji privremenih boravišta, pune predmeta za koje su nevidljivi brojni i bezimeni agenti, putnici i terenski operativci mislili da će im trebati da tu prežive, u noćima kada nisu imali volje ili dozvolu da iz‐ ađu na ulicu... čudne vrste testenina, konzerve sa slikama u neobičnim tehnikama štampe, sa neprepoznatljivim sastojcima, supe neizgovorljivih imena, grickalice sa naizgled ozbiljnim upozorenjima na mestu gde se obično nalaze nutricionistički po‐ daci. U frižideru vidi samo usamljenu cveklu, kako počiva, moglo bi se reći drsko, na tanjiru. Ima tragova plavozelene plesni, vizuelno je zanimljiva, ali... „Vreme za kafu?“ „U redu je, moram nazad.“ „Da, sutra je škola, naravno. I ja bi trebalo da se javim Doti.“ „A Doti je...“ „Moja žena.“ Ha. U sebi kaže nešto kao pa šta? I koliko je to sada žena, dve? i šta to tebi Maksi‐ na znači? Na kraju, prećutno pitanje, Namerno je čekao do sada da spomene ženu? Vindast je našao kutiju prekrivenu japanskim znacima, sa, naizgled, grickalicama od morskih trava, i sada se baca na nju, izgleda sa velikim apetitom. Maksina gleda i nije joj muka, ili bar nije još. Probna faza www.balkandownload.org

„Hoćeš jednu, to su... posebni... I, Maksina znaš... ništa ti ne zameram.“ Kakav izliv romantike. On njoj ne zamera, pazi. S druge strane, šta smera? Neki neobjašnjivi nalet unutrašnjeg vetra donosi joj miris 9.30, podseća je na krov Dezere‐ ta i ponovo na Lestera Trejpsa. „Danas sam možda malo odsutna“, smatra da neće škoditi ako spomene, „imam jedan slučaj, u suštini nije moja oblast, ali stalno na njega mislim. Možda si video na vestima. Ubistvo, Lester Trejps?“ Hladan, hladan tip. „Ko?“ „Desilo se tamo blizu mene, u zgradi Dezeret. Da nisi nekim slučajem bio tamo? Mislim, s obzirom na tvoje veliko zanimanje za Gejbrijela Ajsa, koji je igrom slučaja vlasnik dela te zgrade.“ „Stvarno?“ Očekivala je priznanje kao u sudskim dramama? On zna da ja znam, razmišlja, tako da je to valjda dovoljno za jedan dan. Pošto je ušla u taksi do koga je on nije ispratio i krenula u centar, Šta sam, jedva je u stanju da sama sebe pita, jebote to uradila? A najgore, ili možda najbolje od svega jeste da je čak i sada potrebno veoma malo, jedan okret na srebrnom Ruzveltovom obrazu, pa da prekine kontakt program pun mržnje na taksistinom radiju, i da gla‐ som koji će sigurno podrhtavati zatraži da je vrati krvoločnom agentu u njegovom mračnom i divljačkom skvotu, za još jednu turu. Fasciklu koju joj je Vindast doneo stiže da pročita tek kasnije te večeri. Mora da oba‐ vi mnoge, iznenada izuzetno zanimljive poslove, da razvrsta sunđere ispod sudopere po veličini i boji, da pusti kasetu za čišćenje glave u video-rikorderu, da eliminiše du‐ plikate među jelovnicima restorana za dostavu. Napokon uzima fasciklu, sa njenom izbledelom pankerskom aurom. Korice ne krasi naslov, autor, logo niti bilo kakvi drugi podaci. Unutra nalazi nekakav mini-dosije iz koga smesta saznajemo, a to je naizgled veoma bitno onome ko ga je sastavio, da je Gejbrijel Ajs Jevrejin, ali da je ta‐ kođe i jedan od najvažnijih učesnika u ilegalnom transferu miliona američkih dolara na račun u Dubaiju koji kontroliše Vehabistička transreligiozna fondacija (WTF), koja je, bar po ovome što ovde piše, dokazani finansijer terorista. „Zašto bi“, pita se autor teksta žalostivo, „Ajs, kao Jevrejin, pružao tako izdašnu podršku i potporu neprijateljima Izraela?