Probna faza - Thomas Pynchon

J 13 ednog ranog jutra, prerano, dečaci i Horst su ustali i prostranim crnim linkolnom odlaze na aerodrom Kenedi. Plan za leto je da lete u Čikago, da razgledaju grad, iz‐ najme auto, odvezu se u Ajovu, posete tamo baku i deku, pa da odu u veliki obilazak onoga što Maksina zove Osrednji napad, zato što se uvek kad je tamo oseća kao da joj sledi baš takav napad živaca. Ona se vozi sa njima na aerodrom, nije ni posesivna ni ništa, samo joj prija da se proluftira, vetrić kroz prozor limuzine, i šta sada? Stjuardese hodaju u parovima, ruke pobožno drže ispred sebe, nebeske časne ses‐ tre. Dugački redovi ljudi u šortsevima i sa ogromnim rančevima sporo napreduju. Deca se zezaju sa namotanim trakama na stubovima za kontrolu gomile. Maksina shvata da analizira tok saobraćaja da bi utvrdila koji se red najbrže kreće. To je bezo‐ pasna navika, ali uznemirava Horsta zato što uvek bude u pravu. Ona miruje sve dok ne najave let, grli sve, čak i Horsta, gleda ih kako odlaze aviomostom, a samo se Otis osvrće. Na izlasku prolazi pored druge kapije i čuje kako neko viče njeno ime. Kako ga, zapravo, ciči. To je Virva, u sandalama, sa velikim slamnim šeširom, u mikro haljini brojnih drečavih boja, kakve su u Njujorku zakonom zabranjene. „Krenuli smo malo u Kaliforniju, je li?“ „Bićemo tamo par nedelja s mojima, pa se onda vraćamo preko Vegasa.“ „I na Defkon.“ Džastin, u havajskom surferskom šortsu, sa papagajima i tome slič‐ no, objašnjava da je to godišnja hakerska konferencija, gde se gikovi svih usmerenja i sa svih strana zakona, da ne spominjemo pandure različitih činova koji misle da ih niko ne provaljuje, okupljaju, spletkare, vesele. Fiona je otišla na nekakav kamp za anime u Nju Džersiju – radionice za mašinimu i kvejk filmove, japansko osoblje koji tvrdi da ne zna ni reč engleskog sem „strava“ i „sranje“, što je za ogroman deo spektra ljudskih poduhvata zapravo više nego dovolj‐ no... „A kako idu stvari dole u Diparčeru?“ Samo pokušava da bude učtiva, naravno... Džastin izgleda kao da mu je neprijatno. „U svakom slučaju nam slede velike pro‐ mene. Svi unutra bolje da uživaju dok još mogu. Dok je još relativno otporno na ha‐ kovanje.“ „A više neće?“ Probna faza www.balkandownload.org

„Neće još dugo. Previše ga ljudi traži. U Vegasu će biti kao da radimo brzinske prezentacije u ludari.“ „Nemoj mene da gledaš“, kaže Virva. „Ja samo motam džointe i donosim picu.“ Preko ozvučenja se čuje glas koji nešto objavljuje na engleskom, mada Maksina iz‐ nenada ne razume ni reč. Zvonki glas kakvim se događaji dostojanstveno proriču, ni‐ pošto glas kojim bi poželela da je pozovu. „Naš let“, uzima Džastin mali kofer. „Pozdravite mi Sigfrida i Roja.“ Virva sve do kapije šalje poljupce preko ramena. U kancelariji, pošto se Maksina vratila, zatiče Dejtonu sa sićušnim televizorom koji drži u fioci stola, prikovana je za popodnevni film na Afroameričkom romantičnom kanalu (ARCH) sa naslovom Ljubavni tačdaun, u kome Hakim, profesionalni od‐ brambeni igrač američkog fudbala, prilikom snimanja reklame za pivo, upoznaje pa se zaljubljuje u Serendipiti, manekenku koja nastupa u istoj reklami i koja smesta do‐ vodi tog Hakima u formu tako da uskoro protivnički napadači stradaju kao švedski sto na svadbi kad rodbina nagrne. Inspirisani njegovim primerom, i navalni igrači stiču pobedničke navike. Sezona je dotle išla traljavo, nisu uspevali da dobiju ni baca‐ nje novčića pre utakmice, ali onda dolazi do preokreta. Pobede se samo nižu – ulazak u plejof! polufinale! Superboul! Na poluvremenu Superboula tim gubi deset razlike. Još dovoljno vremena za pre‐ okret. Serendipiti se probija kroz nekoliko obruča obezbeđenja, pravo u svlačionicu. „Dušo, moramo da porazgovaramo.“ Pauza za reklame. „Opa!“ Dejtona odmahuje glavom. „E, vratila si se? Slušaj, neko govedo sa belač‐ kim nastupom je zvalo pre jedno deset minuta.“ Traži po stolu i nalazi poruku da se Maksina javi Gejbrijelu Ajsu i nešto što liči na broj mobilnog telefona. „Zvaću ga iz druge sobe. Počinje ti film.“ „Budi oprezna s njim, mala.“ Ne zaboravljajući na davnašnju razliku koju njeno bivše udruženje povlači između saučesništva i prostog javljanja na telefonske pozive na koje se verovatno treba javiti, započinje razgovor sa Gejbrijelom Ajsom. Nema halo, nema kako ste: „Da li ste na sigurnoj vezi?“, jedino je što zanima digi‐ talnog tajkuna. „Uvek je koristim za šoping, govorim ljudima broj kreditne kartice i sve što traže, zasad se ništa loše nije desilo.“ „Čini mi se da bismo mogli da porazgovaramo o definiciji pojma ’loše’, ali...“ „Mogli bismo da ozbiljno skrenemo s teme, da, što je fatalno za jedan važan život Tomas Pinčon www.balkandownload.org

pun obaveza... Dakle...“ „Mislim da poznajete moju taštu Marč Keleher. Jeste li videli njen sajt?“ „Ponekad kliknem na njega.“ „Možda ste pročitali neke neprijatne komentare, i to svakodnevne, o mojoj kom‐ paniji. Imate li neku predstavu zašto ona to radi?“ „Čini mi se da je nepoverljiva prema vama, gospodine Ajse. Veoma. Sigurno veru‐ je da se iza blistave epopeje o ekscesima mladolikog milijardera koja nam je svima to‐ liko zabavna krije neki mračniji narativ.“ „Naš posao je bezbednost. Šta vi hoćete, transparentnost?“ Ne, više mi se sviđa kad je nešto mutno, šifrovano, prepredeno. „To je za mene previše politička stvar.“ „A finansijska? Shviger – šta mislite koliko bi koštalo da mi se skine sa vrata? Čisto gruba procena.“ „Nekako, ne znam, javlja mi se neko neodređeno osećanje da Marč nije na proda‐ ju.“ „Da, da, ali što vi ipak ne biste pitali? Bio bih vam veoma, veoma zahvalan.“ „Toliko se zbog nje brinete? Ma hajde, to je samo blog, koliko ga ljudi uopšte čita?“ „I jedan je previše, ako je pogrešan.“ I tako sada drže jedno drugo na nišanu, samo je pitanje ko je Dobar, a ko Loš ili možda Zao. Njena replika bi trebalo da bude: „S obzirom na to koliko su vam brojne i jake veze, pred kim vi u čitavom civilnom svetu možete zbog nečega da odgovara‐ te?“ Ali to bi bilo priznanje da zna više nego što bi trebalo. „Znate šta, kad sledeći put budem videla Marč, pitaću je zašto ne govori pohvalnije o vašoj kompaniji, a onda kada mi pljune u lice i kaže da sam vaša drolja i da sam se prodala korporacijama i slično, moći ću to da ignorišem zato što ću duboko u sebi znati da činim veliku uslu‐ gu jednom sjajnom čoveku.“ „Vi me prezirete, je li tako?“ Ona se pretvara da o tome razmišlja. „Ljudi poput vas imaju dozvolu da preziru – meni su moju oduzeli, pa se moram pomiriti s time da budem samo besna, a bes ne traje.“ „To je dobro znati. Uzgred, možda vam u budućnosti bude bolje i da se klonite moje supruge.“ „Čekaj malo, batice“, kakav je samo ovo gad, „potpuno si me pogrešno shvatio, jeste ona slatka ali...“ „Samo se potrudite da ostanete na distanci. Ponašajte se profesionalno. Postarajte se da znate za koga radite, važi?“ „Je l’ može malo sporije. Ne stižem da zapišem.“ Probna faza www.balkandownload.org

Ajs, kao što je i nameravala, ljutito prekida vezu. Javlja se Roki Slagijat. Kao i obično, bez prtljaga. „Hej, Maksi, baš sam nešto u tvom kraju, morao sam da zastrašim, ne, šta to rekoh, da zadivim neke klijente. Moram da o nečemu sa tobom porazgovaram, u četiri oka.“ „Nešto važno?“ „Možda. Znaš restoran Omega na Sedamdeset drugoj?“ „Blizu Kolumbove, naravno. Za deset minuta?“ Roki sedi pozadi u separeu, u polumračnim dubinama Omege, sa nekim uglađe‐ nim poslovnim tipom u odelu krojenom po meri i sa naočarima beličastog rama, vi‐ sina osrednja, držanje japijevsko. „Izvini što te cimam sa šljake i taj rad. Da te upoznam ovo je Igor Daškov, Igor je čovek koga je dobro znati.“ Igor ljubi Maksini ruku i klima glavom Rokiju. „Nadam se da na sebi nema bubi‐ cu.“ „Na bubice sam alergična“, pretvara se Maksina da objašnjava, „umesto toga se trudim da pamtim, pa posle svojim kontaktima u FBI sve mogu da ispričam, od reči do reči. Ili agentima te službe koje se već toliko bojite.“ Igor se osmehuje, naginje glavu kao, očaran sam, naravno. „Još se nije rodio pandur“, šapuće Roki, „zbog koga će ovi momci osetiti nešto jače od blage uznemirenosti.“ Maksina u susednom separeu primećuje dvojicu mladih gorila pozamašnih di‐ menzija, zaokupljenih džepnim video-igrama. „Doom“, Igor pokazuje palcem, „samo što je izašao za Gejmboj. Podivljali postpozni kapitalizam, Junajted aerospejs korpo‐ rejšn, Marsovi meseci, kapije pakla, zombiji i demoni, a među njih mislim da spadaju i ova dvojica. Miša i Griša. Pozdravite se, падонки.“ „Izuzetno mi je drago što smo se upoznali, Mišo i Grišo.“ Kako god da se zapravo zovete, ćao, ja sam kraljica Marija od Rumunije. „Zapravo“, jedan diže glavu i otkriva niz zatvorskih zuba od nerđajućeg čelika, „nama se više sviđa Deimos i Fobos.“ „Previše igraju igrice. Tek su izašli iz zone, dalji rođaci, sad su postali bliži. Brajton Bič, to je za njih raj. Dovodim ih ovde na Menhetn da malo vide šta je pakao. Takođe da upoznaju mog drugara Roka. Ulaganje rizičnog kapitala ti dobro ide, druže stari?“ „Ma neće neće pa stane“, sleže Roki ramenima, „mi gratto la pancia, znaš kako se kaže, samo češem stomak.“ „Mi kažemo хуем груши околачивать“, ozareno će ka Maksini, „kurcem kruške mlatiti.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Zvuči komplikovano“, uzvraća Maksina osmehom. „Ali zabavno.“ Bez obzira na to što tip izgleda kao da ga redari još cimaju za ličnu kartu na ulazu u noćni klub, čini se da negde unutar te uglađene buržoaske spoljašnjosti, skriven du‐ boko kao u matrjoški, vreba na frontu prekaljeni bivši žestoki momak iz Specnaza že‐ ljan da priča ratne priče od pre deset godina. I dok su rekli keks, Igor se priseća taj‐ nog HALO skoka iznad severnog Kavkaza. „Padam kroz noćno nebo, iznad planina, dupe mi se smrzlo i počinjem da mediti‐ ram – šta ja to zaista želim u životu? Da ubijam još Čečena? Da nađem istinsku lju‐ bav i zasnujem porodicu, negde gde je toplo, recimo na Goi? Zamalo zaboravim da aktiviram padobran. Pošto sam se ponovo našao na zemlji, sve je jasno. Kao dan. Že‐ lim da zgrnem gomilu para.“ Roki se cereka. „Hej, to sam ja davno skapirao, nisam morao da skačem iz avi‐ ona.“ „Ti možda, ako skočiš, rešiš da razdeliš sve svoje pare.“ „Je l’ znaš nekoga da je to nekada uradio?“, pita Maksina. „Čudne se stvari dešavaju ljudima u Specnazu“, odgovara Igor. „Da ne spominje‐ mo na velikim nadmorskim visinama.“ „Hajde, pitaj je“, naginje se Roki ka Igorovom uhu. „Samo napred, ona je okej.“ „Šta da me pita?“ „Da li znaš nešto o ovim ljudima?“, gura Igor fasciklu ka njoj. „Berni Medof i njegova firma. Hmmm, ima možda nekih govorkanja. Berni Me‐ dof, legenda svoje branše. Koliko se sećam, priča se da mu odlično ide.“ „Jedan do dva procenta mesečno.“ „Fina prosečna dobit, u čemu je onda problem?“ „Nije prosečna. Isto svakog meseca.“ „Opa.“ Ona lista stranice, gleda grafikon. „Šta je ovo, pobogu? Savršena prava lini‐ ja, večito samo raste?“ „Deluje pomalo abnormalno?“ „U ovakvoj ekonomskoj situaciji? Vidi ovo – čak i prošle godine, kada je tehnolo‐ ško tržište bacilo kašiku? Ne, ovo je garant piramidalna šema, a po razmerama inves‐ ticija, čini se da se možda bavi i insajderskom trgovinom. Imaš neki novac kod nje‐ ga?“ „Neki moji prijatelji. Počeli su da se brinu.“ „I... to su odrasle osobe koje umeju da se nose sa neprijatnim vestima?“ „Na svoj poseban način. Ali veoma iskreno cene mudre savete.“ „Pa, ja sam za njih majstor, i savet glasi da treba delovati brzo, bez emocija ako je moguće, u pravcu izlazne strategije. Vreme je od presudne važnosti. Bilo bi bolje da Probna faza www.balkandownload.org

su to obavili još prošlog meseca.“ „Roki kaže da ti imaš poseban dar.“ „Ovo bi, bez uvrede, video svaki idiot. Zašto Komisija za hartije od vrednosti ništa ne preduzima? Okružni tužilac, neko.“ Sleganje ramenima, rečite obrve, palac trlja kažiprst. „Dobro, jeste, to je definitivno mogućnost.“ Maksina je već neko vreme bila svesna pokreta ruku i šaka na rubu vidokruga, kao i tihog recitovanja i didžejevskih zvučnih efekata, iz pravca Miše i Griše, za koje se is‐ postavlja da su veliki fanovi ruske andergraund hip-hop scene, posebno sićušne ruske rastafarijanske rep zvezde po imenu Decl – njegova prva dva albuma znaju napamet, Miša radi muziku i bitboks, Griša reči, osim ako ih možda ona nije zamenila... Igor naglašeno gleda u roleks čelini od belog zlata: „Misliš da je hip-hop dobar za njih? Imaš li ti dece? Šta je sa njima, da li ona...“ „Kad se setim šta sam ja slušala u njihovim godinama, nemam nikakva prava – ali ovo što sada izvode, nekako je zarazno.“ „Вечеринка у Децла“, kaže Griša. „Žurka kod Decla“, prevodi Miša. „Čekaj, čekaj, ajde da joj odradimo ’Уличный боец’.“ „Sledeći put“, ustaje Igor da pođe, „obećavam.“ Rukuje se sa Maksinom, ljubi je u obraze, levi-desni-levi. „Preneću tvoj savet mojim prijateljima. Javićemo šta se desi‐ lo.“ Udaljava se i izlazi uz muzičku pratnju. „Ova dvojica gorila“, objavljuje Roki, „upravo su pojela po čitavu čokoladnu tortu. A ja moram da platim račun.“ „Znači, to je Igor hteo da me vidi, a ne ti?“ „Da nisi razočarana?“ „Ma kakvi, volim takve tipove. On je iz mafije, je li?“ „Još pokušavam da to izvalim. Ljudi sa kojima je dobar u Brajton Biču, neki su se kretali u Japončikovim krugovima pre nego što je mali Japanac roknut, znači stara škola sto posto. Ali dovoljna mi je brza vizuelna provera – nema vidljivih tetovaža, ši‐ rina kragne petnaest i po, ehhh“, mrda šakom levo-desno, „nisam baš siguran. Više mi deluje kao posrednik.“ Balk.anDo.wnload.org Jednog dana, pošto je krenula u bazen u Dezeretu, Maksina otkriva da je teretni lift zauzet, možda do daljnjeg – sigurno se useljava još japijevskog ološa. Kreće da traži drugi lift i na kraju se nalazi dole u podrumskom lavirintu i sprema se da zakorači, iako zna da to nije pametno, u zloglasni Crni lift, zaostavštinu iz ranijih vremena, za koji se priča da poseduje sopstvenu volju. Zapravo, Maksina je počela da veruje da je uklet, da se u njemu pre mnogo godina Nešto Desilo i da se to nešto nikada nije raz‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

rešilo, i da sada kada god mu se ukaže prilika pokušava da putnike usmeri u pravci‐ ma gde će možda naći nekakvo karmičko olakšanje. Ovog puta umesto da ode na vrh, do bazena, kako je ona pritisnula dugme, vodi je na sprat koji ona ne prepoznaje odmah, a ispostavlja se da je to... „Ej, Maksi.“ Ona škilji u nekako masni polumrak. „Reg?“ „Ovo je kao da sam u azijskom horor filmu“, šapuće Reg. „U režiji recimo Oksida Panga. Možeš nekako da se dovučeš ovamo uza zid, da nas ne snimi ona bezbednos‐ na kamera?“ „A zašto se mi, moliću, klonimo kamere?“ „Oni ne žele da budem ovde. Do sada su sigurno već pribavili sudsku zabranu pri‐ laska.“ „Znači šta, ti... ti si sada manijak koji proganja zgrade?“ „Onaj lažni ve-ce u hašslingerzu? Evo sad malopre na ulici, slučajno sam naleteo na jednog tipa odatle, imao sam kod sebe dovoljno prazne trake, pa sam počeo da ga pratim i snimam. Išao sam u slalom po čitavom kraju, posle nekog vremena se sreo sa još dvojicom-trojicom koje sam prepoznao, i onda, svi dolaze ovamo u Dezeret, na kapiji ih dočekuju uz sve počasti. Sinulo mi je da je Gejbrijel Ajs jedan od vlasnika zgrade...“ „Čekaj malo, Ajs? Otkad sad to?“ „Mislio sam da znaš. Elem, sada su to sve samo priče, događaji su nas pretekli. Ajs me je juče izbacio sa snimanja. Ponovo su mi provalili u stan, ovog puta su ga rasturi‐ li, odneli su sve snimke osim onoga što sam sakrio.“ To nije razvoj događaja koji obećava. „Bolje pođi sa mnom. Možda se neki teretni lift u međuvremenu oslobodio.“ A njime uspevaju da se izvuku na zadnja vrata, pa odlaze na Riversajd, gde u pos‐ lednji čas hvataju autobus za centar. „Nadam se da nisi ovo spominjao pandurima ili šta ja znam.“ „Hoćeš da kažeš, za slučaj da treba da se pošteno nasmeju i tako ulepšaju sebi ina‐ če sumoran radni dan. Naravno, dok budem bežao iz grada?“ „Sijetl.“ „Vreme je, Maksi. Ajs mi je učinio uslugu. Ne treba mi film o hašslingerzu na rezi‐ meu, bio bi loš za moj imidž, i znaš šta, hašslingerz je prošlost. Šta god da se desi, osu‐ đen je na propast.“ „Ne bih baš rekla da su na ivici bankrota.“ „Ako je dotkom imao besmrtnu dušu“, kaže Reg čudno odsutno, kao da već dovi‐ kuje kroz prozor nekog prevoznog sredstva što hita na zapad, „duša hašslingerza je izgubljena.“ Probna faza www.balkandownload.org

