Probna faza - Thomas Pynchon

sa serijskim brojevima sa dolarskih novčanica, koje mogu dobro da posluže kao ’seme’ jednostavnog generatora pseudonasumičnih brojeva, ali svejedno, odbrane Di‐ parčera počele su da slabe, sve je postalo vidljivije, pristup je postao lakši. Moguće je da su neki ljudi našli načina da uđu, neki ljudi koji nije trebalo da uđu. Čim su GCP brojevi ponovo postali nasumični, izlaz je uljezima postao nevidljiv. Postali su zarob‐ ljeni u programu. Možda su još unutra.“ „Ne mogu samo da kliknu na krstić u ćošku?“ „Ne ako su zauzeti pokušajima da reverznim inženjeringom dopru do našeg izvor‐ nog koda. Što je nemoguće, ali svejedno mogu da ugroze mnogo onoga unutra.“ „Zvuči kao još jedan razlog za otvoren kod.“ „Lukas isto kaže. Kada bih sam mogao...“ Izgleda toliko zbunjeno da Maksina, iako zna da joj to nije pametno, govori: „Zaustavi me ako si ovo već čuo. Ide jedan čovek i drži usijan grumen uglja...“ Te večeri, čim je ušla u stan, primećuje kako nešto mnogo dobro miriše. Horst spre‐ ma večeru. Izgleda da će biti coquilles Saint Jacques i daube de boeuf provençal. Pono‐ vo. Naravno, Specijalitet griže savesti. Zbog neke čudne invarijante u parametrima bračne zajednice, Horst se u poslednje vreme pretvarao, gotovo potpuno nepodnoš‐ ljivo, u domaćina. Pre neki dan se vratila kasno, sva su svetla bila pogašena, bam, odjednom joj je nogu napao nekakav mehanički uređaj, ispostavilo se da je robot-usi‐ sivač. „Je l’ to oćeš da me ubiješ!“ „Mislio sam da ćeš se obradovati“, kaže Horst, „to je Rumba Pro Elit, tek je stigao iz fabrike.“ „Sa ugrađenom funkcijom napada na bračnog druga.“ „Zapravo, na tržište će ga izbaciti tek na jesen, ovaj sam kupio na pretprodaji or‐ ganizovanoj za istinske ljubitelje novih tehnologija. To ti je budućnost, dušo.“ Operisan od ironije. Pre godinu ili dve ovo bi bilo nezamislivo. U međuvremenu je sada na Maksinu red da oseća te, hmmm, nedomaćinske porive. Što bi ljudima koje zanimaju čisti računi delovalo pošteno. Griža savesti? Šta je to? Erik i Driskol dolaze i odlaze zajedno i odvojeno i nepredvidljivo, mada poštuju radne dane i nezvanično pravilo o povratku pre jedanaest. Ako ostanu kasnije od toga, prespavaju negde drugde i to je svima okej, a i Maksina ima manje razloga za brigu. Dečaci, u svakom slučaju, vole oca, i tako mirno spavaju da u poređenju sa nji‐ ma proizvodi jednog drvoseče izgledaju kao da ih muči nesanica. Jednog dana Maksina zatiče Erika u rezervnoj sobi sa velikim sprejom osveživača vazduha, kako prska prljav veš, jednu po jednu stvar. „Eriče, u podrumu ima perioni‐ ca. Uzmi naš deterdžent.“ Probna faza www.balkandownload.org

On baca majicu koju je držao na gomilu već osveženog rublja i onda stoji sa spre‐ jom uperenim u slepoočnicu, kao da će se ubiti. „Imate možda paperjasti miris april‐ ske svežine?“ A što se ja uopšte trudim, pita se ona. Međutim, Erik ipak deluje i za‐ brinuto. Maksina pruža antene: „Muči te još nešto?“ „Ponovo sam čitavu noć probdeo uz ovo. Jebeni hašslingerz. Ne mogu da odusta‐ nem.“ „Jesi li za kafu? Upravo sam krenula da skuvam.“ Ide za njom u kuhinju: „Sećaš se toka novca, iz hašslingerza za Emirate? banke u Dubaiju i šta sve ne, prosto moram da se stalno vraćam, šta ako je tako finansiran na‐ pad na Trgovinski centar? onda Ajs nije samo još jedan dotkom govnar, već je i izdaj‐ nik svoje zemlje.“ „Neko se u Vašingtonu slaže sa tobom.“ Ukratko priča Eriku o dosijeu koji je do‐ bila od Vindasta, sa njegovom pankerskom kolonjskom vodom. „Da, a šta je sa onim ’Vehabijskim transreligijskim prijateljstvom’, je l’ spominju i njih?“ „Misle da je to nekakva fasada za prebacivanje novca na džihadističke račune.“ „Još bolje. To je fasada, jeste, ali je zapravo CIA koja samo glumi džihadiste.“ „Ma nosi se.“ „Možda zbog ambijena, a možda mi je sve vreme bilo pred nosom a ja prosto ni‐ sam video, ali nekako ovog puta svi velovi padaju i evo je Mata Hari glavom i bra‐ dom. To je sve bio način da se sredstva proslede različitim antiislamskim tajnim or‐ ganizacijama u regionu. Zauzvrat Ajs dobija procenat od svega što prođe, plus mas‐ tan konsultantski honorar.“ „Opa, znači čovek je patriota.“ „Čovek je gramzivi mali seronja“, Erikovu glavu sada okružuju besne kapljice Pat‐ ka Dače, „večnost u motelskom baru u Hjustonu gde na ripitu ide miks Endrua Lojda Vebera bila bi preblaga kazna za takvog gada. Moraš da mi veruješ samo jedno. Za‐ pamtiće on mene.“ „Zvuči kao da ciljaš na njegov računarski sistem.“ „Možda.“ „Nije ti dovoljno što si jednom ležao u Rajkersu, sada planiraš DOS napade?“ „To bi bilo predobro za Ajsa. Da svaka kompanija na čijem je čelu neki kreten zas‐ lužuje DOS napad, od tehničkog sektora ne bi ostalo ništa. Ali evo, vidi moj najnoviji izum, ovo će biti samo kao predjelo.“ Pokazuje joj na laptopu. Izgleda da je nedavno pokrenuo Vomit Curser, 11 koji je krstio po zlosrećnom programu Comet Cursor iz devedesetih, a jedna bruja 12 iz nje‐ govog starog komšiluka pomogla mu je da ga razvije. Putem primamljivih ali lažnih Tomas Pinčon www.balkandownload.org

popap reklama koje obećavaju zdravlje, bogatstvo, sreću i slično, program će bacati kletve na birane ciljeve – dovoljno je da jednom klikneš i gotov si. Internet je, objas‐ nila je latino čarobnica Eriku, neobično usaglašen sa dinamikom crne magije, poseb‐ no kada je pisan na drevnim jezicima koji prethode HTML-u. Sudbine nepromišlje‐ nih korisnika lakih na kliku pogoršavaju se pomoću bezbrojnih izukrštanih motiva sajbersveta – sistemi padaju, podaci nestaju, bankovni računi se prazne, a sve to ima, očekivano, neke veze sa kompjuterima, mada izbijaju i neprijatnosti u stvarnom sve‐ tu, kao što su bubuljice, bračne prevare, neizlečivi slučajevi curenja u ve-ceu, što me‐ tafizici sklonim osobama pruža dodatne dokaze da je internet tek mali deo jednog mnogo većeg, integrisanog kontinuuma. „To će da obori Ajsov sistem? On je Jevrejin, nema pojma šta je santerija, ovo čak i za tebe previše u fazonu Zone sumraka.“ „Samo ti kuliraj, ovo nije glavni događaj nego samo trejler, u međuvremenu ne samo da sam mu pokvario malloc(3) nego sam ga navukao na dop i naterao da se kurva na ulici, trebaće mu godine terapije da ponovo krene pravim putem.“ „Molim te samo da se čuvaš, mislim da sam gledala taj film, završava se u prilično osvetoljubivom duhu. Nešto u odjavnoj špici kao, ’trenutno na izdržavanju doživotne zatvorske kazne’?“ Ranije nije viđala taj izraz na njegovom licu. Uplašen ali i odlučan. „Ovde nema dugmeta escape. Nema nazad na krekovanje igrica i zezanje sa overflouom, nema više opuštanja, jedino što mi je preostalo jeste da uđem dublje.“ Nesrećno dete. Ona želi da ga dodirne, ali nije sigurna gde. „Zvuči kao da može biti zeznuto.“ „Sve je u redu. Je l’ imaš ti pojma koliko na Ajsovoj listi klijenata ima zlikovaca iz najvećih kompanija? Bar mogu da pokažem drugim hakerima i krekerima kako da uđu na neka korisna mesta. Da budem odmetnički guru.“ „A ako se ispostavi da se neki od tih kolega već prodao? pa te drukne federalci‐ ma?“ On sleže ramenima. „Pa, moraću da budem malo pažljiviji nego u lejmerske dane.“ „Jednog dana, Eriče, napraviće ljudi vremeplov, moći ćemo da na netu rezerviše‐ mo karte, svi ćemo moći da se vratimo, i to možda ne jednom, pa da sve ponovo ura‐ dimo kako treba, da ne povredimo one koje smo povredili, da ne donesemo odluke koje smo doneli. Da zaboravimo kredit, da odemo na obećani ručak. Naravno, karte će u početku biti jezivo skupe, dok se cene razvoja proizvoda ne amortizuju...“ „Možda će postojati program za česte vremenske putnike, gde dobijaš bonus godi‐ ne? Njih bih baš mogao da nakupim.“ „Ma daj. Ti si premlad da bi se kajao zbog mnogo toga.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Hej, meni je krivo čak i zbog nas.“ „Šta zbog nas.“ „One noći kad smo se vratili iz Ribolovačkih priča.“ „Lepa uspomena, Eriče. Mislim da to ne spada u krivični zakon, prevara putem stopala? Nema šanse.“ „Jesi li ispričala Horstu?“ „Nikako da mi se ukaže pravi trenutak. Ili da se tačnije izrazim, zašto da mu to is‐ pričam? Jesi li ti to spomenuo Driskol?“ „Pa ne, prilično sam siguran da nisam...“ „’Prilično siguran’, ti...“ Shvata da se izula i da trlja stopala. Bar, reklo bi se, čežnji‐ vo. „Mogu nešto drugo da te pitam?“ „Možda...“ „Znaš, zaista postoje oni malecni ljudi koji izlaze ispod radijatora sa... sa malim metlama, i đubrovnicima, i...“ „Eriče, ne. Ne želim da slušam o tome.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

S 32 utradan ujutro zove Reg Despard sa nekog mesta iza zapadnog horizonta. „Evo upravo gledam Svemirsku iglu.“ „I šta radi?“ „Igra makarenu. Jesi ti dobro? Zvao bih ranije, odmah posle napada na kule, ali još sam putovao i onda kada sam napokon stigao ovamo, tražio sam stan i...“ „Dobro je što si se izvukao na vreme.“ „Kad sam čuo na radiju u kolima, pomislio sam da odmah krenem nazad. Ali ni‐ sam, samo sam nastavio pravo. I sada me muči griža savesti preživelog.“ „To ti je hipnoza auto-puta. Nemoj previše o tome da misliš. Sada si tamo u zemlji grandža sa zdravim zimzelenim drvećem i briketima uglja koje služe umesto kafe i šta ja znam, je li tako? molim te. Samo se prepusti.“ „Vidim samo ono što puštaju na vestima, ali izgleda baš loše.“ „Vlada opšta ožalošćenost, svi su nervozni, panduri zaustavljaju koga god hoće, preturaju po torbama – otprilike kao što bi i očekivao. Ali što se tiče stava prema ži‐ votu – život ide dalje, na ulici ništa nije posebno drugačije. Jesi našao neki posao?“ Oklevanje. „Na privremeno u Majkrosoftu.“ „Uf.“ „Da, nije lako navići se na pravila oblačenja, imaš one aparate za disanje i beli ok‐ lop jurišnika...“ „Jesi video decu?“ „Trudim se da ništa ne forsiram, ali...“ „Ti si iz Njujorka, oni očekuju da forsiraš.“ „Sinoć su me pozvali na večeru. Mužić je kuvao. Bujabes, lokalni sastojci. Nekakav šenin blan iz doline Jakima. Grejsi i dalje zrači onim ’vidi što imam strava novog čo‐ veka u životu’, kao da mi baš treba da to gledam. Ali devojke... ne znam... Tiše su nego što ih pamtim. Ne mračno tihe, ne mršte se, ne puće se, jednom ili dvaput su se čak i osmehnule. Možda čak i meni, nisam bio siguran.“ „Stvarno se nadam da će ti uspeti.“ „Nego, slušaj nešto.“ Uf, šta li je sada. „Ova telefonska veza, je li...“ „Ako nije, svi smo osuđeni na propast. Pričaj.“ „Onaj DVD.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Zanimljiv snimak. U nekim kadrovima si možda mogao da upotrebiš libelu...“ „Stalno se budim u tri ujutro.“ „Reg, to je moglo da bude bilo šta.“ „Ti ljudi na krovu, oni Arapi u onoj zatvorenoj sobi u hašslingerzu. Obuka. Nema druge.“ „Ako Gejbrijel Ajs igra ulogu u nekoj velikoj tajnoj operaciji, onda... ti hoćeš da kažeš...“ „Iako ekipa sa stingerom izgleda kao da su plaćenici iz privatnog sektora, svejedno bi morali da imaju amin od državnog vrha.“ „I Erik isto misli. I Marč Keleher, dobro, to se podrazumeva. Slažeš se da ona obja‐ vi snimak?“ „To sam oduvek i nameravao, poslao sam deset-dvadeset DVD-ja, u nadi da će neko ko ima dovoljno brz internet bar jedan da okači. Jednog dana će postojati Naps‐ ter za video, biće rutinska stvar okačiti bilo šta i podeliti sa bilo kim.“ „Kako bi neko mogao na tome da zarađuje?“, ne može Maksina baš da smisli. „Uvek ima načina da se nešto monetizuje. To nije moja oblast. Meni je dovoljno samo da se proširi.“ „Povećaš saobraćaj, nadaš se da će doći do mrežnih efekata, da, zvuči kao i previše poznat, žalostan ali istinit biznis plan.“ „Samo da je materijal dostupan. Samo dok neko stavi HTML zbog koga će se lako širiti dalje.“ „Ti stvarno misliš da iza ovoga stoje Bušovi ljudi?“ „A ti ne?“ „Ja sam samo istražiteljka prevara. O Bušu nemoj ništa da me pitaš. Što se Arapa tiče, imam te jevrejske instinkte, zato moram da se trudim da izbegnem paranoju i na tu temu.“ „Jasno. Sve je super, nikoga više ne cimam, imam previše posla sa svojom novom verzijom, Reg 2.0, nenasilan, sa Zapadne obale i oslobođen stresa.“ „Samo budi oprezan. Pošalji mi nekad neke snimke. E, da, još nešto?“ „Samo reci, sestro moja.“ „Šta kažeš, jelda treba da idem na kratko sa akcijama Majkrosofta?“ Maksina i Kornelija se sledeći put za ručak nalaze kod Zelenog svetla. Maksina nosi Rokiju foto-kopiju dosijea o hašslingerzu koji je dobila od Vindasta. „Evo, najnovije vesti kako hašslingerz troši vaše pare.“ Roki sa začuđenim izrazom lica pregleda stranicu ili dve. „Ko je ovo sastavio?“ „Jedna bezimena agencija iz Vašingtona, očigledno im se nešto silno zamerio, ali Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ne mogu da provalim šta tačno. Krije se iza neke kao nevladine organizacije.“ „U svakom slučaju u pravi čas, mi već tražimo način da se raziđemo sa hašslinger‐ zom, je li u redu da pokažem ovo Spadu i odboru?“ „Ako uspeju da shvate, naravno, o čemu vi sad razmišljate, o rekapitalizaciji?“ „Verovatno, ne sprema se nikakva inicijalna javna ponuda, nema spajanja ili pri‐ pajanja kompanija, rade puno poslova za državu, iskreno, prosto je pravi trenutak da izađemo. Stvar jeste u kešu, normalno, ali postoji još nešto kod njih tamo, kao... je l’ mogu da kažem kao nešto zlo?“ „A šta ti misliš da je ovo, Ulica Sezam? Pretpostavljam da misliš na zlo kao što su IBM ili Majkrosoft?“ „Jesi li nekada pogledala tog tipa u oči? Kao da zna da ti znaš koliko sve može biti loše i da ga prosto zabole?“ „Mislila sam da samo ja to vidim.“ „Niko od nas ne zna koliko ovo može postati složeno, za koga oni zapravo rade, ali čak i ljudi u Vašingtonu sada počinju da brinu“, dok kucka po fascikli, „da je do‐ šao čas za unovčavanje akcija.“ „Znači, više ne radim na slučaju.“ „Ali si zauvek među mojim kontaktima.“ „Pusti ženu“, ubacuje se Kornelija. „Meni stalno priča isto, ništa nemoj da ga slu‐ šaš.“ „Ajde, kvočke, razlaz, moram na šljaku.“ Zahvaljujući Kornelijinom utisku da Maksina poštuje pravila košer ishrane, odla‐ ze u još jedan „jevrejski“ delikates, Carstvo pileće čorbe gospođe Pinkus. To je zapravo lanac restorana. Niko od gostiju ne izgleda kao da je iz grada. Srećom, Maksina i Kor‐ nelija imaju veći apetit za druženje nego za gefilte fiš koja pati od manjka autentič‐ nosti. Uskoro Kornelija, vešta kao mađioničar specijalizovan za trikove s kartama, vadi naizgled nasumično izmešan špil razgovora uz ručak koji ih onda vodi na temu poro‐ dica i ekscentrika koji u njima vrebaju. „Moja politika“, kaže Maksina, „jeste da se ne mešam mnogo, inače u suprotnom eto nas očas posla opet u štetlu, bacamo čini jedni na druge.“ „Ma, nemoj ništa da mi pričaš. Moja porodica, pa... ’Školski primer disfunkcional‐ nosti’ to bi bio prilično tačan opis. Imamo jednog člana čak i u CIA.“ „Jednog? Ja sam mislila da svi vi takvi radite za CIA.“ „Samo rođak Lojd. Dobro, bar koliko ja znam.“ „Dozvoljeno mu je da priča čime se bavi?“ „Možda nije. Nikada nismo sigurni. To je... to je Lojd, razumeš.“ „Pa... ne baš.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Moraš da shvatiš da postoji taj ogranak Trabvela sa Long Ajlenda, koje nikako ne treba mešati sa menhetnskim Trabvelima, i mada nikada nismo prihvatili eugeničke teorije ili nešto slično, ponekad je teško odbaciti neka genetska objašnjenja za ono što, na kraju krajeva, zaista liči na obrazac.“ „Visok procenat...“ „U principu idiota, da... Nemoj pogrešno da me shvatiš, rođak Lojd je uvek bio pristojno dete, on i ja se lepo slažemo, na porodičnim skupovima kada se gađao hra‐ nom, nije ciljao mene lično... Ali sem napada za stolom, njegov istinski dar, moglo bi se reći njegova strast, bilo je cinkarenje. Večito se šunjao, snimao tajne aktivnosti vrš‐ njaka, sve pomno beležio, a kada to nije bilo dovoljno ubedljivo, nažalost, svašta je i izmišljao.“ „Dakle, savršen talenat za CIA.“ „Odavno je bio na njihovoj listi čekanja, sve dok se prošle godine nije upraznilo mesto u službi Generalnog inspektora.“ „A to je nešto kao Unutrašnja kontrola, on zapravo cinkari druge agente CIA? zar to nije opasno?“ „Uglavnom je reč o krađi inventara, večito nose kući metke da ih koriste u privat‐ nom oružju? to je izgleda jedan od problema koji najviše muči rođaka Lojda.“ „Znači, on sada radi u Vašingtonu“, kao što bi možda rekle Marta i Vandelas. Je l’ se bavi nečim na crno? Recimo, konsultacijama?“ „Ne bi me čudilo. I idioti imaju troškove, lekove, često plaćanje ucena, često pod‐ mićivanje policije, šiljaste kape, koje naravno moraju da se kroje po meri... ali zaista se nadam, Maksi, da ti nemaš nekih problema sa Agencijom?“ Zašto se iznenada uključuju alarmi za neiskrenost? „Sa nekom agencijom, možda ne baš tom, ali bar sa sličnom vrstom agencije, da, a znaš, kad malo bolje razmislim, šta ako poželim da o nečemu porazgovaram sa tim tvojim rođakom...“ „Da mu kažem da ti se javi?“ „Hvala, Kornelija, dugujem ti uslugu... ili, pošto još nisam upoznala Lojda, bar re‐ cimo pola usluge.“ „Ne, hvala tebi Maksi, ovo je sve bilo tako divno. Tako...“ pokazuje rukom po lo‐ kalu gospođe Pinkus kao da joj ponestaje reči. Maksina je stisnula usne i usitnila očima, jednim više nego drugim, pa se osmehu‐ je. „Manjinski.“ Rođak Lojd, srećom nije upućen u njujoršku kulturu dejtinga, gde bi zbog tolike žur‐ be smesta dobio korpu, pa zove Maksinu rano sutradan. Zvuči toliko nervozno da Maksina rešava da ga smiri uopštenim pričama o prevarama u računovodstvu. „Tre‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