“ Među moguće teorije spadaju Prosta gramzivost, Dvostruki agent i Jevrejin autošovinista. Slede desetine stranica o pokušajima praćenja tokova novca kroz havala šemu koju je Erik otkrio, počevši od uvozno-izvozne firme Bilhana Va-ašifa iz Bej Ridža, pa zatim putem izdavanja dvostrukih faktura za uvoz alve, pistaća, geranijumovog Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ulja, leblebija, nekoliko vrsta ras el hanuta i izvoz mobilnih telefona, MP3 plejera i druge lake elektronske robe, DVD-ja, posebno starih epizoda Čuvara plaže – te po‐ datke je izgleda sakupio neki komitet istražiteljskih analfabeta, uznemirujuće neupu‐ ćen čak i u osnove računovodstva, a sve je toliko nasumično nabacano da se Maksini posle pola sata očne jabučice vrte u suprotnim pravcima i nema pojma je li svrha do‐ kumenata samozadovoljno čestitanje ili je posredi vešto zamaskirano priznanje neus‐ peha. Sve u svemu, oni izgleda znaju za havalu – hej, strava. Šta još? Naslov poslednje strane glasi: „Preporuke za postupanje“ i nabraja uobičajeni spisak sankcija za hašs‐ lingerz, ukidanje bezbednosnih dozvola, pokretanje krivičnog postupka, raskid ugo‐ vora i jednu uznemirujuću fusnotu: „Opcija X – pogledati u priručniku.“ Priručnik, naravno, nije priložen. Zašto bi Vindast želeo da joj to pokaže? Verovatnoća da je reč o nameštaljki nas‐ tavlja da raste. Negde pred zoru, nalazi se u reprizi iz snova filma Na raskršću (1942) u kojoj dvojnici Pola Henrida kao Džerija i Bet Dejvis kao Šarlote treba da odu na novu puš-pauzu. Kao i uvek, Džeri otmeno stavlja dve cigarete u usta i obe ih pali, ali ovog puta kada Šarlota pruža ruku ka svojoj cigareti, Džeri ih zadržava obe u ustima, nastavlja da dimi prijatno ozaren, širi ogromne oblake dima, sve dok mu na kraju sa donje usne vise samo dva mokra opuška. U kontraplanu se vidi da Šarlotu obuzima sve veća napetost. „Oh... oh dobro... naravno ako ti...“ Maksina se budi vrišteći, čini joj se da je nešto u krevetu sa njom. Pošto je nedavno na japijevskom tržištu otkrila lakovernost koja deluje bezgranično, banda falsifikatora cigara sa centralom na Zapadnoj tridesetoj ulici počela je da nudi „švercovane“ kubanske cigare po 20 dolara komad, što je za to doba bila atraktivna cena, zajedno sa linijom „retkih antikvitetnih“ cigara, a među njima i navodni izbor iz privatne rezerve Džej-Pija Morgana, originalni ižvakani rekviziti iz filmova sa Gru‐ čom Marksom, duvanske inkunabule poput prve cigare Kristifora Kolumba, koju spominje De Las Kasas u delu Historia de las Indias. Neverovatno, ti lažnjaci se svi prodaju po traženoj ceni, a menadžeri izvesnog hedž fonda iz centra su falsifikatori‐ ma čak plaćali pozamašne sume pa ih pravdali kao troškove putovanja i reprezentaci‐ je, da bi oni onda vraćali priličan procenat, što će mediji nazvati, kad provale priču, Besramnom korupcijom. Jednog jutra, nekoliko dana kasnije, Maksina se taman ra‐ skomotila uz taj večno aktivni slučaj, kada Dejtona ulazi i mrda glavom napred-na‐ zad, oči su joj iskošene dole i udesno. Pošto se priseća neurolingvističke radionice koju je jednom pohađala u Atlantik Sitiju, Maksina primećuje: „Opet pričaš sama sa sobom.