Silaze na Osmoj ulici, nalaze piceriju, neko vreme sede za stolom na pločniku. Rega obuzima filozofsko raspoloženje. „Nije da sam ja nekad bio kao Alfred Hičkok ili neko sličan. Moje filmove možeš da gledaš dok ne oćoraviš i nikad u njima neće biti nikakvog dubljeg značenja. Vidim nešto zanimljivo, snimim i to je to. Budućnost filma ako te zanima – jednog dana, kad internet bude brži, kad na internetu bude više video-snimaka, svi će snimati sve, biće previše da se gleda, više ništa neće ništa da znači. Tada se seti da sam ja to prore‐ kao.“ „Sad moljakaš da ti udelim neki kompliment, Reg, šta je sa onim nenajavljenim preuređenjem tvog stana? Neko sigurno izuzetno ceni nešto što si snimio.“ „Ajs“, sleže on ramenima. „Pokušava da uzme ono što misli da mu pripada.“ Ne, misli Maksina uz iznenadni gripozni bol u prstima, još bi bilo dobro da je Ajs. A ako je neko drugi, Sijetl možda ne bude dovoljno daleko. „Slušaj, ako treba da ti nešto pričuvam...“ „Ne brini, već si na mom spisku.“ „I javićeš mi kad odeš iz grada?“ „Pokušaću.“ „Molim te. E, da, još nešto.“ „Aha, znam, i ja sam nekada gledao staru Bioničku ženu. Pre ili kasnije Oskar Gol‐ dman kaže: „Džejmi – čuvaj se.“ „On mi je bio uzor za snažnu jevrejsku majku. Samo upamti da čak i Džejmi Sa‐ mers ponekad mora da postupa oprezno.“ „Ništa ne brini. Nekada sam mislio da ništa što vidim kroz tražilo ne može da mi naudi. I potrajalo je, ali sad znam da nije tako. Jesi srećna?“ Na licu mu jasno piše – razočarano dete. „Pa, to bih valjda mogla da doživim kao lepe vesti.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

M 14 eđu tajanstvenim podugovaračima koje je snalažljivi Erik Autfild otkrio u du‐ binama šifrovanih fajlova hašslingerza nalazi se i dobavljač optičkih vlakana pod imenom Darklinear solušns. Ko bi se normalan, morate se zapitati, danas bavio optičkim kablovima, s obzirom na to da je prošle godine došlo do ogromnog i naglog smanjenja broja novih instala‐ cija? Pa, u doba tehnološkog mehura, činilo se da je razvedeno toliko kablova da da‐ nas kilometri postojećih kablova samo leže, kako to oni kažu „mračni“, pa su se sada zbog toga firme poput Darklineara obrušile na lešine preduzeća, istražuju višak insta‐ liranih nekorišćenih kablova u inače „osvetljenim“ zgradama, mapiraju ih, pomažu klijentima da naprave posebno prilagođenje privatne mreže. Maksinu zbunjuje što hašslingerz krije isplate Darklinearu iako za to nema razlo‐ ga. Kablovi su legitimni poslovni trošak, potrebe hašslingerza za ogromnim propus‐ nim opsegom u potpunosti ga opravdavaju, čak i poreska služba deluje zadovoljno. A ipak, baš kao i sa hnvskvg.com, dolarski iznosi su prosto preveliki, a neko sve šifruje preko svake mere. Ponekad, umesto pustiti da se stvari gnoje, perverzno je zabavno prepustiti se besu. Maksini se posrećilo kada je zvala Talis Ajs – tačnije, nije joj se javila sekretari‐ ca. „Zvao me je tvoj simpatični muž. Nekako je saznao da sam pre neki dan bila kod tebe.“ „Nisam ja – kunem se, to je politika zgrade, vode se beleške o posetiocima, postoji video-nadzor, pa, možda jesam nešto spomenula, samo da si svraćala?“ „Ubeđena sam da je on bez obzira na sve divan čovek“, odgovara Maksina. „Nego, kad sam te već dobila, je l’ možeš malo da mućneš glavom, da mi nešto pomogneš?“ „Naravno?“ Kad bi ona u glavi imala materijala za mućkanje... „Pre neki dan si govorila o infrastrukturi. Jedan moj klijent u Nju Džersiju ima problema sa kapitalizacijom, i zanima ga neki trgovac kablovima sa Menhetna, firma po imenu Darklinear solušns. To je sve van mog delokruga – jeste li vi nekada poslo‐ vali sa njima, ili znate nekoga ko jeste?“ „Nisam.“ Ali eto ih ponovo, nekakve neobične nedoslednosti i Maksina zna da one znače Ovo treba bolje istražiti. „Žao mi je?“ „Samo pokušavam da nešto naučim u hodu, hvala ti, Talis.“ Probna faza www.balkandownload.org

Darklinear solušns je u četvrti Fletajron, izgleda veoma moderno, sve u hromu i neo‐ nu. U verziji ove video-igre odobrenoj za sve uzraste, tu se prodaju šejkovi od ehina‐ cee i sendviči od morskih trava, umesto dopingovanog silicijuma kojim se hrane izo‐ pačene fantazije o superbrzom netu koje su možda još opstale posle nedavno okonča‐ ne epohe. Maksina samo što nije izašla iz taksija kada vidi kako iz zgrade izlazi žena u tesnoj trenerci sa leopardovim šarama i Šanelovim havana naočarima za sunce na očima, umesto na glavi, da služe kao rajf, i koja je, uprkos tom, moguće svesnom, pokušaju da se preruši, očigledno, vidi ti to, gospođa Talis Keleher Ajs. Maksina pomišlja da mahne i da urlikne ćao, ali Talis se ponaša previše nervozno, u poređenju s njom prosečni urbani paranoik izgleda kao Džejms Bond za stolom za bakaru. Šta je sad to? Odjednom su kablovi nešto strogo poverljivo? Ne, stvar je u odeći, koja potpuno očigledno govori o prihvatanju nečije ideje provokativnosti i Maksina se prirodno pita čije to ideje. „Je l’ izlaziš, gospođa?“ „Uključi ti ponovo taksimetar, dok ja nešto vidim.“ Talis ide ulicom i uznemireno se osvrće oko sebe. Na uglu se pretvara da stoji i zuri kroz prozor salona za opremu kupatila, stopala su joj u trećem baletskom stavu, kao studentkinja sa Barnarda u galeriji. Tren kasnije se vrata Darklinear solušnsa po‐ novo širom otvaraju i izlazi zdepasti pojedinac u sakou i pantalonama prodavca, sa aktovkom preko ramena, pa takođe napeto osmatra ulicu. Kreće u suprotnom pravcu od Talis, ali ide samo do linkoln navigatora parkiranog nekoliko mesta dalje, ulazi, i sporo vozi ka Talis. Pošto je stigao do ugla, vrata se otvaraju i Talis uskače. „Brzo“, kaže Maksina, „pre nego što se upali crveno.“ „To ti je muž?“ „Nečiji valjda jeste. Da vidimo kuda idu.“ „Ti si policajka?“ „Ja sam Leni iz serije Red i zakon, kako me ne prepoznaješ?“ Prate tromo čudovi‐ šte sve do Ruzveltove i nastavljaju gore u grad, izlaze na Devedeset šestoj, nastavljaju severno Prvom avenijom u zabačeni kraj koji nije više ni Gornja istočna strana a nije baš ni Istočni Harlem, gde ste možda nekada išli kod dilera ili ugovarali plaćeni ve‐ černji sudar, ali gde se sada vide simptomi džentrifikacije. Nabudženo terensko vozilo zastaje pored nedavno renovirane zgrade, sudeći po znaku koji je ukusno prebačen preko gornjih spratova, pune apartmana sa cenom od milion po sobi, pa mu onda treba jedno sat vremena da parkira. „U stare dane“, mrmlja taksista, „da ostaviš nešto tako na ulici u ovom kraju? Moro bi da budeš lud, brate, sad se svi boje da ga pipnu, da nije vlasnik neki krimos što odma vadi utoku.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Evo ih. Možeš li ovde da me sačekaš, hoću samo nešto da probam.“ Daje Talis i Neustrašivom istraživaču nekoliko minuta da uđu u lift, a onda odluč‐ no prilazi vrataru. „Ovi što su malopre ušli? ove budale sa ogromnim suv-om koji ne znaju kako da parkiraju? Otkinuli su mi jebeni branik.“ On je fino dete, nije baš da je ustuknuo, ali zvuči kao da se izvinjava. „Stvarno ne mogu da vas pustim tamo gore.“ „U redu je, ne moraš ni njih da pustiš da siđu, to će značiti samo skandal ovde u tvom lobiju, kako sam raspoložena, možda i krvoproliće, a kome to treba, je li? Na“, daje mu vizitkartu advokata za poreze i oličenje za bahatost devedesetih koji je, koli‐ ko ona zna, još iza brave, gore u Denberiju, „ovo je moj advokat, prosledi vizitku kada sledeći put vidiš gospodina i gospođu Safari, i slušaj, bolje mi daj i njihov broj telefona, mejl, šta god, da advokati mogu da se jave.“ A u tom trenutku mnogi vratari će postati veoma stručni i drčni, ali ovaj ovde, kao i zgrada, nov je u kraju i samo je srećan da se reši neke ludaje kojoj su izgrebali kola. Maksina uspeva da brzo pogleda knjigu za pultom i kad seda nazad u taksi, zna o momku manje-više sve sem broja kreditne kartice. „Ovo je zabavno“, kaže taksista. „Kuda sada?“ Ona gleda na sat. Nazad u kancelariju, izgleda. „Gornji Brodvej, bilo gde blizu Za‐ bara, okej?“ „Blizu Zabara, je li?“ U glas mu se ušunjao prizvuk vernog pratioca u pustolovina‐ ma. „Ma da, stigla mi je dostava o nekom čudnom lososu, moram da vidim šta je.“ Pretvara se da pregleda kočnicu na bereti. „Možda treba da ti dam popust za privatne detektive.“ „Ali ja sam samo... nema veze, prihvatam.“ „E Maksi, ša radiš noćas.“ Masturbiram uz film na kanalu Lajftajm, Njen verenik psihopata, čini mi se tako nešto, što, što pitaš? Zapravo kaže: „Ti to mene zoveš da izađemo, Roki?“ „Hej. Rekla mi je Roki. Slušaj, sve je skroz pristojno. Ide i Kornelija, moj ortak Spad Lojterman, možda još par ljudi.“ „Zezaš me. Večerinka. Kuda idemo?“ „Korejski karaoke, ima jedan... oni to zovu noraebang, gore u Kejtaunu, Laki 18.“ „Zeleno svetlo, Don’t Stop Believing, karaoke klasika, trebalo je da znam.“ „Svi smo bili redovni kod Igija na Drugoj aveniji, ali prošle godine su nas – ne mene konkretno – ali, zbog Spada smo...“ „Dobili šut kartu.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Spad, on je...“ Roki je pomalo posramljen, „on je genije, moj ortak, ako nekad imaš problema sa obaveznim depozitom... ali čim priđe mikrofonu samo... jebiga, Spad baš falšira. Ne pomažu ni autotjun efekti, tehnologija prosto ne može da drži korak.“ „Treba da ponesem čepove za uši?“ „Ma ne, samo obnovi one rokerske balade iz osamdesetih i budi tamo oko devet‐ ke.“ Pošto je čuo njeno oklevanje i pošto je po prirodi intuitivan čovek, dodaje. „E da i obuci nešto šljampavo, neću da zaseniš Korneliju.“ Zbog čega ide pravo u plakar, ka diskretnom a ipak tabloida dostojnom kompletu Dolčea i Gabane koji je našla u Fileninom podrumu na sniženju od 70%, zapravo je morala da ga istrgne iz šaka jedne majke-studentkinje, komplet sa rajfom sa Istočne strane, koja je provodila jutro među nižim slojevima, pošto je odvela decu u školu, a svejedno joj je bio dva broja veći, i Maksina još od tada čeka neki izgovor da ga obu‐ če. Prijem u Linkolnovom centru? Skup neke političke stranke? Ma kakvi, karaoke bar pun kapitalista-lešinara, to je prava prilika. Te večeri u lokalu Laki 18, u jednoj od većih prostorija, Maksina zatiče Rokijevog kolegu antisluhistu Spada Lojtermana, Spadovu devojku Leticiju, razne klijente koji su došli u grad za vikend, kao i malu družinu stvarnih Korejaca odevenih u, to je ve‐ rovatno ironični modni detalj, sjajna žućkasta severnokorejska odela od vinalona, vlakna proizvedenog, bar koliko je Maksina čula, od uglja, i koji su se odvojili od gru‐ pe iz turističkog autobusa pa su sve zabrinutiji hoće li uspeti da je ponovo nađu. Zati‐ če i Korneliju, koja se te večeri obukla vrlo elegantno mada ne i ekstravagantno, sa sve biserima. Viša je od Rokija čak i bez štikli na kojima sada hoda, zrači neusiljenom srdačnošću koju ne srećete kod mnogih vaspovaca, mada oni tvrde da su je izmislili. Tek što su se Maksina i Kornelija upustile u učtivo ćaskanje kada se Roki, pravi Italijan u Rubinačijevom odelu i sa borsalino šeširom, probija i mlatara cigarom. „Ej, Maksi, dođi vamo, da te upoznam.“ Kornelija nemo upućuje pogled koji sa možda još manje milosti nego kada se u borilačkim filmovima gađaju šurikenima kaže: Lak‐ še malo, pričamo... a ipak, a ipak, šta je ta gotovo erotska oštrica između njih dvoje? „Posle reklama, nadam se“, Kornelija se, uz sleganje ramenima i nagoveštaj prevrta‐ nja očima, okreće i odlazi negde drugde. Maksina na tren vidi Mikimotovu kopču is‐ pod privlačnog potiljka, kao i obično žuto zlato, ne bi svako rekao da to ide uz bisere, mada probajte da to kažete ovima kod Mikimota, oni misle da su svi u Americi pla‐ vokosi. A Kornelija uzgred jeste plava – zbog čega se javlja pitanje, je li plavuša i u glavi? To tek treba ustanoviti. U međuvremenu: „Maksi, ovo je Lester, nekada je radio u hnvskvg.com.“ Bez obzira na likvidacije, izgleda da je Roki, kao svaki pravi ulagač ri‐ zičnog kapitala, uvek u potrazi za novim idejama, bez obzira na to odakle potiču. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Lester Trejps je zdepast i ima kockaste ramove za naočare, koristi neki gel za kosu iz samoposluge, priča kao žabac Kermit. Veliko iznenađenje je njegov večerašnji pra‐ tilac. Poslednji put viđen kako izlazi iz Tima Hortona na Ulici Renea Leveska, u ono što u Montrealu zovu „retka susnežica“ a u ostatku sveta „pomahnitala mećava“, Fe‐ liks Boinjo noćas ima čudnu frizuru, koju je ili platio nekoliko stotina dolara, i koja za cilj ima da posmatrače uljuljka u lažno samozadovoljstvo sopstvenim izgledom sve dok ne bude prekasno, ili se sam šišao i zajebao stvar. Roki i Lester su u međuvremenu tiho prešli u bar. „Drago mi je što te ponovo vi‐ dim. Sve ide kako treba? Slušaj“, krišom gleda za Rokijem, „nećeš da spominješ, hm...“ „Kasu...“ „Pssst!“ „Oh. Naravno da neću, što bih?“ „Prosto sada samo pokušavamo da pređemo u legalne tokove.“ „Kao Majkl Korleone, jasno mi je, nema problema.“ „Ozbiljno. Sad imamo jedan mali startap. Ja i Lester. Antizaper softver, instaliraš ga na prodajnim mestima i on automatski onemogućava sav fantomver u prečniku od kilometar i po, ako neko pokuša da koristi zaper, istopi mu se disk. Dobro, možda nije baš toliko nasilno. Ali nešto slično? Ti si dobra sa gospodinom Slagijatom? Hej, reci onda neku lepu reč za nas.“ „Nema frke.“ Znači ti bi da sediš na dve stolice? Ova današnja nemoralna omladi‐ na, pa to je strašno. Čim se aparat za karaoke uključio, Korejci staju u red za prijave i razgovori, površ‐ ni ili profitabilni, moraju da se neko vreme nadmeću sa „More Than a Feeling“, „Bo‐ hemian Rhapsody“ i „Dancing Queen“. Na ekranu, iza teksta na korejskom i engle‐ skom, pojavljuju se zagonetni video-snimci, gomile Azijata koji trče po ulicama i tr‐ govima dalekih gradova, ljudski kaleidoskopi prekrivaju terene divovskih stadiona, zrnasti snimci iz korejskih sapunica, prirodnjački dokumentarci i drugi čudni polu‐ ostrvski prizori, koji često nemaju nikakve veze sa pesmom koja ide ili njenim reči‐ ma, a ponekad i ističu njihovu međusobnu nepovezanost. Pošto je došao red na Korneliju, ona naručuje „Massapequa“, udarni hit za drugi sopran iz Ejmi i Džoi, ofbrodvejskog mjuzikla o Ejmi Fišer koji još od 1994. bez pres‐ tanka igra pred punom salom. Kornelija mu daje izvesnu neo-kantri notu, pa se njiše, okupana ružičastim svetlom reflektora, ispred ekrana na kome prikazuju koale, vom‐ bate i tasmanijske đavole, i na sav glas peva: Ma-sa-peka! U snovima me čeka! Probna faza www.balkandownload.org

