Probna faza - Thomas Pynchon

sam sredio nekoliko poslova, CIA nije brinula koliko će da plati, mogao si da dobiješ i 150.000 po komadu.“ „To je bilo davno“, kaže Maksina. „Da li ih još ima u opticaju?“ „Mnogo. Širom sveta možda šezdeset-sedamdeset hiljada komada, plus kineske kopije... Ne toliko u Americi, zbog čega je ovo posebno zanimljivo. Nećete zameriti ako pitam – gde ste ga našle?“ Marč i Maksina se zgledaju. „Šta loše može da se desi?“, nagađa Maksina. „Zapravo, kada je neko poslednji put to rekao...“ „Znaš da želiš da mi kažeš“, ozareno će Igor. One mu govore, a i ukratko prepričavaju sadržaj DVD-ja. „A ko je to snimio?“ Ispostavilo se da su i Reg i Igor takođe nekada sarađivali. Upoznali su se u Moskvi negde na vrhuncu američke groznice usvajanja ruskih beba, kada je Reg snimao ras‐ položive bebe da bi pomogao pedijatrima preko bare da savetuju buduće roditelje. Bilo je mnogo mogućnosti za prevaru, pa je ideja bila da te bebe ne leže samo i pozi‐ raju za snimke u krupnom planu već da zapravo nešto rade, da hvataju predmete, da se kotrljaju ili puze, što je zahtevalo da Reg bar malo režira ili moljaka. „Veoma ose‐ ćajan mladić. Izuzetan poznavalac ruskog filma. Večito na tržnici Gorbuška, kupuje kile DVD-ja, пиратство, naravno, ali ne holivudske filmove, samo ruske – Tarkov‐ ski, Džiga Vertov, Dama s psetancetom, da ne spominjemo najveći crtani u istoriji sedme umetnosti Ёжик в тумане (1975).“ Maksina čuje spazmodično njušenje pa na prednjem sedištu vidi Mišu i Grišu, obojici su oči pune suza, a donja usna im podrhtava. „I njima se, ah, sviđa?“ Igor nestrpljivo odmahuje glavom. „Ježevi, to vam je ruska stvar, ništa ne pitajte.“ „Ovo što piše na poklopcu baterije, šta kaže, je l’ možeš da pročitaš?“ „’Bog je velik’ na paštunskom, možda je originalno, možda je CIA falsifikat da asocira na mudžahedine, da prikriju neku svoju akciju.“ „Da, sad kad to spomenu, ima još nešto...“ „Daj da ti pročitam misli. Specnazovski nož, je li?“ „Sa letećim sečivom, kojim je navodno sređen Lester Trejps...“ „Siroti Lester.“ Čudna mešavina saosećanja i upozorenja na njegovom licu. „O-o.“ Izgleda da ovde imamo još jednu vezu. „To s nožem je nameštaljka, koliko shvatam.“ „Specnaz ne odapinje noževe na ljude, Specnaz baca noževe. Balistički nož je oružje za чайника, 9 koji ne ume da baca, boji se da priđe bliže, želi da izbegne buku pucnjave. Takođe“ – tu se pretvara da okleva – „sečivo koje su izvadili iz Lestera, do‐ bro, jedan moj daleki rođak radi u centralnoj stanici, video ga je u sobi za dokazni materijal i znate šta. Obična подъёбка, sto posto, nije čak ni ostmark sečivo, možda je kinesko, možda još jeftinije. Nadajmo se da ću vam jednog dana reći nešto više, ali i Probna faza www.balkandownload.org

dalje to nije ono što bi porodica Kremenko rekla, page right out of history. Sada mo‐ ram da pozavršavam neke odmazde.“ „Podeli sa nama sve što budeš mogao, Igore. U međuvremenu, šta treba da radi‐ mo u vezi sa drugim oružjem? Onim savremenim, na krovu? Šta ako nam vreme isti‐ če?“ „Mogu da pogledam DVD? Čisto radi nostalgije, razumeš.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

K 26 ornelija zove i kao što je već pretila, hoće da ide u šoping. Maksina očekuje da će ići kod Bergdorfa ili Saksa, ali umesto toga je Kornelija gura u taksi i očas posla su krenule za Bronks. „Oduvek sam želela da kupujem kod Lemana“, objašnja‐ va Kornelija. „Ali te nikad nisu puštali da uđeš zato što... zato što moraš da dođeš u pratnji ne‐ kog Jevrejina ili Jevrejke?“ „Sad sam te uvredila.“ „Ništa lično. Samo neka neprijatna iskustva, to je sve. Shvataš, nadam se, da ovo nije Leman iz legendi. Taj se odselio, još, ne znam, krajem osamdesetih?“ Kada su Maksina i Hajdi bile devojke, prodavnica se još nalazila na Fordamovom putu, i svakih otprilike mesec dana majke su ih vodile tamo da ih uče šopingu. Lema‐ nova politika je u te dane bila da nema povraćaja novca, tako da se sve moralo uspeš‐ no obaviti iz prve. Bila je to obuka. Sticali su se disciplina i refleksi. Hajdi se bila snaš‐ la kao da je u prethodnom životu bila torbarski superstar. „Osećam se nekako čudno ostvareno, kao da sam sada zaista ja, ne mogu da objasnim.“ „Ja mogu“, rekla je Maksina, „ti si manijakalna kupoholičarka.“ Za Maksinu to nije predstavljalo toliko kosmičko iskustvo. U kabinama nije bilo mnogo privatnosti, bile su ono što su ljudi zvali „zajedničke“, prepune različito razo‐ devenih i raspoloženih žena koje su probale odeću od koje polovina nije odgovarala, ali su svejedno nudile besplatne modne savete svakome ko izgleda kao da su mu po‐ trebni, što znači svima. Kao svlačionica u srednjoj školi, samo bez zavisti i paranoje. Sada ova vaspovka koja nosi bisere želi da je ponovo odvuče u sve to. Novi Leman se preselio na sever, u bivše klizalište, izgleda, gotovo na Riverdejl, odmah uz nemilosrdnu grmljavinu Diganovog puta, i Maksina mora da obuzda krik zbog prepoznavanja – isti beskrajni rafovi nabacane i ispreturane odeće, ista stara zloglasna Zadnja soba, prepuna, može da se kladi, istih grešaka kupaca i horor ma‐ turskih haljina koje seju šljokice na sve strane. Kornelija je, sa druge strane, čim je za‐ koračila u prodavnicu, u trenu očarana. „Oh, Maksi! Ovo je čarobno!“ „Da, pa...“ „Vidimo se na kasi, recimo oko jedan, pa ćemo da sednemo negde na ručak, važi?“ Kornelija nestaje u mijazmi nekog sredstva na bazi formaldehida koje prodavci Probna faza www.balkandownload.org

stavljaju na odeću da bi mirisala kako miriše, a Maksina, koja se ne oseća baš klaus‐ trofobično, već pre kao alergično na flešbekove, ponovo izlazi, na ulicu, bar da vidi šta je šta, a onda se priseća da je samo malo dalje na Diganu, odmah preko granice Jonkersa, Senzibiliti, streljana za dame, gde je upravo uplatila godišnju članarinu, i da je za ovu ekspediciju kod Lemana ko zna zašto ponela i beretu. Hej, Kornelije neće biti satima. Maksina nalazi taksi iz koga upravo izlaze putnici i dvadeset minuta kasnije stiže u Senzibiliti, nalazi se na vatrenoj liniji sa naočarima i čepovima za uši, uzela je plastičnu čašu punu metaka i cepa. Neka gejmerima njihovi zombiji, Hanu Solu njegovi Taj lovci, Elmeru Davežu njegov neuhvatljivi zec, za Maksinu će to uvek biti ona čuvena papirna meta u obliku ljudske prilike, policajci‐ ma poznata kao Krimos, ovde izvedena u ljubičastoj i komplementarnoj zelenoj. Iz‐ gleda kao ostareli maloletni delinkvent, sa natapiranom frizurom iz pedesetih, namr‐ gođen, verovatno i namršten zbog kratkovidosti. Danas, čak i kada je ta slika maksi‐ malno udaljena, ona uspeva da napravi neke sasvim pristojne grupe u njegovoj glavi, grudima i zapravo oko kite – što je nekada davno možda nekoga zabrinulo, mada se posle izvesnog vremena Maksini čini kako se silni nabori pantalona koje je umetnik nacrtao kako se šire iz prepona mete mogu tumačiti i kao poziv da se baš tu gađa. Neko vreme vežba gađanje sa po dva brza metka. Kratko zamišlja – to se samo zeza, naravno – da puca u Vindasta. U lobiju, dok izlazi, staje kod telefona i zove taksi kad vidi na koga je naletela, pa to je njen stari partner u krađi vina Rendi, koga je poslednji put videla kako odlazi sa parkinga kod svetionika Montok. Danas deluje malčice zauzeto. Povlače se na sofu ispod kadra iz filma Pismo (1940), velikog kao mural, gde se Bet Dejvis pretvara da sa šest metaka rešeta nepotpisanog mada možda ne i sasvim necenjenog „Dejvida Nju‐ ela“. „Znaš šta, ono đubre Ajs? Zabranio mi pristup njegovoj kući. Neko je sigurno po‐ gledao spisak vina. Registarske tablice su mi snimile bezbednosne kamere.“ „Bedak. Nadam se da neće biti i sudskih problema.“ „Zasad nema. Znaš šta, iskreno, samo sam srećan što sam zbriso odande. U pos‐ lednje vreme sam čuo neke baš zajebane priče.“ Neobjašnjiva svetla u sitne sate, pose‐ tioci sa čudnim očima, čekovi koje banke neće da unovče pa se vrate prekriveni ne‐ poznatim pismenima. „Iznenada su oko Montoka počele da se pojavljuju filmske eki‐ pe iz TV kanala koji se bave paranormalnim. Panduri non-stop na prekovremenom, rešavaju zagonetne događaje kao što je onaj požar kod Bruna i Šej. Do sada si već čula za starog Vestčester Vilija?“ „Poslednje što sam čula jeste da je u bekstvu.“ „Eno ga u Juti.“ „Molim?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Njih troje, juče mi je stiglo pravo pismo, venčavaju se. Svi međusobno.“ „Nisu zbrisali samo ovako, već kao zaljubljeni par, to jest trojka?“ „Evo, snimi ovo.“ Reljefna pozivnica sa cvećem, svadbenim zvonima, anđelčićima, nekakvim hipi slovima koje uopšte nije lako napraviti. Maksina počinje da oseća mučninu dok čita dokle mora. „Ovo je pozivnica za nji‐ hovo momačko/devojačko veče, Rendi? Je li to uopšte legalno u Juti da se troje tako uzmu?“ „Verovatno nije, ali znaš kako je, naletiš na nekoga u baru, počne loženje, i očas posla, ludi impulsivni klinci, skaču u mašinu i pale na zapad.“ „Ti, hm, planiraš da prisustvuješ tom događaju?“ „Dovoljna mi je muka da smislim šta da im odnesem. Šta kažeš za komplet od dva svetloplava i jednog roze bademantila? Trostruki lavabo?“ „Komplet escajga za trideset gostiju.“ „Eto vidiš. Sigurno postoji federalni nalog za njihovo hapšenje, mogla bi da na br‐ zinu zaradiš neku paru, da odletiš tamo, možda bih i ja mogao da pođem, da ti ču‐ vam leđa.“ „Ja nisam lovac na ucene, Rendi. Samo knjigovođa koju malo čudi da je odnos po‐ trajao deset minuta pošto je novac blokiran. Zapravo, mislim da je to baš slatko. Iz‐ gleda da se pretvaram u svoju majku.“ „Aha, ima nečega u tome kako su Šej i Bruno ostali uz našeg Vilija. Taman počneš da osećaš izvesnu gorčinu zbog ljudske prirode, pa te ljudi iznenade.“ „Ili u mom poslu“, Maksina podseća sebe više nego Rendija, „ljudi te iznenade, pa onda posle nekog vremena počneš da osećaš gorčinu.“ Vraća se kod Lemana taman pošto je Kornelija izronila iz gomile žena u Zadnjoj sobi, koje su preturale po policama punim odeće na sniženju, sumnjičavo škiljile u etikete, na mobilnom tražile savete od svojih kćerki tinejdžerki koje nose veličinu nula. Maksina na Korneliji prepoznaje znake uznapredovalog SMOR-a ili Sindroma mentalne otupelosti od rasprodaje. „Sigurno umireš od gladi, hajde da sednemo negde pre nego što padneš u ne‐ svest“, pa odlaze u potragu za ručkom. U starom dobu Fordam rouda, koliko se ona seća, u tom kraju je mogao da se nađe bar pristojan knish, klasični krem od jaja. Ovde u okolini ima Domino pica i Mekdonalds, i moguće ko bajagi jevrejski delikates, Bej‐ geli i blinci, a to je naravno mesto gde Kornelija prosto mora na ručak, pošto je za njega bez sumnje saznala iz časopisa svog damskog kluba i gde se nedugo zatim nala‐ ze u separeu, okruženi planinama robe koju je Kornelija, recimo impulsivno kupila. Bar nisu u nekoj damskoj čajdžinici na Srednjem Menhetnu. Konobarici Lindi, veteranki kafanskog sveta, dovoljno je samo da oslušne Korneliju pa da promrmlja: „Ova misli da sam služavka iz prizemlja“, a Kornelija u međuvremenu veoma značaj‐ Probna faza www.balkandownload.org

no traži „jevrejski“ ražani hleb za svoj kombinovani sendvič sa ćurećom salamom i pečenom govedinom. Sendvič stiže, „i potpuno ste sigurni da je ovo jevrejski ražani hleb.“ „Sad ću da ga pitam. Dobar dan!“ Prinosi sendvič licu. „Da li si ti Jevrejin? Gošću zanima pre nego što te pojede. Molim? Ne, gojiše je, ali oni nemaju košer pa možda umesto toga stalno ovako zanovetaju“, i tako dalje. Maksina upoznaje Korneliju sa kolom od celera doktora Brauna, sipa joj je u čašu. „Evo, jevrejski šampanjac.“ „Zanimljivo, pomalo vuče na demi-sek – oprostite, Linda? imate li ovo isto, samo malo suvlje, možda brut...?“ „Pssst“, radi Maksina, mada je Linda, pošto prepoznaje vaspovsku šaljivost, samo ignoriše. Tokom brbljanja uz ručak, Maksina čuje čitavu povest o braku Slagijatovih. Mada je privlačnost bila perverzna i trenutna, Kornelija i Roki, izgleda nisu se baš zaljubili, već pre nabasali na klasičan njujorški folie à deux – ona očarana idejom da će se udati u imigrantsku porodicu, očekivala je mediteransku duševnost, neuporedivu kuhinju, neinhibirani zagrljaj života uključujući ne sasvim zamislive italijanske seksualne ak‐ tivnosti, dok se on u međuvremenu radovao inicijaciji u misterije Klase, tajne ele‐ gantnog odevanja i negovanja i ćaskanja u visokom društvu, plus neograničeni izvor starog novca koji će moći da pozajmljuje bez preterane brige o uterivanju dugova, ili bar ne o onoj vrsti uterivanja dugova sa kojom se dotle u životu sretao. Zamislite njihovu obostranu pometnju kada su saznali kako zapravo stvari stoje. Daleko od uglađene i bogate dinastije gledalaca Kanala 13 koju je očekivao, Roki je otkrio da su Trabvelovi pleme prostaka koji čačkaju nos, a imaju osećaj za modu i ko‐ nverzacione veštine kakvi se sreću kod dece odrasle s vukovima, i sa ukupnim bogat‐ stvom koje Dan i Bredstrit jedva da registruju. Kornelija je bila jednako ošamućena kada je saznala da se Slagijatovi, većinom distribuirani po arhipelagu predgrađa is‐ točno od linije Nasau, i za koje je nešto najbliže italijanskoj gozbi pica naručena kod Pica hata, „ne bave toplinom“ čak ni međusobno, i da decu, na primer, ne dovode u red strastvenim urlanjem ili šljagama, kao što bi očekivala osoba koja je pubertet pro‐ vela u bioskopu Talija gledajući neorealističke filmove, već im za to služi hladno, nemo i, zaista se mora reći, patološko streljanje pogledom. Još tokom njihovog medenog meseca na Havajima, Roki i Kornelija su razmenji‐ vali „šta to uradismo“ poglede. Međutim, tamo je bilo kao na nebu, sa ukuleleima umesto harfi, i ponekad nebo ume da istera svoje. Jedne večeri, dok su posmatrali postkoitalni zalazak sunca: „Vaspovke“, izjavio je Roki, sa primesom obožavanja koja mu je već damarala u glasu. „Čoveče.“ „Mi smo ti opasne žene. Znaš, imamo sopstvenu kriminalnu organizaciju.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Ha?“ „Milfija.“ Došlo je do nekakve sažaljive spoznaje, koja je onda samo rasla. Kornelija je nasta‐ vila da dramatično insistira kako je za Trabvelove veći deo Društvenog registra ne‐ moguće manjinski i arivistički, a Roki je nastavio da peva „Donna non vidi mai“ dok blene u nju pod tušem, i često pritom jede sicilijansku picu. Međutim, pošto su se zbližili, takođe su otkrili koga su to mislili da zavaravaju. „Tvoj muž je izgleda višedimenzionalna osoba“, nagađa Maksina. „U Kejtaunu ga zovu ’4-D’. Uzgred, takođe je i telepata. Smatra da ti trenutno imaš neke probleme, ali ne želi da se, kako kaže, ’nameće.’“ Kornelija sa jednim od onih vaspovskih pokreta obrvama, verovatno se genetski nasleđuju, saosećanje koje takođe govori i, nije valjda, još jedan nesrećan slučaj kojim se treba baviti... Ipak, koliko god bila nenamerna, treba razmotriti potencijalnu micvu. „Da ne pa‐ metujem mnogo, to je neki video na koji sam naletela. Ne bih se čak ni pitala koliko treba da se brinem, sem što je političke prirode, na najgori mogući način, možda me‐ đunarodna stvar, i čini mi se da bi mi sada stvarno dobrodošao neki savet.“ Bez oklevanja koje Maksina može da primeti, „U tom slučaju moraš da stupiš u vezu sa Čendlerom Platom, on je genije za sređivanje problema, plus je stvarno divan čovek.“ Što zapravo aktivira zvono iz kviza, jer ako Maksina ne greši, već je naletala na tog Plata, velikog igrača u svetu finansija prilično poznatog po vezama na visokim mesti‐ ma i po onome što je njoj delovalo kao njuh, fino kalibrisan poput artiljerijske mape, za ono što će mu najviše koristiti. Tokom godina su se sretali na raznim događajima na presecima velikodušnosti Istočne strane i griže savesti Zapadne strane, i sada se priseća, Čendler ju je jednom možda čak na tren i uhvatio za sisu, više instinktivno nego nešto ozbiljnije, neka situacija u garderobi, ništa strašno. Sumnja da se on nje uopšte i seća. A sem toga, postoje razne vrste posrednika. „Taj njegov jedinstveni dar – u njega spada i veština da drži jezik za zubima kad treba?“ „Pa sad, ako mu pošaljemo konjsku glavu u krevet, ništa nije nemoguće.“ Čendler Plat ima prostranu ugaonu kancelariju na Srednjem Menhetnu, u visokook‐ tanskoj advokatskoj firmi Hanover i Fisk, gore u onim staklenim kutijama duž kori‐ dora Šeste avenije, sa pogledom koji izaziva maniju veličine. Privatni lift, prostorije i hodnici uređeni tako da je nemoguće odrediti koliko se, a kamoli kakvih, poslova tu ugovara. Čini se da u kadru ima mnogo tamnog jantara i carističke crvene. Priprav‐ nik, neko dete iz Azije, izvodi Maksinu pred Čendlera Plata, koji sedi za stolom izra‐ Probna faza www.balkandownload.org

