Probna faza - Thomas Pynchon

ulazi držeći se zida. Objekat se nije pomerio. Nameće se, u centru je pažnje, bez obzi‐ ra na to što je mrtav, i dalje pokušava da upravlja pričom. Jedan pas istrčava kroz vrata, dva režeći kreću ka njoj, još jedan stoji pored Vin‐ dastovog leša i čeka da se neko obračuna sa uljezom. Zuri u Maksinu – ne zaista sa psećim izrazom, da je ovde Šon, to bi sigurno potvrdio – lice ispred lica. „Ne pamtim te prošle godine sa vestminsterske izložbe pasa, u kojoj si ono kategoriji pobedio?“ Najbliži pas je mešanac rotvajlera i nečeg drugog, i crvena tačkica se pomerila na središte njegovog čela, ohrabruje je što ne skakuće već što je savršeno mirna. Pas pra‐ tilac zastaje, kao da čeka da vidi šta će se desiti. „Hajde“, šapuće ona, „znaš ti šta je ovo, druže, buši ti pravo u treće oko... hajde... ovo ne mora da se desi...“ Režanje prestaje, psi pažljivo kreću ka izlazu, alfa u kuhinji napokon uzmiče od leša i – da li joj to klima glavom? pridružuje im se. Čekaju napo‐ lju u hodniku. Psi su izazvali neka oštećenja koja ona ne želi da gleda, a tu je i smrad. Ponavlja sebi rime iz davnog devojaštva: Mrtav je pitajte popa Mrtav je pitajte doktora Mrtav je slaže se gospa s torbom od aligatora Tetura se do ve-cea, uključuje ventilator i kleči na hladnim pločicama ispod čegr‐ tanja ventilatora. Sadržaj šolje se malčice ali sasvim jasno izdiže, kao da pokušava da komunicira. Ona povraća, obuzeta vizijom svih odvodnih cevi iz svih bednih kance‐ larija i zaboravljenih prolaznih mesta grada, sve te mnogostruke cevi vode u jednu cev, pa odlaze uz stalnu grmljavinu analnog gasa, smrdljivog daha i raspalog tkiva i prazne se, očekivano, negde u Nju Džersiju... dok u međuvremenu, ispod miliona re‐ šetki se večito nakuplja mast, u prorezima i sifonima, prašina se diže pa pada i tu se taloži, tokom godina se pretvara u crno i smeđe, tajno krzno... nemilosrdno bledopla‐ vo svetlo, crno-beli cvetni tapet, njen nesigurni odraz u ogledalu... Na rukavu kaputa ima bljuvotine, pokušava da je opere hladnom vodom, uzalud. Pridružuje se nemom lešu u drugoj sobi. Tamo u uglu, Gospa sa torbom od aliga‐ tora gleda, nema, u njenim očima se svetlo ne presijava, samo se kriva osmeha jedva nazire u senkama, torbica joj je prebačena preko ramena, njena sadržina zauvek skri‐ vena zato što ćeš se uvek probuditi pre nego što je vidiš. „Vreme ističe“, šapuće Gospa blago. Uprkos tome Maksina odvaja nekoliko trenutaka da osmotri bivšeg Nika Vindas‐ ta. Bio je mučitelj i višestruki ubica, njegov kurac je bio u njoj, i u tom trenutku nije Probna faza www.balkandownload.org

sigurna šta oseća, može samo da se fokusira na njegove kvalitetne čizme, koje na tom svetlu izgledaju prljavo svetlosmeđe. Šta onda tu radi? Što je u tri lepe, dotrčala ova‐ mo, mislila je da će ovo sprečiti?... Te sirote, glupe cipele... Brzo mu pregleda džepove – nema novčanika, nema novca, ni presavijenog ni drugog, nema ključeva, nema rokovnika, nema mobilnog telefona, nema pljuga, šibi‐ ca ili upaljača, nema lekova ili naočara, samo skup praznih džepova. Što ti je čist od‐ lazak. Bar je dosledan. Nikada se nije time bavio zbog novca. Neoliberalne mahinaci‐ je su za njega sigurno posedovale neku drugačiju i sada zauvek nedokučivu privlač‐ nost. Na kraju mu je, dok se onaj svet bližio, ostao samo sopstveni dosije, i nadređeni su ga prepustili njemu na milost i nemilost. Čitavoj njegovoj dužini, godinama, teži‐ ni. Dakle sa kim je to ona razgovarala, tamo u oazi u Diparčeru? Ako je Vindast, su‐ deći po smradu, tada već odavno bio mrtav, pred njom je nekoliko problematičnih mogućnosti – ili je sa njom razgovarao sa onog sveta ili se to neko predstavljao kao on, a link je mogao da ubaci bilo ko, neko ko joj sasvim moguće ne želi dobro, agenti, Gejbrijel Ajs... Neki nasumični dvanaestogodišnjak iz Kalifornije. Zašto verovati bilo kome od njih? Telefon zvoni. Ona se trza. Radoznali psi prilaze vratima. Da se javi? bolje ne. Pos‐ le pet zvona uključuje se sekretarica na kuhinjskom pultu, zvuk je odvrnut, tako da mora da čuje poruku. Glas ne prepoznaje, prodoran i grub šapat. „Znam da si tamo. Zato ne moraš da se javiš. Ovo je samo podsećanje da je sutra školski dan i da nikada ne znaš kada će deca želeti da budeš uz njih.“ O jebemti. O jebemti. Dok izlazi, prolazi pored ogledala, automatski gleda, vidi nejasnu figuru u pokre‐ tu, možda sebe, verovatno nekog drugog, ponovo Gospu, sva je u senci sem jedinog istaknutog detalja, burme na ruci, čiju bi boju, ako svetlo može imati ukus, a na tre‐ nutak zamišlja da je to moguće, morala opisati kao veoma gorku. Napolju u blizini nema policije, nema taksija, tama duboke zime. Hladno je, vetar je sve jači. Sjaj nastanjenih gradskih ulica je predalek. Izašla je u drugačiju noć, u potpu‐ no drugačiji grad, jedan od onih gradova iz pucačina u prvom licu po kojima možete da se vozite naizgled zauvek, ali iz kojih nikada ne možete da odete. Jedine ljudske prilike su virtuelni statisti u daljini, a niko od njih ne nudi pomoć koja joj je potreb‐ na. Nalazi mobilni u tašni, i naravno da ovoliko daleko od civilizacije nema signala, a čak i da ga ima, baterija joj je na izdisaju. Možda je telefonski poziv bio samo upozorenje, možda je to sve, možda su dečaci bezbedni. Možda je to budalasta pretpostavka koja više ne važi. Virva je trebalo da Tomas Pinčon www.balkandownload.org

dođe po Otisa u školu, Zigi bi trebalo da je na krav magi sa Najdželom, ali šta s tim. Sva mesta u njenom svetu koja je uzimala zdravo za gotovo nisu više sigurna, zato što se sada sve svodi na pitanje gde će Zigi i Otis biti zaštićeni? Kome od svih svojih poz‐ nanika još može da veruje? Možda bi bilo korisno, podseća sebe, da sada ne paniči. Zamišlja sebe kako se pre‐ tvara ne baš u stub od soli, već u nešto između toga i spomen-statue, gvozdene i mračne, svih njujorških žena koje su je živcirale što stoje na ivičnjaku i „zovu taksi“ mada se nikakav taksi ne vidi u krugu od deset kilometara – svejedno pruža ruku ka praznoj ulici i saobraćaju koga nema, ne molećivo, već nekako obesno, to je tajni po‐ kret koji će dići uzbunu kod svih gradskih taksista: „Neka kravetina stoji na ćošku sa dignutom rukom! Idemo! Idemo!“ A ipak se sada pretvara u neku verziju sebe koju ne prepoznaje, vidi sopstvenu ruku kako se sama pruža u vetar što duva sa reke, i pokušava da iz odsustva nade, iz neuspeha iskupljenja, dočara čarobno bekstvo. Možda kod onih žena nije videla ništa obesno, možda je to zaista bio čin vere. A to je, praktično, u Njujorku i običan izlazak na ulicu. Pošto se vratila u menhetnski stvarni svet, na kraju nekako prolazi kroz senke po‐ prečnih ulica u kojima nema policije, izlazi na Desetu aveniju i dok ide na Gornji Menhetn, nailazi na mnoštvo svetlećih brojeva i slova na veselim žutim krovovima, putuju po tamnom času kao da je ulica crna reka što večito teče uz Menhetn, a svi taksiji i kamioni i civilni automobili samo plove po njenoj površini... Horst još nije kod kuće. Otis i Fiona su u dečjoj sobi, bave se kao i obično svojim kre‐ ativnim razmimoilaženjima. Zigi je ispred televizora, kao da se nije desilo ništa neo‐ bično, gleda crtani film Skubijeve latinoameričke avanture! (1990). Maksina zna da ne bi trebalo da odmah počne sa ispitivanjem, pa zato na brzinu odlazi u kupatilo da se sredi i tek onda seda pored njega negde taman za pauzu za reklame. „Zdravo, mama.“ Ona želi da ga zauvek grli. Umesto toga pušta ga da joj ispriča zaplet. Šegi, kome su nekako dozvolili da vozi kombi, zbunio se, pogrešio je u naviga‐ ciji, pa je pustolovna petorka na kraju završila u Medeljinu u Kolumbiji, što je tada bilo središte ozloglašenog kokainskog kartela, gde su naleteli na plan odmetnutog agenta DEA da preuzme vlast nad kartelom tako što će se pretvarati da je duh – šta bi drugo – ubijenog mafijaškog bosa. Uz pomoć čopora ulične manguparije, međutim, Skubi i drugari će mu smrsiti konce. Crtać se nastavlja i zlikovac je izveden pred lice pravde. „Ne mogu da verujem,“ besni on, „majka mi je uvek govorila da će mi glave doći koka, a ne pas!“ „Dakle“, što nevinije može, „kako je danas bilo na krav magi?“ Probna faza www.balkandownload.org

„Znaš, baš čudno što me pitaš. Počinjem da shvatam zašto je dobra.“ Odmah posle časa Najdžel je bio negde napolju, tražio je siterku, a Ema Levin je otišla u patrolu oko zgrade, kada je Zigi čuo pištanje iz njegovog ranca. „O-o. Najdžele.“ Zigi je izvadio sajbiko, pogledao ekran, počeo da olovčicom priti‐ ska dugmad. „On je u Dvejn Ridu iza ugla. Ispred je nekakav kombi u kome su neki sumnjivi tipovi, a motor je uključen.“ „Vidi, strava, džepna tastatura, na tome možeš, kao, da šalješ mejlove?“ „Pre kao instant poruke. Misliš da ne treba da brinemo zbog tog kombija?“ Iznenada je usledio silan blesak i eksplozija. „Harah!“, promumlala je Ema, „akti‐ virao je žicu.“ Istrčali su na zadnji izlaz i ugledali neku ljudeskaru paravojnog izgleda kako žmir‐ ka, posrće i psuje. Sve je mirisalo na vatromet. „Možemo nekako da vam pomognemo?“ Ema brzo zakoračuje udesno i pokazuje Zigiju da zakorači ulevo. Posetilac se okreće ka mestu odakle su mu se obratili i čini se kao da nešto uzima. Ema hitro kreće u akciju. Majmun nije odleteo veoma daleko, ali je bio dovoljno pometen kada je tresnuo da joj je bilo dovoljno samo nekoliko ekonomičnih pokreta, sa Zigijem kao rezervom, da ga neutrališe. „Nije samo amater nego je i glup. Ne zna s kim se zeza?“ „Sjajni ste, gospođice Levin.“ „Naravno, ali mislila sam na tebe. Ti si pripadnik moje jedinice, Zig, nas niko ne sme da dira, on čak nije ni dotle stigao, je li?“ Ona pretresa uljeza i nalazi glok sa prevelikim okvirom. Zigijev pogled postaje da‐ lek, kao da snima nešto u sebi. „Hmmm... možda ipak nije civil, a ipak nije ni neki profesionalac, šta nam onda ostaje, pitam se?“ „Privatni podugovarač?“ „To sam i ja mislila.“ „Znači vi jeste iz spavačke ćelije.“ Sleganje ramenima. „Ja sam spremna 24 časa dnevno. Kad zatreba, stižem. Izgleda da je sada tako. Daj samo da aktiviram još jedan topovski udar, a onda ćemo da po‐ tražimo kolica u podrumu da odguramo ovu budalu negde gde će ga njegovi drugari iz kombija pokupiti.“ Guraju nesvesnog revolveraša ulicom, pa ga izbacuju na pločnik pored razbijenog pisaćeg stola, nabubrelog i iskrivljenog od kiše. Raspravljali su da li da zovu policiju, zaključili da neće škoditi. „I to je otprilike to. Najdžel je naravno bio besan što nije učestvovao.“ „I... to si ti sve video u nekoj epizodi Moćnih rendžera ili tako nečeg“, Maksina pita puna nade. „Laganje o takvim stvarima je loše za karmu... Mama? Jesi li dobro?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Oh, Zigurate... Samo mi je drago što si na sigurnom. Mnogo sam ponosna na tebe, kako si se poneo... I gospođa Levin je sigurno ponosna. Je l’ u redu da je posle pozovem?“ „Veruj mi, sve će da potvrdi.“ „Samo da joj zahvalim, Zigi.“ Otis i Fiona izleću iz dečje sobe. „Slušaj me, Fi, moraš da zaštitiš autorska prava, posle će ti biti krivo.“ „To su standardne odredbe ugovora, Sačivan kaže da mogu da odem kad god po‐ želim.“ „I ti mu veruješ? Pa on je regruter.“ „Sad se ponašaš kao da si ljubomoran.“ „To je baš zrelo, Fiona.“ Horst trepćući ulazi u stan, pa gleda Maksinu. „Momci, moram nakratko da po‐ razgovaram sa vašom mamom“, hvata je za ruku, pa je blago vodi u spavaću sobu. „Dobro sam“, kaže Maksina, a izbegava njegov pogled. „Treseš se, bleđa si od Griniča u Konektikatu u četvrtak. Nema razloga za brigu, dušo. Razgovarao sam sa Zigovom instruktorkom, to je bio samo standardni njujor‐ ški manijak zbog koga je krav maga i izmišljena.“ Ona zna u šta se njegovo iskreno lice koje nikada neće postati odraslo i cinično može pretvoriti, zna da je bolje da pusti da ovo prođe osim ako ne želi da je potpuno zgnječi, šta god bilo, recimo griža saves‐ ti, na kraju se odlučuje za klimanje glavom, daleko, bedno. Neka se Horst zadovolji pričom o standardnom manijaku. U ovom gradu ima hiljadu stvari kojih se treba bo‐ jati, možda čak i dve hiljade, a postoji još previše toga što verovatno on nikada neće saznati. Sve tišine, sve godine, prevare bez seksa istražiteljke prevara, plus neočekiva‐ no i nešto stvarnog seksa, a sada je saučesnik u tom seksu mrtav. Nikako ne može da improvizuje objašnjenje za ono što se danas desilo, prvo što će Horst reći biće pokoj‐ nik, viđala si se sa njim? a ona će na to da prasne, nemaš pojma o čemu govoriš, onda će on da je krivi što izlaže dečake opasnosti, onda će ona da kaže pa gde si ti bio kada je trebalo da budeš ovde sa njima, i tako sve dalje i jebeno dalje, i onda će sve ponovo biti kao nekad. Zato je najbolje da sada umukneš, Maksina, samo lepo umukni. Sutradan Ema Levin zove sa vestima o anonimnom buketu ruža koji joj je stigao u studio, sa porukom na hebrejskom čiji je smisao da će sve biti dobro. „Možda dečko?“ „Naftali zna da cveće postoji, viđa ga ponekad na pijaci, ali i dalje misli da se jede.“ „Onda možda...“ „Možda. A opet, niko nas ne plaća da budemo Širli Templ. Sačekajmo pa ćemo da Probna faza www.balkandownload.org

vidimo.“ To ipak, možda, i nije tako loš znak? U međuvremenu su se Avi i Bruk preselili u stan blizu Riversajda čija je skaredna cena potpuno u skladu s Avijevom platom u ha‐ šslingerzu, tako da Maksina sada ima delimično uverljiv izgovor da dečake privreme‐ no skloni kod babe i dede, u čijoj zgradi postoji bezbednosni sistem koji se može naći u najčuvanijim prestoničkim ustanovama. Horst se sa tim oduševljeno slaže, dobrim delom i zato što je iznova otkrio svoju kvazibivšu suprugu kao objekat požude. „Ne mogu to da objasnim...“ „Odlično, onda nemoj.“ „To je nešto kao preljuba, samo drugačije?“ Kakva rečitost. Maksina sluti da je to na neki tajanstven način povezano sa vibra‐ cijama bludnice koje ona širi, volela to ili ne, plus Horstova sumanuta sumnja u sva‐ kog muškarca, duha ili nekog trećeg, koji joj prilazi na domet hvatanja za dupe, a po‐ što nije potrebno da postane nešto posebno perverznija nego što već jeste da bi se zbog toga osećala polaskano, pušta ga da misli šta želi da misli, i shodno tome je erek‐ tivna situacija sasvim zadovoljavajuća. Uz to, jednog dana, iz čista mira, Horst joj daje ključeve impale. „Šta će to meni?“ „Za svaki slučaj.“ „Kakav slučaj...“ „Ništa konkretno, samo mi se nešto javlja.“ „Šta ti se javlja, Horste?“ Pažljivo ga posmatra. On izgleda sasvim normalno. „Neće ti smetati da je vozim? S obzirom na to koliko si alergičan na ogrebotine?“ „A to, popravku limarije sama plaćaš, naravno.“ Što ne znači da se on sve vreme mota po kući. Jedne noći su on i njegov ortak Džejk Pimento, koji se sa Bateri Parka doselio na Mari Hil, otišli na celonoćni provod sa bandom finansijera od preko bare, zainteresovanih za retke zemne metale, a oni su, oseća Horst šestim čulom, sledeća tražena roba, tako da Maksina ide da prespava kod roditelja sa dečacima. Leže rano, ali se stalno budi. Odlomci snova, ciklusi iz kojih ne može da izađe. Gleda u ogledalo, iza nje se pojavljuje neko lice, njeno lice, ali puno zlih namera. Od tih vinjeta svaki put oseća vibrirajuću prazninu u grudima. U nekom trenutku joj je svega dosta. Mrmlja i ustaje iz mokrih čaršava. Neko juri gore-dole po gornjem Bro‐ dveju u automobilu čija truba svira prvih osam taktova teme iz filma Kum, Nina Rote. Iznova i iznova. To se dešava jednom godišnje, a noćas je izgleda ta noć. Maksina počinje da se šunja po stanu. Dečaci su naslagani u krevetićima, vrata su odškrinuta, ona voli da misli kako je to zbog nje, a zna da će jednog dana njihova vra‐ ta biti zatvorena i da će ona morati da kuca pre nego što uđe. U Ernijevoj radnoj sobi, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