“ „Nemoj ti meni da valjaš te psiho fore, imaš poziv na prvoj liniji. Vidi da l’ možeš Probna faza www.balkandownload.org

da ga smiriš.“ Maksina u poslednje vreme, zahvaljujući svom zetu Aviju, ima priključen čudesni izraelski analizator glasa, čiji bi algoritam trebalo da razlikuje „ofanzivno“ i „defan‐ zivno“ laganje, kao i laganje „samo sam se zezao“. Nije jasno šta je Vindast izveo pred Dejtonom, ali danas ga izgleda muči nešto krajnje ozbiljno. „Pročitala si materijal koji sam ti ostavio?“ A šta je recimo sa baš sam se lepo proveo pre neki dan, stalno mislim o tebi i tako dalje? Smesta likvidiraj ovaj jebeni razgovor, hajde. Umesto toga, cvrkutanje: „Veći deo sam već znala, ali svejedno hvala.“ „Znala si da je Ajs Jevrejin.“ „Da, a i Supermen je, pa šta, izvini, je li ovo ponovo 1943? kakva je to opsesija kod vas?“ „On jeste angažovao tvog zeta.“ „Pa? Hoćeš da kažeš da se ti Jevreji uvek drže zajedno? Je li to?“ „Ovo o Mosadu – oni jesu saveznici Amerike – ali samo do određene tačke. Sara‐ đuju, a onda ne sarađuju.“ „Da, jevrejski zen, prilično česta stvar, čas Al Džolson sa zacrnjenim licem, čas pe‐ vanje u hramu, sećaš se toga? Dozvoli da ti skrenem pažnju na delo Geršoma Šolema Osnovni trendovi u jevrejskom misticizmu, koje bi trebalo da ti raščisti sva eventualna preostala pitanja, a takođe mi dozvoli da se vratim zahtevnom radnom danu čiju zah‐ tevnost nimalo ne umanjuju ovakvi telefonski pozivi. Osim ako ne želiš da, što bi se ono reklo, ispljuneš šta imaš?“ „Znamo koliko je novca Ajs preusmeravao, kuda ga je slao, gotovo smo sigurni i kome. Ali zasad i dalje imamo samo odvojene niti. Pročitala si dokumenta, videla si koliko je sve nepovezano. Potreban nam je neko vešt u istraživanju prevara da od ras‐ položivog materijala isplete nešto što možemo da odnesemo pretpostavljenima.“ „Molim te, stvarno mi nije jasno, zvuči baš onako jadno. Kažeš da nigde u vašoj ogromnoj bazi podataka ne možete naći kontakt informacije čak nijednog profesi‐ onalnog lažova? To je vaša osnovna delatnost, zbog toga postojite.“ Pokušaj takođe da ne zaboraviš, gnjavi Maksina samu sebe, na stranu romantična prošlost, ovo je stranka koja je bila prisutna kada je Lester Trejps bačen ispod bazena u Dezeretu. „O, i još nešto, uzgred.“ Ubačeno vešto kao đubretarski kamion. „Čula si za Gra‐ đansku hakersku školu u Moskvi?“ „Ne, nisam.“ „Po tvrdnjama nekih mojih kolega, osnovao ju je KGB, i danas predstavlja ogra‐ nak ruskih špijunskih službi, osnovni zadatak joj je uništenje Amerike putem sajber ratovanja. Tvoji novi drugari Miša i Griša su izgleda nedavni diplomci.“ Nadzor, u redu, rusofobni instinkti su očekivani, a ipak šta se to ovde dešava, ka‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