đenim od 40.000 godina starog novozelandskog drveta kauri i više liči na nekretninu nego na komad nameštaja, što bi nepažljivog posmatrača, pa čak i posmatrača sa uobičajenim stavovima o tim pitanjima, navelo da se zapita koliko bi sekretarica mo‐ glo udobno da se smesti ispod njega i čime bi se sve taj prostor mogao opremiti – to‐ aletima, internet pristupom, futonima, da drage devojke mogu da rade u smenama? Takve nezdrave fantazije samo ohrabruje osmeh na Platovom licu, na neprijatnoj sre‐ dokraći između pohotnog i dobronamernog. „Veliko mi je zadovoljstvo, gospođo Lefler, nismo se videli od...“ „Oh... još od prošlog veka?“ „Da nije bilo na onom partiju u San Remu, za Eliota Spricera?“ „Moguće. Nikako nisam mogla da vas zamislim na nekom skupu Demokratske partije.“ „O, Eliot i ja se odavno znamo. Još od kada smo bili kod Skadena i Arpsa, možda još i ranije.“ „A on je sada državni tužilac i navalio je na vas isto kao nekada na mafiju.“ Ako neka razlika uopšte postoji, zamalo da doda. „Ironično, je li?“ „Sve je to stvar kost-benefit analize. Kad se podvuče crta, bio nam je koristan, sklonio je neke elemente koji bi nam na kraju naneli priličnu štetu.“ „Kornelija mi je nagovestila da vi imate prijatelje na svim stranama.“ „Na duže staze nisu toliko bitne etikete, već da svi na kraju budu srećni. Neki od tih ljudi su postali moji prijatelji, u preinternetskom smislu te reči. Na primer Korne‐ lija, sasvim sigurno. Nekada davno sam se nakratko udvarao njenoj majci, a ona je imala dovoljno pameti da mi pokaže vrata.“ Maksina je donela Regov DVD i malecni Panasonikov plejer, i Plat, pošto nije si‐ guran gde su zidni utikači, pušta da ga ona uključi. Ozareno gleda mali ekran tako da se zbog toga ona oseća kao unuka koja mu pušta video-spot. Ali kada se ekipa sa stin‐ gerom namešta: „Oh. Oh, čekaj malo, je li ovo ovde dugme za pauzu, hoćeš li...“ Ona zaustavlja snimak. „Nešto nije u redu?“ „Ovo oružje, to su... rakete stinger ili nešto slično. To ne spada baš u moju oblast, nadam se da razumete.“ Da hoće da se vrti ukrug, ona bi sad džogirala po Central parku. „Dobro, stalno zaboravljam, vi ste ovde više skloni manliher-karkanu.“ „Džeki i ja smo bili bliski prijatelji“, odgovara on hladno, „i nisam siguran da li bi zbog ovoga trebalo da se uvredim.“ „Samo se vi vređajte, znala sam da je ovo bila greška.“ Ustala je i uzima Kejt Spejd torbicu, primećuje da je čudno laka. Naravno, jedan jebeni dan kada je verovatno tre‐ balo da ponese beretu. Pruža ruku da izbaci DVD. Sada su se već uključili Platovi di‐ plomatski refleksi ili možda bolesna vaspovska potreba da se drže svi konci. Dok Tomas Pinčon www.balkandownload.org

mrmlja nešto kao: „Dobro, dobro“, pritiska skriveno dugme za poziv, pa se hitro po‐ javljuje pripravnik sa kafom i raznovrsnim kolačima. Maksina se pita jesu li kolače možda mesile izviđačice, i koliko bi to bilo neumesno. Plat nemo gleda ostatak snim‐ ka sa krova. „Dakle. Provokativno. Možete li možda da mi date nekoliko minuta?“ Odlazi u privatni kabinet i ostavlja Maksinu u društvu pripravnika, koji se sada naslonio na vrata i zuri u nju, moglo bi se reći misteriozno, ali bi to sada bilo rasistički. Pošto ne zna ceo spisak sastojaka, naravno da neće navaliti na keks. „Dakle... kako posao? ovo ti je prvi korak u pravničkoj karijeri?“ „Nadam se da nije. Ja sam zapravo rep umetnik.“ „Kao hm, ko, Džej-Zi?“ „Pa, ja sam zapravo više u fazonu Nasa. Kao što možda znate, on je trenutno u jednoj velikoj zavadi, opet ona stara netrpeljivost između Kvinsa i Bronksa, stvarno ne volim da se svrstavam, ali – ’The World is Yours’ – kako bilo šta može da se poredi sa tim?“ „Nastupaš u javnosti, po klubovima?“ „Aha. Uskoro nastupam u jednom klubu, zapravo evo, slušajte.“ Odnekuda je iz‐ vadio klon TB-303 sa ugrađenim zvučnicima, koje sada uključuje i odvrće, pa počinje da svira bas-liniju u durskoj pentatonskoj skali. „Zipa“: Evo me sad ko Tupak i Bigi Na crvenom tepihu drug Mao i kasica Pigi Skrimin Džej u Hongkongu Dao sam mu jako po bongu stari kineski filmovi totalna konfuzija cepa se votka radiće infuzija e ko je azijska Skandinavka brate kakav komad skanka Sigrid ćerka Kublaj-kana Vorner Oland, Čarli Čen, general Jen gorak je čaj a švedski je zen Bet Dejvis roknula Kineskinja gistro bez pretnji ko u mardelju na šetnji čudna je to flora i fauna tamo daleko od Čajnatauna „E Darene, još nešto“, vraća se Čendler Plat pomalo iznenada, „kada ti se ukaže prilika, donesi mi molim te one kopije pisma od Brana i Flekvuda? I pozovi mi Hjua Probna faza www.balkandownload.org

Goldmana?“ „Opušteno, tebratore“, dok isključuje digitalni bas i kreće ka vratima. „Hvala, Darene“, osmehuje se Maksina, „lepa pesma – bar koliko mi je gospodin Plat dozvolio da čujem.“ „Zapravo, on je nesvakidašnje tolerantan. Nisu svi pripadnici njegove demograf‐ ske grupe skloni onome što mi zovemo gongsta rep.“ „Hm... čini mi se da se bavi nekakvom, nisam baš sigurna, rasnom tematikom...“ „Čisto preemptivno. Svejedno će da mi kenjaju da sam žuti crnac, ovako sam ih preduhitrio.“ Pruža joj disk u plastičnoj kutiji. „Moja miks traka, uživaj.“ „Deli ih besplatno“, trepće Čendler Plat u pravilnim razmacima i bez motiva, kao lica u niskobudžetskim crtaćima. „Pogrešio sam što sam ga jednom pitao kako name‐ rava da to unovči. Rekao je da nije stvar u tome, ali nikad nije objasnio u čemu jeste stvar. Ja lično, mene to užasava, ubada u samo srce razmene dobara.“ Seda pa uzima i razgleda keks sa čokoladom. „Nekada davno kad sam tek počeo da ulazim u posao, suština ’republikanstva’ bila je u principijelnoj gramzivosti. Središ stvari tako da se ti i tvoji prijatelji oparite, ponašaš se profesionalno, iznad svega pošteno radiš i novac uzimaš tek pošto si ga zaradio. Pa, bojim se da nam je partija baš zabrazdila. Ova ge‐ neracija – to je za njih sada gotovo religiozno. Milenijum, kraj sveta, više nema potre‐ be biti odgovoran prema budućnosti. Sa njih je skinuto breme. Mali Isus upravlja portfoliom zemaljskih stvari i niko mu ne zamera na kamati koju zaračunava...“ Izne‐ nada i sa tačke gledišta keksa, grubo, zagriza u njega i mrvice lete na sve strane. „Si‐ gurni ste da nećete da probate, baš su... Ne? Dobro, hvala, nećete zameriti ako ja...“ Grabi još jedan, zapravo još dva ili tri: „Sad sam razgovarao sa nekim ljudima. Izuzet‐ no zbunjujući razgovor, moram da priznam. Bar su se javili.“ „To, znači, nije bilo standardno korporacijsko ćaskanje.“ „Ne, nešto drugo, nešto... nesvakidašnje. Ne otvoreno, i ne tim rečima, ali kao da...“ „Čekajte. Ako ne želite da mi kažete...“ „...kao da već znaju šta će se desiti. Taj... događaj. Znaju i neće ništa povodom toga da preduzmu.“ Je li to još jedna vežba iz raspamećivanja običnog naroda sa ciljem da nastavimo da blejimo i molimo za zaštitu? Koliko bi Maksina trebalo da se oseća preplašeno? „Nadam se da niste zbog mene u nevolji?“ „’Nevolje’“. Ona misli da je videla većinu izraza očaja raspoloživih ljudima sa ovim godišnjim prihodima, ali za ono što se sada nakratko pojavljuje na njegovom licu morala bi da otvori novi folder. „U nevoljama sa tom ekipom? To nikada nije sa‐ svim jasno. Čak i da bude nekih neprijatnosti, bez oklevanja mogu da se oslonim na mladog Darena, koji ima sertifikat upravnog odbora za sve, od nunčaka pa do... do‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

bro, raketa stinger, siguran sam, i još jačih stvari. Ne brinite za moju bezbednost, mlada damo, već se posvetite sopstvenoj. Pokušajte da izbegavate aktivnosti poveza‐ ne sa terorizmom. I da, možete li možda da izađete na zadnja vrata? Uopšte niste bili ovde, razumete.“ Zadnji izlaz je, ispostavlja se, blizu Darenovog stola. Maksina viri unutra i vidi ga kako stoji kraj prozora, okrenut u četvrt profilu, gleda, cilja pedeset spratova niže u Njujork, dole u taj specifični ambis, sa žestinom koju prepoznaje iz uvodnog ekrana Diparčera. Treba li da uleti, da mu razbije koncentraciju s pitanjima kao što su: Da li poznaješ Kasidi, da li si pozirao za Arčer, da isprovocira ko zna kakvo mojne da me smaraš bičarko gongsta nezadovoljstvo... Da li to ona toliko očajnički traži stvarnu vezu između ovog klinca i neke slike sa ekrana? a sve vreme zna da ne postoji nikakva veza, da je ta figura bila tu, da je oduvek bila tu, i da je to sve, da je Kasidi zahvaljujući nekoj intervenciji koju niko ne ume da imenuje našla put do nemog prisustva što se pruža na rubu sveta pa je prekopirala šta je upamtila i smesta zaboravila put nazad... Obuzeta nespokojnim mislima, Maksina izlazi na ulicu i shvata da je Saks veoma blizu. Možda ako se na pola sata izgubi u modi, nećemo to nazvati šopingom, možda se tako sabere. Preseca preko Pete avenije Četrdeset sedmom ulicom. A ko ne bi, po‐ što je to Dijamantska četvrt? Ne samo zbog mogućnosti, koliko god slaba bila, da će izdaleka ugledati tačno one kamenove, u tačno onom okruženju kakvo je tražila čita‐ vog života, već i zbog sveprisutne atmosfere intrige, zbog osećanja da se ništa, da se niko u tome delu grada ne nalazi slučajno na svom mestu, da prostor prožimaju, ne‐ vidljive kao talasne dužine koje u domove donose sapunske serije, nebrojene drame mnogih faceta. „Maksina Tarnou? Je li tako?“ Čini se da je to Ema Levin, Zigijeva instruktorka krav mage. „Svratila sam ovamo da se nađem sa dečkom za ručak.“ „Znači vas dvoje šta – kupujete dijamante? možda... onaj dijamant? Oh! Kakvo to... čujem zvono? Je li moguće da je...“ Ne. Nije valjda to naglas rekla? Da li? da li se stvarno pretvara u Elejn, protiv svoje volje kao Lari Talbot u Vukodlaka, na primer? Naftali, dečko i bivši pripadnik Mosada, radi u obezbeđenju prodavca dijamanata na ovoj ulici. „Čovek bi pomislio da smo se sreli pre mnogo godina na poslu, on ope‐ rativac u poseti birokratama, bam! Magija! ali ne, upoznali su nas prijatelji. Svejedno nas je ošinula ista munja...“ „Zigi stalno kod kuće priča o Naftaliju, još otkako je pošao na krav magu. Ostavio je silan utisak na njega, a to je za Zigija prava retkost.“ „Evo ga. Moj tip iz snova.“ Naftali se pretvara da opušteno stoji ispred prodavnice, gradski dokoličar koji se nemo, trenutno može pretvoriti u srdžbu božju. Po Zigije‐ vim rečima, kada je Naftali prvi put došao u studio, Najdžel ga je odmah pitao koliko je ljudi ubio, a ovaj je slegnuo ramenima: „Prestao sam da brojim“, a kada ga je Ema Probna faza www.balkandownload.org

prostrelila pogledom, dodao je: „Hoću da kažem... ne sećam se?“ Možda je samo hteo da zavitlava zafrkanta, ali Maksina ne bi želela da sazna pravu istinu. Stesan i podši‐ šan, crno odelo, lice sa pola ulice srdačno, ali kako ulazi u fokus, na njemu se pojav‐ ljuje istorija razderotina, lomova i osećanja zadržanih na profesionalnoj distanci. Mada za Emu Levin pravi izuzetke. Osmehuju se, grle se, i na tren su dve najblistavije prskalice u čitavoj ulici. „Ah, ti si Zigijeva mama. On je opasan momak. Šta radi ovog leta?“ Opasan? njen mali Zigurat? „Negde je u Ajovi, Ilinoisu, tako negde. Sigurna sam da svakog dana vežba zahvate.“ „Dobra su to mesta“, malo prebrzo će Naftali, a Ema ga iskosa gleda. Pošto je i njoj jezik često bio brži od pameti, Maksina saoseća, ali svejedno se pita šta li mu je to zamalo izletelo, pa pokušava: „Kad bih samo mogla nekako da malo odem iz grada.“ On je pažljivo gleda, nije baš da se osmehuje, ali jeste zadovoljan, kao da je učesto‐ vao u previše saslušanja i sada ceni pravila lepog ponašanja. „Znaš, ljudi svašta priča‐ ju, svašta možeš da čuješ. Problem je što su to većinom gluposti.“ „A to ne pomaže previše, ako si osoba koja voli da brine.“ „Ti voliš da brineš? Nikad ne bih rekao.“ „Naftali Perlmane“, reži Ema, „prestani da je muvaš, žena je udata.“ „Rastavljena“, trepće Maksina. „Vidiš kako je posesivna“, ozareno će Naftali. „Krenuli smo na ručak, hoćeš da nam se pridružiš?“ „Hvala, ali treba da se vratim na posao.“ „To je neko snimanje? Ti si manekenka?“ Veoma precizno, Ema Levin pomera nogu u stranu, zamahuje laktom, poprima kung-fu filmsku grimasu. „E to je moja žena!“ Eksplicitno stezanje koje Ema ne pokušava da izbegne. „Ponašajte se. Šalom.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