koju deli sa mašinom za veš i sušačem, antikvitetni Eplov CRT monitor i dalje je uključen, Elejnin trpezarijski muzej dugovekih sijalica iz tog stana na malim postolji‐ ma od stiropora, sa datumima ugradnje i pregorevanja. Sijalice marke silvanija iz jed‐ ne određene ere izgleda da su najduže trajale. Iz TV sobe dopire nekakva klasična muzika. Mocart. U tim očajničkim časovima kasnog noćnog programa, ona nalazi Ernija ispred TV-a, lice mu je preobraženo na sjaju pradrevnog trinitrona, gleda opskurnu, zapravo nikada distribuisanu verziju Don Đovanija braće Marks, sa Gručom u naslovnoj ulozi. Bosonoga ulazi na vrhovi‐ ma prstiju i seda pored oca na sofu. Tu je velika plastična posuda sa kokicama, preve‐ lika čak i za dvoje, koju Erni posle nekog vremena gurka u njenom pravcu. Za vreme recitativa joj objašnjava. „Izbacili su Komendatorea, tako da nema Dona Ane, nema Don Otavija, ovako, bez ubistva, to je sad komedija.“ Leporela igraju i Čiko i Harpo, jedan za replike, a drugi za vizuelne gegove, Čiko na primer brlja u kataloškoj ariji, dok Harpo jurca oko done Elvire (Margaret Dumont, u ulozi za koju je rođena), šti‐ pa, hvata i svira trubom na biciklu, a takođe kasnije na harmonici prati „Deh, vieni alla finestra“. Maseto je studijski bariton koji nije Nelson Edi, Cerlina je veoma mla‐ da, plejbekovana i više nego pristala Beatris Pirson, koja će kasnije tumačiti jednu drugu naivku fatalno sklonu propalicama, u filmu sa Džonom Garfildom, Force of Evil (1948). Pošto se opera završila, Erni isključuje zvuk i širi ruke, blago sležući ramenima, kao bas kada se klanja. „Dakle? Prvi put da si odgledala čitavu operu.“ „Pa, kad je društvo dobro...“ „Snimio sam je i za momke, čini se da je prava stvar za njih.“ „Kulturna razmena, primećujem kako su te navukli da igraš sa njima Metal Gear Solid.“ „To je bolje od onog televizijskog smeća u koje ste ti i Bruk blenule kao male.“ „Da, ti si stvarno mrzeo sve one policijske serije. Ako bi nas uhvatio da ih gleda‐ mo, isključio bi televizor i terao nas u sobu.“ „A da nisu možda postale bolje? Šta se desilo sa privatnim detektivima, sa simpa‐ tičnim prestupnicima? nestali su u onoj propagandi posle šezdesetih, orvelovska čiz‐ ma na licu, beskrajni progon i prisila, policija, policija, policija. Šta je loše što smo hteli da vas zaštitimo od toga, da zaštitimo vaše osetljive duše? Mnogo smo pa posti‐ gli. Tvoja sestra likudovac, ti ganjaš sirotane koji samo pokušavaju da spoje kraj s krajem.“ „Možda je TV u ono doba ispirao mozak, ali to danas nikako ne može da se desi. Internet niko ne kontroliše.“ „Ne misliš valjda ozbiljno? Ako želiš, veruj u to, ali nećeš moći još dugo, mala moja. Znaš odakle taj tvoj onlajn raj potiče? Pokrenut je u doba hladnog rata, kada su Probna faza www.balkandownload.org

nevladine organizacije bile pune genijalaca koji su razrađivali nuklearne scenarije. Akten-tašne i naočari debelog okvira, naizgled akademski zdrav razum, svaki dan idu na posao da zamišljaju sve načine na koje će doći do uništenja sveta. Tvoj internet, u to doba ga je Ministarstvo odbrane zvalo DARPanet, njegova istinska prvobitna svr‐ ha bila je da obezbedi opstanak američke komande i kontrole posle nuklearne razme‐ ne sa Sovjetima.“ „Šta?“ „Naravno, ideja je bila da se uspostavi dovoljno čvorišta tako da, bez obzira na to koje bude uništeno, uvek mogu da uspostave kakvu-takvu mrežu tako što će povezati preostala.“ Ovde u prestonici nesanice, do zore su ostali sati, a evo u šta može da se izrodi ne‐ vini razgovor između oca i kćeri. Ispod prozora se čuje razulareni zvučni pejzaž po‐ noćne ulice, lom, vrištanje, izduvni gasovi vozila, njujorški smeh, preglasan, previše banalan, prekasno pritisnute kočnice pre nekog mučnog, tupog udarca. Kada je Mak‐ sina bila mala, mislila je da je ta noćna larma predaleko da bude bitna, poput morskih sirena. Sada je uvek preblizu, deo dogovora. „Jesi li se ti nekada bavio tim stvarima u doba hladnog rata?“ „Ja? Meni je to bilo previše tehnički. Ali ljudi u politehničkoj u Bronksu sa kojima sam se družio... Ludi Jejl Džekobijan, fino dete, nekad smo išli u centar, zarađivali neki dolar igrajući pingpong. On je otišao na MIT, dobio posao u RAND korporaciji, preselio se u Kaliforniju, prestali smo da se čujemo.“ „Možda nije radio u odeljenju za dizanje sveta u vazduh.“ „Znam, ja lako sudim ljudima, pomiri se s tim. Morala si da živiš u to vreme, mala. Svi sada misle da su Ajzenhauerove godine bile kičaste, uštogljene i dosadne, ali za to je postojala cena, odmah ispod površine krio se istinski užas. Večita ponoć. Ako samo načas zastaneš da razmisliš, eto ga, lako bi mogla u njega da propadneš. Neki jesu propadali. Neki su poludeli, neki su čak i digli ruku na sebe.“ „Tata.“ „Jeste, a tvoj internet je bio njihov izum, ta magična lakoća koja se sada poput smrada širi u najsitnije pore naših života, u kupovinu, kućne poslove, domaće zadat‐ ke, poreze, crpi našu energiju, guta nam dragoceno vreme. A nevinosti nema. Nigde. Nikada je nije ni bilo. Začet je u grehu, najgorem mogućem grehu. A dok je rastao, nikada nije prestao da u srcu nosi otrovnu i ledenu želju za smrću planete, i nemoj da misliš da se bilo šta promenilo, mala.“ Maksina počinje da pretražuje neiskokana zrna u potrazi za preostalim kokicama. „Ali istorija ide dalje, kao što si uvek voleo da nas podsećaš. Hladni rat se završio, je li tako? Internet je nastavio da evoluira, udaljio se od vojske i postao za civile – danas su tu čet sobe, sajtovi, onlajn šoping, najgore što možeš da kažeš jeste da postaje malo Tomas Pinčon www.balkandownload.org

previše komercijalizovan. A vidi kako daje glas milijardama ljudi, vidi šta im sve omogućava, vidi tu slobodu.“ Erni počinje da upucava kanale, kao da je razdražljiv. „Zovi ti to slobodom ako že‐ liš, ali je svejedno zasnovana na kontroli. Svi su međusobno povezani, niko ne može da nestane ako poželi. Zamisli sledeći korak, sve prelazi na te mobilne telefone, imaš totalnu mrežu nadzora kojoj se ne može pobeći. Sećaš se stripova u Dejli njuzu? Ruč‐ ni radio Dika Trejsija? Biće sveprisutan, naivčine će preklinjati da ga nose, te lisice budućnosti. Užas. To je ono o čemu sanjaju u Pentagonu, ratno stanje u čitavom sve‐ tu.“ „E sad znam od koga sam nasledila paranoju.“ „Pitaj svoju decu. Pogledaj Metal Gear Solid – koga to kidnapuju teroristi? Koga Zmija pokušava da spase? Čelnika DARPA. Razmisli o tome, važi?“ „Tata.“ „Ako ne veruješ nama, pitaj svoje prijatelje u FBI, znaš, one dobre policajce sa NCIC bazom podataka? Pedeset, stotinu miliona dosijea? Siguran sam da će ti to pot‐ vrditi.“ Ona to doživljava kao uvod, što verovatno i jeste. „Slušaj, tata, moram nešto da ti kažem...“ Sve priča. Neumoljivi vakuum Vindastovog odlaska. Priča je naravno prila‐ gođena da ne izazove strah za unuke, tako da je izbacila šta se Zigiju desilo posle krav mage. Erni je sluša do kraja: „Video sam nešto u novinama. Tajanstvena smrt, opisali su ga kao eksperta iz neke nevladine organizacije.“ „Kako i ne bi. Jesu li spomenuli i da je ubica? Egzekutor?“ „Nisu. Ali ako neko radi za FBI, CIA, što ne bi bio i egzekutor.“ „Tata, svet sitnih prevaranata u kome ja radim, mi imamo svoj gubitnički kôd, kao što su lojalnost, poštovanje, ne drukaš ako baš ne moraš. Ali ta ekipa, oni jedni druge cinkare iz zabave, Vindastu je prosto istekao rok trajanja.“ „Misliš da su ga sredili njegovi? Ja bih pre rekao da je osveta, svi ozbiljno popizdeli likovi iz Trećeg sveta kojima je ovaj onako usput stao na žulj.“ „Ti si ga video pre mene, ti si mi prosledio njegovu posetnicu, mogao si nešto da kažeš.“ „Nešto više od onoga što sam već govorio? Kad si bila mala, uvek sam pokušavao da te sprečim da se pridružiš imbecilnom obožavanju policajaca, ali posle nekog vre‐ mena svako sam može da greši.“ Onda, oprezno, kako ga je retko viđala: „Maksele, nisi valjda...?“ Gledajući više u kolena nego u oca, pretvara se da objašnjava: „Svi ti sitni preva‐ ranti, nijednom nisam progledala kroz prste, ali prvi veliki ratni zločinac na koga na‐ letim, sva sam omađijana, on muči i ubija ljude, uvek se izvuče, a jesam li zgrožena, Probna faza www.balkandownload.org

šokirana? ne, mislim kako on može da okrene novi list. Još može da okrene novi list, niko nije toliko loš, mora da ima savest, ima vremena, može on da se iskupi, samo što sada više ne može...“ „Pssst. Pssst. Sve je u redu, mala“, stidljivo joj dodiruje lice. Ne, neće se ona tek tako izvući, zna da nije sasvim iskrena, nada se da će Erni, bilo da bi sebe zaštitio, bilo zbog istinske nevinosti koju ona nikako ne može da naruši, to shvatiti samo bukval‐ no. A tako i biva. „Ti si uvek bila takva. Stalno sam čekao da digneš ruke, da to bata‐ liš, da postaneš hladna kao mi ostali, a sve vreme sam se molio da nećeš. Vratila bi se iz škole, sa časa istorije, učili ste o nekom novom košmaru, o Indijancima, o Holoka‐ ustu, o zločinima na koje sam oguglao još pre mnogo godina, o kojima sam preda‐ vao, ali ih više nisam toliko osećao, a ti si bila tako besna, žestoko te bolelo, stegnula bi male pesnice, kako je bilo ko mogao da nešto tako uradi, kako je mogao da živi sa sobom? Šta je trebalo da kažem? Davali smo ti papirne maramice i govorili: to su odrasli, neki se tako ponašaju, ti ne moraš da budeš kao oni, možeš da budeš bolja. Ništa bolje nismo uspeli da smislimo, bilo je bedno, ali znaš šta, nikada mi nije posta‐ lo jasno šta je trebalo da kažemo. Misliš da sam zbog toga srećan?“ „Dečaci sada mene pitaju isto, ne želim da ih gledam kako se pretvaraju u svoje drugove iz razreda, cinične, jezičave male skotove – ali šta će se desiti ako Zigi i Otis počnu da suviše brinu, tata, ovaj svet će da ih očas posla uništi.“ „Nema alternative, moraš da im veruješ, da veruješ sebi, a isto važi i za Horsta, koji se izgleda sada vratio u igru...“ „Zapravo, vratio se još pre nekog vremena. Možda nikada nije ni odlazio.“ „Pa, što se ovog drugog tipa tiče, bolje da se neko drugi pozabavi sa vencem i pos‐ mrtnim govorima. Kao što Džo Hil kaže, ništa kukanje, samo organizacija. I jedan modni savet od tvog elegantnog oca, obuci nešto u boji, šta će ti toliko crno.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

I 38 zato naravno kod Šona sutradan ujutro pušta sebi da se raspadne u paramparčad, ne pred roditeljima ili mužem ili dragom drugaricom Hajdi – već pred nekim idi‐ ot-surfantom za koga je najgori dan kada su talasi niži od pola metra. „Dakle ti si... gajila si neka osećanja prema tom tipu.“ „Gajila osećanja“, kalifornijske brbljarije, molim prevod, ne, čekaj, ne treba. „Šone? Dobro, bio si u pravu, ja nisam, znaš šta, da se ti nosiš u tri lepe, koliko ti još dugujem, daj da platim šta treba, pošto više neću da dolazim.“ „Naša prva svađa.“ „Naša poslednja svađa.“ Iz nekog razloga se ne pomera. „Maksi, vreme je. Do ove tačke dolazim sa svima. Ti se sada moraš suočiti sa Isti‐ nom.“ „Šta, kao ona glupa igra što smo igrali ko klinci?“ Šon spušta žaluzine, pušta traku sa marokanskom trans muzikom, pali mirišljavi štapić. „Jesi li spremna?“ „Nisam. Šone...“ „Evo je – Istina. Piši.“ Nešto joj ne dâ da ustane sa prostirke za meditaciju. Dubo‐ ko dišući, Šon objavljuje: „Jeste je ono što jeste... ako jeste jeste ono što jeste.“ Dopu‐ šta da se spusti tišina, dugačka ali možda ne onako duboka kao njegovi udisaji. „Jesi zapisala?“ „Šone...“ „To je Istina, a sad ponovi.“ Značajno uzdišući, radi kao što joj je rekao, i dodaje: „U zavisnosti naravno od toga kakva je tvoja definicija reči ’jeste’.“ Dobro, nešto malo drugačije. Šta je uopšte bila alternativa? Ponovo su je progutale svakodnevne sitnice, pretvara se da se život Vratio u normalu, drhti od zimskih ne‐ predvidljivosti i umotava se u nekakvo izlizano ćebe troškova prvog kvartala, školskih odbora, nepravilnosti sa računima za kablovsku, svakodnevnog drndanja sa fantazi‐ jama ološa za koje je reč „prevara“ često previše otmen pojam, komšijama odgore za koje je hidroizolacija kupatila nepojmljiva ideja, sa simptomima gornjeg respirator‐ Probna faza www.balkandownload.org

nog i donjeg probavnog sistema, sve u dirljivoj veri da će promena večito biti dovolj‐ no postepena da se njom upravlja, sa osiguranjem, sa bezbednosnom opremom, sa zdravom ishranom i redovnim vežbanjem i da zlo nikada ne stiže uz grmljavinu i eksplodira u nečijim zanosnim zabludama kako je baš on izuzetak... Svaki dan kroz koji Zigi i Otis bezbedno prođu dodaje još jedan hiljaditi deo po‐ ena njenom uverenju da ih možda niko stvarno ne progoni, da je možda niko ne smatra odgovornom za sve ono što je Vindast uradio, možda verovatni ubica Lestera Trejpsa, Gejbrijel Ajs ne projektuje mračnu energiju u srce njene porodice posred‐ stvom Avija Dešlera, koji sve više izgleda kao dete u tinejdžerskom horor filmu za koje se na kraju ispostavlja da ga je zaposeo đavo. „Ma kakvi“, vedro će Bruk, „vero‐ vatno samo eksperimentiše. Možda neka darkerska fora.“ Začudo, u poslednje vreme Maksina shvata da se usredsređuje na sestru, pošto je Bruk u prošlosti bila najbolji indikator svih znaka i simptoma gradske patologije, njen visokoosetljivi detektor tok‐ sina, i sada ju je zainteresovalo što se u Brukino držanje u poslednje vreme ušunjala nekakva čudna nedžangrizavost, nekakva spremnost da se okane starih opsesija o lju‐ dima i šopingu, da se pojavio nekakav... sjaj? Aaaa! Ne, nije moguće. Ili jeste? „Dobro, daj da čujemo, kad je termin?“ „Hm? Termin za šta? Oh. Oh, Maksi Taksi, već si me provalila? Tek sam sinoć rekla Aviju.“ „Među sestrama postoji telepatska veza, gledaj više horor filmova, pa ćeš to da saz‐ naš. Kako je Avi to primio?“ „Strava?“ Avi se ne bi baš tako izrazio. Sada je počeo da svake nedelje redovno dolazi na te‐ retna vrata iza ćoška, da prolazi pored Dejtone, koja odmahuje glavom, da bi Maksini pričao svoje žalosne priče iz hašslingerza, kao da ona ima arsenal superherojskih moći kojima će nekako to da reši. Njegovo radno mesto je postalo zmijarnik bolesnih ambicija, otimanja o teritoriju, karijerizma, prevrtljivosti i drukanja. Ono što je Avi nekada zamišljao kao jednostav‐ nu paranoju o nadmetanju sada je zapravo sistemska stvar, i neprijatelja ima više unutra nego napolju. Shvata da stvarno koristi reč „plemenski“. Takođe: „Smem li da načas upotrebim tvoj ve-ce?“ Što je kod Avija postalo Često Postavljano Pitanje. Plus crvene oči sa napola spu‐ štenim kapcima, slinav nos, ošamućen i isprekidan govor, alarm zaista počinje da se čuje. Jednog dana ga Maksina pušta da malo odmakne, a onda ga prati niz hodnik pa u ve-ce, gde zatiče svog zeta kako u nozdrvu gura mali sprej za čišćenje prašine sa kompjutera i zloupotrebljava aerosol. „Avi, pobogu.“ „U konzervi je samo vazduh, bezopasno je.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Pročitaj šta piše na etiketi. Možda je to ’vazduh’ na nekoj planeti gde je atmosfera od fluoroetana. U međuvremenu, ovde na Zemlji, trebalo bi da zapamtiš da ćeš pos‐ tati parterfamilijas dok si rekao keks.“ „Hvala. Trebalo bi da budem potpuno oduševljen, je li tako? A znaš šta, nisam oduševljen, samo sam napet, znam da moram da nađem drugi posao, Ajs me drži za jaja, kako da platim kredit, kako da izdržavam porodicu ako nema plate?“ „Ajsa pre svega zanima“, hajde obriši suze, „da li neko zavlači ruke u kasu, a ugo‐ vori o poverljivosti su na dalekom drugom mestu. Ako ga ubediš da mu nisi pretnja ni u jednom ni u drugom, sam će da ode i da ti nađe posao iz snova.“ Ne uspeva međutim da odoli Diparčeru. Pošto je kôd postao otvoren i pošto se sjatilo pola planete, a niko nije onaj za koga se izdaje, pojavio se niz menija sa opcijama, du‐ gačak kao Poreski zakon, po sajtu sad može da vršlja bilo ko, krda turistički dokonih, pandurski radoznalih, kraj života ispod pauka kakve smo do sada znali, ROM hakeri, mikro-pivari, RPG jeretici, neprekidno brišu i iznova pišu, blokiraju, obesmišljavaju, iznova definišu večito narastajući spisak novih grafičkih opcija, novih instrukcija, no‐ vog šifrovanja, novih utočišta... vest se pročula, a izgleda da su je čekali godinama, takva je što se kaže potiskivana potražnja. Maksina može da nestane u mnoštvu, ne‐ vidljiva i opuštena. Nije baš navučena, mada se jednog dana na sekundu vratila u stvarni svet, pogledala na zidni sat, izračunala i shvatila da ne zna kako su joj protekla poslednja tri i po sata. Srećom, nema nikoga sem same sebe da pita šta to traži tamo dole, zato što je odgovor tako bedno očigledan. Da, svesna je da Diparčer ne radi vaskrsnuća, hvala što ste primetili. Ali nešto čud‐ no se dešava sa Vindastovim dosijeom, onim koji je prekopirala na svoj kompjuter nedugo pošto ga je Marvin doneo na flešu. Krišom je nalazila trenutke da ga pogleda, i to u poslednje vreme sa prilično rektalnim strahom zato što svaki put kada ga otvo‐ ri, ima novog materijala. Kao da – što bi bilo lako, s obzirom na njen generaciju stari fajervol – neko hakuje kad god poželi. „Uzmimo u obzir nedavno iznetu teoriju“, na primer, „da se subjekat, iako nije dvostruki agent u klasičnom smislu, možda bavio jasno definisanim ličnim ciljevima. Po dokumentima sa kojih je nedavno skinuta oznaka tajnosti, to je možda počelo još 1983, kada je subjekat navodno pomogao u bekstvu izvesne državljanke Gvatemale, za koju su se tamošnje službe zanimale zbog protivdržavnog delovanja i sa kojom je subjekat tada bio u braku.“ I slična ažuriranja, sva čudno ne-negativna, ili čak materi‐ jal od koga bi se mogao sastaviti i poneki hvalospev. Čijim je očima namenjen takav materijal? Samo Maksininim? kome bi koristilo saznanje da je pre dvadeset godina Vindast još bio sposoban za dobra dela, tako što je spasavao svoju tadašnju suprugu Probna faza www.balkandownload.org