kav je ovo chutzpah. „Ne voliš da se družim sa Rujama. Izvini, ali ja sam mislila da je ta drama oko hladnog rata gotova. Jesu li to optužbe za veze sa mafijom ili šta?“ „U poslednje vreme se interesi ruske mafije i ruske države često prepliću. Ja te samo savetujem da povedeš računa u kakvom se društvu krećeš.“ „Ovo je gore nego u srednjoj školi, časna reč, jednom se vidite i odmah misle da si njihovo vlasništvo.“ Besno škljoc i prekid veze. Probna faza www.balkandownload.org

K 25 od kuće je u poštanskom sandučetu čeka postavljena koverta sa poštanskim ži‐ gom negde iz duboke američke provincije. Možda neka savezna država čije ime počinje na M. Isprva misli da je pošiljka od dece i Horsta, ali nema nikakve poruke, samo DVD u plastičnoj kutiji. Ubacuje disk u DVD plejer, i na ekranu se naglo, u nagnutom kadru, pojavljuje je‐ dan krov, negde daleko na Zapadnoj strani, sa rekom i Džersijem u pozadini. Rano jutarnje svetlo. U uglu piše 7:02:00 A.M., pre jedno nedelju dana, broj je na tren za‐ mrznut, pa se pokreće. Sad se čuje i prateći zvuk, isprekidan, daleke sirene kola hitne pomoći, dole u ulici sakupljanje đubreta, helikopter prolazi ili možda lebdi. Snimatelj se nalazi ili unutar ili pozadi strukture u kojoj je rezervoar za vodu zgrade. Na krovu su dva čoveka sa ručnim raketnim bacačem, možda stingerom, i treći koji veći deo vremena provodi urlajući na mobilni sa dugačkom tankom antenom. Ima prekida kada se ništa ne dešava. Dijalog nije preterano razgovetan, ali jeste na engleskom, naglasak nije preterano njujorški, potiče iz nekog mesta daleko od obala. Reg se (to mora da je Reg) vratio svom starom preteranom korišćenju zuma, snima svaki putnički avion koji se pojavljuje na nebu pre nego što se vraća događajima na krovu. Negde oko 8.30, pošto je primetila kretanje na krovu nedaleke stambene zgrade, kamera prelazi na nju i zumira čoveka sa automatskom puškom AR15, koji sada prič‐ vršćuje stativ, spušta se u ležeći streljački stav, skida stativ, prilazi zidiću na krovu i koristi njega za oslonac, menja nekoliko položaja i na kraju nalazi onaj koji mu najvi‐ še odgovara. Jedina meta su mu izgleda tipovi sa stingerom. Još zanimljivije, uopšte ne pokušava da se prikrije, kao da ovi sa stingerom znaju da je on tu, nema problema, i da ništa zbog toga ne preduzimaju. Nedugo zatim, tip sa mobilnim pokazuje na nebo i svi su živnuli, ekipa cilja i nala‐ zi metu, boing 767 koji leti u pravcu juga. Prate avion dok se spremaju kao da će da ispale raketu, ali to ne čine. Avion nastavlja da leti, i nedugo zatim nestaje iza nekih zgrada. Tip na telefonu viče: „Okej, završavamo“, i ekipa pakuje sve i odlazi sa krova. Snajperista na drugom krovu je isto tako nestao. Čuje se zvuk vetra pa onda kratka ti‐ šina odozdo. Maksina zove Marč Keleher. „Marč, da li znaš kako da kačiš video-snimke na svoj Tomas Pinčon www.balkandownload.org