M 27 omci zovu jedne noći iz Preri Du Šina ili Fond Du Laka ili nekog takvog mes‐ ta da joj kažu da se vraćaju za dva dana. Onda, što bi rekao Ejs Ventura, pa čak i zapevao, superiška. Maksina se uznemire‐ no vrzma po stanu, ubeđena da je na svima očiglednim mestima ostavila dokaze o neprimerenom ponašanju, pa će zbog toga ne baš imati problema sa Horstom, ali će biti primorana da pazi na njegova osećanja, koja, uprkos spoljašnjosti, on možda za‐ ista i ima. Nabraja sa kim se sve družila – ne računajući Vindasta – otkako je Horst otišao iz grada. Konklin, Roki, Erik, Reg. Za svakog od njih može da navede legitim‐ ne poslovne razloge, što bi bilo u redu da je Horst poreska služba. Mada Hajdi verovatno neće mnogo pomoći: „Možda ti i Karmine možete da, kao, slučajno svratite?“, pita se Maksina. „Očekuješ probleme?“ „Možda emotivne ispade.“ „Mm-hmm?... znači, zapravo mi govoriš da želiš da me Horst vidi u vezi sa dru‐ gim čovekom, zato što si paranoična da između mene i Horsta još nešto postoji? Maksi, nesigurna Maksi, kada ćeš već jednom uspeti da pređeš preko toga?“ Hajdi poslednjih dana deluje da je na ivici, čak i za jednu Hajdi, tako da Maksina nije mnogo iznenađena kada njena drugarica iz detinjstva ne dolazi, sa Karmineom ili bez njega, pošto su muške glave Leflerovih napokon dojurile, glasne i prepune še‐ ćera, kroz hodnik i kroz vrata. „Hej, mama. Nedostajala si mi.“ „O, deco.“ Ona kleči na podu i grli ih sve dok ih sve ne obuzme prevelik blam. Svi na glavi imaju crvene bejzbol kape lanca samoposluga Uđeš-izađeš, a kupili su jednu za Maksinu, pa je ona stavlja na glavu. Bili su svugde. Flojds Nobs u Indijani. Dak Krik Plaza u Betendorfu. Čak I. Čiz i Loko Džo. Pevaju joj reklamu za piljare Haj-vi. I to ne jednom. Pošto su stigli u Čikago, brzo su krenuli na nostalgičnu turu, što je za Horsta ka‐ njon ulice La Sal, njegov prvi i najstariji domaći teren, gde je bio jedan od onih raz‐ mahanih pustolova koji su se svakog radnog dana usuđivali da uđu u grotlo berzan‐ skog ringa. Počeo je kod Merka, trgujući tromesečnim evrodolarskim ugovorima, i za račun klijenata i za svoj račun, na sebi je imao brokerski prsluk sa ukusno zagasitim Probna faza www.balkandownload.org

ljubičastim i zelenim prugama i etiketom sa inicijalima. Pošto bi se berza zatvorila oko tri po podne, presvlačio se u civilku i išao u Čikašku robnu berzu, pa je sedao u kafić Cerera. Kada je Čikaška trgovinska berza rešila da zabrani dvostruku trgovinu, Horst se pridružio velikoj migraciji u robnu berzu, gde takve skrupule nisu postojale, mada su evrodolar aktivnosti bile osetno slabije. Neko vreme se prebacio na vrednos‐ ne hartije, ali je ubrzo, kao da se odaziva zovu prerijskih gena, našao put do poljopri‐ vrednih ringova, i očas posla je išao po zabačenim američkim selima, udisao aromu pregršti žita, tražio pogledom ljubičaste mrlje na semenu soje, hodao kroz njive pro‐ lećnog ječma gnječeći klasje i pregledajući plevice i stabljike, razgovarao sa farmeri‐ ma i vremenskim proročicama i agentima osiguranja – ili, kako je to sam sebi rekao, ponovo je otkrivao sopstvene korene. Svejedno, na farme čovek uđe pa sa njih izađe, ali ga Čikago stvarno vraća u proš‐ lost. Horst je sinove vodio u brokersku menzu na Robnoj berzi, i u Brokers in, gde su jeli legendarne džinovske riblje sendviče, kao i u starinske stejkhause u Lupu gde se govedina kači da odstoji u izlogu, a osoblje dečake oslovljava sa „mlada gospodo“. Gde nož za odrezak pored tanjira nije neko slabašno malo nazubljeno sečivo sa plas‐ tičnom drškom, već brušeni čelik zavaren za ručno obrađenu hrastovinu. Čvrsto. Baba i deda Lefler su, tokom čitave posete, bili van sebe od radosti, onaj posebni ajovanski mesec, koji je sa trema izgledao veći od svih meseca koje su dečaci u životu videli, dizao se sa niskog drveća čije su siluete podsećale na lizalice, tako da su svi za‐ boravljali šta možda propuštaju na televiziji, koja je unutra bila uključena, ali je pre predstavljala svetlosni detalj nego nešto drugo. Jeli su u tržnim centrima širom Ajove, u Vila Pici i Bišops bifeu, a Horst ih je upoznao sa lancem restorana Mejd rajt kao i sa lokalnim varijacijama lujvilskog to‐ plog sendviča. Dalje kroz leto i danima na zapad, gledali su vetar u raznim žitnim po‐ ljima i čekali tišine što vladaju u čitavom okrugu kada se smrači usred popodneva, a na horizontu pojave munje. Tražili su flipere i video-igre, u oronulim tržnjacima, u bilijarskim salama pored reke, u studentskim kafićima, u poslastičarnicama skrive‐ nim u mini tržnim centrima. Horst je morao da primeti koliko su ta mesta uglavnom otrcanija od prošle posete, podovi ređe čišćeni, klima slabija, dim gušći nego u dav‐ našnjim letima na Srednjem zapadu. Igrali su na drevnim aparatima iz daleke Kali‐ fornije koje je navodno programirao lično Nolan Bušnel. Igrali su Arkanoid u Ejmsu i Zaxxon u Sju Sitiju. Igrali su Road Blaster i Galagu i Galagu 88, Tempest i Rampage i Robotron 2084, za koji Horst veruje da je najbolja video-igra svih vremena. A najviše, gde god su uspevali da ga nađu, igrali su Time Crisis 2. Ili su to radili Zigi i Otis. Najveća privlačnost igre bila je u tome što su oba dečaka mogla da igraju na istom aparatu i čuvaju jedan drugoga, dok je Horst odlazio da za‐ vrši poneki posao u vezi sa berzanskim robama. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Momci, samo ću da utrčim u onaj tamo bar na minut. Nešto poslom.“ Zigi i Otis nastavljaju da pucaju, Zigi obično plavim pištoljem a Otis crvenim, ska‐ ču po pedalama u zavisnosti od toga treba li da traže zaklon ili da izađu i raspale. U nekom trenutku, dok idu po još žetona, primećuju neke lokalne klince koji su se mo‐ tali okolo i gledali ih kako igraju, ali začudo, za takva mesta, nisu hteli da kibicuju. Mada nisu zapravo balavili i nisu sa sobom imali stvarno oružje, bar koliko su Zigi i Otis mogli da vide, svejedno su zračili praznom pretećom zlobom pomoću koje Sred‐ nji zapad tako često uspeva da deluje odbojno. „Šta ima?“, pita Zigi što je neutralnije moguće. „Jeste vi ’nerdovi’?“ „Nerdovi, šta je to?“, kaže Otis, koji na glavi ima ponoćnoplavi šeširić i Skubi-Du naočare sa zelenim staklima. „Ovo je naš fazon, to ti je što ti je.“ „Mi smo nerdovi“, objavljuje niži od dvojice. Zigi i Otis pažljivo gledaju i vide dvojicu normalaca iz predgrađa. „Ako ste vi momci nerdovi“, oprezno će Zigi, „kako li onda ovde izgledaju nenerdovi?“ „Nisam siguran“, kaže onaj krupniji, Gridli. „Njih je uglavnom prilično teško vi‐ deti, čak i po danu.“ „Posebno po danu“, dodaje Kertis, onaj drugi. „Niko ne pravi toliki skor na Time Crisis. Obično.“ „Nikada, Gridli. Osim onog malog iz Otumve.“ „Dobro, al’ on je vanzemaljac. Iz neke daleke galaksije. Jeste vas dvojica vanze‐ maljci?“ „Fora je uglavnom da skupljaš bonus poene.“ Zigi pokazuje. „Ovi likovi u naran‐ džastim odelima? Oni su novajlije, najgori strelci u igri, svaki vredi 5000, ali 5000“, Bam! „po 5000“, Bam! „i uskoro se nakupi.“ „Nikad ih nismo našli toliko.“ „Pa“, Zigi će sofisticirano kao da to svako zna, „sledeći put kad vidiš bosa kako se udaljava...“ „Evo!“, pokazuje Otis. „Dobro, onda, pogodiš mu šešir – vidiš? moraš brzo, četiri puta, ciljaš malo ispred i iznad njega – tako da sada ne moraš da ideš pravo ka onom tenku, možeš prvo da ideš u ovu bočnu uličicu punu ovih bednih bonus likova. Njih gađaš u glavu i dobijaš ekstra poene.“ „Vi ste iz Njujorka?“ „Primetio si“, kaže Zigi. „Zato volimo pucačine.“ „A glisere?“ „To mi nekako zvuči kao zdrava zabava.“ „Jeste nekad probali Hydro Thunder?“ Probna faza www.balkandownload.org

„Ja sam ga video“, priznaje Otis. „Idemo“, kaže Gridli. „Možemo da vam pokažemo kako se odmah ulazi u bonus čamce. Ima i policijski gliser sa topom, za oružane intervencije, to bi trebalo da je u vašem fazonu.“ „A možeš da sediš na subvuferu.“ „Moj brat je malo čudan.“ „Hej, zaboravio sam te, Gridli.“ „Vi ste braća? Mi isto.“ I tako Horst, kada se vratio iz bara pošto je zatvorio jednu poziciju, sredio julskonovembarski raspon cena za soju, potegao veze za najnovije vesti o crvenoj ozimoj pšenici iz Kanzas Sitija i sabio neodređen broj piva, zatiče sinove kako urlaju, moralo bi se reći, neočekivano uneseni u igru, dok raznose nabudžene glisere kroz postapo‐ kaliptični Njujork, koji je tu delimično potopljen, guši ga magla, mutno je osvetljen, a poznate zgrade živopisno oronule. Kip slobode nosi krunu od morskih trava. Svetski trgovinski centar se opasno naherio. Velike, nepravilne oblasti Tajms skvera su neo‐ svetljene, možda zbog nedavnih urbanih okršaja u komšiluku. Netaknute zgrade su prekrivene crnim mrežama na skelama sve do obale. Zigi je u Oružanoj reakciji, a Otis za kormilom Tinitanika, minijaturne verzije slavnog, zlosrećnog prekookean‐ skog broda. Gridli i Kertis su nestali, kao da su bili nezemaljski posrednici, čija je ulo‐ ga u stvarnom svetu bila da usmere Zigija i Otisa ka uništenim vodenim predelima koji ih možda čekaju u rodnom gradu, kao da će veština upravljanja gliserima biti nužna posle katastrofa koje čekaju Veliku jabuku, u koje, između ostalih, spada i glo‐ balno zagrevanje. „Dakle, mama, nešto smo mislili, možda možemo da se preselimo na neko mesto kome ne preti tolika opasnost? Na Mari Hil? Riverdejl?“ „Pa... mi živimo na šestom spratu...“ „Dobro onda bar da kupimo čamac za spasavanje, da ga držimo blizu prozora?“ „A gde ima mesta za čamac, ajde malo oladite vas dvojica daveža.“ Pošto su momci legli, Maksina pokušava da se smiri uz još jedan TV film o krvo‐ ločnoj bebisiterki, a Horst stidljivo prilazi. „Je l’ bi bilo okej da ostanem još neko vre‐ me?“ Daje sve od sebe da ne izgleda zatečeno: „Misliš noćas.“ „Možda malo duže?“ Šta je sad to? „Koliko god želiš, Horste, ovde sve još uvek plaćamo pola-pola.“ Trudi se da bude što velikodušnija, a zapravo bi samo želela da gleda bivšu glumicu iz humorističkih serija kako se pretvara da je mladolika Mama u opasnosti. „Ako je problem, mogu da odsednem i negde drugde.“ „Mislim da će dečaci biti oduševljeni.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Gleda kako njegova usta počinju da se otvaraju pa onda opet zatvaraju. On klima glavom i povlači se u kuhinju, iz koje se uskoro čuju zvuci otvaranja i haranja po fri‐ žideru. Drama na TV-u bliži se vrhuncu, bebisiterkina jeziva spletka je raskrinkana, upra‐ vo je zgrabila Bebu i pokušava da pobegne, na neodgovarajućim štiklama, u nekakav teren bogat aligatorima, policijski odred sastavljen od manekena iz kataloga sa ne baš najjasnijom idejom koji deo pištolja treba uperiti u počinioca juri u pomoć – sve noć‐ ni kadrovi, naravno – kada Horst izlazi iz kuhinje sa čokoladnim brkovima i drži ku‐ tiju sladoleda. „Ovde sve piše na ruskom. To je taj Igor, je li?“ „Da, on ga uvozi, uvek uveze više nego što mu treba, ja mu pomognem sa viškovi‐ ma.“ „A u zamenu za njegovu velikodušnost...“ „Horste, to je posao, on je“, vešto, „osamdesetogodišnjak i liči na Brežnjeva, pojeo si već pola kila, smanji malo, da ne moram da tražim pumpu za želudac?“ Horst nekim čudom uspeva da zastane: „Ma kakvi, ovo je u stvari sjajno. Kad sle‐ deći put budeš pričala sa tim Igorom, hajde ga pitaj je l’ može da nabavi čokoladu s makadamijom? ili možda papaja-straćatelu?“ Maksina sledeće jutro provodi kod Braće Moris u kupovini školskog pribora za sino‐ ve, pa svraća u stan negde oko ručka. Taman hoće da otvori jogurt, kada Rigoberto zvoni na interfonu. Čak i na tom slabašnom zvučniku čuje se oduševljenje u njego‐ vom glasu. „Gospođo Lelfer? Imate gosta?“ Pauza kao da razmišlja kako to da izgovo‐ ri. „Mislim, prilično sam siguran da je to Dženifer Aniston došla kod vas?“ „Rigoberto, molim te, ti si jedan sofisticirani Njujorčanin.“ Odlazi do špijunke i stvarno, nedugo zatim iz lifta pa hodnikom stiže širokougaona verzija Rejčel „Volim Rosa, ne volim Rosa“ Grin glavom i bradom. Maksina otvara vrata pre nego što nega‐ tivne misli poput psihopata sa gumenom maskom poznate ličnosti stignu da joj se oblikuju u glavi. „Gospođo Aniston, pre svega dozvolite mi samo da kažem, ja obožavam vašu seri‐ ju...“ Driskol vrti kosom. „Kako ti se sviđa?“ „Ista si ona. Nemoj mi reći da su Mari i Moris zapravo...“ „Aha, i mnogo ti hvala na preporuci, promenili su mi život. Momci su mi rekli da ti prenesem da im nedostaješ i da se nadaju da se ne ljutiš više zbog onoga kad se fen pokvario?“ „Ma kakvi, federalna istraga, pola radnika distribucije prekopava ulice bušilicama, Probna faza www.balkandownload.org

što bih se ljutila? Hajde u kuhinju, nešto mi je ponestalo zime, ali imam pivo. Mo‐ žda.“ Roling rok, dve flaše koje su nekako promakle Horstu, iz velikih dubina frižidera. Ulaze i sedaju za trpezarijski sto. „Evo“, gura joj Driskol sivo-bordo kovertu veliku otprilike kao flopi-disk, „ovo je za tebe.“ Unutra je pozivnica štampana na skupom papiru, sa kaligrafskim tekstom. Gospođa Maksina Tarnou Lefler Molimo vas da svojim prisustvom uveličate Prvi godišnji Grande Rentrée bal, ili Gikovski kotiljon Subota uveče, osmi septembar 2001. Tworkef x.com Besplatno piće Odeća opcionalna <ha ha samo smo ozbiljni/> „Šta je ovo?“ „O, ja sam kao u nekom odboru.“ „Izgleda ozbiljno, ko danas ima para za tako velike zabave?“ Pa, čini se da ih ima Gejbrijel Ajs, ko drugi, pošto je, ispostavilo se, nedavno kupio Tvorkefeks, koji razvija i održava virtuelne privatne mreže, i onda u aktivi kompanije otkrio specijalni fond za zabave koji je godinama bio zamrznut i čekao nešto nalik na ovaj konkretni Smak sveta. Maksina razdražljivo: „Kako se niko ranije nije setio da isprazni račun? Koliki je to idealizam? Prevaranti sa kojima ja svakog dana imam posla, nijedan od njih – bio kljast, slabouman, kakav god – ne bi to propustio. I onda naravno jebeni Ajs. Zato je on sada srdačni domaćin, a ne troši ni paru iz svog džepa.“ „Svejedno, svima bi nam sada dobro legla žurka, makar bila i najveća žurka za šut karte u Aleji. Ako ništa drugo, bar će biti besplatno piće.“ Kako se približava Praznik rada, svi na svetu počinju da se javljaju, ljudi koje Maksi‐ na nije čula godinama, drugarica iz srednje škole koja je nadugačko podseća kako je tačno u pravom trenutku, jedne noći neodgovorne odvaljenosti, spasla toj osobi život tako što je pozvala taksi, ljudi iz provincije koji dolaze na redovno jesenje hodočašće u Njujork, željni kao i svi gradski ljubitelji prirode koji se zapućuju u suprotnom Tomas Pinčon www.balkandownload.org

pravcu da gledaju prizore propadanja, sofisticirani putnici koji su bili odsutni čitavo leto na čudesnim turističkim destinacijama, sada se vraćaju da dosađuju svima koje uspeju da ugrabe svojim video-snimcima i pričama o fantastičnoj jeftinoći, putnim pogodnostima, životu sa urođenicima, antarktičkim safarijima, indonežanskim festi‐ valima gamelana, luksuznim obilascima lihtenštajnskih kuglana. Horst, mada nije baš da čitav dan visi po kući, nalazi vremena za dečake, više vre‐ mena, čini se Maksini po njenim sve maglovitijim uspomenama na Horstove godine, nego što je provodio ranije, vodi ih na utakmicu Jenkija, otkriva poslednju salu za ski-bol na Menhetnu, čak se dobrovoljno nudi da ih vodi iza ćoška na redovnu godiš‐ nju obavezu koju je ranije uvek izbegavao, šišanje za početak školske godine. Berbernica se zove El Atildado i nalazi se ispod nivoa ulice. Tu je glasni, subarktič‐ ki klima-uređaj, stari brojevi časopisa OYE i Novedades, a devedeset procenata razgo‐ vora, kao i komentar utakmice Metsa na TV-u, odvija se na karipskom španskom. Horst se taman uneo u utakmicu, protiv Filija, kada sa ulice pa niz stepenice i kroz vrata ulazi pojedinac odeven u majicu sa likom Džonija Pačeka i tegli veliki baštenski roštilj zajedno sa bocom butana, koji nudi na prodaju po pristupačnoj ceni. To se često dešava u El Atildadu. Vlasnik Migel uvek ima razumevanja, strpljivo pokušava da objasni kako niko od prisutnih verovatno nije zainteresovan, ističe logističke pro‐ bleme odlaska kući peške sa tom skalamerijom, da ne spominjemo policiju, koja drži El Atildado na oku i šalje iste mesnate belce u civilu koji ne bi prevarili ni vašu mlađu sestru da uz škripu koče ispred i iskaču u akciju. Zapravo, po rečima vratara iz zgrade preko puta, koji je sada na pauzi, pa proviruje i javlja najnovije vesti o pandurskim kretanjima, baš taj scenario im se uskoro sprema. Sledi napet, tih razgovor. Tip sa ro‐ štiljem sporo i teško manevriše svojom robom nazad kroz vrata pa uz stepenice, i je‐ dva minut kasnije evo predstavnika Dvadesete policijske stanice u vidu pandura u havajskoj košulji koja mu ne skriva sasvim glok dok urla: „Da čujem, gde je, sad smo ga videli na Kolumbovoj, ako saznam da je bio ovde, gotovi ste, je l’ jasno šta vam ka‐ žem, jebem li vam svima sve po redu, usrali ste motku, mierda honda, tu me com‐ prendes“, i tome slično. „Ej, vidi“, kaže Otis, dok mu brat daje signale da umukne, „to je Karmine – hej! hej, Karmine!“ „De ste, momci“, oči detektiva Nocolija prelaze na TV ekran. „Kako nam ide?“ „Pet nula“, kaže Zigi. „Pejton baš sad odvalio houm ran.“ „Šteta što ne mogu da gledam. Moram da jurim jednog lika. Pozdravite mamu.“ „Pozdravite mamu?“, pita Horst pošto se završio ining, a počele reklame. „On i Hajdi se zabavljaju“, umiruje ga Zigi. „Ponekad ga je dovodila kod nas.“ „A vaša mama...“ I tako se takođe saznaje da je Maksina sarađivala sa pandurima, nekakvom vrstom Probna faza www.balkandownload.org