Siomaru od fašističkih krvnika za koje je zvanično radio? Prvi autor na koga pada sumnja je sam Vindast, pokušava da se predstavi u lep‐ šem svetlu, samo što je to sumanuto, pošto je Vindast mrtav. Ili su to manevri vašing‐ tonskih prevaranata ili je internet postao medijum za komunikaciju između svetova. Maksina počinje da nazire pojave na ekranu, zna da bi trebalo da ih imenuje, nejasne su, efemerne, svaka nestaje u jedan jedini anonimni piksel. Možda ne. Mnogo je ve‐ rovatnije da Vindast ostaje ugašen, užasno negde drugde. Iako njegovi tvorci tvrde da se Ne bave metafizikom, ta opcija u Diparčeru ostaje otvorena, zajedno sa ovozemaljskim objašnjenjima – pa kada neočekivano naleće na Lestera Trejpsa, umesto da pretpostavi da to neko zbog nečega oponaša Lestera, ili da je to bot sa unapred programiranim dijalozima za sve situacije, ona ne vidi ništa loše u tome da se prema njemu ophodi kao prema pokojnoj duši. Čisto da to odmah razjasnimo: „Dakle! Lestere. Ko je ubica?“ „Zanimljivo. Većinu ljudi prvo zanima kako je to biti mrtav.“ „Dobro, kako je to...“ „Ha-ha, trik-pitanje, ja nisam mrtav, ja sam izbeglica iz života. Što se tiče ubice, kako bi ja trebalo da znam? Preko telefona sam se dogovorio da ostavim svežanj para umotan u celofan, prvi deo isplate za Ajsa, ispod bazena u Dezeretu u ponoć, i slede‐ će što znam, evo me ovde lutam i avetinjski hvatam metafizičke zjale.“ „Igor Daškov je rekao da si pričao kako pokušavaš da nađeš nekakvo utočište u Diparčeru. Da li sada zapravo razgovaram sa Igorom? Sa Mišom i Grišom?“ „E nemoj tako, ja ponekad upotrebim neodređeni član.“ „Dobro, dobro. Recimo da još negde postoji netaknuta granica. A iza nje prazni‐ na. Ako si bio tamo...“ „Izvini. Ja sam bio samo sitna riba, sećaš se? Ako želiš proročanstvo, naravno, mogu i to, ali će zvučati kao lupetanje.“ „Šta kažeš da me bar pustiš da te dignem nazad. Ko god da si.“ „Šta. Gore na površinu?“ „Bar negde bliže.“ „Što?“ „Ne znam.“ Stvarno ne zna. „Ako si ovo zaista ti, Lestere, užasno mi je da si izgub‐ ljen tamo dole.“ „Čitava stvar i jeste u tome da budem izgubljen ovde dole. Pogledaj ponekad po‐ vršinski veb, reci mi da nije žalostan prizor. Baš bi me usrećila, Maksina.“ Tako bi mogla da se šeta i po svom kraju – sledećeg trena, eto i njenih Zigija i Otisa. Iako su mogli da biraju u čitavom beskrajnom kosmosu, momci su na torentima naš‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

li grafičke fajlove za verziju Njujorka kakav je bio pre 11. septembra, pre sumornih izjava gospođe Čeng o stvarnom i izmaštanom, pa su ga onda pretvorili u svoj grad Zigotisopolis, izveden u prijatnoj paleti preuzetoj iz starinskih štamparskih tehnika poput onih za razglednice iz prohujalih vremena. Neko je negde na svetu, dok uživa u izuzetosti iz vremena koja stvara veći deo sadržine interneta, strpljivo kodom spa‐ jao ova vozila i ulice, ovaj grad koji nikada ne može biti. Stari Hajdenov planetarijum, pretrampovski hotel Komodor, kafeterije na gornjem Brodveju koje ne postoje već godinama, švedski stolovi i kafane koje nude besplatan ručak, gde redovni gosti vise oko kuhinjskih vrata da bi prvi probali sve što se unosi, gradski letnji bioskopi sa pla‐ vim znacima gde između crteža ledenjača i pahuljica piše „unutra je hladno“, Medi‐ son skver garden i dalje na uglu Pedesete i Osme avenije, a Džek Dempsi i dalje od‐ mah preko puta, a na starom Tajms skveru, pre kurvi, pre droge, fliperane kao Fasci‐ nation, fliperi sada toliko klasični da mogu da ih kupe samo preplaćeni japiji i muzič‐ ki studiji gde vas petoro-šestoro možete da se potrpate, obradite najnoviji hit Edija Fišera i dobijete ga na vinilu. Retro mašine na ulicama, mada godišta i modeli nisu definisani, ima ih mnogo i večito su u pokretu. Erni i Elejn, verovatni izvor svega ovoga, urlali bi od radosti prepoznavanja. Ona vidi dečake, ali oni još nisu videli nju. Nema nikakvih lozinki, ona i dalje ok‐ leva da se loguje bez poziva, ipak je to njihov grad. Ovde vladaju drugačiji prioriteti, gradski pejzaži Maksininog Diparčera su čudno oronuli, mesto gde vladaju ravno‐ dušnost i zloupotrebe, a pseća govna se ne čiste i ona ne želi da to unese sa sobom u njihov milostiviji grad, među te starinske boje, drečavozeleno rastinje, indigo pločni‐ ke i pedantno isplaniran saobraćaj. Zigi je stavio ruku bratu preko ramena, a Otis ga gleda sa beskrajnim obožavanjem. Šetaju po tim još neiskvarenim ekranima, već se tu osećaju kao kod kuće, ne brinu za svoju bezbednost, spasenje, sudbinu... Ne obraćajte pažnju na mene, momci, ja ću samo da virim odavde sa stranice za goste. Kaže sebi da to spomene, pažljivo, blago, kada se svi vrate u stvarni svet, u kvarni svet, u šta god da je sada. Zato što je ova čudna stvar stvarno počela da se de‐ šava. Sve joj je teže da razlikuje „stvarni“ Njujork od tumačenja poput Zigotisopoli‐ sa... kao da stalno upada u vrtlog koji je svaki put nosi sve dalje u virtuelni svet. Po‐ javljuje se mogućnost, sasvim sigurno nije bila predviđena u prvobitnom poslovnom planu, da će se Diparčer preliti u opasni prostor između ekrana i lica. Iz pepela i oksidacije te postmagične zime, pojave neutemeljene u stvarnosti poče‐ le su da iskaču kao pečurkice u Super Mariju. Rano jednog vetrovitog jutra Maksina hoda Brodvejom kada nailazi plastični poklopac od aluminijumske posude u kakvi‐ ma se dostavlja hrana, pa se kotrlja na vetru, na ivici, ivici tankoj kao san pred zoru, stalno pokušava da padne, ali ga vazdušna struja ili nešto – možda neki nerd za tasta‐ turom – održava uspravnim nemoguće dugo, pola ulice, čitavu ulicu, čeka na semafo‐ Probna faza www.balkandownload.org

ru, pa onda prelazi još pola ulice, gde se napokon skotrljava sa pločnika i pod točkove kamiona koji kreće i oni ga gaze. Stvarnost? Kompjuterska animacija? Istog dana, posle ručka u humus baru gde uvek postoji mogućnost psihodeličnih toksina u tabuliju, prolazi pored lokalnog Ujka Dizija i evo starog istoimenog vlasni‐ ka glavom i bradom, lupa po vratima kamiona za dostavu i viče: „Idemo! Idemo!“ Ona jedan tren predugo zastaje da blene i Dizi je primećuje. „Maksi! Baš sam tebe hteo da vidim!“ „Ne, Dizi, nisi, stvarno.“ „Evo. Ovo je za tebe. U znak zahvalnosti.“ Pruža kutijicu sa šarkama u kojoj se iz‐ gleda nalazi prsten. „Šta je to, je l’ ti to mene prosiš?“ „Sad mi je stigao od distributera, nov-novcat. Kineska roba. Nemam čak ni pojma pošto da ga prodajem.“ „Zato što...“ „To je prsten nevidljivosti.“ „Hm, Dizi...“ „Ne zezam se, hoću da ga uzmeš, hajde, probaj ga.“ „I... od njega ću da postanem nevidljiva.“ „Čika Dizi lično garantuje.“ Nije sigurna zašto to radi, ali stavlja prsten. Dizi se nekoliko puta vrti oko sebe, pa počinje da pipa po vazduhu. „Gde je nestala? Maksi! Jesi li tu?“ i tako dalje. Ona shvata da skakuće da bi ga izbegla. Kakve su ovo budalaštine. Skida prsten i vraća mu ga. „Evo ti. Nego znaš šta, hajde ti da ga probaš.“ „Sigurna si...“ Sigurna je. „Dobro, to je bila tvoja ideja.“ On stavlja prsten i iznena‐ da nestaje. Ona provodi više vremena nego što ga tog dana zaista ima tražeći ga, ne može da ga nađe, prolaznici počinju da je čudno gledaju. Vraća se u kancelariju, na‐ lazi da je dan nekako zagađen tim pitanjem šta je zaista stvarnost, odustaje oko četiri, i odlazi dole na 72. ulicu, koja će uskoro biti Srednji Menhetn, gde naleće na Erika, koji izlazi iz Grejeve papaje u društvu nekog klinca koji prosto zrači kriminalno. „Maksi, ovo je moj ortak Keton, specijalnost su mu lažne slike za legitimacije, haj‐ de, možeš da nam pomogneš da ga potražimo?“ „Šta da tražite?“ Beli kombi, objašnjava Erik, po mogućnosti parkiran, bez ogrebotina, prljavštine, logotipa ili natpisa. Idu gore-dole po nekoliko ulica, do Zapadne Centralnog parka i nazad, pre nego što su našli kombi koji je Ketonu prihvatljiv, i onda Erik pozira is‐ pred njega, vadi fleš kameru i kaže mu da se osmehne. Pravi pet-šest snimaka, pa od‐ laze na Brodvej, u prodavnicu jeftinog prtljaga, zbog čega se svi Maksinini senzori ak‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

tiviraju, jer se u svakoj od tih šarenih putnih torbi i kofera sigurno može naći svaka krijumčarena roba koju kako vi, tako i momci iz lokalne policijske stanice možete da zamislite. Posle kratkog intervala za daunloud, Keton se vraća sa selekcijom Erikovih fotografija. „Koja se tebi sviđa, Maksi?“ „Ova ovde je lepa.“ „Pet-deset minuta“, kaže Keton, pa odlazi u drugu sobu, gde su štampač i lamina‐ tor. „Nekakva akcija“, nagađa ona, „za koju ne treba da znam?“ Erik počinje malčice da vrda. „U slučaju da moram na brzinu da bežim iz grada.“ Pauza, kao da razmišlja. „Mislim, sve postaje nekako nenormalno?“ „Pričaj mi o tome.“ Ona mu priča o kotrljajućem poklopcu i Čika Dizijevom nes‐ tajanju. „Nekako mi se čini da u poslednje vreme virtuelno ulazi u stvarno.“ I Erik je to primetio. „Možda su to opet oni ljudi iz projekta Montok. Ono, puto‐ vanje kroz vreme, menjanje uzroka i posledica, kada god vidimo da stvari počinju da se raspadaju, pikselizuju i preskaču, kad vidimo da pristiže neočekivana ružna istori‐ ja, kad se čak i vremenske prilike kvare, to znači da su nešto petljali vremenski opera‐ tivci.“ „Meni zvuči dobro. Nije teže poverovati nego u ovo što svaki dan gledamo na ves‐ tima. Ali nikada nećemo imati načina da budemo sigurni. Čim se neko previše pribli‐ ži istini, nestane.“ „Možda smo samo živeli u jedno kratko i privilegovano doba, i sada se sve vraća da bude kako je uvek bilo.“ „Vidiš neke, hm, probleme u budućnosti?“ „Samo neko čudno osećanje u vezi sa internetom, da je gotov, ne tehnološki me‐ hur ili 11. septembar, već da postoji neka fatalna greška u njegovoj prošlosti. Da je sve vreme prisutna.“ „Eriče, zvučiš kao moj otac.“ „Gledaj samo, svakog dana ima sve više jadnika nego korisnika, tastature i ekrani služe samo da nas sprovedu do veb-stranica na koje Vlast želi da se navučemo, šo‐ ping, igre, drkanje, strimovanje beskonačnog smeća...“ „Hej, čoveče, da nisi malo prestrog. Šta kažeš za malo onoga što Buda zove sami‐ lost?“ „U međuvremenu hašslingerz i slični sve glasnije urlaju o ’internet slobodama’, a sve veći deo interneta predaju u ruke zlikovcima... Provalili su nas, jasno, svi smo usamljeni, svima nešto očajnički treba, niko nas ne poštuje, silno želimo da verujemo u svaku jadnu imitaciju pripadanja koju žele da nam prodaju... Igraju se sa nama, Maksi, a igra je nameštena i neće se okončati sve dok internet – onaj pravi internet, onaj san, ona nada – ne bude uništen.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Pa gde je onda komanda ’opozovi’?“ Nekakav gotovo nevidljiv drhtaj. Možda se smeje za sebe. „Možda postoji dovolj‐ no dobrih hakera koji žele da uzvrate udarac. Odmetnika koji će raditi besplatno, koji neće imati milosti ni prema kome ko pokušava da zloupotrebi net.“ „Građanski rat.“ „Dobro. Samo što robovi čak i ne znaju da su robovi.“ Tek kasnije, u beznadežnim pustarama januara, Maksina shvata da je to bio Eri‐ kov način da kaže zbogom. Nešto slično je možda uvek bilo u izgledu mada je ona pre očekivala sporo, virtuelno odvajanje, ispod previše bleštavo osvetljenih kaljuga šoping-sajtova i trač-blogova, dole kroz nesigurno svetlo, iza jednog pa drugog vela šifrovanja, dublje u Dubokom vebu. Ne, umesto toga tek jednog dana bam – nema više L voza, nema više Ribolovačkih priča, odjednom je mračno i nemo, još jedno kla‐ sično bekstvo, ostavlja samo nelagodno uverenje da možda još postoji negde, gde čast nije u minusu. Ispostavlja se da je Driskol još u Vilijamsburgu, da još odgovara na mejlove. „Je li mi srce slomljeno, hvala što pitaš, nisam ni imala pojma šta se zapravo deša‐ va. Erik je sve vreme imao, kako da kažem, alternativnu sudbinu? Možda i nije, ali si ti sigurno nešto primetila. Sada moram da se bakćem neodložnijim glupostima kao što su previše cimerki, problemi sa toplom vodom, krađa šampona i balsama, moram da se fokusiram dovoljno u budućnost da bih našla sopstveni stan, ako to znači novu fazu u životu, radno vreme u nekoj kancelariji ili prodavnici negde preko mosta, pa neka tako i bude. Molim te još nemoj da se seliš u predgrađa ili slično, važi? Možda ću da svratim ako nađem vremena.“ Dobro, Driskol, trodimenzionalno i ovde u „objektivnoj stvarnosti“ stvarno bi bilo lepo ako bi uspela, nije toliko bitno sa koje strane reke, već više sa koje strane ekrana. Maksina nije ništa srećnija što se pojavio epistemološki virus koji izbegava samo Horsta, tako da on, tipično imun, uskoro postaje poslednje sredstvo za kalibraciju. „Dakle, tata, je li ovo stvarno? Ili nije stvarno?“ „Nije stvarno“, udeljuje Horst Otisu kratak pogled pa se vraća, recimo, Benu Stile‐ ru u filmu Priča o Fredu Makmariju. „Mnogo je čudno osećanje“, poverava se impulsivno Maksina Hajdi. „Naravno“, sleže ramenima Hajdi, „to bi bio GIAP, ono staro pitanje, Granada ili Asberi park. Ništa novo.“ „Unutar zatvorenog, incestuoznog akademskog sveta, hoćeš da kažeš, ili...“ „Zapravo, možda ti se dopadne njihova veb-stranica“, jednako nadrndano, „za žr‐ tve čija je borba da uvide razliku posebno živopisna, kao tvoja, na primer, Maksi...“ „Hvala ti, Hajdi“, pomalo pevuckavo, „a Sinatra je, verujem, pevao o ljubavi.“ Nalaze se na aerodromu Kenedi, u Lufthanzinom salonu za poslovnu klasu, pijuc‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