nutno sve ukazuje na jedan NGO tamo kod vas, zove se TANGO? Čuli ste za njih?“ „Oh. To je trenutno u gradu vrlo cenjena marka. Buš i ekipa su oduševljeni.“ „Muči me jedan njihov čovek, operativac po imenu Vindast, ne mogu ništa da na‐ đem o njemu, čak ni zvaničnu biografiju, maksimalno je zaštićen šiframa, fajervolovi iza fajervolova, nemam resursa da prođem ništa što mi treba.“ Sirota mala ja. „A ako se ispostavi da je on umešan u, hm, recimo... pronevere...“ „Neću da trčim pred rudu, ali vas dvoje ste... bliski?“, nekako uspeva da ta reč za‐ zvuči guturalno i sluzavo. „Hmm. Ponovo, za one koji prisluškuju, ja ne spadam u obožavaoce gospodina Vindasta i ne znam o njemu gotovo ništa, sem da je nekakav fridmanovski egzekutor, da radi dvadeset četiri časa dnevno sedam dana u nedelji da bi svet bio što zgodniji ljudima koji su možda veoma nalik na vas, gospodine Trabvele.“ „Uf, izvinite, nadam se da vas nisam uvredio... pokušaću da ovde vidim šta mogu. Naše baze podataka – one su, znate, svetski čuvene. Ja imam dozvolu manje-više sve do ’samo za oči’, ne bi trebalo da je problem.“ „Jedva čekam.“ Zahvaljujući fleš-drajvu koji je doneo Marvin, naravno, Maksina već ima veći deo Vindastove biografije, tako da ovo što će Lojd sada da traži nema za cilj pribavljanje novih informacija... Zapravo, Maksina, zašto ti gnjaviš tog čoveka? Je li to neka časna opsesija o hvatanju verovatnog ubice Lestera Trejpsa, ili samo osećaj odbačenosti, ne‐ dostaju ti neobične predstave o predigri tog cepača hulahopki? Kakva raspolućenost! Ako ništa drugo, Vindast će, pod uslovom da je Lojd bar upola idiot kakav Korne‐ lija misli da jeste, veoma brzo saznati da se CIA zanima za njega. Što i on ne bi pazio na leđa kao i svi drugi? Trenutno je takvo malo zagorčavanje života otprilike sve čime Maksina raspolaže, tu u svetu sitne ribe, bez nekakvog moralnog kompasa, nema na‐ čina da se takmiči na elitnom nivou, na toj planetarnoj piramidalnoj šemi, u koju Vindastovi poslodavci večito sve ulažu, sa svojim vešto upakovanim mitovima o neo‐ graničenom širenju. Nema pojma kako da iskorači iz sopstvene prošlosti pune bez‐ bednih izbora i nađe put kroz pustinju u taj nesigurni čas, u nadi da će naći šta? ne‐ kakvo utočište, nekakav američki Diparčer... Probna faza www.balkandownload.org

M 33 aksina je od Virve dobila punu torbicu vremenski ograničenih lozinki za ula‐ zak u Diparčer, koje se menjaju u proseku svakih petnaest minuta. Primećuje koliko se to mesto sada promenilo. Ono što je nekada bio železnički depo sada je sve‐ mirska luka iz doba porodice Džetson, sa iščašenim uglovima, nazubljenim kulama u daljini, sa zgradama sočivastog oblika na štulama, dok neonskim nebom saobraćaju tanjiri. Japifikovani fri-šopovi, neki ofšor brendovi kojima čak ni font ne prepoznaje. Na sve strane reklame. Na zidovima, na odeći i koži statista u gomili, popapovi koji joj iz Nevidljivog iskaču pravo u lice. Ona se pita jesu li – i naravno, evo ih, ispred ulaza u Starbaks muva se par sajberdokoličara, Erikovi poznanici iz posla sa reklama‐ ma, Promomen i Sendvičgrrrl. „Lepo mesto za kuliranje“, kaže Sendvičgrrrl. „Da ne spominjemo za poslove“, dodaje Promomen. „Lokal je prepun. Mnogi od ovih koji izgledaju samo kao virtuelni dekor? to su pravi korisnici.“ „Stvarno. Zar ne bi trebalo da sve bude jako šifrovano.“ „Postoje i zadnja vrata, nisi za to znala?“ „Od kada?“ „Od pre nekoliko nedelja... ili meseci?“ Znači onaj period ranjivosti oko 11. septembra zbog koga su Lukas i Džastin ono‐ liko brinuli, izgleda sa razlogom, nije samo omogućio neželjenim gostima da se ušu‐ njaju, već je neko – Gejbrijel Ajs, federalci, simpatizeri federalaca, druge nepoznate sile kojima je ovaj sajt zapao za oko – instalirao i zadnja vrata. I eto tako, ode sve u tri lepe. Ona klikće dalje i stiže do čudnog, sablasnog nimbusa nalik na svetlo reflektora u klubu gde znaš da će ti pozliti pre kraja večeri, na trenutak je obuzima sumnja, ig‐ noriše taj osećaj, klikće dalje u srce mučne mrlje svetlosti i onda sve privremeno pos‐ taje crno, crnje od svega što je dotle videla na ekranu. Pošto se slika vratila, ona kao da putuje u nekakvoj svemirskoj letelici... tu je meni za izbor različitih pogleda, i pošto nakratko gleda spolja, otkriva da to nije usamljena letelica, već više kao konvoj, nisu baš povezani, svemirski brodovi različitih veličina, iz različitih epoha kreću se zajedno kroz produženu večnost... Hajdi bi verovatno rek‐ la da primećuje neki uticaj Svemirske krstarice Galaktike. Unutra Maksina nalazi hodnike od svetlucavih futurističkih legura, dugačke kao Tomas Pinčon www.balkandownload.org

bulevare, ogromne prostore, vajane senke, saobraćaj kroz suton koji se zgušnjava, pe‐ šaci prelaze mostove, putničke i teretne letelice žustro svetlucaju... To je samo kôd, podseća ona sebe. Ali ko je od ovih bezličnih i nepotpisanih mogao da ga napiše i za‐ što? U vazduhu iskače prozor sa porukom, traži se njeno prisustvo na mostu, sa nizom uputstava. Neko ju je sigurno video kako se loguje. Na mostu nalazi prazne flaše od pića i upotrebljene špriceve. Kapetanova stolica je prastara fotelja odvratne bež boje, prekrivena opekotinama od cigareta. Na konzolu su zalepljeni jeftini posteri Deniz Ričards i Tije Karere. Iz skrivenih zvučnika se čuje nekakav hip-hop miks, trenutno idu Nejt Dog i Voren Dži, izvode veliki hit sa Za‐ padne obale iz devedesetih „Regulate“. Članovi posade dolaze i odlaze na zadatke, ali ne deluju bogzna kako užurbano. „Dobro došli na most, gospođo Lefler.“ Mladić prostačkog izgleda, neobrijan, u kargo šortsu i sa prljavom More Cowbell majicom. Atmosfera se menja. Muzika pre‐ lazi u temu iz Deus Ex, svetla slabe, nevidljivi sajbervilenjaci uređuju prostor. „Pa gde su svi? kapetan? prvi oficir? navigator?“ Diže obrvu i opipava vrhove ušiju, kao da proverava jesu li šiljati, „Žao mi je, pri‐ marna direktiva, Nema jebenih oficira.“ Pokazuje joj ka prednjem osmatračkom pro‐ zoru. „Raskoš svemira, snimi. Zilijarde zvezda, a svaka ima sopstveni piksel.“ „Strava.“ „Možda, ali je svejedno samo kôd.“ Antena se okreće. „Lukase, jesi li to ti?“ „Provalila me!“ Ekran se načas ispunjava psihodeličnom vizuelizacijom iz Ajtjun‐ sa. „Znači, ti si unutra i šta radiš, rešavaš probleme sa zadnjim vratima, je li?“ „Hm, ne baš.“ „Kažu mi da je u poslednje vreme širom otvoreno.“ „To ti je mana vlasničkog softvera, zadnja vrata će se pojaviti pre ili kasnije.“ „A tebi je to okej? Šta Džastin kaže?“ „Dobri smo, zapravo nam se onaj stari model nikada i nije dopadao.“ Stari model. Što mora da znači... „Neke velike vesti, da pogađam.“ „O da. Napokon smo rešili da pređemo na otvoreni kod. Upravo sam okačio arhi‐ vu.“ „Što znači da... svi...?“ „Svako ko je dovoljno strpljiv da do ovoga dođe, može da ga ima. Već se sprema linuks verzija, što će privući jata amatera.“ „Znači velika lova...“ „Više nije u igri. Možda nikada nije ni bila. Džastin i ja ćemo morati još neko vre‐ Probna faza www.balkandownload.org

me da ostanemo šljakeri.“ Ona gleda zvezdane predele kako promiču, kabalistička vozila u trenutku Postanja razbijena na sva ova blistava svetalca, brzo se šire iz tačke koja ih je rodila, što je inače poznato kao širenje kosmosa... „Šta bi se desilo ako bih počela da klikćem na ove pik‐ sele ovde?“ „Možda bi ti se posrećilo. To nismo mi pisali. Možda ima linkova za druga mesta. Mogla bi takođe i da provedeš čitav život istražujući Prazninu a da nikada nigde ne stigneš.“ „A ovaj brod – on nije na putu za Diparčer, je li?“ „Pre bi se reklo da je ovo istraživačka ekspedicija. Kada su prvi Vikinzi počeli da plove severnim morima, ima jedna priča o tome kako su našli jebeni ogromni otvor na kraju sveta, duboki vir koji bi te usisao, kao crna rupa. Danas ako pogledaš povr‐ šinski veb, sve to blebetanje, sva roba na prodaju, spameri i prevaranti i dokoni tipo‐ vi, svi u istoj očajničkoj jurnjavi koju vole da zovu ekonomija. U međuvremenu, ovde dole, pre ili kasnije negde duboko, sigurno mora da postoji horizont između kodira‐ nog i beskodnog. Ambis.“ „A to ti tražiš?“ „Neki od nas to traže.“ Avatari ne umeju da prenesu čežnju, ali Maksina nešto naslućuje. „Drugi pokušavaju da ga izbegnu. Zavisi šta te zanima.“ Maksina još neko vreme nastavlja da luta hodnicima, započinje nasumične razgovo‐ re, šta god da tu znači reč „nasumično“. Obuzima je jeziv osećaj da neki noviji putni‐ ci mogu biti izbeglice iz događaja u Trgovinskom centru. Nema neposrednih dokaza, možda samo zato što misli o 11. septembru, ali sada kuda god da pogleda, čini joj se da vidi ojađene preživele, izvršioce domaće i inostrane, agente, posrednike, paravoj‐ sku, koji su možda učestvovali u događajima tog dana ili samo tvrde da jesu, u sklopu neke prevarantske šeme. Jer oni koji su možda istinske žrtve, njihove slike su ovamo doneli njihovi najbliži, da bi imali zagrobni život, lica su im skenirana sa porodičnih fotografija,... neki nisu izražajniji od emotikona, drugi iskazuju raspon emocija od ushićenja sa žurke preko neprijatnosti zbog objektiva do potpune potištenosti, neki su statični, neki animirani gifovi, ciklični kao karma, izvode piruete, mašu, jedu ili piju ono što su držali na svadbi ili bar micvi ili večernjem izlasku u trenutku kada je blenda škljocnula. A ipak izgleda kao da žele da ostvare kontakt – gledaju u oči, osmehuju se, znati‐ željno naginju glavu. „Da, šta ste to rekli?“ ili „Nešto nije u redu?“ ili „Samo malo kasnije, važi?“ Ako to nisu stvarni glasovi mrtvih, ako, kao što veruju neki, mrtvi ne mogu da govore, onda im reči u usta stavljaju oni koji su postovali njihove avatare, i Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ono što izgleda da govore jeste ono što živi žele da oni govore. Neki su pokrenuli blo‐ gove. Drugi su zauzeti pisanjem koda i proširivanjem programa... Zaustavlja se u kafiću na uglu i ubrzo se upušta u razgovor sa nekom ženom – mo‐ žda ženom – koja putuje na kraj poznatog kosmosa. „Sve ove neznalice što dolaze, guraju se, sada je sve bez veze kao na površinskom vebu. Teraju te sve dublje, u dubo‐ ku tamu. Dalje od svakog mesta gde bi se oni osećali prijatno. A odatle sve potiče. Kao što će te moćan teleskop odvesti dalje u fizičkom prostoru, bliže trenutku velikog praska, tako ovde, kad ulaziš dublje, približavaš se granicama, neprohodnim prosto‐ rima, oblasti bez informacija.“ „Ti si deo ovog projekta?“ „Došla sam samo da razgledam. Da otkrijem koliko dugo mogu da ostanem na sa‐ mom rubu početka pre Reči, da vidim koliko mogu da zurim unutra dok me ne obuzme vrtoglavica – opijenost, mučnina, šta god – pa padnem unutra.“ „Imaš mejl-adresu?“, zanima Maksinu. „Lepo od tebe, ali možda se neću vratiti. Možda ćeš jednog dana pogledati u svoj inboks i neću biti tamo. Hajde. Hodaj sa mnom.“ Dolaze do nekakvog vidikovca koji se opasno odvaja od broda, u snažnu visoku radijaciju, vakuum, beživotnost. „Gledaj.“ Ko god da je ona, nema sa sobom luk i strele, kosa joj nije dovoljno dugačka, ali Maksina vidi da gleda dole pod istim oštrim uglom, jednako je opčinjena beskrajem kao prilika na uvodnom ekranu Diparčera, zuri u prazninu beskrajno bogatu nevid‐ ljivim linkovima. „Postoji slabašan sjaj, posle nekog vremena počneš da ga primeću‐ ješ – neki kažu da je to trag, kao radijacija od Velikog praska, pamćenja, u ništavilu, da si nekada bio nešto...“ „Ti si...“ „Arčer? Ne. Taj je nem.“ Pošto se vratila u stvarni svet, i mora sa nekim da razgovara o novom i uskoro, sluti, neprepoznatljivom Diparčeru, Maksina zove Virvu na mobilni. „Upravo silazim u metro, javiću ti se kad opet budem u dometu.“ Maksina nije preterano iskusna u ko‐ rišćenju mobilnih telefona, ali ume da prepozna kada neko zvuči nervozno. Pola sata kasnije, pošto je navodno upravo stigla sa Istočne strane, Virva se lično pojavljuje u kancelariji i vuče jaku kesu za đubre prepunu bini beba. „Praznična kolekcija!“, viče i vadi jednu po jednu, male slepe miševe za Noć veštica, iskežene bundeve sa veštičjim šeširima, avetinjske medvede, medvede sa plaštovima kao Drakula, „Gulijana, ave‐ tinjska devojka, vidiš, sa malom bundevom, baš je slatka!“ Hmmm da, jutros Virva stvarno deluje pomalo unezvereno, Istočna strana zaista Probna faza www.balkandownload.org