Odvede me ova sudbina ljuta daleko od našeg sunčanog auto-puta (Jea) Mislila sam... odoh i ja ali te i danas čujem kao noćni program radija iz tih davnih dana Gde je pica kad stomak zacvili gde je neki bar da se đuska? Gde su oni klinci što smo nekad bili Pa šta i ako sam ispala guska (nisam bila jedina tamo) Ma-sa-peka, da sam samo znala mislila sam da je život šala htedoh da odrastem na brzinu I da zato tebe bacim u smeće ali nisam ja te sreće zalepi se ti za mene i moje srce (Masapeka-a!) zalepi se ti za moje srce... Dakle, kod većine izvođenja pesme „Massapequa“ najgore je kada belački glasovi pokušaju bluz prelaze i na kraju zazvuče u najboljem slučaju neiskreno. Kornelija je nekako izbegla tu zamku. „Hvala ti“, nedugo zatim oduševljava se Maksina u garde‐ robi to jest ženskom ve-ceu, „obožavam kada se to desi, materijal za subretu, a nastup dive, kao Glorija Grejam u Oklahomi!“ „Ne znaš koliko je to lepo što mi govoriš“, Kornelija će smerno. „Ljudi obično kažu Ajrin Dan iz rane faze. Samo bez vibrata, naravno. A Roki veoma lepo priča o tebi, što ja uvek doživljavam kao dobar znak.“ Maksina diže obrvu. „U poređenju sa onima o kojima uopšte ne priča, to hoću da kažem.“ Pošto aktivnosti na bračnoj peri‐ feriji nisu Maksinina omiljena tema, ona se dovoljno učtivo osmehuje da Kornelija to ukapira. „Možda možemo da se neki put nađemo za ručak, ili da idemo u šoping?“ „Što da ne. Mada moram da te upozorim, ja nisam baš ljubitelj šopinga kao zaba‐ ve.“ Kornelija zbunjeno: „Ali ti... ti jesi Jevrejka?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Da, naravno.“ „Aktivna?“ „Rekreativna.“ „Mislim da sam ciljala na izvestan... talenat za nalaženje... najpovoljnijih cena?“ „Znam, to bi trebalo da mi je upisano u DNK. Ali nekako i dalje zaboravljam da opipam materijal ili proučim etikete, i ponekad se dešavalo“, spušta glas i glumi da pogledom oko sebe traži neodobravanje, „da čak platim... punu maloprodajnu cenu?“ Kornelija se pretvara da je ostala bez daha: „Molim te nemoj nikom da kažeš, ali sam ja ponekad... umela da u prodavnici razgovaram o ceni nekog predmeta. Da, po‐ nekad – neverovatno – čak bi je i spustili. Deset procenata. Jednom čak trideset, ali je to bilo jedan jedini put, u Blumingdejlu, još osamdesetih. Mada je uspomena i dalje živa.“ „Dakle, dokle god ne otkucamo jedna drugu etničkoj policiji...“ Izlaze iz ve-cea i nalaze da se društvo prilično raspomamilo, na sve strane čaše i bokali koktela sodžu volbenger, Korejci horizontalni na sofama ili, ako su vertikalni, pevaju prekrštenih stopala, opsesivni tinejdžeri igraju Darkeden na laptopu u ćošku, dim kohibe lebdi u slojevima, konobarice se smeju glasnije i popustljivije su prema graničnim slučajevima napasništva, Roki je u nekom trenutku duboko zaronio u „Volare“, pošto je našao stari TV snimak Domenika Modunja u emisiji Eda Salivena iz pedeset osme, kada se ta stvar nedeljama nije skidala sa prvog mesta američke topliste, pa je sa tog mutnog snimka naučio sve Domenikove modulacije i pokrete. A ko je to uopšte toliko šatro prefinjen da ne ceni „Volare“, jednu od najvećih pe‐ sama u istoriji pop muzike? Mladić sanja da leti nebom, iznad svega dole, prkosi gra‐ vitaciji i vremenu, kao da je prerano u krizi srednjeg doba, u drugoj strofi se budi, vratio se na zemlju, prvo što vidi su krupne plave oči žene koju voli. I ispostavlja se da njemu drugo ne treba. Svi muškarci bi trebalo da tako dostojanstveno odrastu. Ranije nego što je očekivala, stiže ona faza večeri kada spiskom pesama počinje da dominira grupa Toto. „Spade, mislim da reči ne idu ’ostavih mozak dole u Africi.’“ „Molim? Ali tako piše na ekranu.“ Gde, umesto očekivanih krda u Serengetiju, ide nemi snimak druge sezone korejskog TV hita Parada skečeva. Kreveljenje, smeh stu‐ dijske publike. Sada je u prostoriji toliko dima da su prizori na ekranu prijatno nejas‐ ni. Maksina se upustila u dugačku ali nekonkluzivnu raspravu sa jednim zalutalim putnikom iz korejskog autobusa o značenju broja 18 u imenu ovog noraebanga. „Loš broj“, kezi se Korejac. „Sip pal. Znači ’prodaje ribu.’“ „Da, ali ako si Jevrejin“, smireno će Maksina, „to je sreća. Novac za bar micvu, na primer, treba uvek davati u umnošcima od 18.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Prodaje ribu? za bar micvu?“ „Ne, ne, u gematriji, to je jedna vrsta... jevrejske šifre? 18 predstavlja hai, to jest ži‐ vot.“ „Isto i riba!“ Taj međukulturalni dijalog prekida gužva u muškom ve-ceu. „Izvinite, samo čas.“ Mora da virne unutra i zatiče Lestera Trejpsa kako burno raspravlja, ili tačnije suma‐ nuto urla, o veb-dizajnu, sa ogromnim imitatorom nerda koji bi se zapravo mogao baviti, boji se Maksina, nekim sasvim drugačijim poslom. Svađa nadjačava čak i kara‐ oke muziku sa zvučnika, a povod je izgleda prednost tabela u odnosu na CSS, što je bila kontroverzna tema u to doba, a oduvek je, s obzirom na strasti koje budi, Maksi‐ ni delovala nekako religiozno. Pomišlja da će za deset godina biti teško, bez obzira na to koja strana prevlada, ceniti sveobuhvatnu prirodu sukoba. Međutim ovde, noćas, nije baš o tome reč. Sadržina sada i u ovom ve-ceu, nije zakon. Lažni nerd, pre svega, zrači sa previše kriminalnog potencijala. Maksina je noćas prirodno ponela samo večernju torbicu, gde nema mesta za be‐ retu, u nadi da će izlazak proći dovoljno prijatno da niko ne osvane na naslovnoj strani Dejli njuza pod naslovom otprilike NORAE-BANGBANG. Bila naoružana ili ne, očigledno je šta joj je dužnost. Zakoračuje u taj tornado testosterona i uspeva da uhvati Lestera za specifičnu kravatu za slikama Baje Patka u bojama nagorele naran‐ dže i električne orhideje i odvuče ga na sigurno. „Lik iz žestoke ekipe oko Gejbrijela Ajsa“, zadihan je Lester, „imali smo već pro‐ blema. Izvini. Feliks bi trebalo da pazi da se ne uvalim u nevolje.“ „A gde se on deo?“ „To on peva ’September’.“ Pošto je učtivo dozvolila da protekne još osam taktova Earth, Wind, Fire and Fe‐ lix, čisto uzgred pita: „Feliksa odavno poznaješ?“ „Ne baš. Sretali smo se po istim firmama, tražili smo iste finansijere, otkrili smo da se obojica bavimo fantomverom, ili ja tačnije nisam imao pojma šta ću, pa me je to zainteresovalo. Feliks je tražio nekoga stručnog za promociju na sajtovima za pre‐ traživanje, pa smo rešili da se uortačimo. U svakom slučaju, bolje nego moja stara šema.“ „Žao mi je zbog hnvskvg.com.“ „I meni, ali su se partneri svi pretvarali u CSS naciste kao ovaj ovde u ve-ceu, a ja sam prosto stari okoreli pristalica tabela, kao što vidiš – sivo, poravnato ulevo, bez iz‐ vinjavanja, dinosaurusi moraju da postoje ili deca ne bi imala šta da gledaju u muze‐ ju, je li tako?“ „Znači, srećan si što se neko vreme nećeš baviti veb-dizajnom?“ „Što da se na tome zadržavam? Čekaju nas novi izazovi, jedino moram da upam‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

tim da se klonim Gejbrijela Ajsa – osim naravno ako on nije tvoj dobar prijatelj, a u tom slučaju jebiga.“ „Nikad ga nisam videla, ali o njemu niko nema lepu reč. Šta je radio, pokušao da izigra uslove investicije?“ „Ne, začudo, to je sve bilo čisto.“ „Lova je bila dobra?“ „Možda predobra.“ Uz malo, rečito mrdanje Floršajmovim cipelama zbog koga je jasno da se tu krije još mnogo, mnogo toga. „Uvek me je zbunjivalo. Mi smo bili pre‐ više uskopojasni, previše spori, moglo bi se reći previše trećesvetski za hašslingerz. CSS ili nešto treće, brzina neta za nas nikada nije bila neki problem. Dok Ajs, on je zavisnik od brzine. Kupuje svu pojeftinelu infrastrukturu na koju naiđe. Dotkomovi koji su previše razgranali optičke mreže i zbog toga bankrotirali – njihov gubitak je Ajsov dobitak.“ Neko ko nije Feliks sada oponaša Majkla Mekdonalda u „What a Fool Believes“, a nekoliko prisutnih peva uglas sa njim. U tom prazničnom okruženju, podtekst ogor‐ čenosti koji Maksina čuje u Lesterovoj priči toliko je primetan da njeno šesto čulo / istražiteljski njuh počinje da pišti. Šta to može da znači? „Znači tvoj posao za Ajsa...“ „Starinske HTML stranice, u ovom slučaju ’Ha-ha Teško Može Lošije’, sve šifro‐ vano, niko od nas nije znao ništa da pročita. Ajs je želeo da na svemu budu robotski metatagovi. NOINDEX, NOFOLLOW, NO sve. To je navodno trebalo da sakrije stranice od veb ’paukova’, da ih pohrani dovoljno duboko da budu bezbedne. Ali to je mogao da obavi i svaki njegov zaposleni, tamo se motalo više nerdova delinkvenata nego na kvejk serveru.“ „Da, čula sam da je Ajs takođe držao i nekakav popravni dom za klince hakere. Jesi li ti lično bio u centrali hašslingerza?“ „Nedugo pošto je kupio hnvskvg, Ajs me je pozvao na audijenciju. Mislio sam da ću se bar ogrebati za ručak, poslužili su samo instant kafu i organski tortilja čips. Bez salse. Čak i bez soli. On je samo sedeo i zurio u mene. Sigurno smo razgovarali, ali se ne sećam o čemu. Još me muče košmari. Ne toliko o Ajsu već o njegovoj ekipi. Neki su bivši robijaši. Mogu da se kladim.“ „A ja cenim da su te naterali da potpišeš nekakav ugovor o poverljivosti.“ „Realno nije bilo potrebe da se nešto potpisuje, ali i sada, pošto je hnvskvg.com lik‐ vidiran, ugovor o poverljivosti i dalje važi i važiće sve do propasti kosmosa ili dok se Daikatana ne pojavi u prodaji, šta god bude prvo. Sve apsolutno zavisi od njih – ako ustanu na levu nogu, ako ih nešto muči stomak, mogu da me unište kako im se proh‐ te.“ „I tako... ona rasprava u muškom ve-ceu... možda nije zaista bila o veb-dizajnu?“ Probna faza www.balkandownload.org

On joj upućuje pogled koji u neposrednom okruženju nalazi dovoljno svetla da sevne kao upozorenje. Ono, ja ne mogu tamo, a bolje nemoj ni ti. „Samo“, ne odustaje, „onaj tip tamo se ne uklapa u profil nerda.“ „Čovek bi pomislio da bi Ajs bio samopouzdaniji, zar ne?“, s pogledom istovreme‐ no dalekim i preplašenim, kao da je primetio nešto što se veoma naglo približava. „On koji ima tolike veze na visokim mestima. Umesto toga je nesiguran, napet, be‐ san, kao nekakav zelenaš ili makro koji je upravo shvatio da se ne može osloniti na pomoć pandura koje podmićuje, pa čak ni na one gore kojima podnosi raport – nema Komisije za hartije od vrednosti da čuje njegovu žalopojku, nema Odeljenja za prevare, potpuno je sam.“ „Znači, vi ste se zapravo raspravljali o tome da li neko pušta informacije?“ „Kamo sreće. Kada informacije požele slobodu, dugačak jezik je najobičniji prekr‐ šaj.“ Taman kada je u sledećoj rečenici nešto pretilo da izleti, pojavljuje se Feliks, skoro da je sumnjičav, kao da su on i Lester potpisali sopstvene ugovore o poverljivosti. Lester je pokušavao da mu lice poprimi prazan i nevin izraz, ali nešto ga je sigurno odalo, zato što Feliks upućuje Maksini onaj pogled koji kaže: Tebi bi bilo bolje da ovde ništa ne sjebeš, je l’ jasno?, hvata Lestera i odvodi ga. Nju ponovo pohodi, kao kod onog lažnog nerda u muškom ve-ceu, snažna slutnja da postoje skriveni motivi. Kao da je prilagođavanje kasa sve vreme zapravo bila fasa‐ da za ono što Feliks zaista smera. Dok nekima noć postaje nejasna, Maksini postaje stakato, lomi se u mikroepizode razdvojene pulsevima zaborava. Priseća se kako gleda u spisak za pevanje i vidi da je izgleda, ne baš svesna zašto, naručila živahnu baladu od Steely Dan o pamćenju i ka‐ janju, „Are You With Me Dr. Wu“. Sledećeg trena stoji za mikrofonom, dok Lester neočekivano prilazi da peva pratnju u refrenu. Tokom sola na saksofonu, dok Korejci urlaju „vrati mikrofon“, oni shvataju da izvode disko pokrete. „Ja sam visila u Rajskoj garaži“, kaže Maksina. „A ti?“ „Uglavnom u Danseteriji.“ Ona rizikuje da hitro pogleda njegovo lice. Na njemu je kriomičan maštarski pogled koji je previše puta viđala, svest da mu ne ističe samo no‐ vac, već i vreme. Onda je napolju na ulici i svi se razilaze, korejski autobus se pojavio i vozač i hos‐ tese se živahno nadmeću u vrištanju sa svojim pogubljenim putnicima, Roki i Korne‐ lija mašu i šalju poljupce sve do iznajmljene limuzine, Feliks žustro priča u mobilni, a prerušeni silos iz muškog ve-cea skida naočari sa debelim plastičnim okvirom, stavlja bejzbol kapu, podešava nevidljivi plašt i nestaje na pola ulice. Ostavljaju za sobom Laki 18, gde prazan orkestar svira za praznu prostoriju. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