blog?“ „Naravno, ako je moguće, zbog brzine. Zvučiš čudno, imaš nešto zanimljivo?“ „Trebalo bi nešto da vidiš.“ „Onda dođi.“ Marč živi između Kolumbove i Amsterdamske, u istom kraju grada, u poprečnoj ulici u kojoj se Maksina ne seća kada je poslednji put bila. Ako je ikada bila. Hemij‐ sko čišćenje, indijski restoran koji nikada nije primetila. Taj stari boricua komšiluk preživljava, izgreban i išaran, nateran unutra, dokusuren, preko njegovih originalnih tekstova nemilice se iznova piše – bande iz pedesetih, dileri droge od pre dvadeset godina, sve vidno bledi u japijevsku ravnodušnost, dok izgradnja nebodera, oslobo‐ đena svih sumnji u samu sebe, nastavlja da se pruža na sever. Jednog veoma skorog dana ovo će sve biti Srednji Menhetn, kada sve te žalostive tamne ciglene fasade, soci‐ jalni stanovi, stare minijaturne stambene zgrade sa otmenim anglo imenima i klasič‐ nim stubovima na uzanim tremovima i zasvođenim prozorima i složenim zarđalim stepenicama od kovanog gvožđa za slučaj požara, kada se sve to poruši i buldožerima odgura na deponiju propalog pamćenja. Marčina zgrada, poznata kao Sent Arnold, jeste predratni, osrednje velik uljez u blok kuća od smeđeg kamena, sa svesno otrcanim izgledom koji je Maksina naučila da povezuje sa čestim promenama vlasnika. Danas je ispred kamion za selidbe, bez natpisa firme, u lobiju rade moleri, na jednom liftu je znak „U kvaru“. Maksini upu‐ ćuju više od uobičajenog broja sumnjičavih pogleda, pre nego što je puštaju da uđe u ispravni lift. Tako jaka bezbednost može naravno da postoji i ako se dovoljan broj stanara bavi sumnjivim aktivnostima i potplaćuje osoblje. Marč na sebi ima smešne papuče, u obliku morskog psa, sa zvučnim čipovima u petama, tako da dok hoda sviraju temu iz filma Ajkula (1975). „Gde mogu da ih na‐ đem, ne pitam za cenu, otpisaću je na troškove poslovanja.“ „Pitaću unuka, on ih je kupio od džeparca – Ajsov novac, ali računam ako je do‐ šao do malog, verovatno je dovoljno opran.“ Odlaze u kuhinju, stare provansalske pločice na podu i sto od sirove borovine za kojim njih dve mogu da sednu a da još ima mesta za Marčin računar i gomilu knjiga i aparat za kafu. „Ovo je moja kancelarija. Šta imaš?“ „Nisam sigurna. Ako je ono što izgleda da jeste, trebalo bi da ima oznaku radioak‐ tivna opasnost.“ Puštaju disk i Marč, pošto je od prvog kadra ukapirala situaciju, mrmlja jebote, sedi i meškolji se i mršti sve dok se ne pojavi tip sa puškom, onda se pažljivo naginje napred i prosipa malo kafe na preskupi jutarnji primerak Gardijana. „Jebote ne mogu da verujem.“ Pošto se scena završila: „Dakle.“ Sipa kafu. „Ko je ovo snimio?“ „Moj poznanik Reg Despard, režiser dokumentaraca koji je radio projekat o hašs‐ Probna faza www.balkandownload.org

lingerzu...“ „O, sećam se ja Rega, upoznali smo se za vreme mećave ’96, dole u Svetskom trgo‐ vinskom centru, izbio je štrajk osoblja, bilo je svakakvih sranja, zavera, podmićivanja. Na kraju smo se osećali kao veterani. Imali smo sporazum, ako nađemo nešto zanim‐ ljivo, ja ću prva da to objavim na svom blogu. Ako brzina interneta dozvoli. Onda smo izgubili kontakt, ali sve to uvek dođe na svoje. Da li tebi ovo izgleda kao i meni?“ „Neko je nameravao da obori avion, ali se predomislio u poslednjem trenutku.