kaju nekakvu organsku mimozu, dok se svi drugi u prostoriji trude da se što brže na‐ piju. „Pa, to je sve ljubav, zar ne“, traži Hajdi pogledom Konklina, koji je otišao u na‐ zalnu inspekciju prostorija. „Taj problem stvarno/virtuelno, toga kod tebe nema.“ „Pa, ja sam ti valjda od onih kojima i Jahu dobar. Klikneš da uđeš, klikneš ponovo da izađeš, ništa posebno napredno, ništa previše...“, karakteristična hajdinska pauza, „duboko.“ Na njenom koledžu je pauza između semestara, i Hajdi namerava da odmor pro‐ vede sa Konklinom u Minhenu. Kada je Maksina prvobitno za to čula, vagnerovska duvačka sekcija počela je grubo da trešti koridorima kratkoročnog pamćenja. „Je li to zbog...“ „On…“ – ne više, primećuje Maksina, „Konklin“ – „on je nedavno kupio polovnu flašu kolonjske vode 4711, koju su oslobodili američki vojnici iz Hitlerovog privatnog kupatila u Berhtesgadenu... i...“ Sledi onaj stari hajdinski da, i šta se to tebe tiče po‐ gled. „A jedina forenzička laboratorija na svetu opremljena da obradi Hitlerove klice nalazi se u Minhenu. Pa, ko ne bi želeo da bude siguran, to je kao trudnoća, zar ne.“ „Ti ga nikada nisi shvatila“, okretno se izmiče sa putanje nepojedenog sendviča koji je Maksina nagonski zgrabila i zatim bacila na nju. Istina je da i dalje ne razume Konklina, koji se sada gotovo skakutavo vraća u Lufthanzin salon. „Spreman sam! A ti, Otrovna devojko, jesi li i ti spremna za ovu pustolovinu?“ „Jedva čekam da krenem“, Hajdi će pomalo odsutno, čini se Maksini. „Moguće da je to – to, znaš, karika koja nedostaje, prvi korak nazad ka tom mrač‐ nom sillage, kroz toliko vreme i haos, do živog Firera...“ „Nikad ga ranije nisi tako zvao“, sinulo je Hajdi. Konklinov odgovor, verovatno idiotski, prekida mlada dama sa razglasa koja naj‐ avljuje let za Minhen. Ovih dana postoji još jedna kontrolna tačka, nasleđe 11. septembra, gde radnici obezbeđenja u Konklinovom unutrašnjem džepu nalaze moguće istorijsku flašicu parfema 4711. Uzbuđeni nemački sleng na razglasu. Naoružano obezbeđenje iz dve države okomilo se na osumnjičene. Ups, priseća se Maksina, neko pravilo da su teč‐ nosti zabranjene u avionu... dok stoji iza neprobojne plastične barijere, pokušava da to pantomimom objasni Hajdi, koja strelja pogledom i izvija obrve kao da govori ne‐ moj samo tu da stojiš već zovi advokate. Kasnije, mnogo sati kasnije, u taksiju koji vozi nazad na Menhetn: „Znaš, Hajdi, tako je verovatno najbolje.“ „Da, možda se u Minhenu još zadržao poneki džep loše karme“, klima glavom Hajdi, gotovo se može reći sa olakšanjem. Probna faza www.balkandownload.org

„Nije sve propalo“, ubacuje se Konklin, „mogu da je pošaljem po kurirskoj službi, osigurano, a izgubili smo samo jedan dan, moj pupoljku tuberoze.“ „Smislićemo nov strateški pristup“, obećava Hajdi. „Marvine, nisi u uniformi. Gde ti je Kozmova oprema?“ „Prodo sam je na Ibeju, bejbe, idem u korak s vremenom.“ „Za koliko, dolar devedeset devet, je li.“ „Za više nego što možeš da sanjaš. Ništa više ne umire, tu je sad kolekcionarsko tr‐ žište, ovo je novi svet, a japiji su njegovi anđeli.“ „Dobro. A ova stvar koju si mi upravo doneo je...“ Novi disk, šta bi drugo, mada Maksina, bez mnogo oduševljenja, stiže da ga pogle‐ da tek posle večere, kada se Horst usidrio ispred televizora da gleda Aleka Boldvina u Priči o Reju Milandu. Još jedan kadar sa pokretne platforme, ovog puta kroz bljuzga‐ vicom zamrljani vetrobran nekakvog velikog kamiona. Po onome što se vidi, teren je planinski, nebo sivo, tu i tamo ima snega, nema horizontalnih referenci sve dok ne nailazi nadvožnjak, a onda ona vidi koliko je kadar nepotrebno iskrivljen, što znači da je iza kamere naravno Reg Despard. A Reg nije sam – kao na neki znak, snimak skreće levo i tu za volanom, kamion‐ džijska kapa, odmetnički cigarilos, nedelju dana stara brada i sve u tom stilu, njihov nekadašnji partner u nestašlucima Erik Autfild, digao se iz dubina ili ko zna odakle. „Prijem, kolega, da li se čujemo“, ozareno će Erik, „i sa kašnjenjem srećna ti Nova godina, Maksi, i tebi i tvojima.“ „I od mene isto“, dodaje nevidljivi Reg. „Karma, kapiraš, ja i Reg se stalno srećemo.“ „Ovog puta je ovaj desperado vrebao oko kampusa Redmond, nekako je fizički hakovao kroz kapiju...“ „Zajedničko interesovanje za bezbednosne zakrpe.“ He-he. „Različiti motivi, naravno. U međuvremenu se pojavila ova druga akcija.“ „Ovde izlazimo.“ Isključili su se sa auto-puta i posle nekoliko skretanja zaustavljaju se ispred pum‐ pe. Kamera ide pozadi iza prikolice, Erik se uozbiljio u krupnom kadru. „Ovo je sada sve veoma tajno. Ovaj disk moraš da uništiš čim ga pogledaš, izlomi ga, samelji ga, ubaci ga u mikrotalasnu, jednog dana će sve ovo biti deo celovečernjeg dokumentar‐ ca, ali je sada još prerano.“ „Dva tipa u kamionu?“, pita Maksina ekran. Erik otključava vrata pa ih diže: „Ovo nikad nisi videla, u redu?“ Ona nazire, nas‐ lagane na policama, elektronske uređaje koji se pružaju u beskraj, LED svetalca koja Tomas Pinčon www.balkandownload.org

sijaju u polumraku. Čuje zujanje ventilatora. „Sve je podešeno da bude otporno na udarce i vibracije, sve po vojnim specifikacijama, ovo ovde se zovu blejd serveri, skla‐ dišta su prepuna, a u poslednje vreme, jasno, prodaju se u bescenje, a ko će“, Erik u veselom oblaku duvanskog dima, „kladim se da se pitaš, da finansira pokretnu farmu servera, zapravo čitavu našu flotu, večito u pokretu i neuhvatljivu 24/7? Kakve podat‐ ke ove jedinice čuvaju na svojim hard-diskovima i tako dalje.“ „Ne pitaj“, cereka se Reg. „Zasad je sve u probnoj fazi. Moglo bi biti silno traćenje našeg vremena i novca neke nepoznate osobe.“ Mirno disanje iznad Maksininog ramena. Iz nekog razloga nije ni poskočila ni vrisnula, ili bar nije mnogo, nego je samo zaustavila disk. „Izgleda kao da je tamo gore oko Bozemanovog prevoja“, nagađa Horst. „Kakav ti je film, dragi?“ „Sad su reklame, stigli su do snimanja Izgubljenog vikenda (1945), pojavljuje se i Volas Šon kao Bili Vajlder, ali slušaj, nemoj da te ovi snimci zavaraju, u redu? to je tamo baš lep kraj, možda bi ti se dopalo... Možda bismo mogli jednog leta...“ „Oni žele da uništim ovaj disk, Horste, pa ako nemaš ništa protiv...“ „Ništa nisam video, gluv sam i nem, hej, to je onaj Erik, je li?“ U njegovom glasu možda ima nešto zavisti, ali ovog puta nema muževljevskog cviljenja. Ona mu krišom gleda lice i vidi kako posmatra vetrom šibane planine kao izgnanik, njegova želja je toliko očigledna, želi da ponovo gura kroz mećave i nemilo‐ srdni vetar, sam na dalekim severnim putevima. Kako ona uopšte može da se navikne na takvu zimsku nostalgiju? „Mislim da ti počinje film, majstore. Ako želiš uzor u životu, Rej Miland uopšte nije loš, možda bi trebalo da hvataš beleške?“ „Da, uvek sam bio ljubitelj The Thing with Two Heads (1972).“ Maksina nastavlja disk. Kamion je opet u pokretu. Nižu se sivi neproročanski kilo‐ metri. Erik posle nekog vremena kaže: „Ovo uzgred nije građanski rat, čisto ako se nekada upitate. Ono o čemu smo prošli put pričali. Nije čak ni Fort Samter. Samo jedna mala vožnja po auto-putu, ništa više. Još uvek probna faza razvoja. Mogli bi‐ smo da idemo bilo gde, Alberta, Severozapadne teritorije, Aljaska, videćemo kuda nas put odvede. Izvini što više nema mejlova, ali mi smo svi tamo dole, tamo gde ve‐ rovatno ne želiš da nosiš porodični kompjuter. Neprimerena sadržina plus rušenje sistema na načine koji ti se nikako ne bi dopali. Od sada, kontakt će biti, pa, povre‐ men. Možda jednog dana...“ Slika nestaje. Ona premotava, u nadi da će biti još, ali to je sve. Probna faza www.balkandownload.org

P 39 onekad, dole u metrou, voz u kome je Maksina polako pretiče lokalni ili ekspres‐ ni na drugim šinama, i u tami tunela, dok prozori na drugom vozu sporo promi‐ ču, osvetljene površine se pojavljuju jedna po jedna, kao niz karata za proricanje sud‐ bine koje neko ređa ispred nje. Učenjak, Beskućnik, Ratnik-Lopov, Ukleta žena... Posle nekog vremena Maksina počinje da shvata kako su uokvirena lica tačno ona, među milionima gradskih lica, na koja je u tom trenutku obraćala pažnju, posebno lica sa kojima ukršta pogled – oni su tog dana glasonoše iz onostranog Trećeg sveta, gde se dani sklapaju jedan po jedan, u izrabljivačkim uslovima. Svaki glasonoša nosi rekvizite neophodne za svoju ulogu, torbe za kupovinu, knjige, muzičke instrumente, ovamo su stigli iz tame i u tamu se opet vraćaju, imaju samo trenutak da isporuče obaveštajne podatke koji su Maksini neophodni. U nekom trenutku ona naravno po‐ činje da se pita da možda ne igra istu ulogu za neko lice koje kroz drugi prozor gleda u nju. Jednog dana, u ekspresu koji iz Sedamdeset druge ide za centar, lokalni voz kreće sa stanice u isto vreme, i dok se šine na kraju perona približavaju, dolazi do sporog zuma na jedan prozor u drugom vozu, na jedno lice u tom prozoru, potpuno je jasno da želi da privuče Maksininu pažnju. To je neka visoka, crnomanjasta i egzotična žena, lepo se drži, preko ramena nosi torbu i nakratko odvaja pogled od Maksine da bi iz te torbe izvadila kovertu, koju onda prinosi do prozora, pa naglo glavom poka‐ zuje ka sledećoj stanici ekspresa, koja će biti na 42. ulici. Maksinin voz u međuvreme‐ nu ubrzava i polako je udaljava. Ako je ovo tarot karta sa imenom, onda ono glasi Neželjeni glasonoša. Maksina izlazi na Tajms skveru i čeka ispod stepenica. Lokalni voz stiže praćen ši‐ štanjem, žena prilazi. Nemo poziva Maksinu dole u dugački pešački tunel koji vodi do Lučke kapetanije, na čijim su zidnim pločicama objavljene najnovije vesti o filmo‐ vima koji će se uskoro pojaviti, albumima, igračkama za japije, modi, sve što vam je neophodno da budete cinična urbana sveznalica nalazi se na zidovima tog tunela. Maksina shvata da ako je pakao njujorška autobuska stanica, ovako bi izgledao nat‐ pis: OSTAVITE SVU NADU. Koverta ne mora da priđe bliže od pola metra do njenog nosa pre nego što ga ona jasno oseća, taj izraziti miris kajanja, pogrešnih odluka, jalove žalosti – 9.30 kolonjska Tomas Pinčon www.balkandownload.org

voda za muškarce. Maksinu obuzima jeza. Nik Vindast se ponovo teturajući digao iz groba, gladan je, nemoguće ga je upokojiti, a ona ne veruje da bi trebalo da vidi to u koverti, šta god da je. Na koverti nešto piše. Evo novca koji ti dugujem. Izvini što nisu minđuše. Adios. Besno zuri u kovertu i očekuje samo avetinjski trag svežnja novčanica koji je tu nekada bio, pa se čudi što nalazi ceo iznos, u dvadeseticama. Plus malu kamatu, što nije u njegovom stilu. Nije bilo u njegovom stilu. Budući da je ovo Njujork, koji raz‐ lozi mogu postojati što niko nije zbrisao sa njim? Verovatno ima neke veze sa glaso‐ nošom... Oh. Pošto primećuje da je žena usitnila očima, Maksina nagađa. „Siomara?“ Ženin osmeh, u ovom drečavom i bučnom toku gradske ravnodušnosti, prija kao kad kuća časti pivom u kafani gde vas niko ne poznaje. „Ne moraš mi reći kako si uspela da me nađeš.“ „Oh. Znaju oni kako da nađu ljude.“ Siomara je čitavo jutro provela na univerzitetu Kolumbija, predsedavala je nekak‐ vom seminaru o problemima Srednje Amerike. To možda objašnjava otkud ona na lokalnom vozu, ali ne i mnoge druge stvari. Uvek postoje razumna rezervna objašnje‐ nja, nekakav komunikator u Siomarinoj torbi, još ga nema u prodaji, poseduju ga samo pripadnici bezbednosne zajednice... međutim, istovremeno nije sramota ni tra‐ žiti magično objašnjenje, pa zato Maksina pušta da to prođe. „A sada ideš...“ „Pa, zapravo na Bruklinski most. Da li znaš kako da stignemo tamo?“ „Autobusom do Leksa, pa dole šesticom, i kako to misliš stignemo?“, pita Maksi‐ na. „Kada god dođem u Njujork, volim da pređem preko Bruklinskog mosta. Ako imaš vremena, što mi se ne pridružiš?“ Uključuje se podrazumevani režim rada Jevrejske Majke. „Doručkovala si?“ „U Mađarskoj pekari.“ „Znači kad stignemo u Bruklin, ponovo ćemo da nešto da pojedemo.“ Maksina ne zna da kaže šta je tačno očekivala – pletenice, srebrni nakit, dugačku suknju, bosa stopala – pa, začudo, umesto toga pred njom sada stoji ova uglađena međunarodna lepotica u poslovnom kompletu, a to nije čak ni neki bezvezni zaosta‐ tak iz osamdesetih, već je uži u ramenima, kako i treba da bude, sako je duži, cipele ozbiljne. Savršena šminka. Maksina sigurno izgleda kao da je izašla da pere auto. Započinju prilično oprezno, učtivo, ali očas posla sve postaje kao u nekoj jutarnjoj TV pričaonici. Na ručku sa bivšom švalerkom bivšeg muža. „Znači novac, dobila si ga od Doti, udovice u Vašingtonu, je li?“ Probna faza www.balkandownload.org

„To je samo jedna od hiljadu dužnosti koje sada moraju da se obave.“ A takođe je moguće, s obzirom na dubine vašingtonske podmuklosti koja se pruža naporedo sa vidljivim svetom i tik iza njega, da je Siomara došla ne toliko zbog Doti‐ ne molbe već po zahtevu elemenata koje zanima koliko će uporna Maksina biti u po‐ trazi za istinom oko Vindastove smrti. „Ti i Doti se čujete.“ „Upoznale smo se pre nekoliko godina. Bila sam u Vašingtonu sa delegacijom.“ „Tvoj – njen muž je bio prisutan?“ „Ne verujem. Zaklela me je na tajnost, otišle smo na ručak u Old Ebit, bilo je pre‐ više bučno, na sve strane Klintonovi ljudi, obe smo prebirale po salati, pokušavale da ignorišemo Larija Samersa u obližnjem separeu, njoj to nije bio problem, ali sam se ja osećala kao da sam na nekakvoj audiciji.“ „A tema razgovora je, naravno...“ „To su u stvari bila dva različita muža. U doba kada sam ga ja znala, bio je osoba koju ona ne bi prepoznala, mladi početnik koji nema pojma u kolike se probleme uvalila njegova duša.“ „A kada ga se ona dočepala...“ „Možda mu pomoć više nije toliko trebala.“ Klasičan njujorški razgovor, za ručkom, razgovara se o ručku negde drugde. „Zna‐ či vas dve ste se lepo ispričale.“ „Nisam sigurna. Doti je pred kraj rekla nešto čudno. Čula si za drevne Maje, za igru koju su igrali, jedan rani vid košarke?“ „Čula sam nešto“, neodređeno će Maksina, „...vertikalni obruč, visok procenat fa‐ ulova, od kojih su neki namerni, obično fatalni?“ „Bile smo napolju i pokušavale smo da uhvatimo taksi, i iz čistog mira Doti je rek‐ la nešto kao: ’Neprijatelj koga se najviše treba bojati je tih kao majanska košarkaška utakmica na televiziji.’ Kada sam učtivo primetila da u doba Maja televizija nije pos‐ tojala, ona se osmehnula kao učitelj kome si upravo dao šlagvort. ’Onda možeš da za‐ misliš koliko je tiha’, pa je ušla u taksi koji je neprimetno stigao, i nestala.“ „Misliš da je to bio njen način da govori...“ o, hajde, „o njegovoj duši?“ Ona zuri u Maksinine oči i klima glavom. „Prekjuče, kada me je zamolila da ti do‐ nesem novac, opisala je kako ga je poslednji put videla, ispričala mi je za nadzor, heli‐ koptere, mrtve telefone i zamrznute kreditne kartice i rekla je da je ponovo počela o njima da misli kao o braći po oružju. Možda je bila samo dobra udovica jednog agen‐ ta. Svejedno sam je poljubila.“ Sada je red na Maksinu da klima glavom. „Tamo gde sam ja odrasla, u Ueuetenangu, gde smo se Vindast i ja upoznali, na manje od dana udaljenosti nalazio se sistem pećina za koji su svi verovali da pred‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