pandura, momci nisu sigurni kakvom. „Sada radi na kriminalnim slučajevima?“ „Mislim da je to nešto u vezi s nekim klijentom.“ Horstov pogled uperen u ekran postaje setan. „Lepi klijenti...“ Kasnije Maksina zatiče Horsta u trpezariji kako pokušava da sklopi kompjuterski sto od šperploče za Zigija, krv mu već teče iz nekoliko prstiju, naočare za čitanje samo što mu nisu skliznule sa znojavog nosa, misteriozni metalni i plastični vijci raz‐ bacani su po podu, uputstva su iscepana i lete na sve strane. Urla. Svaki krik počinje rečima „Jebem ti Ikeu.“ Poput miliona drugih ljudi širom sveta, Horst mrzi tog švedskog giganta za opre‐ mu stana. On i Maksina su jednom sebi upropastili vikend tražeći Ikeu u Elizabetu u Nju Džersiju, podignutu pored aerodroma da bi četvrti najbogatiji milijarder na sve‐ tu uštedeo na transportu dok mi ostali trošimo čitav dan dok se snađemo na njudžer‐ sijskoj obilaznici. A i oko nje. Kad su napokon stigli na parking velik kao okrug, u da‐ ljini je treperio hram, ili muzej, teorije domaćeg života koja je Horstu bila previše strana da bi je uopšte uzeo u razmatranje. Teretni avioni su neprekidno pažljivo sle‐ tali u blizini. Čitav deo prodavnice bio je posvećen zameni pogrešnih ili zaturenih de‐ lova i šrafova, što kod Ikee nije nimalo nesvakidašnja pojava. Unutar same prodavni‐ ce, hodate zauvek od jednog do drugog buržoaskog okruženja ili „sobe u kući“, po fraktalnoj putanji koja se svojski trudi da zauzme što veći deo površine. Izlazi su jas‐ no obeleženi, ali je do njih nemoguće doći. Horst je zapanjen na jedan potencijalno nasilan način. „Vidi ovo. Barska stolica po imenu Sven? Neki stari švedski običaj, stigne zima, sve se zaledi, posle nekog vremena počneš da sa nameštajem razvijaš neočekivane odnose?“ Prošle su mnoge godine braka pre nego što je Horst priznao da nije kućevna vrsta čoveka – a tada to ni za koga nije bilo veliko iznenađenje. „Moj idealni životni pros‐ tor jeste ne previše ofucana motelska soba negde na Srednjem zapadu, u pustarama, otprilike u doba prvog snega.“ U Horstovoj glavi zapravo postoji sveamerički smet od motelskih soba iz dalekih, vetrom šibanih prostranstava, do kojih Maksina nikada neće stići, a kamoli u njima živeti. Svaka kristalna epizoda pala je u njegovu noć, jed‐ nom, neponovljiva. Naslaga zimske praznine koju ona ne ume da protumači. „Hajde. Odmori se malo.“ Ona uključuje televizor, pa sede i neko vreme gledaju Weather channel, sa isključenim zvukom. Jedan meteorolog kaže nešto, a drugi gleda i reaguje, pa onda ponovo gleda u kameru i klima glavom. Onda zamenjuju uloge, pa drugi govori, a prvi klima glavom. Ta zvanična srdačnost je možda zarazna, Maksina shvata da počinje da priča o poslu, a Horst je, skroz neverovatno, sluša. Ne tiče se to njega, naravno, ali opet, šta fali da mu ukratko opiše? „Onaj režiser dokumentaraca Reg Despard i njegov dvos‐ truko paranoičniji kompjuterski genijalac Erik primetili su nešto čudno u knjigama Tomas Pinčon www.balkandownload.org

hašslingerza, dobro, Reg je došao kod mene sa tim, misli da je stvar možda zloćudna, globalnih razmera, možda povezana sa Bliskim istokom, ali bi moglo biti i previše u fazonu Dosijea Iks ili slično.“ Pauza, vešto prerušena kao udisanje. Čeka da Horst počne da gunđa. Ali on samo trepće, i dalje sporo, što možda govori o izvesnom zani‐ manju. „Dakle, čini se da je Reg nestao, misteriozno, mada je možda samo otišao u Sijetl.“ „Šta ti misliš da se dešava?“ „A? Šta ja mislim? Je l’ imam ja vremena da mislim? Federalci sada i mene gnjave, navodno zbog Bruk i njenog muža i neke navodne veze sa Mosadom, koja je verovat‐ no, kako se ono kaže u tvom zavičaju, kurac od ovce.“ Horst sada već drži glavu obema rukama, kao da će njome da šutira slobodno ba‐ canje. „Jemima, Kesija i Keren-apuha! Kako ja mogu da pomognem?“ „U stvari, znaš šta?“ Odakle joj to, i koliko ona to zapravo ozbiljno misli. „U subo‐ tu uveče će u centru biti velika nerdovska žurka... i, i, možda će mi trebati pratnja, šta kažeš? A?“ On nekako škilji. „Naravno.“ To je delimično pitanje. „Čekaj... hoću li morati da igram?“ „Ko zna, Horste, ponekad kad te muzika pogodi, znaš, čovek prosto mora da za‐ igra?“ „Hm, ne, mislio sam...“ Horst je gotovo sladak kada se vrpolji. „Nikad mi nisi oprostila što nisam naučio da igram, je li?“ „Horste, što ja večito moram da pazim zbog čega je tebi krivo, a zbog čega nije? Ako hoćeš, mogu odmah sada da te naučim nekoliko veoma jednostavnih koraka, hoće li to da pomogne?“ „Samo pod uslovom da ne moram da njišem kukovima, čovek mora negde da po‐ vuče granicu.“ Ona traži po kolekciji diskova, i ubacuje jedan. „Dobro. Ovo je merenge, jako je prosto, treba samo da stojiš tako kao silos, ako ti povremeno dođe da pomeriš nogu, još i bolje.“ Deca posle nekog vremena zaviruju i nalaze ih u formalnom klinču, kako sporo plešu uz svaki drugi takt Kopakabane. „Vas dvoje, pravo kod direktora.“ „Da, i to trkom.“ Probna faza www.balkandownload.org

T 28 oplo je veče. Negde otprilike u doba kada se boje zalaska sunca šire iznad Džer‐ sija i broj biciklističkih raznosača hrane u kraju dostiže vrhunac, gradsko drveće ispunjavaju ptičji razgovori koji postaju najglasniji u trenutku paljenja uličnih svetilj‐ ki, bledi tragovi večernjih poletanja pružaju se preko neba, a Horst i Maksina, pošto su ostavili decu kod Ernija i Elejn, sede u metrou i voze se ka Sohou. Kompanija Tvorkefeks, koja je nedavno promenila vlasnika, već nekoliko godina za skupe pare iznajmljuje poslovni prostor u jednoj vrsti italijanskog palaca, sa fasa‐ dom od imitacije krečnjaka, koja noćas na uličnom svetlu deluje pomalo avetinjski. Čini se da se svi žitelji Aleje, i pređašnje i sadašnje, slivaju ka tom mestu. Zvuci žurke se čuju nekoliko ulica daleko. Žagor veselih glasova presečen ponekim sopranom, iz‐ nutra dopiru bas-linije, praćene krčanjem iz voki-tokija obezbeđenja. Prosto se mora primetiti insistiranje na instant nostalgiji. Ironija iz devedesetih kojoj je pomalo istekao rok trajanja ovde je sad ponovo u punom cvatu. Maksina i Horst prolaze pored izbacivača na ulazu, kroz kovitlac fudbalerki, repova, šiški, emo frizura i frizura japanske princeze, kopija Fon Dač kamiondžijskih kačketa, privreme‐ nih tetovaža, džointa na usnama, rejbanki iz ere Matriksa, havajskih košulja, to su je‐ dine košulje u blizini sa kragnom, sem Horstove. „Pobogu“, kaže on, „ovde liči na Keokuk.“ Oni koji ga čuju su previše kul da mu kažu kako baš u tome i jeste fora. Bez obzira na to što dotkom balon, nekada elipsoid koji mami poglede, sada mli‐ tavo i jarkoružičasto visi na drhtavoj bradi epohe, i u njemu više nema ni daha, noćas se ni na čemu nije štedelo. Tema žurke, zvanično „1999“, krije mračniji podtekst, Od‐ bijanje da se prihvati stvarnost. Uskoro postaje jasno da se svi te noći pretvaraju da su još u fantastičnom dobu pre sloma, da plešu u senci prošlogodišnjih strahova od Y2K, koje su odavno zaboravili, ali da se ipak prave kao da još nije stigla, dok svi stoje u zamrznutom kadru Pepeljuginog trenutka milenijumske ponoći kada će u sledećoj nanosekundi svi kompjuteri na svetu pogrešno prebaciti godinu i tako izazvati Apo‐ kalipsu. Ono što prolazi kao nostalgija u doba široko rasprostranjenog hiperkinetič‐ kog poremećaja. Ljudi su povadili svoje premilenijumske majice iz najlonskih futrola u kojima su ih čuvali – BLIŽI se y2k, ARMAGEDONSKO VEČE, Y2K PROVERENA LJUBAVNA MAŠINA, JA SAM PREŽIVEO... Rešeni, kao što su se nekada često čuli Prinsovi saveti, da se zabavljaju kao da je 1999. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Sa ozvučenja iz sovjetskog doba, dignutog iz propale arene negde u istočnoj Evro‐ pi, takođe trešte i Blink-182, Echo and the Bunnymen, Barenaked Ladies, Bone Thugsn-Harmony i druge sentimentalne stare stvari dok arhivske berzanske cifre iz godina buma NASDAQ-a mile preko displeja na frizu koji se pruža duž čitave balske dvora‐ ne, ispod ogromnih, četiri sa šest metara ekrana na kojima se pojavljuju i nestaju snimci istorijskih događaja, Bil Klinton svedoči pred velikom porotom, „Zavisi šta tačno znači reč ’jeste’“ drugi Bil, Gejts, dobija u Belgiji tortu u lice, trejler za Halo, od‐ lomci iz crtane TV serije Dilbert i prva sezona Sunđera Boba, reklame za Boo.com Romana Kopole, Monika Levinski kao voditeljka SNL-a, Suzan Luči napokon dobija nagradu Emi za Eriku Kejn, dok di-džej to prati puštajući istoimenu pesmu Urge Overkill. Drevni šank, ukrašen složenim rezbarenim neoegipatskim motivima, Tvorkefeks je spasao iz centralne lože nekog kao mističnog udruženja iz Gornjeg Menhetna koja je pretvorena, kao svako njujorško zdanje te veličine, u stambeni prostor. Okultni vajb i dalje isijava iz drevne kavkaske hrastovine i samo čeka trenutak da izbije. Noćas su tu samo lepe uspomene na sve žurke sa besplatnim pićem iz devedesetih, gde su svi pri‐ sutni mogli da piju besplatno, iz noći u noć, prosto tako što bi tvrdili da imaju neke veze sa startapom koji je trenutno u modi. Noćašnji barmeni su mahom nezaposleni hakeri ili ulični dileri kojima je posao presušio posle aprila 2000. Ispostavlja se, na primer, da na besplatno piće najviše navaljuju veterani iz Rejzorfiša, kao i uvek najpa‐ metniji u društvu. Tu nema jeftine robe, sve je tankerej no. 10, patron gran platinum, makalan, elit. Zajedno sa Pabstovim pivom, naravno, u buretu punom leda, za one koji ne bi podneli veče lišeno ironije. Noćas se o poslu priča negde drugde u gradu, gde je vreme previše dragoceno da se traći na provod. Zarada iz trećeg kvartala je u bunaru, novi ugovori jedva da kap‐ lju, korporativni budžeti za IT su zamrznuti kao veštačke margarite u baru u Palo Altu, Majkrosoftov XP je upravo izašao iz beta faze, ali već ima nerdovskog gunđanja i gikovskog nezadovoljstva zbog problema sa bezbednošću i kompatibilnošću sa sta‐ rim verzijama. Regruteri se diskretno provlače kroz gomilu, ali noćas nema njihovih uobičajenih raznobojnih narukvica, hakeri koji traže neki posao na brzaka moraju da se prepuste intuiciji da bi otkrili ko ga nudi. Kasnije će prisutni uglavnom pamtiti kako je sve bilo vertikalno. Stepenice, liftovi, atrijumi, senke koje se obrušavaju i iznova napadaju okupljanja i razilaženja... plesači gotovo ošamućeni, ispod stroboskopa, ne plešu baš stvarno, više stoje u mestu i kreću se gore-dole u skladu sa muzikom. „Ne deluje toliko komplikovano“, primećuje Horst, nekako za sebe, dok zalazi u bleštavo pikselizovano komešanje. „Ćao, Maksi?“ To je Virva, kosa joj je dignuta, oči dramatične, na sebi ima nešto Probna faza www.balkandownload.org

jednostavno crno i tanke štikle. Džastin proviruje odnekud iza nje, mrda obrvama i naduvano se osmehuje. Čak i usred tih uzavrelih bahanalija on je i dalje onaj pouzda‐ ni dobri dečko sa Zapadne obale, na sebi ima majicu sa rečima JUSTIN\NOTHER PERL HACKER. Tu je i Lukas, na sebi ima vrećaste reperske pantalone i majicu sa Defkona „Otkrio sam agenta“. „Vau, Kim Bejsinger da crkne od muke. Sad se, Virva, zbog tebe osećam još aljka‐ vije nego obično.“ „Šta, zbog ove krpe, kuče voli da na njoj spava, samo mi ga je pozajmilo za ovo veče.“ Bez kontakta očima, vrlo nesvojstveno za Virvu, pogled joj umesto toga luta gore do ogromnih ekrana kao da čeka nešto na njima, nekakav moguće sudbonosni filmski odlomak. Maksina ne radi skenove mozga, ali je odavno naučila da provali kad je neko nervozan. „Šta kažeš, kakav prostor. Koliko hoćeš ideja za tematske proslave bar micve. Ajs nije ni na čemu štedeo, sigurno se mota negde u blizini.“ „Ne znam, nisam ga tražila.“ „Ja lično“, kaže Lukas, „mislim da je to nekakvo retro takmičenje između njega i Džoša Harisa. Sećate se one žurke za doček milenijuma kod Pseuda? Što je trajala mesecima?“ „Hoćeš da kažeš“, pita Džastin, „kao, ljudi u sobama sa staklenim zidovima se tu‐ caju pred svima, gde? Gde?“ „Jo, Maksi.“ Erik, sa neonskozeleno obojenom kosom, sa zavodničkim pogledom, sa osmehom koji bi analiza smestila u samozadovoljno-bahati deo spektra. Maksina oseća da Horst, nevidljiv ali blizu, već zuri u njih i da će uskoro potonuti u jadnički režim rada. Oy vey, „Jeste li videli negde mog muža?“ Dovoljno glasno da Horst čuje ako je u blizini. „Tvog šta?“ „Ma“, normalnim glasom, „zamalo bivšeg muža, zar ga nisam spominjala?“ „To je prilično iznenađenje“, mumla veselo, „i da vidimo, šta ti je to noćas na no‐ gama, Đuzepe Canoti, je li?“ „Stjuart Vajcman, pametnjakoviću, ali čekaj, moraš nekoga ovde da upoznaš, ona je ako ne grešim obožavateljka Džimija Čua.“ To je Driskol, u stopostotno anistonov‐ skom izdanju, izaziva treptanje na ekranu Maksininog ljubavnog lobodeksa, te mo‐ ždane aplikacije za provodadžisanje. „Osim ako se vi već ne poznajete...“ Evo ponovo, Maksina, zašto ne može da se odupre tim iskonskim jenta porivima koji žele da vladaju njenim životom? dosta, molim te, uplitanja, žurke bolje obavljaju poslove jenti od samih jenti, sigurno je stvar u ekonomiji obima ili nečem sličnom. Erik šarmantno škilji. „Jesmo li mi... neka šema sa Sajbersadsa, ti si pokušala da me gurneš u reku ili tako nešto? Ne, čekaj, ona je bila niža.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Možda neki događaj na kome nije bilo piva?“, šifrovano kao Rejčel Rosu: „neki li‐ nuks instalfest?“ Telefonski brojevi napisani markerom na dlanu ili neki sličan ritual, i Driskol ponovo nestaje. „Slušaj, Maksi“, Erik se uozbiljio, „moramo nekoga da nađemo. Onog partnera Lestera Trejpsa, Kanađanina.“ „Feliksa? On je još u gradu?“ To nekako nisu baš dobre vesti. „Šta njega muči?“ „Hoće da te vidi, nešto u vezi sa Lesterom Trejpsom, ali se takođe i ponaša para‐ noično, stalno je u pokretu, non-stop po žurkama.“ „Bezbednost kroz nezrelost.“ Lester, šta sa Lesterom? Od Feliksa ni reči još od one noći na karaokama i sada iznenada želi da razgovara. Gde je bio kada je njegov verni poslovni partner ubijen? Vratio se u Montreal taman na vreme? Da nije recimo sa Gejbrijelom Ajsom bio u Montoku, gde je smišljao pla‐ nove kako da smesti Lesteru? Šta to Feliks tako hitno mora da joj kaže, pita se Maksi‐ na. „Hajde, da obavimo pseudonasumičnu inspekciju ve-cea.“ Ona ga prati u uskomešanu i uzavrelu čeljust tog nekadašnjeg radnog prostora koji je sada propao i postao prostor za ivente, pogledom pretražuje gomilu, načas vidi Horsta na podijumu kako se uvija isto kao i svi ostali, i bar nije da ne uživa. Erik joj pokazuje da prođe kroz vrata i niz hodnik do ve-cea za koji se ispostavlja da je uniseks i bez privatnosti. Umesto nizova pisoara, tu su zidovi od nerđajućeg če‐ lika niz koje se sliva voda, na koje su gospoda, i tome sklone dame, pozvani da pišaju, dok za manje pustolovne ima kabina od providnog pleksiglasa koji je, u prosperitet‐ nije doba Tvorkefeksa, omogućavao lovcima na zabušante da vire i vide ko izbegava posao, a iznutra su ih posebno dekorisali najtraženiji grafiti umetnici iz geta, popula‐ ran motiv je kita koja ulazi u usta, kao i razmišljanja poput SMRT MAJKROSOF‐ TOVSKIM SLINAMA i LARA KROFT SE PROPIKSELISALA. Feliksa nema. Idu na stepenice i penju se sprat po sprat, uzdižu se u te blistave dvorane iluzije, šunjaju se po kancelarijama i oko stolova na kojima su stvari budza‐ što kupljene iz propalih dotkoma, koje će prebrzo i same postati plen ljudi poput Gej‐ brijela Ajsa. Na sve strane žurka. Uleću u nju, ona ih nosi... Lica u pokretu. Bazen za zaposlene u kome se ljuljuškaju prazne flaše šampanjca. Japiji koji su izgleda tek nedavno na‐ učili da puše urlaju jedni na druge. „Pre neki dan sam našao čudesnu cigaru Artura Fuentea!“ „Strava!“ Parada nemirnih noseva šmrče linije sa okruglih art deko ogleda‐ la iz davno srušenih luksuznih hotela, iz doba kada je Njujork poslednji put doživeo tržišnu groznicu jednako žestoku kao ova što se nedavno okončala. Ulaze u brojne tematske toalete, gigantski, skoro ogromni pisoari iz irskih barova, antikvitetni reljefni toaleti od pre sto godina, čvrsto montirani rezervoari sa lancima Probna faza www.balkandownload.org