“ „Ili je možda samo generalna proba. Neko namerava da obori avion. Recimo, neko iz privatnog sektora, ko radi za sadašnji američki režim.“ „Zašto bi oni...“ Irci nisu poznati po upućenosti u jevrejske molitve, ali Marč neko vreme sedi i iz‐ gleda kao da se baš time bavi. „Dobro, pre svega možda je ovo lažnjak ili nameštaljka. Zamisli da sam ja Vašington post, važi?“ „Naravno.“ Maksina pruža ruke ka Marčinom licu i pretvara se kao da okreće stranice. „Ne. Ne, mislila sam kao u onom filmu o Votergejtu? Angažovano novinarstvo i tako dalje. Pre svega, ovaj disk je kopija, je l’ tako? Znači, Regov original je mogao biti menjan na koliko hoćeš načina. Onaj datum i vreme u uglu su možda lažni.“ „Ko bi to mogao da radi, šta misliš?“ Marč sleže ramenima. „Neko ko želi da Bušu smrsi konce, makar on bio i mari‐ oneta? Ili možda neko od Bušovih ljudi glumi žrtvu, pokušava da smrsi konce neko‐ me ko pokušava da smrsi konce Bušu?“ „Dobro, ali recimo da je to nekakva generalna proba. Ko je onda snajperista na drugom krovu?“ „Osiguranje da će obaviti posao do kraja?“ „A sa kim priča onaj sa telefonom?“ „Izvini, ali ti već znaš šta ja mislim. Tipovi sa stingerom su govorili engleski, pret‐ postavljam da su civilni podugovarači, zato što je to republikanska ideologija, privati‐ zuj sve što se može – a kada u špijunskim zvučnim laboratorijama očiste i prepišu di‐ jalog, ti plaćenici će biti u govnima do guše što nisu dovoljno dobro pretražili krov. Kako ti je Reg ovo poslao, ako smem da pitam?“ „Neočekivano.“ „Otkud znaš da je baš on? Možda je CIA?“ „Okej, Marč, sve je ovo lažno, došla sam samo da te zamajavam. Šta mi savetuješ, da ništa ne preduzmem?“ „Ne, za početak ćemo otkriti gde je ovaj krov.“ Ponovo pregledaju snimak. „Do‐ bro, znači ono je reka... ono je Džersi.“ „Nije Hoboken. Nema mosta, tako da je južno od Fort Lija...“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Čekaj, zaustavi. Ono je marina Port Imperijal. Sid ponekad plovi odatle.“ „Marč, stvarno mi je neprijatno što ovo uopšte spominjem, tamo nikada nisam bila, ali obuzima me neki jeziv predosećaj u vezi sa ovim krovom, ovim...“ „Nemoj to da izgovoriš.“ „... to je jebeni...“ „Maksi?“ „Dezeret.“ Marč škilji u ekran. „Teško je reći, nijedan od ovih uglova nije sasvim jasan. Mo‐ gla bi biti bilo koja od desetak zgrada u tom delu Brodveja.“ „Reg se tu muvao. Veruj mi, tamo je snimljeno. Prosto znam.“ Pažljivo, kao ludakinji: „Možda ti samo želiš da je to Dezeret?“ „Zato što...?“ „Zato što su tamo našli Lestera Trejpsa. Možda želiš da veruješ da postoji veza.“ „Možda postoji, Marč, zbog te zgrade me čitav život prate ružni snovi, a njima sam naučila da verujem.“ „Ne bi trebalo da je teško proveriti je li to taj krov.“ „Tamo se redovno vozim u teretnom liftu, nabaviću ti propusnicu za gosta za ba‐ zen, onda možemo da smislimo put do krova.“ Pošto su se provukle kroz lavirint retko posećivanih hodnika i stepenica za slučaj po‐ žara, izlaze na otvoreno, visoko gore blizu mostića između dva dela zgrade, priklad‐ nog za pustolovne tinejdžere, tajne ljubavnike, bogate prestupnike u bekstvu, i prela‐ ze tim vrtoglavim putem do gvozdenog stepeništa koje ih napokon vodi na sam krov, u vetar iznad grada. „Snimi“, skriva se Marč iza rešetke. „Neka gospoda sa metalnim spravama.