stavlja prilaz Sibalbi. Prvi hrišćanski misionari mislili su da će nas priče o paklu upla‐ šiti, ali smo mi već imali Sibalbu, doslovno, ’mesto straha’. Tu je bio posebno užasan teren za loptanje. Lopta je na sebi imala... oštrice, tako da su utakmice bile smrtonos‐ ne. Sibalba je bila – jeste – ogromni grad-država ispod zemlje, gde vladaju dvanaesto‐ rica Gospodara smrti. Svaki gospodar sa sopstvenom vojskom neupokojenih mrtvaca koji lutaju površinskim svetom i živima donose užasne patnje. Rios Mont i bezbrojna ubistva na etničkoj osnovi... nema tu mnogo razlike. Vindast je počeo da sluša priče o Sibalbi čim je njegova jedinica stigla u zemlju. Is‐ prva je mislio da je to samo još jedno zavitlavanje gringa, ali posle nekog vremena... mislim da je počeo da veruje, više nego što sam ja ikada verovala, da veruje bar u pos‐ tojanje paralelnog sveta, negde duboko ispod njegovih stopala, gde drugi Vindast radi ono što se ovde gore pretvarao da ne radi.“ „Znala si...“ „Slutila sam. Trudila sam se da ne vidim previše. Bila sam premlada. Znala sam za električni gonič stoke, on se pravdao da mu je neophodan za ’samoodbranu’. Ljudi su mu nadenuli ime Suk, što na jeziku kečua znači škorpija. Ja sam ga volela. Sigurno sam mislila da ga mogu spasti. A na kraju je Vindast spasao mene.“ Maksina oseća snažno zujanje na obodima mozga, kao kada utrnulo stopalo polako oživljava. I dalje u svetu mladenačkog blaženstva, on krišom ustaje iz postelje, radi ono zbog čega je došao u Gvatemalu, vraća se, u najgorim časovima jutra, pribija kurac uz njeno dupe, kako je mogla da ne zna? U kakvu je nevinost još to mogla da veruje? Svake noći automatska pucnjava, nepravilni pulsevi svetla boje vatre iznad krošnji. Seljaci su počeli da odlaze. Jednog jutra je Vindast zatekao kancelariju u kojoj je radio praznu, a sav osetljivi materijal sklonjen. Nije bilo ni traga od drugih neoliberalnih skotova sa kojima je dogamizao u grad. Možda zahvaljujući tome što su se preko noći pojavili namrgođeni brđani sa mačetama. Neko je na kancelarijskom zidu karminom napisao SALSIPUEDES MOTHERFUCKER. Iz metalnog bureta iza zgrade, punog pocrnelog papira, i dalje se slabašno dizao dim. Na vidiku nije bilo nijednog Jenkija, a kamoli izraelskih i tajvanskih najamnika sa kojima su sarađivali, svi su se iznenada povukli nazad u Nevidljivo. „Dao mi je jedan minut da spakujem torbu. Bluzu koju sam imala na sebi kad smo se venčali, nešto porodičnih fotografija, čarapu sa svež‐ njem gvatemalskog novca, mali SIG Sauer .22 koji njemu nikada nije prijao i koji je zahtevao da ja nosim.“ Granica Meksika na karti nije daleko, ali bez obzira na to što isprva idu dole ka obali, što se udaljavaju od planina, teren je zahtevan i bilo je prepreka – vojne patrole, specijalci iz Kaibila koji piju krv, geriljerorsi koji bi gringa ubili čim ga vide. Svakog časa Vindast bi promrmljao „Problemčić“, pa su morali da se kriju. Trajalo je dani‐ ma, ali je na kraju ipak uspeo da ih žive i zdrave dovede u Meksiko. Izašli su na autoProbna faza www.balkandownload.org

put kod Tapačule, pa su autobusima stigli na sever. Jednog jutra na autobuskoj stani‐ ci u Oahaki sedeli su pod nadstrešnicom od palminog lišća i Vindast je iznenada kle‐ čao i pružao Siomari prsten sa najvećim dijamantom koji je u životu videla. „Šta je to?“ „Zaboravio sam da ti poklonim verenički prsten.“ Probala ga je, nije joj odgovarao. „U redu je“, rekao je: „Hoću da ga prodaš kada stigneš u Meksiko Siti“, i tek je tada, kod tog drugog lica jednine umesto prvog mno‐ žine, shvatila da on odlazi. Poljubio ju je za zbogom i završio sa možda poslednjim dobrim delom u svom rezimeu, pa je mirno otišao sa autobuske stanice. Kada se na‐ pokon setila da ustane i potrči za njim, on je nestao na teškim putevima i u olujama severne sudbine od koje je mislila da će ga zaštititi. „Glupa devojčica. Njegova agencija se postarala za poništenje braka, našla mi je posao u kancelariji na aveniji Insurhentes, posle nekog vremena sam bila prepuštena sama sebi, nije im bilo više zanimljivo ili profitabilno da me prate, sve više sam radila sa prognaničkim grupama i komitetima za pomirenje, Ueuetenango je i dalje bio tamo dole, rat nikada neće stati, bilo je kao u onoj staroj meksičkoj dosetki, de Guate‐ mala a Guatepeor.“ 14 Otišle su do Fultonskog pristaništa. Menhetn je tako blizu, tog dana tako jasan, a opet je 11. septembra reka predstavljala gotovo metafizičku prepreku. Ljudi koji su događaj gledali odatle posmatrali su, iz bezbednosti u koju više nisu verovali, užas tog dana, gledali su bezbrojne traumatizovane duše kako prelaze most, prekrivala ih je prašina, na sebi su nosili smrad rušenja, dima i smrti, prazne oči, u begu, u šoku. A smrtonosni oblak je rastao. „Hoćeš li možda da odemo preko mosta, do Nulte tačke?“ Naravno. Evo samo još jedne gošće u Jabuci, na još jednom mestu koje obavezno mora da se obiđe. Ili je to sve vreme bila ideja, a Maksinu samo vozaju kao na vašaru? „Opet to prvo lice množine, Siomara.“ „Nikada nisi bila tamo?“ „Nisam otkako se to desilo. Zapravo sam se trudila da izbegavam. Hoćeš da me prijaviš patriotskoj policiji?“ „Problem je u meni. Ja sam postala opsednuta.“ Ponovo su gore na mostu, u gradu nema mesta bližeg slobodi, to je mesto između stanja, oštar vetar iz luke nagoveštava nešto što sada mračno lebdi iznad Džersija, ne noć, još ne, već nešto drugo, sve bliže, što poput vakuuma privlači praznina u poslo‐ vima sa nekretninama nastala na mestu gde je Trgovinski centar nekada stajao, do‐ nosi optičke varke, žalostivo svetlo. Šunjaju se kao bolničarke ka sobi čoveka koji se probudio iz zajedničkog gradskog košmara i koga je sada nemoguće umiriti. Prolaze otvoreni autobusi za razgledanje, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

puni posetilaca u istovetnim najlonskim kabanicama sa znakom turističke agencije. Na uglu ulica Čerč i Fulton nalazi se platforma za posmatranje, odakle civili mogu da gledaju iza metalne ograde i barikada, mesto gde kiperi, kranovi i buldožeri marljivo rade na gomili krša koja je i dalje visoka deset ili dvanaest spratova, mogu da zure u ono što bi mogla biti aura oko svetog mesta, ali nije. Policajci sa megafonom uprav‐ ljaju pešačkim saobraćajem. Obližnje zgrade su oštećene, ali i dalje stoje, neke poput ožalošćenih prekrivene crnom fasadnom mrežom, jedna sa ogromnom američkom zastavom preko gornjih spratova, okupljaju neme svedoke, prozorske duplje bez stakla, tamne i zagledane. Prodavci nude majice, pritiskače za hartiju, priveske, pod‐ loge za miš, šolje za kafu. Maksina i Siomara neko vreme stoje i gledaju. „To nikada nije bio Kip slobode“, kaže Maksina, „nikada Voljeni američki simbol, ali jeste bila čista geometrija. To se mora priznati. I onda su ih razneli u piksele.“ A ja znam za mesto, dobro pazi da ne doda, gde tragaš praznim ekranom, klikćeš na sićušne nevidljive linkove i nešto te tamo čeka, skriveno, možda je geometrijsko, možda poput geometrije preklinje za nekim jednako užasnim suprotstavljanjem, mo‐ žda sveti grad sav u pikselima čeka da se ponovo sastavi, kao da katastrofe mogu da se puste unazad, da se kule dignu iz crnih ruševina, da paramparčad i životi, bez obzi‐ ra na to koliko rastočeni, ponovo postanu čitavi... „Pakao ne mora biti u podzemlju“, gleda Siomara u nestalu uspomenu onoga što je tu stajalo, „Pakao može biti na nebu.“ „A Vindast...“ „Doti je rekla da je nekoliko puta dolazio ovamo posle 11. septembra, da je lutao okolo. Neki nedovršeni poslovi, rekao joj je. Ali ja mislim da njegov duh nije ovde. Mislim da je dole u Sibalbi, da se spojio sa svojim zlim blizancem.“ Avetinjska zdanja osuđena na propast oko njih kao da se zbijaju, kao da se sašap‐ tavaju. Neki pozornik iz karmičke policije govori razlaz, narode, gotovo je, nema šta ovde više da se vidi. Siomara hvata Maksinu za ruku pa klize u upozoravajuće kaplji‐ ce kiše, u metropolu koju plavi suton. Kasnije, pošto se vratila u stan, Maksina poput udovice nalazi trenutak nasamo i gasi svetla, uzima kovertu sa novcem, pa ušmrkava poslednje tragove pank-rok ko‐ lonjske vode, pokušava da prizove nazad nešto nevidljivo, bestežinsko i neobjašnjivo kao što je njegova duša... Koja je sada dole u majanskom podzemlju, luta po predelima smrti, punim glad‐ nih, obolelih, izobličenih, smrtonosno sumanutih majanskih ljubitelja košarke. Kao Boston garden, samo drugačije. A kasnije, pored zahrkalog Horsta, ispod blede tavanice dok se gradska svetla pre‐ lamaju kroz žaluzine, taman pre no što će utonuti u rem fazu, kaže laku noć. Laku Probna faza www.balkandownload.org

noć, Nik. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

U 40 njujorškim teretanama i fitnes-klubovima vikendom uveče, posebno u doba ekonomske krize, vlada posebno iščašena atmosfera. Pošto više ne može da pli‐ va u bazenu Dezereta, jer je ubeđena da je proklet, Maksina se učlanila u najsavreme‐ niju teretanu Megareps, u koju ide i njena sestra Bruk i koja se nalazi odmah iza ugla, ali se nije još sasvim navikla na svakovečernji spektakl japijevaca na pokretnim traka‐ ma, kako gaze u ništavilo dok gledaju CNN ili sportske kanale, na otpuštene dotko‐ mere koji nisu u striptiz klubovima ili uživljeni u masivne višekorisničke onlajn igre, svi trče, veslaju, dižu tegove, mešaju se sa ljudima koji pate od opsesije telesnim izgle‐ dom, sa žrtvama koje se oporavljaju od katastrofalnih veza, drugi su noćas dovoljno očajni da društvo traže tu, a ne u klubovima. Još čudnije, Maksina u kafiću teretane, pošto je ušla sa nekakve čudne kasne zimske kiše koju čujete kako tiho dobuje po ki‐ šobranu ili kišnom mantilu, ali kada pogledate, ništa nije mokro, nalazi Marč Keleher kako radi na laptopu, okružena ostacima mafina i sa nekoliko papirnih čaša koje ko‐ risti, na prilično nezadovoljstvo prisutnih, kao pepeljare. „Nisam znala da si i ti ovde član, Marč.“ „Dolazim samo da koristim besplatan internet, obilazim hotspotove po čitavom gradu, ovde nisam bila već neko vreme.“ „Pratim tvoj blog.“ „Stigla mi je zanimljiva dostava u vezi sa tvojim prijateljem Vindastom. Kao na primer da je mrtav. Da je objavim? Treba li da ti izjavim saučešće?“ „Meni ne.“ Marč gasi ekran i pažljivo posmatra Maksinu. „Znaš da nikada nisam pitala.“ „Hvala. Ne bi ti bilo zabavno.“ „A je li tebi bilo?“ „Nisam sigurna.“ „U dugačkoj i tužnoj karijeri tašte jedino što sam naučila jeste da ne treba deliti savete. Ako nekome danas trebaju saveti, onda sam to ja.“ „Hej, vrlo rado, u čemu je stvar?“ Kiselo lice. „Mnogo se brinem za Talis.“ „To je neka novost?“ „Sve je gore, ne mogu više tek tako da stojim sa strane, moram da nešto preduz‐ Probna faza www.balkandownload.org

mem, da probam nekako da je vidim. Jebeš posledice. Reci mi da je to loša ideja.“ „Loša je ideja.“ „Ako misliš da je život prekratak, okej, ali u blizini Gejbrijela Ajsa, kao što sigurno znaš, može naglo da se skrati.“ „Šta, on joj sad preti?“ „Rastali su se. Izbacio ju je.“ Pa. „Još bolje za nju.“ „Ali on neće hteti da se to tek tako završi. Predosećam nešto. Ona je moja beba.“ U redu. Zakon majčinstva nalaže da se takvim tvrdnjama ne protivureči. „Dobro“, klimajući glavom, „mogu li ja da pomognem?“ „Pozajmi mi pištolj.“ Pauza. „Zezam se.“ „Da mi oduzmu još jednu dozvolu, samo mi to...“ „To je bila samo metafora.“ Okej, ali ako Marč, koja više nema stalno mesto boravka i mora da brine o opas‐ nostima koje njoj prete, misli da je Talis u tolikim problemima... „Mogu li prvo ja malo da izvidim stvari?“ „Ona je nevina, Maksina. Ah. Tako je prokleto nevina.“ Druži se sa južnjačkim gangsterima, umešana je u međunarodno pranje para, ima koliko hoćeš prekršaja člana 18, nevina, pa... „Kako to?“ „Svi misle da znaju više od nje. Stara i bedna zabluda svakog sveznalice u ovom usranom gradu. Svi misle da žive u ’stvarnom svetu’, a ona ne živi.“ „Pa?“ „Pa to je to, to znači biti ’nevina osoba’.“ To izgovara kao da se obraća nekome kome je sve potrebno potanko objašnjavati. Talis je, šutnuta iz dostojanstvene kuće na Istočnoj strani koju je delila sa Ajsom, naš‐ la ostavu za četke i metle preuređenu u stambeni prostor u jednom od novijih nebo‐ dera daleko na Gornjoj zapadnoj strani. Liči više na mašinu nego na zgradu. Bleda, metalna, sa mnoštvom odraza, prilično visok dvocifren broj spratova, balkoni oko či‐ tavog obima, liče na rebra kulera na procesoru, imena zgrade nema, tu je samo tako diskretno skriven broj da bi tek svaki stoti stanovnik mogao da vam ga kaže. Talis veče provodi u društvu dovoljno flaša da se opskrbi šank prosečnog kineskog restora‐ na. Iz jedne flaše pije nešto tirkizno po imenu hipnotik. Zaboravlja da ponudi Maksi‐ nu. Tu je, na dalekoj i drevnoj ivici ostrva, nekada bio železnički depo. Vozovi se du‐ boko dole još kreću kroz tunele, stižu na stanicu Pen, sirene se oglašavaju u seksti Bdura, duboke kao snovi, dok duhovi slikara po zidovima tunela i skvotera sa kojima Tomas Pinčon www.balkandownload.org

gradske vlasti nemaju pojma šta će – da ih izbace, ignorišu, ponovo izbace – lutaju is‐ pred prozora vagona u polutami, šapuću poruke o prolaznosti, a iznad u tom jeftino sagrađenom stambenom kompleksu stanari dolaze i odlaze, neumoljivo efemerni kao putnici u železničkom hotelu iz devetnaestog veka. „Prvo što sam primetila“, ne žali se toliko Maksini, koliko svakome ko će je saslu‐ šati, „jeste da mi je sistematski onemogućavan pristup sajtovima koje obično poseću‐ jem. Nisam mogla da kupujem na netu, niti da četujem u čet-sobama, a posle nekog vremena nisam mogla ni da vodim normalne poslove kompanije. Na kraju, kuda god bih probala da odem, naletela bih na nekakav zid. Dijalozi, popap poruke, uglavnom su to bile pretnje, uz poneko izvinjenje. Klik po klik, terale su me u izgnanstvo.“ „Razgovarala si o tome sa direktorom i mužićem?“ „Naravno, dok je on urlao, bacao moje stvari kroz prozor, podsećao me kako ću na kraju loše da prođem. Zreo razgovor dve odrasle osobe.“ Bračni problemi. Šta tu uopšte ima više da se kaže? „Samo nemoj da zaboraviš da sve prijaviš kao poreske olakšice, važi?“ Maksina na brzinu izvodi POV, ili procenu očne vlažnosti, pa načas misli da će Talis početi da cmizdri, ali umesto toga joj je lak‐ nulo kada vidi, kao posle naglog reza, pouzdano razdražujući Nokat, kako kruži ka njenim ustima pa se vraća nazad. „Ti si otkrila neke tajne mog muža... i sada želiš da ih objaviš?“ „Zasad nemam nikakve dokaze.“ Klimanje glavom, nema iznenađenja. „Ali on je, ne znam, osumnjičen za nešto?“ Zuri ka neutralnom uglu, glas joj je tiši i blaži, „Gik koji nije mogao da zaspi. Ko baja‐ gi horor film, u kome smo se nekada pretvarali da igramo. Gejb je nekada davno stvarno bio divno dete.“ Onda putuje vremeplovom dok Maksina istražuje šta ima od pića. Ubrzo se Talis priseća jedne od nekoliko komemorativnih službi posle 11. septembra kojima je pri‐ sustvovala kao predstavnica hašslingerza, stajala tamo među delegacijom suvookih ci‐ nika koji su izgledali kao da čekaju da se završi pa da mogu da se vrate berzanskim mahinacijama, kada joj se gajdaš koji improvizuje ukrasne note u „Candle in the Wind“ učinio nekako poznat. Ispostavilo se da je to Gejbrijelov stari cimer Diter, koji se sada profesionalno bavi sviranjem gajdi. Posle je izneto posluženje, pa su se ona i Diter upustili u razgovor, pokušavali su da izbegnu šale o kiltovima, mada on sasvim sigurno nije izrastao u Šona Konerija. Vladala je velika potražnja za gajdašima. Diter, koji je u poslednje vreme porez prijavljivao kao deoničarsko društvo, udružio se sa još nekoliko kolega sa Karnegi Melona, i od 11. septembra ne mogu da se odazovu svim pozivima na svirke, svadbe, bar micve, otvaranja prodavnica nameštaja... „Svadbe?“, pita Maksina. Probna faza www.balkandownload.org

