Probna faza - Thomas Pynchon

„Dobro, išli smo na večeru, jednom. Možda dvaput. Lokali na Istočnoj strani gde dolazi lik sa rendeom i tartufima, pa ih renda po svim jelima dok mu ne kažete da stane? Veoma stari datumi na šampanjcu, i tako dalje – kod Gejba je uvek sve u ceni... Poslednji put sam ga video recimo još prošlog leta u Hemptonsu.“ „Hemptons. Logično.“ Bleštava pacovska rupa i letnji dom bogatih i slavnih i ogromne sezonske populacije ambicioznih japija. Pola Maksininih poslova pre ili kasnije ima veze sa nečijom bolesnom hemptonskom fantazijom, kojoj je sada odav‐ no istekao rok trajanja, za slučaj da to niko nije primetio. „U stvari pre Montok. Nije čak ni na plaži, nego zavučeno u šumu.“ „Znači vaše staze...“ „Ukrste se tu i tamo, naravno, par puta u supermarketu, enčilade kod Plavog pa‐ pagaja, ali Ajsovi se danas kreću u skroz drugačijim krugovima.“ „Cenim da su minimum za Farter Lejn.“ Sleganje ramenima. „Čak i na Saut Forku, kaže mi žena, još ima otpora prema pa‐ rama kakve su Ajsove. Jedno je sagraditi kuću sa temeljima u pesku, dobro, a nešto drugo kupiti je novcem za koji ne veruju baš svi da je stvaran.“ „To zvuči kao nešto iz Ji đinga.“ „Primetila je.“ Ponovo poluvragolasti pogled. Ah-hah: „A kako stoje sa brodovima, jesu li vlasnici nekog broda?“ „Možda neki iznajmljuju.“ „Okeanski?“ „Šta sam sada ja, Mobi Dik? Ako si toliko radoznala, idi pa sama vidi.“ „Da, jeste, ko će da se otvori za bus, ko će da plati dnevnice, baš bih volela da znam.“ „Čekaj. Ovo radiš po ugovoru?“ „Zasad su troškovi dolar i po za metro da dođem ovamo, to verovatno mogu sebi da priuštim. Ostalo međutim...“ „Ne bi trebalo da je problem.“ Uzima telefon: „Da, Lupita mi amor, napiši nam ček, molim te, na... hm“, diže obrve ka Maksini, koja sleže ramenima i diže pet prsti‐ ju, „pet hiljada dolara, na ime...“ „Stotina“, uzdiše Maksina. „Pet stotina, dobro svaka čast evo impresionirana sam, ali toliko je dovoljno da otvorim istragu. Na sledećoj fakturi možeš da budeš Donald Tramp ili tako neko, važi?“ „Samo pokušavam da pomognem, šta da radim što sam široke ruke? Aj bar da te vodim na ručak?“ Ona rizikuje da pogleda njegovo lice, i naravno – kez Kerija Granta, zainteresovan osmeh. Aahh! Šta bi Ingrid Bergman uradila, Grejs Keli? „Ne znam...“ A u stvari zna, zato što u mozgu ima ugrađenu funkciju premotavanja pa može da nađe samu sebe, Probna faza www.balkandownload.org

dan ili dva u budućnosti, kako besno gleda u ogledalo i govori sebi: „Pa jebote ženo, šta ti je to trebalo u životu?“, ali trenutno ta funkcija ne radi. Hmm. Možda bi joj stvarno legao ručak. Idu iza ćoška do Enrikove italijanske kuhinje, koju pamti po hvalospevima u Zaga‐ tu, pa nalaze sto. Maksina ide u ženski ve-ce, i u povratku, zapravo još dok je unutra, čuje Rokija i konobara kako se prepiru. „Ne“, Roki sa nekakvom zlobnom radošću koju Maksina primećuje kod pojedine dece, „ne ’pas-ta e fa-đo-li,’ mislim da sam lepo rekao pašta-fažol.“ „Gospodine, ako pogledate na meni, lepo piše“, usrdno pokazuje svaku reč: „’pas‐ ta, e, fađoli’?“ Roki zuri u konobarov prst, razmišlja kako najbolje da ga odvoji od šake. „Al’ zar nisam ja razuman čovek? naravno da jesam, zato hajde onda da konsultujemo klasič‐ ne izvore, reci mi, dete, da li Din Martin peva ’Kad se neko mnogo voli / baš ko pasta e fađoli’ ? Ne. Ne peva. Evo šta Din Martin peva...“ Maksina ćutke sedi i pazi na broj treptaja očnih kapaka u minutu, dok Roki, ni iz‐ bliza sotto voce, ali u tačnom tonalitetu, izvodi svoju imitaciju Dina Martina. Vlasnik Marko proviruje iz kuhinje. „O, to si ti. Che si dice?“ „Oćeš da objasniš ovom novajliji?“ „Gnjavi te? daj pet minuta i ima da završi u kontejneru sa školjkama od morskih puževa.“ „Možda samo promeniš imena jela u jelovniku pa da mu bude lakše?“ „Siguran si? Za to moram na kompjuter. Lakše da ga samo roknem.“ Konobar, koji se između ostalog pojavio u dve-tri epizode Porodice Soprano, pre‐ poznaje o čemu se tu radi, staje u stranu i trudi se da ne prevrće očima preterano. Maksina na kraju naručuje domaći strocapreti sa pilećom džigericom, a Roki oso buko. „Hej, a koje ćemo vino?“ „Recimo tinjanelo iz sedamdeset prve? – mada kad se vode ovakvi mafijaški raz‐ govori, možda samo, hm, nero d’avola? malu čašu?“ „Čitaš mi misli.“ Nije da se baš popišmanio zbog skupog supertoskanskog vina, ali mu se u očima pojavio izvestan sjaj, a ona je možda čak i želela da ga izazove. A zašto zapravo? Rokiju zvoni mobilni i Maksina prepoznaje melodiju – „Una furtiva lagrima.“ „Slušaj, draga moja, evo kako stoje stvari – Čekaj... Un gazz, ja ovo pričam s robotom, je li? Opet! E tako! A-ha! kako ide? koliko si već dugo robot... Da nisi možda kojim slučajem Jevrejin? Da, kad si napunio trinaest, da li su ti roditelji priredili bot mi‐ cvu?“ Maksina pogledom pretražuje tavanicu: „Gospodine Slagijate. Mogu nešto da pi‐ tam? Zanima me čisto profesionalno – početni kapital za hašslingerz, da li slučajno Tomas Pinčon www.balkandownload.org

znaš ko ga je obezbedio?“ „Tada je bilo mnogo nagađanja“, priseća se Roki, „uobičajeni osumnjičeni, Grej‐ lok, Fletajron, Junion skver, ali niko nije zaista znao. Velika mračna tajna. Mogao je da bude bilo ko sa dovoljno resursa da se za to ne sazna. Čak i neka banka. Što?“ „Pokušavam da suzim spisak. Anđeoski investitor, neki ekscentrični desničar koji sedi u vili negde na jugu, sa centralnom klimom? Ili nekakvo više institucionalno zlo?“ „Čekaj – šta to impliciraš, što bi rekla moja žena?“ „Pa mislim na tvoj narod“, Maksina mrtva ladna, „i vaše davnašnje veze sa repu‐ blikancima...“ „Naš narod, to su prastare priče, Laki Lučano, OSS, daj molim te. Zaboravi to.“ „Nisam imala nameru da vređam na nacionalnoj osnovi, naravno.“ „Je l’ treba ja da spominjem Longija Cvilmana? Dobro došla u Zeleno svetlo“, pa diže čašu i blago kuca njenu čašu. Ona čuje kako joj se iz torbice smeje još neunovčeni ček, kao da je nasela na neku složenu smicalicu. S druge strane, nero d’avola uopšte nije loš. Maksina srdačno klima glavom. „Da sačekamo do moje fakture.“ Probna faza www.balkandownload.org

M 7 aksina napokon jedne večeri odlazi kod Virve da pogleda tu aplikaciju Dipar‐ čer, za koju zna da je izuzetno tražena, ali ipak ne zna tačno čemu služi, i vodi sa sobom Otisa, koji smesta nestaje sa Fionom u njenoj sobi, gde ona zajedno sa hor‐ dom bini beba ima i Melanin tržni centar, za koji je Otis nekim čudom veoma zainte‐ resovan. Sama Melani je upola manja Barbi sa zlatnom kreditnom karticom koju ko‐ risti za odeću, šminku, frizure i druge neophodne potrebe, mada su joj Otis i Fiona podarili tajni identitet koji je malo mračniji i zahteva brze promene kostima. U trž‐ nom centru postoje fontana, picerija, bankomat, a najvažnije od svega pokretne ste‐ penice, koje su veoma zgodne za scenarije sa pucnjavom, pošto je Otis u idilu za de‐ vojčice iz predgrađa uneo nekoliko akcionih figura, najviše iz crtaća Dragonbol Z, među kojima i princa Vegetu, Gokua i Gohana, Zarbona i druge. Scenariji se najčešće bave nasilnim prepadima, terorističkim otmicama i rasparamparčivanjem japijevaca, a svaki se završava opštim uništenjem po tržnom centru, što je uglavnom delo Fioni‐ nog alter ega, gorespomenute Melani, sa plaštom i redenicima, lično. Među žestoko izmaštanim dimom i kršom, sa generičkim plastičnim telima razbacanim i rasklop‐ ljenim na sve strane, Otis i Fiona svaku epizodu završavaju tako što se lupaju dlano‐ vima i pevaju melodiju iz reklame za Melanin tržni centar: „Baš je strava ovde u trž‐ njaku.“ Džastinov ortak Lukas, koji živi dole u Trajbeki, te večeri stiže malo kasnije, pošto je kroz pola Bruklina jurio dilera u poteri za trenutno zloglasnom travom po imenu Sudar vozova, a na sebi ima zelenu majicu koja sija u tami i na kojoj piše UTSL, što Maksina prvo tumači kao anagram od reči lust, ili možda slut, 4 ali kasnije saznaje da na juniksu znači: „Use the source, Luke.“ „Ne znamo šta ti je Virva ispričala o Diparčeru“, kaže Džastin, „još je u beta fazi, zato nemoj da te čudi ako povremeno zabaguje.“ „Treba da te upozorim, nisam nešto vešta sa tim stvarima, izluđujem svoju decu, kad igramo Super Marija, oni mali zlikovci samo skaču pa me gaze.“ „Ovo nije igra“, objašnjava joj Lukas. „Mada ima prethodnike u svetu igara“, primećuje Džastin, „kao MUD klonove koji su se pojavili još osamdesetih, i bili uglavnom tekstualni. Lukas i ja smo odrasli u VRML-u, shvatili smo da možemo imati grafiku koju želimo, tako da smo to i uradili, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ili tačnije, Lukas je uradio.“ „Samo osnovne postavke“, Lukas će skromno, „očigledni uticaji su Neo-Tokio iz Akire, Ghost in the Shell, Metal Gear Solid Hidea Kodžime, ili kako ga ja zovem, Boga.“ „Što dublje ulaziš, dok prolaziš od jednog čvorišta do drugog, slike koje vidiš šalju korisnici iz čitavog sveta. Sve besplatno. Hakerska etika. Svaki odradi svoj deo i onda nestane, a niko ne zna šta je radio. Dodaju velove iluzije. Znaš šta je avatar, je li?“ „Naravno, nekada su mi ga prepisali, ali mi je uvek bilo, ne znam, malo muka?“ „U virtuelnoj stvarnosti“, počinje Lukas da objašnjava „to je trodimenzionalna sli‐ ka koju koristiš da prikažeš sebe...“ „Da, znam, imam u kući gejmere, ali mi je neko takođe rekao da u hinduizmu avatar znači inkarnacija. Zato se pitam – kada sa ove strane ekrana pređete u virtuel‐ nu realnost, je li to kao smrt i reinkarnacija, ako razumeš šta hoću da kažem?“ „To je kod“, Džastin, možda malo zbunjeno, „samo ne gubi iz vida da su ovo na‐ pisala dva gika budna čitave noći uz hladnu picu i topli džolt, ne baš u VRML-u već u nečemu što je iz njega hipermutiralo, to je sve.“ „Onda batali metafiziku“, Virva upućuje Maksini osmeh u kome očigledno nema ni naklonosti ni vedrine. Sigurno se često sreće sa time. Džastin i Lukas su se upoznali na Stenfordu. Stalno su naletali jedan na drugoga u uskom krugu Margaret Džeks Hola, gde je u to doba bila smeštena katedra za raču‐ narske nauke i koju su od milošte zvali Marginal haks. Primalnim kricima su se pro‐ bili kroz niz ispitnih rokova, i kada su diplomirali, već su za sobom imali nedelje ho‐ dočašća po čitavom Send Hil roudu, gde su iznosili predloge firmama za plasman ka‐ pitala koje su se načičkale na toj uskoro legendarnoj saobraćajnici, raspravljali se čis‐ to radi zabave, drhtali od treme pred nastup, ili kada bi se odlučili za zen pristup, samo sedeli u saobraćajnim krkljancima tipičnim za tu eru, i divili se vegetaciji. Jed‐ nog dana su pogrešno skrenuli i naleteli na tradicionalnu godišnju sendhilsku trku trokolica. Duž puta su bile naslagane bale sena i hiljade gledalaca, koji su posmatrali pune ulice trkačkih vozila iz domaće radinosti kako se strmoglavljuju ka Stenford‐ skom tornju u daljini, navodno pokretani isključivo silom Zemljine teže. „Onaj klinac tamo što je upravo izleteo u svemirskom brodu iz pedesetih“, rekao je Džastin. „Nije klinac“, rekao je Lukas. „Da vidim, zar to nije onaj lik Ijan Longspun? Finansijer s kojim smo ručali prošle nedelje? Pije ferne-branku i zaliva sa džindžer-ejlom?“ Još jedan od ručkova za kaja‐ nje. Najverovatnije kod Il Fornaja u hotelu Garden kort u Palo Altu, mada se nijedan sada više ne seća, svi su se prilično bili odvalili. Negde pred kraj, Longspun je stvarno počeo da piše ček, ali nije mogao da prestane da dodaje nule, pa su one uskoro sa ivi‐ Probna faza www.balkandownload.org

ce papira prešle na stolnjak, na koji se zatim, uz glasan tresak, srušila i glava finansije‐ ra. Lukas se krišom mašio čekovne knjižice i video je Džastina kako ide ka izlazu. „Čekaj, ej, neko će možda hteti da ovo unovči, kud si krenuo?“ „Znaš šta će se desiti kad se probudi. Neću opet da mi plaćamo preskupe ručko‐ ve.“ To im nije bio najdostojanstveniji trenutak. Konobari su počeli žustro da viču u male mikrofone na reverima. Prirodno preplanule tehnolepotice za dalekim stolovi‐ ma koje su ih sa zanimanjem snimale kada su ušli sada su namršteno okrenule glavu. Ćutljivi poslužitelji su ih ispolivali nepojedenom supom dok su žurili pored njih. Ču‐ var na parkingu, pošto je prvo razmislio da li da ključem izgrebe Džastinova kolica, rešio je da samo na njih pljune. „Pa, moglo je i gore“, primetio je Lukas, pošto su ponovo bili bezbedni na autoputu 280. „Čika Ijan neće baš da se obraduje.“ I evo njega sada na trci trokolica, savršena prilika da otkriju kako se zapravo ose‐ ća, a ortaci su samo nastavili da proviruju iznad kontrolne table u kolima. Mislili su da znaju šta je zastrašivanje, ali do tada još nisu naleteli ni na jednog finansijera iz Njujorka. Maksina može da zamisli kako je Silicijumska aleja devedestih obezbeđivala i više nego dovoljno posla za istražitelje prevara. U igri je, posebno nakon recimo 1995, bio neshvatljiv novac, i bilo je potpuno očekivano da se elementi iz prevarantske zajedni‐ ce okome na jedan njegov deo, posebno šefovi ljudskih resursa, koji su izum kompju‐ terizovanog platnog spiska često doživljavali kao dozvolu za krađu. Ako su pripadnici te generacije varali tu i tamo i bili nedovoljno kompjuterski pismeni, to su nadokna‐ đivali društvenim veštinama, i mnogi je preduzetnik-nerd, lakoverna duša, na kraju preveslan. Međutim, ponekad su granice između žrtve i počinioca prevare postajale nejasne. Maksina je morala da primeti kako, s obzirom na vrednosti akcija nekih startapova koji bi trebalo da su zanimljivi uglavnom duševno poremećenima, možda i nije bilo previše razlike. Po čemu se biznis plan koji zavisi od vere u „mrežne efekte“ koji će jednog dana nastupiti razlikuje od ulaganja u rod grožđa na vrbi, inače poznat i kao piramidalna šema? Finansijeri na zlom glasu zbog gramzivosti u čitavom pos‐ lovnom svetu ponekad su sa sastanaka na kojima se tražio njihov novac izranjali otvorenih novčanika i suznih očiju, pošto su ih nerdovi podvrgli video-snimcima sopstvene proizvodnje sa subliminalnim porukama i pratećim evergrin hitovima koji diraju u srce jače od defibrilatora. Ko je tu neviniji? Dok je kod Džastina i Lukasa tražila prisustvo duhovnog malvera, Maksina, čije je poznavanje gikspejsa, od izbijanja tehnološkog buma, postalo poprilično mada ni iz‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