“ Maksina čuči pored nje. „Da, mislim da imam njihov album.“ „Je li to opet ona ekipa sa raketom? Šta to sada nose?“ „Ne liči na stingere. Zar ne bi bilo lakše da priđemo i da ih pitamo?“ „Jesam li ti ja muž, je li ovo benzinska pumpa? Samo napred, ako će to da te usre‐ ći.“ Čim su ustale, čuje se nova grupa kako izlazi iz lifta. „Čekaj“, namešta Marč naočare za sunce, „nju znam, to je Beverli, iz Udruženja stanara.“ „Marč!“ Previše žustro mahanje da ne bi bilo posledica medikamenata. „Baš mi je drago što si ovde.“ „Bev, šta se to dešava?“ „Opet ološ iz uprave zgrade. Svima iza leđa iznajmili neki prostor ovde firmi za Probna faza www.balkandownload.org

mobilni. Oni tipovi“, pokazuje radnike, „pokušavaju da ugrade mikrotalasne antene da nas sve u kraju ozrače. Ako ih neko ne spreči, ima da nam svima mozak svetli u tami.“ „Računaj na mene, Bev.“ „Marč, hm...“ „Hajde, Maksi, uđi ili izađi, ovo je i tvoj komšiluk.“ „Dobro, samo nakratko, ali znaj da mi duguješ još jednu grižu savesti.“ Naravno, ispostavlja se da „samo nakratko“ znači da Maksina ostatak dana provo‐ di na krovu. Svaki put kada hoće da ode, izbija nova mini-kriza, majstori, nadzornici, uprava zgrade sa kojom se treba raspravljati, pa onda stiže TV ekipa Ajvitnes njuza, malo snimaju, onda još advokata, demonstranti spavalice, dokoličari, tragači za uz‐ buđenjima ulaze u kadar pa iz njega izlaze, a svako od njih ima mišljenje. U onom mlitavom kutku popodneva kada je previše obeshrabrujuće čak i pogle‐ dati na sat, Marč se, kao da se prisetila da je tu pre svega u potrazi za tragovima, sagi‐ nje i diže nekakav poklopac na zavrtanje, posiveo od starosti, prečnika pet-šest centi‐ metara, tu i tamo ulubljen, sa izbledelim slovima napisanim markerom. Maksina se zagledala u njega. „Šta je ovo, arapski?“ „Deluje nekako vojno, je li?“ „Misliš...“ „Slušaj... slažeš se da ovo pokažemo Igoru? Čini mi se da bi bila dobra ideja.“ „Igor je možda nekakav kriminalni genije, jesi li sigurna da je to pametno?“ „Sećaš se Krihmana, onog gazde krvopije?“ „Naravno. Upoznale smo se kada si demonstrirala protiv njega.“ „U nekom trenutku, par godina kasnije, bez sumnje sa poslovnim motivima, nešto se zamerio Igoru, ovaj je otišao u Paund Ridž i ubacio dobrom doktoru pirane u ba‐ zen.“ „I onda su postali najbolji drugari zauvek?“ „Poruka je shvaćena, doktor je prestao da radi to što je radio i od tada se veoma pristojno ponaša. Zato sam počela Igora da doživljavam kao dobroćudnog mafijaša za koga su nekretnine tek uzgredni posao.“ Našli su se u ZiL-u, koji putuje kroz Menhetn od jedne do druge kombinacije. „Naravno, ovo budi uspomene, deo raketnog bacača stinger. Poklopac za bateri‐ ju.“ „Vas su nekada gađali stingerima“, uviđavno primećuje Marč. „Mene, moje drugare, nema tu ničeg ličnog. Posle Avganistana stingeri su ostali tamo kod mudžahedina, završili su na crnoj berzi, mnoge je CIA otkupila nazad. Ja Tomas Pinčon www.balkandownload.org