„On kaže da bi se začudila, pogrebna tužbalica na svadbi svaki put izazove smeh.“ „Mogu da zamislim.“ „Ne rade toliko policijske sahrane, policija izgleda ima svoje ljude, većinom su to privatni skupovi kao ovaj na kome smo se sreli. Ditera je onda obuzelo filozofsko ras‐ položenje, rekao je da je povremeno stresno, da se oseća kao da je nekakva služba za hitne situacije, da mora biti u pripravnosti, da večito čeka poziv.“ „Čeka sledeći...“ „Aha.“ „Misliš da bi on mogao biti nekakav alarm?“ „Diter? Kao, da gajdašima neko javi pre nego što će se to sledeći put desiti? To bi bilo baš uvrnuto?“ „Dobro, kasnije – da li ste se ti i suprug još sretali sa Diterom?“ „Aha? On i Gejb su u stvari imali i neke zajedničke poslove.“ „Normalno. Čemu služe bivši cimeri?“ „Činilo se da planiraju neki zajednički projekat, ali o tome meni nikada nije govo‐ rio, i šta god da je bilo, nema ga u računima.“ Zajednički projekat Gejbrijela Ajsa i čoveka čija karijera zavisi od opštenarodne žalosti. Hmmm. „Jeste li ga nekada zvali u Montok?“ „Da znaš...“ Čuje se muzika na tereminu, a ti, Maksina, bolje da se sabereš. „Razlaz bi još mo‐ gao da za tebe ispadne dobro, a u međuvremenu, jesi li zvala majku?“ „Misliš li da bi trebalo?“ „Mislim da je krajnje vreme.“ Plus srodna misao: „Slušaj, to se mene uopšte ne tiče, ali...“ „Je l’ ima neki tip. Naravno. Može li da pomogne, to je dobro pitanje.“ Maša se fla‐ še hipnotika. „Talis“, trudi se da joj u rečima čuje što manje umora, „znam da tip postoji, ali on nije tvoj čovek nego čovek tvog muža i iskreno ništa od svega ovoga nije prijatno kao što zamišljaš...“ Iznosi joj skraćenu verziju dosijea Čaza Lardeja, uključujući i njegov dogovor o čuvanju žene sa Ajsom. „Ovo je nameštaljka. Zasad radiš tačno ono što mužić želi da radiš.“ „Ne. Čaz...“ Hoće li drugi deo rečenice glasiti „...me voli?“ Maksinine misli lutaju do berete u torbici, ali je Talis iznenađuje. „Čaz je kurac sa izraslinom u vidu Teksa‐ šanina, da dobiješ jedno, moraš da trpiš drugo, tako bi nekako mogao da se opiše.“ „Čekaj malo.“ Na rubu Maksininog vidnog polja nešto trepće. Ispostavlja se da je to lampica na maloj CCTV kameri gore u jednom mračnom kutku tavanice. „Je li ovo motel, Talis? Ko je ono ugradio?“ „Pre ga nije bilo.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Misliš da...?“ „Ko bi drugi.“ „Imaš li merdevine?“ Ne. „Metlu?“ Portviš. Naizmenično tuku po kameri, kao da je zla visokotehnološka pinjata, sve dok je nisu oborile na pod. „Znaš šta, trebalo bi da pređeš negde gde je bezbednije.“ „Gde? Kod mame? Ona je skoro pa beskućnica, ni sebi ne može da pomogne, samo joj ja još falim.“ „Smislićemo već gde, ali njima je sad nestala slika, doći će ovamo, moramo da kre‐ nemo.“ Talis ubacuje nekoliko stvari u veliku torbu pa idu do lifta, spuštaju se dvadeset spratova, izlaze kroz lobi pun zlatnih detalja i velik kao stanica Grand sentral, između cvetnih aranžmana koji koštaju nekoliko hiljada dnevno... „Gospođo Ajs?“ Vratar osmatra Talis sa nečim između strepnje i poštovanja. „Neću to biti još dugo“, kaže Talis. „Dragoslave. Šta je?“ „Dolazila su neka dva tipa, rekli su ’uskoro se vidimo’.“ „I to je sve?“ Zbunjeno mrštenje. Maksini je nešto sinulo. „Da slučajno ne repuju na ruskom?“ „To su oni. Možete li molim vas da im kažete da sam poruku preneo? Obećajte?“ „Oni su dobri momci“, kaže Maksina, „stvarno, nema razloga za brigu.“ „Briga, dozvolite, nije ni izbliza dovoljna reč.“ „Talis, da nisi...“ „Ne znam te momke. Ti međutim izgleda da ih znaš. Želiš nešto da mi poveriš?“ Izašle su na pločnik. Iznad Džersija ističe svetlo, na vidiku nema taksija, a metro je kilometrima daleko. I onda sledećeg časa, iza ugla na očigledno novim amortizerima stiže, da, to je Igorov ZiL-414047, noćas nabudžen kao prava-pravcata шмаравозка, zlatne ratkapne sa trepćućim crvenim led svetlima, visokotehnološke antene i gangs‐ terske šare – uz škripu guma zaustavlja se pored Talis i Maksine i iz njega iskaču Miša i Griša, sa istovetnim Ouklijevim „over the top“ naočarima za sunce, i naoružani automatima PP-19 bizon, kojim pokazuju Talis i Maksini da uđu u limuzinu. Maksi‐ nu pretresaju profesionalno mada ne baš učtivo, a tomket iz njene torbice ide na spi‐ sak nestalih. „Miša! Griša! A ja mislila da ste vi kavaljeri!“ „Posle ćemo da ti vratimo utoku“, Miša će uz srdačan nerđajući osmeh dok seda za volan, a makromobil polazi. „Smanjujemo komplikacije“, dodaje Griša. „Sećaš se Dobar, loš i zao, kad sva troji‐ ca upere pištolje jedan u drugoga? Sećaš se koliki je problem čak i da se gleda?“ „Ako vam ne smeta da pitam, šta se ovo uopšte dešava?“ „Do pre pet minuta“, kaže Griša, „jednostavan plan, da ugrabimo ovu zgodnu Pa‐ Probna faza www.balkandownload.org

melu Anderson ovde.“ „Koga“, zanima Talis, „mene?“ „Talis, molim te, samo... A sada plan više nije tako jednostavan?“ „Nismo očekivali i tebe“, kaže Miša. „A tako znači. Hteli ste da nju kidnapujete i tražite otkup od Gejbrijela Ajsa? Če‐ kaj samo da se malo valjam po podu od smeha. Hoćeš ti da im kažeš, Talis, ili ću ja?“ „O-o“, kažu gorile uglas. „Znači niste čuli. Gejb i ja ćemo upravo da se upustimo u stvarno užasan razvod. Trenutno moj budući bivši pokušava da sa interneta izbriše i mene i svaki trag mog postojanja. Mislim da nema šanse da se od njega oparite, žalim slučaj.“ „Говно“, uglas. „Osim ako vas nije zapravo on angažovao, da me uklonite sa puta.“ „Jebeni Gejbrijel Ajs“, zgroženo će Griša, „ološ oligarški, lopov, ubica.“ „Zasad nije“, Miša će veselo, „ali on takođe radi i za američku tajnu policiju, zbog čega smo mi njegovi zakleti neprijatelji zauvek – mi imamo zakletvu, starija je od lo‐ povske zakletve, starija od gulaga – nikad ne pomaži pandurima.“ „Kazna za kršenje“, dodaje Miša, „jeste smrt. I to ne samo ono što će da vam ura‐ de. Smrt duše, razumete.“ „Malo je nervozna“, brzo govori Maksina, „nije htela da vređa.“ „Koliko ste mislili da će da plati?“, i dalje zanima Talis. Vedar razgovor na ruskom koji Maksina zamišlja da teče otprilike ovako: „E jebo‐ te ove Amerikanke zanima samo kolika im je cena na tržištu? Šta ti je nacija kurvi.“ „Više smo hteli“, objašnjava Miša – „Da Ajsu pripretimo kao Ostin Pauers – beha‐ ve!“ „Shagadelic!“, viče Griša. Bacaju kosku. „Noćas imamo neka posla“, nastavlja Miša, „a gospođu Ajs je trebalo da držimo samo kao osiguranje, za slučaj da se neko pravi pametan.“ „Izgleda da neće upaliti“, kaže Maksina. „Žao mi je“, kaže Talis. „Je l’ možemo sada napolje?“ Tada su već izašli na Truvej, upravo prolaze pored lažnog ambara i silosa Stjua Le‐ onarda, žive legende u svetu maloprodajne prevare, pa idu ka mostu koji je Otis ne‐ kada zvao Šimpanzin most. „Čemu žurba? Lepo veče u društvu. Fini razgovori. Opuštencija, dame.“ U frižide‐ ru je šampanjac. Griša vadi tompus El Productos punjen travom pa pripaljuje, i usko‐ ro dolazi do sekundarnog dejstva. Na ozvučenju su momci spremili miks hip-hopa i ruske nostalgije iz osamdesetih, među kojima i su drumska himna grupe DDT, „Ты не один“ (Nisi sam) i osećajna balada „Ветер.“ „Kuda to onda idemo?“ Talis iznenada flertuje, kao da se nada da će se situacija Tomas Pinčon www.balkandownload.org

razviti u orgiju. „U brda. Hašslingerz ima tajnu farmu servera gore u planinama, je li tako?“ „Planine Adirondak, jezero Hladnjak – stvarno nameravate da nas vozite čak tamo?“ „Aha“, kaže Maksina, „to je priličan put?“ „Možda vas dve nećete morati sve do kraja“, Griša preteći miluje bizona. „Namerno se ponaša kao seronja“, objašnjava Miša. „Tolike godine ležao u vladi‐ mirskom ce-zeu, a ništa nije naučio. Moramo da se nađemo sa nekim Jurijem u Po‐ kipsiju, vas možemo da pustimo tamo na železničkoj stanici.“ „Ako želite da priđete serveru“, vadi Talis rokovnik i nalazi praznu stranicu, „mogu da vam nacrtam mapu.“ Griša je usitnio očima: „Ne moramo da ti pretimo pištoljem?“ „O pa nećeš ti valjda da mi pretiš tim tvojim velikim, bezobraznim pištoljem?“ Iz‐ begava kontakt očima sve negde do reči „velikim“. „Bilo bi lepo imati mapu“, pokušava Miša da zvuči kao dobar gorila. „Gejb me je jednom vodio tamo. Duboke podzemne pećine pored jezera. Vrlo ve‐ rovatno se spuštaju u dubinu, ima mnogo nivoa, svi brojevi spratova u liftu počinju sa minusom. Nekada je tu bio letnji kamp, Kamp... neko indijansko ime, Treba ti rot‐ kva, Irokezi, nešto...“ „Kamp Tevacirokvas“, Maksina se jedva uzdržava da ne vrisne kada je prepoznala to ime. „Tako je.“ „To na mohikanskom jeziku znači ’svitac’. Bar su nam tako rekli.“ „Ti si išla tamo u kamp, je li moguće?“ „Šta je li moguće, Talis, neko je morao.“ Kamp Tevacirokvas je osmislio bračni par Gimelman, trockisti iz Sedarharsta, i tamo su počeli da je šalju u doba onih neprijat‐ nosti sa Šahtmanom, usred epskih celonoćnih nadurlavanja, a ni kada je Maksina tamo stigla, nije bilo ništa tiše, standardna ustanova okružena otrovnim bršljanom kakva se tih godina mogla naći svugde po planinama države Njujork. Menzaška hra‐ na, sportska takmičenja, kanui na jezeru, pevanje „Marching for Astoria“, „Zum Gali Gali“, igranke – aaaaaaa! Vesli Epstajn! Vaspitači u kampu Tevacirokvas obožavali su da plaše decu lokalnim legendama o jezeru Hladnjak – kako su u prošlosti Indijanci izbegavali to mesto, zato što su se užasno plašili onoga što živi u njegovim dubinama, plaštolikih raža koje sijaju ultra‐ ljubičasto, divovskih albino jegulja koje se mogu sresti i na suvom a ne samo u vodi, sa demonskim licima koja na irokeskom govore o užasima koji te čekaju ako u vodu gurneš samo jedan prstić... „Reci joj da stane“, drhti Griša, „plaši me.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Nije ni čudno da se Gejb odlično uklopio“, smatra Talis. Ajs je izgleda izabrao je‐ zero Hladnjak zato što je dublje i hladnije od svih drugih u planinama Adirondak. Maksina se priseća njegove žvake na Gikovskom balu, migracija na sever, u fjordove, u subarktička jezera, gde će neprirodni talasi toplote koje stvaraju serveri pokvariti poslednje netaknute oblasti na planeti. Sa zvučnika se sada čuje Neli i „Ride Wit Me“. Dok ZiL guta auto-put, kroz žalosni zimski pejzaž malih farmi, zaleđenih njiva, drveća koje kao da nikada neće zazeleneti, Miša i Griša počinju da cupkaju i da se ubacuju na „Hey! Must be the money!“. „Ne bih da ispadnem previše radoznala“, naravno da ne, Maksina, „ali računam vi ne idete gore samo da svratite i malo se motate pored automata za kafu.“ Još jedna razmena mišljenja na ruskom zatvorskom žargonu. Sumnjičavi pogledi. Maksini je u nekom zapostavljenom kutku mozga jasno koliko može biti opasno nas‐ tupati kao jenta, ali je to ne zaustavlja. „Je li istina ono što sam čula“, oponaša Elejni‐ nu ubistvenu bodrost, „da farme servera, bez obzira na to koliko vešto skrivene, predstavljaju lake mete, zato što šire infracrvenu signaturu koju toplotno vođena ra‐ keta može da prati?“ „Rakete? Izvini.“ „Noćas nema raketa. Samo mali eksperiment.“ Zaustavljaju se da sipaju benzin, Miša i Griša vode Maksinu iza ZiL-a i otvaraju prtljažnik. Nešto dugačko, cilindrično, prirubnice sa velikim zavrtnjima, štrče nekak‐ ve žice... „Lepo, iz kog dela se vuče dim – o, jebote, čekaj, znam šta je to! Videla sam u Regovom filmu! to je jedan od onih virkatora, je li tako, šta vi momci – daj da poga‐ đam, nameravate da farmu servera napadnete elektromagnetnim pulsom?“ „Pssst“, savetuje Miša. „Samo deset procenata snage“, uverava je Griša. „Možda dvadeset.“ „Eksperiment.“ „Ne bi trebalo to da mi pokazujete“, kaže Maksina, s jedne strane to što nemaju nuklearno oružje znači da neće biti ništa strašno, s druge, ne otpisuj ni mogućnost da su mentalno oboleli. „Igor kaže da ti verujemo.“ „Ako neko pita, ja ovo nisam videla, nisam videla ничего, srećno sa tim što poku‐ šavate, momci, po mom mišljenju neko je hašslingerzu odavno trebalo malo da za‐ gorča život.“ „По хуй“, ozareno će Griša, „da sprži Ajsov server.“ Naravno da Maksina stalno nailazi na takvo držanje, na to slepo samopouzdanje, ubeđenost da protivnika čeka katastrofa, samo što se to nikad ne završi baš kako bi trebalo. O, ovo putovanje ne obećava ništa dobro. Noćas nema orgija, nema talačkih Tomas Pinčon www.balkandownload.org

kriza, bog im svima pomogao, to je nerdovska akcija, putovanje daleko od udobnosti ekrana, pravo u središte sve ledenije noći, neprijatelju u lice. Pošto su se vratili na auto-put, a Griša zamenio Mišu za volanom, „Tamo gore si‐ gurno imaju prilično jako obezbeđenje“, kaže Maksina kao da se toga tek sada setila, „kako nameravate da ga zaobiđete?“ „Aha“, prebacuje se Talis na veseli glas opasne ženske, „hoćete da kolima probijete rampu?“ Miša zavrće rukav, otkriva jednu zatvorsku tetovažu, Presveta Bogorodica u naru‐ čju drži malog Isusa, na čijem čelu, na mestu trećeg oka, Maksina detektuje ispupče‐ nje veliko kao bubuljica kakvo bebe ne bi trebalo da imaju. „Transponder ugrađen pod kožu“, objašnjava Miša. „Otkrili smo kad smo se u nekom baru združili s jed‐ nom няшечкой.“ 15 „Zvala se Tifani“, priseća se Griša. „Svi koji rade za hašslingerz to dobiju, tako da ih obezbeđenje prati kuda god idu.“ Čekaj malo. „Muž moje sestre znači živi sa implantatom za praćenje? Otkada...“ Sleganje ramenima. „Od pre par meseci. Ima ga čak i Ajsmen lično. Nisi to znala?“ „A ti, Talis?“ „Tek kada mi se dermatolog vratio sa Kariba pa je mogao da ga izvadi.“ „A kada si se isključila, mužić ništa nije rekao?“ Slatki nokat. „Pa, valjda sam samo mislila na sebe i Čaza i kako da to sakrijem od Gejba.“ „Još jednom, Talis“, Maksina ne želi da bude nasilna, ali vesti izgleda ne dopiru do nje. „Gejb je znao za vas, on je to i isplanirao, naravno da nije dizao frku.“ Tvrdogla‐ vo derište. Pita se kako se Marč nekada nosila sa njom. Unutrašnjost limuzine je poprimila gausovsku zamućenost od dima jeftinog duva‐ na i skupe trave. Atmosfera postaje vedra. Da ne kažemo i nesmotrena. Momci priz‐ naju, pre svega, da im tetovaže nisu baš originalne. Izgleda da u Rusiji, pošto su pali za sitne hakerske prekršaje po članu 272, nelegalni pristup, nikada nisu ležali dovolj‐ no dugo da zasluže prave zatvorske tetovaže, tako da su kasnije morali da se u pijans‐ tvu pomire sa bruklinskim tet salonom koji radi kopije, za ljude željne da izgledaju opasnije nego što jesu. Vedro se prepucavajući, Miša i Griša raspravljaju ko se više loži da je opasan momak, i pritom mlataraju bizonima, Maksina se nada retorički. „Po Igorovim rečima, kad smo poslednji put razgovarali“, nastavlja da njuška Maksina, „ovaj vaš spor sa Ajsom nema veze sa KGB-om...“ „Igor ne zna za ovo noćas.“ „Naravno da ne zna, Mišo. Recimo da on sve može da porekne, a vi ste momci ovde isključivo sami. Još se pitam što to ne radite sa malo veće daljine, kao na primer sa interneta. Overflow napad, denial of service, tako nešto.“ Probna faza www.balkandownload.org