bliza potpuno, otkrila je da su čak i po opuštenoj definiciji iz tog doba, partneri delo‐ vali čisto, možda čak i nevino. Možda je to bilo samo zbog Kalifornije, odakle bi na‐ vodno trebalo da dolaze istinski nerdovi, dok na ovoj obali srećete samo ljude u ode‐ lima koji prate šta pali a šta ne pali i pokušavaju da iskopiraju najnoviju popularnu ideju. Međutim, svakoga dovoljno pustolovnog da biznis preseli iz Kalifornije u Nju‐ jork trebalo bi ozbiljno upozoriti – Maksina bi neprofesionalno postupila, zar ne, da ne kaže šta zna o spektru ovdašnje kriminogenosti. I tako shvata da je, sa ovim tipo‐ vima, negde između urođenice željne da pomogne i njene mračnije varijante, dosad‐ ne i naporne distributerke netraženih saveta, što nikako ne želi da postane, žene koja je u gradu poznata i kao Jevrejska Majka. Pa, ispostavilo se, nema razloga za brigu – Lukas i Džastin su u stvarnosti pamet‐ niji od skautskih tipova kakve je Maksina zamišljala. Negde u Dolini, među onim voćnjacima narandži koje su tek tako zamenili industrijski pogoni, došli su do zajed‐ ničkog prosvetljenja o odnosu Kalifornije i Njujorka – Virva misli da je pre reč bila o džointu nego o prosvetljenju – nešto u vezi sa previše sunca, samoobmanama, opu‐ štenošću. Čuli su glasine da je na Istoku sadržina zakon, da ona nije nešto što se samo ukrade pa pretoči u filmski scenario. Mislili su da im je potrebno surovo i nemilosrd‐ no radno okruženje gde se leto ponekad stvarno i završi i gde je disciplina redovno stanje stvari. Kada su otkrili istinu, da je Aleja jednaka ludara kao Dolina, bilo je pre‐ kasno da se vrate. Pošto su uspeli da obezbede ne samo pokretački kapital i anđeoski novac već i prvu tranšu od jedne ugledne firme sa Send Hil rouda, po imenu Vurhis–Kriger, momci su, kao američki žutokljunci iz prošlog veka koji stupaju u istorijom optereće‐ ni Stari svet, brzo posetili koga treba, i negde početkom ’97 pokrenuli posao u nekoli‐ ko soba koje su iznajmili od jednog veb-developera kome je trebao keš, u tada još za‐ čaranoj zemlji između zgrade Fletajron i Ist vilidža. Bez obzira na to što je sadržina i dalje zakon, svejedno su prošli ubrzani kurs o patrijarhalnom podtekstu, ogorčenom nadmetanju među nerdovskim prinčevima, mračnim dinastičkim istorijama. Nije prošlo dugo i pojavili su se u stručnim časopisima, na trač sajtovima, na večerinkama kod Kortni Pulicer, zaticali bi se u četiri ujutro kako piju bambus u barovima dekori‐ sanim kao avetinjske stanice napuštenih metro linija, flertovali sa devojkama u čije modne stavove spadaju i vampirski simboli poput ručno rađenih očnjaka koje im je u nekom dalekom predgrađu po damping ceni ugradio litvanski ortodont. „Dakle...“, neka doterana mlada dama širi dlanove okrenute uvis, „ovde je toplo i srdačno, je li?“ „A posle svih priča koje smo čuli“, klima glavom Lukas i prijateljski blene u njene sise. „Bila sam jednom u Kaliforniji, moram da priznam, odeš tamo, očekuješ skroz po‐ Probna faza www.balkandownload.org

zitivne vibracije, i onda šok – mislim koliko samo privilegija? Sumnjičavosti? Niko ovde na Aleji neće da te popljuje kao što će popljuvati ta ekipa iz Marina. Jao, da niste vi oni momci sa Vela, je li?“ „Ne, mi smo ti momci sa sela“, cereka se Lukas. Kada je tehnološko tržište počelo da se strmoglavljuje, Džastin i Virva su odvojili dovoljno novca za učešće za kuću i nekoliko hektara u okrugu Santa Kruz, plus im je ostalo još nešto u slamarici. Lukas, koji pare nije držao na tako tradicionalnim mesti‐ ma, već se bavio inicijalnim javnim ponudama i kupovao čudne instrumente koje ra‐ zumeju samo kvantni analitičari sociopate, mnogo je više stradao kada je oduševlje‐ nje za tehno-akcije zgaslo. Uskoro su ljudi počeli da se raspituju, često nepristojno, o tome gde se on nalazi, i Virva i Džastin su počeli da glume ludilo da bi izbegli neže‐ ljenu pažnju. „Hajde.“ Vodi Maksinu uz spiralne stepenice do Džastinove radne sobe, zatrpane monitorima, tastaturama, razbacanim diskovima, štampačima, kablovima, zip draj‐ vovima, modemima, ruterima, gde su jedine vidljive knjige priručnik za CRC, knjiga o programiranju u Perlu i neki stripovi. Zidove prekrivaju tapeti rađeni po narudžbi‐ ni, osmišljeni da podsećaju na heksadecimalni ispis, na kojima Maksina po navici traži ćelije koje se ponavljaju, ali ne uspeva da nađe nijednu, posteri Karmen Elektre, posebno iz njenog Bejvoč perioda, dok je u uglu gigantski Izomakov stimpank aparat za espreso, koji Virva zove Insomnijak. „Centrala Diparčera“, Lukas uz naklon i mahanje u stilu dozvolite da vam predsta‐ vimo. Isprva su momci, morate se zapitati koliko proročki, nameravali da stvore virtuel‐ no utočište za bekstvo od mnogih neprijatnosti stvarnog sveta. Veliki motel za neza‐ dovoljnike, odredište do koga se stiže virtuelnim ponoćnim ekspresom sa svakog mesta na kome postoji tastatura. Izbile su i kreativne nesuglasice, naravno, ali ih za‐ čudo niko nije priznavao. Džastin je želeo da se vrati kroz vreme, u Kaliforniju koja nikada nije postojala, bezbednu, večito sunčanu, gde zapravo sunce nikada i ne zalazi sem ako neko poželi da vidi romantični zalazak. Lukas je tražio neko mesto, moglo bi se reći, malo mračnije, gde često pada kiša, a teške tišine stižu kao vetrovi i u sebi sa‐ drže rušilačke sile. Iz te sinteze nastao je Diparčer. „Opa, vidi Sinerama.“ „Skroz je slatko, a?“ Virva uključuje divovski sedamnaestoinčni LCD monitor, „Nov-novcat, u maloprodaji košta bar soma, al’ smo mi našli popust.“ „Asimilovali ste se.“ Maksina je u međuvremenu podsetila sebe da nikada nije imala jasnu predstavu o tome na čemu oni uopšte zarađuju. Džastin odlazi do radnog stola, seda za tastaturu i počinje da kuca dok Lukas mota dva džointa. Zatim se venecijaneri na daljinski spuštaju i zaklanjaju sekularni grad, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

svetla se gase, a ekrani pale. „Možeš ti na onu drugu tastaturu tamo ako hoćeš“, kaže Virva. Pojavljuje se uvodni ekran, u senkama izmenjenoj dnevnoj svetlosti od 256 boja, bez natpisa, bez muzike. Visoka prilika, odevena u crno, mogla bi biti i jednog i dru‐ gog pola, dugačka kosa pokupljena srebrnom šnalom, Arčer, doputovala je na ivicu velikog ambisa. Na putu pozadi, u veštačkoj perspektivi, nestaju suncem obasjane da‐ ljine površinskog sveta, divlji predeli, seoska imanja, predgrađa, auto-putevi, maglo‐ vite gradske kule. Ostatak ekrana zaposeda ambis – to ni izbliza nije praznina, već tama koja pulsira od onog svetla koje je tu postojalo pre nego što je svetlost stvorena. Arčer stoji na ivici, luk je sasvim zapet, cilja pravo dole u nemerljivo nestvoreno, koje čeka. Lice, bar koliko se vidi otpozadi, delimično okrenuto, pažljivo je i bezizražajno. Kroz travu i žbunje duva vetrić. „Izgleda kao da smo bili stipse i da nismo mnogo animirali“, primećuje Džastin, „Ali pogledaj bolje i videćeš da i kosa poigrava, mislim da su oči jednom trepnule, ali moraš baš da se zagledaš. Želeli smo mir, ali ne i parali‐ zu.“ Pošto se program učitao, nema glavne stranice, nema prateće muzike, samo am‐ bijentalni zvuci, polako postaju glasniji, i Maksina ih prepoznaje sa hiljada železnič‐ kih i autobuskih stanica i aerodroma, a polako se pojavljuje slika unutrašnjosti čiji su detalji, na tren od koga staje dah, mnogo napredniji od svega što je videla na igrač‐ kim platformama koje koriste Zigi i njegovi drugovi, blistavo se širi van bazične sme‐ đe palete video-igara iz tog doba u pun spektar boja veoma ranog jutra, poligoni su fino izbrušeni i stapaju se u gotovo savršene krive, renderovanje, modeliranje i senke, efekti blending i blur izvedeni su vešto, pa čak i... može li se upotrebiti reč genijalno? U svakom slučaju, Final Fantasy X u poređenju s ovim izgleda kao piši-briši tabla. Uramljeni san na javi prilazi, obuzima Maksinu i ona mu se začudo bez panike pre‐ daje. Na znacima piše Diparčer salon. Putnici koji tu čekaju dobili su stvarna lica, Mak‐ sina na prvi pogled misli da neke zna ili da bi trebalo da ih zna. „Drago mi je što smo se upoznali, Maksina. Provešćeš neko vreme sa nama?“ „Ne znam. Ko vam je rekao kako se zovem?“ „Samo napred, istraži okolinu, upotrebi kursor, klikni gde god poželiš.“ Ako se od Maksine očekuje da nađe link pomoću koga će krenuti dalje, ona to ni‐ kako ne uspeva. „Polazak“ se stalno odlaže na neodređeno. Shvata da bi trebalo da uđe u nekakvo vozilo koje liči na šatl. Isprva ne zna čak ni da je spremno za pokret, a onda je već otišlo. Kasnije čak ne može ni da nađe put do pravog perona. Iz raskošno opremljenog bara na spratu pruža se izuzetan pogled na istovremeno zastarele i post‐ moderne vagone i lokomotive, koji neprestano dolaze i odlaze, pa daleko dole niz prugu, preko horizonta na kraju sveta. „Sve je u redu“, uveravaju je prozori sa teks‐ tom, „to je deo doživljaja, deo konstruktivnog gubljenja.“ Probna faza www.balkandownload.org

Maksina ubrzo počinje da luta i da klikće na sve, na lica, otpatke na podu, etikete flaša iza šanka, posle nekog vremena je više ne zanima toliko gde može stići već ose‐ ćaj same potrage. Po Džastinovim rečima, to je plod Lukasove kreativnosti. Džastin je sve pretočio u kod, ali je vizuelni i zvučni dizajn, to prostorno i zgusnuto komešanje na terminalu, obilje heksadecimalnih nijansi boja, koreografija hiljada statista, gde je svaki različito nacrtan i sa različitim detaljima, gde svaki ide posebnim poslom ili po‐ nekad samo tek tako stoji, svi ti nerobotski glasovi sa toliko pažnje za regionalne na‐ glaske, za sve je to zaslužan Lukas. Maksina napokon locira glavni red vožnje i kada klikće na „Ponoćnu raketu“ – pogodak. Prelazi uz stepenice pa niz stepenice, kroz mračne pešačke prolaze, izlazi na visoko svetlo izmenjeno meta-viktorijanskim staklom i gvožđem, kroz kapije čiji se čuvari dok im prilazi preobražavaju iz ogromnih bezdušnih robota u zanosne osmeh‐ nute Havajke s vencima od orhideja, pa sve do voza čiji se dobroćudni mašinovođa ozaren naginje iz kabine i dovikuje: „Samo polako, mlada damo, ne idemo bez tebe...“ Istog trenutka kada se ukrcala, međutim, voz ludački ubrzava, od nule do brzine svetlosti u desetom deliću sekunde i krenuli su u Diparčer. Detalji trodimenzionalne prirode koja promiče ispred prozora sa obe strane sigurno su mnogo finiji nego što bi trebalo da budu, nema gubitka rezolucije, bez obzira na to koliko pažljivo ona poku‐ šava da se fokusira. Domaćice voza iz Lukasovih i Džastinovih fantazija o ribama s plaže neprekidno dolaze sa kolicima punim nezdrave hrane, napitaka koji asociraju na Pacifik, kao što su tekila sanrajz i maj taj, sa drogama različitih stepena nelegal‐ nosti... Ko može sebi da priušti ovoliko brz internet? Prelazi mišem preko zadnjeg dela vagona, očekuje da vidi šine kako nestaju u daljini, ali umesto toga nalazi samo praz‐ ninu, odsustvo boje, entropijsko nestajanje u netskejp sivilu tog drugog, svetlijeg sve‐ ta. Kao da ni sama ideja bekstva u svet utočišta ne sme sadržati put nazad. Mada je sada u vozu, Maksina ne vidi razlog da prestane s kliktanjem – klikće na nožno prstenje domaćica, na pirinčane krekere s glazurom od čili papričica u orijen‐ talnoj mešavini grickalica koje su poslužile, na praznično obojene čačkalice koje pro‐ bijaju komade tropskog voća u koktelima, nikad se ne zna, možda već sledeći klik... I stvarno je tako. Ekran počinje da treperi i ona je naglo, moglo bi se reći i grubo, prebačena u oblast večitog sutona, nekako prigradskog, više nije na vozu, više nema veselog mašinovođe ni prsatih poslužiteljki, puste ulice su sve slabije osvetljene, kao da su se ulične svetiljke jedna po jedna ugasile i kraljevstvo noći pobedilo iznuriva‐ njem protivnika. Iznad tih mračnih ulica, nemoguće fraktalne kule poput šumskog rastinja traže put ka svetlu koje do tog nivoa stiže tek posredno. Izgubila se. Nema mape. Nije kao kada se izgubite na nekoj romantičnoj turistič‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

koj destinaciji u stvarnom svetu. Ovde neće biti slučajnih srećnih otkrića, već samo osećanje koje prepoznaje iz snova, osećanje da će se uskoro desiti nešto što nikako ne mora biti lepo. Oseća miris trave u vazduhu i Virva je iza nje sa kafom u šolji na kojoj piše MIS‐ LIM DA JE MOJA HEFTALICA KOD TEBE. „U jebote. Koliko je sati.“ „Nije toliko kasno“, kaže Džastin, „ali trebalo bi uskoro da se izlogujemo, ko zna ko nas prati.“ Taman kada je počela da se opušta. „Ovo nije šifrovano. Nema fajervola?“ „O, šifrovano je i zaštićeno i te kako“, kaže Lukas, „ali ako neko baš želi da uđe, ući će. Duboki veb ili nešto treće.“ „Nalazi se u Dubokom vebu?“ „U dubokoj dubini. To je deo koncepta. Pokušavamo da izbegnemo botove i pa‐ uke. Robots.txt protokol je okej za površinski veb i pristojne botove, ali onda ima div‐ ljih botova koji nisu samo nepristojni nego su potpuno jebeno zli, čim ugledaju neki kod za odbijanje, odmah se okome.“ „Zato je bolje ostati duboko“, kaže Virva. „Posle nekog vremena to postaje zavis‐ nost. Kako ono kažu hakeri – kad probaš dubinu, nema više nazad na površinu.“ Ponovo su se okupili dole za kuhinjskim stolom. Što su ortaci naduvaniji, i što je u vazduhu više dima, to su spremniji da govore o Diparčeru, mada su to uglavnom ha‐ kerske priče i Maksini je teško da ih prati. „To je baš ono, eksperimentalna tehnologija“, kaže Lukas. „Nema dokazane koris‐ ti, rizik je velik, nešto sa čime se snalaze samo zavisnici od ranog usvajanja tehnologi‐ je.“ „Kakve su sve ludosti finansijeri jurili“, priseća se Džastin. „Tamo devedeset osme – devedeset devete, na kakva su sve mesta bacali lovu? Morao si biti mnogo uvrnutiji od Diparčera da ih nateraš da samo dignu obrvu.“ „Mi smo za njih bili gotovo previše obični“, slaže se Lukas. „Kao prvo, ovaj proje‐ kat ima veoma solidnu predistoriju.“ Po Džastinovim rečima, koreni Diparčera idu sve do jednog anonimnog rimejlera, razvijenog po finskoj tehnologiji iz dana penet.fi koji se oslanjao na razne onion pro‐ cedure prosleđivanja koje su u to doba nastajale. „Rimejleri šalju pakete podataka sa jednog čvorišta na sledeće sa tek dovoljno informacija da svaka karika u lancu zna koja je sledeća i ništa više. Diparčer ide korak dalje i zaboravlja gde je bio, smesta, za‐ uvek.“ „Pomalo nalik na Markovljev lanac, gde se matrica tranzicije sama vraća u počet‐ no stanje.“ „Nasumično.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Pseudonasumično.“ Na šta su momci takođe dodali originalne mrtve linkove da kamufliraju zdrave putanje koje niko ne želi da otkrije. „To je zapravo samo još jedan lavirint, ali nevid‐ ljiv. Tražiš transparentne linkove, svaki iznosi jedan puta jedan piksel, svaki link nes‐ taje i premešta se čim na njega klikneš... nevidljiva putanja koja samu sebe iznova ko‐ dira, bez izgleda da se ponovi.“ „Ali ako se unutra put iza tebe briše, kako se vraćaš napolje?“ „Triput kucni petom“, kaže Lukas, „i... ne, čekaj, ima još nešto...“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