za povlačenje, pa drugi prostori, mračniji i manje elegantni, tu je namera da se izazo‐ vu asocijacije na klasične klupske ve-cee iz centra, nisu osetili ni kap lizola još od sre‐ dine devedesetih i imaju samo jednu klozetsku šolju, napuklu i toksičnu, ispred koje se čeka u redu. Feliks u međuvremenu nije ni u jednom od njih. Pošto napokon stižu do najvišeg sprata, Erik i Maksina otkrivaju vrhunac toaletskog postmodernizma, prostranstvo veliko kao trg od belgijskih enkaustičnih oker, svetloplavih i bledobordo pločica, re‐ cikliranih iz vile na donjem Brodveju, sa tridesetak kabina, sopstvenim barom, TV salom, ozvučenjem i di-džejem, koji sada, dok plesači raspoređeni u šest šestočlanih redova na antikvitetnim pločicama izvode koreografiju Electric slide, pušta čuvenu disko himnu grupe Nazi Vegetable: U ve-ceu [drčno] Atmosfera tamo kida mozak se špahtlom skida U ve-ceu [Ženski prateći vokali] U ve-ce-u! Koka ekseri i vutra Da se radimo do sutra U ve-ceu (U tom ve-ce-uuu!) Svratiš tek da snimiš pa ostaneš da prezimiš Dole u ve-ceu! (U ve-ceu! U ve-ceu!) Svugde staklo, svugde hrom A bas cepa kao grom u ve-ce-uuu! Jea bejbe, jea [Rez] brate, zaboravi na dnevni smor jer ovo je mokri čvor antiseptični, blistavi mirišljavi, bleštavi keramički, mehanički sanitarni san! Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Pisoarski šejk, ništa ovde nije fejk ovo su ozbiljne igre, nema dece dođi sad i ti u ve-ce povuci vodu zaboravi modu i igraj! Ne može svako da uživa u plodovima protraćene mladosti. Maksinini tinejdžerski savremenici su nestajali u klupskim ve-ceima osamdesetih, ulazili su da nikad više ne izađu, neki su uz malo sreće postajali dovoljno ili nedovoljno kul da skapiraju scenu, dok su drugi, kao Maksina, nastavili da joj se s vremena na vreme vraćaju u flešbeko‐ vima, epileptogeno osvetljenje, kvaludi se valjaju na podijumu, ekstremne frizure iz dalekih predgrađa... oblaci laka za kosu! Devojački sati izgubljeni u sedenju pred ogledalom! Čudna nepovezanost između dens muzike i tekstova: „Copacabana“, „What a Fool Believes“, srceparajuće, čak i tragične reči koje prate te čudno skakutave melodije... Electric slide je koreografija koju Maksina prepoznaje sa mnogih minulih bar mi‐ cvi posle njenih tinejdžerskih dana iz Rajske garaže i jedinog dela nedelje za koji je zaista živela, subote uveče kada bi se išunjala iz kuće u jedan ili pola dva, otišla me‐ troom dole do Hjustona i beskrajnog, beskrajnog bloka do Kinga, teleportovala se pored izbacivača da se nakratko ponovo spoji sa drugim hardkor klaberima, i čitavu noć pleše u začaranom svetu, pa čeka do doručka u nekom lokalu dok smišlja kako će ovog puta da se vadi pred roditeljima... i sledećeg časa tražiš papirne maramice po torbici, jer je sve to nestalo, naravno, još jedno izgnanstvo u hladnije doba, koje nisu svi preživeli, bila je i sida i krek, a ne zaboravimo ni pozni jebeni kapitalizam, tako da je tek poneko našao bilo kakvo istinsko utočište... „Hm, Maksina, da li...?“ „Da. Ne. Dobro sam... šta?“ Erik pokazuje glavom, i tamo, među art nuvo šarama na podijumu, usred forma‐ cije, Maksina primećuje neuhvatljivog mogućeg saučesnika u ubistvu, Feliksa Bo‐ injoa, koji na sebi ima odelo iz doba diska u izuzetno drečavoj nijansi boje korala, go‐ tovo sigurno nađeno na velikom sniženju, pošto se dobavljač robe u butiku sigurno brzo pokajao, preko majice sa kanadskim javorovim listom i natpisom THE EH? TEAM. Plesna formacija se preraspodeljuje u parove i Feliks prilazi, znojav i napet. „Jo, Felikse, ça va?“ 10 „Baš bedak zbog Lestera, a?“ Netremičan pogled, izrazito bezočan. „Zbog toga si želeo da se vidimo, Felikse?“ „Nisam bio u gradu kad se to desilo.“ „Zar sam nešto rekla? Čak i da je Lester bio, pa, pod utiskom da mu ti čuvaš leđa.“ Probna faza www.balkandownload.org

Šanse da uzdrma ovog tipa jake su otprilike kao Ali Mekbil. „Znači, još pratiš slu‐ čaj.“ „Nismo zatvorili dosije.“ Istražiteljsko „mi“. Neka misli da postoji treća strana koja ju je angažovala. „Možeš li ti nekako da nam pomogneš?“ „Možda. A možda ćeš ti samo da odjuriš da ispričaš pandurima.“ „Ja nešto ne mirišem pandure, Felikse, to bi pre radila Nensi Dru, zapravo ti i nije preterano laskavo poređenje, moraš na tome još malo da poradiš.“ „Hej, ti si ta koja je probala da smrsi konce starom Vipsteru“, u međuvremenu je Feliks počeo da sumnjičavo škilji u Erika, koji se sasvim prijateljski povlači u plimu i oseku razigranih, pijanih i naduvanih. Ona se pretvara da uzdiše. „Stvar je u putinu, je li, nikada mi nećeš oprostiti, po‐ novo ti kažem, Felikse, žao mi je što sam to rekla – glupa replika, jeftina fora.“ On nastavlja na tu temu: „U Montrealu je to dijagnoza moralne snage – ako se neko opire putinu, opire se životu.“ „Mogu li o tome da razmislim“, pošto je pogledala žurku oko sebe, „malo kasnije? U ponedeljak? Obećavam.“ „Vidi, vidi, eno Gejbrijela Ajsa.“ Pokazuje glavom u pravcu šanka, gde stvarno stoji njihov velikodušni domaćin i drži govor pred malim grozdom obožavalaca. „Upoznali ste se?“ Ona shvata da je možda u tome i bila poenta. „Razgovarali smo telefonom. Stekla sam osećaj da mu je vreme veoma dragoceno.“ „Hajde, ja ću da vas upoznam, odradio sam sa njim jedan poslić.“ Naravno da si ga odradio, kurvo. Probijaju se kroz vrevu sve dok nisu dovoljno blizu da čuju vitkog tajkuna, koji ne ćaska već više kao da uvaljuje kupcima neku robu. Njegove oči, iza naočara Olivera Piplsa, manje su izražajne od mnogih očiju koje je Maksina viđala na ribljoj pijaci, mada je ponekad stranka naizgled imuna na strasti zapravo njima i previše, pa čak i opasno podložna, jer ne zna šta će kad se one, što će se jednom sigurno desiti, otrgnu s lanca i počnu da divljaju. Tanke i pažljive usne. U poslu nalećeš na previše takvih lica, ne znaš šta žele, niti koliko toga žele, niti šta će sa tim da rade kada ga jednom dobiju. „Sve veći broj servera na istom mestu stvara toplotni nivo koji brzo postaje pro‐ blematičan sem ako ne trošiš budžet na klimatizaciju. Zato treba“, tvrdi Ajs, „ići na sever, izgraditi farme servera tamo gde širenje toplote neće predstavljati toliki pro‐ blem, za napajanje koristiti obnovljive izvore kao što su solarna energija ili hidro‐ energija, a višak toplote upotrebiti za odgajanje onoga šta lokalne zajednice već gaje u okolini data centara. Zajednice pod kupolom širom arktičke tundre. Braćo gikovi! tropski predeli su možda dobri za jeftinu radnu snagu ili seks ture, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ali budućnost se nalazi na permafrostu, i to je novi geopolitički imperativ – usposta‐ viti kontrolu nad zalihama hladnoće kao prirodnog resursa neprocenjive vrednosti, još i važnije s obzirom na to da stiže globalno zagrevanje...“ Ima nečega sablasno poznatog u tom zalaganju za širenje na sever. Po korolaru Godvinovog zakona koji važi samo na Gornjoj zapadnoj strani, Staljinovo ime će se, poput Hitlerovog, 100% sigurno pojaviti u razgovoru bilo koje dužine, i Maksina se sada priseća Ernija kako joj je pričao o genocidnom Gruzinu i njegovim planovima da tridesetih godina kolonizuje Arktik sa gradovima pod kupolom i armijama mladih tehničara, inače poznatih, napominjao je uvek Erni, kao prisilna radna snaga, i izno‐ sio radi multimedijalnog ugođaja svoj album na 78 obrtaja Lepuškasta učenica iz Za‐ žopinska, opskurnu operu iz doba čistki, sa pridavljenim ruskim duetima basa i teno‐ ra koji dočaravaju ledene stepe, termodinamičku noć. A evo sada Gejbrijela Ajsa, sa veselom kapitalističkom maskom i neostaljinističkom reprizom. Aah, neka nam je bog u pomoći, koliko je to gadno i kako je uopšte do toga došlo? iznajmljena palata, poricanje protoka vremena, tajkun na crnim dijamantskim kosi‐ nama IT sektora zamišlja da je rok zvezda. Nije stvar toliko u tome da Maksinu ne može da prevari, već više u tome da ona mrzi da je varaju, i kada otkrije da se neko previše trudi da je prevari, maša se revolvera. Ili u ovom slučaju, okreće se i ide ka stepenicama, i ostavlja Feliksa i Gejbrijela Ajsa da se mažu koliko hoće, jedan zliko‐ vac sa drugim. Da li Nora Čarls nekad mora da ovo trpi? Čak i Nensi Dru? Zabave na koje one idu, tamo su sve ordevri iz keteringa i simpatični neznanci. Ali kad Maksina pokuša da izađe i da malo uživa, ma kakvi, uvek se ovako završi. Obaveze radne nedelje, griža savesti, aveti. Zbog nečega, međutim, ona uspeva da ostane čitave noći i da zatvori lokal. Horst, možda od sekundarnog dima, regresira, postaje onaj stari divljak i sada blaženo ne zna gde je. Maksina se upušta u nerdovske rasprave u kojima ne razume ni reč, pa onda čak u njima i presuđuje. Jednom ili dvaput zadrema u toaletu, i ako uopšte sa‐ nja, teško je razlučiti snove od velikog nevidljivog kruženja oko nje, usporavanja, pre‐ tapanja u gotovo nemo crno-belo, sve dok napokon nije došlo vreme za CD ~ kući. Završna muzika je „Closing Time“ od Semisonic, zbogom starom veku u četiri akorda. Bivša i buduća nerdistokratija se polako, i da ih vidite rekli biste nerado, izliva nazad na ulicu, u dugački septembar koji je sa njima, virtuelno, još od pretprošlog proleća, i sada se samo produžava. Vraćaju za njega ulična lica. Lica koja već trpe tihe napade, kao od nečega što sledi, nekog milenijumskog baga radne nedelje koji još niko nije sasvim zamislio, gomila se polako razilazi po legendarnim uličicama, ushićenje se razlaže, velovi padaju pred rasvetljenjima zore, more majica čije natpise niko ne čita, žagor poruka koje nikome ne stižu, kao da je to istinska tekstualna istorija noći u Ale‐ Probna faza www.balkandownload.org

ji, vapaji na koje se treba odazvati, Kozmove isporuke u tri ujutru na koderske seanse i celonoćne žurke za šredovanje starih papira, poznanici i partneri koji dolaze i odla‐ ze, bendovi u klubovima, pesme čiji refreni još čekaju u zasedi dokonog časa, radna mesta sa sastancima povodom sastanaka i šefovima nemačima pojma, nepojmljivi ni‐ zovi nula, biznis modeli koji se menjaju iz minuta u minut, osnivačke žurke svake noći u nedelji, a četvrtkom više žurki nego što možeš da popamtiš, koje od ovih lica koja su toliko deo ovog vremena, ove epohe čiji su kraj slavili čitave noći – ko od njih može da zaviri u budućnost, u binarne mikroklime, da prati svezemaljsko svugde kroz mrtve kablove i upredene parice, a danas i bežično kroz privatne i javne prosto‐ re, bilo gde između igala u izrabljivačkim sajberfabrikama koje sevaju i nikada ne mi‐ ruju, u onoj nespokojnoj i ogromnoj večito tkanoj i paranoj tapiseriji u čijoj su se službi svi bar nekada sakatili – u oblik dana koji sledi, proceduru koja čeka izvršenje, koja samo što se nije pokazala, rezultat pretrage bez uputstava kako da se traži? U taksiju kući sa radija se čuje glasan razgovor na arapskom i Maksina isprva misli da je reč o kontakt programu, ali onda taksista uzima slušalice i uključuje se. Ona gle‐ da njegovu legitimaciju na pleksiglasu. Lice na fotografiji je nejasno, ali je ime islam‐ sko, nekakav Muhamed. Kao da sluša žurku iz druge sobe, mada Maksina primećuje da nema muzike, da nema smeha. Da, snažne emocije, ali bliže suzama ili besu. Ljudi se deru, nadvikuju, prekidaju. Dva-tri glasa su možda ženski, mada će kasnije misliti da su pripadali pi‐ skutavim muškarcima. Jedina reč koju Maksina prepoznaje, a čuje je više puta, jeste inšalah. „To na arapskom znači ’nema veze’“, klima glavom Horst. Čekaju na semaforu. „Znači ’ako je volja božja’“, ispravlja ga taksista, i napola se okreće u sedištu tako da mu Maksina slučajno vidi lice. Ono što na njemu vidi spreči‐ će je da odmah zaspi. Ili je to tako upamtila. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

H 29 endikep za nedeljnu utakmicu između Džetsa i Indijanapolisa je dva poena. Horst, večiti lokalpatriota, kladi se sa Zigijem i Otisom u picu da će Koltsi po‐ bediti i stvarno je tako, i to sa 21 razlike. Pejton Mening ne ume da pogreši, Vini Tes‐ taverde je malo manje konzistentan, uspeva na primer da u poslednjih pet minuta iz‐ gubi loptu dva jarda ispred endzone Koltsa, a loptu uzima odbrambeni igrač koji sa njom trči preko čitavog terena, dok ga sam Testaverde sve vreme juri, a ostali Džetsi samo gledaju, na šta Zigi i Otis koriste brojne nepristojne reči, a njihov otac ne vidi kako bi imao prava da ih zbog toga grdi. Toplo je veče, i umesto da naruče picu, svi se slažu da prošetaju do Kolumbove, do Tomove picerije, lokala koji će se uskoro preseliti u kolektivno pamćenje Gornje za‐ padne strane. Prvi put posle mnogo godina, pomisliće Maksina kasnije, da su nešto uradili svi zajedno, kao porodica. Sede za stolom napolju. Nostalgija vreba, spremna da ih zapljusne iz zasede. Maksina se priseća dana kada su dečaci bili mali, kako je u lokalnim picerijama tada postojao običaj da se parčad pice seku na kvadratiće, da bi deci bilo lakše. Kada dete uspe da se izbori sa čitavim parčetom, to je bio kao neki znak zrelosti. Kasnije, sa protezama, sledi povratak na kvadratiće. Maksina pogledom kod Horsta traži spoljašnje znake aktivnih uspomena, ali džaba, matori strejter je za‐ okupljen ritmičnim proždiranjem pice i pokušajima da zbuni dečake, da zaborave koliko su tačno komada oni pojeli. Što bi se i sámo, razmišlja Maksina, moglo nazvati porodičnom tradicijom, ne posebno hvale vrednom, ali jebiga, tako je kako je. Kasnije, pošto su se vratili kući, Horst se smestio ispred svog kompjuterskog ekra‐ na: „Momci, dođite da vidite ovo. Prosto neverovatno.“ Ekran je pun brojeva. „Ovo je Čikaška berza, pred kraj prošle nedelje, vidite? Izne‐ nada nenormalno velik broj putova, na akcije Junajted erlajnsa. Hiljade putova a je‐ dva neki kol. A sada, danas, isto se dešava i sa Ameriken erlajnsom.“ „Put“, kaže Zigi, „to je kao kad prodaješ jeftinije?“ „Da, kada očekuješ da će cene akcija da padaju. A obim trgovine u međuvremenu veoma, veoma raste – šest puta je veći od normalnog.“ „Samo za te dve avio-kompanije?“ „Aha. Skroz nenormalno, šta kažete?“ „Insajdersko trgovanje“, smatra Zigi. Probna faza www.balkandownload.org