N 15 egde oko pola dvanaest Maksina primećuje pozamašno crno vozilo koje je podseća na starinski pakard, samo duže, parkirano blizu njene kancelarije, bez obzira na znake da je parkiranje na toj strani zabranjeno na sat i po, da bi čistači ulica mogli da obave svoj posao. Uobičajena praksa je da se svi nepropisno parkiraju na drugoj strani dok čistači prođu, pa da se posle njih vrate i opet propisno parkiraju. Maksina primećuje da niko ne čeka u blizini tajanstvene limuzine i da su, još čudnije, radnici parking-servisa, koji se u ovom kraju grada obično mogu primetiti kao gepar‐ di u blizini krda antilopa, tajanstveno odsutni. Zapravo, baš dok ona gleda, stiže ka‐ mion-čistač, uz bučno šištanje skreće u ulicu, a onda, pošto je ugledao limuzinu, zas‐ taje kao da razmatra šta mu je dalje činiti. Redovan postupak je da čistač stane iza vo‐ zila u prekršaju i sačeka da se ono pokrene. Umesto toga, kamion nervozno mili dalje pošto je, kao da se izvinjava, obišao to dugačko vozilo, a zatim brže-bolje nestaje iza ugla. Maksina primećuje ćiriličnu nalepnicu na braniku, a ubrzo će saznati da tu piše MOJA DRUGA LIMUZINA JE MAJBAH, pošto se ispostavlja da je ovo vozilo zapra‐ vo ZiL-41047, prenet iz Rusije komad po komad pa onda sklopljen u Bruklinu, i da pripada Igoru Daškovu. Maksina, koja viri kroz mutno staklo, sa zanimanjem prime‐ ćuje unutra Marč Keleher, zadubljenu u razgovor sa Igorom. Prozor se malo spušta i Igor proviruje sa cegerom koja je izgleda prepun novca. „Maksi, кагдила. 6 Savet za Medof sekjuritis je bio odličan! U pravi čas! Moji sarad‐ nici su mnogo sretni! Van sebe od sreće! Preduzeli su korake, sredstva su bezbedna, a ovo je za tebe.“ Maksina se trza, samo delom zbog klasične alergije računovođa na pravi, opipljivi novac. „Jebote, jesi ti poludeo?“ „Svota koju si im spasla je pozamašna.“ „Ne mogu ovo da prihvatim.“ „Nazovimo to honorarom.“ „A za koga to tačno radim?“ Sleganje ramenima, osmeh, ništa određenije. „Marč, šta je s ovim likom? I šta ti radiš tu?“ „Uskači.“ Dok to radi, Maksina primećuje da Marč broji puno krilo zelembaća. „I Probna faza www.balkandownload.org

ne, nisam mu ni ženska.“ „Da vidimo, onda preostaje šta... diler?“ „Psst!“, grabi je za ruku. Jer ispostavlja se, Marčin bivši muž Sid je zapravo kroz malu marinu kod Tabi huka, na mestu gde Dajkmanova ulica izlazi na reku Hadson, uvozio i izvozio određene supstance, a Igor je izgleda jedan od njegovih klijenata. „Naglašavam ’uvozio i izvozio’“, objašnjava Marč. „Sid, kakav god da je inače, bavi se isključivo prometom, nikada ne viri unutra.“ „Zato što se u tim paketima u koje ne viri nalazi...?“ Pa, za Igora je to metkatinon, takođe poznat i kao spid iz kade, „a kada se u ovom slučaju, slutim, nalazi negde u Džersiju.“ „Sid uvek ima dobru robu“, klima glavom Igor, „ne ovu jeftinu letonsku šnjagu sa šporeta koja je roze od permanganata jer ga ne izbacuju, ne prođe mnogo i skroz te sjebe, ono kao ne možeš više ni da hodaš kako treba, sav se treseš? Letonski džef, obe‐ ćaj mi nešto, Maksina! nemoj ni da ga pipneš, to nije džef! To je govno!“ „Potrudiću se da ne zaboravim.“ „Jesi li doručkovala? Imamo sladoleda, koji najviše voliš?“ Maksina ispod bara primećuje pozamašan zamrzivač. „Hvala, malo mi je prerano za sladoled.“ „Ne, ne, to je pravi sladoled“, objašnjava Igor. „Ruski sladoled. Ne ovo evropsko sranje što kontroliše policija za hranu.“ „Visoka sadržina mlečne masti“, prevodi Marč. „U principu, nostalgija za sovjet‐ skom erom.“ „Jebeni nestle“, prekopava Igor po zamrzivaču. „Jebene nezasićene biljne masti. Hipi govna. Kvare čitave generacije. Sve sam sredio, ovo mi jednom mesečno stiže na Kenedi avionom hladnjačom. Dobro, ovde imamo ajs-fili, ramzaj, evo i inmarko, iz Novosibirska, izuzetno strava мороженое, metelica, talosto... danas, za tebe, nešto po‐ sebno, lešnik, komadići čokolade, вишня, što vi kažete kisela trešnja…“ „Mogu možda da ponesem za kasnije?“ Na kraju dobija nekoliko porodičnih pakovanja od pola kila, raznih ukusa. „Hvala, Igore, ovo je sve izgleda na broju“, gura Marč banknote u torbicu. Noćas namerava da se nađe sa Sidom i preuzme njegovu pošiljku za Igora. „Dođi i ti, Maksi. Samo prosta isporuka, hajde, biće zabavno.“ „Znaš, Marč, u mom poznavanju krivičnog zakona ima rupa, ali kad sam ga zadnji put čitala, ovo je opisano kao nedozvoljena trgovina opojnim drogama.“ „Jeste, ali to je takođe Sid. Složena situacija.“ „Krivično delo. Ti i tvoj bivši – slutim da ste i dalje... bliski?“ „Maksi, nemoj da se keziš, od toga ostaju bore“, dok izlazi iz ZiL-a i čeka Maksinu. „Ne zaboravi da prebrojiš šta imaš u cegeru.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Što, kad pre svega nemam pojma koliko bi trebalo da bude, ako razumeš šta hoću da kažem.“ Na uglu su kolica sa kafom i bejgelima. Dan je topao, nalaze stepenište da sednu na pauzu za kafu. „Igor kaže da si im uštedela brdo novca.“ „Misliš da u ’njih’ spada i sam Igor?“ „Previše bi se stideo da nekome prizna. Šta je bilo?“ „Nekakva piramidalna šema.“ „Oh. Za promenu.“ „Misliš za Igora? kao da on i inače petlja sa...“ „Ne, mislila sam da je pozni kapitalizam piramidalna šema globalnih razmera, pi‐ ramida na čijem se vrhu prinose ljudske žrtve, dok se u međuvremenu naivčine ube‐ đuju da će to tako moći doveka da traje.“ „Preteške su to stvari za mene, mene hvata nervoza čak i od razmera u kojima Igor radi. Ja se lakše nosim sa tipovima što vrebaju oko bankomata, taj neki nivo.“ „Hajde sada mani malo te surove ulične drame, idemo na gornji Menhetn da vidiš šta je fantastika, oni Dominikanci, čudo jedno?“ „Hmmm. Da znaš da bi mi prijao onaj dobri stari merenge.“ Marč se nalazi sa Sidom u Čujevom skrovištu, plesnom klubu blizu Vermilje. Čim su izašle iz metroa, koji tu vozi izdignut iznad ulica, čuju muziku. Više se njišu nego što idu ulicom, gde salsa duboko vibrira iz stereo-sistema nagomilanih kaprica i eskala‐ da, iz barova, iz kasetofona na ramenima. Tinejdžeri se dobroćudno podgurkuju. Pločnici su prometni, tezge sa voćem otvorene, redovi manga i karambola, prodavci sladoleda na uglovima rade dokasno. U Čujevom skrovištu iza skromnog ulaza nalaze duboki salon, svetao, glasan, silo‐ vit, čini se da se pruža kroz čitavu zgradu. Devojke na veoma visokim tankim štikla‐ ma i u kratkim pantalonama kraćim od narkomanskog pamćenja klize okolo sa ra‐ skopčanim mladićima sa zlatnim lancima i šeširima uzanog oboda. Dim trave začinio je vazduh. Ljudi piju rum i kolu, pivo prezidente, koktele papa doble. Aktivnosti didžeja smenjuju se sa živom svirkom lokalnih bačata grupa, to je svetao, zveketav zvuk mandolina/slajd gitare, ritam uz koji želja za plesom postaje neodoljiva. Marč je u širokoj crvenoj haljini, a trepavice su joj duže nego što Maksina pamti, nekakva irska Selija Kruz, skroz puštene kose. Na ulazu su je prepoznali. Maksina du‐ boko udiše, opušta se i prelazi u ulogu verne pratilje. Na podijumu je gužva i Marč bez oklevanja nestaje u njoj. Neki verovatno malo‐ letni slatkiš koji kaže da se zove Pingo pojavljuje se niotkuda, učtivo hvata Maksinu i Probna faza www.balkandownload.org

odvodi je plešući. Ona isprva pokušava da glumi pomoću upamćenog iz stare Rajske garaže, ali uskoro pokreti počinju da se vraćaju, dok je ritam obuzima... Partneri se smenjuju u prijateljskoj rotaciji. Svaki čas u ženskom ve-ceu Maksina će videti Marč kako se nimalo uzrujano osmatra u ogledalu. „Ko kaže da belkinje ne umeju da đuskaju?“ „Trik-pitanje, je li?“ Sid stiže kasno, drži flašu piva, deluje očinski, ošišan je nakostrešeno, vojnički, ni izbliza nalik na Maksininu mora se priznati iskrivljenu predstavu o krijumčarima droge. „Baš lepo što si došao na vreme“, razdražljivo zrači Marč. „Mislio sam da će ti trebati vremena da nađeš partnera, dušice.“ „Nigde nisam primetila Šljokicu. Je li možda u biblioteci, piše sastav o pročitanoj lektiri?“ Grupa na podijumu svira „Cuando Volverás.“ Sid diže Maksinu na noge i počinje da igra bačatu, modifikovanu zbog skučenog prostora na podijumu, tiho pevušeći re‐ fren. „A kada ti dignem ruku, to znači da ćemo se zavrteti, samo zapamti da opišeš pun krug, tako da na kraju budeš okrenuta ka meni.“ „Na ovom podijumu? za vrtenje ti treba dozvola. O, Side“, pita ona učtivo nekoli‐ ko taktova kasnije, „da mi se to ti kojim slučajem ne nabacuješ?“ „Ko ne bi?“, Sid će kavaljerski, „mada ne bi trebalo odbaciti ni običan pokušaj da živciram bivšu.“ Sid je veteran Studija 54, radio je kao baba sera, izlazio na podijum tokom pauza, na kraju smene je sakupljao novčanice od 100 dolara koje su zaboravili gosti koji su ih koristili za šmrkanje kokaina, skupljao ih je što više može pre ostatka osoblja, mada je sam više voleo da koristi iskrivljeni filter cigarete parlament kao neku vrstu kašike za jednokratnu upotrebu. Nisu baš poslednji izašli iz lokala, ali je prilično kasno kada su krenuli dole Dajk‐ manovom do male marine kod Tabi huka. Sid vodi Marč i Maksinu do niske, sedam i po metara dugačke brodice sa trostrukom kabinom, vitka je u stilu art dekoa i sva od drveta, u raznim nijansama. „Možda je seksistički“, kaže Maksina, „ali sad stvarno moram da zviznem.“ Sid ih predstavlja. „Ovo je gar vud iz 1937, 200 konjskih snaga, probna krstarenja na jezeru Džordž, časna istorija uspešnih bekstava od svih vrsta progonitelja...“ Marč predaje Igorov novac, Sid iz potpalublja vadi autentično izubijan tinejdžer‐ ski ruksak. „Moje dame, mogu li negde da vas odbacim?“ „Marina u Sedamdeset devetoj ulici“, kaže Marč, „i nagazi na gas.“ Tiho se otiskuju. Deset metara od obale, Sid naginje uho uzvodno. „E jebiga.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Nije valjda opet, Side.“ „Dva motora V-8, najverovatnije katerpilar. U ovo doba noći, to je sigurno DEA. Čoveče, ko sam ja ovde, Papi Mejson?“ Pokreće motore, oni se zaleću u noć, šibaju niz Hadson kroz blage talase, pljuskaju po površini u dobrom, ravnomernom ritmu. Maksina gleda kako sidrište kod Sedamdeset devete ulice nestaje sa leve strane. „Hej, to je bila moja stanica. Kuda sad?“ „Sa ovim lakrdijašem“, mrmlja Marč, „verovatno na pučinu.“ Sid jeste to pomislio, što kasnije priznaje, ali bi tako u priču uveo obalsku stražu, pa zato ipak računa na oprez i ograničenost hardvera DEA, sa Svetskim trgovinskim centrom, koji se divovski diže blistavo osvetljen levo od njih, i negde dalje u tami ogromnim, nemilosrdnim okeanom, Sid se drži desne strane kanala, pored Elisovog ostrva i Kipa slobode, pored pomorskog terminala Bajon, sve dok pred sobom ne vidi svetionik Robins rif, pretvara se kao da će i njega proći, a onda u poslednjem času na‐ glo skreće udesno, okretno i ne uvek u skladu sa pomorskim pravilima počinje da iz‐ begava usidrena plovila koja se dižu iz ništavila i tankere u pokretu kroz mrak, klizi u rukavac Konstabl huk pa dole u Kil van kal. Dok prolazi kraj Port Ričmonda: „Hej, Denino je negde ovde levo, je l’ neko za picu?“ Retoričko pitanje, izgleda. Ispod visokih lukova Bajonskog mosta. Rezervoari nafte, tankerski saobraćaj nika‐ da ne spava. Navučenost na naftu postepeno konvergira sa drugom nacionalnom nezdravom navikom, nesposobnošću da se izbori sa otpacima. Maksina već neko vre‐ me oseća smrad smeća, i sada on jača kako se približavaju visokim planinskim lanci‐ ma otpada. Zapušteni potočići, čudno svetlucavi zidovi kanjona đubreta, mirisi meta‐ na, smrti i raspadanja, hemikalije neizgovorljive kao imena boga, brda otpada veća nego što je Maksina zamišljala da će biti, po Sidovim rečima visoka i sedamdeset me‐ tara, viša od tipične stambene zgrade na Japijevskoj zapadnoj strani. Sid gasi svetla i motor, pa se smiruju iza ostrva Medous, na ukrštanju potoka Freš Kil i Artur Kil, u srcu toksičnosti, mračnoj žiži smetlišta Velike jabuke, sve što je grad odbacio kako bi mogao da se i dalje pretvara da je to što jeste, i onda se tu neočekiva‐ no u njegovom srcu nalazi 40 hektara netaknute močvare, direktno ispod severno‐ atlantske putanje ptica selica, zakonom zaštićeno od gradnje i smeća, da barske ptice spavaju na sigurnom. Što je, s obzirom na imperative iz sveta nekretnina koje vladaju ovim gradom, stvarno, ako vas baš zanima, jebeno depresivno, jer koliko će još da potraje? Koliko dugo ta nedužna stvorenja mogu računati da će tu imati sigurnost? To je baš onakav prostor od koga preduzimačima zaigra srce – tipično: „Ova zemlja je moja zemlja, a i ova ovde zemlja je moja zemlja.“ Svaka kesa puna ljuski krompira, taloga od kafe, nedovršene kineske hrane, upo‐ trebljenih maramica, uložaka, salveta i pelena, trulog voća, jogurta kome je istekao rok koju je Maksina u životu bacila nalazi se tu negde, puta kese svih njenih poznani‐ Probna faza www.balkandownload.org

ka u gradu, puta kese svih ljudi koje ne poznaje, još od 1948, pre nego što se čak i ro‐ dila, a ono što je smatrala izgubljenim, što je izašlo iz njenog života, samo je ušlo u kolektivnu istoriju, što je kao da ste Jevrejin pa otkrijete da smrt nije kraj svega – iz‐ nenada vam je uskraćena uteha apsolutne nule. Ostrvce je podseća na nešto, i treba joj nekoliko trenutaka da shvati na šta. Kao da možete pružiti ruke u tu proročansku deponiju koja se diže u daljini, taj savršeni ne‐ gativ grada u svoj njegovoj kipećoj ogavnoj nesuvislosti i naći niz nevidljivih linkova na koje se može kliknuti i napokon preći u neočekivano utočište, deo drevnog estu‐ ara pošteđen svega što se desilo, svega što se i dalje dešava, svemu ostalom. Kao i os‐ trvo Medous, i Diparčer jure preduzetnici. Svi migratorni posetioci koji su još dole i veruju u njegovu nedodirljivost jednog će se skorog jutra vrlo neprijatno iznenaditi zbog šaputavog obrušavanja korporativnih veb „paukova“ koji jedva čekaju da indek‐ siraju i korumpiraju još jedan deo utočišta, zarad svojih nimalo nesebičnih ciljeva. Dugačka, sablasna tišina da vide jesu li otkačili agente ili ko god da su bili. Uzvod‐ no, blizu, nevidljivo se kreću teške mašine, preduboko zašle u te rane jutarnje časove. „Mislila sam da ovo više nije aktivna deponija“, kaže Maksina. „Poslednja barža je zvanično došla i otišla negde u prvom kvartalu“, priseća se Sid. „Ali i dalje rade. Ravnaju, valjaju, zapečaćuju i sve pokrivaju i pretvaraju u park, još jedno porodično stecište japijevaca, Đulijani eko-ratnik.“ Onda se Marč i Sid upuštaju u jednu od onih tihih eliptičnih rasprava kakve rodi‐ telji vode o svojoj deci, u ovom slučaju uglavnom o Talis. Koja je možda, poput svoje braće, odrasla osoba, ali nekako ipak zahteva nefleksibilne iznose vremena i brige, kao da je i dalje problematična tinejdžerka koja šmrče razređivač za markere u školi Samostana Svetog Duha. „Čudno je“, Sid će zamišljeno, „videti kako se mali Ajs preobrazio u ovo što je da‐ nas. Na koledžu je samo bio dobroćudni gik. Ona ga je dovela kući, mi smo računali, dobro, napaljen klinac, previše vremena provodi pred ekranom, izgubljen u ljudskom društvu, ali se Marč činilo da u njemu vidi potencijal da se o njoj dobro stara.“ „To se Sid uvek tako šali – šovinistička svinja ostaje šovinistička svinja. Oduvek smo želeli da Talis zna kako da se sama stara o sebi.“ „Uskoro smo ih sve ređe viđali, imali su puno novca, dovoljno za gajbu dole u So‐ hou.“ „Iznajmili su stan?“ „Kupili su ga“, Marč, pomalo naglo. „Platili u kešu.“ „Tada su već Ajsu objavili portrete u Vajredu, u Red heringu, onda je hašslingerz izašao u rubrici ’12 na koje treba obratiti pažnju’ u Silikon eli riporteru...“ „Pratili ste njegovu karijeru.“ „Znam“, odmahuje glavom Sid, „to je stvarno jadno, ali šta smo mogli? Oni su nas Tomas Pinčon www.balkandownload.org

otkačili. Kao da su aktivno tražili taj život koji sada žive, taj daleki, virtuelni život, a nas ostale su ostavili zaglavljene ovde u stvarnom svetu, da trepćemo na slike sa ekra‐ na.“ „U najboljem slučaju“, kaže Marč, „Ajs je bio nevini gik koga je iskvario dotkom bum. Ali nema šanse. Mali je bio kvaran od početka, dugovao je silama koje se ne po‐ javljuju u javnosti. Šta su videli u njemu? Prosto. Glupost. Glupost koja je mnogo obećavala.“ „A te sile – možda je otuđenje od vas zapravo bilo deo njihovog programa, a ne Talisina ideja?“ Oboje sležu ramenima. Marč možda sa malo više gorčine. „Lepa misao, Maksi. Ali Talis je sarađivala. O čemu god da je reč, ona se u to sama upustila. Nije morala.“ Industrijska larma iz močvare, iza divovskih litica đubreta, sada je neprekidna. Svaki čas radnici, po davnašnjoj tradiciji Gradske čistoće, razmenjuju brojne ushiće‐ ne urlike. „Neobična smena“, čini se Maksini. „Da. Neko uzima odlične pare za prekovremeno. Gotovo kao da se bave nečim za šta niko ne sme da sazna.“ „Kada je pa neko želeo da zna?“ Marč na tren prelazi u lik klošarke iz svečanog go‐ vora u Kugelblicu, jedine osobe posvećene spasavanju svega što grad želi da porekne. „Ili dovršavaju posao ili se spremaju za ponovo otvaranje deponije.“ Predsednička poseta? Neko snima film? Ko zna. Odnekuda stižu prvi galebovi i počinju da razmatraju jelovnik. Nebo poprima mutni sjaj uglačanog aluminijuma. Noćna čaplja sa doručkom u kljunu uzleće posle dugačke straže na rubu ostrva Medous. Sid napokon pokreće motor, vraća se u Artur Kil pa u Njuarčki zaliv, kod rta Ker‐ ni skreće desno u zaboravljenu i zlostavljanu reku Pasaik. „Prvo ću da istovarim vas dve, a onda se vraćam u tajnu bazu.“ Oko Point no pointa, pod crnim vitkim i rešetkastim stubovima Pulaskijevog mosta. Svetlo, neumoljivo kao železo, narasta na nebu... Visoki cigleni dimnjaci, že‐ leznički depo... Zora nad Natlijem. Pa, faktički, zora nad Sikokusom. Sid pristaje uz dok koji pripada veslačkom timu natlijske srednje škole, skida zamišljenu kapetansku kapu, pa pokazuje putnicama da se iskrcaju. „Dobro došle u srce Džersija.“ „Ovde kapetan Stabing“, zeva Marč. „O, i nećeš zaboraviti Igorov ranac, je li, slatka moja tajno.“ Maksina je sva raščupana, provela je čitavu noć napolju prvi put od osamdesetih, njen bivši muž i njena deca su negde u prostranstvima Amerike i sigurno se odlično zabavljaju i bez nje i ona se možda jedan i po minut oseća slobodno – napokon na rubu novih mogućnosti, kao što su se sigurno osećali prvi Evropljani koji su plovili rekom Pasaik, davno pre dugačke parabole o korporativnim gresima i korupciji koji‐ Probna faza www.balkandownload.org