N 8 usproizvod Regove paranoje jeste što mu se sud o restoranima potpuno iskri‐ vio. Maksina ga zatiče u nepoznatom, prenaseljenom kraju oko mosta Kvin‐ sboro, kako sedi u izlogu nečega zvanog Bejgel kvest, snima pešake u potrazi za znaci‐ ma neprimerenog zanimanja za njega, iza leđa mu je tamna, možda ogromna unu‐ trašnjost iz koje ne izlazi nikakav zvuk niti svetlo, a konobari tek vrlo retko. „Dakle“, kaže Maksina. Čudan izraz na licu. „Prate me.“ „Siguran si?“ „Još gore, bili su u mom stanu. Možda i na mom kompjuteru.“ Pomno proučava pecivo sa sirom koje je na mah naručio, kao da u njemu traži tragove života. „Mogao bi prosto da odustaneš.“ „Mogao bih.“ Treptaj. „Ti misliš da sam lud.“ „Ja znam da si lud“, kaže Maksina, „što ne znači da ovde nisi u pravu. Nekome sam i ja postala zanimljiva.“ „Da vidimo. Samo sam zagrebao po površini Ajsove kompanije, i neko odmah kreće da me prati, a sada prati i tebe? I ti mi kažeš da tu nema nikakve veze? Da ne treba da paničim u strahu za život.“ Kao dramatičan sus akord. „Ima još nešto“, podbada ga ona. „Da li me se tiče?“ Retoričko pitanje koje Reg ignoriše. „Znaš šta je havala?“ „Naravno... da, hm, u filmu Piknik (1956), Kim Novak plovi niz reku, i svi meštani dižu ruke i počnu da...“ „Ne, ne, Maksi, molim te, to je... kažu mi da je to način da se novac prebacuje ši‐ rom sveta bez SWIFT kodova i bankarskih procenata, bez ikakve gnjavaže kao kod Čejsa i sličnih. Sto posto pouzdano, za maksimum osam sati. Nema papirnih tragova, nema regulative, nema nadzora.“ „Kako je to moguće?“ „Misterije Trećeg sveta. Obično porodične agencije. Sve zavisi od poverenja i lične časti.“ „Baš se pitam što u Njujorku nikad nisam na to naletela.“ „Havaladari se ovde uglavnom bave uvozom i izvozom, a usluge naplaćuju u vidu popusta na cene i slično. Oni su kao dobri kladioničari, sve drže u glavi, što zapadnja‐ Probna faza www.balkandownload.org

ci izgleda nikako ne mogu, tako da je kod hašslingerza neko krio mnogo velikih tran‐ sakcija iza višestrukih lozinki i nepovezanih direktorijuma i tome slično.“ „A za to si čuo od Erika?“ „Prisluškivao je direktorske kancelarije u hašslingerzu.“ „Neko je bio tamo s bubicom?“ „Hm, pa zapravo, jedan furbi.“ „Nisam razumela, šta...“ „Izgleda da unutra postoji čip za prepoznavanje glasa koji je Erik modifikovao...“ „Čekaj, ono slatko čupavo stvorenjce koje je svako dete u gradu, uključujući i moje, moralo da dobije za Božić pre jedno dve godine, je l’ taj furbi? taj tvoj genije hakuje furbije?!“ „To je česta praksa u njegovoj supkulturi, izgleda da su izuzetno osetljivi na slat‐ koću. Erik je isprva tražio načine da živcira japije – znaš, da nauči furbija uličnom žargonu, da usavrši emocionalne ispade i tako dalje. Onda je primetio koliko se furbi‐ ja pojavljuje za stolovima programera tamo gde radi. Zato je uzeo furbija s kojim se zezao, proširio mu je memoriju, ubacio bežični link, ja sam ga odneo u hašslingerz, stavio ga na policu, sad kad god hoću mogu da prođem sa bubicom u nagra četvorki i da preuzmem koje hoćeš poverljive materijale.“ „Kao što je ta havala koju hašslingerz koristi da iznosi novac iz zemlje.“ „Ispostavilo se, u Zaliv. Centrala te konkretne havale je u Dubaiju. Plus je Erik ot‐ krio da te, da bi uopšte dospeo do mesta gde se čuvaju knjige hašslingerza, provuku kroz složene rutine pisane na onom kao čudnom arapskom koji on zove lit? Sve pola‐ ko postaje neka pustinjska priča.“ To je istina. Veza sa ofšor firmama, u kojoj ima više dimenzija nego što bi trebalo da ih bude u vezi, nije promakla Maksini. Pregledala je najnovija ažuriranja uvek ko‐ risnog Indeksa podmićivača i sestrinsku listu, Indeks koruptivnih percepcija, koji rangiraju zemlje po sklonosti ka korupciji, i hašslingerz izgleda kao da ima sumnjive veze širom sveta, posebno na Bliskom istoku. U poslednje vreme je primećivala si‐ gurne znake jedne dobro poznate islamske alergije na sve što donosi kamatu. Aktiv‐ nosti sa obveznicama su retke, gotovo nepostojeće. Umesto da idu na kratko, postoji tendencija da se primenjuju složeni zaobilazni metodi, u skladu sa šerijatskim pra‐ vom, kao što su arbun aukcije. Čemu briga za muslimanske fobije o naplati kamate, sem...? Sem ako Ajs nema izgleda da zgrne silne pare u tom regionu, šta drugo? Nešto u Maksininoj kafi stalno izranja na površinu zbog konvektivnih struja, ta‐ man dovoljno dugo da ona promrmlja „Hej, čekaj...“ pre nego što opet potone, pre‐ brzo da ga identifikuje. Neće da gurne prst unutra pa da istražuje. „Reg, recimo da tvoj lik razbije sve šifre. Šta nameravaš da radiš sa onim što ćeš naći?“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Nešto se sprema“, nestrpljivo, isto i napeto. „Možda čak nešto što treba sprečiti.“ „A ti misliš da je to ozbiljnije od obične prevare. Šta bi moglo da bude toliko veli‐ ko?“ „Ti si stručnjak, Maksina. Da je to neki raj za klasične prevare, neka Kajmanska ostrva, tako nešto, to bi bilo jedno. Ali ovo je Bliski istok, i neko se i previše trudi da sakrije tajne, kao da Ajs ili neko iz njegove ekipe ne samo da sklanja pare već kao da nešto finansira, nešto veliko i nevidljivo...“ „A... to što prebacuje pare u Emirate kô Gruber sigurno nije iz nekog potpuno ne‐ dužnog razloga, zato što...?“ „Zato što pokušavam da smislim neki nedužan razlog i ne uspevam. Možeš možda ti?“ „Ne zaboravi, ja se ne bavim međunarodnim intrigama. Dobro, možda nigerij‐ skim mejlovima, ali obično sam u glibu sa kvarnim kafedžijama i prodavcima tajmšer apartmana.“ Sede tu nekoliko trenutaka dok se nepoznati oblici života bave rekreativnim aktiv‐ nostima u njihovim jelima. „Nadam se da ti je tomket u torbici.“ „O, Reg. Možda bi i ti trebalo da nosiš nešto.“ „Možda bi trebalo da se spremam da negde otputujem, recimo negde veoma ve‐ oma daleko. Nema potrebe da ti kažem da se Erik sve više plaši što dublje zalazi u ovo. Sada hoće da se nalazimo samo u Dubokom vebu umesto u metrou i iskreno, ja baš nisam najspremniji.“ „Što nisi najspremniji?“ „Jesi li nekada bila tamo dole?“ „Baš nedavno. Čini mi se kao fino sigurno mesto za sastanke.“ „Ako ti toliko prija, možda bi trebalo ti da odeš dole i pričaš sa Erikom. Da se ne igramo gluvih telefona.“ „Možda, pod uslovom da tebi ne smeta.“ Da li ona razmišlja o havalama, o hašs‐ lingerzu, čak i o Regovoj ličnoj bezbednosti, zapravo ne, razmišlja o onoj Lukasovoj i Džastinovoj šatl stanici u stilu art dekoa koja će joj možda obezbediti pristup Dipar‐ čeru. Šta god da on na kraju bude. Ona nije sasvim spremna da prizna, ali se već upustila u prvi nacrt fantazije u kojoj joj Erik, šerpas Dubokog veba, veran pa čak možda i sladak, pomaže da nađe put kroz lavirint. Jebote, prava Nensi Dru. „Možda kada bih mu prvo prišla u stvarnom svetu. Licem u lice. Da vidim koliko verujemo jedno drugom.“ „Želim ti mnogo sreće. Misliš da sam ja paranoičan? On u poslednje vreme skroz poludi samo kad mu priđeš.“ „Mogu da sredim da izgleda kao slučajan susret. Prilično standardan manevar. Probna faza www.balkandownload.org

Možeš da mi daš spisak mesta gde obično visi?“ „Poslaću ti nešto mejlom.“ I Reg se ubrzo, pošto je hitro zvirnuo na ulicu, odšu‐ njao u pravcu centra, kilometrima daleko u prolećnom treperenju. U Maksinine korisnije senzore spada i njena bešika. Kada se nalazi van dometa neop‐ hodnih informacija, može da živi bez pišanja po čitav dan, ali kada u blizini ima bro‐ jeva telefona, koana ili berzanskih dojava na kojima će profitirati, alarm za ve-ce je pouzdano vodio do mnogih informativnih zidova u ve-ceima, tako da sada zna da ga treba slušati. Ovog puta je dole u četvrti Fletajron kada se alarm uključuje. Iako zna da joj to nije pametno, zakoračuje u mutno osvetljenu, zadimljenu i zamašćenu unutrašnjost Zida tišine, mesta koje je u doba tehno mehura bilo in, a sada sve više liči na menzu. Put do toaleta nije označen jasno koliko bi trebalo. Počinje da luta između gostiju za stolovima, koji su ili nesrećni parovi ili usamljeni muškarci, verovatno budući koris‐ nici telefonskog broja za prevenciju samoubistva. Jedan od njih, zapravo, sada izgleda da je zove po imenu, i to prilično žustro. Pa, postoje različite žustrine. Ona škilji kroz polumrak. „Lukase?“ Jeste, a znakovi zapuštenosti i aljkavosti vide se čak i na tom svetlu. „Znaš li gde je ovde ve-ce?“ „Ćao, Maksi, slušaj, kad si već ovde, možeš da mi učiniš jednu uslugu...“ „Upravo si sa nekim raskinuo“, pošto je ovo savršen lokal za to, „i zanima te kako je to podnela. Naravno. Kako se zove?“ „Kasidi, ali kako si...“ „I gde je?“ Pozadi kroz kuhinju, niz stepenice, nekoliko puta mora da se skrene. Ništa osvet‐ ljenije nego na spratu, a neki bi ti rekli da je tako i bolje. Oseća se miris kanabisa. Maksina pretražuje kratak red kabina. Ispod vrata se ne širi krv, nema zvuka neobuz‐ danog jecanja, dobro je, dobro... „Ej, Kasidi?“ „Ko je to?“, iz jedne kabine. „Garant kučka zbog koje me je šutnuo.“ „Ma ne, hvala na komplimentu, ali ja i ovako imam previše problema u životu. Samo ću da uđem ovde na minut“, ulazi u kabinu pored Kasidine. „Trebalo je da znam šta se sprema čim sam videla ovo mesto“, kaže Kasidi. „Bolje da smo sve rešili napolju na ulici.“ „Lukasa malo muči savest, zanima ga da li si dobro.“ „Nema problema, došla sam ovde da pišam, a ne da isečem vene. Nego ko je Lu‐ kas?“ „Oh.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Pa da, naravno, po kakvim se jebenim klubovima ja motam. Meni je rekao Kajl.“ Sede tako blizu, nevidljive jedna drugoj, pregrada između njih išarana je marke‐ rom, krejonom, karminom kasnije razmazanim umesto komentara, širi se zidom u crvenim senkama, telefonski brojevi sa ukinutim pozivnim, automobili na prodaju, objave izgubljene, nađene ili željene ljubavi, rasne žalopojke, nečitljive opaske na ćiri‐ lici, arapskom pismu, kineskom pismu, mreža simbola, turistička brošura za noćna putovanja na koja Maksina još nije ni pomišljala. U međuvremenu, Kasidi opisuje neprodatu pilot-epizodu o disfunkcionalnom ljubavnom životu južno od 14. ulice u kojoj Lukas, bar koliko Maksina shvata, igra tek epizodnu ulogu. Sve dok neobjašnji‐ vo, mada samo na trenutak, Kasidi ne pređe na temu Diparčera. „Da, onaj uvodni ekran“, ponosno će Maksina, „stvarno je strava.“ „Ja sam ga napravila. Kao ona ženska što je napravila špil za tarot. Strava i ne za‐ boravi kul“, delimično, ali samo delimično ironično. „Čekaj, strava i kul, gde sam to čula.“ Da, ispostavilo se da je Kasidi kada je upoznala Lukasa, radila za hnvskvg.com. „Jesi li imala bilo kakav kontakt sa Lukasom, Kajlom, svejedno?“ „Ne, a nisam to radila ni iz ljubavi. Teško mi je da objasnim. Prosto je samo dola‐ zilo odnekuda, jedno dan i po sam osećala kao da sam naletela na sile van mog uobi‐ čajenog delokruga, razumeš? Nisam se plašila, samo sam želela da to što pre završim, napisala sam fajl, uradila javu, nisam to više ni pogledala. Sledeće što pamtim je da je neko od njih rekao, jebote, pa ovo je savršeno, ali iskreno ne vidim način kako će da razviju saobraćaj. Da sam ja nova korisnica, koja dođe tu a ne zna ništa, odmah bih bila u fazonu, Public Void Close i pokušala bih da na to zaboravim. Bolje ako se obra‐ te pojedinačnom kupcu, Gejbrijelu Ajsu ili tako nekom.“ Zatim, pomoću čudne toaletske telepatije, dame u istom trenutku izlaze iz kabina pa gledaju jedna drugu. Maksina nije preterano iznenađena što vidi tetovaže, pirsing, kosu boje orhideje koja se ne može naći na bilo kojoj mapi ljudskog genoma, godište malo mlađe od legalnog za bilo šta. U međuvremenu, od načina na koji joj Kasidi uz‐ vraća pogled Maksina se oseća kao Hilari Klinton ili tako neko. „Možeš li da virneš gore, da proveriš je li on još tamo?“ „Rado.“ Penje se u polutamnu depresferu. Da, još je tamo. „Počeo sam da se brinem za vas obe.“ „Lukase, ona ima dvanaest godina. I bolje bi ti bilo da počneš da joj plaćaš proce‐ nat.“ Probna faza www.balkandownload.org

S 9 vremena na vreme će neka državna ustanova zadužena za javne prihode, kao što je Njujorška poreska uprava, angažovati istražitelja spolja, posebno kada je grado‐ načelnik republikanac, s obzirom na čudna uverenja te partije da je privatni sektor uvek dobar, a javni loš. Maksina se vraća u kancelariju taman na vreme da odgovori na poziv Aksela Kviglija iz Džonove ulice, koji ima najnovije vesti o još jednom srce‐ parajuće tužnom slučaju utaje poreza na prodaju i to kao i uvek doživljava lično, iako traje već neko vreme. Akselovi uzbunjivači su obično nezadovoljni radnici, on i Mak‐ sina su se zapravo i upoznali na Radionici za nezadovoljne zaposlene koju je vodio profesor Lavuf, utemeljivač Teorije nezadovoljstva i autor uticajnog Programa opser‐ vacije nezadovoljnih radnika (PONOR). Po Akselovim rečima, neko je u lancu restorana zvanom Mafini i jednorozi koris‐ tio fantomver da falsifikuje račune sa kase. Sprave za brisanje prodaja su ili fabrički instalirane u samim kasama ili rade pomoću posebne aplikacije zvane brisač, koja se čuva na spoljnom CD-u. Dokazi upućuju na nekog menadžera, možda i na vlasnika. Aksel najviše sumnja na Fipsa Eperdjua, bolje poznatog kao Vip zato što uvek izgleda kao da je upravo izašao iz salona ili sevnuo karticom za popuste na kojima pišu ta tri slova. Maksini je kod prevara sa brisačem zanimljiv taj lični odnos. To se ne uči iz knji‐ ga, zato što o tome ništa nije pisano. U softveru ima funkcija koje nisu opisane u pri‐ ručniku i koje se umesto toga prenose u neposrednom kontaktu, usmeno, od prodav‐ ca za kasom do korisnika. Kao što izvesne vrste magičnog znanja prelaze sa odmet‐ nutih rabina do početnika u izučavanju kabale. Ako je korisnički priručnik sveti spis, uputstva za fantomver su tajno znanje. A gikovi koji ih promovišu – ako zanemarimo jednu ili dve sitnice kao što su pravedništvo, više duhovne sile – oni su rabini. Sve strogo lično i na neki uvrnut način čak i romantično. Za Vipa se zna da posluje sa sumnjivim elementima iz Kvebeka, gde trenutno cve‐ ta industrija brisača. U mrtvilu prošle zime Maksinu su stavili na gradski budžet, kri‐ šom kao i uvek, pa je putovala avionom u Montreal, chercher le geek. Sletela je na Dorval, smestila se u Kortjard Meriot na Aveniji Šerbruk, pa se motala po gradu, jed‐ na uzaludna potraga za drugom, u dubinama nasumičnih sivih zgrada gde ćete mno‐ go nivoa ispod ulice i daleko niz hodnike čuti zvukove kafeterije, skrenućete za ugao i Tomas Pinčon www.balkandownload.org