U ponedeljak uveče Virva zove Maksinu, a u glasu joj se čuje panika. „Momci su po‐ ludeli. Neki njihov izvor nasumičnih brojeva koji su hakovali odjednom više nije na‐ sumičan.“ „A to mi govoriš zato što...“ „Je l’ u redu da Fiona i ja malo svratimo kod vas?“ „Naravno.“ Horst je u nekom sportskom baru negde u centru, gleda fudbalsku utakmicu ponedeljkom uveče. Džajentsi protiv Bronkosa, u Denveru. Namerava da prespava u stanu jednog kolege, večitog tinejdžera po imenu Džejk Pimento, koji živi u Bateri Park Sitiju, i da onda odatle ode na posao u Trgovinski centar. Virva stiže sva pogubljena. „Urlaju jedan na drugoga. To nikad nije dobar znak.“ „Kako je bilo u kampu, Fiona?“ „Vrh.“ „Nije bilo dno.“ „Nije.“ Otis, Zigi i Fiona smeštaju se da gledaju Homera Simpsona, koji – da li je moguće – glumi računovođu, u filmu crnog ili možda žutog talasa, po imenu „D.O.H.“. Virva pokazuje znake rane roditeljske pometenosti. „Odjednom se bavi kvejk fil‐ movima. Neki su na netu, već ima sledbenike. Zajedno potpisujemo ugovore o distri‐ buciji. Deblji su od telefonskog imenika. Nema pojma na šta pristajemo, naravno.“ Maksina pravi kokice. „Što ne prespavate? Horst se noćas neće vratiti, ima puno mesta.“ Samo još jedan običan večernji trač maraton, ništa posebno, klinci su legli bez mnogo drame, TV programi koji su bolji sa isključenim zvukom, nema dubokih is‐ povesti, ćaskanje o poslu. Virva oko ponoći zove da vidi kako je Džastin. „Sad se kao mire. Ne znam koji je gori. Mislim da ću prespavati ovde.“ Utorak ujutro i svi idu u Kugelblic zajedno, kao konvoj, motaju se po tremu do prvog zvona, Virva se onda odvaja da uđe u autobus za drugi kraj grada, Maksina ide na posao, proviruje u prodavnicu duvana da uzme novine i otkriva kako su svi istovre‐ meno i unezvereni i potišteni. U centru se dešava nešto loše. „Avion je upravo udario u Svetski trgovinski centar“, po rečima Indusa za pultom. „Šta, kao privatni avion?“ „Putnički mlaznjak.“ Čoveče. Maksina odlazi kući i uključuje CNN. I tu vidi sve. Loše postaje gore. Či‐ tavog dana. Negde oko podneva zovu iz škole i kažu da se škola zatvara i da roditelji treba da dođu po decu. Svi su napeti. Klimanje glavom, rukovanje, bez mnogo ćaskanja. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Mama, je li tata danas tamo u kancelariji?“ „Sinoć je prespavao kod Džejka, ali mislim da je najviše radio sa svog kompjutera. Zato verovatno nije ni otišao tamo.“ „Ali nije ti se javio?“ „Svi sada pokušavaju da se jave, linije su preopterećene, zvaće on, ne brinem, ne brinite ni vi, važi?“ Ne veruju joj. Naravno da joj ne veruju. Ali svejedno klimaju glavom i samo gura‐ ju dalje. Stvarno su sjajni, obojica. Ona ih drži za ruke sve do kuće, i mada je to nešto iz njihovog detinjstva i u principu im ide na živce, danas joj to dozvoljavaju. Posle nekog vremena telefon počinje da zvoni. Maksina svaki put skače da se javi, u nadi da zove Horst, ali se ispostavlja da je Hajdi, ili Erni i Elejn, ili Horstovi rodite‐ lji, koji zovu iz Ajove, gde je sve jedan sat bliže nevinosti sna. Međutim, od komada govedine koji još, nada se ona, deli njen život, nema ni glasa. Dečaci su u svojoj sobi, gledaju stalni i jedini telefoto snimak zadimljenih nebodera, već su predaleki. Ona stalno proviruje kod njih. Donosi grickalice, i one koje roditelji odobravaju i one dru‐ ge, a oni ih ne diraju. „Je li ovo počeo rat, mama?“ „Ne. Ko to kaže?“ „Taj neki Volf Blicer?“ „Države obično ratuju protiv drugih država. Mislim da ovi koji su ovo uradili, da oni nisu država.“ „Na vestima kaže da su Saudijci“, kaže joj Otis. „Možda smo u ratu protiv Saudij‐ ske Arabije.“ „Nema šanse“, primećuje Zigi, „treba nam nafta.“ Kao da je telepatija, telefon zvoni i to je Marč Keleher. „Ovo je Paljevina Rajhstaga“, pozdravlja ona Maksinu. „Šta?“ „Nacističkim govnima u Vašingtonu je trebao izgovor za državni udar i sada ga imaju. Ova zemlja ide u tri lepe i mi ne bi trebalo da se brinemo zbog muslimana, već zbog Buša i njegove bande.“ Maksina nije baš toliko sigurna. „Čini se da niko od njih nema pojma šta sada da radi, potpuno su zatečeni, kao posle Perl Harbora.“ „To oni žele da ti veruješ. A ko kaže da Perl Harbor nije bio nameštaljka?“ Je li moguće da njih dve zapravo pričaju o tome? „Hajde na stranu što bi to neko uradio svom narodu, ali što bi neko to uradio svojoj ekonomiji?“ „Zar nikad nisi čula kako se kaže: ’Da bi zarađivao, moraš da trošiš’? Ovo je danak u krvi mračnim bogovima kapitalizma.“ Onda je nešto sinulo Maksini. „Marč, onaj Regov DVD, stinger rakete...“ Probna faza www.balkandownload.org

„Znam. Preveslali su nas.“ Telefon zvoni. „Jeste li dobro?“ Seronja. Šta koji kurac on brine? To nije glas koji je toliko želela da čuje. U pozadi‐ ni birokratski pandemonijum, zvonjava telefona, niži činovi trpe verbalno zlostavlja‐ nje, šrederi rade prekovremeno. „Ko je to tačno?“ „Ako hoćeš da pričamo, imaš moj broj.“ Vindast prekida vezu. „Da pričamo“, znači li to „da se tucamo“? Ne bi je iznenadilo, taj nivo očaja, naravno, mora da pos‐ toje jadnici koji će zaista iskoristiti tragediju koja se odvija u centru grada da se ogre‐ bu o snošaj i nema razloga da Vindast kakvog ona poznaje ne spada među njih. I dalje ni glasa od Horsta. Ona pokušava da ne brine, da veruje u priču koju je is‐ pričala dečacima, ali brine. Kasno te noći, pošto su legli, ona sedi budna ispred TV-a, tone u san, bude je mikrosnovi kako neko ulazi na vrata, ponovo tone u san. Negde tokom te noći, Maksina sanja da je miš koji trčkara kroz ogromnu stambe‐ nu zgradu koju shvata kao Ameriku, da zalazi u kuhinje i ostave u potrazi za hranom, šunja se ali je slobodna i u te sitne sate ju je privuklo nešto za šta zna da je mišolovka koju su postavili ljudi, ali ipak ne može da odoli mamcu, to nije uobičajeni kikirikiputer ili sir već nešto više sa odeljenja za delikates, pate ili možda tartufi, i čim je za‐ koračila u tu primamljivo malu strukturu, njena jednostavna telesna težina dovoljna je da otkači vrata na opruzi koja se zatvaraju, ne preglasno, iza nje, i više se ne mogu otvoriti. Nalazi se unutar nekakvog višespratnog prostora za organizaciju događaja, na prijemu, možda zabavi, punoj nepoznatih lica, to su isto miševi, ali više nisu ni tačno miševi ni samo miševi. Shvata da je to privremeno mesto između slobode u divljini i nekog drugog nezamišljenog okruženja u koje će, jedan po jedan, svi oni biti pušteni, i da ovo može biti samo analogija sa smrću i zagrobnim životom. I očajnički želi da se probudi. A pošto je budna, želi da bude negde drugde, pa ma‐ kar i u primamljivom ali ispraznom gikovskom raju kao što je Diparčer. Ustaje iz kreveta mokra od znoja, gleda i vidi dečake kako hrču, vraća se u kuhi‐ nju, stoji i zuri u frižider kao da je to televizor koji će joj reći nešto što mora da zna. Čuje zvuk iz gostinske sobe. Trudi se da se ne nada, da ne hiperventilira, na prstima ulazi i da, tu je Horst, hrče ispred svog kanala BioPIX, koji jedini od svih kanala no‐ ćas ne prenosi katastrofu uživo, kao da je najprirodnija stvar na svetu biti živ i biti kod kuće. „Denver je dobio 31 : 20. Zaspao sam kod Džejka na sofi. Negde usred noći sam se probudio, nisam odmah mogao ponovo da zaspim.“ Bateri Park noću, tamo je mno‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

go čudno. Zbog toga je Horst pomislio na noć pred Božić kada je bio mali. Deda Mraz nevidljiv, stiže, negde gore na nebu. Veoma tiho. Jedino Džejk hrče u spavaćoj sobi. A u tom kraju grada, čak i kada se ne vide kule Trgovinskog centra, osećaš ih, osećao si ih, kao kad neko u liftu stane blizu tebe. Nešto visoko i aluminijumsko kako se diže na suncu... Sutradan ujutru je napolju potpuni haos, kada se Džejk prisetio gde je kafa, a Horst uključio vesti na TV-u, uveliko se čuju sirene, helikopteri, širom komšiluka, uskoro kroz prozor vide ljude, kako idu ka obali, pomišljaju kako bi možda bila do‐ bra ideja da im se pridruže. Tegljači, trajekti, privatni čamci, pristaju, ukrcavaju ljude sa pristaništa za jahte, sve sami, čudesna koordinacija: „Mislim da niko nije rukovo‐ dio, prosto su došli i to uradili. Ja sam završio preko u Džersiju. U nekom motelu.“ „Gde najviše voliš da budeš.“ „Televizor nije baš najbolje radio. Puštali su samo vesti.“ „Znači, da vas dvojica niste rešili da duže spavate...“ „Na berzi sam poznavao jednog bogomoljca trgovca kafom koji mi je rekao da je to kao božja milost, nešto što ne tražiš. Već samo dođe. Naravno da ti može biti i us‐ kraćeno u bilo kom trenutku. Kao kada sam ja uvek znao kako treba ulagati u evro‐ dolare. Koliko smo puta šortovali Amazon, otkačili Lusent kada je išao za 70 dolara po akciji, sećaš se? Nikada to nisam ja nešto ’znao’. Ali nešto jeste. Nekoliko iznenad‐ nih i dodatnih redova moždanog koda, ko zna. Ja sam samo izvršavao.“ „Ali onda... ako je to bio isti uvrnuti talenat koji vas je sačuvao...“ „Kako je to moguće? Kako je predviđanje tržišnih kretanja isto što i predviđanje užasne nesreće?“ „Ako su to dvoje različiti vidovi iste pojave.“ „To ti je, mala, previše antikapitalistički za mene.“ Kasnije naglas razmišlja: „Ti si me uvek smatrala za nekakvog kišnog čoveka, ti si imala onu uličnu pamet, ti si bila iskusna i praktična, a ja sam bio samo neki štreber sa darom, koji ne zaslužuje da ga prati tolika sreća.“ Prvi put joj to lično kaže, premda je to žvaka koju je mnogo puta pričao zamišljenoj bivšoj ženi, sam noću u hotelskim sobama po Americi i po inostranstvu, gde televizor ponekad govori jezikom koji ne zna više nego što je neophodno za snalaženje, a sobna usluga mu uvek donosi nečiju tuđu hranu, sa čim je naučio da živi, u duhu pustolovne radoznalosti, podsećajući sebe da inače nikada ne bi iskusio, recimo, dinstanog aligatora sa prženim kiselim krastavcima ili picu sa ovčjim očima. Dnevni poslovi su za njega luk i voda (što su mu takođe jednom poslužili, za užinu, u Urumčiju) ali ne vidi nikakve očigledne veze sa drugom stranom, sa ćorsokacima dana, sa tumačenjima u tri ujutro koja prate strahove od neželjenih snova, nečitljive predele gradskih senki iza prozora. Otrovne plave mase koje ne želi da primeti, ali svejedno stalno malčice pomera zavese da pro‐ Probna faza www.balkandownload.org

viri koliko mora. Kao da se napolju dešava nešto što ne sme da propusti. Sutradan, dok Maksina i dečaci idu u Kugelblic, „Je l’ mogu i ja s vama?“, pita Horst. Naravno. Maksina primećuje druge roditeljske parove, mnogi među njima godi‐ nama ne razgovaraju, a sada zajedno prate decu u školu pa ih posle dočekuju, bez ob‐ zira na to što su deca odrasla i stasala da nose ključeve oko vrata. Direktor Vinterslou je na tremu, sve ih dočekuje, jedno po jedno. Ozbiljan i učtiv i jednom se za promenu ne trudi da zvuči učeno. Dodiruje ljude, steže ramena, grli, drži im ruke. U lobiju je sto sa prijavama za dobrovoljni rad na mestu zločina. Svi i dalje hodaju ošamućeni, pošto su prethodni dan proveli sedeći ili stojeći ispred televizijskih ekrana, kod kuće, u kafanama, na poslu, zurili su kao zombiji, u svakom slučaju nesposobni da obrade ono što vide. Gledalačka publika vraćena u svoje podrazumevano stanje, ošamućena, nebranjena, usrana od straha. Marč Keleher nije gubila vreme da na blogu pređe u ono što zove svojim starim levi‐ čarskim režimom tirada. „Reći samo da su to uradili zli islamisti, to je tako jadno, i mi to znamo. Vidimo zvanične krupne kadrove na ekranu. Lažovska lica, sjaj lečenog zavisnika u oku. Dovoljno je samo videti ta lica i shvatiti da su krivi za najgore zloči‐ ne koje možemo da zamislimo. Ali kome se žuri da to zamišlja? Da uvidi tu užasnu vezu? Ni Nemcima se nije žurilo 1933, kada su nacisti zapalili Rajhstag mesec dana pošto je Hitler postao kancelar. Što naravno ne znači da su Buš i njegovi ljudi zaista organizovali i izveli događaje od 11. septembra. Trebalo bi da ste beznadežno oboleli od paranoje, zapravo da ste pomahnitali antiamerički ludak, da čak i na tren pomisli‐ te kako postoji mogućnost da je taj užasni dan namerno osmišljen kao izgovor za na‐ metanje nekakvog beskrajnog orvelovskog ’rata’ i vanrednog stanja pod kojim ćemo uskoro da živimo. Ma kakvi, daleko bilo. Međutim tu je uvek i ono drugo. Naša čežnja. Naša duboka potreba da to bude is‐ tina. Negde, dole u nekom sramotnom mračnom kutku nacionalne duše, mi osećamo potrebu da se osećamo izdato, pa čak i krivo. Kao da smo mi stvorili Buša i njegovu bandu, Čejnija, Rova, Ramsfelda, Fejta i sve ostale – mi koji smo prizivali svetu mu‐ nju ’demokratije’, a onda je fašistička većina Vrhovnog suda pritisnula prekidač i Buš se digao sa mrtvačkog stola i počeo da divlja. A za sve što se potom desilo, odgovorni smo mi.“ Jedno nedelju dana kasnije, Maksina i Marč se nalaze na doručku u Pireju. Sada je u izlogu ogromna američka zastava i poster sa rečima SNAGA U JEDINSTVU. Majk je posebno uslužan prema policajcima koji ulaze u potrazi za besplatnim ručkom. „Snimi ovo.“ Marč joj pruža novčanicu od jednog dolara, na čijim je ivicama neko Tomas Pinčon www.balkandownload.org

hemijskom napisao „Svetski trgovinski centar je uništila CIA – CIA Buša Starijeg pravi od Buša Mlađeg doživotnog predsednika i heroja.“ „Jutros sam je dobila kao kusur u lokalnoj piljari. Od napada je prošlo jedva nedelju dana. Nazovi to kako želiš, ali je u svakom slučaju i istorijski dokument.“ Maksina se priseća da Hajdi ima zbirku ukrašenih novčanica od dolara, koje smatra za zid javnog ve-cea američkog monetar‐ nog sistema, sa vicevima, uvredama, parolama, telefonskim brojevima, Džordžom Vašingtonom zacrnjenog lica, sa čudnim šeširima, afro-frizurom i dredovima i ko‐ som Mardž Simpson, sa pripaljenim džointom u ustima, i balonima u kojima izgova‐ ra svašta, od duhovitosti do gluposti. „Bez obzira na to kakav na kraju bude zvanični narativ o ovim događajima“, činilo se Hajdi, „ovo su mesta gde treba da gledamo, ne u novinama ili na televiziji, već na marginama, u grafitima, u nekontrolisanim izjavama, kod ljudi koje muče ružni sno‐ vi dok spavaju na javnom mestu pa u snu viču.“ „Poruka na ovoj novčanici nije za mene toliko iznenađenje, više me čudi koliko se brzo pojavila“, sada kaže Marč. „Koliko je analiza kratko trajala.“ Sviđalo joj se to ili ne, Maksina je postala Marčin zvanični skeptik, i obično joj rado pomaže, mada se u poslednje vreme kao i svi ostali oseća pogubljeno. „Marč, ot‐ kad se to desilo, ne znam više u šta tačno da verujem.“ Marč se međutim neumoljivo bavi slučajem i sada spominje Regov DVD. „Reci‐ mo da je ekipa sa stingerom bila postavljena i da je čekala naređenje da obori prvi 767, onaj koji je udario u severnu kulu. Možda je postojao drugi tim raspoređen u Džersi da obori drugi avion, koji je pravio krug i stizao sa jugozapada.“ „Zašto?“ „Osiguranje da ovima ne proradi savest. Neko ne veruje otmičarima da će ići do kraja. To su zapadnjački umovi, ne mogu da pojme ideju samoubistva u službi vere. Zato prete da obore otmičare za slučaj da se u poslednji trenutak uplaše.“ „A ako se otmičari stvarno predomisle, šta ako ekipa sa stingerom postupi isto i ne obori avion?“ „To bi onda bilo objašnjenje za rezervnog snajperistu na drugom krovu, za čije prisustvo ljudi sa stingerom znaju, drži ih na nišanu sve dok ne obave svoj zadatak. A to je čim tipu sa telefonom jave da je avion usmeren ka cilju – onda se pakuju i brišu. Tada je već uveliko dan, ali nema toliko opasnosti da ih vide zato što je sva pažnja usmerena na centar grada.“ „Upomoć, previše je komplikovano, stani!“ „Pokušavam, ali da li se Buš javlja na moje pozive?“ Horsta u međuvremenu zbunjuje nešto drugo. „Sećaš se nedelje pre nego što se ovo Probna faza www.balkandownload.org