ume da tako prodrma ljude, ali – istražiteljski senzori sada su se uključili – Maksina pomišlja da su bini bebe možda sve vreme samo maska, sasvim je moguće, za aktiv‐ nosti koje nisu baš toliko u interesu javnosti... Uobičajena pitanja kako je Džastin, kako je Fiona, svi su dobro hvala – izdajnički pokret oka? – „Momci... hoću da kažem, u poslednje vreme smo svi pod stresom, ali...“ Virva stavlja naočare sa tankim ramovima boje lavande, pet dolara na ulici, ko zna zašto: „U Njujork smo svi došli tako nevini... Tamo u Kaliforniji je bilo zabavno, samo pišeš kôd, tražiš kul rešenja, elegantna rešenja, zabavljaš se kad možeš, ali ovde, sve više postaje kao...“ „Odrastanje?“, možda malo previše zamišljeno. „Dobro, muškarci su deca, to svi znamo, ali ovo je kao da ih gledam da se prepu‐ štaju nekom tajnom poroku, a ne znaju kako da se zaustave. Žele da i dalje budu ona stara nevina dečurlija, to je očigledno, ta užasna neusklađenost, detinja nada i iskva‐ renost njujorškog stvarnog sveta, sve postaje nepodnošljivo.“ Draga Saveta, jednu moju prijateljicu muči veliki problem... „Hoćeš da kažeš, nepodnošljivo za tebe... u nekom... emotivnom smislu.“ „Ne“, Virva je iznenada na tren gleda u oči, „nepodnošljivo za sve i to za sve, i to potpuno.“ To je izgovorila cvrkutavo, a ipak režeći, sa čim se Maksina često sreće dok radi. Te reči su možda takođe i molba za razumevanje, ako je moguće jeftino. Takvi obično postanu kada pri pretresanju poslovnih knjiga počnu da se pojavljuju dokazi za koje su mislili da su ih zauvek uništili, kada poreski inspektor sedi tamo preko puta, a grejanje je odvrnuto do daske, lice mu je kameno, pućka službenu IRS cigaru, čeka. Brižljivo, da ne može da se protumači pogrešno: „Možda posao počinje da utiče na njih?“ „Ne. Nije moguće da je pritisak zbog izvornog koda, više nije, sada su se toga oslo‐ bodili. Ne smeš nikome da kažeš, ali su rešili da bude otvoren.“ Pretvara se da već nije čula te vesti: „Daju ga besplatno? Jesu li razmotrili kako će to da utiče na poreze?“ Po Virvinim rečima, Džastin i Lukas su jedne večeri izašli u jarko osvetljeni bar nekog turističkog motela tamo daleko oko Zapadne 50. ulice. Ogromni televizori sa sportskim prenosima, plastično drveće, neko i po sedam metara visoko, dugokose plavokose konobarice, starinski šank od mahagonija. Mnogo poslovnog sveta. Part‐ neri piju king kong, to je kraun rojal plus liker od banane, i po lokalu traže poznata lica kada čuju glas prema kome je vreme u najboljem slučaju bilo drsko, kako govori: „Ferne-branka, moliću, u stvari daj dupli, i džindžer-ejl da gasim?“ i Lukas se zamalo zagrcnuo. „To je on! Onaj jebeni ludak iz Vurhis–Krigera! Nas traži, hoće pare na‐ zad!“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Da nisi malo paranoičan?“, nada se Džastin. Kriju se iza plastične bromelije i ški‐ ljeći osmatraju. Spoljašnjost je danas malo drugačija, ali izgleda da to jeste Ijan Long‐ spun, koga su poslednji put videli pre onoliko godina kako izleće sa staze na sendhil‐ skoj trci trokolica. Sada mu prilazi suva osoba sa uglastim, modernim crnim naočari‐ ma, u večernjem odelu boje neonskog avokada. Džastin i Lukas smesta prepoznaju Gejbrijela Ajsa, koji se kao silno prerušio. „Zbog kakvih se razgovora Ajs krišom sreće sa našim starim finansijerom“, pita se Lukas. „Šta oni to imaju zajedničko?“ „Nas!“ Obojica uglas. „Brzo da vidimo šta to pišu po salvetama!“ Slučajno poznaju šefa obezbeđenja u motelu i uskoro iz njegove kancelarije gledaju CCTV monitore. Zumiraju na Aj‐ sov/Longspunov sto, i vide čudne dijagrame pune strelica, kvadrata, uskličnika plus nešto što liči na ogromno slovo Dž; a tu je i jedno L... „Misliš da je to?“ „Moglo bi da predstavlja bilo šta, zar ne?“ „Čekaj, pokušavam da mislim...“ Obojica dolaze do istog zaključka, i uskoro vlada potpuna paranoična panika i njihov poznanik se namrgodio pa ih izvodi na zadnja vrata. „Momci su zaključili“, ukratko će Virva, „da je Ajs pokušavao da ovog nagovori da aktivira zaštitne odredbe, da preuzme firmu i onda firminu imovinu – to jest, iz‐ vorni kod Diparčera – proda Ajsu.“ „Jebiga“, kasnije Džastin te noći, sa neočekivanom gorčinom, „ako ga hoće, neka mu ga.“ „To ne liči na tebe, brate, šta će se desiti sledeći put kad budemo morali da se izgu‐ bimo?“ „Ja neću.“ Džastin zvuči pomalo melanholično zbog toga. „Možda ja hoću“, kaže Lukas. „Možemo da izmislimo neko drugo mesto.“ „Džastine, kako nam ovaj grad utiče na glavu, čoveče, ranije nikad nismo bili ovakvi.“ „Mislim da ni u Kaliforniji više nije ništa bolje. Jednako je iskvareno, zajedno smo prešli isti put, ti dobro znaš kuda sve to vodi, i tamo i ovamo.“ Virva ih, mada tehnički gledano šiksa, pušta da nastave, ulazi i izlazi nekako maj‐ činski, donosi grickalice i čuva svoju ljutnju za sebe. Sada će, Maksini: „Kako su se samo izgubili. Ponekad...“ Evo, sada sledi prevarantska žalopojka. Maksina bi mogla da drži predavanja na temu Kako prikriti kolutanje očima. „I...“ Probna faza www.balkandownload.org

„A ako je tako, onda mislim“, jedva čujno, „da sam ja možda kriva.“ Ulazi Dejtona sa džakom peciva i plastičnom karafom kafe. „Jo Virva, kad ćemo na surf, bejbe!“ Virva je smogla snagu da ustane, kucne se kukovima sa Dejtonom i pruži osam taktova pratećih vokala retko emitovanom starom hitu „Soul Gidget“ pre nego što će Dejtona, pošto ju je odmerila, primetiti: „Ko da si iz one pesme ’A Whiter Shade of Pale’, izgledaš mi prilično anoreksično, mala, nemoj da mi zaobilaziš krmenadle! Ra‐ štan!“ „Prženu pitu od bresaka“, slabašno ali bodro će Virva. „Šta hoću da kažem“, maše dok izlazi. „Ne preskači majonez!“ „Virva...“ „Ne. U redu je. Mislim, nije u redu, oh, Maksi... muči me strašna griža savesti?“ „Ako nisi Jevrejka, moraš da imaš dozvolu, jer mi, znaš, držimo patent na to.“ Odmahuje glavom: „Šta da radim, sada se mnogo bojim, do guše sam se uvalila.“ „Šta je sa Lukasom, koliko se on uvalio?“ „Lukas? Ne? Ne Lukas?“ Besna što Maksina ne kapira. „Opa. Znači pričamo o nekom drugom? O kome?“ „Molim te... stvarno sam mislila da ću pomoći. To je trebalo da bude za Fionu, za Džastina, za sve nas. Rekao je da momci mogu sami da napišu željenu cifru.“ „Neko“, dok Maksini sa očiju uz tresak pada krljušt kao od dinosaurusa, „neko ko je želeo da pribavi izvorni kod Diparčera pretpostavio je da će mu veza sa ženom jed‐ nog od partnera omogućiti da uđe jednom nogom, jesam li dobro razumela?“ „Maksi, moraš da veruješ...“ „Ne, to je bila parola Metsa iz šezdeset devete, to će da te pitaju na ispitu za držav‐ ljanstvo Velike jabuke, a u međuvremenu, čekaj da vidim, ko bi od desetina zaintere‐ sovanih bogataša, ko bi bio toliko govno da tako nešto proba, čekaj, čekaj, evo navrh mi je jezika...“ „Možda bih ti rekla, ali ga ti toliko mrziš...“ „Svi mrze Gejbrijela Ajsa, što znači da verovatno nikome nisi rekla.“ „A on je užasno osvetoljubiv kretenčić, da sam pokušala da prekinem, on bi sve is‐ pričao Džastinu, uništio bi mi brak, uništio bi mi porodicu... Izgubila bih Fionu, sve...“ „Hajde, hajde, nemoj sad time da se opterećuješ, to je najgori scenario. Može još sve da se reši na mnogo načina. Koliko to već dugo traje.“ „Od Las Vegasa letos. Čak smo se 11. septembra kresnuli na brzaka, zbog čega mi je sve još mnogo gore...“ Maksina prosto mora malo da zaškilji: „Nadam se da ne kažeš kako si ti to nekako izazvala? Jer to bi, Virva, bilo potpuno sumanuto.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„To je ista vrsta nebrige. Zar ne?“ „Ista kao šta? Je li ovo govor na temu: slušajte me dobro, lenštine? Amerika je za‐ boravila na porodične vrednosti pa je zbog toga Al Kaida otela avione i srušila Trgo‐ vinski centar?“ „Videli su kakvi smo, u šta smo se pretvorili. Koliko smo meki, koliko smo nebriž‐ ljivi. Samozadovoljni. Ocenili su da smo laka meta, i bili su u pravu.“ „Nekako ne vidim uzrok i posledicu, ali možda je to samo do mene.“ „Ja sam posrnula žena!“, tiho vapi Virva. „Ma daj. Možda pre posrnulo derle.“ A ipak ko će se odupreti želji da u sličnoj situaciji čuje poneki detalj? Ajsova ušu‐ škana momačka gajba u Trajbeki, na primer, kupatilo koje se po površini meri sa či‐ tavim košarkaškim terenom, i koje krasi velika kolekcija tampona svih proizvođača, veličina i sposobnosti upijanja, flaše šampona i balsama na čijim etiketama ne možeš da pročitaš ni reč zato što su uvezene iz veoma dalekih zemalja, oprema za kosu od viklera do ogromne retro haube iz frizeraja ispod koje se ne sedi, već se u nju ulazi, plus selekcija kondoma prema kojoj kasa kod Dvejn Rida izgleda kao aparat u mu‐ škom ve-ceu na benzinskoj pumpi. „Stvar je u tome“, posle malo duvanja nosa, „da je seks uvek sjajan.“ „Osetljiv, pažljiv ljubavnik.“ „Ma kakvi, on je divljak. Jesi li nekada probala analno?“ Da li Maksina zaista želi da sluša o tome? Da li Delman prodaje cipele? „Ima smisla“, ohrabruje je. „Mogu da se kladim da mu je to specijalnost?“ Probna faza www.balkandownload.org

S 34 tiže Noć veštica. Niže od 14. ulice to je tokom godina postao veliki gradski festi‐ val, sa paradom koju TV stanice pokrivaju gotovo isto kao Mejsijevu paradu za Dan zahvalnosti. Gore na japijevskoj Zapadnoj strani više su lokalne zabave na svakoj ulici, 69. je ograđena, ulazi ukrašeni kao uklete kuće, ulični zabavljači i tezge sa hra‐ nom, svake godine sve veća gužva, i Maksina obično tu vodi decu da traže slatkiše, sve gore do 79, a ponekad i 86, gde obilaze stambene zgrade. Ove godine se međutim priča da će zbog napetosti posle 11. septembra mnoge od tih uličnih aktivnosti biti ograničene pa možda i otkazane, uprkos tome što se gradonačelnikovo lice, koje iz‐ gleda kao gumena maska gradonačelnikovog lica, ne skida sa TV ekrana i strogo kao i uvek preporučuje Njujorčanima da prkose teroristima tako što će proslaviti Noć ve‐ štica kao i uvek. „Džagdipovi roditelji prave žurku za Noć veštica“, kao da se baš tog trenutka pri‐ setio Zigi. To je dečak iz Zigijevog razreda koji je umeo da piše sa četiri godine, priseća se Maksina, a takođe igrom slučaja živi u Dezeretu. „Baš zgodno. Čitava ta zgrada je uk‐ leta kuća.“ „Nešto nije u redu sa Dezeretom, mama?“ Otis razrogačenih očiju, potpuno jasno saučesnik. „Ništa nije u redu“, odgovara Maksina. „Ali inače sem toga“, Zig će smireno. „Tražićete slatkiše samo u zgradi i nigde drugde?“ „Nema potrebe da idemo negde drugde, Noći veštica su tamo legendarne. Svi sta‐ nari ukrašavaju svoje stanove u drugoj horor temi.“ „A... to nema nikakve veze sa Džagdipovom sestrom. Što su njoj malo ranije, hm...“ „Narasli sifoni“, ubacuje Otis, pa onda mora da izbegne bratski krav maga zahvat na kvarno. „Ti je, Zigi, ionako nećeš videti, ona ide na neku žurku“, u bekstvu, dok ga Zigi juri, „dole u Vilidžu, ona izlazi samo sa studentima...“ Horst, vrlo ozbiljno, bez obzira na lukav kez: „Noćas je na TV-u finale, El Duke je u startnoj postavi, možda ga čeka Kurt Šiling, možemo da ostanemo kod kuće i gle‐ damo utakmicu...“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Ako mi kupiš kikiriki i kokice?“ Otis je rešio da ide kao Vegeta, kosa mu je noćas gelom pretvorena u šiljke, srebr‐ no-plavi kostim sa nekog čudnog azijskog sajta, spakovan i isporučen gotovo pre nego što je kliknuo „Dodaj u korpu“. Zigi ide kao Empajer stejt bilding, sa plišanim majmunom zakačenim u visini vrata. Virva i Džastin su pristali da ih otprate, pa će se naći u Dezeretu. Erik i Driskol su otišli na paradu u Vilidž, i kostimirali su se kao logička NI kapija („Ja svima kažem da“) i Aki Ros, iz filma Final Fantasy, „Frizura o kojoj svi sanjaju, šezdeset hiljada vlasi, svaka posebno animirana, ozbiljno brz internet, mada ova peri‐ ka“, mrda Driskol rukom kratki demo, „mora da se posmatra kao prilično bedan promotivni proizvod.“ „Ništa više Rejčel, je li?“ „Idemo dalje.“ Hajdi svraća na brzinu, u tropski laganoj bež haljini, sa kratkom razbarušenom tamnom perikom i naočarima sa prevelikim metalnim ramom, a oko vrata ima čudni plastični havajski venac koji možda sija u mraku. „Izgledaš mi nekako poznato“, poz‐ dravlja je Maksina, „ti si...“ „Margaret Mid“, odgovara Hajdi. „Noćas se upuštam u antropološko istraživanje urbanih divljaka, snimi šta sam našla u Kanalskoj ulici.“ „Otvori šaku, ne vidim, šta je?“ „Digitalni kamkorder, obično možeš da ih nađeš samo u Japanu. Baterija traje sa‐ tima, a nosim i rezervne, tako da ću da snimam čitavu noć.“ „A ipak mi deluješ nekako nervozno.“ „Ko ne bi bio, to su svi pop impulsi u istoriji, koncentrisani u jednu noć godišnje, šta ako ne budem znala kuda da uperim objektiv, šta ako propustim nešto zaista bit‐ no?“ „Slušaj moj glas“, nekada su to radile kao devojke, „ne hvata te histerija, smiri se, budi dobra princeza.“ „O, ledi Maksipad, mnogo ti hvala, ti si tako praktična...“ „Da i upravo sam bila do bankomata, tako da imam i love za kauciju, ako do toga dođe.“ Veče se bliži i Maksina i Horst uzimaju najveću korpu za otpatke u kući, pa je pune malim pakovanjima slatkiša različitih vrsta, kao što su gumene švedske ribice, kikiriki-karamele i Goldenbergove kikiriki-čokolade, stavljaju je ispred vrata u hod‐ nik, kače znak „ne uznemiravaj“ na vrata i odlaze u spavaću sobu, puštaju Noć vešti‐ ca da se razvije kako želi, što napolju na ulicama Gornje zapadne strane znači da se razvija u pseudopod egzotičnog Grinič Vilidža, pošto ostatak godine mora da se miri da ga posmatraju kao nekakav njujorški Dubjuk u Ajovi. Probna faza www.balkandownload.org