videćete le tout Montréal, kako ruča u dugačkim nizovima trpezarija, nanizanim u ar‐ hipelagu širom podzemnog grada, koji se tih dana izgleda širio toliko brzo da niko nije znao postoji li pouzdana mapa. Plus mogućnosti za šoping da se čak i njoj smuči, zadnje strane metro stanica, barovi sa živim džezom, carstva francuskih palačinki i tezge sa putinom, pogledi na blistav nov hodnik koji će ispuniti još prodavnica, sve bez ikakve potrebe da se izađe gore na ledom okovane ulice. Na kraju, pomoću tele‐ fonskog broja koji je našla na zidu ve-cea u baru u Majl endu, locirala je izvesnog Fe‐ liksa Boinjoa, koji je radio u svom podrumskom stanu, što se tamo zove garsonjera, blizu Sen Denija, kome Vipovo ime nije zvučalo samo poznato već je izazvalo prova‐ lu, pošto navodno ima problema sa kašnjenjem u plaćanju. Dogovorili su se da se nađu u perionici rublja sa pristupom internetu po imenu NetNet, koja će uskoro pos‐ tati legendarna na Platou. Feliks je izgledao kao da će uskoro imati dovoljno godina za vozačku dozvolu. Pošto su obavili enchantée, Feliks se, kao i svi u gradu, bez problema prebacio na engleski. „Znači, ti i gospodin Eperdju, vi ste kolege?“ „Zapravo komšije, u Vestčesteru.“ Pretvarala se da je samo još jedna korumpirana poslovna žena koju zanimaju „skrivene opcije brisanja“ za njenu maloprodajnu mre‐ žu, čisto iz tehnološke radoznalosti, naravno. „Možda uskoro svratim kod vas, treba da tražim finansije.“ „Mislim da u Americi može biti legalnih problema?“ „Ne, zapravo će to biti za pokretanje projekta KZF.“ „A to je, hm, nekakva droga?“ „Kontramere za fantomver.“ „Čekaj, ti bi trebalo da razvijaš fantomver, otkud sad to ’kontra’?“ „Mi ga pravimo, mi ga i onesposobljavamo. Nešto se mrštiš. Mi smo ovde s one strane dobra i zla, tehnologija je neutralna, a?“ Vratili su se u Feliksovu gajbu na vreme za večernji film na Televizijskoj mreži urođeničkih naroda, u čijoj se arhivi nalaze svi filmovi u kojima je Kijanu Rivs u ži‐ votu igrao, a te noći će prikazati Feliksov omiljeni, Džoni Mnemonik (1995). Pušili su travu, naručili montrealsku picu sa malo poznatim vrstama kobasice, uneli se u film i ništa se, kao što bi to rekla Hajdi, nije desilo, sem što se nekoliko dana kasnije Maksi‐ na vratila u Njujork sa dosijeom o Vipu Eperdjuu koji je bio mnogo deblji nego kada je otputovala, a poreska služba je smatrala da joj se uloženi novac odlično isplatio. Onda mesecima od njih ni glasa, sve dok se sada ponovo ne pojavljuje Aksel. „Samo sam hteo da ti javim, Vip je pečen, Finansijska samo što ga nije izvadila iz rer‐ ne.“ „Hvala na vestima, nisam mogla da zaspim od iščekivanja.“ „Tužilaštvo upravo dovršava papire. Treba nam samo još nekoliko detalja. Kao na Probna faza www.balkandownload.org

primer gde se on nalazi. Da ne znaš ti slučajno?“ „Vip i ja nismo baš najbolji drugari. Mislim stvarno. Jednom se osmehnem mate‐ rijalnom svedoku i vama odmah svašta pada na pamet.“ Noćašnje potonuće u san je spiralno i sporo. Kao što se ljudi koje muči nesanica vra‐ ćaju nekim melodijama i tekstovima mladosti, tako se Maksina izokola vraća Regu Despardu, na brodu Aristid Olt, tom tada suvom i blistavom klincu, koji se onako od‐ lučno osmehuje bez obzira na bednu svakodnevicu nezavisnog filmadžije sa premalo veza. Nada da taj njegov projekat kod hašslingerza neće na kraju završiti previše užas‐ no po njega jeste potapanje u toplu kupku zabluda. Još nešto se kuva, Reg je tačno znao kome da ponudi ovaj posao, ispravno je pročitao Maksinu, znao je da će ona osetiti nešto nalik na njegov alarm zbog prevazilaženja granica obične gramzivosti, zbog lokomotiva noći i isforsiranog zaborava, koje se zahuktavaju tamo na šinama... U tom trenutku, taman pre prelaska u REM fazu, telefon zvoni i to je baš Reg. „Maksi, ovo više nije film.“ „Kad sutra ujutru nameravaš da ustaneš, Reg?“ Ili da se izrazi drugačije, pa jebote ovde je gluvo doba noći. „Noćas neću spavati.“ Što znači da verovatno ni Maksina neće spavati. Zato će se naći na veoma ranom doručku u non-stop ukrajinskom lokalu u Ist vilidžu. Reg je u ćošku pozadi i kucka na pauerbuku. Leto je, još nije ni previše vlažno ni previše grozno, ali se on znoji. „Jezivo izgledaš, čoveče, šta se desilo?“ „Faktički“, diže šake sa tastature, „ja bi trebalo da imam pun pristup hašslingerzu, je l’ tako? Samo sam uvek znao da ga zapravo nemam. I, eto, juče sam, napokon, ušao na pogrešna vrata.“ „Siguran si da nisu bila zaključana, pa si ih obio?“ „Pa, nije trebalo da budu zaključana, pošto je na njima pisalo WC.“ „Znači ušao si ilegalno...“ „Nema veze. Dakle, prostorija, nigde lavaboa i pisoara, izgleda kao laboratorija, radni stolovi, oprema i trista čuda, kablovi, džekovi, delovi i sklopovi za nešto, a meni je odmah jasno da ne želim da znam za šta. Plus sam onda primetio tu gomilu raspri‐ čanih Arapa, čim sam ušao, odmah su umuknuli.“ „Kako si znao da su Arapi, bili su obučeni u galabije, jahali su kamile?“ „Tako su mi zvučali po govoru, nisu bili anglosi, nisu ni Kinezi, a kada sam im mahnuo u fazonu ’Ej braćo mudžahedini, šta ima...’“ „Reg.“ „Dobro, više u fazonu Ayn al-hammam, gde je toalet, i jedan mi je odmah prišao, Tomas Pinčon www.balkandownload.org

hladan, učtiv: ’Tražite ve-ce, gospodine?’ Nešto su se domunđavali, ali nisu pucali.“ „Jesu li videli kameru?“ „Teško je reći. Pet minuta kasnije me je u svoj kabinet pozvao lično Ajs Ajs Bejbi, prvo što ga je zanimalo jesam li snimio nešto u toj prostoriji i tipove unutra. Ja mu kažem nisam. Naravno lažem. A on je u fazonu, ’Jer ako si nešto snimio, sada to treba da mi predaš’. Mislim da je to ’treba’ bilo kao kad ti policija kaže da ’treba’ nešto da uradiš, da se recimo udaljiš od auta. Tada sam počeo da se plašim. Iskreno, nisam više siguran u čitav projekat.“ „Šta su ti tipovi radili? Sklapali bombu?“ „Nadam se da nisu. Okolo je bilo previše štampanih ploča. Bomba sa toliko elek‐ tronike? Garantovani problemi kasnije.“ „Mogu li da pogledam snimke?“ „Narezaću ti na disk.“ „Je li ih Erik video?“ „Još nije, otišao je u patrolu, upravo je negde u pograničnim oblastima između Bruklina i Kvinsa, pretvara se da je narkos u potrazi za katom. Ali zapravo traži Ajso‐ vog havaldara.“ „Kako je sad odjednom toliko motivisan?“ „Mislim zato što ima šanse i da završi neku šemu, ali se trudim da ne pitam.“ Stoji pod tušem i pokušava da dođe k sebi kada neko proviruje iza zavese i ispušta prodorne zvuke, iii-iii-iii kao u sceni ispod tuša iz filma Psiho (1960). Nekada bi mo‐ žda vrisnula, doživela nekakav napad, ali sada, pošto prepoznaje u čemu je fora, samo mrmlja: „Dobro veče, slatkišu“, jer ko je to pa naravno ni izbliza zaista bivši muž Horst Lefler, koji stiže, kao Bazil Sent Džon u život Brende Star, nenajavljen, sa još godinu dana dubljim borama na licu i već spreman za odlazak, dok u obrnutom ka‐ dru polarizovana suzica podrhtava, tačno u pravom trenutku, i narasta na rubu očnih kapaka Brende Star. „Hej! Poranio sam čitav dan, jesam te iznenadio?“ „Nisi i bar pokušaj da ne bleneš, važi? Izlazim za minut.“ Je li to erekcija? Prebrzo se povukla pod tuš da bi jasno videla. Stiže u kuhinju, rumena od pare i mokra, sa kosom skupljenom pod peškirom, na sebi ima frotirski mantil ukraden iz banje u Koloradu gde su jednom proveli nekoli‐ ko dana, u doba kada je svet još bio romantičan, i zatiče Horsta kako pevuši, nikada ga neće pitati zašto, temu serije Mister Rodžers, „Divan je dan u ovom komšiluku“, dok pretura po zamrzivaču. Komentariše različite delove mrazom prekrivene proš‐ losti. U avionu je sigurno bilo slabo posluženje. Probna faza www.balkandownload.org

„Evo ga.“ Horst, rašljarski nadaren za sladoled ben end džeri, vadi delimično kris‐ talizovanu kutiju čanki mankija, seda, u obe ruke uzima po veliku kašiku i navaljuje. „Nego“, posle nekog vremena, „gde su momci?“ Druga kašika, saznaje ona, služi za gnječenje i mešanje. „Otis je na večeri kod Fi‐ one, Zigi je u školi, vežba. Spremaju mjuzikl Momci i devojke za subotu uveče, tako da si stigao tačno na vreme, Zigi će biti Natan Detroit. Imaš malo na nosu.“ „Nedostajali ste mi svi.“ Nešto neobično u njegovom glasu nagoveštava, ne po prvi put, da će ako tako reši Maksina moći da prizna kako njegovom imunom siste‐ mu ni izbliza ne treba samozaljubljena potera oko sveta za serumom crne orhideje, već da ga u poslednje vreme muči – a toga sam Horst jedva da je svestan – onaj straš‐ ni Bluz bivšeg muža. „Verovatno ćemo nešto naručiti za jelo, čim se Zigi vrati, ako si zainteresovan.“ A otprilike baš tada Zigi dolazi. „Mama, ko ti je ovaj propalitet, daj da pogađam, opet neki sa sudara naslepo?“ „Vidi ga“, odmerio ga je Horst jednom, „opet on.“ Grle se, čini se Maksini krajičkom oka, malčice duže nego što bi bilo očekivano. „Kako ide jevrejsko šibanje?“ „Nije loše. Prošle nedelje sam ubio jednog trenera.“ „To, majstore.“ Maksina se pretvara da razgleda gomilu jelovnika restorana za dostavu: „Momci šta se vama jede? Sem nečega što je još živo.“ „Samo nemoj one makro gadosti za hipike.“ „Ma daj, tata – vekna od klica? Organski uštipci od cvekle? Mljac!“ „Čoveku pođe voda na usta samo kad pomisli!“ Brzo im se pridružuje i Otis, a on je tek izbirljiv, i još je gladan pošto Virvini re‐ cepti teže da budu eksperimentalni, tako da gomila jelovnika narasta i pregovori pre‐ te da će potrajati do duboko u noć, a Horstova Životna pravila ih samo dodatno komplikuju, na primer, da treba izbegavati restorane sa zaštitnim znakom na kome hrana ima nekakvo lice ili je obučena u nekakvu šaljivu odeću. Na kraju kao i uvek naručuju kod Komprehensiv pice, čiji je meni sastojaka, kora i formata debeo kao praznični katalog Hamaher Šlemera i koji sasvim moguće ne radi dostavu u njihov deo grada, zbog čega je neophodna uobičajena talmudska telefonska rasprava o tome hoće li im uopšte doneti naručeno. „Samo da u devet budem ispred TV-a“, pošto je Horst posvećeni gledalac kablov‐ skog kanala BPX, koji emituje isključivo filmske biografije: „Počinje Otvoreno pr‐ venstvo Amerike, čitave nedelje će ići biografije igrača golfa, Oven Vilson kao Džek Niklaus, Hju Grant u Priči o Filu Mikelsonu...“ „Ja sam nameravala da gledam maraton Tori Speling na Lajftajmu, ali uvek mogu Tomas Pinčon www.balkandownload.org

da pređem na drugi TV, molim te, samo se ti osećaj kao kod svoje kuće.“ „Kako si samo velikodušna, krofnice moja.“ Dečaci prevrću očima, manje-više sinhronizovano. Pice stižu, svi počinju da se otimaju, ispostavlja se da je ovog puta Horst planirao da malo duže ostane u Njujor‐ ku. „Iznajmio sam jedan kancelarijski prostor dole u Svetskom trgovinskom centru. Ili bolje da kažem gore, na sto i nekom spratu.“ „Tu u okolini baš i ne gaje soju“, primećuje Maksina. „O, danas više uopšte nije bitno gde smo. Doba nadvikivanja na berzi bliži se kra‐ ju, svi se prebacuju na taj neki Globeks na internetu, ja se samo sporije prilagođavam od većine, ako propadnem kao broker, uvek mogu da statiram u filmu o dinosaurusi‐ ma.“ Vrlo kasno, pošto je uspela da se otrgne iz komplikacija slučaja hašslingerz, Maksi‐ nu u gostinsku sobu privlači glas sa tamošnjeg televizora, koji sa otmeno sumanutom emfazom, gotovo nekako poznato, govori „Poštujem tvoje... iskustvo i poznavanje te‐ rena ali... mislim da je za ovu rupu... petica bila... neodgovarajuća...“ i stvarno, evo Kristofera Vokena, u filmu Priča o Čičiju Rodrigezu. A Zigi i Otis i njihov otac svi dremaju na krevetu ispred ekrana. Pa, oni ga vole. Šta bi ona trebalo da tu uradi? Želi da legne pored njih, eto šta, i pogleda ostatak filma, ali su oni zauzeli sav raspoloživi prostor. Odlazi u dnevnu sobu i tamo uključuje TV pa tone u san na sofi, mada ne pre nego što će Čiči osvojiti Za‐ padno otvoreno prvenstvo 1964. sa samo jednim poenom prednosti ispred Džina Hekmena, koji se samo pojavljuje u ulozi Arnolda Palmera. Da si zbog ovoga zaista onoliko ogorčena koliko svi smatraju – dobro, koliko Haj‐ di smatra – da bi trebalo da budeš, kaže ona sebi taman pre nego što će zaspati, izdej‐ stvovala bi sudsku zabranu prilaska i poslala ih u kamp u planine Ketskil... Sutradan Horst vodi Otisa i Zigija u svoju novu kancelariju u Svetskom trgovin‐ skom centru, pa ručaju u Prozoru sveta, gde postoje pravila o oblačenju, tako da de‐ čaci moraju da obuku sako i vežu kravatu. „Kao da smo u Kolidžitu“, mrmlja Zigi. Tog dana duva više nego umeren vetar, tako da se kula njiše napred-nazad po metar i po – čini se tri metra. A kada su dani olujni, po rečima Horstovog cimera Džejka Pi‐ menta, čini vam se kao da ste u korpi na veoma visokom jarbolu, odakle odozgo po‐ smatrate helikoptere, privatne avione i susedne nebodere. „Nekako mi deluje nesi‐ gurno“, kaže Zigi. „Ma kakvi“, kaže Džejk, „jako je kô zemlja.“ Probna faza www.balkandownload.org

N 10 edelja uveče u Kugelblicu, uprkos majstorima svetla koji su se naduvali pa me‐ šaju ili zaboravljaju znake i deci koja glume Skaja i Saru, i koja se zabavljaju i u stvarnom životu, pa sada glasno i javno raskidaju na generalnoj probi, predstava Momci i devojke postiže izuzetan uspeh, a izgledaće još i bolje na DVD-ju koji pripre‐ ma direktor doktor Stounčet, s obzirom na mnoge probleme sa vidljivošću u dvorani Skot i Nutela Vonc, čiji se arhitekta, zbog nekakvog mentalnog oboljenja večito pre‐ domišljao u vezi sa nekim detaljima projekta, kao na primer treba li da sedišta budu okrenuta ka pozornici i slično. Deke i bake viču bravo i slikaju. „Svrati na kafu“, upućuje Elejn Horstu uobičajeni shviger otrovni pogled. „Otpratiću vas do ćoška“, kaže Horst, „ali onda moram da idem, da završavam neke poslove.“ „Čujemo da vodiš momke na zapad?“, kaže Erni. „Na Srednji zapad, u rodni kraj.“ „I onda ćete tamo po čitav dan samo da visite po igraonicama“, Elejn će, skroz fino. „Nostalgija“, pokušava Horst da objasni. „Kada sam bio dete, to je bilo zlatno doba fliperana, i sada valjda ne mogu sebe da nateram da priznam da je gotovo. Ove današnje igre na kućnim kompjuterima, nintendo 64, plejstejšn, sad ovaj iksboks, možda prosto želim da momci vide kakvo je rasturanje vanzemaljaca bilo u dobra stara vremena.“ „Ali... zar to nije faktički kidnapovanje? Prelazak granica između saveznih država i slično?“ „Mama“, Maksina tu sama sebe iznenađuje, „on je njima... otac?“ „Moja žuč, Elejn, molim te“, savetuje Erni. Srećom, evo ugla. Horst maše. „Vidimo se kasnije, društvo.“ „Zovi ako ćeš prekasno da dođeš?“ Maksina pokušava da se priseti kako zvuči kad si normalan i u braku. A bilo bi lepo i da im se pogledi sretnu, ali ništa. „U ovo doba noći?“, pita se Elejn pošto Horst više ne može da ih čuje. „Kakav mu je sad pa to ’posao’?“ „A da je pošao sa nama, onda bi ti to smetalo“, pita se Maksina zašto odjednom Tomas Pinčon www.balkandownload.org