desilo, svi oni putovi na Junajted i Ameriken erlajns? Baš one dve avio-kompanije čiji su avioni oteti? Pa, izgleda da je tog četvrtka i petka bilo i potpuno nesrazmernih od‐ nosa između putova i kolova za Morgan Stenli, Meril Linč, još par sličnih firmi, sve sa prostorijama u Trgovinskom centru. Šta to tebi govori kao istražiteljki prevara?“ „Da su unapred znali da će doći do pada cena njihovih akcija. Ko je to toliko trgo‐ vao?“ „Zasad niko ne priznaje.“ „Tajanstveni igrači koji su znali šta će se desiti. Možda iz inostranstva? Recimo iz Emirata?“ „Ja pokušavam da sačuvam zdrav razum, ali...“ Maksina ide kod roditelja na ručak i tamo su očekivano i Avi i Bruk. Sestre se grle, mada se ne može reći da u tome ima topline. Nema načina da se ne razgovara o Tr‐ govinskom centru. „Tog jutra niko nije rekao ništa pametno“, Maksina, u nekom trenutku primećuje na Avijevoj jarmulki logo Njujork Džetsa, „’Jao kakav užas’ to im je otprilike bio naj‐ dublji komentar. Kamere koje snimaju samo iz jednog ugla, statički telefoto kadar kula kako se dime, iste vesti koje nisu vesti, isti praznoglavi idiotluk jutarnjeg progra‐ ma...“ „Bili su u šoku“, mrmlja Bruk, „kao i svi drugi tog dana, šta, ti nisi?“ „Ali zašto nam stalno prikazivati to jedno isto, šta je to trebalo da čekamo, šta će se desiti? Previsoko za vatrogasna creva, dobro, znači vatra će ili sama da dogori ili će se proširiti na druge spratove ili – ili šta drugo? Za šta su nas pripremali ako ne za ono što se desilo? Jedna se ruši, onda i druga, i da li se neko začudio? Zar tada to već nije bilo neizbežno?“ „Misliš da su TV stanice znale unapred?“ Bruk, ljutito strelja pogledom. „Na čijoj si ti strani, jesi ti Amerikanka ili šta si?“ Bruk sada silno uvređena, „ova užasna, užas‐ na tragedija, čitava generacija traumatizovana, rat sa arapskim svetom samo što nije izbio, a ti ni to ne možeš da zaobiđeš sa svojom glupom malom hipsterskom ironi‐ jom? Šta je sledeće, vicevi o Aušvicu?“ „Isto se desilo kad su ubili Kenedija“, Erni prekasno pokušava da staračkom nos‐ talgijom smiri situaciju. „Ni tada niko nije želeo da veruje u zvaničnu verziju. I zato su se iznenada pojavile sve te čudne podudarnosti.“ „Ti, tata, misliš da je to bila zavera?“ „Glavni argument protiv teorija zavere uvek glasi da u zaveri mora da učestvuje previše ljudi i da bi neko garantovano propevao. Ali pogledaj američki bezbednosni sistem, ti tipovi su vaspovci, mormoni, udruženje Lobanja i kosti, njima je u prirodi da budu tajanstveni. Dresirani su, ponekad još od rođenja, da nikada ne blebeću. Ako negde postoji disciplina, onda je to kod njih. Zato naravno da je moguće.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„A šta ti kažeš, Avi?“ Maksina se okreće ka zetu. „Šta ima na 4360,0 kiloherca?“ Iz‐ uzetno ljubazno. Ali on se naglo trza. „Uf izvini, htedoh reći megaherca?“ „Šta sad jebote?“ „Pazi na jezik“, Elejn će automatski pre nego što shvata da je to Bruk, koja izgleda pogledom traži neko oružje. „Arapska propaganda!“, viče Avi. „Antisemitske bljuvotine. Ko ti je rekao za tu frekvenciju?“ „Videla sam na internetu“, sleže ramenima Maksina, „radio-amateri je znaju odu‐ vek, zovu ih E10 stanice, emituje ih Mosad iz Izraela, Grčke, Južne Amerike, glasovi su žene iz erotskih sanjarija radio-hobista širom sveta, recituju slova i brojeve, šifro‐ vane, naravno. Smatra se da su to poruke za agente, plaćene i one druge, širom dijas‐ pore. Priča se da je u danima pred napad saobraćaj bio veoma gust.“ „Svako ko mrzi Jevreje u ovom gradu“, kaže Avi uvređeno, „nas krivi za 11. sep‐ tembar. Pričaju čak i da su svi Jevreji zaposleni u Trgovinskom centru tog dana uzeli bolovanje, da ih je Mosad na vreme upozorio putem svoje“ – navodnici prstima – „tajne mreže“. „Jevreji koji igraju na krovu onog kombija u Džersiju“, besni Bruk, „dok gledaju kako se kule ruše, nemoj ni to da zaboraviš.“ Kasnije dok se Maksina sprema da ode, Erni joj prilazi u hodniku. „Jesi nekad zva‐ la onog tipa iz FBI-ja?“ „Jesam, i znaš šta? On stvarno misli da Avram radi za Mosad, znaš? Da je ovde na zadatku, da lupka nogom uz klecmer ritam koji samo on čuje i čeka da ga aktiviraju.“ „Jevrejska zavera.“ „Samo moraš da primetiš da Avi nikada ne priča čime se bavio u Izraelu, ne priča‐ ju ni jedno ni drugo, kao što ne pričaju ni šta radi ovde za hašslingerz. Jedino što mogu da ti garantujem jeste da je odlično plaćeno, samo čekaj da vidiš, od njih ćete za godišnjicu dobiti mercedes.“ „Nacistički auto? Dobro, onda ću da ga prodam...“ Probna faza www.balkandownload.org

A 30 ko ne čitate ništa sem Uglednog dnevnika, možda verujete da je grad Njujork, zajedno sa čitavom nacijom, ujedinjen u bolu i šoku, rešio da uzvrati udarac globalnom džihadizmu, i pridružio se pravedničkom pohodu koji Bušova ekipa sada zove Rat protiv terora. Ako se obratite drugim izvorima – na primer internetu – mo‐ žda steknete drugačiju sliku. Tamo u prostranoj nedefinisanoj anarhiji sajbersvemira, među milijardama fantazija koje se same šire, počinju da se pomaljaju mračne mo‐ gućnosti. Vetar nosi dim i fino usitnjene građevinske i ljudske otpatke na jugozapad, ka Ba‐ jonu i Stejten Ajlendu, ali možete da ih nanjušite čak i u gornjem Menhetnu. Gorki hemijski smrad smrti i sagorevanja koji niko u ovom gradu nikada ranije nije osetio i koji se ne razilazi nedeljama. Mada je napad na ovaj ili onaj način direktno uticao na sve koji žive južno od 14. ulice, veći deo grada ga doživljava putem posrednika, uglavnom putem televizije – što su više na Menhetnu, to je trenutak neautentičniji, svodi se na priče članova porodice koji idu na posao, prijatelja, prijatelja prijatelja, te‐ lefonske razgovore, glasine, predanja dok u igru ulaze sile koje po svaku cenu moraju preuzeti kontrolu nad narativom što je brže moguće i pouzdana istorija se svodi na škrti perimetar sa centrom u „Nultoj tački“, što je hladnoratovski pojam preuzet iz scenarija o nuklearnom ratu, kakvi su bili izuzetno popularni početkom šezdesetih. Ovo nije ni izbliza sovjetski nuklearni udar na centar Menhetna, a ipak stalno ponav‐ ljaju „Nulta tačka“ bez stida ili obzira prema etimologiji. Cilj je da se ljudi nalože na određeni način. Da budu naloženi, uplašeni i bespomoćni. Zapadni auto-put je utihnuo na nekoliko dana. Ljudima između Riversajda i Vest Enda nedostaje ambijentalna buka i lako tonu u san. Na Brodveju je u međuvremenu drugačije. Kamioni sa hidrauličnim kranovima, bagerima i drugim teškim mašinama tutnje centrom u konvojima i danju i noću. Lovački avioni grme nebom, helikopteri lebde i mlate po vazduhu satima, tik iznad krovova, sirene su neprekidne, dvadeset četiri časa na dan. Svaka vatrogasna stanica u gradu je 11. septembra izgubila nekoga i svakog dana ljudi iz komšiluka ispred stanica ostavljaju sveće i kuvana jela. Bivši korporacijski stanari Trgovinskog centra priređuju složene memorijalne službe za kolege koje se nisu izvukle na vreme, sa gajdašima i počasnom stražom marinaca. Dečji horovi iz crkava i škola širom grada imaju zakazane svečane nastupe na „Nultoj Tomas Pinčon www.balkandownload.org

tački“, gde su „America the Beautiful“ i „Amazing grace“ neizbežna muzička pratnja. Poprište zločina, za koje bi se očekivalo da postane svetinja ili bar da inspiriše malo poštovanja, ubrzo međutim postaje meta beskrajnog pregovaranja i cenjkanja, svađa i optužbi kako ga najbolje iskoristiti s obzirom na lokaciju, dok Ugledni dnevnik sve to prenosi kao „vesti“, i to u veoma pozitivnom svetlu. Neki su primetili čudno pod‐ zemno brujanje iz pravca groblja Vudlon u Bronksu, što je kasnije identifikovano kao zvuk Roberta Mozesa kako se okreće u grobu. Posle možda dana i po ošamućene pauze, redovne međuetničke napetosti nastav‐ ljaju se sa nesmanjenom žestinom. Hej, to vam je Njujork. Na sve strane niču američ‐ ke zastave. U predvorjima stambenih zgrada i na prozorima stanova, na krovovima, u izlozima i bakalnicama na ćošku, u bifeima, na kamionetima i tezgama za hot-dog, na motociklima i biciklima, na taksijima koje voze pripadnici muslimanske veroispo‐ vesti, koji između smena idu na časove španskog s namerom da prođu kao malo ma‐ nje prezrena manjina, mada kada god latinosi pokušaju da istaknu neku varijaciju, kao što je na primer portorikanska zastava, svi ih odmah kunu i osuđuju kao neprija‐ telje Amerike. Tog užasnog jutra, tvrdili su neki kasnije, u krugu od mnogo blokova oko kula, nestale su sve pokretne tezge, kao da je populacija njihovih vlasnika, za koju se tada verovalo da je većinski muslimanska, upozorena da se skloni. Putem neke mreže. Neke tajanstvene i preteće muslimanske mreže koja možda funkcioniše već godina‐ ma. Pokretnih tezgi nije bilo i zato je jutro počelo mnogo manje prijatno, ljudi su morali na posao bez uobičajenih kafa, peciva, krofni, flaša vode, mnoštvo sumornih dugih predudara za ono što će se desiti. Takva uverenja puštaju korenje u zajedničkoj mašti. Policija pravi racije po bakal‐ nicama i privodi buljuke sumnjivaca koji izgledaju islamski. Pozamašni mobilni poli‐ cijski komandni centri pojavljuju se na različitim žarištima, posebno na Istočnoj stra‐ ni, gde god se, na primer, bogataška sinagoga i neka arapska ambasada nalaze u istoj ulici i postepeno prestaju da budu mobilni, s vremenom se pretvaraju u trajni deo gradskog pejzaža, gotovo zavareni za pločnik. Takođe, brodovi bez vidljivih zastava, pretvaraju se da su teretni, mada imaju više antena nego jarbola, plove po Hadsonu, spuštaju sidro, i postaju, praktično, privatna ostrva u vlasništvu neimenovanih bez‐ bednosnih agencija, okružena zonom zabranjenog pristupa. Na avenijama koje vode ka glavnim mostovima i tunelima pojavljuju se i nestaju blokade. Mladi do zuba na‐ oružani rezervisti u čistim novim kamuflažnim uniformama patroliraju železničkim stanicama i lučkom kapetanijom. Praznici i godišnjice postaju razlozi za napetost. Na kućnoj sekretarici čuje se Igorov glas. Maksina se javlja. „Maksi! Regov DVD – imaš ovde kopiju?“ „Tu je negde.“ Prebacuje ga na zvučnik, nalazi disk, ubacuje ga u plejer. Probna faza www.balkandownload.org

Čuje zveckanje flaše o čašu. Da nije malo rano za to? „За счастье.“ Pa onda rit‐ mički drveni udarci, kao glavom po stolu. „Пиздец! Votka iz Nju Džersija, 30 gradi, ne držati u blizini vatre.“ „Hm, Igore, hteo si...“ „Da. Lepi snimci stingera, hvala ti, bude uspomene. Znaš da na disku ima još.“ „Sem scene na krovu?“ „Ima još jedan, tajni snimak.“ Ne, to nije znala. Nije ni Marč. To su nemontirani snimci iz Regovog Neimenovanog projekta za hašslingerz, ner‐ dovi zure u ekrane, kao što je i očekivano, plus kancelarijski prostori, radni stolovi, laboratorije i prostorije za odmor, a među njima i prava sala za basket, gde se beli i azijski japijevci laktaju i promašuju, trče po autentično ispucalom asfaltu iz geta i psuju se kao krimosi. Ono što je ipak tek delimično očekivala jeste snimak gde Reg ulazi na pogrešna vrata i vidi mladiće arapskog porekla, kako usredsređeno sklapaju neki elektronski uređaj. „Ti, Igore, znaš šta je to?“ „Virkator“, obaveštava je on. „Virtuelni katodni oscilator.“ „Čemu to služi? Je li to neko oružje? Izaziva eksploziju?“ „Elektromagnetski, nevidljivo. Pruža ti jak energetski puls kada želiš da onesposo‐ biš neprijateljsku elektroniku. Prži kompjutere, prži radio-veze, prži televizore, sve u dometu.“ „Bareno je zdravije. Slušaj“, odlučila je da rizikuje, „jesi li ti nekada koristio takav uređaj? Na terenu?“ „Kasnije, pošto sam se skinuo. I možda sam ih kupio nekoliko. Nekoliko sam i prodao.“ „Postoji potražnja?“ „To je sada jedan od najaktivnijih segmenata na tržištu vojne opreme. Mnoge voj‐ ske širom sveta već uvode virkatore kratkog dometa, istraživanja se izdašno finansi‐ raju.“ „Ovi tipovi na slici – Reg misli da su Arapi.“ „Ništa čudno, većina tehničkih članaka o pulsnom oružju je na arapskom. Ali za istinski opasne terenske testove, naravno, moraš da uzmeš u obzir Rusiju.“ „Ruski virkatori su posebno cenjeni?“ „Što? Hoćeš da nabaviš jedan? Razgovaraj sa Mišom i Grišom, oni rade na proce‐ nat, a ja uzimam procenat od njih.“ „Samo se pitam zašto, ako ti tipovi imaju tako jake finansije, kao što se obično misli za Arape, zašto ih sami sklapaju.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Pregledao sam snimak kadar po kadar, i oni ne grade uređaje od početka, samo modifikuju postojeći hardver, verovatno estonske kopije koje su negde nabavili?“ Znači to je onda možda samo mlaćenje prazne slame, nema finalnog proizvoda, nerdovi se nečim zamajavaju, ali šta ako sada i zbog toga mora da brine. Hoće li neko zaista pokušati da aktivira elektromagnetski puls u čitavom Njujorku, ili Vašingtonu, ili taj uređaj sa snimka treba da se transportuje na neko drugo mesto u svetu? I kakvu ulogu u tom poslu igra Ajs? Na disku nema više ničega. Zbog čega su svi suočeni sa još većim pitanjem koje samo što im nije izbilo oči. „Dobro. Igore. Reci mi. Misliš da možda ima neke veze sa...?“ „O bože, Maksi, nadam se da nema.“ Sipa sebi novu čašu džersijske votke. „Šta je onda?“ „Razmisliću o tome. Razmisli i ti. Možda nam se ne dopadne ono šta smislimo.“ Jedne noći, bez prethodnog zujanja interfona, čuje se oprezno kucanje na vratima. Kroz širokougaonu špijunku Maksina primećuje uzdrhtalu mladu osobu sa krhkom glavom ošišanom na keca. „Ćao, Maksi.“ „Driskol. Gde ti je kosa? Šta bi sa Dženifer Aniston?“ Očekuje još jednu jedanaes‐ toseptembarsku priču o lakomislenoj mladosti, o novostečenoj ozbiljnosti. Umesto toga: „Nisam mogla da priuštim održavanje. Računam da je Rejčelina perika samo 29,95 dolara, a uopšte se ne razlikuje od prave kose. Evo, da ti pokažem.“ Zbacuje ra‐ nac sa leđa, a Maksina primećuje da je on sada poprimio dimenzije dostojne ekspedi‐ cije na Himalaje, kopa po njemu, nalazi periku, stavlja je, skida je. Nekoliko puta. „Da pogađam zašto si došla.“ To se dešava u čitavom komšiluku. Izbeglice, ne mogu da uđu svoje stanove na Donjem Menhetnu, bili oni otmeni ili skromni, pojav‐ ljuju se na vratima prijatelja u gornjim delovima Menhetna, u pratnji žena, dece, po‐ nekad dadilja, šofera, a i kuvara, pošto su posle temeljnog istraživanja i kost-benefit analize zaključili da je to trenutno najbolje raspoloživo utočište za njih i njihovu svi‐ tu. „Sledeće nedelje ko zna, je li? Živimo od nedelje do nedelje.“ „Bilo bi bolje od dana do dana.“ Ljudi sa japijevske Zapadne strane u svojoj velikodušnosti prihvataju raseljene, nemaju izbora i ponekad prava prijateljstva postaju još jača, a ponekad pro‐ padaju zauvek... „Nema problema“, kaže Maksina sada Driskol, „možeš da spavaš u gostinskoj sobi“, koja je trenutno slobodna, pošto je Horst nedugo posle 11. septembra prešao da spava u Maksininu sobu, što nijednom od njih nije smetalo i što ne bi, da je sa ne‐ kim o tome popričala, nikoga ni iznenadilo. S druge strane, koga se to tiče? I dalje ne Probna faza www.balkandownload.org