„To je previše udžbenički. Pristup iz hakerske škole. Griša i ja smo face koje vole da rade izbliza. Nisi primetila? Ovako je ličnije.“ „Znači ako je lično...“ Ne spominje baš Lestera Trejpsa, ali se u Mišine oči ušunja‐ lo nešto veselo, gotovo dobroćudno, otprilike izraz kakvim je Staljin želeo da zrači sa snimaka za javnost. „Nije samo Lester. Molim te. Ajs je ovo odavno zaslužio, ti to znaš, svi mi to zna‐ mo. Ali bolje da ne znaš čitavu priču.“ Deimos i Fobos, gejmerski mačizam, anđeli osvetnici, šta tačno? Možda se noćas ne radi samo o Lesteru, ali zar nije Lester dovoljan? šta god to nije smeo da vidi, ta prikaza koja je značila njegov kraj koja se, avetinjska i maglovita, diže iznad unakrs‐ nih tablica tajnih tokova novca, bilo je nešto zabranjeno za civile... „Dobro, ali šta kažete za jedan deo priče?“ Momci razmenjuju vragolast pogled. Anaša ume da čudno deluje na čoveka. Čak i na dva čoveka. „Čula si za HALO skok“, kaže Miša. „Igor svima priča tu priču.“ „A posebno zgodnim ženama“, kaže Griša. „Nije zapravo bio HALO skok. Bio je HAHO skok.“ „To je... kad se neko smeje dok skače, ne čekaj, High Altitude... „Visoko otvaranje. Padobran se otvori jedno osam hiljada metara, ti i tvoja jedini‐ ca da letite pedeset-šezdeset kilometara, naslagani na nebu, najniži tip nosi GLO‐ NASS prijemnik...“ „Kao ruski GPS. Jedne noći je Igor trebalo da se ubaci u neprijateljsku pozadinu, sve je otišlo u kurac, прапорщик 16 poludeo zbog nedostatka kiseonika, vetar ih raz‐ neo preko pola Kavkaza, GLONASS otkazao. Igor se dobro prizemljio, ali je sada sa‐ svim sam. Nema pojma gde je i je li bazni logor uopšte podignut. Pokušava da nađe ostatak jedinice pomoću kompasa i karte. Posle nekoliko dana, nešto namiriše. Malo selo, potpuno masakrirano. Mladi, stari, psi, svi.“ „Spaljeni. Tada Igor doživljava duševnu krizu.“ „Ne samo da napušta Specnaz – pošto je skupio dovoljno novca, pokreće sopstve‐ ni plan reparacija.“ „Šalje novac Čečenima?“, pita se Maksina naglas, „zar to nije izdaja?“ „To je mnogo novca, a tada već Igor ima jake veze. Čak razmišlja da pređe na is‐ lam, ali to je previše komplikovano. Rat se završava, počinje drugi rat, neki ljudi koji‐ ma je pomagao sada su gerilci. Situacija je zamršena. Postoje razni Čečeni.“ „Neki su dobri, a neki baš i nisu.“ Imena oslobodilačkih organizacija među kojima Maksina ne ume da se snađe. Ali sada se, pa, ne baš sijalica – više nešto kao žar na kraju el produkto tompusa – pali iz‐ nad njene glave. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Znači, novac koji je Lester uzimao od Ajsa...“ „Išao je lošim momcima, posredstvom vehabističkog lažnog fronta. Igor je znao kako da dođe do novca pre nego što se sav izmeša na računu u Emiratima. Umeo je da Lesteru ubrza posao, uzimao mali procenat. Sve je bilo po pe-esu, dok neko nije otkrio.“ „Ajs?“ „Ko upravlja Ajsom? Ti nam reci.“ „A Lester...“ Maksina shvata da se izbrbljala. „Lester je bio kao ježić u magli. Samo je pokušavao da nađe svoje drugare.“ „Siroti Lester.“ Šta, sad će svi da se rasplaču? „Izlaz 18“, objavljuje Miša umesto toga, izbacuje dim, a oči mu cakle. „Pokipsi.“ A bilo je i krajnje vreme. Železnička stanica je odmah preko mosta. Na parkingu čeka Jurij, vedri sportski tip naslonjen na hamer, krase ga stigmate dugog vremena provedenog na teškim pu‐ tevima, a iza njega je pozamašna prikolica sa generatorom za pulsno oružje. Po gene‐ ratorima za kamp prikolice koje je ranije sretala, Maksina nagađa da ima jedno desetpetnaest hiljada vati. „Deset procenata snage“ – to je možda samo fraza. Stigli su na vreme za voz od 10.59 za Njujork. „Zbogom, momci“, maše Maksina, „samo oprezno, ne mogu reći da baš odobravam to što radite, znam da ako se moja deca jednog dana domognu virkatora...“ „Evo, nemoj ovo da zaboraviš“, diskretno joj vraćaju beretu. „Shvatate da smo sad zbog vas Talis i ja saučesnice u nekom krivičnom delu, mo‐ žda i u terorističkom napadu?“ Падонки razmenjuju pogled pun nade. „Stvarno tako misliš?“ „Kao prvo, to je federalno delo, hašslingerz je ogranak američkog bezbednosnog sistema...“ „Ne zanima njih da sada o tome slušaju“, vuče je Talis niz peron. „Kakvi degeni.“ Momci mašu kroz prozore dok odlaze. „До свидания, Макси! Пока, белокурва!“ 17 Probna faza www.balkandownload.org

M 41 aksina je u povratku sigurno zaspala u vozu. Sanja da je još u ZiL-u. Pejzaž iza prozora zaledio se u duboku rusku zimu, snežna polja pod kriškom meseca, iluminacija iz starih dana putovanja saonicama. Zavejano selo, crkveni toranj, zatvo‐ rena benzinska pumpa. Prelaz na braću Karamazove, doktora Živaga i druge koji tako prevaljuju svoje zimske puteve, bez trenja, brže od svega, iznenada možete da obavite više od jednog posla po putovanju, novo otkriće u romantičnoj tehnologiji. Negde između jezera Hladnjak i Olbenija, kroz mračnu divljinu, flota crnih džipova sada samo sa svetlima za maglu, na putu da ih presretne. Maksina upada u petlju iz koje nema izlaza, san se dok izranja pretvara u unakrsnu tabelu koju ne može da pra‐ ti. Budi se oko Spajten Ajavila uz Talisino usnulo lice, bliže je njenom licu nego što je očekivala, kao da su im u nekom trenutku sna lica bila još i bliža. Na Grand sentral stanicu stižu oko jedan posle ponoći, gladne. „Ostriga je vero‐ vatno zatvorena.“ „Možda je sada u stanu bezbedno“, nagađa Talis, ali ni sama u to ne veruje, „ide‐ mo nazad, naći ćemo već nešto.“ Ono što zapravo nalaze jeste dobar razlog da ponovo odu. Čim su izašle iz lifta, čuju muziku iz nekog Elvisovog filma. „O-o“, traži Talis ključeve. Pre nego što ih je našla, vrata se naglo otvaraju i jedna ne baš impozantna pojava ih zasipa emocijama. Iza njega na ekranu Šeli Fabares igra i drži znak na kome piše JA SAM ZLA. „Šta je ovo?“ Maksina zna šta je, nije ga tako davno jurila preko pola Menhetna. „Ovo je Čaz, mada on ne bi čak ni trebalo da zna za ovo mesto.“ „Ljubav uvek nađe put“, odgovara Čaz blentavo. „Došao si zato što smo razbile špijunsku kameru.“ „Zezaš, ja ih, dušo, mrzim, da sam znao, sam bih je razbio.“ „Odlazi, Čaze, reci svom makrou da ja nisam na prodaju.“ „Molim te mi daj samo minut, šećeru, priznajem da je u početku sve bilo čisto poslovno, ali...“ „Nemoj da me zoveš šećeru.“ „Nutrasvitu! Preklinjem te, ej.“ Ah, veliki, ili bolje rečeno osrednje visoki klipan. Talis odmahuje glavom i odluč‐ no ulazi u kuhinju. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Ćao, Čaze“, maše Maksina kao sa daljine, „lepo što smo se napokon upoznali, či‐ tala sam tvoj dosije, fascinantan materijal, reci mi kako jedan član Kuće slavnih ame‐ ričkog privrednog kriminala počne da trguje kablovima?“ „Govorite o onim starim nesporazumima, gospođo? pokušajte da se izdignete i umesto da mi sudite, možda ćete primetiti jedan obrazac?“ „Da vidimo, višegodišnje iskustvo u maloprodaji.“ Srdačno klima glavom: „Trudiš se da ih tresneš kad su previše ošamućeni da raz‐ mišljaju. Prošle godine kad je pukao tehnološki mehur? Darklinear je počeo da za‐ pošljava na veliko. Kao da sam na NBA draftu.“ „Istovremeno, Čaze“, Talis, koja se nakratko prebacila u režim Krpe, sakuplja piva, umake, čipsove, „moj budući bivši muž nije toliko plaćao tvom poslodavcu samo da bi me malo zabavljao.“ „On stvarno samo kupuje kablove i to je sve, čovek hoće brzinu, plaća ne pita, oće čovek da prigrabi najveću moguću kilometražu, spoljna postrojenja, kancelarije, prvo je bilo samo na severoistoku, a sada po čitavoj Americi...“ „Lepi konsultantski honorari“, zamišlja Maksina. „To ti je to. A i legalan posao, možda čak i više od nekih...“ zastaje da prebaci u nižu brzinu. „Hajde, Čaze, nastavi, nikada nisi krio prezir koji osećaš prema meni, Gejbu, pre‐ ma poslu kojim se bavimo.“ „Ma jedino pričam šta je stvarno, a šta je ko bajagi, moj veštački zaslađivaču, ja sam samo tip koji se bavi logistikom i infrastrukturom. Kablovi su opipljivi, provučeš ih, zakačiš ih, zakopaš i razvedeš. Imaju težinu. Tvoj muž je bogat, možda čak i pa‐ metan, ali on je kao svi vi, živi u tom snu, u oblacima, lebdi u mehuru, misli da je to sve stvarno, e pa nije. Postojaće dokle god ima struje. Šta će se desiti kad se mreža ugasi? Kad nestane goriva za generator i kad obore satelite, postave bombe u opera‐ tivne centre i onda se svi ponovo nađete nazad na majčici zemlji. Sve ono brbljanje uzalud, sva ona trula muzika, svi oni linkovi, pali, pali i više ih nema.“ Maksina na tren vidi Mišu i Grišu, surfere sa neke čudne atlantske obale, kako če‐ kaju sa daskama daleko u zimskom okeanu, u tami, čekaju na talas čiji dolazak sem Čaza i možda još ponekog niko neće videti. Čaz ponovo pruža ruku ka ljutom čipsu, a Talis mu otima kesu. „Za tebe više nema. Odlazi već jednom i reci Gejbu šta ćeš već da mu kažeš.“ „Ne mogu, jer više ne radim za njega. Neću više da budem klovn u ovom rodeu.“ „To lepo zvuči, Čaze. Ovde si znači došao zato što si ti tako hteo, samo zbog mene, kako je to samo slatko?“ „Zbog tebe i zbog toga kako je sve ovo na mene delovalo. Isisavao mi je duševnu snagu.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Baš zabavno, moja majka je o njemu uvek govorila isto.“ „Znam da ste ti i mama u svađi, ali stvarno bi trebalo da to nekako ispravite.“ „E izvini, sada je dva ujutro, meksičke serije počinju malo kasnije.“ „Tvoja mama je najvažnija osoba u tvom životu. Jedina koja ume da napravi krompir-pire tačno onakav kakav ti treba. Jedina koja je shvatila kad si počela da se družiš sa ljudima koje ne podnosi. Lagala u bioskopu koliko ti je godina da biste za‐ jedno gledale one krvave tinejdžerske horore. Uskoro je neće biti, ceni je dok je još imaš.“ I onda je izašao. Maksina i Talis stoje i gledaju se. Kralj nastavlja da zapeva. „Htela sam da te savetujem da ga šutneš“, zamišljeno će Maksina, „dok te stežem za vrat... ali sada mislim da ću samo da te stežem za vrat.“ Horst je zadremao na kauču uz Priču o Antonu Čehovu, sa Edvardom Nortonom u glavnoj ulozi i Peterom Sarsgardom u ulozi Stanislavskog. Maksina pokušava da se na prstima ušunja u kuhinju, ali Horst, pošto nije domaće stvorenje, pošto je podešen na motelske ritmove čak i kad spava, sada tromo izranja iz sna. „Maksi, šta pobogu.“ „Izvini, nisam htela da...“ „Gde si bila celu noć? Još nije dovoljno iskliznula u samoobmanu da na to odgovori doslovno: „Bila sam sa Talis, ona i onaj seronja su se upravo razišli, preselila se, trebalo joj je društvo.“ „Dobro. A još nije ni uvela telefon. Pa šta je onda sa tvojim mobilnim? A da – is‐ trošila se baterija, mogu da se kladim.“ „Horste, u čemu je stvar?“ „Ko je to, Maksi, bolje da čujem sada nego kasnije.“ Aaaaa! Možda se sinoć virkator u prtljažniku ZiL-a slučajno uključio? pa joj je oz‐ račio neki deo mozga i dejstvo još traje? Jer sada shvata da govori, a ima mnogo raz‐ loga da veruje kako je to istina: „Nema nikoga sem tebe, Horste. Somino ona emotiv‐ no zakržljala. Nikada neće biti.“ Jedan sićušni horstovski prijemnik uspeva da tu poruku primi kao ono što jeste pa zato ne tone potpuno u ulogu Rikija Rikarda sa Srednjeg zapada, samo se hvata za glavu na onaj poznati način kao da će da šutira slobodna bacanja i žalopojke mu pos‐ taju neodređenije. „Pa, zvao sam bolnice. Zvao sam policiju, TV stanice, kompanije za plaćanje kaucije i onda sam otvorio tvoj rokovnik. Šta će tebi Čika Dizijev kućni broj?“ „Čujemo se s vremena na vreme, on misli da sam mu ja socijalna radnica.“ „A – a šta je s onim Italijanom sa kojim ideš po karaokama?“ „Jednom, Horste, u društvu, i to ne nameravam da skoro ponovim.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Ha! Znači ne ’skoro’, ali jednog dana, je li tako? Ja ću sedeti kod kuće, preždera‐ vaću se zato što sam nesrećan, ti ćeš biti napolju u tom veselom okruženju, crvena haljina, ’Can’t Smile Without You’, strastveni dueti sa nekim instruktorom iz teretane sa druge strane nekog mosta ili tunela...“ Maksina skida kaput i šal i rešava da ostane nekoliko minuta. „Horste. Dušo. Ide‐ mo u Kejtaun jedne večeri, pa ćemo to zajedno da radimo, važi? Negde ću da nađem crvenu haljinu. Umeš da pevaš prateće glasove?“ „Ha?“ Zbunjen, kao da svi to znaju. „Naravno. Još od detinjstva. Nisu hteli da me puste u crkvu dok nisam naučio.“ Eto, Maksina, još jedna stavka na spisku stvari koje ne znaš o ovom čoveku... Možda su načas zadremali na kauču. Iznenada je zora. Ugledne novine pljeskaju na pod ispred zadnjih vrata. Štene njufaundlendera na dvanaestom počinje sa svojim bluzom straha od razdvajanja. Dečaci započinju dnevne pohode u frižider. Pošto su videli roditelje na kauču, počinju neku hip-hop verziju starog hita Pičiz i Herba „Re‐ united and It Feels So Good“, Zigi deklamuje sentiš reči najljućim crnačkim glasom koji uspeva da dočara u taj čas, dok Otis radi bitboks. Memorijalni puls Lestera Trejpsa, kako će ga Maksina prozvati, jedva dospeva u lo‐ kalne vesti u njujorškoj provinciji, u Kanadi nema ništa, a nema ni u nacionalnim agencijama. Onda nestaje u medijskom zaboravu. Neće preživeti nikakve trake, ni‐ kakvi logovi. Miša i Griša su jednako izbrisani iz arhive vesti. Igor kao nagoveštava da su možda preraspoređeni nazad kući, da su možda čak ponovo unutar zone, neke ustanove sa rednim brojem, tamo na Dalekom istoku. Kao i susreti sa vanzemaljci‐ ma, događaji te noći postaju stvar vere. Redovni posetioci krčmi u brdima će svedoči‐ ti da su u nekom neodređenom prečniku u planinama Adirondak te noći svi TV ekrani postali apokaliptično tamni – krize u trećem činu filmova, delimično poznate devojke u sićušnim haljinama i na tankim štiklama koje guraju nečiji najnoviji šoubiz projekat, sportski snimci, reklame za čudotvorne uređaje i biljne podmlađivače, re‐ prize humorističkih serija iz optimističkijih vremena, svi vidovi stvarnosti u kojoj je osnovna jedinica piksel, sve je to bez šuma nestalo u ledeni ponoćni čas. Možda je to bio samo pad jednog repetitora gore na grebenu, ali se možda takođe i čitav svet rese‐ tovao, na taj kratki ciklus, u spori ritam bubnjeva irokeske praistorije. Avi Dešler se vraća kući sa posla vedrije raspoložen. „Server u provinciji? Nema bri‐ ge, prebacili smo se na onaj u Laponiji. Ali imam još bolje vesti“, pun nade, „čini mi se da će da me škartiraju.“ Bruk zuri u svoj stomak kao geograf u globus. „Ali...“ Probna faza www.balkandownload.org