sada brani Horsta. „Možda samo pokušava da bude pristojan, jesi li nekad čula za to?“ „Pa, kupili smo dovoljno peciva da nahranimo čitavu vojsku, možda bi trebalo samo da pozovem...“ „Ne“, reži Maksina, „ne zovi nikoga. Ne zanima me advokat parničar, ne zanima me ginekolog u harvardskom atletičarskom šortsu koji se baš slučajno zatekao u komšiluku, ne zovi nikoga sličnog. Molim te.“ „Nikad to neće zaboraviti“, kaže Elejn, „a desilo se jedan jedini put. Stvarno je mnogo paranoična.“ „Od koga li je samo to nasledila“, ne pita baš Erni. A to je odlomak iz dueta koji je Maksina verovatno već čula jednom ili dvaput u životu. Noćas je razgovor počeo kao umerena diskusija o Frenku Leseru kao kompozitoru opereta, ali je ubrzo prešao u uopštene priče o operi, a u okviru toga u žustru razmenu mišljenja o tome ko najbo‐ lje peva „Nessun dorma“. Erni smatra da je to Jusi Bjerling, Elejn smatra da je to De‐ ana Darbin u filmu His Butler’s Sister (1943), koji su pre neko veče prikazivali na tele‐ viziji. „Onaj engleski tekst?“ Erni krivi lice, „gore je od tin pen eli. Grozno. A ona je divna devojka, ali prosto nema squillo.“ „Erni, ona je sopran. A Bjerling, njega bi trebalo izbaciti iz sindikata muzičara, ono njegovo švedsko pevuckanje ’Tramontate, stelle’, pa to je potpuno neprihvatlji‐ vo.“ I tako dalje. Kada je Maksina bila mala, pokušavali su i nju da odvuku u Met, ali to se nikada nije primilo i ona nikada nije izrasla u Ljubitelja opere, godinama je mislila da je Jusi Bjerling neki univerzitet u Kaliforniji. Čak ni pojednostavljeni matinei za decu, sa TV ličnostima koje na glavi imaju kacigu sa rogovima nisu bili dovoljni da probude njeno zanimanje. Srećom, taj defekt je preskočio samo jednu generaciju pa su i Zigi i Otis izrasli u pouzdane operske saputnike baki i deki, Zigi je skloniji Verdi‐ ju, Otis Pučiniju, a ni jedan ni drugi nisu neki ljubitelji Vagnera. „Zapravo, bako, deko, bez uvrede“, sinulo je sada Otisu, „najbolja je Areta Frenk‐ lin, ono kada je uskočila umesto Pavarotija na dodeli Gremija devedeset osme.“ „’Devedeset osme.’ Davno, pradavno. Dođi ovamo, mangupče moje malo“, Elejn pruža ruku da ga uštine za obraz, a on uspeva da se izmakne. Erni i Elejn žive u predratnoj klasičnoj sedmospratnici sa kontrolisanom stanari‐ nom i tavanicama koje se po visini mogu porediti sa svodom sportske arene. Nema potrebe reći da je do Meta tek kratka šetnja. Elejn maše čarobnim štapićem i materijalizuju se kafa i pecivo. „Još!“ Oba deteta drže tanjire sa nezdravo visokim gomilama peciva, čizkejka, štrudli. „More kad vam odvalim jedan frosk...“, a dečaci trče u susednu sobu da gledaju Probna faza www.balkandownload.org

Space Ghost Coast to Coast, pošto im je deka uviđavno snimio sve epizode. „I nemoj‐ te tamo da mrvite!“ Maksina instinktivno gleda u svoju sobu i u sobu svoje sestre Bruk. U ovoj drugoj sada izgleda kao da je sve novo, nov nameštaj, zavese, isto i tapeti. „Šta je ovo.“ „Za Bruk i Avija kada se vrate.“ „A to će biti kada?“ „Šta“, Erni sa vragolastim sjajem, „zar si propustila konferenciju za štampu? Po najnovijim vestima, negde pre Praznika rada, mada on to verovatno zove Praznik Li‐ kuda.“ „Dobro, Erni.“ „Nešto sam rekao? Ako ona želi da se uda za zilota, to je njena stvar, život je pun takvih lepih iznenađenja.“ „Avram je dobar muž“, Elejn odmahuje glavom, „a moram da kažem i da ga poli‐ tika ne zanima preterano.“ „Softver koji će uništiti Arape, žao mi je, kako to nije politička stvar?“ „Hm, ja ovde pokušavam da pijem kafu“, ubacuje melodično Maksina. „Sve je u redu“, Erni sa dlanovima dignutim ka nebu, „uvek majčino srce ispadne u sneg iz kutije za cipele, niko nikada ne pita za oca, ne, očevi nemaju srce.“ „O, Erni. On je kompjuterski nerd, kao i svi ostali iz njegove generacije, bezopasan je, ne budi toliko strog.“ „Ako je toliko bezopasan, zašto FBI stalno dolazi da se raspituje za njega?“ „Ko dolazi?“ Pošto je u nekom ne preterano zabačenom režnju mozga začula gong iz dosad neprikazanog filma o Fu Mančuu, nenadan i prodoran, Maksina, mada su joj odavno dijagnosticirali hroničan nedostatak čokolade, sada sedi sa viljuškom uko‐ čenom usred vazduha, i još zuri u tortu sa tri čokoladna krema iz Sutina, ali je njeno zanimanje iznenada potpuno promenilo predmet. „Dobro možda je CIA“, sleže ramenima Erni, „NSA, KKK – ko zna. ’Samo još ne‐ koliko detalja za upotpunimo dosije’, tako oni vole da se izražavaju. A onda slede sati stvarno neprijatnih pitanja.“ „Kada je to počelo?“ „Odmah pošto su Avi i Bruk otišli u Izrael“, prilično je sigurna Elejn. „A šta ih tačno zanima?“ „Poznanici i saradnici, zaposlenja bivša i sadašnja, porodica, i da, pošto vidim da ćeš da pitaš, spominjali su i tvoje ime, i...“, Erni sada sa lukavim izrazom koji ona do‐ bro zna, „ako ne želiš taj komad torte...“ „Samo ako si spreman da posle u urgentnom objašnjavaš odakle rane viljuškom.“ „Evo, jedan tip ti je ostavio svoju vizitku“, pruža je Erni, „hoće da mu se javiš, kao nema žurbe, čisto kad budeš imala malo vremena.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

Ona gleda vizitkartu. Nikolas Vindast, agent za specijalne slučajeve i telefonski broj za pozivnim 202, što znači Vašington, lepo, ali ne piše ništa više, nema agencije niti imena službe, čak ni grb ili znak. „Bio je veoma fino obučen“, priseća se Elejn, „ne onako kako se obično oblače. Veoma lepe cipele. Nije imao burmu.“ „Pa ne mogu da verujem, ona pokušava da mi nabaci nekog efbiajevca? Mislim, hoću da kažem, naravno da mogu da verujem.“ „Mnogo se raspitivao za tebe“, nastavlja Elejn. „Grrr...“ „S druge strane“, spokojno, „možda si u pravu, niko ne treba da se zabavlja sa agentima, bar dok jednom ne pogleda Tosku. A mi smo imali karte, ali si ti te noći imala druge planove.“ „Mama, to je bilo 1985.“ „Plasido Domingo i Hildegard Berens“, Erni će ozareno. „Legendarno veče. Nisi u nekoj nevolji, je li?“ „O, tata. Ja obično istovremeno radim na jedno deset različitih slučajeva, i uvek postoji neka veza sa saveznim vlastima – ugovor sa nekom državnom službom, ban‐ karska regulativa, savezni zakon o organizovanom kriminalu, večito neka dodatna papirologija, i onda se sve smiri dok ne iskrsne nešto novo.“ Pokušava da zvuči kao da ne brine previše zbog napetosti prisutnih. „Izgledao je...“ Erni se zaškiljio, „nije izgledao kao neki birokrata. Više kao opera‐ tivac. Ali možda mene izdaje sposobnost procene. Jesam li ti spomenuo da mi je po‐ kazao moj dosije?“ „Šta ti je pokazao? To je sigurno da uspostavi odnos poverenja sa sagovornikom.“ „Ovo sam ja?“, rekao je Erni kada je video fotografiju. „Izgledam kao Sem Džafi.“ „To vam je neki prijatelj, gospodine Tarnou?“ „Filmski glumac.“ Objašnjavao je tom Efremu Cimbalistu Mlađem kako je u filmu Dan kada se Zemlja zaustavila (1951) Sem Džafi, u ulozi profesora Barnharta, najpa‐ metnijeg čoveka na svetu, isto kao Ajnštajn samo drugačiji, pošto je napisao neke slo‐ žene jednačine preko čitave table, načas izašao iz kabineta. Vanzemaljac Klatu se po‐ javljuje i traži ga i nalazi samo tablu punu simbola, kao najgori čas matematike na kome ste bili u životu, negde na sredini table primećuje nešto što izgleda kao greška, nešto briše i umesto toga piše nešto drugo, pa onda izlazi. Pošto se vratio, profesor smesta primećuje promenu u jednačini, pa stoji i nekako ozareno gleda tablu. Sličan izraz pojavio se na Ernijevom licu kada se njegovom sagovorniku upalila federalna si‐ jalica iznad glave. „Čuo sam za taj film“, prisetio se taj Vindast, „pacifistička propaganda usred hlad‐ nog rata, mislim da je bio označen kao potencijalno inspirisan komunizmom.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Da, vi ste i Sema Džafija stavili na crnu listu. On nije bio komunista, ali nije hteo da svedoči. Godinama nijedan studio nije hteo da ga angažuje. Radio je kao profesor matematike u srednjoj školi. Začudo.“ „Predavao je u srednjoj školi? Ko li je to bio toliki izdajnik da njega zaposli?“ „Sada je, Maksele, 2001“, Erni odmahuje glavom napred-nazad, „hladni rat bi kao trebalo da je okončan, kako je moguće da se ti ljudi nisu promenili ili našli nešto dru‐ go, odakle potiče ta užasna inercija?“ „Ti si uvek govorio da njihovo vreme još nije prošlo, da ono tek dolazi.“ Erni je pred spavanje imao običaj da ćerkama priča strašne priče o crnim listama. Neka deca su imala Sedam patuljaka, Maksina i Bruk su imale Holivudsku desetorku. Trolovi i zle veštice i tako dalje bili su republikanci iz pedesetih, otrovni od mržnje, zaglavljeni negde u 1925. u gotovo telesnom gađenju prema svemu levljem od „kapi‐ talizma“, pod čime su obično mislili da oni drže što veću gomilu novca na sigurnom od prepada poreske službe. Dok je odrastala na Gornjoj zapadnoj strani, prosto je morala da čuje za takve ljude. Maksina se često pita da li ju je to usmerilo ka istraži‐ vanjima prevara, u istoj meri u kojoj je usmerilo Bruk ka Aviju i njegovoj tehnološkoj verziji politike. „Znači, javićeš mu se?“ „Zvučiš kao ova ovde. Ne, tata, ne nameravam da mu se javim.“ To međutim kao da ne zavisi od Maksine. Sutradan, u večernjem špicu, kiša je tek počela... ponekad jednostavno ne može da odoli, mora da bude na ulici. Ono što bi mogla biti jednostavna tačka u ciklusu radnog dana, ponovna konvergencija stvari što ih je dan rasuo na sve strane, kako je Sapfa govorila negde u nekom univerzitet‐ skom udžbeniku, Maksina se više ne seća, postaje milion uličnih drama, a svaka je prepuna misterije, previše snažna za dnevnu svetlost pred oluju. Sve se menja. Eno ga onaj čisti, kišni miris. Buka saobraćaja se razlaže. Ulični odrazi na prozorima grad‐ skih autobusa ispunjavaju njihovu unutrašnjost nečitljivim trodimenzionalnim slika‐ ma dok se površina neobjašnjivo pretvara u zapreminu. Prosečni navalentni menhet‐ nski mamlazi koji se guraju po pločnicima takođe poprimaju neku prostornost, neku svrhu – osmehuju se, usporavaju, čak i sa mobilnim telefonom zalepljenim na uho pre će nekome pevati nego brbljati. Neki se mogu sresti kako vode kućne biljke u šet‐ nju po kiši. Čak i najovlašniji dodir kišobrana s kišobranom može biti erotičan. „Hoćeš da kažeš, ako je to onaj pravi kišobran“, jednom je pokušala Hajdi da ra‐ zjasni. „Mnogo si izbirljiva, svaki kišobran, kakve to ima veze?“ „Mnogo si nenormalna, mogao bi da bude Ted Bandi.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

A te večeri se ispostavilo nešto slično, zapravo je Maksina ispod neke skele i čeka da pljusak malo popusti kada postaje svesna nekakvog muškog prisustva. Kišobrani se dodiruju. Stranci u noći, razmenjuju – ne, čekaj, to je nešto drugo. „Dobro veče, gospođo Tarnou.“ On pruža vizitkartu, i ona vidi da je ista kao vizit‐ karta koju joj je Erni sinoć prosledio. Ovu ne uzima. „U redu je, nema GPS čip niti nešto slično.“ Čoveče. Jebeni glas, zvonak, preterano usavršen, lažan kao marketinški poziv na telefonskoj sekretarici. Ona odapinje pogled iskosa. Pedesetak godina, ponoćnosme‐ đe cipele, Elejnin pojam pristojnog, kišni mantil sa visokom sadržinom poliestera, još od fakulteta tačno onakva osoba koju su je svi, pa i ona sama, savetovali da izbegava. I zato naravno počinje da brblja. „Već imam jednu takvu. To si ti lično, Nikolas Vindast, pretpostavljam da nemaš federalnu legitimaciju, nalog ili nešto slično? Želim samo da budem savesna građan‐ ka, razumeš, pokušavam da dam svoj doprinos borbi protiv kriminala?“ Kad će ona naučiti da drži jezik za zubima? Nije ni čudo da je ona ekipa iz graničnih poremećaja ličnosti stalno zove, njihovi godišnji skupovi zapravo služe za kalibrisanje paranoje i ona je sama kriva ako ih ignoriše. Dobro, šta to nije u redu sa mnom, pita se, je li moja manija to što moram da sa svima budem fina? Je li baš onoliko očajna koliko mi Hajdi stalno govori da jesam? On je u međuvremenu otvorio nekakav kožni predmet džepnog formata, onda ga je ponovo zatvorio, to je možda članska karta za Kostko, možda bilo šta. „Vidi, ti zais‐ ta možeš da nam pomogneš. Ako bi mogla da dođeš u Federalnu zgradu, neće trajati ni...“ „Jebote jesi li ti normalan?“ „Dobro, je l’ može onda u La Sibaenji, tamo na Amsterdamskoj? Hoću da kažem, i dalje možda završiš drogirana i kidnapovana, ali je kafa sigurno bolja nego u centru grada.“ „Pet minuta“, mrmlja ona. „Neka ovo bude brzinsko saslušanje.“ Zašto mu ona uopšte toliko dozvoljava? Potreba za očinskim odobravanjem trideset-četrdeset godi‐ na kasnije? Super. Naravno da Erni i dalje veruje da su Rozenbergovi bili nevini i mrzi FBI i sve njegove klonove, dok Elejn pati od nedijagnostikovanog sindroma OJ, iliti opsesivne jente. Sem toga, nešto kod njega, neumoljivo kao auto-alarm, prosto vrišti Nije prihvatljiv. Džejmsu Bondu je bilo lako, Britanci uvek mogu da se oslone bar na akcenat, tamo imaš smoking, imaš višetomnu zbirku znakova o klasnoj pri‐ padnosti. U Njujorku u suštini imaš samo cipele. A u tom trenutku njene analize kiša je malo popustila pa su stigli do kinesko-do‐ minikanskog kafića La Sibaenja. Ovo je moj komšiluk, shvata ona sa zakašnjenjem, šta ako me neko vidi ovde sa ovim ljigavcem?“ Probna faza www.balkandownload.org