može da shvati koliko joj je nedostajao. A šta je s onim što zovu „bračni odnosi“, ima li jebačine? Nego šta, ali što vas to zanima? Muzička pratnja? Frenk Sinatra, ako zais‐ ta morate da znate. Najdirljiviji B-mol u istoriji šlagera nalazi se u pesmi Kana i Staj‐ na „Time After Time“, na početku fraze „uveče, u smiraj dana“, i nikada nije delo‐ tvorniji nego kada ga Sinatra izvede na vinilu koji se može naći u njihovoj kućnoj fo‐ noteci. U takvom trenutku Horst je bespomoćan i Maksina je odavno naučila da pre‐ uzme inicijativu. A pritom pušta Horsta da misli kako je to njegova ideja, naravno. Posle Driskol, u roku od dva sata, stiže Erik, tetura se pod težinom još većeg ranca, bez najave ga je izbacio gazda za koga je nacionalna tragedija bila zgodan izgovor da istera Erika i druge stanare da bi mogao da promeni vlasničku strukturu zgrade i pri‐ tom strpa u džep nešto gradskog novca. „Hm, da, ima mesta ako ti ne smeta da deliš. Driskol, Eriče, upoznali ste se na onoj žurki tamo kod Tvorkefeksa, sećate se, snađite se sad nekako, lepo se slažite...“ Odlazi mrmljajući sebi u bradu. „Ćao.“ Driskol pomišlja da zabaci kosu pa se predomišlja. „Ćao.“ Ubrzo otkrivaju brojna zajednička interesovanja, kao što su muzika grupe Sarcofago, čije sve diskove Erik nosi sa sobom, kao i norveške blek metalce, Burzum i Mayhem, koji uskoro postaju redovna prateća muzika aktivnosti koje su te večeri ot‐ počele jedno deset minuta pošto je Erik osmotrio Driskol u majici sa natpisom ambi‐ en. „Ambien, strava! Je l’ imaš?“ Je l’ ima. Izgleda da dele sklonosti prema zloupotrebi te tablete za spavanje, koja izaziva, ako uspete da ostanete budni, halucinacije nalik na esid, da ne spominjemo nagli rast libida, tako da se uskoro tucaju kao tinejdžeri, što su u suštini donedavno i bili, dok je drugo uzgredno dejstvo gubitak pamćenja, tako da se ni jedno ni drugo ne sećaju šta se tačno dešavalo sve dok se ne desi pono‐ vo, a onda je opet iznova kao prva ljubav. Pošto su upoznali Zigija i Otisa, razigrani par uzvikuje manje-više uglas: „Vi ste, momci, stvarni?“ – među različitim halucinacijama od ambijena priča se da postoji i ona u kojoj mali ljudi užurbano jurcaju i obavljaju razne kućne poslove. Dečaci su, mada fascinirani, prava gradska deca i znaju da drže distancu. Što se Horsta tiče, ako je uopšte upamtio Erika na gikovskom balu, nedavni događaji su to potisnuli, a u sva‐ kom slučaju Erikova i Driskolina veza pomaže da se ublaži standardna horstovska re‐ akcija – sumanuta ljubomora. To što su u njegovo koliko-toliko spokojno domaćins‐ tvo upale sile odane drogama, seksu i rokenrolu ne deluje mu nimalo preteće. Dakle, računa Maksina, malo ćemo da se gužvamo jedno vreme, nekim ljudima je mnogo gore. Dok kod jednih ljubav cveta, kod drugih gasne. Hajdi se jednog dana pojavljuje u senci mračnih oblaka i predobro poznatog nezadovoljstva. „O ne“, vapi Maksina. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Hajdi prvo odmahuje pa klima glavom. „Zabavljanje sa pandurima je postalo pot‐ puno provaljena fora. Svaka riba u ovom gradu, nezavisno od koeficijenta inteligen‐ cije, odjednom se pretvorila u bespomoćnu barbiku koja samo želi da je čuva neki kvupni pvipadnik pvotivtevovističke jedinice. Trendi? Tvendi? Ma. Pre bih rekla da su skroz skrenule.“ Ignoriše poriv da pita je li Karmine, pošto nije uspeo da odoli tolikoj pažnji, mo‐ žda takođe radio nešto sa strane: „Šta se tačno desilo? Dobro, ne moraš baš tačno.“ „Karmine čita novine i primio se na čitavu priču. Sada misli da je heroj.“ „A nije heroj?“ „On je detektiv iz lokalne policijske stanice. Specijalac za fotokopir-aparat i aparat za kafu. Vreme provodi uglavnom u kancelariji. Radi ono isto što i pre, bavi se istim sitnim krađama, sitnim dilerima, porodičnim nasiljem. Ali sada Karmine misli da je u prvim borbenim redovima Rata protiv terora i da mu ja ne ukazujem dovoljno po‐ štovanja.“ „A kada si ga ti nekome pa ukazivala? To nije znao?“ „Cenio je otresite žene. Rekao je. Mislila sam. Ali od napada...“ „Da, ponašaju se sve gore, to je očigledno.“ Njujorški policajci su oduvek bili ba‐ hati, ali se u poslednje vreme redovno parkiraju na trotoaru, bez razloga urlaju na ci‐ vile, svaki put kad neki klinac pokuša da se švercuje u metrou, zaustavlja se čitav sis‐ tem metroa i policijska vozila svih vrsta, površinska i vazduhoplovna, jate se i okup‐ ljaju. Fervej je počeo da prodaje kafu sa imenima različitih policijskih stanica. Pekare koje snabdevaju kafiće izumele su divovsku „herojsku“ krofnu sa džemom u obliku dobro poznatog istoimenog sendviča, da imaju šta da ponude kad se pojave patrolna kola. Hajdi piše članak za Žurnal kartografije prostora mema pod naslovom „Hetero‐ normativna zvezda u usponu, homofobni mračni pratilac“, u kome tvrdi da je ironija, za koju se pretpostavljalo da je ključni element urbanog gej humora, popularna to‐ kom čitavih devedesetih, sada postala još jedna kolateralna žrtva 11. septembra zato što nekako nije sprečila tu tragediju. „Kao da je ironija“, prepričava ona Maksini, „ki‐ kotavih i vrckavih petokolonaša, nekako dovela do događaja 11. septembra, jer zbog nje država nije bila dovoljno ozbiljna – ona je slabila utemeljenost u stvarnosti. Znači sve vrste maštarija – da ne spominjemo zablude u kojima nacija već živi – takođe moraju da nestanu. Sada sve mora biti bukvalno.“ „Da, čak i deca to slušaju u školi.“ Gospođa Čeng, nastavnica engleskog koja bi, da je Kugelblic grad, bila lokalna oštrokonđa, najavila je da za lektiru više neće biti ro‐ mana. Otis je užasnut, Zigi ne baš. Maksina ih zatiče kako gledaju Rugratove ili repri‐ ze Rocko’s Modern Life i oni instinktivno urlaju: „Nemoj da kažeš gospođi Čeng!“ „Primetila si“, nastavlja Hajdi, „kako su rijaliti programi sada na svim kanalima Probna faza www.balkandownload.org

neizbežni kao pseća govna? Naravno, to je zato da producenti ne moraju da plaćaju prave glumce. Ali čekaj! To nije sve! Nekome je potrebno da ova nacija sastavljena od ljudi koji umeju samo da blenu poveruje kako se napokon opametila, kako je ojačala i pojmila ljudsku prirodu, kako se oslobodila fikcija koje su je odvele na stranputicu, kao da je zanimanje za izmišljene živote nekakav vid zloupotrebe opojnih droga, a pad kula ih je sada strahom od toga izlečio pa su svi ponovo krenuli pravim putem. Uz‐ gred, šta se to dešava u onoj sobi?“ „Neki klinci s kojima ponekad sarađujem. Živeli su u centru. Raseljeni.“ „Mislila sam da Horst gleda porniće na internetu.“ Nekada bi Maksina žestoko uzvratila sa: „To je morao da radi samo dok se viđao sa tobom“, ali u poslednje vreme ne želi da uvlači Horsta u svoja prepucavanja sa Hajdi, zbog... zbog čega, nije valjda zbog neke lojalnosti prema Horstu? „On je danas u Kvinsu, tamo su evakuisali produktnu berzu.“ „Mislila sam da je odavno otišao. Tamo negde daleko“, maše neodređeno u pravcu iza Hadsona. „Inače je sve u redu?“ „Molim?“ „Znaš, u vezi sa, hm, Rokijem Slagijatom?“ „Prva liga, koliko ja znam, što?“ „Izgleda da je Roki u poslednje vreme mnogo cvrkutaviji, je li?“ „Otkud ja to da znam?“ „Pošto FBI prebacuje na kontraterorizam agente koji su se do sada bavili mafijom, na to mislim.“ „Znači, ispostavilo se da je 11. septembar micva za mafiju.“ „Nisam to htela da kažem. Taj dan jeste užasna tragedija. Ali to nije čitava priča. Zar ne osećaš kako svi regresiraju? Ova zemlja je od 11. septembra postala infantilna. Imala je priliku da odraste, a umesto toga je odlučila da se vrati u detinjstvo. Juče sto‐ jim na ulici, iza mene dve srednjoškolke vode one tinejdžerske razgovore: ’I ja sam ono kao u fazonu čoveče? a on je kao mislim nisam reko da je ne viđam?’ i kada se napokon okrenem da ih pogledam, to su u stvari dve žene mojih godina. Ili starije! Žene tvojih godina, kojima to stvarno ne priliči. Kao da smo upali u neko jebeno vre‐ mensko iskrivljenje ili nešto slično.“ Začudo, Maksini se upravo desilo nešto slično na uglu Amsterdamske. Svakog ju‐ tra na putu za Kugelblic primećuje ista tri klinca kako na uglu čekaju školski autobus, za školu Horas Man ili neku sličnu, i možda je pre neki dan jutro bilo maglovito, mo‐ žda je njoj u glavi bilo mutno, zbog nekog sna koji se nije do kraja razvejao, ali je tada videla, tačno na istom mestu, tri sredovečna čoveka, sedokosa, ne tako mladalački obučena, a ipak je znala, malo zadrhtavši, da su to isti oni klinci, ista lica, samo četr‐ deset-pedeset godina starija. Još i gore, gledali su je čudno usredsređeno kao da nešto Tomas Pinčon www.balkandownload.org

osećaju, fokusirali su se isključivo na nju, delovali su preteće u tom jutarnjem polu‐ mraku. Pogledala je ulicu oko sebe. Automobili nisu bili tehnološki napredniji, nije bilo ničega neobičnog sem redovnih vojnih i policijskih vozila koja prolaze i lebde, is‐ trajne dvospratnice nisu zamenila viša zdanja, pa je zato to i dalje morala biti „sadaš‐ njost“, zar ne? Prema tome, nešto se sigurno desilo toj deci. Međutim, sutradan uju‐ tro sve se vratilo „u normalu“. Deca kao i obično nisu obraćala pažnju na nju. Šta se to onda jebote dešava? Probna faza www.balkandownload.org

P 31 ošto je otišla kod Šona sa tom pričom, zatiče svog gurua kako se, na sopstveni način, isto unezverio. „Sećaš se onih statua Bude o kojima sam ti pričao? Isklesa‐ ne u planini u Avganistanu, pa su ih talibani proletos digli u vazduh? Primećuješ neku sličnost?“ „Bude blizanci, kule blizanci, zanimljiva podudarnost, pa šta?“ „I kule Trgovinskog centra su bile verska zdanja. Simbolizovale su ono što ova zemlja obožava iznad svega, tržište, uvek sveto jebeno tržište.“ „Kažeš da je to religijski sukob?“ „Zar to nije religija? To su ljudi koji veruju da svime upravlja Nevidljiva ruka trži‐ šta. Vode svete ratove protiv suparničkih religija kao što je marksizam. Uprkos svim dokazima da je svet konačan, ta slepa vera da resursi nikada neće presušiti, da će se profiti večno uvećavati, jednako kao i svetsko stanovništvo – još jeftine radne snage, još navučenih potrošača.“ „Zvučiš kao Marč Keleher.“ „Da, ili“, onaj poznati jedva primetni osmeh, „možda ona zvuči kao ja.“ „Hm, slušaj, Šone...“ Maksina mu priča o klincima na uglu i o svojoj teoriji vre‐ menskog iskrivljenja. „Je li to nešto kao oni zombiji koje si rekla da viđaš?“ „Bila je jedna osoba, Šone, i to neko koga znam, možda mrtva, možda ne, dosta više o tim zombijima.“ Hmm, da, ali sada još jedna, mora se reći suluda, sumnja počinje da cveta na tom silnom kalifornijskom suncu, a ona glasi, šta ako su ta „deca“ zapravo operativci, vre‐ menski agenti iz projekta Montok, odavno oteti pa nepojmljivom obukom naterani na poslušnost, a sada su se uozbiljili i osedeli od godina vojnikovanja, pa su određeni da se bave Maksininim slučajem, iz razloga koji joj nikada neće biti jasni. Moguće u nekoj čudnoj zaveri sa, a što da ne, privatnom bandom hakera Gejbrijela Ajsa... aaaaa! Evo počinje paranoična drhtavica! „Dobro“, umirujuće, „ako ćemo, kao, potpuno otvoreno? I meni se dešava isto? Na ulici vidim ljude koji bi trebalo da su mrtvi, čak ponekad ljude za koje znam da su bili u kulama kada su se srušile, ljude koji ne mogu biti ovde, ali ipak jesu.“ Neko vreme zure jedno u drugo, tu dole na kafanskom podu istorije, osećaju se Tomas Pinčon www.balkandownload.org

kao da ih je neko oborio udarcem na kvarno, nema jasnog načina da se ustane i nas‐ tavi sa danom koji je iznenada pun rupa – porodica, prijatelji, prijatelji prijatelja, tele‐ fonski brojevi u imeniku, prosto više nisu tu... sumorno osećanje, nekih jutara, da sama država možda više nije tu, već je tiho, ekran po ekran, zamenjuje nešto drugo, nekakvo iznenađenje, koje spremaju oni koji su zadržali prisustvo duha i ruke na upravljaču. „Izvini, Šone. Šta misliš da bi moglo da bude?“ „Nemam pojma, sem da mi mnogo nedostaju. Je li to samo od ovog usranog de‐ presivnog grada, ima previše lica pa zbog toga ludimo? Da li to vidimo povratak mr‐ tvih naveliko?“ „A da je na malo, bilo bi drugačije?“ „Sećaš se onog snimka na lokalnim vestima, baš kada se prva kula srušila, žena sa ulice utrčava u prodavnicu, tek što je zatvorila vrata za sobom, i pojavljuje se užasni crni oblak, pepeo, otpaci, valjaju se ulicom, kao da ih nosi oluja... to je bio trenutak, Maksi. Ne kada se ’sve promenilo’. Nego kada se sve razotkrilo. Ne veličanstveno zen prosvetljenje, već nalet crnila i smrti. Tačno nam je pokazao šta smo postali, šta smo sve vreme bili.“ „A sve vreme smo bili...?“ „Vreme nam ističe. Do sada smo se jeftino izvlačili. Nije nas briga ko će da plati račune, što negde ljudi gladuju i sede jedni drugima na glavama da bismo mi imali jeftinu hranu, kuću, dvorište u predgrađu... širom planete, svakog dana, sprema se poravnanje računa. A u međuvremenu sa medija čujemo samo šmrc, sirote nevine žrtve. Suzu jebenu čovek da pusti. Znaš šta? Svi mrtvi su nevini. Ne postoje nenevini mrtvi.“ Posle nekog vremena: „Nećeš to da objasniš, ili...“ „Naravno da neću, to je koan.“ Te večeri neočekivani smeh iz spavaće sobe. Horst je u horizontali ispred TV-a i bes‐ pomoćno se, za Horsta, zabavlja. Iz nekog razloga umesto kanala BioPiX gleda NBC. Stidljivi dugokosi komičar sa ćilibarskim naočarima za sunce nastupa u nekoj večer‐ njoj emisiji. Mesec dana posle najgore tragedije koja se pamti, a Horst puca od smeha. „Šta je, Horste, odložena reakcija što si ostao živ?“ „Srećan sam ja što sam živ, ali je i ovaj Mič Hedberg smešan tip.“ Nije mnogo puta videla Horsta da se zaista smeje. Poslednji put je sigurno bilo kad je gledao onu epizodu Kinana i Kela „ispao mi šraf u tunjevinu“ pre jedno četiri ili pet godina. Ponekad će se zbog nečega zasmejuljiti, ali retko. Kada god neko pita Probna faza www.balkandownload.org

kako se to svi nečemu smeju, a on se ne smeje, Horst objašnjava svoje uverenje da je smeh svetinja, trenutni dodir nekakve kosmičke sile, koji se samo pojeftinjuje i trivi‐ jalizuje unapred snimljenim smehom u humorističkim serijama. U principu slabo trpi i nemotivisani i neiskreni smeh. „Za mnoge ljude, pogotovo u Njujorku, smeh je način da budu glasni a da ništa ne kažu.“ Pa šta on onda još traži u gradu? Slobadidi stari lopov i budala Dok jednog jutra ide na posao, naleće na Džastina. To deluje slučajno, ali slučajnosti možda više ne postoje, Patriotski zakon ih je možda zabranio kao i sve ostalo. „Može‐ mo li da porazgovaramo?“ „Dođi gore.“ Džastin se baca u fotelju u Maksininoj kancelariji. „U vezi sa Diparčerom? Sećaš se nedugo pre napada na Trgovinski centar, Virva ti je sigurno rekla, došlo je do prilič‐ nih poremećaja sa nasumičnim brojevima koje smo koristili?“ „Da, nešto je spominjala. Jesu li se ti brojevi posle vratili u normalu?“ „Je l’ se bilo šta vratilo u normalu?“ „Horst kaže da je i berza bila poludela. Baš pred napad.“ „Čula si za Projekat globalne svesti?“ „Nekakva... kalifornijska stvar.“ „Tačnije sa Prinstona. Održavaju mrežu od trideset-četrdeset generatora nasumič‐ nih događaja širom sveta, i njihovi rezultati se svi slivaju u Prinston, dvadeset četiri časa na dan, gde ih mešaju da proizvedu niz nasumičnih brojeva. Prvorazredan izvor, izuzetna čistoća. Po teoriji da ako su naši umovi svi zaista nekako povezani, svaki ve‐ liki globalni događaj, katastrofa, šta god, sve će se videti u brojevima.“ „Hoćeš da kažeš da će, nekako, biti manje nasumični.“ „Tako je. U međuvremenu, da Diparčer ne bi mogao da se prati, nama treba viso‐ kokvalitetno snabdevanje nasumičnim brojevima. Zato smo napravili globalni set virtuelnih čvorišta na kompjuterima volontera. Svako čvorište postoji taman dovolj‐ no dugo da primi i prosledi, a onda nestaje – za uspostavljanje obrasca prebacivanja među čvorištima koristimo nasumične brojeve. Čim smo saznali za taj izvor u Prins‐ tonu, Lukas i ja smo provalili i prekopirali ga. Sve je išlo dobro do noći 10. septem‐ bra, kada su odjednom ti brojevi iz Prinstona prestali da budu nasumični, hoću da kažem stvarno naglo, drastično, bez objašnjenja. Možeš da pogledaš, grafikoni su dostupni na njihovom veb-sajtu, svako može da ih vidi, to je... rekao bih da je jezivo da znam šta to uopšte znači. Tako je nastavilo čitavog 11. i još nekoliko dana. Onda se, jednako tajanstveno, sve vratilo u gotovo savršenu nasumičnost.“ „Dakle...“ i kao zašto joj on tačno ovo priča, „šta god da je to bilo, sada je presta‐ lo?“ „Ali je onih nekoliko dana Diparčer bio ranjiv. Trudili smo se koliko smo mogli, Tomas Pinčon www.balkandownload.org