ma je podlegla, pre dioksina i otpadaka sa auto-puta i zagađivanja zbog koga niko ne žali. Iz Natlija njudžersijski autobus vozi za Kapetaniju, preko Njuarka. Uspevaju da odspavaju nekoliko minuta. Maksina sanja jedan od onih putnih snova. Žene sa ma‐ ramama, zlokobno svetlo. Svi govore španski. Nekako očajan beg prastarim autobu‐ som kroz džunglu, pred nekakvom opasnošću, možda od vulkana. Istovremeno, to je takođe i turistički autobus pun belaca sa Gornje zapadne strane, a vodič je Vindast, priča im onim iritantnim glasom radio-voditelja, nešto o prirodi vulkana. Vulkan iza njih, koji nije nestao, postaje još zloslutniji. Maksina se iz toga budi negde na prilazu Linkolnovom tunelu. Na terminalu Marč predlaže: „Hajde da izađemo na drugom kraju, da izbegnemo Diznijev pakao i da nađemo negde da doručkujemo.“ Nalaze latino restorančić na Devetoj i nasrću na hranu. „O nečemu razmišljaš, Maksina.“ „Odavno već to hoću da te pitam, šta se dešavalo u Gvatemali 1982?“ „Isto što u i Nikaragvi, El Salvadoru, Ronald Regan i njegova ekipa, šahtmanovske gorile kao Eliot Abrams, pretvaraju Centralnu Ameriku u klanicu samo da bi iživeli svoje male antikomunističke fantazije. Gvatemala je pala šaka masovnom ubici i do‐ brom Reganovom drugaru po imenu Rios Mont, koji je kao i obično obrisao krvave ruke o malog Isusa, kao što to već rade takvi šarmeri. Državni odredi smrti koje fi‐ nansiraju SAD, vojne racije po zapadnim brdima, cilj je zvanično EGP ili Gerilska vojska sirotinje, ali zapravo istrebljenje svih domorodaca na koje naiđu. Postojao je bar jedan logor smrti, na Pacifičkoj obali, gde je naglasak možda bio na politici, ali je u brdima na terenu sproveden genocid, nije bilo čak ni masovnih grobnica, samo tela ostavljena da džungla obavi svoje, tako su vlasti sigurno uštedele mnogo na asanaciji terena.“ Maksina odjednom više nije gladna kao što je mislila. „A Amerikanci koji su bili tamo...“ „Ili klinci-humanitarci, naivni i skoro pa imbecili, ili ’savetnici’ koji prenose svoju vrhunsku stručnost u kasapljenju nebelaca. Mada je tada veći deo tih poslova autsor‐ sovan državama američkim klijentima koje su imale neophodno tehničko znanje. Što pitaš?“ „Čisto me zanima.“ „Da. Reci kad budeš spremna. Ja sam zapravo dr Rut Vesthajmer, mene ništa ne može da šokira.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

N 16 a pragu njene kancelarije čeka sanduk vina, a kada vidi etiketu na njemu, pri‐ morana je da primeti: „E, jebote.“ Sasikaja ’85 godište? Sanduk? Sigurno je neka greška. Međutim, tu je izgleda i poruka – „Ispostavilo se da si i nama uštedela neki novac“, nije potpisana, ali ko bi to drugi mogao biti nego Roki, stari etnoenolog? U svakom slučaju dovoljno da izazove grižu savesti da bi se vratila sve problematični‐ jim računovodstvenim knjigama hnvskvg/hašslingerz. Danas joj nešto deluje čudno. Onaj uznemirujući obrazac, koji nije uvek dobrodo‐ šao zato što znači neplaćeno prekovremeno, ali kao da je to nešto novo. Kuva novu kafu, ponovo gleda vezu između računa hnvskvg i hašslingerza u Emiratima, i posle nekog vremena vidi šta je. Stalni manjak, i to popriličan. Kao da se neko prikačio na cevovod. Najzanimljiviji su iznosi. Čini se da odgovaraju drugoj svoti, zbunjujuće stalnom višku u vezi sa gotovinskom komponentom Ajsove kupovine hnvskvg.com. Čekovi se uplaćuju na poslovni račun jedne banke na Long Ajlendu. Otkako je postala slobodni strelac, Maksina je zahvaljujući nekim sumnjivijim kli‐ jentima pribavila brojne softverske pakete, koji su joj podarili supermoći koje ne spa‐ daju baš u delokrug Opšteprihvaćenih računovodstvenih pravila, kao što su Ne hakuj tuđi bankarski račun, Takva dela prepusti FBI-ju. Kopa po nekoliko fioka u stolu, na‐ lazi jarkozeleni metalik disk bez natpisa i još pre ručka njuška po privatnim poslovi‐ ma Lestera Trejpsa. I naravno, tajanstvenom manjku tačno odgovara suma koja se redovno prebacuje na jedan Lesterov privatni račun. Glasno hukće: „Lestere, Lestere, Lestere.“ Dakle. Sve one priče o ugovorima o po‐ verljivosti, samo dim koji skriva ono što je zaista smerao, nešto mnogo opasnije. Les‐ ter je otkrio nevidljivu podzemnu reku gotovine koja teče kroz njegovu nedavno uga‐ šenu kompaniju i sprečavao je popriličan deo Ajsovih avetinjskih isplata da postanu rijali, tako što ih je prebacivao na neki sopstveni tajni račun. Računao je da mu je upala sekira u med. I zato kada je prošle noći u karaoke baru uporedio Gejbrijela Ajsa sa zelenašem ili svodnikom, to nije bila prazna fraza. Lester, u opasnosti kao devojka ispod mosta koja je zakinula makrou, očajnički želi bilo kakvu pomoć, slao je Maksini šifrovani znak da mu preti opasnost, a ona se, na svoju sramotu, nije ni potrudila da je protu‐ mači... Probna faza www.balkandownload.org

A najgore od svega jeste da ona zna kako stvari zapravo stoje, zna da između vrhu‐ naca lopovluka na veliko koje je izrodio korporativni poredak i koji mediji slave, pos‐ toje udoline gde sitne prevare postaju ozbiljan i često smrtni greh. Neki tipovi ličnos‐ ti izgube svu meru, a kazna je nasilan kraj – napet pogled na zidni sat – i to bez odla‐ ganja. Ovaj tip možda i ne zna u kolikoj je nevolji. Iznenađena je kada se Lester javlja na telefon posle prvog zvona. „Imaš sreće, ovo je poslednji poziv na koji se javljam sa ovim.“ „Menjaš operatera?“ „Bacam spravu. Mislim da ima ugrađen čip za praćenje.“ „Lestere, naišla sam na nešto kao ozbiljno, treba da se vidimo. Ostavi mobilni kod kuće.“ Po njegovom disanju jasno joj je da on zna o čemu je reč. Večni septembar, otvoren još krajem devedesetih, danas je zaboravljeni salun za kom‐ pjuteraše ušuškan između berbernice i butika za kravate pola ulice od slabo korišćene stanice na jednoj od starih IND linija metroa. „Nekakva sentimentalna vezanost“, osvrće se Maksina oko sebe i pazi da ne na‐ pravi grimasu. „Ne, samo računam da će svako ko preko dana navrati ovde biti toliko izvan fazo‐ na da možemo da pričamo bezbedno.“ „Znaš da si u nevoljama, je li, pa ne moram time da te gnjavim.“ „Želeo sam da ti to kažem one večeri na karaokama, ali...“ „Feliks se stalno ubacivao. Da li te je on pratio? Štitio te?“ „Čuo je za moj sukob u ve-ceu i računao je da bi trebalo da mi pazi na leđa, to je sve. Moram da pretpostavim da je Feliks taj za koga se izdaje.“ To zvuči nekako poznato. Nema svrhe raspravljati se. On veruje Feliksu, to je nje‐ gova stvar. „Imaš li ti, Lestere, dece?“ „Troje. Jedno na jesen kreće u srednju školu. Stalno mislim da to nije moguće. A ti?“ „Dva sina.“ „Ubediš sebe da sve radiš zbog njih“, mršti se Lester. „Kao da nije dovoljno loše koristiti ih kao izgovor...“ Dobro, dobro. „A opet, nije da to ne radiš zbog njih.“ „Slušaj, sve ću da vratim. Pre ili kasnije bih vratio. Ima li nekog bezbednog načina da se Ajsu prenese da zaista to nameravam?“ „Čak i da ti poveruje, što nije sigurno, to je mnogo novca... Lestere. On će hteti da mu vratiš više nego što si ukrao, tražiće i kamatu, penale, a oni mogu biti poprilični.“ „To je cena što sam sjebao stvari“, tiho, bez kontakta očima. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Treba li to da shvatim kao prihvatanje klauzule o zelenaškoj kamati?“ „Misliš da možeš to da središ?“ „Ja se njemu ne sviđam posebno. Da smo u srednjoj školi, možda bih bila malčice čežnjiva, a opet, Gejbrijel Ajs u srednjoj školi...“, odmahuje glavom, što se u to upu‐ štati? „Moj zet radi u hašslingerzu, okej, videću mogu li da prosledim poruku.“ „Ja sam valjda onaj gramzivi jadnik protiv koga večito svedočiš na sudu.“ „Ne više, oduzeli su mi sertifikat, Lestere, sem forenzike, sudovi ne znaju da ja postojim.“ „A moja sudbina je sada u tvojim rukama? Sjajno.“ „Iskuliraj, molim te, ljudi nas gledaju. U strejt svetu nisi imao kome da se obratiš za pomoć. Sada pomoć može da ti pruži samo neki odmetnik, a ja sam bolja od veći‐ ne drugih.“ „Znači, sada ti dugujem honorar.“ „Da li ti mašem uplatnicama ispred nosa, pusti to sad, možda jednog dana ako bu‐ deš mogao.“ „Ne volim ništa za džabe“, mrmlja Lester. „Jeste, pre bi da ukradeš.“ „Ajs je krao. Ja sam samo preusmeravao.“ „To je tačno ona tanka linija zbog koje su me šutnuli iz igre i zbog koje ti sada vi‐ siš. Prosto se divim vašim pravničkim umovima.“ „Molim te“, a to, na njeno čuđenje ne zvuči namazano kao što je navikla, „postaraj se da saznaju koliko mi je žao.“ „Ne znam kako lepše to da ti saopštim, Lestere, ali zabole njih dupe za to. ’Izvini’ je reč za vesti na lokalnim TV stanicama. Ovde je reč o prevari Gejbrijela Ajsa. On će zbog toga biti veoma nezadovoljan.“ Već je previše rekla i sada shvata da se nada da Lester neće pitati koliku će kamatu Ajs da obračuna. Zato što će tada, po sopstvenim pravilima, koja su jednako nemilo‐ srdna bez obzira na to što više nije članica strukovnog udruženja, morati da kaže: „Nadam se da će tražiti samo dolare.“ Lester međutim sada, pošto ima dovoljno dru‐ gih briga, samo klima glavom. „Jeste li vas dvojica imali neka druga posla pre nego što je kupio tvoju kompani‐ ju?“ „Sreli smo se samo jednom, ali se to iz njega prosto širilo kao smrad. Taj prezir. ’Ja imam diplomu, par milijardi, ti ih nemaš.’ Smesta je shvatio da nisam čak ni gik koji se sam obrazovao, nego samo neki tip iz dostave kome se posrećilo. Jednom. Kako on može da dozvoli nekom takvom da se izvuče čak i sa dolarom i devedeset osam cen‐ ti?“ Ne. Ne, Lestere, nije baš u tome stvar. Čuje izgovore i to ne u vezi sa porezom, Probna faza www.balkandownload.org

nego u vezi sa životom i smrću. „Ti meni nešto želiš da kažeš“, blago, „ali može da te košta glave ako to uradiš. Je l’ tako?“ On izgleda kao malo dete koje će se rasplakati. „Šta bi drugo bilo? Zar novac nije dovoljno užasan?“ „U tvom slučaju mislim da nije.“ „Žao mi je. Ne možemo dalje. Ništa lično.“ „Videću šta mogu da uradim povodom novca.“ A tada već lebde ka izlazu, Lester je ispred nje, kao pero na vazdušnoj struji, odbe‐ glo od jastuka, kao u nekom pitomom snu o sigurnosti. Da, dobro, tu je i dalje video-kaseta koju je doneo Marvin. Stoji na kuhinjskom stolu, kao da je plastika iznenada naučila da prekoreva. Maksina zna da je odlagala da je po‐ gleda, sa istom praznovernom odbojnošću koju su njeni roditelji nekada davno gajili prema telegramima. Ima izgleda da bi to moglo biti nešto poslovno, a gorko iskustvo kaže da ne može isključiti ni neslane šale. Svejedno, ako se pokaže kao previše nepri‐ jatno za gledanje, možda će dodatne terapeutske seanse koje zbog toga uslede moći da prikaže kao troškove poslovanja. Vrišti, Blakula, vrišti, ne, ne baš – nešto malo više iz domaće radinosti. Počinje sa trzavim snimkom kroz prozor automobila. Zimsko svetlo kasnog popodneva. Autoput na Long Ajlendu, u pravcu istoka. Maksinu počinje da obuzima nemir. Nagli rez do znaka za izlaz – aaaaa! Izlaz 70, ovo ide tačno tamo gde se nadala da neće ići, a sada još jedan rez na Put 27, pa idemo, mogli bismo reći osuđeni smo, na Hemptons. Ko je to toliko mrzi da joj pošalje nešto ovako, sem ako Marvin nije pogrešio adresu, što se naravno nikada ne dešava. Bar joj je na neki način laknulo što vidi da to nije Hemptons iz legendi. Tamo je provela previše vremena. Ovo je više kao Predhemptons, gde je radno stanovništvo često ubilački besno zato što im zarada zavisi od opsluživanja bogatijih i slavnijih i što nipošto ne smeju propustiti priliku da im se duboko uvuku. Kuće koje je vreme izubijalo, kržljavo rastinje, drumski lokali. Nema ni svetala ni ukrasa, tako da je zima ovde sigurno poput duboke i bezvremene praznine posle praznika. Snimak zalazi na zemljani put duž koga se pružaju barake i prikolice i prilazi neče‐ mu što isprva izgleda kao drumska kafana zato što iz svakog prozora izbija svetlo, lju‐ di se motaju okolo, ulaze i izlaze, zvuci veselja i muzička pratnja u koju spada detroit‐ ski psihobili bend Elvis Hitler, koji trenutno peva temu iz serije Green Acres na melo‐ diju „Purple Haze“ i pruža Maksini nemerljiv trenutak nostalgije toliko malo verova‐ tan da oseća kako je upućen lično njoj. Kamera se penje uz stepenice pa ulazi u kuću, razgrće ljude koji se zabavljaju, pro‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

lazi kroz nekoliko soba gde su podovi prekriveni flašama piva i votke, providnim ko‐ vertama, rasparenim cipelama, kutijama za picu i posudama za prženu piletinu, pa kroz kuhinju do vrata i dole u podrum, u sobu za zabavu kakva se ne sreće često po kućama u predgrađima... Dušeci na podu, ogromni prekrivač od lažne angore u nijansi ljubičaste kakva se sreće samo na VHS snimku, na sve strane ogledala, u daljem uglu odvratni kapavi fri‐ žider koji takođe glasno zuji, zamuckujućim ritmom, kao da uživo komentariše akci‐ ju koja se odvija. Mladić, srednje dugačke kose, na sebi ima samo bejzbol kapu skorenu od prljavšti‐ ne i ništa više, uperio je ud u erekciji u kameru. Ženski glas van kadra: „Reci im kako se zoveš, bejbi.“ „Bruno“, gotovo kao da se brani. Naivka u kaubojskim čizmama, sa zlobnim kezom, tetovažom škorpije tik iznad dupeta, kosu je poslednji put prala prilično davno, svetlost TV ekrana presijava se na bledom i jedrom telu, predstavlja se kao Šej. „A ovo ovde je Vestčester Vili, hajde Vili pozdrav za gledaoce.“ Na ivici kadra glavom klima sredovečni, mlohavi tip koga Maksina po policijskim portretima koje je dobila faksom iz stanice u Džonovoj ulici prepoznaje kao Vipa Eperdjua. Brzi zum na Vipovo lice, gde se vidi čežnja koja se ne da sakriti, a koju on brzo pokušava da resetuje u običan slavljenički režim. Naleti smeha odozgo. U kadar ulazi Brunova ruka sa plinskim upaljačem i lulom za krek, i trojka se sada zbližava. Nije baš Žil i Džim (1962). U računovodstvu se to zove dvostruki unosi. Kao erot‐ ski materijal naravno da ima manjkavosti. Kvalitet momka i devojke mogao bi da se poboljša, Šej jeste vesela ženska, možda pomalo praznih očiju, Vip je odavno trebalo da krene u teretanu, a Bruno ostavlja utisak napaljenog picopevca sklonog kreštanju čija kita, realno, nije dovoljno velika za zadati scenario, što izaziva ljutnju kod Šej i Vipa kada god im se približi iz bilo kog razloga. Maksina je začuđena što oseća ne‐ profesionalni nalet gađenja prema Vipu, tom ugroženom, nekako ulizičkom japiju. Ako bi drugo dvoje trebalo da vrede dugačkog puta iz Vestčestera, sati provedenih za volanom, zavisnosti teže od kreka, zavisnosti ne od njihove mladosti već od jedine očigledne stvari za koju njihova mladost može da posluži, zašto onda ne nađe neke klince koji umeju da glume kako bar znaju šta rade? Ali čekaj. Ona shvata da su to refleksi jedne jente, kao, molim te, Vipe, možeš ti mnogo bolje, i tako dalje. Čak ga i ne poznaje, a već kritikuje njegov izbor seksualnih partnera. Pažnja joj se vraća na snimak gde se sada oblače dok živahno čavrljaju. Šta? Mak‐ sina je prilično sigurna da je ostala budna, ali kao da nije bilo svršavanja, umesto Probna faza www.balkandownload.org