Unutra, veče se odvija praznično, pošto Maksina jaše Horsta skoro čitav sat, mada šta se to koga tiče, i svršava nekoliko puta, na kraju žestoko i istovremeno sa Hor‐ stom, a nedugo zatim, zbog nekog telepatskog zraka sa televizora, na kome je zvuk is‐ ključen, izranjaju iz postorgijastične ošamućenosti tačno na vreme da vide Dereka Džetera kako udara odlučujući houm ran u desetom iningu za još jednu čuvenu po‐ bedu Jenkija. „Da!“, počinje Horst da urla u oduševljenju i neverici. „A kad budu sni‐ mali biografiju, mora da ga igra Kijanu Rivs!“ „Šta ti je, zar ti ne mrziš sve u vezi sa Njujorkom?“, podseća ga Maksina. „Hm. Pa, ja sam se vozio kroz Arizonu, nemam ništa protiv Arizone, ali jesam sta‐ vio neku paru na Jenkije, činilo mi se da ima smisla…“ Kao da će odlutati u neodre‐ đene opuštene priče... „Stvarno?“ Možda ipak ne, Horste. „Slušaj, pošto je sutra radni dan? Mislim da ću samo da trknem da vidim kako su.“ „Pa draga moja, ne mogu reći da nije bilo sjajno, kratko ali slatko, što kažu u mom zavičaju, onda ću možda posle još da odgledam snimak.“ Svesna je da to za Horsta predstavlja izjavu ljubavi. Nešto je ipak sada tera da iza‐ đe iz kuće, da ode u Dezeret i tamošnji osobeni višespratni horor festival. Pun mesec i dalje malo iskrivljen i još ne u zenitu, a strah i trepet njenih devojač‐ kih dana, vratar Patrik Maktirnan, na dužnosti na kapiji, odeven u tamnoplavu uni‐ formu sa zlatnim natpisom Dezeret i zlatnim širitima na rukavima, zlatnim pletenim epoletama, zlatnom kićankom koja mu pada preko desnog ramena. Ime mu piše iz‐ nad levog džepa na grudima. Isto zlatnim vezom. Možda je to kostim za Noć veštica. Ili su protekle godine, dovoljno godina da Patrik stekne unapređenje, plus dostojans‐ tveno držanje jednog Uglednog starijeg gospodina. Naravno da ne prepoznaje Maksi‐ nu, ni iz starih dana niti kao anonimnu gošću bazena, i pošto vidi da nije u grupi pi‐ janih tinejdžera, pušta je da prođe. Singovi žive na desetom spratu, liftovi su ili zauzeti ili su se pokvarili od preveli‐ kog opterećenja i Maksini, pošto je čula neke priče o dobrobiti fitnesa, ne smeta da ide stepenicama. Dostojanstvena stara zgrada noćas se trese. Stepeništa i hodnici su prepuni svakojakih malecnih Kipova slobode, Ujka Semova, vatrogasaca, pandura i vojnika u maskirnim uniformama, da ne spominjemo Šrekove, Majstore Bobove, Sunđere Bobove, Patrike, veverice Sendi, kraljice Amidale, likove iz Harija Potera sa naočarima za kvidič, grifindorskim odorama i veštičjim šeširima. Vrata svih stanova širom su otvorena i iz njih dopire raznovrsna muzička pratnja, između ostalog Steely Dan i „Ain’t Never Gonna Do It Without the Fez on“. Stanari su se kao i obično svoj‐ ski potrudili, potrošili su hiljade na efekte uklete kuće, crno svetlo i generatore magle, profi ozvučenje, robote zombije kao i prave glumce koji rade za uvredljivo male ho‐ norare, slatkiše iz Dina i Deluke i Zabara, i kese pune visokotehnoloških drangulija, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Ermesovih šalova i besplatnih avio-karata za odredišta kao što su Tahiti i Gštat. Gore u stanu Singovih, Prabnur i Amrita su odeveni kao Bil Klinton i Monika Le‐ vinski. Gumene maske i sve. Prabnur deli cigare. Amrita, naravno u plavoj haljini, drži ugašeni mikrofon za karaoke i milozvučno peva „I Did It My Way“. Izgledaju kao savršeno pristojni ljudi. Svi su pijani, uglavnom od votke, sudeći po praznim fla‐ šama naslaganim oko šanka i iza njega, mada ljudi iz firme za ketering, odeveni kao Borbeni Droidi, takođe idu okolo sa poslužavnicima šampanjca i kanapeima sa file minjonom i sendvičima sa jastogom. Virva, izgleda kostimirana kao Pikaču bini beba, prilazi Maksini sva oduševljena. „Kakav divan kostim! Izgledaš baš kao velika, odrasla gospođa!“ „Kako se deca zasad snalaze?“ „Prilično dobro, možda ćemo morati da iznajmimo kamion da prebacimo slatkiše kući. Džastin ide sa njima, od vrata do vrata. Kakva Noć veštica, šta kažeš?“ „Aha. Ne shvatam zašto osećam ovoliko klasno neprijateljstvo.“ „Ovo? u poređenju sa Alejom pre par godina? sa prosečnom startap žurkom? pa ovo je fusnota, draga moja. Komentar.“ „Predugo si u Njujorku, Virva, počinješ da pričaš kao moj otac.“ „Džastin je poneo mobilni, hoćeš da ga pozovem da...“ „Ovo je Dezeret, druga planeta, roming verovatno niko sebi ne može da priušti, ja ću samo malo da se promuvam, hvala.“ Kreće po toj zgradi u kojoj je odavno trebalo obaviti egzorcizam i koja joj se nika‐ da nije baš nimalo sviđala. Duž hodnika širokih kao ulice, gde su pre sto godina koli‐ ca za dostavu sa upregnutim ponijima dizana ogromnim hidrauličnim liftovima, da direktno na prag stanara donesu konzerve mleka, bušele cveća, sanduke šampanjca, noćas Maksina nalazi složene reprodukcije jezera iz Petka trinaestog, grobnica sa mu‐ mijama, Frankenštajnove art deko laboratorije, sve u crno-belom. Gostoprimstvo sta‐ nara bi se moralo opisati kao proaktivno. Nije prošlo dugo, nije čak ni digla obrvu, a shvata da vuče džakove pune plena, koje neko dete ne bi moglo čak ni da podigne. Kako veče odmiče, raste i prosečno godište ljudi koji su svratili, sa mnogo više na‐ glaska na šminku očiju, sjaj, mrežaste čarape, sekire u lobanji, lažnu krv. Neizbežno je da se neko maskirao u Osamu bin Ladena, u stvari ima ih dvojica, i Maksina ih ra‐ nije nego što bi želela prepoznaje kao Mišu i Grišu. „Hteli smo da idemo kao Svetski trgovinski centar“, objašnjava Miša, „ali smo za‐ ključili da je OBL još provokativniji.“ „Pa kako onda niste negde dole u Vilidžu, gde su sve TV kamere?“ Razmenjuju pogled koji govori: Možemo li da joj verujemo? „Razlog je“, nagađa ona, „privatan, a ne javan.“ „Je l’ jebena Noć veštica ili nije?“, pita Griša. Probna faza www.balkandownload.org

„Došli smo da odamo poštu“, objašnjava Miša. Kome? Ovde u Dezeretu, naravno, kome drugom nego Lesteru Trejpsu, istinskom duhu te noći, Lesteru žrtvi balističkog sečiva, čoveku sa nezavršenim poslovima, osu‐ đenom da luta ovim stogodišnjim hodnicima sve dok se računi ne poravnaju, ili več‐ no, šta god da bude prvo. Lester je bio stvorenje Silicijumske aleje, i to do srži, a dole u Aleji priče nikad nisu kratke, a kamoli slatke, to nije samo medijagenični komšiluk nedavno zgaslih snova, već takođe i najnovija u nizu njujorških aleja koje treba izbe‐ gavati, senke pune mentalno nestabilnih glasova, krika gradskog očaja, metalnih zvu‐ kova manje nevinih od drevnih kanti za đubre na vetru. „Vi ste bili dobri sa Lesterom? Sarađivali ste?“ Ili da se drugačije izrazi, kakva bi ovozemaljska veza mogla biti... sem ako baš u tome nije stvar, i veza nije ovozemalj‐ ska. Pa jebote, zar nije Noć veštica. „Lester je bio kolega подонок“, pocrveneo je malo Miša, kao da ga je blam koliko to bedno zvuči, „prijatelji hakerskog ološa svugde.“ „A tu spada“, pada joj na pamet, „bivši Sovjetski Savez. Možda je to čak bio neki posao sa tajnom policijom?“ Miša i Griša počinju da se kikoću, gledaju jedan drugog u lice da vide, ispostavlja se, ko će koga prvog da udarcem dozove trezvenosti i poštovanju pokojnika. Zatvor‐ ski običaji. „Vas dvojica“, klima oprezno glavom, „zaista ste pohađali Građansku hakersku školu u Moskvi, je li?“ „Umnik akademija!“ usklikuje Miša, „nismo mi ti, ne nikako!“ „Nema šanse! Mi smo samo чайники!“ „Iz Babrujska!“, žustro klima glavom Miša. „Ne umemo čak ni da sednemo za tastaturu!“ „Nije da želim da zabadam nos gde ne treba, samo se Lester možda zamerio Gej‐ brijelu Ajsu, koji je, kao što sigurno znate, praktično sinonim za bezbednosne aran‐ žmane američkog državnog aparata. Zato bi ruske obaveštajne službe prirodno zani‐ male njegove aktivnosti.“ „On je vlasnik ove zgrade“, kao da je izletelo Griši, pa ga ortak gleda. „Možda ga noćas sretnemo, ako je ovde. Ili njega ili neke njegove ljude. Možda im se neće dopas‐ ti da vide blizance Osame. Ko zna? Možda bude malo Mortal kombat.“ Ne zaboravi da cimneš Igora, on sigurno zna o čemu je ovde kog đavola reč. To je nažvrljala na virtuelnoj post-it nalepnici, zalepila je na retko posećivani moždani re‐ žanj sa koga je brzo otpala, ali je tu, bar će ponekad da se priseti. Svita francuskih sobarica, uličnih kurvi i malih dominatriksica, od kojih nijedna još nije pošla u srednju školu, cupka uz stepenice. „Vidi! Šta sam vam rekla?“ „Jaogospodebože?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Fuj, jezivo?“ Miša i Griša su se ozarili, stavili ruku na srce i blago se poklonili. „Tha tso kalan yee?“ „Tha jumat ta zey?“ Što tera mlade dame u bezglavi beg nazad niz stepenice, dok Miša i Griša srdačno viču za njima: „Wa alaikum u ssalam!“ „To je hebrejski?“, pita Maksina. „Paštunski. Poželeli smo im mir, a takođe i pitali koliko imaju godina, da li redov‐ no idu u džamiju.“ „Evo moje dece.“ Na Zigijevom kostimu Empajer stejt bildinga pojavili su se sprejom ispisani grafi‐ ti, a neko je King Kongu na glavu stavio minijaturnu crvenu kapu bostonskih Red soksa. Otisova kosa je i dalje izrazito vertikalna, i pošto je takav kavaljer, tegli ne samo svoj već i Fionin džak. „Fiona, super ti je kostim, pomozi mi, ti si...“ „Misti?“ „Devojčica iz Pokemona. A ovo je...“ Fionina drugarica Imba, koja se kostimirala kao Mistin hronično potišteni pratilac Sajdak. „Bacali smo novčić da odredimo ko će biti ko“, kaže Fiona. „Misti je vođa dvorane“, objašnjava „ali je uvek previše nestrpljiva. Sajdak ima moći, ali je mnogo nesrećan.“ Ona i Fiona se sinhronizovano hvataju za glavu kao Es-Zi Sakal i govore karakteristično „Saj, saj, saj“. Maksina pomišlja da je Sajdak, mada Japanac, možda istovremeno Jevrejin. „Dobro veče, tehnička podrška, kako mogu da vas zlostavljam?“ Džastin je noćas došao kao Dilbertov megalomanski pas Dogbert, sa indigo naočarima za sunce umes‐ to providnih stakala. Maksina ih sve predstavlja. „Ti si onaj Džastin Makelmo?“ Maksina prvi put čuje takvo divljenje kod dvojice gorila. „Ne znam, verovatno ih na svetu ima još.“ „Iz Diparčera“, naglašava Griša. „Da, oni su samo par ljubitelja Gejmboja“, mrmlja Maksina. „Vi ste, momci, bili tamo dole? Od kada?“ Džastin nije toliko uznemiren koliko radoznao. „Od 11. septembra, možda? Pre toga, bilo je mnogo teže hakovati. Onda odjed‐ nom, na dan napada, postalo lakše. Kasnije, ponovo postalo nemoguće.“ „Ali vi svejedno ulazite.“ „To je jače od nas!“ Probna faza www.balkandownload.org

„Пиздаче“, oduševljeno će Griša, „uvek neka nova priča, neka nova grafika, svaki put drugačije.“ „Sve se razvija“, kaže Miša. „Reci nam, Džastine. Jesi li ga tako i osmislio?“ „Da se razvija?“ Džastin izgleda iznenađeno. „Ne, trebalo je da bude samo jedno, kao bezvremeno... Utočište. Ja i Lukas smo se nadali da ga neće pritiskati istorije. A sada vi momci vidite, šta?“ „Uvek ista priča“, kaže Griša. „Politika, berze, ekspedicije, akcija.“ „To nisu gejmerski scenariji, shvatate. Tamo dole ne možemo biti gejmeri, mora‐ mo biti putnici.“ Dovoljno dobra osnova za razmenu vizitkarti. Taman pre nego što su otišli u dalje pustolovine, gorile odvode Maksinu u stranu. „Diparčer – i ti to znaš. Bila si tamo.“ „Hm“, nema šta da izgubi, „vidite, to je samo, kao, kôd?“ „Ne! Maksina, ne!“, govore ili sa naivnom verom ili potpuno poremećeno, „to je stvarno mesto!“ „To je utočište, nema veze, možeš biti najsiromašniji, bez doma, najbednija za‐ tvorska ptičica, обиженка, osuđena da umre...“ „Mrtvi...“ „Diparčer će te uvek primiti, čuvati te na sigurnom.“ „Lester“, šapuće Griša, a oči mu se dižu uvis ka bazenu, „Lesterova duša. Razu‐ meš? Stingeri na krovu. To.“ Pokret glavom u noć Svih svetih, ka dalekom centru grada gde je nekada stajao Trgovinski centar, pored nevidljivih rojeva stotina hiljada maskiranih ljudi koji slave na ulicama osvetljenim i polumračnim, ka smradnoj rupi sa imenom iz hladnog rata na donjem kraju ostrva. Maksina klima glavom, pretvara se da shvata ono što ne shvata. „Hvala vam. Ču‐ vajte se, momci.“ Nalazi Zigija i Otisa, koji već proždiru punjene praline kao da su čokolada iz rinfuza pa prolaze kroz zloslutne portale Dezereta i odlaze kući. „Želim vam svima prijatno veče“, dovikuje Patrik Maktirnan. Jeste, a gde je bilo to raspoloženje veselog patuljka kada joj je stvarno trebalo. Horst je i dalje budan, sada gleda Entonija Hopkinsa u „Priči o Mihailu Barišnji‐ kovu“, potpuno se uneo, kašika sladoleda urban džambl stoji mu na trideset centime‐ tara od usta i kaplje po podu. „Tata, tata! Trgni se!“ „E ljudi, je l’ vidite vi ovo“, trepće Horst. „Kako đuska matori Hanibal, svaka mu čast.“ Hajdi se sa antropološke ekspedicije za Noć veštica vratila kao druga osoba. „Deca Tomas Pinčon www.balkandownload.org

svih uzrasta ostvaruju svoj sveobuhvatni popkulturni trenutak. Sve se urušilo u jedno sadašnje vreme, sve je paralelno. Mimeza i postvarivanje.“ Posle nekog vremena pos‐ taje malo nesuvisla. Nigde nije videla savršenu kopiju bilo čega. Čak ni ljudi koji su govorili: „O, ja sam se samo obukao kao ja“ nisu bili autentične replike samih sebe. „Depresivno je. Mislila sam da je Komik-kon poseban, ali je ovo bila Istina. Napo‐ lju se sve nalazi tek jedan klik mišem daleko. Imitacija više nije moguća. Noć veštica je gotova. Nikada nisam mislila da će ljudi postati toliko cinični, toliko u sve upućeni. Šta nam se to svima desilo?“ „A pošto ti voliš da kriviš druge...“ „O ja krivim jebeni internet. To je potpuno jasno.“ Ne raduje se mnogo telefonskom razgovoru sa Igorom. Kakvi god da nenamireni karmički računi postoje između njega i Gejbrijela Ajsa, ona ih je svesno izbegavala sve dok to nije postalo nemoguće zbog susreta s noćnim glasnicima Mišom i Grišom. Kao i zbog toga što vesele gorile sada izgleda drže hašslingerz na oku iz nekih tajnih razloga, a njoj će verovatno koristiti da sazna kojih, mada ne očekuje baš mnoštvo detalja. Igor je sav cvrkutav. Previše cvrkutav. Ponaša se kao da odavno čeka njen poziv. „Slušaj, Igore, nije da mene neko plaća da otkrijemo koga je Lester...“ „Ti znaš ko je to uradio. Znam i ja. Panduri ništa neće preduzeti. Ovo je sada stvar...“ Da li on to nju navodi da to izgovori? „Pravde.“ „Povratka u prethodno stanje.“ „On je mrtav. Šta ima da se vraća?“ „Začudila bi se da znaš.“ „Da znaš da bih. Posebno ako je to neka KGB akcija, a ti i tvoja ekipa ste njihovi ljudi.“ Tišinu tumači kao znak da je njenom sagovorniku zabavno. „Više se ne kaže KGB, sad se kaže FSB, kaže se SVU. Otkako je došao Putin, KGB znači starci u vlasti.“ „Nema veze. Ajs se upleo u finansiranje antidžihadista. Rusija ima sopstvene pro‐ bleme sa islamistima. Je li toliko ludo zamisliti da te dve strane sarađuju? Da im je za‐ smetalo kada je Lester počeo da sam sebi isplaćuje bonuse?“ „Maksina. Ne. Nije bilo samo zbog novca.“ „Molim? Nego zbog čega?“ On čeka delić trena predugo. „Lester je previše video.“ Pokušava da se priseti kada je poslednji put pričala sa Lesterom, u Večitom sep‐ tembru. Sigurno je postojao neki znak koji joj je promakao, neki previd, bilo šta. Probna faza www.balkandownload.org