„Ne – čekaj da čuješ kakav je paket otpremnine.“ „Spremi se za priče o ’pojačanom programu otpremnine’“, savetuje Maksina, „to znači da nećeš moći da ga tužiš.“ Gejbrijel Ajs se, ne previše tajanstveno, ućutao. Valjda mu je nešto drugo skrenulo pažnju, nada se Maksina. „Talis bi trebalo da je malo bezbednija“, pokušava da umiri Marč. „Ona je dobro dete, tvoja kćerka, nije maloumnica kako deluje na prvi pogled.“ „Bolja je nego što sam mislila da jeste“, što stvarno zvuči kao iznenađenje, jer je Maksina pretpostavljala da Marč uopšte i ne zna šta znači kajanje. „Predobra za bed‐ nu majku kakva sam ja bila. Sećaš se kada su bili mali i još te držali za ruku na ulici? Ja sam ih vukla svojom brzinom tako da su trčkarali da održe korak, gde sam to toli‐ ko žurila da nisam mogla čak ni da šetam sa svojom decom?“ Kao da će izvesti neku pokoru. „Jednog dana će loše roditeljstvo biti olimpijska disciplina, razmazoboj, videćemo hoćeš li se uopšte kvalifikovati, u međuvremenu mani me s tom svetačkom facom, znaš da si radila i gore.“ „Mnogo gore. Onda sam godinama odbijala da o tome razmišljam. Sada sam kao, kako uopšte mogu da...“ „Više od svega želiš da je vidiš. Slušaj, ti si samo nervozna, Marč, što ne svratite obe kod mene, to je neutralan teren, popićemo kafu, naručićemo nešto za ručak“, is‐ postavlja se kod Zipijevih đakonija na Sedamdeset drugoj, gde još može da se nađe gigantski prepunjeni sendvič od rolovane govedine i pileće džigerice sa ruskim preli‐ vom u zemički sa crnim lukom, što je u ovom gradu retkost još od davnih dana proš‐ log veka, i Talis smesta pikira na deo jelovnika u kome je opisan. „Ti ćeš stvarno da jedeš nešto tako?“, pita Marč uprkos Maksininom upozoravaju‐ ćem pogledu. „Pa, ne, majko, mislila sam samo da sedim i da ga gledam, ako je to dozvoljeno?“ Marč brzo razmišlja: „Mada ako ti naručiš jedan... možda i ja probam komadić? Ako hoćeš da deliš?“ „Otkad si ti to Jevrejka?“, Maksina će krajičkom usta. „Šta misliš odakle moje navike u ishrani?“, radi Talis pasivno-agresivno noktom. „Kad bi ti naručivala jelo, otvarala sam vrata i nalazila malu vojsku momaka iz dosta‐ ve, sa džakovima...“ „Bila su dvojica. Možda. I to samo tada jednom.“ „Bolesna gojaznost, problemi sa srcem, tra-la-la koga briga, samo da ima mnogo, je li, majko?“ To možda zahteva suptilnu intervenciju. „Ljudi“, najavljuje Maksina, „račun ćemo da podelimo, važi? Možda pre nego što stigne, mogli bismo... Marč, ti si naručila Ju‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

tarnji specijalitet sa dvostrukom govedinom, slaninom i kobasicom, plus latke i sos od jabuka, plus ekstra latke za prilog i...“ „To je moje“, kaže Talis. „Dobro, a ti si imala rolovanu govedinu... krompir-salata na sendviču je još 50 centi...“ „Ali ti si naručila tu ekstra turšiju, tako da je to minus...“ Sve prelazi, kao što se Maksina i nadala, u onaj stari geg, računovođe na ručku, sačuvaj bože da na pravom stolu bude pravih para, što, mada troši energiju koja bi se mogla pametnije upotrebi‐ ti, zadržava sve, nekako, ukotvljene u stvarnosti. Negativna strana je, mora da prizna, što nijedna od ove dve nije iznad toga da strateški plati ručak, pokušavajući da tako stvori dovoljno napetosti da pokvari ili uništi nečiji apetit, mada bi im bilo bolje da ga njoj ne unište, jer ona iščekuje Zdravi kombinovani ćureći sendvič, u kome će su‐ deći po opisu u jelovniku biti i klica alfalfe, portobelo pečurki, avokada, niskokalorič‐ nog majoneza i još mnogih dodataka koji umiruju savest. To je privuklo prekorne poglede druge dve, a to je dobro, bar se u nečemu slažu, i to je nešto za početak. Kompetitivna matematika, stvarne i taktičke greške, obračunavanje bakšiša i tačne podele pdv-a, traju sve dok Rigoberto ne zazvoni na interfonu. Ispostavlja se da je dostavljač samo jedan, ali zaista gura hranu hodnikom na nekakvim kolicima. Uskoro čitavu površinu stola u trpezariji prekrivaju posude, konzerve kole, masni papir, celofan, i sendviči i prilozi, i svi intenzivno žderu ne hajući gde još hrana, sem u ustima, završava. Maksina pravi kratku pauzu da osmotri Marč. „Šta se desilo sa ’koruptivnim artefaktom’... čega ono beše?“ „Jahcčcč gvahhhihiuchihing“, klima glavom Marč, pa diže poklopac sa sledeće po‐ sude kupus-salate. Pošto je natrpavanje hranom malo jenjalo, Maksina razmišlja kako da načne temu mladog Kenedija Ajsa, kada je majka i baka pretiču. Po Talisinim rečima, njen muž sada traži i starateljstvo. „O, ne“, eksplodira Marč. „Nema šanse, ko ti je advokat?“ „Glik Mauntejnson?“ „Jednom su me izvukli od optužbi za klevetu. U principu dobre kafanske šibadžije. Kako stvari stoje zasad?“ „Kažu da je jedna svetla tačka to što ne tražim novac.“ „Tebe on, hm, ne zanima, taj novac?“ Maksina je više radoznala nego šokirana. „Ne koliko zanima njih – oni rade na procenat. Izvini, ali ja mogu da mislim samo o Kenediju.“ „Nemoj meni da se izvinjavaš“, kaže Marč. „Zapravo bi trebalo, mama... zato što sam toliko dugo stajala između vas...“ „Pa, evo potpuno iskreno, mi smo se zapravo krišom viđali na po par minuta kada Probna faza www.balkandownload.org

god smo mogli.“ „O, o tome mi je pričao. Bojao se da ću se ljutiti.“ „Nisi se ljutila?“ „Gejbov problem, a ne moj. Zato smo o tome ćutali.“ „Naravno. Samo da se ne izazove patrijarhalni bes.“ Maksini je jasno da će se uskoro začuti ne preterano korisna fraza „jebena krpa od žene“, i stoga preemptivno grabi kiseli krastavac koji je svima nekako promakao, te ga ubacuje Marč u usta. Kroz čitav ručak i nastupanje predvečerja, kroz veče po letnjem računanju vreme‐ na, previše svetlo za zimu, koja po ubeđenju većine Njujorčana još vlada. Maksina, Talis i Marč prelaze u kuhinju, pa onda izlaze iz kuće, na ulicu, kroz sve dublja ulična svetla idu kod Marč. U nekom trenutku Maksina se priseća da pozove Horsta. „Uzgred, ovo večeras je strogo žensko društvo.“ „Jesam li nešto pitao?“ „Dobro je, popravljaš se. Možda će mi trebati i impala.“ „Hoćeš li, nekim slučajem, da voziš van države Njujork?“ „Postoji neki, šta, problem sa saveznim organima?“ „Čisto mala procena rizika.“ „Možda ne bude trebalo, samo pitam.“ Talis slučajno gleda kroz prozor na ulicu. „E jebiga. Eno ga Gejb.“ Maksina vidi dugačku snežnobelu limuzinu kako se zaustavlja ispred ulaza. „De‐ luje poznato, ali kako znaš da je...“ Onda primećuje dobro poznate ponovljene dija‐ gonale logotipa hašslingerza, naslikane na krovu. „Njegova lična satelitska veza“, objašnjava Talis. „Ovde je čitavo osoblje u srodstvu, kao nekakvi počasni članovi bande Mara Sal‐ vatruča“, kaže Marč, „tako da ne bi trebalo da bude nikakvih problema.“ „Ako se upoznaju sa većim brojem novčanica od 100 dolara“, Talis šapuće, „Gejb će biti ovde dok kažeš keks.“ Maksina uzima torbicu i drago joj je što oseća da je danas teška kao što treba. „Marč, postoji li drugi ulaz?“ Teretni lift za podrum, vrata za slučaj požara koja vode u dvorište pozadi. „Sače‐ kajte vas dve ovde dole“, kaže Maksina, „ja se vraćam sa autom čim budem mogla.“ Ona auto drži na parkingu Svetlosna brzina, tu odmah. Dok joj dovoze impalu, ona Hektoru, momku sa kapije, drži kratko predavanje o Rot-IRA šemi za privatni penzioni fond, pošto ga je neko pogrešno informisao o prednostima prebacivanja. „Bez penala? Ne može odmah, moraš da sačekaš pet godina, Hektore, žao mi je.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Vraća se u Marčinu zgradu i otkriva da su sada svi nekako ispred na pločniku, usred takmičenja u urlanju. Ajsov šofer Ginter čeka za volanom limuzine. Nije ni iz‐ bliza masivni naci majmun kakvog je Maksina očekivala, već je možda preterano ne‐ govani diplomac Rajkersa koji tamne naočari spušta nisko na nos, da mu ne gužvaju dugačke trepavice. Maksina gunđa, nepravilno parkira i pridružuje se veselju. „Marč, dođi ovamo.“ „Čekaj prvo da ubijem ovu pizdu.“ „Ne mešaj se“, savetuje Maksina, „njen život je njena stvar.“ Marč nerado ulazi u automobil dok Talis, začuđujuće mirna, nastavlja svoju zrelu raspravu sa Ajsom. „Ne treba tebi advokat, Gejbe, nego doktor.“ Misli na doktora za glavu, ali u tom trenutku Gejb ne izgleda ni telesno zdravo, lice mu je crveno i nateklo, ne može da obuzda drhtanje. „Slušaj me, kučko, kupiću koliko god sudija treba, ali ti više nikad nećeš videti mog sina. Nikad u životu.“ Dobro, misli Maksina, ako digne ruku, vreme je za beretu. On diže ruku. Talis je lako izbegava, ali je sada u igri i pištolj. „To nije moguće“, pažljivo gleda Ajs otvor cevi. „Kako to, Gejbe.“ „Ja ne mogu da umrem. Ne postoji scenario u kome ja umirem.“ „Jebote pa on je potpuno lud“, kaže Marč kroz prozor automobila. „Talis, bolje uskači unutra sa kevom. Gejbe, drago mi je što to čujem“, Maksina će mirno i vedro, „a razlog što nećeš umreti? to što ćeš se dozvati pameti. Počni da raz‐ mišljaš o ovome na duži rok, a najvažnije, sada odlazi.“ „To je...“ „To je sada scenario.“ Čudna stvar u vezi sa Marčinom ulicom jeste što bi je odbio svaki skaut za filmske lokacije, bez obzira na žanr, pošto je suviše pristojna. U tom kutku kosmosa, žene odevene kao Maksina ne prete pištoljem drugim ljudima. U ruci joj je sigurno nešto drugo. Nešto mu nudi, nešto vredno što on ne želi da uzme, možda želi da mu vrati dug, a on se pretvara da ga oprašta, mada će na kraju ipak da prihvati. „Zaboravila je deo“, mora prosto Marč da urla kroz prozor, „gde ti ne postaješ gospodar sveta, samo nastavljaš da budeš seronja, sva moguća konkurencija počinje da se množi i moraš da se grčiš da ne izgubiš udeo na tržištu, i tvoj život više nije tvoj već postaje vlasništvo vrhovnih gospodara koje si oduvek obožavao.“ Siroti Gejb, mora da stoji tu pod pretnjom pištolja dok mu bukvicu čita buduća bivša tašta, koja je pride i nepopravljiva komunjara. „Hoće li sve biti u redu?“, dovikuje Ginter. „Imao sam karte za Mama Mia, sad će zavesa, više ne mogu ni da ih utapkam.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Svejedno pokušaj da to proknjižiš kao odbitak za putovanje i zabavu. A ti da bu‐ deš fin i prema njemu“, upozorava Maksina Ajsa dok se on pažljivo povlači i ulazi u limuzinu. Ona čeka sve dok izduženo vozilo nije nestalo iza ugla, seda za volan impa‐ le, odvrće radio, na kome neka stanica sa druge obale reke emituje set Tami Vinet, pa oprezno vozi na drugi kraj grada. „Treba pretpostaviti da ti je video tablice“, kaže Marč. „Što znači da će da nas traži.“ „Verovatnije će poslati dronove ubice.“ „A baš zato“, Maksina se kroz nekoliko slabo osvetljenih ulica rve sa čudovištem bez servo volana, „mi ćemo se kloniti mostova, tunela, ostaćemo baš ovde u gradu i sakrićemo se naočigled svih.“ A ispostavlja se da je to skrovište, posle kratke vožnje kroz panoramu svetala na Zapadnom auto-putu, ponovo parking Svetlosna brzina. Gleda u retrovizor, u kome i dalje nema ničega sem noćne ulice: „Okej da ga ja sama smestim, Hektore? Nisi nas video, važi?“ „Ni čuo ni video, mami.“ Zavlači se sve dublje, pored sve starijih cigala, nagrizenih od godina izduvnih ga‐ sova. Auspuh impale se oglašava kao tinejdžerski pevač u srednjoškolskom ve-ceu. Marč pali džoint i posle nekog vremena, parafrazira Čiča i Čonga pa će otegnuto: „Ja bih ga brate roknula.“ „Čula si šta je rekao. Mislim da to piše u ugovoru sa Gospodarima smrti za koje radi. Zaštićen je. Otišao je zbog napunjenog pištolja, to je sve. Vratiće se. Ništa nije gotovo.“ „Misliš da je stvarno mislio ono da će mi oteti Kenedija?“, drhturi Talis. „Možda ne bude tako lako. Obaviće analizu i otkriti da ga napada previše ljudi iz previše različitih pravaca, SEC, IRS, ministarstvo pravde, ne može baš sve da ih pot‐ kupi. Plus prijateljska i ona druga konkurencija, gerilski hakeri, pre ili kasnije će te milijarde početi da se tope i ako ima bar malo pameti, spakovaće se i zapaliti na neko mesto kao što je Antarktik.“ „Nadam se da neće“, kaže Marč, „zar globalno zagrevanje nije već dovoljno groz‐ no? Pingvini...“ Možda je stvar u starinskom luksuznom enterijeru iz koga se i posle četrdeset go‐ dina šire vibracije tinejdžerskih fantazija sa Srednjeg zapada, koje prožimaju metalik tirkizni vinil, debele auto-tepihe, pepeljare prepune drevnih opušaka, među kojima neki imaju tragove karmina kakav se ne prodaje već godinama, svaki sa istorijom ne‐ kog romantičnog bdenja, nekakve jurnjave ili potere, šta god da je Horst video u tom pokretnom muzeju čežnje kada se javio na oglas u Penisejveru, postavka i okruženje, kao što to doktor Tim kaže, sada su ih, ovog časa, obuhvatili, preneli ih sa jalovih bu‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

šotina brige o budućnosti ovde unutra, u spokoj, u opuštanje, svaku naposletku do sopstvenih snova. I onda je odjednom jutro. Maksina je pogrbljena u prednjem sedištu, a Marč i Ta‐ lis se bude pozadi i svi se osećaju škripavo. Izlaze na ulicu, gde su na kruškama, preko noći, ponovo buknule bele cvasti. Čak i u ovo doba godine još može biti snega, to je Njujork, ali zasad boju ulicama daje cve‐ će na drveću čije senke šaraju pločnike. To je njihov trenutak, velika prekretnica go‐ dine, potrajaće nekoliko dana, a onda će se nakupiti u slivnicima. Kafana Pirej završava još jednu noć punu naduvanih hipstera, neuspešnih tragača za zabavom, noćnih ptica koje su propustile poslednji voz za predgrađa. Izbeglice u obdanicu. Šta god da su mislili da im je potrebno, kafa, čizburger, lepa reč, svetlost zore, bdeli su i ostali budni i napokon su to ugledali – ili su zadremali, pa ga opet propustili. Maksina na brzinu pije kafu, pa ostavlja Marč i Talis za stolom prekrive‐ nim doručkom da se ponovo bave svojim prehrambenim problemima. Vraća se na‐ zad u stan da pokupi sinove i otprati ih u školu, primećuje na jednom visokom pro‐ zoru odraz sivog jutarnjeg neba, oblaci se kreću preko mutne pozadine, neprirodno su svetli, možda zbog sunca, možda zbog nečeg drugog. Traži pogledom na istoku šta bi to moglo biti, ali to što sija i dalje se, iz tog ugla, krije iza zgrada, tako da su one sada u sopstvenim senkama. Skreće za ugao, izlazi na svoju ulicu i ostavlja to pitanje za sobom. Tek pošto se našla u liftu svoje zgrade počinje da se zapravo pita na koga je red da vodi decu u školu. Zabrojala se. Horst je obeznanjen ispred Leonarda di Kaprija u Priči o Fetiju Arbaklu i ne izgle‐ da spreman za ulicu. Dečaci su je čekali i naravno tada se priseća ne tako davnog bo‐ ravka u Diparčeru, dole u njihovom virtuelnom rodnom gradu Zigotisopolisu, kako su obojica stajali isto ovako, zaogrnuti baš ovakvim nesigurnim svetlom, spremni da iskorače u svoj miroljubivi grad, zasad siguran od paukova i botova, koji će jednog dana, prebrzo, doći po njega, da ga zaposednu u ime indeksiranog sveta. „Momci, izgleda da sam malo zakasnila.“ „Pravac u svoju sobu“, Otis nabacuje ranac na ramena i izlazi, „do daljnjeg nema izlazaka.“ Zigi je iznenađuje nezvanim ovlašnim poljupcem: „Vidimo se posle škole, važi?“ „Dajte mi samo čas, odmah vas stižem.“ „U redu je, mama. Nema potrebe.“ „Znam da nema, Zigi, u tome i jeste stvar.“ Ipak čeka na vratima dok odlaze hod‐ nikom. Nijedan se ne osvrće. Može bar da ih gleda do lifta. Scan: Rath Obrada: boden Probna faza www.balkandownload.org

Rečnik manje poznatih pojmova, ličnosti i izraza Abner Longi Cvilman (Abner Longy Zwillman) – jevrejski mafijaš iz sredine XX veka. aleksitimija – psihički poremećaj koji karakteriše nesposobnost saopštavanja sopstve‐ nih i prepoznavanja tuđih emocija. Američka škola (School of the Americas) – ustanova američkog Ministarstva odbra‐ ne koja se bavi obukom vojske i policije u latinoameričkim državama. Andžela Lensberi (Angela Lansbury) – britanska glumica, poznata iz detektivske TV serije Pisac i detektiv (Murder She Wrote). arevalisti – nekadašnja politička stranka u Gvatemali. Bil Gros (Bill Gross) – američki finansijer. bini bebe – vrsta mekanih, plišanih lutaka. Bob Barker – televizijski voditelj. Brenda Star (Brenda Starr) – glamurozna i pustolovna novinarka iz popularnog isto‐ imenog stripa. chutzpah – jidiš, hrabrost, samopouzdanje. Dedi Vorbaks (Daddy Warbucks) – lik iz stripova, mjuzikla i filmova o Siročetu Eni (Little Orphan Annie). Dan i Bredstrit (Dun & Bradstreet) – jedna od najvećih bonitetskih kuća. DEA (Drugs Enforcement Administration) – američka savezna agencija za borbu pro‐ tiv trgovine narkoticima. Debora Ker i Marni Nikson (Deborah Kerr, Marni Nixon) – američka glumica i ame‐ rička pevačica koja joj je „pozajmljivala glas“ u nekoliko filmskih mjuzikla. Defkon (Defcon) – jedno od najvećih svetskih okupljanja hakera, održava se svake godine u Las Vegasu. Dejvid Njuel – TV glumac, uglavnom iz dečjih emisija. Dogen Zendži (1200–1253) – japanski učitelj zen budizma.