toga, u nekom trenutku, ovo je iz kanonske pornografije počelo da prelazi u, aaaaa! Improvizovanu komediju! da, sada jedni drugima daju šlagvorte, a izgovaraju ih na način zbog koga se srednjoškolski profesori koji drže dramsku sekciju odaju narko‐ maniji. Rez na krupan plan Vipovih kreditnih kartica, raširenih kao gatarine karte. Maksina zaustavlja kasetu, premotava napred i nazad, zapisuje sve vidljive brojeve, mada su neki mutni, zbog niske rezolucije. Trojka prelazi na subvodviljsku tačku sa Vipovom plastikom, dodaju se karticama, razmenjuju duhovite opaske o svakoj, jedi‐ no ne diraju crnu karticu kojom Vip stalno maše na Šej i Bruna, tako da oni uzmiču od prenaglašene strave kao tinejdžerski vampiri pred glavicom belog luka. Maksina prepoznaje slavnu Ameksovu karticu „centurion“, sa kojom godišnje morate da po‐ trošite bar dvesta pedeset hiljada, inače vam je oduzmu. „Alergični ste na titanijum?“, vragolasto će Vip, „ma hajde, bojite se da je unutra nekakav čip, da će neki detektor za ološ da aktivira alarm?“ „Ja se ne bojim obezbeđenja u tržnom centru“, Bruno skoro pa cvili, „tim seronja‐ ma čitav život uspevam da pobegnem.“ „Ja im samo vrcnem“, dodaje Šej, „na to se lože.“ Šej i Bruno kreću ka vratima, a Vip ponovo pada na lažnu angoru. Od čega god da je umoran, ovo nije postkoitalno blaženstvo. „A sada juriš u šoping“, viče Bruno. „Treba li tebi nešto, Vipi?“, kaže Šej preko ramena sa osmehom koji govori: Je l’ mi opet gledaš dupe? „Da se isključim“, mrmlja Vip, „to bi jednom bilo lepo.“ Kamera ostaje na Vipu sve dok se on ne okrene ka njoj, kivan, neodlučan. „Noćas baš nismo veseli, je li, Vili?“, pita glas iza nje. „Primetio si.“ „Izgledaš kao čovek koga pristiže potera.“ Vip skreće pogled i nesrećno klima glavom. Maksina se pita zašto je uopšte presta‐ jala da puši. Glas, nešto u vezi sa tim glasom joj je poznato. Čula ga je na televiziji, ili tako negde. Ne neka određena osoba, već vrsta glasa, možda regionalni naglasak... Odakle bi ova traka mogla da potiče? Ko to želi da Maksina zna za Vipov privatni život, neka nevidljiva čangrizava baba koja izrazito osuđuje trojke? Ili neko bliži, reci‐ mo neko sa većom ulogom u slučaju, možda čak i upoznat sa Vipovim proneverama? Šta bi profesor Lavuf rekao sem svog uobičajenog „Sigurno postoji i svet van knjiga“? Ovde vidi onaj isti stari žalosni obrazac – Vipu polako ističe vreme, sada već mo‐ žda i piše čekove bez pokrića, žena i deca kao i obično nemaju baš nimalo pojma. Da li takvi slučajevi bar nekada imaju srećan kraj? Nisu to kradljivci dragulja ili neke slične šarmantne propalice, ne postoji ništa i niko koga ovi proneveritelji-pokajnici ne bi izdali, margina bezbednosti se smanjuje i nestaje, jednog dana ih savlada kaja‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

nje ili pobegnu iz sopstvenog života ili urade nešto terminalno glupo. „Tebe, mala, baš muče profesionalne deformacije. Zar ne možeš da priznaš da tu i tamo postoji i neki pošten čovek?“ „Naravno. Negde. Ne u mojoj dnevnoj patroli, ali svejedno hvala.“ „Prilično si cinična.“ „Bolje rečeno profesionalna. Samo napred, prepuštaj se hipi fantazijama koliko hoćeš, u međuvremenu Vip plovi ka pučini, a spasiocima niko ništa nije javio.“ Maksina premotava, izbacuje kasetu i pošto se vratila u TV programe stvarnog sveta, počinje dokono da upucava kanale. To je jedan vid meditacije. Onda je ispriti‐ skala put do nečega što liči na grupnu terapiju, na nekom od javnih kanala. „Dakle, Tiiifani, ispričaj nam svoje fantazije.“ „Moja fantazija je, upoznala sam eto jednog tipa, i mi prvo šetamo po plaži, i onda se tucamo?“ Posle nekog vremena: „I...?“ „Možda ga ponovo vidim?“ „To je sve?“ „Aha. To je moja fantazija.“ „Da, Džeeenifer, ti se javljaš za reč? Šta je tvoja fantazija?“ „Da budem gore kada se tucamo? Kao, obično je on gore? Moja fantazija je da ja jednom budem gore za promenu?“ Jedna po jedna, žene iz grupe opisuju svoje „fantazije“. Spominju se vibratori, ulje za masažu, pvc odela. Ne traje dugo. Maksinina reakcija je zgražavanje. To su fantazi‐ je? Faaantazije? Ovo su njene sapatnice sa poremećajem nedovoljne romanse, i ne mogu da smisle da im nedostaje ništa bolje? Dok sporo obavlja pripreme za krevet, gleda u ogledalo. „Aaaaaa!“ Noćas nije toliko stvar u stanju njene kose ili tena, već u rezervnom dresu Niksa koji sada ima na sebi. Na leđima piše SPRIVEL 8. To nije čak ni poklon od Horsta ili dečaka, ne, ona je stvarno otišla sama u Garden, stajala u redu i sama ga kupila, plati‐ la punu cenu, razlog je bio savršeno valjan, naravno, pošto je imala naviku da leže u krevet bez ičega na sebi, da zaspi dok čita Vog ili Bazar, pa se budila zalepljena za ča‐ sopis. Tu je takođe i njena uglavnom nepriznata opčinjenost Latrelom Sprivelom, i njegovim napadima na trenere, na osnovu principa da mi očekujemo da Homer davi Barta, ali kada Bart davi Homera... „Očigledno“, kaže ona sada svom odrazu, „tebi ide mnogo, mnogo bolje nego onim jadnicama sa javnog TV kanala. Dakle... Maaaksina? šta je tvoja fantazija?“ Hm, kada puna pene? Sveće, šampanjac? „A-ha? zaboravila si još i šetnju pored reke? je l’ u redu samo da skoknem do vecea, da se ispovraćam?“ Probna faza www.balkandownload.org

Sutradan ujutro Šon je od velike pomoći. „Postoji jedan... klijent. Dobro, ne baš. Neko zbog koga se brinem. Uvalio se u sto različitih nevolja, preti mu opasnost, a neće da odustane.“ Objašnjava šta je sa Vi‐ pom. „Depresivno je koliko stalno nalećem na isti scenario, svaki put kad se tim paja‐ cima pruži šansa, uvek se klade na svoje telo, a nikada na svoj duh.“ „Nije to ništa tajanstveno, zapravo je prilično često...“ On zastaje, Maksina čeka, ali izgleda da je to sve. „Hvala, Šone. Ne znam šta je sada moja dužnost. Nekada me nije bilo briga, šta god da ih zadesi, to su i zaslužili. Ali u poslednje vreme...“ „Reci mi.“ „Ne sviđa mi se ono što će se desiti, ali ne bih volela ni da ga otkucam pandurima. Zbog toga sam se zapitala mogu li možda od tebe da zatražim neki savet. To je sve.“ „Ja znam čime se ti u životu baviš, Maksina, znam sve moralne opasnosti, i ne že‐ lim da u to guram nos. I te kako. Dobro. Svejedno, slušaj.“ Šon joj priča budističku parabolu o usijanom grumenu uglja. „Neki lik drži usijani grumen uglja u ruci, oči‐ gledno trpi jezive bolove. Neko prilazi – ’Ehej, izvini, je l’ to stvarno imaš usijani gru‐ men uglja u ruci?’ ’Jao, jao, uf, čoveče, imam i to, stvarno, baš boli, znaš?’ ’Vidim. Ali ako te toliko boli, što ga i dalje držiš?’ ’Pa, mislim? zato što moram, je li – aaaaaaaa!’ ’Ti se... ložiš na bol? ti si psihopata? u čemu je stvar? Zašto ga prosto ne baciš?’ ’Okej, snimi ovo – je l’ vidiš koliko divno izgleda? gle, kako samo sija? kao, u razli‐ čitim bojama? i aaaaaaa, jebote...’ ’Ali kad ga tako nosiš u ruci, dobijaš opekotine trećeg stepena, čoveče, zar ne mo‐ žeš samo negde da ga spustiš pa da ga tako lepo gledaš?’ ’Možda ga neko uzme.’ I tako dalje.“ „Dakle“, pita Maksina, „šta se onda dešava? Pušta ga?“ Šon joj upućuje fin dugačak pogled pa budistički precizno sleže ramenima. „Pušta ga i ne pušta ga.“ „Ha, sigurno sam rekla nešto pogrešno.“ „Hej, možda sam ja rekao nešto pogrešno. Tvoj zadatak za sledeći put jeste da ot‐ kriješ ko je od nas dvoje to uradio, i kako tačno.“ Još jedan sumnjiv i tajanstven poziv. Trebalo bi da nađe Aksela i kaže mu da je Vip čest posetilac Saut Forka, pa da onda prosledi delimične brojeve kreditnih kartica koje je uspela da zapiše sa video-snimka. Ali nemoj toliko da brzaš, upozorava samu sebe, hajde samo da vidimo... Ponovo pušta kasetu, posebno dijalog između Vipa i osobe iza kamere, čiji je glas Tomas Pinčon www.balkandownload.org

izluđujuće blizu, na ivici njenog pamćenja... Ha! Kanadski akcenat. Naravno. Ponekad ga čuje na kanalu Lajftajm muvi. Tačni‐ je, kvebečki. Da li to možda znači... Zove Feliksa Boinjoa na mobilni. On je još u gradu, u potrazi za investitorima. „Je l’ ti se javljao Vip Eperdju?“ „Ne očekujem da mi se javi.“ „Imaš njegov broj telefona?“ „Imam ih nekoliko. Kućni, pejdžer, svi večito zvone, a niko se ne javlja.“ „Hoćeš da mi ih daš?“ „Što da ne. Ako ti se posreći, pitaj ga gde je naš ček, važi?“ Blizu je. Dovoljno je blizu. Ako je iza kamere bio Feliks, ako joj je Feliks poslao ka‐ setu, onda je posredi ili ono što bi sociolozi nazvali Vipovim pozivom u pomoć ili, verovatnije, pošto je reč o Feliksu, nekakva složena nameštaljka. A koliko se to uklapa sa pričom da je Feliks ovde u potrazi za investitorima – to ćemo ostaviti za kasnije, prepredeni mali pacov. Jedan pozivni broj je iz Vestčestera, niko se ne javlja, čak ni sekretarica, ali je tu ta‐ kođe i broj sa Long Ajlenda, ona ga traži na mapi u kancelariji, već oseća mučninu od sumnje i naravno, nalazi se na suprotnoj strani Hemptona, to je gotovo sigurno stu‐ dio za snimanje amaterskih pornića gde žive Šej i Bruno, gde je Vip krišom odlazio, u drugu verziju svog života. Pošto je okrenula broj, čuje se elektronsko pištanje i robot koji Maksini kaže izvinite, ovaj broj više nije u funkciji. Ima međutim nečeg čudnog u njegovom glasu, kao da je nepotpuno robotizovan, kao da prenosi insajderske in‐ formacije, da ne spominjemo nešto kao E budalo sirota. Iznad Maksinine glave na‐ rasta paranoični oreol, ako ne i nimbus ubeđenosti. Obično u opticaju nema dovolj‐ no novca da se ona nađe na domet bačene bombe od istočne strane Long Ajlenda, ali sada shvata da stavlja tomket u torbicu, dodaje još jedan okvir, uskače u radne far‐ merke i majicu prikladnu za primorski gradić, i očas posla je dole na Sedamdeset sed‐ moj ulici, iznajmljuje bež tojotu kemri. Izlazi na auto-put Henri Hadson, juri preko Bronksa do mosta Trogs nek, linija gradskih kula desno od nje danas se kristalno presijava, kao da čuva stražu, a onda izlazi na Longajlendski auto-put. Spušta prozo‐ re, naginje sedište unazad za krstarenje i nastavlja na istok. Probna faza www.balkandownload.org

J 17 oš od sredine devedesetih, kada je radio-stanica WYNY preko noći promenila for‐ mat i umesto kantrija počela da pušta klasični disko, u ovim krajevima je teško naći pristojnu muziku za vožnju, ali negde malo posle Diks Hilsa ona hvata drugu kantri stanicu, možda iz Konektikata, i čuje Slejd Mej Gudnajt i veliki hit s početka njene karijere, „Middletown New York.“ Poslaću ti kaubojku sa gitarom što peva I sa šeširom na glavi svira Da pita da li ti nešto treba Jer to mi večito ne da mira Al ti bi počeo da misliš o kaubojki toj I kud ide posle nastupa Ista ona stara priča Isti stari tužni kraj zaboravi, dragi, nisam toliko tupa I zato ne trebaš ti da mi kažeš da se pojedem od muke, hvala lepo, evo već držim viljušku i nož dok slušam vozove... kako zvižde kroz noć bez tebe gorku ovde u Midltaunu, u Njujorku (posle solaže na pedal stil gitari koja je uvek tražila i uspevala da nađe Maksinino srce) Sedim ovde i cevčim pivo dok gledam crtaće da bi me digli senke se pružaju ko priče o svemu što nismo stigli... Nismo recimo stigli da uzemljimo prikolicu pa nas je stalno drmala struja Tomas Pinčon www.balkandownload.org

i onda jednog dana više nije bilo osećanja videh ti to na licu I zato ne trebaš ti da mi kažeš da se pojedem od muke... I tako dalje. Tada već Maksina prilično usredsređeno peva uz radio, vetar joj duva suze nazad u oči, a vozači iz drugih traka je čudno gledaju. Na izlaz 70 stiže oko podneva, i pošto Marvinova video-kaseta nije preterano pazi‐ la na ono što bi Džodi Dela Femina možda zvala prečicama, Maksina sada mora da se prepusti intuiciji, posle nekog vremena izlazi sa Puta 27 i vozi koliko se priseća da je snimak trajao, sve dok ne primeti krčmu po imenu Džuniorov O-la-la salon, ispred koje su u doba ručka parkirani kamioneti i motocikli. Ulazi, seda za šank, stižu joj sumnjiva salata i flaširano pivo. Na džuboksu svira muzika čije aranžmane za gudački orkestar Maksina vrlo verovatno nikada neće čuti ni u jednom restoranu na Menhetnu. Onda se tip koji je sedeo tri stolice dalje pred‐ stavlja kao Rendi i primećuje: „Dakle, torbica se njiše na način koji govori o vatre‐ nom oružju, ali nekako ne njušim panduraciju, a nisi diler, pa se pitam šta nam onda preostaje.“ Mogao bi se opisati kao debeljuškast, mada ga Maksinini senzori smeštaju u onu podvrstu debeljuškastih koji takođe nose i oružje, možda ne baš kod sebe, ali uvek negde u blizini. Ima zapuštenu bradu i crvenu bejzbol kapu sa nekim natpisom u vezi sa Mitloufom, a iz njenog zadnjeg dela visi prosedi konjski rep. „Da znaš, možda jesam policajka. Radim u civilu.“ „Ma ne, policajke imaju ono nešto posebno što čovek nauči da prepozna, posebno ako ga život nije mazio. “ „Meni je lupio samo par ćuški. Je l’ treba da se izvinjavam zbog toga?“ „Samo ako nisi ovde da bi nekom zagorčala život. Koga tražiš?“ Okej. Recimo, na primer – „Šej i Bruna?“ „A, njih, hej, njima slobodno zagorčavaj život kolko hoćeš. Ovde je svako sakupio svoj deo karme, ali to dvoje... šta ti kog đavola oni trebaju?“ „Zbog jednog njihovog prijatelja.“ „Nadam se da ne misliš na Vestčester Vilija? Onako zdepasto građen, voli ono bel‐ gijsko pivo?“ „Možda. Znaš možda kako da dođem do Šejine i Brunove kuće?“ „A tako znači... ti procenjuješ štetu za osiguravajuće društvo, je l’ tako?“ „Kako to misliš?“ „Zbog požara.“ „Ja sam samo računovođa iz kancelarije tog tipa. Već neko vreme se ne pojavljuje. Probna faza www.balkandownload.org