„Ako je shvatio šta je video, zar ne bi nekom rekao?“ „Pokušao je. Zvao me je na mobilni. Noć pre nego što su ga sredili. Nisam mogao da se javim. Ostavio je dugačku poruku na glasovnoj pošti.“ „Imao je tvoj broj mobilnog.“ „Svi ga imaju. To je cena poslovanja.“ „Šta je rekao u poruci?“ „Prilično sumanute priče. Crne limuzine pokušavaju da ga odguraju sa Longajlen‐ dskog auto-puta. Telefonski pozivi njegovoj ženi, pretnje deci. Ja, moji ljudi, mislio je da mi imamo neke veze. Da pomognemo da se ispregovara neki sporazum.“ „Kao na primer...?“ „On da zaboravi šta je video, oni da ga ne ubiju. Kraj priče.“ „A šta je to video...?“ „Tada je već bio lud. Oni su mu već uništili razum. Nisu morali da ga ubiju. Još jedna stvar koja se mora vratiti u prvobitno stanje. Ti želiš ovozemaljski uzrok i pos‐ ledicu, ali ovde, žao mi je, ovde je sve paralelno knjigovodstvo. Lester je rekao: ’Pre‐ ostao mi je samo Diparčer.’ Za Diparčer sajt rekli su mi падонки, tako da sam imao neku ideju šta znači, ali ne i o čemu on to priča.“ Utočište. Dok je nju zverski jebao jedan njegov ubica. Na dan Njujorškog maratona, u sedmoj nedelji epohe posle napada, taj strašni doga‐ đaj i dalje odzvanja, atmosfera bi se mogla opisati kao rodoljubiva, hiljade trkača izla‐ ze u znak sećanja na 11. septembar i njegove žrtve, uprkos izgledima da se napad po‐ novi, obezbeđenje je rigorozno, Verazanov most je pod opsadom, sav saobraćaj u luci je zabranjen, na nebu nema ničega sem helikoptera koji budno motre... Negde oko podneva, pošto je krenula ka nedeljnoj buvljoj pijaci u obližnjoj sred‐ njoj školi, Maksina počinje da primećuje, prvo jednog po jednog, a onda čitav niz, ja‐ pijevce sa plaštom od majlar folije – superheroji su se u poslednje vreme prilično ofu‐ cali – kako pristižu iz parka. Na uglu 77. i Kolumbove, to se pretvorilo u rulju. Na sve strane urlanje, podvriskivanje i mahanje zastavama. Izgleda da vidi Vindasta, naslonjen je na zid sa nizom drugih trkača koji se opo‐ ravljaju od trke u kojoj su, jasno se vidi po sjajnim zvaničnim ogrtačima, upravo trča‐ li. Prvi put licem u lice od one romantične večeri na dalekoj Zapadnoj strani. „Ne‐ moj nikome da kažeš da si me videla“, i dalje pomalo zadihan, „to je porok, posebno ovako brzo posle jedanaestog septembra, već ima i previše smrti, zašto prizivati još? A ipak“, umorno maše rukom oko sebe, „evo nas, svi smo ovde.“ Sem ako nije kupio suvenir plašt od nekoga na ulici, a Maksinu čeka nova nameštaljka. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Previše je to duboko za mene.“ Zavodnički osmeh. „Da, sećam se.“ „S druge strane, ponekad je i centimetar previše. U redu je, drmaju te hemikalije od trčanja. Možeš li da ustaneš? Vodim te na kafu.“ Naravno, Maksina, zašto da ne, možda i pecivo sa sirom? Je li ona poludela, ovo je poslednje što bi trebalo da radi. Ali Jevrejska Mati, koja nemo sedi u mraku, iznenada je izabrala ovaj trenutak da skoči, uključi ukusnu lampu iz Skalija i Skalija, pa zaslepi i natera Maksinu na još je‐ dan sramotan izliv eppes-essen uslužnosti. Na tren se nada da je Vindast previše umo‐ ran. Ipak ima dovoljno kondicije pa ustaje, i pre nego što ona uspeva da smisli izgo‐ vor, sede u retro bistrou na Kolumbovoj, otvorenom još osamdesetih kada je to bio popularan kraj grada, a sada je više zanimljiv turistima koji se bave istorijom supkul‐ ture. Sve vrvi od maratonaca koji se rekafeiniraju. Niko međutim ne govori preglas‐ no, tako da su za promenu izgledi da se vodi razgovor bar polovični. Za kakvog bi se to bivšeg, pita se ona, Vindast kvalifikovao? Bivši tip, bivša greška, bivša kres kombinacija, ili je možda samo bivši čovek? Sada bi već odavno trebalo da se pretvara kako se to uopšte nije desilo, umesto toga evo ove drečave, neonske ikone za folder kako joj blešti, Nedovršeni obračuni. Gomila prolazi pored izloga, glasno čestita, grohotom se smeje, ždere, mlatara pla‐ štovima. Na tom uvodnom ekranu trijumfa, Vindast je usamljeni piksel nezadovolj‐ stva. „Vidi ih, kao da su pokazali smrdljivim Arapima, ha. Snimi. Armija luzera, mis‐ le da 11. septembar pripada njima.“ „Hej, a što i ne bi, kupili su ga od vas, svi smo ga kupili, vi ste uzeli našu dragoce‐ nu tugu, obradili je, pa nam je onda prodali kao bilo koji drugi proizvod. Nešto da te pitam? Kada se to desilo? Na dan kada se sve promenilo, gde si ti bio?“ „U svojoj kancelarijici. Čitao sam Tacita.“ Stara fora, ratnik-učenjak. „A on tvrdi da Neron nije zapalio Rim da bi za to optužio hrišćane.“ „Nekako mi zvuči poznato.“ „Vi želite da verujete kako je sve ovo plod zavere, da je ovo izveo nekakav nevidlji‐ vi tim superagenata, da su lažirali obaveštajne podatke, odglumili arapske razgovore, kontrolisali vazdušni saobraćaj, vojne komunikacije, civilne medije – da je sve koor‐ dinisano bez ijednog zastoja ili greške, čitava tragedija nameštena da izgleda kao tero‐ ristički napad. Molim te. Moja trezvena civilna srcolomko. Znaš šta. Niko u ovom poslu nije toliko vešt.“ „Kažeš da više ne moram da se zbog ovoga toliko uzbuđujem? Čoveče. Kakvo olakšanje. U međuvremenu ste vi dobili to što želite, taj vaš Rat protiv terora, rat bez kraja i poslova koliko god poželite.“ „Neko ih možda ima. Ja ne.“ „Batinaši i egzekutori više nisu traženi? Joj što mi te žao.“ Probna faza www.balkandownload.org

On gleda dole, u svoje trbušnjake, u svoj kurac, u svoje patike, nekakav starinski model mizuno vejvs u bojama koje štipaju za oči, prema kojima godine nisu bile mi‐ losrdne. „U principu, bliži se penzija.“ „Vi imate i mogućnost da se povučete? Nemoj da me zezaš.“ „Pa... s obzirom kako nam se obično karijera okončava, ozbiljno se trudimo da umesto toga napravimo privatne aranžmane.“ „Sakupi se crkavica, ostrvce kod Floride, čamčić sa frižiderom punim piva, tako nešto...“ „Žao mi je što ne mogu biti određeniji.“ Po dosijeu sa fleša koji joj je Marvin doneo prošlog leta, Vindastov portfolio je prepun privatizovanih velikih državnih sistema širom Trećeg sveta. Zamišlja nekoli‐ ko blaženih hektara u besputnom retrokolonijalnom svetu, negde „bezbedno“, šta god to značilo, van matrice nadzora, nekako pošteđeno promene režima u režiji SAD, pošteđeno dece sa kalašima, deforestacije, oluja, gladi i drugih planetarnih nasi‐ lja poznog kapitalizma... sa nekim kome može da veruje, nekim savršenim Tontom, koji za njegov račun motri na granicu, dok se godine kotrljaju... Je li takva lojalnost uopšte moguća u životima kakve pripisuju Vindastu? Mogla je ranije da shvati današnji neobični nedostatak svetla u njegovim očima, manjak koji se ne može objasniti ovozemaljskim umorom. „Penzija“ je eufemizam, i nekako ona sumnja da je on ovde zbog nekog kardio-fitnes programa za sredovečne. Ovo sve više liči na spisak poslova koje mora da završi pre nego što krene dalje. U tom slučaju, Maksina, dosta više sa glupiranjem kao da si na pravom sudaru, hladan vetar duva kroz neku poderotinu u tkanju dana, ovde više nema dobiti vredne bilo kakvog daljeg ulaganja sem: „Da vidimo, imao si koliko, tri? gigačina, a onda i bejgele...“ „Tri bejgela, plus denverski deluks omlet, ti si imala obični tost...“ Pošto su izašli, nijedno ne može da sroči formulu koja će im omogućiti da se koli‐ ko-toliko pristojno raziđu. Posle još pola minuta tišine, na kraju klimaju glavom i okreću se na različite strane. Na putu kući prolazi pored lokalne vatrogasne stanice. Vatrogasci su tu i rade ne‐ što na kamionu. Maksina prepoznaje tipa koga stalno viđa u samoposluzi kako kupu‐ je ogromne količine hrane. Osmehuju se i mašu jedno drugom. Zgodan mali. Da su okolnosti drugačije... A drugačijih okolnosti kao i obično nema dovoljno. Provlači se kroz dnevne buke‐ te cveća na pločniku, koje će uskoro da očiste. Spisak ovdašnjih vatrogasaca stradalih 11. septembra čuva se na nekom intimnijem mestu, ne gura se javnosti pod nos, ako neko želi da ga vidi, može to da zatraži, ali ponekad je izraz većeg poštovanja ne kači‐ ti takve stvari na bilbord. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Ako stvar nije u novcu i nije u slavi, a svakog dana postoji opasnost da se prosto ne vratiš kući sa posla, u čemu onda jeste stvar? Šta tera te ljude da odu, odrade sme‐ nu od dvadeset sati i onda nastave da rade, nastave da se bacaju u te drhtave ruševine, da iznose ljude na sigurno, da vade delove drugih ljudi, da se na kraju razbole, da ih samelju košmari, nepoštovanje, smrt? Šta god da je, da li bi Vindast to uopšte prepoznao? Koliko je on daleko odlutao od stvarnosti rada? Kakvo je on utočište tražio i kakvo mu je utočište dato i je li mu uop‐ šte dato? Kako se bliži Dan zahvalnosti, komšiluk, bez obzira na terorističke napade, opet po‐ kazuje svoje nepodnošljivo pravo lice, što dostiže vrhunac u noći pred Dan zahval‐ nosti, kada su ulice i pločnici potpuno zakrčili gosti koji su u grad došli da gledaju Naduvavanje balona za Mejsijevu paradu. Panduri su na sve strane, obezbeđenje je jako. Ispred svih restorana se čeka u redu. Mesta gde obično možeš da skokneš, naru‐ čiš picu za usput, i ne treba da čekaš duže nego što se pica peče, sada kasne bar sat vremena. Svi na pločniku su pešački mercedesi, ubeđeni da drugi treba da im se skla‐ njaju s puta – sudaraju se, reže, guraju napred čak i bez ionako ispraznog lokalnog eufemizma „Izvinte“. Te večeri Maksina hoda kroz tu svetkovinu klasičnog njujorškog ponašanja, pošto se zeznula i ponudila da kupi ćurku ako će Elejn da je spremi, pa se dodatno ukopala tako što ju je unapred naručila kod Krumiracija, gurmanske prodavnice na 72. ulici. Stiže tamo posle večere i vidi da je u lokalu veća gužva nego u podzemnoj u špicu, da je prepun napetih građana koji pribavljaju provijant za gozbe povodom Dana zahval‐ nosti, a red za ćurke se savio jedno osam ili deset puta i kreće se veoma, veoma sporo. Ljudi već urlaju jedni na druge, i učtivost je, kao i roba na policama, na izmaku. U redu za ćurku se napred probija ozbiljan padobranac, krupan beli alfa mužjak čije su socijalne veštine, ako ih uopšte ima, još u beta fazi, i zastrašivanjem sklanja s puta jednu po jednu osobu ispred sebe. „Izvinte?“, gura se ispred starije gospođe koja čeka u redu odmah iza Maksine. „Vidi ga padobranac“, viče gospođa, pa prebacuje torbu sa ramena u borbeni po‐ ložaj i sprema se da je upotrebi. „Ti sigurno nisi odavde“, obraća se Maksina prestupniku, „ovde u Njujorku, razu‐ meš, to što sada radiš, to je krivično delo.“ „Žurim, kravetino, zato odbij, osim ako nećeš da ovo rešimo napolju?“ „Eh. Pošto si se toliko trudio da do ovde stigneš? Znaš šta, idi ti napolje i čekaj me. Odmah dolazim, važi?“ Ovaj se prebacuje u uvređeni režim: „Moram da nahranim punu kuću dece...“ Probna faza www.balkandownload.org

Međutim, prekida ga glas negde kod vrata za utovar koji viče: „Ej seronjo!“, i iznad glava okupljenih poput đuleta doleće zamrznuta ćurka, udara tog drčnog japija pravo u čelo, obara ga na leđa i odbija se od njegove glave u Maksinino naručje, a ona stoji i trepće u nju kao Bet Dejvis u neku bebu sa kojom neočekivano mora da deli kadar. Pruža predmet gospođi iza sebe. „Ovo je izgleda vaše.“ „Šta, pošto ga je dodirnulo? neka hvala.“ „Uzeću je ja“, kaže tip iza gospođe. Dok red mili napred, svi paze da prekorače a da ne zgaze palog padobranca. „Lepo je videti kako se ovaj stari grad vraća u normalu, je li.“ Poznat glas. „Roki, otkud ti ovde u ovom kraju?“ „Ma pusti, Kornelija ne može da preživi Dan zahvalnosti bez jedne posebne meša‐ vine za punjenje ćurke, njeni su to stalno koristili kad je bila mala, kod Dina i Deluke je nestalo, a u čitavom Njujorku ga ima samo još ovde kod Krumiracija.“ Maksina škiljeći gleda ogromnu plastičnu kesu u njegovoj ruci. „Skvantov delika‐ tes, autentični starinski vaspovski recepti.’“ „Koriste antikvitetni beli hleb.“ „’Antikvitetni’...“ „Čudesni hleb, iz doba pre nego što su počeli da ga prodaju sečen?“ „Tome ima sedamdeset godina, Roki, zar se ne bi ubuđao?“ „Tvrd je kao beton. Mora da se lomi pneumatskim čekićima. To mu daje ono ne‐ što posebno. Što ti čekaš u ovom redu, meni se činilo da si ti pre za ćuretinu iz super‐ marketa.“ „Htela sam da pomognem majci. Zeznula sam se kao i obično. Vidi ti ovu ludnicu ovde. Karmičko mesto zločina. Misliš da neće nekako da kontaminira hranu?“ „Ove godine se okuplja čitava porodica, je li?“ „Čitaćeš u Postu. ’Među onima koji su zadržani na posmatranju...’“ „Hej, tvoj drugar iz Montreala? Onaj Feliks sa antizaperom? Dajemo mu jedan kratkoročni zajam, Spad Lojterman ima šesto čulo, rekao je može.“ „Znači, hoćeš da me angažuješ odmah, ili ćeš čekati da se Feliks nađe, kao što Bobi Darin kaže ’tamo iza mora’?“ „Dobro, u redu, dečko voli da muva, šta sad, i ja sam nekad bio takav, razumem ga, i u svakom slučaju, ko sam ja da kritikujem Dina Martina Disharmonije?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

D 35 an zahvalnosti, ispostaviće se, i nije tako strašan. Verovatno zbog 11. septem‐ bra. Za stolom je jedno prazno mesto, kao na sederu, ne za proroka Iliju, već za jednu ili više neznanih duša koje je proročanstvo tog dana izneverilo. Zvučna atmo‐ sfera je prigušena, blaga. Erni i dečaci sedaju da gledaju redovni godišnji maraton Ra‐ tova zvezda, Horst i Avi pričaju o sportu, miris kuvanja širi se stanom, Elejn leti iz‐ među trpezarije, ostave i kuhinje, Maksina i Bruk su pregurale popodne izjednačene u otrovnim opaskama, ali bez potezanja smrtonosnog oružja, hrana je, kao što je tako često slučaj sa Elejn, jedna vrsta vremeplova, ćurka srećom nije prokleta uprkos tome što potiče iz Krumiracija, slatkiši su nekako promakli Brukinoj fatalnoj sklonosti ka preteranom komplikovanju, pa je tu čak i ono što Otis oduševljeno zove normalnom pitom od bundeve. Erni ih je poštedeo govora i samo čašom piva od jabuka pokazuje na praznu stolicu. „Za svakoga ko bi danas trebalo da slavi, ali ne slavi.“ Dok odlaze, Avi odvaja Maksinu na stranu. „Tvoja kancelarija – postoji li neki zadnji ulaz?“ „Hoćeš da svratiš a da te niko ne vidi. Možda... možemo negde na doručak?“ „Hm...“ „Previše ti je javno, dobro, evo šta ćeš, idi iza ugla, tu je kapija za dostavu, obično je otvorena, uđi u dvorište, skreni desno, videćeš crvena vrata, teretni lift je odmah unutra, ja sam na trećem. Prvo se javi.“ Avi se šunja u kancelariju prerušen, farmerke su mu preuske, na majici piše ALL YOUR BASE ARE BELONG TO US, na glavi mu je čupava bela kangol 504 kapa koju Dejtona dočekuje sa jedno tri koluta očima, pretvara se da popravlja naočare. „Pomislih da je to lično Sem Kralj Kula došao među nas smrtnike. Gospoja Maksina, klijentela nam postaje suviše trendi!“ „Ne poznaješ mog zeta?“ Avi skida kapu i eto jarmulke. Oprezno se rukuje. „Onda odo ja da pristavim kafu.“ „Došao si u pravom trenutku, Avi, malopre su doneli pecivo.“ „Baš sam to hteo da te pitam, više ga nigde nema u kraju. Malo odemo iz grada i više nema Rojala na 72.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Pričaj mi o tome. Sad moramo da ga donosimo sa 23. ulice. Sedi, molim te, evo i kafe, hvala ti, Dejtona.“ „Imam samo minut, moram da bežim nazad na posao. Treba da ti prenesem po‐ ruku.“ „Od Ajsmena lično, mogu da se kladim. Ni on ni ti niste mogli samo da telefonira‐ te?“ „Pa, nije samo to. Moram i da te pitam nešto neobično.“ „Ako je poruka tvog šefa da prestanem da njuškam oko hašslingerza, smatraj da je to gotovo, to stoji praktično još od 11. septembra.“ „Mislim da ima posao za tebe.“ „Bez uvrede, ali odbijam.“ „Tek tako?“ „Nismo svi isti, Avi, možda sam u prošlosti radila za poneku propalicu, ali taj Ajs, nadam se da niste postali bliski prijatelji, on je, kako da se izrazim...“ „I on se veoma pohvalno izražava o tebi.“ „Pa kakav mi to posao onda predlaže – da me pregazi kamion?“ „Misli da ga neka nepoznata lica potkradaju, unutar kompanije.“ „Ma daj. I treba mu jedna bivša ovlašćena istražiteljka prevara da bi ta priča delo‐ vala legitimno? Da ti otkrijem jednu veliku tajnu, Avi, te nepoznate osobe su zapravo sam Ajs, verovatno zajedno sa gospođom, koja je, ako se sećaš, interni revizor? Izvini što ti javljam loše vesti, ali Ajs već mesecima, možda i godinama, besomučno pljačka sopstvenu firmu.“ „Gejbrijel Ajs se... bavi proneverom?“ „Da, već je i to ružno, ali sada da on kuka o Nepoštenim radnicima? to ti je najsta‐ rija šema, želi da sve prišije nekom nesrećniku koji ne može sebi da priušti dovoljno jakog advokata. Moja dijagnoza? Klasična prevara, tvoj poslodavac se bavi privred‐ nim kriminalom. To je deset naplativih sekundi, poslaću ti račun.“ „Neko vodi istragu protiv njega? Podići će optužnicu?“ Toliko molećivo da Maksi‐ na napokon pruža ruku i tapše svog zeta po ramenu. „Niko neće time forenzički da se bavi, možda će biti radoznalosti na saveznom ni‐ vou, ali Ajs tamo ima drugare, verovatno će u nekom trenutku krišom da se nagode i ništa neće stići ni do suda niti će izaći izvan Vašingtona i okoline. Ti i ja, poreski obveznici, mi ćemo naravno na kraju biti siromašniji za jedan sićušni procenat, ali koga zabole za nas. Tvoje radno mesto je bezbedno, ništa ne brini.“ „Moje radno mesto. Pa, to je ono drugo.“ „O šta je sad, ko nam to više nije srećko?“, glasom koji voli da koristi na ulici kad se obraća pobesneloj maloj deci koju možda i ne poznaje. „Nisam, a nisam ni Ljutko ni Pospanko. Ako je ovaj grad ludara, hašslingerz je Tomas Pinčon www.balkandownload.org