„Možda bi želela da probaš katibije generala Coa, izuzetno su popularne.“ „Znaš, svinjetina, ja sam Jevrejka, ima nešto u Knjizi Levitskoj, ništa me ne pitaj.“ Maksina je zapravo gladna, ali naručuje samo kafu. Vindast želi morir sonjando i lepo se na tu temu ispričao sa konobaricom na dominikanskom narečju. „Ovde prave fantastičan morir sonjando“, obaveštava Maksinu, „stari recept iz Si‐ baa, generacijama se prenosi u porodici s kolena na koleno.“ Maksina igrom slučaja zna da je vlasnik pozadi u kuhinji i da ubacuje sladolede na štapiću u blender. Razmišlja da uputi Vindasta u to i smesta je ljuta koliko bi to na‐ porno zvučalo. „Dobro. Ovde je reč o mom zetu? On se vraća za dve-tri nedelje, onda ćeš moći lično da sa njim razgovaraš.“ Vindast glasno uzdiše na nos, više od žaljenja nego od ljutnje. „Zanima te zašto je u poslednje vreme bezbednosna zajednica veoma nervozna, gospođo Tarnou? Razlog je jedna softverska alatka zvana Promis, prvobitno osmišljena za federalne tužioce, da dele podatke između okružnih sudova. Radi bez obzira na kom jeziku su dosijea pisa‐ na, čak i bez obzira koji se operativni sistem koristi. Ruska mafija ga je prodavala muslimanima, a još važnije, Mosad je putovao svuda po svetu i pomagao lokalnim agencijama da ga instaliraju, ponekad bi nudio i gratis kurs krav mage kao podsticaj za kupovinu.“ „A ponekad i rugelah iz pekare, da li ja to počinjem da detektujem jevrejskofobič‐ nu crtu u celoj ovoj priči?“ Nešto pomalo iskrivljeno na njegovom licu, primećuje ona, nije sigurna šta tačno, izgleda kao da se potukao nekoliko puta u životu. Brazda ili dve, nekakva neizmenjiva napetost, začeci one izrovašene teksture kakvu muškarci ponekad poprime. Neočekivano precizna usta. Usne spojene kada ne govori. Kod ovog nema iščekivanja otvorenih usta. Kosa mu je i dalje mokra od kiše, kratko ošiša‐ na i slepljena, razdeljak desno, proseda... Oči koje su možda videle previše i koje zais‐ ta treba da se skrivaju iza tamnih naočara... „Halo?“ To sada ne bi bila dobra ideja, Maksina, to gubljenje u mislima. Dobro, „A zato što sam Jevrejka, ti misliš da ću hteti da slušam o jevrejskom softveru? To si možda naučio na nekom seminaru za odnose sa ljudima na koji morate da idete pre svake godišnje procene performansi.“ „Bez uvrede“, a njegov osmejak govori drugačije, „ali kod tog softvera najviše uz‐ nemirava što su uvek ugrađena stražnja vrata, tako da svaki put kada se instalira na državni računar bilo gde na svetu – u policiji, obaveštajnoj službi, specijalnim služba‐ ma – svako ko zna za njih može prosto da se ušunja i oseća kao kod kuće – šta god – i brojne tajne su onda kompromitovane. Da ne spominjemo da postoji nekoliko izrael‐ skih čipova, izuzetno su sofisticirani, koje Mosad ponekad istovremeno instalira bez znanja klijenta. Ti čipovi sakupljaju informacije čak i kada je računar isključen, čuva‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ju ih dok gore ne naiđe satelit Ofek, a onda odašilju u jednom paketu.“ „O, kako su samo ti Jevreji prepredeni.“ „Izrael nas ne špijunira? Sećaš se slučaja Polard iz 1985? Čak su i levičarske novine kao Njujork tajms objavile tu vest, gospođo Tarnou.“ Koliki desničar, pita se Maksina, čovek mora da bude pa da o Njujork tajmsu misli kao o levičarskim novinama? „Dakle Avram je radio na čemu, na čipovima, na sof‐ tveru?“ „Mislimo da je on pripadnik Mosada. Možda nije diplomirao u Hercliji, ali je u najmanju ruku njihov civilni spavač, ono što oni zovu sajanim. Radi neki običan po‐ sao ovde u dijaspori i čeka poziv.“ Maksina gleda na sat, uzima torbicu pa ustaje. „Neću da drukam sestrinog muža. Recimo da sam tako malo na svoju ruku. Da, i onih tvojih pet minuta je odavno is‐ teklo.“ Više oseća nego što čuje tišinu. „Šta. Kakva grimasa.“ „Samo još nešto, važi? Ljudi u mojoj agenciji su saznali za vaše zanimanje, pret‐ postavljamo profesionalne prirode, za finansije hašslingerza.“ „To je sve dostupno za javnost, ti sajtovi koje ja koristim, ništa ilegalno, kako vi uopšte znate šta ja istražujem?“ „Dečja igra“, kaže Vindast, „naša parola je ’Ne zaboravimo nijedno otkucano slo‐ vo.’“ „Onda da pogađam, želite da dignem ruke od hašslingerza.“ „Ne, zapravo, ako je zaista reč o malverzacijama, voleli bismo da čujemo detalje. Jednog dana.“ „Hoćete da me angažujete? Za novac? Ili si samo planirao da se osloniš na svoj šarm?“ On u džepu mantila nalazi klon vejferer naočara sa ramom od kornjačinog oklopa i sakriva oči. Napokon. Osmehuje se, tim preciznim ustima. „Zar sam toliki negati‐ vac?“ „Oh. Sada bi trebalo da mu pomognem oko samopouzdanja, dobar dan, ovde doktorka Maksina. Slušaj, evo jedan predlog, ti si iz Vašingtona, probaj da nađeš ne‐ što na polici za samopomoć u knjižari Politika i proza – empatija, danas je svugde manjak empatije, izgleda da se kamion za isporuku negde zadržao.“ On klima glavom, ustaje, kreće ka vratima. „Nadam se da ćemo se još neki put sresti.“ Sa tamnim naočarima, naravno da nije jasno šta, ako nešto uopšte, to znači. A njoj je, stipsa, ostavio da plati račun. Dobro. To je trebalo da bude kraj priče o agentu Vindastu. Zato nije nimalo po‐ moglo što ga je iste te noći, ili zapravo sutradan ujutro, taman pred zoru, živo, gotovo lucidno sanjala, a u snu se nisu baš jebali, ali su se sasvim sigurno zajebavali. Detalji nestaju dok svetlo zore i zvuci đubretarskih kamiona i pneumatskih čekića narastaju Probna faza www.balkandownload.org

u sobi, sve dok joj nije ostala samo jedna slika koja nikako neće da nestane, njegov fe‐ deralni penis, jarkocrven, grabljiv, a Maksina njegov jedini plen. Pokušala je da po‐ begne, ali ne dovoljno odlučno, pošto penis na glavi ima nešto čudno, možda fudbal‐ sku kacigu sa Harvarda. Može da joj čita misli. „Gledaj me, Maksina. Ne gledaj u stranu. Gledaj mene.“ Penis koji govori. Isti onaj kretenski glas radio-voditelja. Gleda na sat. Prekasno da nastavi da spava, mada ko bi to uopšte želeo? Sada joj je potrebno da ode u kancelariju i neko vreme se bavi nečim lepim i normalnim. Ta‐ man kada je kretala sa dečacima u školu, čuje se zvono na vratima, uobičajena tema Big Bena, što je neko pre sto godina mislio da će dobro ići uz grandioznost zgrade. Maksina škilji kroz špijunku i evo ga kozmonaut Marvin, dredovi su mu prikupljeni ispod biciklističke kacige, narandžasta jakna i plave kargo pantalone, a preko ramena ima narandžastu kurirsku torbu sa logotipom čoveka koji trči, nedavno propale firme kozmo.com. „Marvine. Poranio si. Kako si to obučen, zar niste propali pre dve nedelje.“ „Ne znači da treba da prestanem da vozim. Noge mi još rade, sa biciklom nema nikakvih mehaničkih problema, mogu da vozim zauvek, ja sam ti Leteći Holanđa‐ nin.“ „Čudno, ne očekujem nikakav paket, sigurno si me opet pomešao s nekim drugim propalitetom.“ Samo što Marvin ima izuzetno čudan običaj da se uvek pojavljuje sa predmetima koje Maksina sasvim sigurno nije naručila, ali za koji se svaki put ispos‐ tavlja da su tačno ono što joj treba. Sada ga prvi put vidi na svetlosti dana. Njegova smena je nekada počinjala kada padne mrak, i od tada pa do zore bi vozio svoj narandžasti mauntin bajk i raznosio krofne, sladoled i video-kasete, isporuka garantovana u roku od sat vremena, noćob‐ dijskoj zajednici duvača, hakera, obolelih od potrebe za trenutnim zadovoljenjem po‐ riva koji su mislili da će dotkom balon trajati večno. „Propali smo zbog ovih fensi krajeva ovde“, glasi Marvinova teorija, „čim smo po‐ čeli da raznosimo robu severno od 14. ulice, ja sam znao da je to početak kraja.“ Predanja govore da je gradonačelnik Đulijani, koji mrzi sve raznosače na bicikli‐ ma, navodno objavio rat Marvinu lično, što je zajedno sa njegovim trinidadskim po‐ reklom i jednocifrenim brojem zaposlenih kod kozma dovelo da postane legenda među gradskim biciklistima. „Nedostajao si mi, Marvine.“ „Mnogo posla. U poslednje vreme jurcam na sve strane kao navijen. Nemoj da mi daš tu novčanicu kojom si se razmahala, previše je i previše je sentimentalno, nego evo, ovo je za tebe.“ Vadi nekakvu visokotehnološku spravu u bež plastici, dugačka je desetak centime‐ tara a široka dva-tri, a na jednom kraju izgleda ima USB konektor. Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Šta je to, Marvine?“ „Ah, gospođa se uvek tako šali sa mnom. Ja ih samo isporučujem, draga moja.“ Pravi trenutak za savet stručnjaka. „Zigi, šta je ovo?“ „Izgleda kao jedan od onih malih fleš-drajvova od osam megabajta. Kao memorij‐ ska kartica, samo drugačije? Proizvodi ih IBM, ovo je nekakva azijska kopija.“ „Znači tu bi moglo biti sačuvanih fajlova ili nečeg sličnog?“ „Može sve, najverovatnije tekst.“ „Šta da radim, samo da ga gurnem u kompjuter?“ „Aaaaa! Ne! Mama! nemaš pojma šta se na njemu nalazi. Ja znam neke momke iz politehničke u Bronksu – mogu prvo da ga provere tamo u računskom centru.“ „Zigi, zvučiš kao tvoja baba.“ Sutradan: „Onaj fleš drajv? u redu je, može da se kopira, ima samo mnogo teksta, deluje nekako zvanično.“ „A sada su ga tvoji drugari videli pre mene.“ „Oni... hm, njih baš i ne zanima da čitaju. Ništa lično. Generacijska stvar.“ Ispos‐ tavilo se da je to deo ličnog dosijea Nikolasa Vindasta, preuzet sa nekog direktoriju‐ ma Dubokog veba za agente, pod imenom Fejsmask, i odlikuje se onim nemilosrd‐ nim humorom koji se može naći u srednjoškolskim godišnjacima. Vindast na kraju izgleda uopšte nije iz FBI. Stvar je još gora, ako je to uopšte mo‐ guće. Ako postoji bratstvo – ili bože sakloni – sestrinstvo neoliberalnih terorista, Vin‐ dast je njegov član od samog početka, terenski operativac čiji je prvi zabeleženi anga‐ žman, kao kurir-početnik, bio u Santjagu u Čileu, 11. septembra 1973, gde je navodio avione koji su bombardovali predsedničku palatu i ubili Salvadora Aljendea. Počeo je sa sitnim kurirskim poslovima, pa je prešao na ilegalno praćenje i korpo‐ rativnu špijunažu, Vindastov spisak uspeha u nekom trenutku postaje preteći, možda još kada je preko Anda prešao u Argentinu. U opis radnog mesta počeli su da spadaju „unapređivanje kvaliteta saslušanja“ i „izmeštanje nekooperativnih subjekata“. Iako tek ovlaš poznaje argentinsku istoriju iz tog doba, Maksina to sasvim dobro ume da prevede. Negde oko 1990, kao deo ekipe prekaljene u Argentini, sastavljene od ame‐ ričkih veterana Prljavog rata postavljenih da savetuju marionete MMF-a koje su se posle pada hunte dokopale vlasti, Vindast je bio jedan od osnivača vašingtonske nev‐ ladine organizacije Transamerički neoliberalni geostrateški odgovori (TANGO). Više od trideset godina se pojavljuje kao gost-predavač na zloglasnim mestima poput Američke škole. Okružen je onom uobičajenom svitom mlađih štićenika, mada izgle‐ da da se principijelno protivi kultu ličnosti. „To bi za njega bilo možda previše maoistički“, glasi jedan od manje zajedljivih komentara i zaista se čini da mnoge kolege nisu sigurne u Vindasta. S obzirom na novac koji se može zgrnuti na posrnulim ekonomijama širom sveta, njegova neočeki‐ Probna faza www.balkandownload.org

vana uzdržanost da ugrabi deo kolača ubrzo je probudila sumnje. Da se uvalio, bio bi bezbedan i koristan partner u zločinu. Pošto je motivisan samo sirovom ideologijom – sem pohlepe, šta još drugo može da postoji? – postao je čudan, gotovo opasan. I tako su s vremenom Vindasta prisilili na neobičan kompromis. Kada god bi vla‐ da neke države na zahtev MMF-a prodavala neki deo nacionalne ekonomije, on bi pristao ili da uzme procenat, ili, kasnije, sa više uticaja, da ga celog otkupi – ali nikada nije, hipi ludak, ništa unovčavao. Elektrana se privatizuje za sitne pare, Vindast pos‐ taje manjinski vlasnik. Bunari koji snabdevaju regionalni vodovod, pravo gradnje da‐ lekovoda preko plemenskih poseda, klinike posvećene borbi protiv tropskih bolesti potpuno nepoznatih u razvijenom svetu – Vindast prihvata neki skroman udeo. Ako jednog dana, nekarakteristično dokon, izvadi portfolio da vidi šta je sve sakupio, shvatiće da ima kontrolni interes u naftnom polju, rafineriji, obrazovnom sistemu, avio-kompaniji, elektrodistribuciji, a sve to u različitom, nedavno privatizovanom delu sveta. „Ništa od toga nije posebno veliko“, zaključuje jedan poverljivi izveštaj, „ali ako se u obzir uzme sve zajedno, po Cermelovom aksiomu izbora, subjekat je po‐ vremeno imao kontrolu nad čitavom nacionalnom ekonomijom.“ Sudeći po tome, shvata sad Maksina, Vindast je na svom karmičkom računu saku‐ pio portfolio bola i povreda koji ukupno iznosi stotine, možda i hiljade smrti. Treba li onda ona to nekome da kaže? Erniju? Elejn, koja je pokušavala da joj ga nabaci? Oni bi pali u nesvest. Ovo je jebeni užas. Kako je to uopšte moguće, kako neko od prašinara početnika dogura do ovog okorelog tipa koji joj je prišao pre neku noć? Ovo je tekst fajl, nema slika, ali Maksina nekako može da vidi Vindasta u ono doba, mladić pristojnog izgle‐ da, kratka kosa, ispeglane pantalone i zakopčana košulja, sigurno se brije tek jednom nedeljno, jedan iz družine talentovanih svetskih putnika, oni naviru na gradove ši‐ rom Trećeg sveta, ispunjavaju drevne kolonijalne odaje kancelarijskim fotokopiraparatima i aparatima za kafu, rade čitavu noć, sprovode uredno ukoričene planove za totalno uništenje ciljanih država i njihovu zamenu sa fantazijama slobodnog trži‐ šta. „Po jedna kopija mora da bude na svakom stolu pre devet ujutro, andale, anda‐ le!“ Komični dijalog iz Brzog Gonzalesa redovna stvar među tim balavcima, po pravi‐ lu poreklom sa istočne obale. U jedno nevinije doba, šteta koju je Vindast izazivao, ako je uopšte postojala, bila bi ograničena na papir. Međutim, negde, u nekom času, za koji ona zamišlja da se odigrao nasred ogromne i nemilosrdne pustare, on je načinio presudni korak. U tom prostranstvu je taj korak bio jedva merljiv, a ipak, kao kada se traži i klikće na nevid‐ ljivi link na ekranu, tim činom se premestio u svoj sledeći život. U principu, priče u kojima se pominju samo muškarci, ako nemaju veze sa NBA, iskušavaju Maksinino strpljenje. Zigi i Otis će je povremeno pritisnuti da gledaju Tomas Pinčon www.balkandownload.org

neki akcioni film, ali ako na uvodnoj špici nema mnogo ženskih imena, njoj će paž‐ nja obično da odluta. Nešto slično se dešava dok pregleda Vindastov karmički dosije, sve dok nije stigla do 1982-83, kada je bio stacioniran u Gvatemali, navodno u sklopu poljoprivredne misije, u regionu gde se gaji kafa. Dobroćudni farmer Vindast, samo želi da pomogne. Tu je, ispostavilo se, upoznao, muvao i oženio se – ili kako se ano‐ nimni biograf izrazio „instalirao se u bračnu situaciju sa“ – veoma mladom meštan‐ kom po imenu Siomara. Maksina načas zamišlja svadbenu scenu u džungli, sa pira‐ midama, drevnim majanskim običajima, psihodeličnim supstancama. Ali ne, zapravo je obavljeno u lokalnoj katoličkoj crkvi, a svi prisutni su već postali ili će uskoro pos‐ tati stranci... Da su državne agencije rodbina, Siomara bi bila neprihvatljiva po više tačaka. Po‐ sebno je njena porodica predstavljala velik izvor potencijalnih nevolja, od arevalista stare škole, „duhovnih socijalista“ na levoj strani, preko aktivista poznatih po nepo‐ mirljivoj mržnji prema Junajted frutu, tetkama i strinama okorelim anarho-marksist‐ kinjama koje drže sigurne kuće i govore kanhobal sa narodom iz provincija, plus raz‐ novrsnim krijumčarima oružja i dilerima droge koji su samo želeli da ih niko ne dira, ali su ih svejedno opisivali kao Moguće simpatizere gerilaca, a to se u principu moglo primeniti na sve koji žive u toj oblasti. Dakle... šta to ovde imamo, istinsku ljubav, imperijalističko silovanje, lažnu priču da se zbliži sa urođenicima? Dosije ne pruža druge podatke. Siomara se više ne spo‐ minje, a ne spominje se ni Vindast u Gvatemali. Nekoliko meseci kasnije pojavljuje se u Kostariki, ali bez gospođe. Maksina skroluje dalje, ali se sada više fokusira na pitanje zašto joj je Marvin to uopšte doneo, i šta ona treba sa tim da radi? Dobro, dobro, možda je Marvin neki ne‐ zemaljski glasonoša, možda čak i anđeo, ali za kakve god nevidljive sile sada radi, ona mora da postavlja profesionalna pitanja, kao na primer na koji je ovozemaljski način ta sprava dospela do Marvina? Neko želi da ona ovo vidi. Gejbrijel Ajs? Elementi iz CIA ili neko treći? Sam Vindast? Probna faza www.balkandownload.org