Kakav požar?“ „Kuća je izgorela pre par nedelja. To je bila velika vest na TV-u, vatrogasci sa svih strana, čitavo nebo se osvetlilo, videlo se čak sa auto-puta.“ „A oni...“ „Ugljenisana tela? Ne, nisu ih našli.“ „Je li bilo tragova da je požar podmetnut?“ „Ti sigurno nisi neka od onih riba iz forenzičke laboratorije, kao na TV-u.“ „E sad mi već laskaš.“ „To tek sledi. Ali ako...“ „Rendi, sad sam malo previše u poslovnom fazonu, u redu?“ Opšta tišina. Kolege na pauzi pokušavaju da se ne smeju preglasno. Tu svi poznaju Rendija, ubrzo započinje festival žalopojki o tome kome je najgore. Od prošle godine, kada je propao tehnološki bum, većina ovdašnjih kućevlasnika koji su izgubili pare ništa ne plaćaju. Tek povremeno se nalaze odjeci zlatnog doba renoviranja iz devede‐ setih, a ime koje se stalno spominje, što Maksinu nikako ne čudi, jeste Gejbrijel Ajs. „Njegovi čekovi i dalje prolaze“, pretpostavlja Maksina. Rendi se veselo smeje, kako se to već smeju debeljuškasti ljudi. „Kad ih napiše.“ Pošto se bavi renoviranjem kupatila, Rendija su ispalili za brdo računa. „Sada dugujem na sve strane, četvoroci‐ freni tuševi veliki kao pica, mermer za kadu specijalno naručen iz Karare u Italiji, specijalizovani staklari za zlatom prožeta ogledala.“ Svi u lokalu imaju neku sličnu priču. Kao da su u nekom trenutku imali sudbonosni susret sa računovođama tablo‐ idskog Donalda Trampa, Ajs sada primenjuje vodeći princip bogataša bilo gde u sve‐ tu – plati velikim ugovaračima, sitnu ribu otkači. Ajs u ovim krajevima ima malo fanova – što je i očekivano, misli Maksina, ali se zaprepastila kada je shvatila da u sali vlada jednoglasan stav da je on verovatno ume‐ šan u paljenje Brunove i Šejine kuće. „Kakva je veza?“, škilji Maksina. „Ja sam njega uvek smatrala za tipičnog lika iz Hemptonsa.“ „S preljubničke strane grada, kako to Iglsi vole da kažu, u Hemptonsu ništa od toga, mora da pobegne od svetala i limuzina, u neku staru propalu kuću kao što je Brunova i Šejina, gde čovek može da se pošteno izdivlja.“ „Misle da su oni nekad bili takvi“, smatra mlada žena u molerskom kombinezonu, bez brusa, kineske tetovaže po čitavim golim rukama, „nerdovi sa fantazijama. Žele da se tome vrate, da ponovo to prožive.“ „E, Betezda, kako možeš da Gejbu toliko gledaš kroz prste. On samo hoće da i za seks prođe što jeftinije kao i za sve drugo.“ „Ali zašto“, Maksina svojim najboljim glasom istražitelja iz osiguravajućeg druš‐ tva, „spaliti kuću?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Pričalo se da se čudno ponašaju, šta ja znam. Možda su ucenjivali Ajsa.“ Maksina brzo prelazi pogledom preko lica u vidokrugu, ali ne vidi nikoga ko misli da zasigurno zna. „Karma sa nekretninama“, nagađa neko. „Ajsova kuća je u tolikom neskladu sa okolinom da bi mnogo manjih kuća nekako moralo da se uništi kako bi se održala ukupna ravnoteža.“ „Onda bi bilo mnogo slučajeva podmetnutih požara, Edi“, kaže Rendi. „Znači... baš je velika“, pretvara se Maksi da pita, „ta Ajsova kuća.“ „Mi je zovemo Jebakingemska palata. Hoćeš da je vidiš? Ja baš sad idem u tom pravcu.“ Pokušava da zvuči kao obožavateljka. „Ja prosto ne mogu da odolim dostojanstve‐ nim vilama. Ali zašto bi me oni uopšte pustili da uđem?“ Rendi vadi lančić sa identifikacionom karticom. „Kapija je automatska, ovde je mali predajnik, a ja uvek nosim rezervni.“ Betezda objašnjava. „Ovde je to tradicija, te velike kuće su super mesto da dovedeš žensku ili tipa ako ti je ideal zabave da te grubo prekinu usred akcije.“ „Penthaus forum je imao specijalno izdanje posvećeno tome“, dodaje Rendi. „Hajde, idemo samo malo prvo da te doteramo.“ Odlaze u ženski ve-ce, gde Betez‐ da vadi četku i lak za kosu u spreju pa hvata Maksinu za kosu. „Prvo da pustimo kosu, sad previše izgledaš kao ovi što nam dolaze u fensi restorane.“ Pošto se Maksina vratila, „Gospode“, zanosi se Rendi, „reko, evo je Šanaja Tvejn.“ Hej, Maksini to ne zvuči loše. Nekoliko minuta kasnije Rendi isparkirava kamionet sa stalkom za alat, a Maksina ga prati i pita se koliko je to pametan plan i obuzimaju je sve veće sumnje kako Džu‐ niorov lokal u retrovizoru zamenjuju ispucale i zapuštene ulice pune malih i starih kuća za izdavanje, koje se završavaju u ćorsokacima sa žicom ograđenim parkinzima. Nakratko staju da pogledaju mesto gde je nekada stajalo Šejino, Brunovo i Vipovo igralište. Potpuno je uništeno. Zeleno letnje rastinje širi se preko pepela. „Misliš da je bio nesrećan slučaj? Da je požar podmetnut?“ „Za tvog drugara Vilija ne znam, ali Šej i Bruno nisu baš najprosvećenije ličnosti, zapravo su poprilične gluperde ako ćemo iskreno, zato je možda neko nešto zasrao dok je pripaljivao. Možda se tako desilo.“ Maksina po torbici traži digitalni foto-aparat da snimi scenu. Rendi joj viri preko ramena i vidi beretu. „Ehej. Je l’ to 3032? Koje punjenje?“ „Šuplje zrno, četiri grama, a ti šta koristiš?“ „Ja sam ti ljubitelj hidrošoka. Bersa devet milimetara?“ „Strava.“ „A ti... ti nisi zaista knjigovođa u kancelariji.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Pa, jesam neka vrsta. Plašt mi je danas na čišćenju, i zaboravila sam da ponesem kostim od spandeksa, tako da ćeš propustiti celu predstavu. Mada, možeš da skloniš ruku sa mog dupeta.“ „Gospode bože, pa nisam valjda...“ A to, u poređenju sa njenim redovnim društvenim kontaktima u toku radnog dana, deluje kao džentlmensko ponašanje. Nastavljaju do Svetionika na rtu Montok. Svi bi navodno trebalo da vole Montok, zato što je izbegao sve što ne valja sa Hemptonsom. Maksina je tu dolazila kao klinka jednom ili dvaput, pela se na vrh svetionika, spavala kod Gurnija, jela mnogo mor‐ skih plodova, zaspala uz puls okeana, šta tu čovek da ne voli? Ali sada dok usporavaju niz poslednju deonicu Puta 27, oseća samo sužavanje mogućnosti – sve konvergira ovde, ka Long Ajlendu, fabrike namenske proizvodnje, ubilački saobraćaj, istorija puna nikada nenaplaćenih republikanskih greha, nemilosrdno suburbanizovanje, ki‐ lometri pokošenih travnjaka, sabijeni slojevi tla, vlaknaste ploče, bitumenska šindra, ogoleli hektari, sve se koncentriše, sve se urušava u ovo poslednje uporište pre dugač‐ ke atlantske pustoši. Staju na parkingu za posetioce kod svetionika. Na sve strane turisti i njihova deca, Maksinina nevina prošlost. „Da sačekamo malo ovde, postoji video-nadzor. Ostavi auto na parkingu, pretvaraćemo se da je ovo romantični sudar, odvešćemo se zajedno u mojoj mašini. Tako će Ajsovo obezbeđenje manje da sumnja.“ To Maksini zvuči pametno, mada on možda i dalje misli da će se na taj zaobilazni način ogrebati o podnevnu snošku. Odlaze sa parkinga, idu ukrug Starim montočkim putem, pa skreću desno, u kopno na Obalski artiljerijski put. Ispostavlja se da je letnja jazbina Gejbrijela Ajsa skromna desetosobna kuća koju bi agenti za nekretnine opisali kao „postmodernu“ sa krugom i delovima kruga u prozorima i ramovima, otvoreni plan, puna onog čudnog kosog okeanskog svetla zbog koga su tu dolazili umetnici kada je Saut Fork još bio stvaran. Obavezni teniski teren od zelene šljake, bazen, mada tehnički „olimpijske“ veličine, deluje više prikla‐ dan za veslačka takmičenja nego za plivanje, sa kabinom koja bi u mnogim okolnim gradovima, na primer u Siosetu, prošla kao porodična kuća. Iznad krošnji diže se di‐ vovska starinska radarska antena iz dana antisovjetske nuklearne panike, koja će uskoro postati zabavni park i turistička atrakcija. Ajsova kuća vrvi od majstora, sve miriše na lak za drvo i piljevinu. Rendi uzima papirnu čašu kafe, kesu sa glet masom, sav se uozbiljio, kao da je tu zbog onog pro‐ blema sa kupatilom. Maksina se pretvara da ide sa njim. Kako tu može biti tajni? Kuhinja kroz koju bi i auto prošao, soba sa projektorom najnovije tehnologije, sve je na otvorenom, nema prolaza unutar zidova, nema skri‐ venih vrata, sve je još previše novo. Šta bi moglo da se krije iza ovakve spoljašnjosti, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

kada je i unutra sve spoljašnjost? Tako je sve dok nisu stigli do vinskog podruma, koji je izgleda sve vreme i bio Rendijevo odredište. „Rendi, nećeš valjda...“ „Računam, ono što ne popijem mogu da stavim na onaj kako se zvaše, Ibej, da vratim bar neku paru.“ Rendi uzima flašu belog bordoa, odmahuje glavom pošto je pogledao etiketu, pa je vraća. „Gluperdi su uvalili brdo devedeset prvog godišta. Eto bar malo pravde, to sra‐ nje ne bi pila ni moja žena. Čekaj, šta je ovo? Okej, ovo bih bar mogao da upotrebim za kuvanje.“ Prelazi na crno, mrmlja, duva prašinu i krade sve dok mu džepovi na radnim pantalonama i Maksinina torba nisu puni. „Moramo da prebacimo plen u kamion. Jesmo nešto propustili?“ „Pogledaću još jednom, vidimo se napolju za minut.“ „Samo pazi na obezbeđenje, nisu uvek u uniformi.“ Njen pogled nije privukla godina vina ili geografsko poreklo, već tamna, gotovo nevidljiva vrata u jednom uglu, i pored njih numerička tastatura. Čim je Rendi izašao, ona vadi rokovnik, koji je u poslednje vreme evoluirao u de‐ belu fasciklu punu listova hartije, i po slabom svetlu traži spisak lozinki iz hašslinger‐ za koju je Erik našao dok je čeprkao po Dubokom vebu i koju joj je Reg prosledio. Seća se da su neke bile označene kao numerički kodovi. I naravno, samo dve-tri igre prstima kasnije, elektromotor zuji i reza se pomera. Maksina sebe ne doživljava kao preterano strašljivu osobu, išla je na prijeme ne‐ prikladno doterana, vozila je u inostranstvu iznajmljene automobile sa nepojmljivim menjačima, prevladavala u sukobima sa uterivačima dugova, dilerima vatrenog oruž‐ ja i pomahnitalim republikancima, bez imalo telesnog ili duhovnog oklevanja. Ali sada, dok zakoračuje kroz vrata, javlja se jedno zanimljivo pitanje, Maksina, jesi li ti jebote skroz poludela? Već vekovima traje indoktrinacija devojaka sa pričama o zam‐ ku Plavobradog, a evo nje sada, ignoriše sve te mudre savete. Negde napred nalazi se poverljvo mesto, nepoznato, odupire se analizi, a njena fatalna sklonost za ulazak na takva mesta predstavljala je glavni razlog zbog koga su je izbacili iz branše i zbog koga će možda jednog dana ostati bez glave. Gore u svetu vedro je letnje podne, ptice su ispod streha, ose su u vrtu i mirišu borovi. Ovde dole je hladno, industrijski hlad‐ no, što oseća sve do kosti. Nije stvar samo u tome da Ajs ne želi njeno prisustvo. Ona zna, ne znajući razloge, da su ovo otprilike poslednja vrata kroz koja je trebalo da prođe. Nalazi dugačak hodnik, pometen, strog, neonska svetla u širokim razmacima, sen‐ ke gde ne bi trebalo da bude senki, vodi – osim ako nekako nije uspela da se okrene – ka napuštenoj vazduhoplovnoj bazi sa velikom radarskom antenom. Gejbrijelu Ajsu Probna faza www.balkandownload.org

je pristup onome što se nalazi na drugoj strani, iza ograde, dovoljno važan da ga za‐ štiti numeričkim kodom, tako da je to vrlo verovatno nešto više od nevinog bogata‐ škog hobija. Pažljivo nastavlja, u glavi joj odbrojava brojčanik, koliko još pre nego što je otkri‐ ju. Neka vrata duž hodnika su zatvorena i zaključana, neka su otvorena, a sobe iza tih vrata su prazne na leden i neprirodno očuvan način, kao da se ružna prošlost nekako može stabilizovati i očuvati decenijama. Osim ako naravno ovo nije zaštićen kancela‐ rijski prostor, nekakva fizička verzija tamne arhive u hašslingerzu u koju je Erik bio zavirio. Miriše na hlor, kao da je nedavno dezinfikovano. Betonski podovi, žlebovi koji vode ka slivnicima. Iznad čelične grede, sa kukama čiju namenu ne želi da otkri‐ je. Nema nameštaja sem sivih plastičnih kancelarijskih stolova i stolica na sklapanje. U zidovima utičnice za struju od 220 volti, ali nema ni traga od velikih aparata. Da joj se glava nekako ne pretvara u antenu od onolikog laka za kosu? Počela je da čuje šaptanje koje se uskoro pretvara u neku vrstu radio-saobraćaja – pogledom traži zvučnike, ne može da ih nađe, a ipak vazduh sve više ispunjavaju brojevi i NATO ko‐ dovi za slova, kao što su viski, tango, fokstrot, bezizražajni glasovi iskrivljeni od ra‐ dio-smetnji, unakrsni razgovori, rafali solarne buke... povremeno neka fraza na en‐ gleskom, a ona nikad nije dovoljno brza da je čuje. Stigla je do stepeništa koje se spušta još dublje u morenu. Dalje nego što može da vidi. Njene koordinate se iznenada okreću za devedeset stepeni, tako da sada više ne zna da li zuri okomito dole u nebrojene nivoe ili pravo napred u još jedan dugački hodnik. To traje samo otkucaj srca, ali koliko dugo bi trebalo? Zamišlja da je tu dole nečija ideja hladnoratovskog utočišta, pažljivo smeštena u ovom američkom ćorsoka‐ ku, nekakva vera u golu dubinu, nekakvo molitveno uverenje da će blagoslovena ne‐ kolicina da preživi, da će pobediti kraj sveta i dolazak Praznine... O jebote, šta je ovo – na sledećem odmorištu nešto vreba, vibrira, gleda u nju... po tom svetlu nije lako reći, nada se da samo halucinira, nešto živo a ipak premalo da bude radnik obezbeđenja... nije dresirana životinja... ne... dete? Nešto u dečjoj ma‐ skirnoj uniformi, sada joj prilazi oprezno i smrtonosno vešto, diže se kao na krilima, oči su previše vidljive u polumraku, previše blede, gotovo bele... Tajmer u njenoj glavi se oglašava, zveketavo, neodoljivo. Nekako zna da nije pa‐ metno da se maši berete. „Hajmo, erdžordanke, da vas sad vidim!“ Okreće se i juri nazad hodnikom, nazad kroz vrata koja nije trebalo da otvori, nazad u vinski po‐ drum, gde nalazi Rendija, koji ju je tražio. „Dobro si?“ Zavisi kako se definiše dobro. „Ovaj vosne-romane ovde, nešto sam razmišljala...“ „Godina nije bitna, samo uzimaj, idemo.“ Rendi se odjednom ne ponaša dovoljno uglađeno za jednog vinskog lopova. Upadaju u kamionet i vraćaju se putem kojim su Tomas Pinčon www.balkandownload.org

došli. Rendi ćuti sve dok nisu stigli do svetionika, kao da je i on kod Ajsa video nešto. „Slušaj, ideš li ti nekad u Jonkers? Tamo moja žena ima familiju i ponekad gađam u maloj streljani za dame zvanoj Senzibiliti...“ „Muškarci uvek dobrodošli, naravno, znam gde je, zapravo sam član.“ „Pa, možda se neki put vidimo tamo?“ „Vrlo rado.“ „E i ne zaboravi ovaj burgundac.“ „Hm... ranije si nešto pričao o karmi, možda bi samo trebalo da ga uzmeš.“ Nije baš da je odjurila, ali se nije ni vukla, napeto je gledala u retrovizor bar do Stoni Bruka. Kotrljajte se točkovi, ne stajte. Kakvo uzaludno cimanje. Poslednja poznata adresa Vipa Eperdjua je zgarište, imanje Gejbrijela Ajsa razmetljivo i nimalo iznena‐ đujuće, sem tajanstvenog hodnika i nečega u njemu što ona uopšte nije sigurna da želi da je videla. Dakle... do nečega možda može doći i dedukcijom, srednja dnevna cena, popust za kreditnu karticu, jedan rezervoar benzina, dolar i četvrt po galonu, da vidi hoće li da pristanu na 1,50 $... Taman pre nego što će izaći van dometa kantri stanice, čuje klasik Balavog Flojda Vomaka, O, mozak mi nešto u zadnje vreme drhturi pa se sad ponekad još i migolji... i kvari mi dragoceni san noćni jer mi drhturi i jer se migolji a sve zbog tebe. (ženski prateći vokal): O, što se migolji? O, što sad drhturi? Pitam se ja? (Flojd): Pa hajde mi kaži jer ću da poludim Da to nisu neke čini A ti prestani više Uh, da drhturiš Probna faza www.balkandownload.org