odeljenje za paranoike – upomoć, upomoć, neprijatelji, gle, eno ih tamo, svuda su oko nas! Kao da sam još u Izraelu, nekog posebno teškog dana.“ „A posmatrana sa tvog radnog mesta, ta analogija iz poslovnog sveta, da vas sa svih strana okružuju pomahnitali arapski krvoloci, jeste...“ Nekoordinisano, pomalo očajno sleganje ramenima. „Ko god da je, ovo nije iluzi‐ ja, neko aktivno radi na tome, prati nas, hakuje naše mreže, pokušava da nas obrlati po barovima.“ „Dobro, ako na stranu stavimo ono što bi mogla biti, oprosti, svesna politika kom‐ panije da zaposlene večito drži u stanju paranoje... Šta je sa Bruk, da li ona priča da je neko prati, progoni, da nailazi na sumnjivije ponašanje od onoga što je normalno u ovom gradu?“ „Ima neka dva tipa.“ „Uf.“ Nada se da joj je ovog puta štampano kolo intuicije stvarno pregorelo: „Kao nekakva ruska hip-hop grupa?“ „Otkud znaš.“ Пиздец. „Slušaj, ako su oni na koje mislim, verovatno nisu skloni nasilju.“ „’Verovatno’.“ „Ne mogu da ti kažem procentualno, ali mogu da nekog pozovem. Da otkrijem šta se dešava, a ti u međuvremenu kaži Bruk da ne brine.“ „Zapravo, ništa joj od svega ovoga nisam rekao.“ „Kakav si mensch, Avi, blago njoj kad toliko brineš o njenom stresu.“ „Pa, ne baš... ugovor o poverljivosti važi i za supruge.“ Dok izlazi, Dejtona zamahuje noktima. „Bio si sjajan u Petparačkim pričama, dušo. Onaj citat iz Biblije? Mm-mmmm!“ Negde oko pet ujutro Maksina se budi iz jednog od onih dosadnih, rekurzivnih sup‐ košmara, ovog puta nešto o Igoru i prevelikoj flaši votke, koja se zove po nekom li‐ tvanskom košarkašu, sa kojom on pokušava da je upozna kao da je prava osoba. Us‐ taje iz kreveta i odlazi u kuhinju, gde zatiče Driskol i Erika kako dele svoj uobičajeni doručak, flašu mauntin djua sa dve slamke. „Htela sam ovo da spomenem“, počinje Driskol pa gledaju jedno drugo kao duet kantri pevača na dobrotvornom koncertu, i onda pevaju temu iz stare humorističke serije Jef ersons „Movin on out“. 13 „Čekaj. Ne ’na Istočnu stranu.’“ „U Vilijamsburg“, kaže Erik, „tačnije.“ „Sve se seli u Bruklin. Čini se kao da smo mi poslednji starosedeoci Aleje.“ „Nadam se da nije zbog nečega što smo mi uradili.“ „Nije stvar u vama, nego u Menhetnu generalno“, objašnjava Driskol. „Nije kao Probna faza www.balkandownload.org

što je nekad bio, ne znam jesi li primetila.“ „Vlada preterana pohlepa“, dodaje Erik. „Kad su se kule srušile, čovek bi pomislio da će se grad resetovati, posao sa nekretninama, Volstrit, da će to biti prilika da sve iznova počne čisto. Umesto toga, vidi ih samo, sve je gore nego pre.“ Svuda oko njih, Grad koji nikada ne spava počinje da spava još manje. U prozori‐ ma preko puta pale se svetla. Pijanci koji su suviše dugo napolju posle fajronta urlaju od nezadovoljstva. Niže niz ulicu auto-alarm započinje medli signala za privlačenje pažnje. U bočnim ulicama teške mašine urliču dok se bude i spremaju da zauzmu po‐ ložaj ispod prozora građana dovoljno neopreznih da još leže u krevetu. Ptice previše nesnalažljive ili tvrdoglave da odu iz grada pre zime koja se bliži počinju da rasprav‐ ljaju zašto još ne pohađaju ptičju terapiju. Maksina, zaokupljena poslovanjem oko kafe, tužno posmatra sopstvene ptice seli‐ ce. „Dakle u Bruklinu ćete vas dvoje živeti zajedno ili odvojeno?“ „Tačno“, odgovaraju Erik i Driskol u glas. Maksina nakratko gleda u plafon. „Izvini. Neekskluzivno ’ili’.“ „Gikovska stvar“, objašnjava Driskol. Pre nego što je Maksina stigla na posao, Vindast je zvao već nekoliko puta, uspaničen i prilično prostački raspoložen. Dejtoni začudo kao da je zabavno. „Izvini što si morala da se tim baviš... nije ništa rekao na rasnoj osnovi, nadam se.“ „Možda nije on, ali...“ „O, Dejtona.“ Na sledeći poziv javlja se Maksina. Vindast sasvim sigurno zvuči uz‐ rujano. „Smiri se, pocepaćeš mi zvučnik na spikerfonu.“ „Ona jebena destruktivna neodgovorna kučka, šta ona to zamišlja? Da li zna koli‐ ko je upravo ljudi izložila riziku?“ „A ona je...“ „Znaš ti dobro o kome govorim, Maksina, majku mu, da li si ti imala neke veze sa ovim?“ „Sa...“ Ne može da se odupre osećanju, to što ga takvog čuje je kao melem za nje‐ nu dušu. Na kraju uspeva da ga natera da ispriča. Izgleda da je Marč Keleher napo‐ kon postavila na internet Regov snimak sa krova Dezereta. Pa, Marč, hvala što si mi javila, mada bilo je krajnje vreme. „Daj da vidim.“ Marč – Maksina može da zamisli sa kakvim vragolastim sjajem u oku – trudi se da zvuči uglađeno. „Mnogima od nas je potrebna uteha jednostavne priče sa islamskim zlikovcima, i saučesnici poput Uglednih novina u tome veoma rado pomažu. Sirota, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

sirota Amerika, zašto nas ti zli stranci toliko mrze, sigurno zbog te naše ogromne slo‐ bode, a kako je to samo bolesno, mrzeti slobodu? A zapravo samo misle kako iskoris‐ titi prazne placeve, sad pošto su zgrade porušene. Ako vas međutim zanimaju suprot‐ ni narativi, kliknite na ovaj link da vidite snimak ekipe sa stingerom na jednom men‐ hetnskom krovu. Pročitajte teorije i kontrateorije. Iznesite i sopstvene.“ Poziv zapravo i nije potreban. Internet je eksplodirao i pretvorio se u karneval pa‐ ranoika i trolova, pandemonijum komentara možda nije moguće pročitati za projek‐ tovano vreme preostalo kosmosu, čak i ako se uzmu u obzir poruke obrisane zbog kr‐ šenja pravila, plus kućni video i audio snimci među kojima i mucava izjava predstav‐ nika za javnost Dezereta, Šejmusa O’Vautija, „Bezbednost u našoj zgradi najbolja je u gradu. Ovo nam je sigurno smestio neko od stanara.“ „E, bedak“, Maksina će pomalo neiskreno. „To ni izbliza nije...“ „Ne, mislim na Dezeret, meni su bile potrebne godine da uđem na glavni ulaz, a evo čitava ekipa sa raketnim bacačem ladno izađe na krov.“ „Pretpostavljam da nema svrhe reći joj da skine video, je li?“ „Već je umnožen u milion kopija.“ „Ovde je izbilo veliko sranje. I ja sam se uvalio do guše, sada sam praktično begu‐ nac, moram da se šunjam u sopstvenu kuću, kada mi se Doti poslednji put javila, bilo je usred noći, kaže da ispred kuće stoje neobeleženi kombiji, a sada je potpuno oflajn i ko zna kada ću je videti...“ „Odakle zoveš, čuje se kineski u pozadini?“ „Iz Kineske četvrti.“ „Ah.“ „Pretpostavljam da ne možeš da dođeš ovamo da se vidimo.“ „Ne?“ Šta sad jebote? „Mislim, zašto?“ „Izgleda da mi više ne radi nijedna kartica.“ „A, izvini, hoćeš da pozajmiš novac? Od mene?“ „Ne bih rekao baš da pozajmim, zato što se kod pozajmice pretpostavlja moguć‐ nost da ću ti ga vratiti.“ „Počinješ malo da me plašiš.“ „To je dobro. Možeš li da mi doneseš dovoljno samo da se vratim dole u Vašing‐ ton?“ „Da, gledala sam taj film, mislim da je Elizabet Tejlor igrala tebe?“ „Znao sam da ćeš to da spomeneš.“ Danas, podseća samu sebe dok ide u centar grada, sve poruke iz kineskih kolačića kao da urlaju: „Po svaku cenu izbegavaj kretene!“ Taj čovek ne zaslužuje milost, Maksina, ovde ti je najbolje samo da ga pustiš da ide u tri lepe. Kratak je s parama, Probna faza www.balkandownload.org

suzu čovek da pusti, s obzirom na to kakvim veštinama raspolaže, obijanje bakalnice ne bi trebalo da mu bude neki problem, po mogućnosti neke u Nju Džersiju, to je već na pola puta do Vašingtona. I zato naravno, evo je kako žuri ka njemu sa novčani‐ kom punim zelembaća. Vredelo bi međutim razmotriti šta je ovde uzrok, a šta posle‐ dica. Marč kači snimak, Vindast je primoran na beg, a pristup novcu mu je zamrz‐ nut. Teško je odoleti uspostavljanju veza – Vindast, ako nije rukovodio operacijom na krovu Dezereta, sigurno je bar bio zadužen za bezbednost pa je zajebao stvar. Sva‐ ko povezan na internet, svaka brbljiva civilna ovca, može sada da vidi ono za šta je Vindast bio zadužen da ostane sakriveno. Dakle, nije neko iznenađenje što bi eventu‐ alne sankcije mogle biti ozbiljne, možda čak i ekstremne? Sedi i na video-ekranu na zadnjem sedištu na GPS uređaju gleda kako se poput puža kreću ulicama Menhetna i tone u neprofitabilne misli. Je li to ona kletva američ‐ kih Indijanaca, ako spaseš nečiji život, onda si zauvek odgovoran za njega? Ako zane‐ marimo ekstremne teorije da su Indijanci izgubljeno pleme Izrailja i tako dalje, je li ona nekada davno nesvesno spasla Vindastov život i sada joj nevidljiva karmička bi‐ rokratija šalje ove poruke – on te želi, zato kreći! Zatiče Vindasta ispod nadstrešnice kako okružen brojnim Kinezima čeka autobus, sa Menhetnskim mostom u pozadini. Pošto nekoliko trenutaka gleda sa druge strane ulice, Maksina shvata da ljudi sa obe Vindastove strane ne razgovaraju direktno jedni sa drugima, već im on služi kao posrednik. Uvek je najpametniji u društvu, sada iz‐ gleda da prevodi sa jedne vrste kineskog na drugu. Primećuje je kako ga gleda, klima glavom, daje znak rukom, ostani gde si, prelazi do nje. Ne izgleda baš sjajno. Zapra‐ vo, čovek na ivici. „U pravi čas. Upravo sam potrošio svoje poslednje američke dolare na autobus za Vašington.“ „Ovde u blizini ima autobuska stanica?“ „Autobus prima putnike na ulici, tako putnici štede, akcija veka, ti si Jevrejka, za‐ panjen sam što nisi čula za to.“ „Tvoja koverta.“ Umesto da prebroji novčanice kao normalan čovek, Vindast sitnim uvežbanim pokretom šake ocenjuje težinu koverte, pokret koji je s vremenom, za nekoga ko čitav život nosi kofere i koverte s parama, postao automatski. „Hvala, dušo. Ne znam kada...“ „Vrati kad budeš mogao, to neću morati da prijavim kao prihod. Možda nešto iz Tifanija – ne, čekaj, kako se ona beše zove, Doti? Ne, ne bi bilo dobro da ona sazna.“ On proučava njeno lice. „Minđuše. Jednostavne dijamantske. A digla si kosu...“ „Zapravo, ja sam više u fazonu onih sa francuskom kopčom.“ Jedva je imala vre‐ mena da doda: „Koliko je ovo bedno?“, kada stiže metak, nevidljiv, tih sve dok ne Tomas Pinčon www.balkandownload.org

udari u zid, pa onda nalazi glas i rikošetira veselo zujeći u Kinesku četvrt, a Vindast je tada već ugrabio Maksinu i odvukao je dole iza kontejnera punog šuta. „Jebemti. Je l’ ti to...“ „Čekaj“, savetuje on. „Samo čas, nisam siguran koji je ugao, mogli su da pucaju bilo odakle. Tamo gore“, pokazuje glavom na gornje spratove koji ih okružuju. Gle‐ daju rupe na pločniku za koje će svi posle misliti da su samo normalno stanje stvari. Ljudi na drugoj strani ulice izgleda ništa ne primećuju. Povetarac donosi daleko, spo‐ ro štektanje. „Nekako sam očekivao rafale od po tri metka. Ovo više zvuči kao kalaš. Drž se.“ „A znala sam da je danas trebalo da obučem komplet od kevlara.“ „Među tvojim prijateljima iz ruske mafije distanca znači poštovanje, tako da bi atentat pomoću AK-47 trebalo da doživimo kao počast.“ „Čoveče, ti baš mora da si opasna faca.“ „Za petnaest sekundi“, pogledava na sat, „nameravam da nestanem i nastavim sa dnevnim aktivnostima. Ti možda sačekaj malo ovde pre nego što uradiš isto.“ „Kakav džentlmen, mislila sam da ćeš me uhvatiti za ruku pa da ćemo negde po‐ beći, kao na filmu? Dok nam Kinezi beže sa puta? Ili je za to trebalo da budem plavu‐ ša?“ U međuvremenu pogledom pretražuje gornje spratove, vadi beretu iz torbice, ot‐ kočuje. „Dobro je“, klima glavom Vindast kao da je bilo krajnje vreme. „Možeš da me po‐ krivaš.“ „Onaj tamo, onaj otvoreni, kako tebi izgleda?“ Bez odgovora. Već je, kao što bi rekli Iglsi, nestao. Ona svejedno izlazi iza kontejnera postrance i ispaljuje dva puta po dva metka u prozor, urlajući „Mamicu vam jebem!“. Pobogu, Maksina, odakle ti sada to? Niko ne uzvraća vatru. Ljudi koji čekaju auto‐ bus počinju da upiru prstom i komentarišu. Ona pazi na saobraćaj, pa čeka dovoljno visoko vozilo da se iza njega sakrije, ispostavlja se da je to kamion za selidbe sa natpi‐ som MICVA SELIDBE ko bajagi hebrejskim slovima i sa crtežom naizgled sumanu‐ tog rabina koji na leđima tegli klavir, pa onda nestaje odatle. Dakle, kao što kaže Vinston Čerčil, nema ničeg uzbudljivijeg nego kad neuspešno pucaju na vas, mada za Maksinu postoji i druga strana medalje, a ona stiže nekoliko sati kasnije, posle škole ispred Kugelblica, ispred brojnih mama sa Gornje zapadne strane u čije životne veštine spada dar za prepoznavanje i najmanje uznemirenosti kod drugih, mada nije baš da se Maksina rasplakala, ali joj kolena deluju nesigurno i možda joj se malčice vrti u glavi... „Maksina, je li sve u redu? izgledaš tako... neobjašnjivo.“ „Znaš ono kad ti sve u životu ide kako treba, Robin, a kako si ti?“ „Poludeću zbog Skotove bar micve, nemaš pojma, posao, ketering, di-džej, poziv‐ Probna faza www.balkandownload.org