J 11 edno nedelju dana kasnije, Maksina je ponovo u Voncovoj sali, na svečanosti po‐ vodom male mature. Posle uobičajene međuverske parade sveštenstva, gde su svi obučeni u odgovarajuću odoru, što je uvek podseća na početak nekog vica, Kugelblic bibap ansambl svira „Billie’s Bounce“, Brus Vinterslou obara nekakav Ginisov rekord za najvišesložnije reči u rečenici, a onda se pojavljuje gostujuća govornica, Marč Ke‐ leher. Maksina je blago zapanjena zbog dejstva tek nekoliko proteklih godina – čekaj, pita se uz iznenadni damar panike, koliko to tačno godina? Toj ženi sad ne samo da su se pojavile sede već su se namnožile i zavladale, a ima i prevelike naočari za sunce koje govore o privremenom gubitku vere u šminkanje očiju. Na sebi ima pustinjsku kamuflažnu uniformu i svoju karakterističnu mrežicu za kosu, danas nekako jarkoze‐ lenu. Ispostavlja se da je njen svečani govor parabola koju niko ne bi trebalo da shva‐ ti. „Nekada davno, postojao je jedan grad i imao je moćnog vladara, koji je voleo da se prerušen šunja ulicama, i da krišom obavlja svoje poslove. Poneko bi ga s vremena na vreme prepoznao, ali je malo srebra ili zlata uvek bilo dovoljno da ti ljudi to zabo‐ rave. ’Na tren ste bili izloženi veoma toksičnom vidu energije’, glasilo je njegovo uobičajeno objašnjenje. ’Evo svote koja će, siguran sam, biti dovoljna naknada za pre‐ trpljeno. Uskoro ćete početi da zaboravljate i onda ćete se osetiti bolje.’ U to doba, noću se po ulicama šetala i jedna starija gospođa, verovatno se nije po izgledu mnogo razlikovala od vaše bake, a sa sobom je nosila ogroman džak pun pr‐ ljavih krpa, iscepane hartije i plastike, razbijenih kućnih aparata, bačene hrane i dru‐ gog smeća koje je sakupila na ulicama. Išla je po čitavom gradu i živela je u njemu duže od svih drugih, nezaštićena i pod vedrim nebom, bez obzira na vreme, i znala je sve. Ona je bila čuvar svega što je grad odbacivao. Onog dana kada su se njen put i put vladara grada napokon ukrstili, on je doživeo neprijatno iznenađenje – kada joj je dobronamerno ponudio šaku novčića, ona ih je besno bacila na njega. Razleteli su se i zazvečali po pločniku. ’Da zaboravim?’, zakre‐ štala je. ’Ne mogu i ne smem da zaboravim. Pamćenje je suština onoga što sam ja. Cena mog zaborava, uvaženi gospodine, veća je nego što ti možeš da zamisliš, a ka‐ moli da platiš.’ Vladar je bio zatečen i pomislio je da možda nije ponudio dovoljno, pa je počeo da Tomas Pinčon www.balkandownload.org

ponovo traži po kesi, ali kada je digao pogled, starica je nestala. Tog dana se vratio iz svojih tajnih poslova ranije nego obično, u čudnom živčanom stanju. Slutio je da mora naći tu staricu i onesposobiti je. Stvar je bila vrlo nezgodna. Mada po prirodi nije bio nasilan čovek, odavno je naučio da se niko neće zadržati na mestu kao što je njegovo ako nije spreman na sve. Godinama je tražio nove i kre‐ ativne metode koji se ne oslanjaju na nasilje, i oni su se obično svodili na potkupljiva‐ nje. Manijaci koji su pratili slavne ličnosti iz vladarske porodice zapošljavani su kao telohranitelji, novinari sa navikom da zabadaju nos gde ne treba preimenovani su u ’analitičare’ i smeštani za stolove u državnoj obaveštajnoj službi. Po toj logici, starica sa džakom smeća trebalo je da postane državni sekretar za ekologiju pa da se parkovi i centri za reciklažu po čitavoj zemlji jednog dana zovu po njoj. Međutim, kada god bi neko nameravao da joj ponudi posao, nije mogao da je nađe. Njena kritika režima je, međutim, već ušla u kolektivnu svest grada i više nije bilo moguće izbrisati je. Dakle, deco, to je samo priča. Priča kakve ste verovatno mogli čuti u Rusiji u Sta‐ ljinovo doba. Ljudi bi jedni drugima pričali te basne i svi bi znali šta znači šta. Ali možemo li mi u Americi dvadeset prvog veka da kažemo isto? Ko je ta starica? Šta ona misli da otkriva sve te godine? Ko je taj ’vladar’ kome ne dozvoljava da je kupi? I kakvi su to ’poslovi’ koje on ’krišom obavlja’? Pretpostavimo da ’vladar’ uopšte nije čovek već mehanička sila, toliko moćna da mada ne opleme‐ njuje, sasvim sigurno pruža osećaj bogomdanih prava, što je u gradu-državi o kojoj je reč, uvek više nego dovoljno? Odgovore ostavljam vama, Kugelblicovim malim matu‐ rantima 2001, kao vežbu. Srećno. Posmatrajte ovo kao takmičenje. Odgovore pošalji‐ te na moj blog, tabloidofthedamned.com, 5 prva nagrada je pica sa čim god poželite.“ Govor je nagrađen osrednjim aplauzom, jačim nego što bi dobio u snobovskim školama istočno i zapadno, ali ne jakim kao što bi se očekivalo za jednu bivšu učenicu Kugelblica. „To je zbog moje ličnosti“, kaže ona Maksini posle na prijemu. „Žene ne vole kako se oblačim, muškarci ne vole moj stav. I zato počinjem da smanjujem žive nastupe i da se koncentrišem na blog.“ Pruža Maksini letak kakav je Otis već doneo kući. „Svratiću da pogledam“, obećava Maksina. Klima glavom preko dvorišta: „Sa kim si to došla, liči na Sterlinga Hejdena?“ „Na koga? O, to mi je bivši muž. Mislim. Kao bivši.“ „Isti onaj ’bivši muž’ od pre dve godine? Tada nije bilo konačno, nije konačno sada, pa šta onda čekaš? Ako se dobro sećam ima nekakvo nacističko ime.“ „Horst. Hoće li ovo sad da izađe na internetu?“ „Neće ako mi učiniš jednu veliku uslugu.“ „Jao.“ Probna faza www.balkandownload.org

„Ozbiljno, ti si sertifikovani istražitelj prevara, je li tako?“ „Sertifikat su mi oduzeli. Sada sam slobodni strelac.“ „Nema veze. Moram nešto da te pitam.“ „Da odemo negde na ručak?“ „Ja ne idem na ručkove. To je koruptivni artefakt poznog kapitalizma. Možda do‐ ručak?“ Međutim, osmehuje se. Maksina pomišlja da, uprkos govoru koji je upravo održa‐ la, Marč nije veštica, nego puslica. Sa licem i držanjem osobe za koju znate da će vam, samo nekoliko minuta pošto ste se upoznali, reći da treba nešto da pojedete. Nešto konkretno, što će ona već staviti u kašiku i prineti ga do vaših usta. Restoran Pirej na Kolumbovoj je prljav, oronuo, pun duvanskog dima i mirisa iz ku‐ hinje, legenda tog kraja grada. Kelner Majk baca na sto dva veoma teška jelovnika uvezana u ispucalu smeđu plastiku pa odlazi. „Neverovatno da ovo mesto još posto‐ ji“, kaže Marč. „Pitanje je dana kad će da ga zatvore.“ „Ma kakvi, ovaj ćumez je večan.“ „Sa koje si ti ono beše planete? Kad se saberu gazde ološi i preduzimači ološi, ništa u ovom gradu neće postojati na istoj adresi više od pet godina, pomisli na neku zgra‐ du koju voliš, uskoro će biti ili gomila skupih prodavnica ili apartmana za japijevce sa više para nego pameti. Misliš da će sve zelene površine ovde da večno žive i dišu? Iz‐ vini, ali slobodno možeš da na njih zaboraviš.“ „Park Riversajd?“ „Ha! Nema šanse. Ni sam Central park nije bezbedan, ti vizionari, oni sanjaju da od Zapadnog Centralnog parka do Pete avenije sve bude prepuno skupih stambenih zgrada. U međuvremenu naše Ugledne dnevne novine skakuću u plisiranoj suknjici i mašu pufnicama na rukama. Dovoljno je da u blizini samo prođe mešalica za beton pa da polude od radosti. Jedini način da ovde živiš jeste da se ni za šta ne vezuješ.“ Maksina je čula slične savete i od Šona, mada ne nužno u vezi sa nekretninama. „Bila sam sinoć na tvom blogu, Marč, znači sada se boriš i protiv dotkomova?“ „Hohštaplere s nekretninama, njih je lako mrzeti, s ovim kompjuterašima je malo drugačije. Znaš šta Suzan Sontag uvek kaže.“ „Sviđa mi se pramen, neću da ga menjam?“ „’Ako postoji senzibilitet o kome zaista želiš da razgovaraš, a ne samo da ga sam iskažeš, potrebno ti je duboko saosećanje modifikovano prezirom.’“ „Kapiram ovo za prezir, ali objasni mi to za saosećanje?“ „Njihov idealizam“, možda pomalo neodlučno, „njihova mladost... Maksi, ništa slično nisam videla još od šezdesetih. Ta deca žele da promene svet. ’Informacije mo‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

raju biti slobodne’ – oni to ozbiljno misle. Istovremeno, tu su i svi ovi jebeni gramzivi dotkomeri prema kojima građevinski preduzimači izgledaju kao Bambi i Lupetalo.“ Veš-mašina intuicije škljoca i prelazi u novi ciklus. „Da pogađam. Tvoj bivši zet, Gejbrijel Ajs.“ „Pa ti umeš da čitaš misli. Da li radiš rođendane?“ „Zapravo, hašslingerz baš muči jednog mog klijenta. Kao klijenta.“ „Da, da?“ Željno. „Možda neka prevara?“ „Ništa forenzički, da može da se koristi na sudu, ili bar još ništa dovoljno dobro za sud.“ „Maksi, tamo se dešava nešto stvarno, stvarno čudno.“ Majk se pojavljuje sa cigarom koja mu tinja u zubima. „Moje dame?“ „Zauvek tvoje“, ozareno će Marč. „Evo ja ću, vafle, slaninu, kobasice, krompiriće, kafu.“ „Kornfleks“, kaže Maksina, „obrano mleko, nekakvo voće?“ „Danas za vas, banana.“ „I kafu isto. Molim.“ Marč sporo odmahuje glavom. „Znači, nutri-naci u povoju. Dakle, reci mi, ti i Gejbrijel Ajs, šta tu ima?“ „Samo smo dobri prijatelji, ništa ne veruj žutoj štampi.“ Maksina joj ukratko pre‐ pričava slučaj – anomalije Bentfordove krive, avetinjski klijenti, tok kapitala koji se izliva u Zaliv. „Zasad imam samo opštu sliku. Ali stvarno izgleda da ima mnogo kon‐ takata sa državom.“ Marč kiselo klima glavom. „Hašslingerz je sa američkim bezbednosnim sistemom kao nokat i meso, skoro kao da je jedan njegov ogranak. Šifrovanje, kontramere, bog zna šta sve još. Znaš da ima vilu u Montoku, odatle ti je samo kratak džoging do one stare vazduhoplovne baze.“ Čudan izgled na njenom licu, neobična mešavina, kao da joj je i zabavno i strašno. „Šta bi to...“ „Projekat Montok.“ „Projekat... O, čekaj, Hajdi je to spominjala... Ona to predaje, to je nekakva... urba‐ na legenda?“ „Moglo bi i tako da se kaže.“ Pauza. „Moglo bi takođe i da se kaže da je to termi‐ nalna istina o američkom državnom aparatu, gore od svega što možeš da zamisliš.“ Stiže Majk sa jelima. Maksina sedi i ljušti bananu, secka je iznad pahuljica, trudi se da bude otvorena i da ne sudi prerano dok Marč nasrće na svoju visokoholesterolsku hranu i uskoro nastavlja da priča s punim ustima. „Srećem se sa mnogim teorijama zavere, neke su očigledno gluposti, u neke toliko želim da verujem da moram biti oprezna, druge su neizbežne čak i ako želim da od njih pobegnem. Projekat Montok Probna faza www.balkandownload.org

je svaka užasna sumnja za koju si čula od Drugog svetskog rata naovamo, sva ona pa‐ ranoična scenografija i specijalni efekti, ogromna podzemna instalacija, egzotično oružje, vanzemaljci, putovanje kroz vreme, druge dimenzije, je l’ treba da nastavim? A šta misliš, koga ta tema veoma živo pa čak možda i opsesivno zanima, koga drugog nego mog reptilijanskog zeta, Gejbrijela Ajsa.“ „Kao samo još jedan balavi milijarder sa uvrnutim interesovanjima, hoćeš da ka‐ žeš, ili...?“ „Recimo, mala slina koja se loži na CIA i na moć.“ „To pod uslovom da je to stvarno, taj Montok.“ „Sećaš se, devedeset šeste, TWA let 800? Eksplodirao na nebu iznad Long Ajlenda, sprovedena je istraga koja se toliko otegla da su na kraju svi mislili kako je država kri‐ va. Pristalice ove teorije zavere tvrde da je u tajnoj laboratoriji ispod rta Montok ra‐ zvijano lasersko oružje. Neke teorije zavera su tople i prijatne, znamo imena negati‐ vaca, želimo da vidimo kako će na kraju da dobiju šta su zaslužili. Za druge nisi si‐ gurna želiš li da bilo šta od njih bude istina, jer su toliko zloćudne, toliko duboke i sveobuhvatne.“ „Šta – vremensko putovanje? Vanzemaljci?“ „Ako nešto radiš krišom i ne želiš da privučeš ničiju pažnju, ima li boljeg načina da se to izloži poruzi i odbaci nego da ubaciš neke kalifornijske elemente?“ „Ajs mi ne deluje kao aktivista posvećen borbi protiv sistema ili tragač za isti‐ nom.“ „Možda misli da je to sve stvarno i samo želi da se ubaci u igru. Ako se već nije ubacio. O tome uopšte ne priča. Svi znaju da se Lari Elison trka s jahtama, da Bil Gros sakuplja marke. Ali ova Ajsova, u Forbsu bi je verovatno nazvali ’strast’, nije preterano poznata. Zasad.“ „Zvuči kao nešto o čemu bi ti da pišeš na blogu.“ „Prvo moram još da saznam. Svakog dana ima novih dokaza, previše Ajsovog novca odlazi na skrivene ciljeve u previše različitih pravaca. Možda je sve povezano, a možda samo delimično. Te avetinjske isplate koje si ti pokušala da pratiš, na primer.“ „Pokušavala sam. Štrumpfuju ih širom sveta na privremene račune u Nigeriji, Ju‐ goslaviji, Azerbejdžanu, pa se onda na kraju ponovo okupljaju u banci u Emiratima, nekakvoj kompaniji sa posebnom namenom registrovanoj u slobodnoj zoni Džebel Ali. Kao selo štrumpfova, samo još slađe.“ Marč sedi i trepćući gleda hranu na viljušci i gotovo da se vide oni stari levičarski zupčanici kako se prebacuju u aktivni položaj i pokreću. „Dakle, to bih mogla da objavim.“ „A možda ipak ne. Zasad ne bih nikoga da plašim.“ „Šta ako su to islamski teroristi ili nešto slično? Vreme je možda od presudne važ‐ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

nosti.“ „Molim te. Ja jurim samo privredne kriminalce, na šta ti ja ličim, na Džejmsa Bon‐ da?“ „Ne znam, daj da vidim jedan mačo osmeh, pa ću da ti kažem.“ Sada međutim, Marčino lice je na tren nekako čudno omlitavelo i Maksina poči‐ nje da se pita ko će joj još pomoći u ovome. „Okej, dobro, moj uzbunjivač ima izvor, nekog malog supergika, on je kopao, pokušavao da provali neke stvari koje su u hašs‐ lingerzu šifrovali. Šta god da nađe, kada god to nađe, mogu da ti prosledim, važi?“ „Hvala, Maksi. Volela bih da ti kažem da ti dugujem, mada trenutno, faktički, to još nije istina. Ali ako bi ti zaista želela...“ Izgleda gotovo posramljeno i Maksinina majčinska telepatija sada stupa u dejstvo i govori da će ovo imati neke veze sa Talis, detetom za čije se rođenje Marč nekada doslovno molila, i to se sada ne stidi da priz‐ na, sa detetom koje joj najviše nedostaje, pošto živi na Gornjoj istočnoj strani, odmah iza parka, mada bi isto tako mogla živeti u Katmanduu, dama iz visokog društva, ro‐ đeno dete koje Marč retko, zapravo nikad ne viđa – izgubljena Talis, kupljena i uvu‐ čena u svet prema kome Marč oseća mržnju koje se nikada neće odreći. „Da pogađam.“ „Ne mogu tamo da idem. Ne mogu, ali možda ti možeš sa nekim izgovorom, čisto da vidiš kako joj je. Stvarno, želim samo izveštaj iz druge ruke. Po onome što vidim na internetu, ona je u hašslingerzu glavni interni revizor, pa bi zato ti možda mogla, ne znam...“ „Šta, tek tako da je pozovem i kažem: ’Zdravo, Talis, mislim da se neko u tvojoj kompaniji sav ulepio dok je pretakao med, možda ti trebaju usluge nesertifikovanog istražitelja prevara?’ Ma hajde, Marč, znaš da nije etički tako juriti klijente.“ „Pa šta, ne mogu ponovo da ti oduzmu dozvolu, je li?“ Pažljivo: „Kada si je poslednji put videla?“ „U Karnegi Melonu kada je magistrirala. Pre mnogo godina. Nije me čak ni po‐ zvala, ali sam svejedno otišla. Čak i sa mesta na kome sam sedela, skroz pozadi, videla sam da prosto sija. Neko vreme sam se muvala tamo oko Ograde u nadi da će ona svratiti. Sad mi je jasno da je to bilo pomalo bedno. Kao onaj film sa Barbarom Ste‐ nvik, samo bez loših modnih saveta.“ To automatski tera Maksinu da proceni kako se Marč tog dana obukla. Primećuje kako se mrežica za kosu slaže uz torbicu. Nekakva jarka ljubičasta boja repe. „Dobro, slušaj, verovatno mogu da iskoristim priliku pa da se bavim sa malo društvenog inže‐ njeringa. Čak i ako ona ne pristane na sastanak, i to će nešto da znači, je li tako?“ Probna faza www.balkandownload.org