O, da se migoljiš... Te noći ona sanja uobičajeni Menhetn koji i nije baš Menhetn koji često posećuje u snovima, gde, ako idete dovoljno daleko bilo kojom avenijom, poznata mreža poči‐ nje da se para, da se krivi i prepliće sa arterijama iz predgrađa, sve dok ne stiže do te‐ matskog tržnog centra za koji shvata da je namerno osmišljen da izgleda kao užasno bojište u Trećem svetu, zgarišta i ruševine, napuštene izbe i čađavi betonski temelji postavljeni u prirodnom amfiteatru tako da se dva ili više nizova prodavnica nalaze na veoma strmoj padini, sve je čemerna rđa i sepija, a ipak tu u baštama brižljivo upropaštenih kafića sede japijevci i odmaraju se od šopinga veselo ispijajući čaj, na‐ ručuju japijevske sendviče sa rukolom i kozjim sirom, ne ponašaju se nimalo druga‐ čije nego da su u Vudberi komonu ili Paramusu. Ona bi tu trebalo da se sretne sa Haj‐ di, ali se iznenada u sumrak našla na stazi kroz nekakvu šumu. Ispred treperi svetlo. Oseća dim sa snažnom toksičnom primesom, plastika, hemikalije za proizvodnju droge, ko zna? skreće niz krivinu i evo kuće sa video-kasete Vipa Eperdjua, gori – crni dim u čvorovima i spiralama, kroz njega nasrću otrovnonarandžasti plamenovi, kulja uvis i meša se sa oblačnim nebom. Komšije se nisu okupile da gledaju. Nema sve glasnijih sirena u daljini. Niko ne dolazi da ugasi vatru ili spase ljude koji su mo‐ žda još unutra, a to nije Vip već, nekako, ovog puta, Lester Trejps. Maksina stoji odu‐ zeta na zubatom svetlu, nabraja mogućnosti i odgovornosti. Požar je silan, sve pro‐ ždire, jara je prejaka da bi prišla. Čak i na toj udaljenosti, oseća kako joj ponestaje ki‐ seonika. Zašto Lester? Budi se sa osećanjem hitnje, zna da mora nešto da preduzme, samo joj nije jasno šta. Dan je kao i obično zapljuskuje. Uskoro je do guše u poreskim prevarama, gram‐ zive male paljevine koje sanjaju o nekakvom velikom poslu, unakrsne tabele u kojima ne uspeva da se snađe. Negde oko ručka unutra proviruje Hajdi. „Ti si baš poznavalac pop-kulture kakav mi treba.“ Skoknu časkom na salatu u lo‐ kal na uglu. „Hajdi, ispričaj mi ponovo šta je projekt Montok.“ „Spominje se još od početka osamdesetih, sada je već pojam u svakodnevnom go‐ voru. Dogodine će staru radarsku stanicu da otvore za turiste. Neke kompanije već organizuju autobuske ture.“ „Molim?“ „To ti je isto kao ono da se sve na kraju završi kao brodvejski mjuzikl.“ „Znači projekt Montok više niko ne shvata ozbiljno, to hoćeš da mi kažeš.“ Dramatičan uzdah. „Maksi, iskrena Maksi, večito spremna za istragu. Te urbane legende deluju kao magnet, privlače uvrnute fragmente sa svih strana, posle nekog vremena niko ne može da vidi celinu i da poveruje u sve, suviše je nepovezano. Ali mi nekako i dalje biramo one zanimljive delove, sačuvaj bože da se primimo, za to Tomas Pinčon www.balkandownload.org

smo previše kul, a ipak nema konačnog dokaza da bar nešto od svega toga nije istina. Pro i kontra, a sve se na kraju izrodi u prepucavanje na internetu, flejmovanje, trolo‐ vanje, teme koje vode samo dublje u lavirint.“ A ako je nešto nalickano za turiste, razmišlja Maksina, ne znači da više nije otrov‐ no. Ona poznaje ljude koji leti idu u Poljsku na turistički obilazak nacističkih logora smrti. U autobusu se služe poljski kokteli s votkom. Tamo na Montoku možda vrvi od ljudi u potrazi za zabavom, dok ispod njihovih dokonih stopala, nešto, šta god to bilo sa čime se Ajsov tunel spaja, i dalje traje. „Ako nećeš to da pojedeš...“ „Navali, Hajdi, navali, molim te. Nisam gladna kao što sam mislila.“ Probna faza www.balkandownload.org

K 18 asnije tog popodneva, nebo počinje da poprima drečavu žutu nijansu. Nešto sti‐ že s druge obale reke. Maksina okreće na WYUP, njujoršku stanicu sa vestima o vremenu i saobraćaju, i posle uobičajenog niza sve glupljih reklamnih brzalica čuju se poznati zvuci teleksa i muški glas: „Dajte nam trideset dva minuta – nećete ih dobiti nazad.“ S obzirom na sadržaj vesti, glas voditeljke je malčice previše cvrkutav dok govori: „Danas je u luksuznom apartmanu na Gornjoj zapadnoj strani nađeno telo Lestera Trejpsa, dobro poznatog preduzetnika iz Silicijumske aleje... na prvi pogled reč je o samoubistvu, mada u policiji još ne isključuju ni mogućnost ubistva. U međuvremenu, nedelju dana stara beba Ešli, koja je juče spasena iz kontejnera u Kvinsu, sada je u dobrom stanju, po rečima...“ „Ne“, kao što bi neko mnogo stariji i mnogo poremećeniji možda viknuo na radio, „jebote ne, kučko glupa, ne Lester.“ Upravo je razgovarala sa njim. Trebalo bi da je živ. Često je viđala kako se razvija kajanje proneveritelja, plačni intervjui, pogledi isko‐ sa koji govore „nek me neko udari“, iznenadni naleti živčanog bola, ali Lester je, bio je, jedan od onih retkih primeraka, pokušavao je da vrati ono što je uzeo, da bude čo‐ vek, takvi tipovi retko, skoro nikada, ne dižu ruku na sebe... I tako ostaje šta? Maksina oseća bockanje duž brade koje joj nimalo ne prija. Nije‐ dan od preuranjenih zaključaka ne izgleda joj dobro. Dezeret? Jebeni Dezeret? Zar nisu mogli da Lestera lepo odnesu na Freš Kil i ostave ga tamo na deponiji? Shvata da zuri kroz prozor. Škiljeći gleda iza obrisa krovova, rešetaka za ventilaci‐ ju, svetlarnika, rezervoara za vodu i krovnih venaca u tom svetlu pred oluju, kako si‐ jaju kao da su već mokri, naspram sve tamnijeg neba, pa dole niz ulice gde se prokleti Dezeret diže iznad Brodveja, jedno ili dva svetla nervozna zbog oluje već su uključe‐ na, kamena fasada sa ove udaljenosti deluje kao da ju je nemoguće očistiti, njegove senke su previše brojne da se ikada u njih zadre. Sumanuto počinje da krivi sebe. Zato što je otkrila Ajsov tunel. Zato što je pobegla od onoga što joj se približavalo. To je Ajsova osveta, a sledeća na redu je ona. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Ne pomaže mnogo što kasnije te večeri hoda po kiši i na drugoj strani ulice vidi Les‐ tera Trejpsa, kako ulazi u metro na uglu Brodveja i Sedamdeset devete, u pratnji pla‐ vokose bombe u izvesnim godinama. Ta plavuša je sigurno bila neki Lesterov kon‐ takt, neko vreme su bili na površini, obavili šta treba i sad ga ona vraća u ilegalu. Maksina juri preko najopasnije raskrsnice u gradu, i pošto je prošla kroz pokretni la‐ virint ubilačkih vozača koji nemilosrdno prskaju prljavom vodom, pa sišla na metro stanicu, od Lestera i plavuše više nema ni traga. Naravno, u Njujorku nije neobično videti lice koje, potpuno sigurno, pripada nekome ko više nije među živima, i pone‐ kad kad vas uhvati kako blenete, to drugo lice možda počne da prepoznaje vaše lice, i u 99% slučajeva ispostaviće se da ste neznanci. Sutradan ujutro, posle noći varljive nesanice ispresecane odlomcima snova, dolazi na sastanak sa Šonom u prilično lošem stanju. „Bila sam u fazonu: ’Lestere?’ taman sam htela da viknem nešto glupo preko ulice, trebalo bi da si mrtav, ili tako nešto.“ „Prvo što treba pomisliti“, savetuje Šon, „jeste da li to tebe pamćenje izdaje?“ „Ne, nikako, to je bio Lester i niko drugi.“ „Pa... izgleda da se to ponekad tako dešava. Obični neprosvećeni ljudi, baš kao ti, bez specijalnih darova ili veština, ponekad vide kroz sve iluzije, baš kao majstor koji je posvetio, kao, godine obuci? A ono što su u stanju da vide, jeste stvarna osoba, ’lice ispred lica’ tako to mi zovemo u zenu, i možda će onda da mu pridodaju neko pozna‐ tije lice?“ „Šone, to mnogo pomaže, hvala ti, ali šta ako je to stvarno bio Lester?“ „A-ha, da nije možda nekim slučajem hodao, kao, trećim baletskim stavom?“ „Nije ti neka fora, tip je samo...?“ „Šta? Umro? Nije umro? Bio na vestima na radiju? Ušao u metro sa nekom ne‐ identifikovanom ribom? Odluči se.“ U svojim reklamama, zalepljenim na svaki aparat za novine u gradu, Šon obećava: „Garantovano bez upotrebe kjosakua“, a to su drveni „štapovi za upozorenje“ koje instruktori soto zena koriste da bi vam fokusirali pažnju. Zato umesto da ljude udara, Šon ih zlostavlja rečima. Maksina sa seanse izlazi kao da je igrala basket sa Šekilom O’Nilom. U čekaonici vidi da čeka sledeći klijent, svetlosivo odelo, košulja boje maline, kra‐ vata i odgovarajuća maramica boje tamne orhideje. Načas misli da je to Aleks Trebek. Šon proviruje, postaje veoma srdačan. „Maksina, ovo je Konklin Spidvel, jednog dana ćeš misliti da je to bila sudbina, ali sam zapravo bio ja, pošto svugde zabadam nos.“ „Izvini što se moja seansa odužila“, Maksina će dok se rukuju, i primećuje da u njegovom stisku nema neke skrivene namere, što je u ovom gradu retkost. „Možeš da me vodiš na ručak, da se iskupiš.“ Probna faza www.balkandownload.org

Zasada dosta o Lesteru. On može da čeka. Sada ima sve vreme na svetu. Pretvara se da gleda na sat: „Kako danas stoje stvari?“ „Bolje nego što su bile.“ Okej. „Znaš lokal Kod Dafni i Vilme, ovde u ulici?“ „Naravno, uvek se oseća lepa dinamika mirisa. Oko jedan?“ Šta mirisa? Ispostavlja se da je Konklin profesionalni Nos, pošto je rođen sa mno‐ go kalibrisanijim čulom mirisa nego obični ljudi. Ume da prati intrigantan sillage kroz desetine ulica pre nego što će otkriti da je izvor neka zubareva žena iz Vali Stri‐ ma. Veruje u poseban krug pakla za svakoga ko dođe na večeru ili čak uđe u lift sa neodgovarajućim parfemom. Psi koje nije zvanično upoznao prilaze mu sa upitnim pogledom. „Ponekad lukrativan talenat, ponekad prokletstvo.“ „Dakle, reci mi, šta ja danas nosim?“ On se već osmehuje, blago odmahuje glavom, izbegava njen pogled. Maksina shvata da se on tim svojim darom ne razmeće. „Kad malo bolje razmislim...“ „Prekasno.“ Nešto radi s nosom, kao da pročišćava kanale. „Dobro – pre svega, potiče iz Firence.“ Opa. „Ofičina u Santa Marija Novela, a ti imaš originalnu formulu Medičija, broj 1611.“ Svesna da je zinula nekoliko milimetara više nego što bi želela, „Nemoj da mi objasniš kako to uspevaš, to su kao trikovi sa kartama, ne želim da znam.“ „Zapravo retko nailazim na osobe sa ofičinom.“ „Ima ih više nego što misliš. Naiđeš na prelepu staru sobu punu mirisa, ljudi koji su bili u Firenci sto puta nikada nisu čuli za to mesto, počneš da misliš kako je to mo‐ žda tvoje tajno otkriće – a onda odjednom, šoperska noćna mora, ima ga po gradu na sve strane.“ „Ljudi koji ne razlikuju šta je cvetno, a šta šipr“, kaže sa razumevanjem. „Da polu‐ diš.“ „A... to što si Nos... to je dobar posao, može da se zaradi?“ „Pa, uglavnom radim za velike korporacije, svi mi idemo iz jedne u drugu, posle nekog vremena počneš da primećuješ kako kompanije menjaju vlasnike, kako se res‐ trukturišu, baš kao i klasični parfemi, i onda moraš da tražiš nešto novo. Godinama nisam shvatao da bi to moglo biti ono što naš zajednički guru naziva onostranom po‐ rukom. ’Ko je osoba bez čina, koja ulazi i izlazi kroz portale lica?’, kako se izrazio.“ „I mene je isto pitao.“ „Portali bi trebalo da su oči, ali sam ja odmah pomislio na nozdrve, ispostavilo se da je koan savršeno tačan, dao mi je prostora da razmišljam, i zato sam sada frilenser, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

klijenti moraju da čekaju i do šest meseci na moje usluge, a nijedan posao za kompa‐ nije nije toliko trajao.“ „A Šon...“ „Ponekad mi nabaci nekog klijenta, za mali honorar. Dovoljno da pokrije svoje ra‐ čune za erolfu, pošto se njom zaliva. Redovna stvar.“ „U svetu Nosa. Imaš neku svoju liniju parfema, ili...“ Deluje posramljeno. „Pre bi se reklo da je to istražiteljska agencija.“ Aaaaaa! „Pravo privatno njuškalo.“ „Nije to najgore. Devedeset procenata mog posla su brakorazvodne parnice.“ Šta još? „Pobogu. Kako... kako to uopšte funkcioniše.“ „O, samo se pojave: ’Pomiriši mog muža, moju ženu, reci mi sa kim su bili, šta su jeli za ručak, koliko pića, da li se drogiraju, ima li oralnog seksa’ – to je na vrhu liste najčešće postavljanih pitanja – i tako dalje. Najbitniji je vremenski niz, svaki trag je iznad onog prethodnog, moraš da sastaviš hronologiju.“ „Začudo“ – je li to uopšte tako dobra ideja? – „ima jedna situacija na koju sam na‐ išla... Da li bih mogla da upotrebim tvoj – čekaj da se drugačije izrazim, može li neko od vas Noseva da ode na mesto zločina, kao policijski medijum, da malo onjuši i da rekonstruiše šta se desilo?“ „Naravno, nazalna forenzika. Moskovic, De Ancoli, još neki, oni su za to specijali‐ zovani.“ „A ti?“ Konklin naginje glavu, ona mora priznati – šarmantno, pa kratko čeka. „Panduri i ja... Kad uradiš nazalni sken, oni postanu paranoični, misle da možda skeniraš i njih, da ušmrkuješ sve one duboko skrivene pandurske tajne. Zato se uvek pokarabasimo.“ „To Moskovicu i onim ostalima nikada nije problem?“ „Moskovic je odlikovani veteran iz odeljenja za privredni kriminal, De Ancoli je doktor kriminologije, a i familija mu tamo radi, to je jedna kultura poverenja. Što se mene tiče, više mi prija da budem nezavisan.“ „O, tu te potpuno razumem.“ Okreće glavu ka drugoj strani sobe pa onda pomera oči u stranu da ga pogleda. „Sem ako i to već nisi na meni namirisao?“ „Kao da postoji neki zloglasni feromon, pojavi se kad god – čekaj, stani, sada ćeš da misliš...“ Maksina se vedro osmehuje i otpija svoj organski bambusov čaj „iznenadno pro‐ svetljenje“. „Izlasci su sigurno veoma komplikovani, sa takvim kljunom.“ „Zato u principu o tome ćutim. Osim kad mi Šon nešto namesti.“ Gledaju jedno drugo. Za poslednjih godinu dana Maksina je izlazila sa fetišistima za šešire, berzanskim špekulantima, profesionalnim igračima bilijara, majstorima za akcijski kapital, i retko je osetila potrebu da bilo koga od njih vidi ponovo. Sada, po‐ Probna faza www.balkandownload.org

malo prekasno, priseća se da osmotri Konklinovu levu šaku, na kojoj, kao ni na nje‐ noj, nema burme. On je hvata kako gleda. „I ja sam zaboravio da pogledam tvoju burmu. Baš smo grozni.“ Konklin ima sina i kćerku srednjoškolce, koji dolaze za vikende, a danas je petak. „Hoću da kažem, imaju ključ, ali me obično zateknu kod kuće.“ „Aha, i ja moram da svratim kući. Evo, ovo je moj kućni broj, poslovni, pejdžer.“ „Evo mojih, a ako ozbiljno misliš da ti treba neko na mestu zločina, mogu da te spojim sa Moskovicem ili...“ „Bolje ti.“ Pušta da prođe tren ili dva. „Ne želim da sarađujem sa njujorškom poli‐ cijom više nego što je neophodno. A ni oni nisu srećni kada im civili zabadaju nos – pardon, kada se civili zanimaju za policijske stvari.“ I tako se nalaze u podne na plivanju u bazenu u Dezeretu, pošto je naučno dokazano, po Konklinovim rečima, da je ljudsko čulo mirisa u proseku najosetljivije oko 11.45 pre podne. Maksina na sebi ima neki srednje skupi parfem Triš Mekavoj, koji će se ionako sprati, tako da ne treba da je preterano zaprepasti što ga je Konklin odmah prepoznao. Konklin deluje fit, kao čovek koji redovno pliva. Danas na sebi ima nešto iz starih kataloga za vaspovce, samo dva-tri broja veće. Maksina se opire da prokomentariše dizanjem obrve. Možda je očekivala spido tange? Svejedno diskretno osmatra veliči‐ nu kite, a takođe je zanima i njegova moguća reakcija na to kako ona izgleda u tome što je danas obukla – maloj crnoj haljini otmeno preoblikovanoj u kupaći kostim, umesto onih manje-više jednokratnih kostima sa cvetnim šarama koje naručuje po‐ štom, a o kojima je bolje i ne razmišljati... I vidi, šta se vidi? Je li? „Nešto, hm...“ „Samo sam tražila, hm… naočare za plivanje.“ „Na glavi?“ „Da.“ Bazen u Dezeretu bi sudeći po izgledu mogao biti najstariji u gradu. Iznad sebe vi‐ dite ogromnu segmentiranu kupolu od nekakve svetlucave rane plastike kako se diže u hlorske izmaglice, svaki deo je konkavan i u obliku suze, razdvajaju ih bronzane gredice – preko dana bez obzira na ugao sunčevih zraka puštaju isto svetlo boje zele‐ ne patine, a površina noću postaje još dalja i slabije vidljiva tako da pre zatvaranja nestaje u zimskom sivilu. Žoakin čuvar bazena je na dužnosti. Obično voli da brblja, danas Maksini deluje, reklo bi se, pomalo zatvoreno. „Jesi li čuo još nešto o telu koje su našli?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org