nice. A Skot, njegova alija, još se muči da je nauči napamet, pošto hebrejski ide na‐ opačke, bojimo se da mu ne izazovemo disleksiju? „Pa“, najracionalnijim glasom koji joj je u tom trenutku na raspolaganju, „što ne batalite Toru i izaberete neki odlomak iz recimo, Toma Klensija? dobro, to nije baš tradicionalno, nije pretpostavljam čak ni jevrejski, ali nešto, znaš, gde se pojavljuje Ding Čavez?“, posle kratkog vremenskog zaostatka primećuje da je Robin čudno gle‐ da i da drugi počinju da uzmiču. Srećom, u tom trenutku deca iz škole jurišaju na trem, uključuju se automatske roditeljske funkcije, pa tako ona, Zigi i Otis silaze niz stepenice na ulicu, gde primećuje Najdžela Šapira kako žustro kucka olovčicom po si‐ ćušnoj tastaturi džepnog zeleno-ljubičastog uređaja talasastog oblika. Ne liči na gejm‐ boj. „Najdžele, šta ti je to?“ Posle nekog vremena diže pogled: „Ovo? ovo je sibiko, dala mi ga je sestra, imaju ga svi na La Gvardiji, najviše se prodaje zato što je tih. Bežična sprava, vidiš, možeš da šalješ tekst poruke na času, a niko te ne čuje.“ „Znači, kad bismo Zigi i ja imali po jedan, mogli bismo da šaljemo poruke jedno drugom?“ „Ako ste u dometu, ali je domet samo par ulica. Ali verujte mi, gospođo Lefler, to je budućnost.“ „Zigi, ti ćeš sigurno hteti da ti ga kupim.“ „Već ga imam.“ A ko zna ko ih još ima. Maksini načas osciliraju obrve. Znači, ne‐ što kao privatne mreže. Telefon u kancelariji ispaljuje neku robotsku temu i Maksina se javlja. To je Lojd Trabvel i prilično je uzrujan. „Ono o čemu ste se raspitivali? Veoma mi je žao. Ne mogu mnogo da vam pomognem.“ Čekaj, samo da pogledam u vašingtonsko-engleskom rečniku... „Dobili ste nare‐ đenje da se time više ne bavite, je li tako?“ „Ta osoba je subjekat internog memoranduma, zapravo nekoliko njih. Ne mogu da kažem ništa više od toga.“ „Verovatno ste to već čuli, ali neko je juče pucao na mene i Vindasta.“ „Njegova žena“, samo se delimično šali, „ili vaš muž?“ „Shvatiću to kao vaspovsko ’Hvala bogu što ste oboje dobro’.“ Sledeće izgovara u pola glasa. „Čekajte, žao mi je, to je naravno ozbiljan incident. Već ga istražujemo.“ Trenutak tišine, koji se na Avijevom analizatoru stresa jasno na‐ lazi u delu spektra Laže kao pas. „Ima li neko od vas neku teoriju o identitetu napa‐ dača?“ „Među svim neprijateljima koje je Vindast stekao tokom dugogodišnje karijere Tomas Pinčon www.balkandownload.org

bavljenja prljavim poslovima ove države, pobogu, Lojde, meni lično bi i samo razmiš‐ ljanje o tome bilo mnogo naporno.“ Još prigušenog brbljanja. „Nema problema. Ako subjekat pokuša da nastavi kon‐ takt, bez obzira na to koliko posredno, najozbiljnije vam savetujemo da ga prekine‐ te.“ Ekran na Avijevoj spravici sada je postao jarko kadmijumski crven, a uz to i trep‐ će. „Zato što ne želite da se mešam u poslove agencije ili nešto treće?“ „Nešto treće“, šapuće Lojd. Zvuci u pozadini se menjaju, kada neko drugi diže slušalicu i drugi glas, glas koji nikada ranije nije čula, bar ne u svetu jave, savetuje: „On govori o vašoj ličnoj bez‐ bednosti, gospođo Lefler. Ovde postoji procena da je brat Vindast izuzetno upućen subjekat, ali da ne zna sve. Lojde, to bi bilo sve, sada možeš da prekineš vezu.“ Veza se prekida. Probna faza www.balkandownload.org

M 36 aksina želi da jednog dana, jednog Božića, na TV-u vidi revizionističku Božić‐ nu pesmu, gde je Skrudž za promenu pozitivan junak. Viktorijanski kapitali‐ zam mu je s vremenom na prevaru oduzeo dušu, i nevinog klinca početnika pretvo‐ rio u škrtog starca koji se odvratno ophodi prema svima, a najviše prema svom naiz‐ gled dobrodušnom računovođi Bobu Krečitu, koji zapravo sistematski potkrada siro‐ tog prokletog i osetljivog Skrudža, falsifikuje knjige i povremeno beži u Pariz da troši kradeno na šampanjac, kocku i kankan igračice, dok Mali Tim i porodica u Londonu gladuju. Na kraju, umesto da Bob bude sredstvo za Skrudžovo iskupljenje, ispostavlja se da će se Bob preko Skrudža spasti i vratiti među ljude. Svake godine kada stignu Božić i Hanuka, ta priča počinje da joj utiče na posao. Maksina oseća da joj se polariteti obrću, da previđa očigledne Skrudževe i usredsre‐ đuje se na tajne grešnike Krečite. Nevini su krivi, za krive nema spasa, sve je nagla‐ vačke, ovo je Bogojavljenska noć poznokapitalističke kontradikcije i nije baš opušta‐ juće. Pošto je kroz prozor slušala kako ulični trubač po hiljaditi put osećajno i potpuno identično svira „Rudolph the Red-Nosed Reindeer“, od note do note, i na kraju joj je se to, kako se ono kaže – popelo na vrh glave, Maksina, Horst i dečaci rešavaju da svi zbrišu i odigraju nekoliko partija kod autobuske stanice u Kapetaniji, gde se nalazi poslednja nejapifikovana kuglana u gradu. Na stanici, dok idu na sprat, među jatima putnika, prevaranata, gledača preko ra‐ mena i policajaca u civilu, Maksina primećuje živahnog čoveka sa divovskim rancem, koji se verovatno zaputio na neko mesto za koje smatra da nema ugovor o izručiva‐ nju sa Sjedinjenim Državama. „Odmah se vraćam.“ Probija se kroz gužvu i srdačno se osmehuje. „Vidi, vidi Feliks Boinjo, ça va, vraćaš se u Montreal, je li?“ „U ovo doba godine, jesi poludela? Idem na sunce, na tropski povetarac, da gle‐ dam ženske u bikinijima.“ „Znači neka prijateljski nastrojena karipska jurisdikcija, je li?“ „Samo do Floride, hvala lepo, i znam šta misliš, ali to je sve sada prošlost, eh? Sada sam ugledan poslovni čovek, uplaćujem zaposlenima zdravstveno i sve po redu.“ „Čula sam da si dobio pare od Rokija, čestitam. Nismo se videli još od Gikovskog bala, sećam se da si onda nešto mnogo ozbiljno razgovarao sa Gejbrijelom Ajsom. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Jeste li uspeli da ugovorite neki posao?“ „Čisto jedan mali konsultantski angažman.“ Bez stida. Feliks je sada zvanični spoljni saradnik tipa koji je možda likvidirao njegovog bivšeg ortaka. A možda je to bio sve vreme. „Znaš šta, sedi jedne noći da prizivaš duhove, pa pitaj Lestera Trejpsa šta misli o tome. Jednom si mi nagovestio da znaš ko je sredio Lestera...“ „Samo bez imena“, deluje nervozno. „Ti želiš da to ne bude komplikovano, ali ne može tako.“ „Reci mi samo jedno – ali potpuno iskreno, važi?“ Tražiti kod ovoga izdajničke pokrete oka? nema šanse. „Pošto je Lester ubijen – jesi li nekada pomislio da neko prati i tebe?“ Trik-pitanje. Ako kaže ne, Feliks će priznati da ga štite, zbog čega će sledeće pita‐ nje biti: „A ko to?“ Ako kaže da, otvoriće mogućnosti da će pribaviti dokumentaciju, koliko god sramotnu, ako je cena prava. On stoji i o tome razmišlja, smiren kao por‐ cija putina, među hordama prazničnih putnika, lažnih Deda Mrazeva, dece na povo‐ cima, pijanih žrtava svečanih ručkova u preduzećima, ljudima koji su satima zakasni‐ li ili danima poranili na posao. „Jednog dana ćemo biti prijatelji“, podešava Feliks ra‐ nac, „obećavam.“ „Jedva čekam. Bon voyage. Popij jedan ledeni maj taj za uspomenu na Lestera.“ „Mama, ko je to bio?“ „On? Hm, to ti je jedan Deda Mrazov vilenjak, došao je ovamo poslom iz Montre‐ ala, to je regionalni centar Deda Mrazovog preduzeća, zato što tamo vladaju isti vre‐ menski uslovi i slično?“ „Deda Mrazovi vilenjaci ne postoje“, izjavljuje Zigi, „u stvari...“ „Umukni, mali“, mrmlja Maksina otprilike istovremeno kada Horst savetuje: „Sad je dosta.“ Čini se da su brojne male njujorške sveznalice sa kojima se Otis i Zigi druže širile priče da Deda Mraz ne postoji. „Nemaju oni pojma“, kaže Horst. Dečaci sumnjičavo gledaju oca. „Ti imaš, koliko, četrdeset, pedeset godina i još ve‐ ruješ u Deda Mraza?“ „Nego šta nego verujem, i ako je ovaj usrani grad sad postao ciničan za Deda Mra‐ za, onda “, osvrće se dramatično oko sebe, „neka se tornja tamo negde u Gornju is‐ točnu stranu.“ Dok se prijavljuju u Leisure time lanes, uzimaju cipele za kuglanje, razgledaju po‐ nudu pržene hrane na jelovniku i tako dalje, Horst objašnjava da su, baš kao i klonovi Deda Mraza na ulicama, roditelji takođe Deda Mrazovi agenti, deluju in loco deda‐ mrazis, „Zapravo, kako se Božić približava, samo su loco. Vidite, na Severnom polu Probna faza www.balkandownload.org

više nije stvar u proizvodnji, vilenjaci su se polako iz radionice preselili u tehničku podršku i isporuku, gde imaju pune ruke posla sa autsorsovanjem i preusmerava‐ njem zahteva za igračkama. Danas se gotovo sve obavlja preko Dedaneta.“ „Preko čega?“, pitaju Zigi i Otis. „Hej, u internet svi mogu da veruju, niko se ne buni, a on je istinska magija. Pa što je onda problem verovati u virtuelnu privatnu mrežu za Deda Mrazov biznis? Rezul‐ tat su prave igračke, pravi pokloni, koji stižu u božićno jutro, kakva je razlika?“ „Sanke“, brzo će Otis. „Irvasi.“ „Isplativi su samo u predelima gde ima snega. Kako se planeta zagreva, a tržišta Trećeg sveta postaju važnija, Centrala na Severnom polu mora da nalazi lokalne po‐ dugovarače za isporuku.“ „Znači, taj Dedanet“, neumoljiv je Zigi, „ima lozinke?“ „Deci je strogo zabranjen pristup“, Horst nimalo nije spreman da promeni temu, „jednako strogo kao što je meni vaša majka zabranila da gledam gusarske filmove.“ „Gusarske filmove? A što?“ „Zato što se uvek rastužim kad kapetan kuka. Slušajte, hoće li neko da mi pomog‐ ne da programiram ovaj semafor, nemam pojma kako radi...“ Oni rado pristaju, ali Maksina shvata, uz ono praznično stezanje grla, da je to samo privremeno odlaganje. U međuvremenu je postalo još teže stupiti u vezu sa Marč Keleher. Sada niko od vra‐ tara u Sent Arnoldu nije čuo za nju, nijedan njen telefon više čak i ne prebacuje na sekretaricu, samo zvoni i zvoni u zagonetnoj tišini. Na njenom blogu piše da je pri‐ vukla na sebe preveliku pažnju policije i policijskih saradnika kako javnih tako i pri‐ vatnih, zbog čega je primorana da svakog jutra smota futon, skoči na bicikl i preseli se negde drugde, i da se trudi da ne spava na istom mestu previše noći uzastopno. Ima mrežu prijatelja koji voze bicikle po gradu sa prenosnim računarima i sastavljaju joj sve duži spisak vaj-faj hotspotova. Sa sobom nosi ajbuk boje limete, pa se loguje na tim mestima. „Postaje uvrnuto“, priznaje u jednom tekstu na blogu. „Zasad uspevam da budem korak ili dva ispred, ali nikada se ne zna čime oni raspolažu, koliko im je tehnologija usavršena, ko radi za njih, a ko ne. Nemojte pogrešno da me shvatite, ja volim te ner‐ dove, u nekom drugom životu bila bih nerdovska grupi, ali čak i nerdovi mogu da se prodaju, kao da ponekad doba velikog idealizma donosi i mogućnosti velike korum‐ piranosti.“ „Posle napada 11. septembra“, piše Marč jednog jutra, „usred onog opšteg meteža i zbunjenosti, tiho se otvorila rupa u američkoj istoriji, vakuum za polaganje računa, i Tomas Pinčon www.balkandownload.org

u njoj su počele da nestaju i ljudska i finansijska efektiva. Nekada, u jednostavno doba hipika, ljudi su voleli da krive ’CIA’ ili ’operacije odmetnutih državnih agenci‐ ja’. Ali ovo je novi neprijatelj, ne može se imenovati, ne može se naći ni na jednoj or‐ ganizacionoj šemi i ni u jednom budžetu – ko zna, možda ga se i sama CIA plaši.“ „Možda jeste nepobediv, ali možda ima načina da se uzvrati udarac. Možda će biti neophodan posvećeni kadar ratnika spremnih da žrtvuju vreme, prihode i ličnu bez‐ bednost, jedno bratstvo/sestrinstvo posvećeno neizvesnoj borbi koja će trajati genera‐ cijama i koja će se možda, uprkos svemu, završiti potpunim porazom.“ Ona počinje da gubi razum, misli Maksina, ovako pričaju džedaji. Ili je možda maturski govor prošlog leta u Kugelblicu zaista bio proročanstvo, i sada se ostvaruje. Jer otkud Maksina zna, Marč sada možda spava u obližnjem parku, sve stvari su joj u Zabarovim kesama, seda kosa joj je raščupana, više se ne kupa, oslanja se na tuširanje zimskom kišom. Koliko je Maksina kriva zato što joj je prosledila Regov snimak? Virva svraća jednog jutra pošto je ostavila decu u školi. Odnosi između nje i Maksine nisu baš zahladneli. Među osnovna pravila istražitelja prevara spada i ono da u subo‐ tu uveče svako može da igra kanastu sa svakim, a saigrač je manje bitan od rezultata. Sa nosom u šolji kafe, Virva javlja: „Eto napokon se i to desilo. Šutnuo me je.“ „E đubre ono malo.“ „Pa... nekako sam ja to izazvala?“ „A on nije...“ „Nije se osvetio zato što je Diparčer objavio izvorni kod? Ma ne, oduševljen je, to znači da će ga dobiti za džabe, uštedeće cenu kupovine za koju smo Fiona, Džastin i ja mogli da se smestimo u dvanaestosobnom penthausu.“ „Stvarno?“ Nekretnine, evo, duševno zdravlje se vraća. „Nešto ste razgledali?“ „Ja jesam. Još moram da nagovorim Džastina, naravno, muči ga nostalgija za Kali‐ fornijom.“ „A tebe ne.“ „Sećaš se filma Lorens od Arabije (1962), neki Englez ode u pustinju, iznenada shvati da je našao dom?“ „Sećaš se ti filma Čarobnjak iz Oza (1939), neka...“ „Dobro, dobro. Ali ovo je verzija gde se Doroti uplete u stambeno tržište Smarag‐ dnog grada?“ „Posle neprimerene veze sa Čarobnjakom.“ „Koji je u svakom slučaju završio sa mnom, odbacio me, jesam posrnula žena, ali umem da se nosim sa svojom krivicom, da, sada sam slobodna, slušaj me šta ti ka‐ žem, slobodna.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Pa zašto onda takva faca?“ Maksina sebi jednom godišnje dozvoljava da imitira Hauarda Kozela, i danas je taj dan. „Virva, nemoj sad da mi se rascmizdriš.“ „O, Maksi, osećam se kao, potpuno – iskorišćeno?“ „Šta, ti si sasvim pristojna ženska, bar kada ne cmizdriš, šta ako to nije bila samo poslovna intriga, šta ako je on osećao samo strast“, da li to ona stvarno izgovara? „is‐ tinsku i prostu strast, sve vreme?“ A te reči odvrću slavinu do kraja. „Taj dragi mali čovek! Rekla sam mu da se nosi, ja sam ga povredila, ja sam takva kučka...“ „Evo ti jedan savet.“ Gura joj rolnu toalet-papira. „Ja sam ti to sve već doživela. Ovo upija bolje od papirnih maramica, trošiš manje kubnih metara, kasnije ima ma‐ nje da se čisti.“ Dejtona, kao da je donela neku novogodišnju odluku, nakratko prestaje sa svojim ko‐ mičnim crnačkim ponašanjem. „Gospođo Lefler?“ „O-o.“ Traži pogledom oko sebe osvetnike, uterivače dugova, pandure. „Ne, samo hoću nešto da pitam o slučaju Ebler-Koen? Sa onim čudno definisanim planom beneficija? Sakrivali su ga u tabelama. Vidite.“ Maksina gleda. „Kako si...“ „To je u principu bila čista sreća, slučajno sam skinula naočare za čitanje, i odjed‐ nom, nejasno ali eto ga, obrazac. Prosto previše praznih ćelija.“ „Hajde mi objasni to kao da sam maloumna, molim te, znaš da nemam pojma sa unakrsnim tabelama, ljudi kažu eksel, ja pomislim da pričaju o veličini majice.“ „Gledaj, klikneš na Tools, onda na Auditing, i to ti omogućava da vidiš sve što ula‐ zi u formule ćelija, i... pazi sada.“ „Ej. Čoveče.“ Počinje da prati. „Strava.“ Znalački klima glavom, kao da gleda emi‐ siju o kuvanju. „Svaka čast, ja to nikako ne bih uhvatila.“ „Pa, ti si radila na nečem drugom, pa sam dala sebi slobodu...“ „Gde si to naučila, ako smem da pitam?“ „U večernjoj školi. Sve ono vreme dok si mislila da se lečim od zavisnosti? Ha-ha. Išla sam na časove računovodstva. Sledećeg meseca polažem za dozvolu.“ „Dejtona! Pa to je divno, što si to toliko krila?“ „Nisam tela da budeš u fazonu onog filma Sve o Evi, kapiraš.“ Božić dolazi i prolazi, i možda to nije Maksinin praznik, ali jeste Horstov i dečji, i ove godine joj se čini da je manje naporno da bude dobar drug, mada predvidljivo noć pred Božić očajnički vrišti kod Mejsija, mozak joj se kao i obično zaledio, gore u me‐ zaninu ništa ne izgleda dovoljno dobro za poklone, iznenada oseća srdačno i toplo Tomas Pinčon www.balkandownload.org

kuckanje po ramenu – aaaa! Doktor Icling! Njen zubar! Negde međutim u tom jeftinom sjaju ima i mirisa nedelju dana rada sa šporetom, Horst i njegov moguće toksični recept za Starinski liker od jaja, dolasci i odlasci prija‐ telja i rodbine, među kojima je neki daleki rođak koji uvek na kraju priča viceve o mohelima, Porodični Božić uz Ratove zveri u Radio Siti Mjuzik holu, sa Optimusom Prajmalom, Rinoksom, Čitorom i društvom koji pomažu nekoj školi da pripremi bo‐ žićnu predstavu tako što pevaju kao životinje iz jasli, dečaci, kojima svi ugađaju, sede u jutarnjoj gomili ukrasnog papira koji ne može ponovo da se upotrebi i iz koje izra‐ njaju konzole za igru, akcione figure, DVD diskovi, sportska oprema, odeća koju mo‐ žda neće čak nikada ni obući. Bude i poneki trenutak mrtvila, rezervisan za nezemaljske posete, posete onih koji ne mogu ili nikada neće biti ovde – među njima je, na tipično nelagodnoj udaljenosti od božićnog veselja, i Nik Vindast, Nik Vindast, od koga u međuvremenu nije bilo ni glasa, mada zašto bi i bilo. Negde je tamo na nomadskim poljima ravnodušnosti, vozi se kineskim autobusom u budućnost nepreciznih rasporeda i umanjenih mogućnosti. Koliko dugo će to da traje? „Nik.“ Nem je, gde god da je. Sada već još jedna američka ovca koju su pastiri privreme‐ no izgubili iz vida, negde u gorama iznad ovog strašnog časa, zarobljen na litici dok oluja besni. U ponedeljak posle praznika, Kugelblic ponovo radi, Horst i Džejk Pimento su u Nju Džersiju, traže poslovni prostor, Maksina može ili da ukrade još sat sna ili da krene na posao, ali zna gde bi zapravo trebalo da bude i čim su svi izašli iz kuće, kuva dva‐ naest šolja kafe, seda pred ekran, loguje se i odlazi u Diparčer. Otkako je kôd postao otvoren, očigledno je došlo do nekih promena. Jezgro ovih dana vrvi od pametnjakovića, japijevaca, turista i mamlaza koji pišu kôd za šta god požele pa ga instaliraju, sve dok ga neki drugi ludak ne nađe i ne deinstalira. Maksina ulazi bez neke jasne ideje šta će naći. Na ekran, shodno tome, iskače pustinja, ona pustinja. Prazna je, kao što je na že‐ lezničkim stanicama i svemirskim terminalima jednog nevinijeg vremena vladala prevelika gužva. Tu nema buržoaskih izmišljotina koje olakšavaju korišćenje, samo strelica koje omogućavaju gledanje iza horizonta. To je zemlja za survajvaliste. Po‐ kreti nisu zamućeni, svaki piksel radi svoj posao, radijacija odozgo izaziva boje previ‐ še nebezbedne za heks kod, muzička pratnja je pustinjski vetar nisko blizu tla. To bi ona sada trebalo da pređe, da istraži pustinju koja nije samo pustinja, da traži nevid‐ ljive i nedefinisane linkove. Probna faza www.balkandownload.org

Još ne očajava već polazi, zumira i okreće, penje se uz dine i vadije, oni su izuzetno čisti i fino osenčeni mineralnim nijansama, ispod kamenja i grebena, praznih prosto‐ ra u kojima Omar Šarif i dalje nikako da dojaše iz fatamorgane. To bi mogla biti još jedna video-igra za tinejdžere sociopate, samo što nije pucačina, ili bar nije zasad, nema radnje, nema detalja o odredištu, nema uputstva koje treba pročitati, nema spi‐ ska trikova za varanje. Da li neko ima dodatne živote? Da li neko uopšte ima ovaj ži‐ vot? Zastaje u uznemirujućim melizmama pustinjskog vetra. Recimo da je stvar u gub‐ ljenju, a ne u nalaženju. Šta je ona izgubila? Maksina? Hej? Da se izrazi drugačije, šta to pokušava da izgubi? Vindast, vraćamo se na Vindasta. Dok je lutala kroz svakodnevicu van ekrana, je li bar jednom u prošlosti pre 11. septembra kliknula na tačno onaj nevidljivi piksel koji ju je doveo do njega? Je li on uradio isto i tako ušao u njen život? Kako neko od njih da obrne taj proces? Prebacuje između horizontalnog snimka i snimka iz vazduha, otkriva način da va‐ rira ugao između njih, tako da poput arheologa u zoru sada može da vidi ovaj pus‐ tinjski predeo iskosa i odozgo, što joj omogućava da otkrije osobenosti reljefa koje bi inače bile nevidljive. One se pokazuju kao bogati izvori linkova na koje mora da klik‐ će. Uskoro počinje da prelazi na usputne stanice, oaze, veoma retko neki putnik na‐ ilazi iz drugog pravca, dolazi iz onoga što je pred njom, i nema mnogo toga da kaže sem kriptičnih aluzija na neku ledenu neukroćenu reku na čijoj je daljoj obali grad iz‐ građen od retkog neprobojnog metala, siv i sjajan u samodovoljnoj misteriji, u koji se ulazi samo posle dugačke razmene lozinki i odziva... Napred se pojavljuju zdanja, na nebu lešinari. S vremena na vreme, u velikoj dalji‐ ni, ljudske prilike, u odorama sa kukuljicama koje vijore na vetru više nego što to perspektiva zahteva, stoje mirno i posmatraju Maksinu. Ne pokušavaju da priđu ili požele dobrodošlicu. Napred, iza spečenih kućica od naboja koje se sada pružaju oko nje, ona oseća nekakvo prisustvo. Nebo se menja, njegova boja postaje zasićenija, prelazi u ledenoplavo, predeo poprima čudan sjaj, kreće se ka njoj, ubrzava, juri da je obuhvati. Gde bi tačno trebalo da je tačka u kojoj će se prepasti? Grad, kazba, šta god da je, brzo prolazi, i sada je ostavlja u nečemu što je trećesvetska tama, obasjana tek izolo‐ vanim slučajevima vatre. Posle nekog vremena, dok pipajući traži put kroz mrak, na‐ ilazi na naftu. Ogromni mlaz izbija iz zemlje, iznenadan, pun snažnih basova, crn na crnom, šiba uvis, niotkuda se stvaraju istraživači sa generatorima i reflektorima na či‐ jem sjaju ne može da se vidi vrh mlaza. San svakog tragača za naftom i za mnoge svr‐ ha putovanja. Maksina je zadivljena, snima virtuelni snimak, ali nastavlja put. Nedu‐ go zatim, bušotina počinje da gori i vidi se kilometrima iza nje. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Noć čija se dužina ne može odrediti u postavkama programa. Gluvo doba čija je svrha da pretvori svakoga u njoj u slepog istraživača nepoznatog, gotovo sasvim iz‐ gubljenog u praznom kvadrantu. Da se nikada ne fokusira na nešto vidljivo. U virtuelnu zoru, na koga to Maksina naleće, pa na Vipa Eperdjua. On sa grebena zuri u pustinju. Nije sigurna da li je prepoznaje. „Kako su Šej i Bruno?“ „Mislim da su u Los Anđelesu. Ja nisam, ja sam i dalje u Vegasu. Izgleda da više nismo trojka.“ „Šta se desilo?“ „Bili smo u MGM Grand hotelu, ja sam igrao jedan aparat sa temom Tri ugursuza, upravo sam dobio tri Larija, jednog Moa i jednu pitu, okrenuo sam se da javim kakva me je sreća zadesila, a Šej i Bruna više nije bilo na vidiku. Pokupio sam dobitak, svug‐ de sam ih tražio, nije ih bilo. Oduvek sam mislio da ako jednog dana pobegnu, osta‐ viće me u nekoj sramotnoj situaciji u javnosti, lisicama vezanog za saobraćajni znak ili tako nešto. Ali evo, bio sam slobodan kao svaki normalni građanin, imao sam pla‐ ćenu sobu i dovoljno kredita u kazinu da mi potraje bar još nekoliko dana.“ „Sigurno je bilo neprijatno.“ „U tom trenutku sam zapravo još bio previše zauzet džekpot aparatima. Kada sam shvatio da se klinci ne vraćaju, bio sam dovoljno dobar da uzmem jednosoban stan u severnom Las Vegasu. Posle me je samo nosila struja.“ Danas je Vip profesionalni slot-džokej, nekako uspeva da bude nekoliko procenata u plusu, svugde je redovan gost, znaju ga u čitavom gradu, od kazina do krčmi. Sad ima i držanje koje mu se sla‐ že uz kockarsku trbušinu. Našao je poziv. „Sviđa ti se moja mašina?“, pokazuje dole sitroen saharu, proizvedena je još šezde‐ setih, prednji i zadnji motor, pogon na četiri točka, renderovana pažljivo i sa mnogo detalja, izgleda kao normalan spaček sem rezervne gume na haubi. „Proizvedeno ih je samo 600, dobio sam je sa parom žandara, niko nije verovao da ih imam. Hoćeš da sečemo u njega, jača karta dobija. Čisto ako se pitaš, lepota ovog sajta“, gleda pusti pustinjski prizor, „jeste u tome što nije Vegas. Nema kazina, kvote su fer. Ovde su na‐ sumični brojevi stvarno nasumični.“ „To sam već jednom čula. Danas, više nisam toliko sigurna. Sada ćeš možda želeti da budeš pažljiv – Vipe? da li me se sećaš?“ „Draga moja, ne sećam ti se ja ni poslednjeg deljenja.“ Nalazi link koji je odvodi u oazu, kružni vrt pravo iz islamskog raja, više vode nego što je ikada teklo u čitavoj pustoši iz koje je upravo izašla, palme, bazeni sa šan‐ kovima u vodi, vino i dim nargila, dinje i urme, orijentalna muzička pratnja. Ovog puta, zapravo, sasvim jasno vidi Omara Šarifa, igra bridž u šatoru i seva onim ubilač‐ kim osmehom. A onda, bez ikakvog uvoda. „Ćao, Maksina.“ Vindastov avatar je mlađa verzija njega samog, još neiskvareni Probna faza www.balkandownload.org

početnik pametnjaković, svetliji nego što zaslužuje. „Nisam očekivala da ću te ovde naći.“ O, stvarno? Nije se nadala da će se baš to desiti? Da će neko, nekakva sveznajuća sajber-jenta koja oduvek poseduje njenu sajber istoriju logovati svaki njen klik, svaki pokret kursora? Da će znati šta ona želi čak i pre nje same? „Jesi li uspeo da se vratiš u Vašington?“ A ako to previše zvuči kao ’gde su moje pare’, onda ko te jebe. „Ne baš. Sada ima zabranjenih zona. Oko moje kuće, moje porodice. Nisam mno‐ go spavao. Izgleda da su me otkačili. Sve se ugasilo, svi iz mog adresara su nestali, čak i oni bez imena, samo brojevi.“ „Gde si sada, mislim fizički?“ „Kod nekog vaj-faj hotspota. Mislim da je Starbaks.“ On misli. Ona tada mora da neočekivano uzdahne. To su skoro pa prve njegove reči kojima ona zaista veruje. On više, jebiga, ne zna gde je. Kroz nju prolazi nekakav prozirni zrak osećanja i ona će ga tek kasnije prepoznati. Odavno nije osetila sažalje‐ nje. Naglo, nije sigurna ko je načinio prvi korak, ponovo su napolju u pustinji, kreću se veoma brzo, nije baš da lete zato što bi to značilo da je zaspala i da sanja, ispod mladog meseca koji širi više svetlosti nego što bi trebalo, pored vetrom oblikovanih stenovitih formacija koje Vindast teži da naglo i silovito izbegava dok nalazi zaklon i vuče je sa sobom. „Neko puca na nas?“ „Još ne, ali moramo da pretpostavimo da nas nešto prati, ništa što radimo ne sme biti dugoročno. Misliće da vide obrazac traženja zaklona. Onda ćemo ih iznenaditi pa ćemo ostati na otvorenom.“ „’Mi?’ Ja kao više volim da se krijem iza stena. Jesu li to isti ljudi koji su nas onda gađali iz kalašnjikova?“ „Ne budi sentimentalna.“ „Što da ne? Mogli smo da budemo baš ovakvi. Ljubavnici u bekstvu.“ „O, sjajna ideja. Tvoja deca, tvoj dom, tvoja porodica, tvoj posao i ugled, u zame‐ nu za jeftinu strast prema svima onima koje ne možeš da spaseš. Meni odgovara.“ Avatar zuri u nju, mirno, bez kajanja, to je sve naravno samo pažljivo napravljena maska, ali ko god da su „oni“, ona mora da veruje da su daleko gori od svega što je Vindast kasnije postao, dok je radio za njih. Otkrili su njegov uzgredni dar dečačke svireposti pa su ga razvili, usmerili i upotrebili, malo-pomalo, sve dok jednog dana nije postao profesionalni sadista sa brojnim ovlašćenjima, a bez imalo kajanja. Ništa nije moglo da ga dodirne, i on je mislio da će to tako zauvek da traje, i u penziji. Ma‐ garac. Kreten. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Ona je užasno besna, ona je bespomoćna. „Šta ja mogu...“ „Ništa.“ „Znam. Ali...“ „Nisam došao da te tražim. Ti si kliknula na mene.“ „Zar.“ Dugačka tišina, kao da se on raspravlja sa samim sobom i onda konačno prelama. „Biću tamo. Erekciju ne garantujem.“ „Ijao. Stvarno ćeš uspeti da pred nekim otvoriš srce?“ „Pre sam mislio, kao, da mi doneseš novac?“ „Videću koliko mogu da ukradem od dece.“ Probna faza www.balkandownload.org

V 37 erovatno zahvaljujući nekoj mentalnoj blokadi u vezi sa tajnim agentom 007, trudi se da ne nosi valter PPK sa laserom i umesto toga se obično oslanja na re‐ zervu, beretu, koja bi, da su pištolji svesna bića koja grade karijeru, to doživela kao unapređenje. Sada međutim odlazi po merdevine, kopa po dubini ormara i vadi PPK. To bar nije ženski model sa drškom od ružičastog sedefa. Proverava baterije, uključu‐ je i isključuje laser. Nikad ne znaš kad će devojci zatrebati laser. Izlazi u jedno od onih teških zimskih popodneva, nebo iznad Nju Džersija je beli ratni barjak drevne nacije zime, podeljen vodoravno, gore svetloljubičasto, dole žuć‐ kasto kao surutka, izlazi na Brodvej da traži taksi, koji u ovo doba dana verovatno za‐ vršava smenu i vraća se na Long Ajlend i ne želi da prima nove mušterije. I tako i biva. Kada je napokon uspela da zaustavi jedan, gradska svetla se pale i spušta se tama. Dole u „sigurnoj kući“ pritiska zvono, čeka, čeka, nema odgovora, vrata su zatvo‐ rena, ali vidi svetlo oko ivica. Zaviruje i vidi da je samo namaknuta reza. Posle godina eksperimentisanja sa raznim vrstama kartica, ustanovila je da idealnu kombinaciju snage i fleksibilnosti poseduju plastične kartice za igru koje dečaci stalno donose kući iz ESPN-ovih lokala. Sada uzima jednu, nakratko kleči i uspeva da uđe pre nego što je stigla da se zapita je li to baš dobra ideja. Glodari, hitre senke koje joj pretrčavaju put. Odjeci na stepeništima, neko vrišti na drugom spratu, neljudski zvuci koje ne uspeva da prepozna. Senke u uglovima guste kao mast, kroz njih se ne može videti bez obzira na to koliko ti je jaka sijalica. Hodni‐ ci tek povremeno osvetljeni i grejani, ako se uopšte greju, rade tek poneki radijatori, tako da ima hladnih oblasti, što govori o prisustvu zlobnih duhova, po tvrdnjama ne‐ kih bivših njuejdžera koje Maksina poznaje. Dalje u jednom hodniku protivpožarni alarm sa umirućom baterijom ponavlja prodoran, žaloban cvrkut. Priseća se da je Vindast rekao da psi izlaze u sumrak. Vrata stana su otvorena. Ona vadi PPK, uključuje laser, otkočuje pištolj, ulazi. Psi su tu, tri-četiri psa okružuju nešto što leži između predsoblja i kuhinje. Oseća se miris koji ne osećaju samo psi. Maksina se udaljava od vrata za slučaj da neki od njih poželi brzo da ode. Glas joj je zasad dovoljno čvrst: „Dobro, Fifi – ne mrdaj!“ Glave im se dižu, njuške su im tamnije nego što bi trebalo da budu. Ona polako Tomas Pinčon www.balkandownload.org