T 12 alis se nakratko vratila iz Montoka i može da pre posla nađe malo vremena za Maksinu. Veoma rano ujutru, kroz mučno letnje svetlo, Maksina prvo ide na redovnu seansu sa Šonom, koji izgleda kao da je upravo čitavu noć proveo budan u komori za čulnu deprivaciju. „Horst se vratio.“ „Je li se to, kao“, navodnici prstima, „’vratio’ ili se samo vratio.“ „Ja bi to trebalo da znam?“ Kucka slepoočnicu kao da čuje glasove iz velikih daljina. „Vegas? Crkva Elvisova? Horst i Maksina, drugi deo?“ „Daj, to bi mi majka govorila da ne mrzi Horsta onoliko.“ „Meni je previše edipovski, ali mogu da te pošaljem kod jednog stvarno sjajnog frojdovca, fleksibilna tarifa, sve kako treba.“ „Možda bolje ne. Šta misliš da bi Dogen uradio.“ „Sedeo bi.“ Pošto izgleda da je dobar deo sata istekao: „Hm... sedeo, da, i...“ „Samo bi sedeo.“ Taksista na putu za centar veoma pažljivo sluša hrišćanski kontakt program na radi‐ ju. To nije dobar znak. Odlučuje da izađe na Park aveniju, pa da ide njom sve do kra‐ ja. Biblijski tekst o kome trenutno raspravljaju na radiju potiče iz Druge poslanice Korinćanima, „Jer ljubazni primate bezumne kad ste sami mudri“, što Maksina shva‐ ta kao znak da ne predlaže alternativnu maršrutu. Park avenija je, bez obzira na to što je neko zamislio da ju je ulepšavao, ostala, za sve sem za hronično neupućene, najdosadnija ulica u gradu. Prvobitno izgrađena kao gospodstveni poklopac za šine koje vode do stanice Grand sentral, trebalo je da bude, šta, Šanzelize? Kada se njom brzo vozi, noću u limuzini, recimo na putu za Harlem, može biti čak i podnošljiva. Na svetlu dana, međutim, pri prosečnoj brzini od jedne raskrsnice na sat, prepuna glasnog i toksično smrdljivog saobraćaja, sa vozilima u raznim fazama raspadanja, čiji vozači pate od nivoa agresivnosti (ili pak u njemu uži‐ vaju) koji se može meriti sa agresivnošću Maksininog taksiste – da ne spominjemo Tomas Pinčon www.balkandownload.org

policijske rampe, znake Preusmerite se u jednu traku, radnike koji popravljaju ulicu, bagere i buldožere, mešalice za beton, valjke za asfalt i izubijane teretne kamione na kojima ne piše ime nikakvog preduzimača, a kamoli telefonski broj – to postaje prili‐ ka za duhovnu vežbu, mada možda pre istočnjačke prirode a ne nešto u vezi sa pro‐ gramom ove radio-stanice sa koje sada trešti nekakav hrišćanski hip-hop. Hrišćanski šta? Ne, zapravo je ne zanima. Onda ih iseca volvo sa tablicama iz auto-salona, razmeće se svojim poliedarskim zonama gužvanja, siguran da je bezbedan od udesa. „Vidiš ti ove Jevreje, mamicu im njihovu“, strelja pogledom taksista, „voze kao ži‐ votinje.“ „Ali... životinje ne voze“, umiruje Maksina, „i zapravo... zar bi Isus tako govorio?“ „Isus bi najviše voleo da na sve Jevreje padne atomska bomba“, objašnjava taksis‐ ta. „Oh. Ali“, ona prosto mora da primeti, „zar nije... i on sam bio Jevrejin?“ „Mani me s tim pričama, gospođo.“ Pokazuje kolor otisak svog Spasitelja na štitni‐ ku od sunca. „Je l’ ti on liči na nekog Jevrejina? Snimi mu noge – nosi sandale? Je l’ tako? Svi znaju da Jevreji ne nose sandale, nego mokasine. Dušo, ti sigurno nisi odav‐ de.“ Da znaš, zamalo da mu odgovori, verovatno i nisam. „Ti si mi danas poslednja vožnja.“ Glasom sada toliko čudnim da Maksinina sve‐ tla za uzbunu počinju da trepću. Gleda koliko je sati na naslonu sedišta. Daleko je od kraja bilo koje poznate smene. „Zar sam vam toliko teško pala?“, proba vedro. „Moram da otpočnem proces. Stalno ga odlažem, nedostaje mi vremena, ali danas je taj dan. Nećemo samo da nas odnesu kao ribu mrežom, znamo šta se približava, moramo da se pripremimo.“ Sve pomisli da mu na kraju vožnje da uvredljiv bakšiš ili održi predavanje sada su nestale. Ako stigne na odredište živa i zdrava, to će vredeti... koliko? Bar dvostruku cenu vožnje. „Zapravo, moram malo peške, evo ovde mogu da izađem.“ On je vrlo srećan što može ranije da stane i pre nego što su se vrata propisno zatvorila, pošao je i skrenuo iza ugla u pravcu istoka, u neku sudbinu o kojoj ona ne mora da razmišlja. Maksini Gornja istočna strana nije nepoznata, mada se tu i dalje oseća nelagodno. Dok je bila mučenica srednje škole Džulija Ričman tamo na Istočnoj 67, pet dana u nedelji se vozila autobusom s kraja na kraj grada, nikada se na to nije navikla. Zemlja oštrih serpentina. Kad je tu, uvek joj se čini kao da je ušla u planski zidano naselje za kepece, sve je umanjeno, blokovi su kraći, avenije se brže prelaze, svakog časa očeku‐ jete da će vam prići čovečuljak da vam zvanično poželi dobrodošlicu: „Kao gradona‐ Probna faza www.balkandownload.org

čelnik Mančkin grada...“ Rezidencija Ajsovih, s druge strane, mesto je o kakvom agenti za nekretnine poč‐ nu da cvrkuću, „Ooogroman prostor!“ Drugim rečima, jebeno je divovsko. Čitava dva sprata, moguće tri, nije baš jasno mada Maksina shvata da je neće voditi u obila‐ zak. Ulazi kroz javni prostor, koji se koristi za prijeme, mjuzikle, dobrotvorne skupo‐ ve itd. Centralna klima radi iz sve snage, što neće da škodi, s obzirom na to kakav će izgleda biti dan. Dalje unutra, jedan dobar deo kilometra, nazire lift za neko bez sum‐ nje privatnije mesto. Prostorijama kroz koje joj nije dozvoljeno da prođe nedostaje karaktera. Bledoze‐ leni zidovi na kojima vise skupa umetnička dela – prepoznaje ranog Matisa, ne pre‐ poznaje nekoliko apstraktnih ekspresionista, možda jednog ili dva Saja Tumblija – nemaju dovoljno zajedničkog da govore o strasti kolekcionara, već više o potrebi kupca da ih prikaže. Nije baš ni Musée Picasso, ni venecijanski Gugenhajm. U uglu je bezendorfer imperijal, na kome su pokolenja najmljenih pijanista davala sate Kande‐ ra i Eba, Rodžersa i Hamerstajna, medlije Endrua Lojda Vebera dok su Gejb i Talis i razni njihovi poslušnici kružili po sobi i ćaskali, nežno tanjeći čekovne knjižice aris‐ tokrata sa Istočne strane zarad raznih plemenitih ciljeva, od kojih su mnogi trivijalni po merilima Zapadne strane. „Moja kancelarija“, najavljuje Talis. Originalni sto Džordža Nelsona, ali takođe i jedan od njegovih zidnih satova sa Sovom Omarom. Oprez – ljubiteljka slatkoće. Talis je usavršila trik iz sapunica da tokom čitavog dana izgleda doterano kao za večernji izlazak. Otmena šminka, kratka frizura u kojoj je svaki pramen pomno raz‐ barušen, tako da kad mahne glavom, on polako padne nazad u vešto osmišljenu zbr‐ ku. Crne svilene pantalone i odgovarajuća košulja otkopčana dopola, Maksini se čini da je prepoznaje iz prolećne kolekcije Narcisa Rodrigeza, italijanske cipele koje se samo jednom godišnje nalaze na rasprodaji po ceni koju ljudska bića mogu sebi da priušte – bar neka ljudska bića – smaragdne minđuše od pola karata svaka, Ermesov sat, art deko prsten sa dijamantima iz Golkonde koji svaki put kada prođe kroz sun‐ čeve zrake iz prozora bukne u gotovo zaslepljujućem belilu, kao magična granata su‐ perjunakinje za unezverivanje negativaca. U koje, pomisliće Maksina ne jednom to‐ kom njihovog tête-à-tête, možda spada i ona sama. Nekakva vrsta sobarice donosi bokal ledenog čaja i posudu sa čipsom raznih boja (među kojima je i indigo) od korenja nekakve biljke. „Mnogo ga volim, ali Gejb je čudan tip, toga sam svesna još otkako smo počeli da se zabavljamo“, Talis će onim tihim glasićem Alvina i veverica, fatalno privlačnim za neke muškarce. „Imao je brojna, ne baš gadna, ali za mene čudna očekivanja? Bili smo klinci, ali sam odmah uvidela potencijal, rekla sam sebi, dušo, izguraj ovo do kraja, to bi moglo da bude to, i bilo je... a u najgorem slučaju sam mnogo toga novog Tomas Pinčon www.balkandownload.org

naučila?“ A ja, ja hoću hula-hop. Talis i Gejbrijel su se upoznali na Karnegi Melonu u zlatno doba tamošnje katedre za računarstvo. Gejbov cimer Diter je studirao gajde, a igrom slučaja Karnegi Melon je nudio diplomski kurs iz tog predmeta, i mada mu je u domu bilo dozvoljeno da koristi samo pisak za vežbanje, zvuk je bio dovoljan da otera Gejba u kompjuterski centar, koji ipak nije bio dovoljno daleko. Uskoro je zurio u TV ekrane studentskog salona ili koristio prostorije drugih zgrada, među kojima je bila i Talisina, pa je brzo uleteo u neonski osvetljen hipergikovski život, često nije znao je li budan ili sanja u REM fazi, što možda objašnjava njegove rane razgovore sa Talis, koje ona danas pamti kao „neobične“. Ona je bila njegova devojka iz snova, i to doslovno. Njeno lice se, između ostalih, pomešalo sa Heder Loklir, Lindom Evans i Morgan Ferčajld. Bri‐ nula se šta će se desiti ako se on jednom pošteno naspava, pa je vidi, stvarnu Talis, bez neonskih filtera. „Dakle?“, pa pogled. „Dakle zbog čega se žalim, znam, tačno ono što je moja majka nekada govorila. Dok smo još razgovarale.“ I to je način da se načne tema, sluti Maksina. „Tvoja majka i ja, ispostavilo se da smo komšinice.“ „A vi čitate?“ „U gimnaziji sam mnogo čitala, ali sad, deca, posao, nema se vremena.“ „Mislila sam da li čitate blog moje majke? Tabloid prokletih? Ne prođe ni dan a da nas ona ne flejmuje, Gejba i mene, našu kompaniju, hašslingerz, nemilosrdno nas progoni. Očigledan taštinski trip. U poslednje vreme samo sipa sumanute optužbe, ogromne pronevere, tajne spletke američke spoljne politike, novac u inostranstvu veći nego u Iran/kontra aferi osamdesetih. Po njenim tvrdnjama.“ „Koliko shvatam, ona i vaš muž se ne slažu.“ „Ništa više nego ona i ja. U principu se mrzimo, to nije nikakva tajna.“ Talis je izgleda počela da se udaljava od Marč i svog oca Sida kada je bila na prvoj godini studija. „Na prolećnom raspustu su hteli da idemo na nekakav horor odmor, da ih gledamo kako vrište, kao da toga već nije bilo dovoljno kod kuće, pa smo Gejb i ja umesto toga otišli u Majami i navodno su neki moji snimci u toplesu završili na MTV-ju, mada pristojno pikselizovani, ali je od tada sve gore. A toliko su bili zauzeti da jedno drugo jebu u mozak da smo se, kada su s tim završili, Gejb i ja već venčali i onda je bilo prekasno.“ Maksina želi da spomene kako se ona ne bavi porodičnim odnosima, bez obzira na to što ju je Marč baš zbog toga poslala. Ali preko kilometara parketa koji ih dele, nekakav nalet resantimana nosi Talis dalje. „Objaviće sve ružno što uspe da iskopa o Probna faza www.balkandownload.org

hašslingerzu.“ Ali čekaj. Zar Maksina nije čula ono prećutno „ali“? Čeka. „Ali“, dodaje Talis (ne, ne, neće valjda – aaaa! Da, pogledaj kako stvarno počinje da gricka nokat, oh, oh), „to ne znači da nije u pravu. U vezi sa novcem.“ „Ko vama radi reviziju, gospođo Ajs?“ „Zovi me Talis, da pređemo na ti. To je deo... deo problema? Angažovali smo DiEs Milsa iz Ulice Perl. Oni, kao stvarno idu u belim cipelama i sve to? Ali da li im ve‐ rujem? Hmmmm...?“ „Koliko ja znam, Talis, oni su košer. Ili kako već vaspovci to kažu. Priča, da ih Ko‐ misija za hartije od vrednosti voli, možda, možda ne baš toliko da im rađa decu, ali sasvim dovoljno. Nije mi jasno kakve bi probleme mogli da vam prave.“ „Šta ako im je nešto promaklo?“ Maksina potiskuje potrebu da vrisne „Alvineee?“, pa oprezno pita: „A to bi... bilo...?“ „Ooo, nemam pojma... nešto uvrnuto o nekakvim isplatama posle poslednje run‐ de investicija? S obzirom na to da je glavno pravilo u ovom poslu da uvek moraš biti fin prema svojim finansijerima?“ „A neko u vašoj kompaniji... nije fin prema njima?“ „Novac bi trebalo da je određen za infrastrukturu, koja je još od onih... problema u drugom kvartalu prošle godine bila džabe... Serveri, kilometri tamnih vlakana, in‐ ternet dovoljno brz za sve što ti padne na pamet.“ Čini se da samo preleće preko teh‐ ničkih pitanja. Ili je posredi nešto drugo? Tek preskakanje, kao kada se disk ogrebe, ništa što bi se inače primetilo. „Ja bi trebalo da sam interni revizor, ali kada nešto od toga spomenem Gejbu, on počne da vrda. Počinjem da se osećam kao beba koja gleda kroz prozor.“ Isturena donja usna. „Ali... kako da ovo taktično kažem... ti i tvoj suprug ste sigurno porazgovarali o tome kao odrasli ljudi, možda i više puta?“ Vragolast pogled, zabacivanje kose. Širli Templ da gleda i uči. „Možda. Da li bi bio problem da nismo?“ Da nije možda rekla „pvoblem?“ „Hoću da kažem...“ Zanimljiv delić trenutka oklevanja. „Dok nešto ne znam sigurno, pitam se što da ga gnjavim?“ „Osim ako on lično nije u to upleten do guše, naravno.“ Brz uzdah, kao da joj je to upravo sinulo: „Pa... valjda bi ti, ili neki kolega koga mi preporučiš, mogli da se time pozabavite?“ Aha. „Ja mrzim bračne sporove. Talis. Pre ili kasnije potegne se vatreno oružje. A ovo ovde, već sam nanjušila, može da pređe u bračni spor brže nego što ćeš reći: ’Ali Riki, to je samo šešir.’“ „Bila bih ti veoma zahvalna.“ „Aha, svejedno bih morala da se povežem sa vašim revizorima.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Zar ne bi mogla...“ Nokat. „To je profesionalna stvar.“ Odjednom se oseća, u tom besramno preskupom en‐ terijeru, kao potpuna, potpuna naivka. Da li to Maksina usporava? Okej, možda ovoj virtuelnoj barbiki može da pošalje koliki god račun poželi, cenu letovanja negde dale‐ ko, daleko, ali tek kasnije, duboko u zimskim mesecima, dok se opušta na tropskoj plaži, hoće li se smeša sa rumom u njenoj visokoj, ledenoj čaši iznenada zgrušati kada je prekasno zapljusne i smrvi talas spoznaje? Ništa u tom sudbonosnom trenutku nije kao što izgleda. Ova žena ovde, uprkos svojoj diplomi, koja je obično siguran znak idiotluka, igra se sa tobom, pametnice, i ti moraš da zbrišeš odavde što je brže moguće. Teatralno stresiran pogled na njen džišok mini, „Uf, čeka me ručak sa klijentom, Smit i Volenski, to je mesec dana posla, čujemo se uskoro. Ako vidim tvoju majku, da je pozdravim?“ „Pre joj poruči da crkne.“ Ne baš previše otmeno povlačenje. S obzirom na to da nije ostvarila nikakav uspeh kao i na verovatnoću da će Talis nastaviti da bude hladna, prisiljena je da Marč kaže neulepšanu istinu. To pod uslovom da uspe nešto da kaže, pošto je Marč, sada ubeđe‐ na da je Maksina nekakav guru za te stvari, počela novi svečani govor, ovog puta o Talis. Pre nekoliko godina, jednog sumornog zimskog popodneva, dok se vraćala kući sa Pionirske pijace na Kolumbovoj, neki bezlični japi se progurao pored Marč rekavši „Izvinte“, što prevedeno sa njujorškog znači „Sklanjaj mi se s puta jebem ti mater“, pa se ispostavilo da je to bila kap koja je prelila čašu. Marč je ispustila cegere u prlja‐ vu bljuzgavicu, snažno ga šutnula i na sav glas zaurlala: „Mrzim ovaj bedni usrani grad!“ Niko to kao da nije primetio, mada su cegeri i njihova rasuta sadržina nestali za tren oka. Jedina reakcija bila je od prolaznika koji je zastao da primeti: „Pa? ako ti se ne sviđa, što se negde ne odseliš?“ „Zanimljivo pitanje?“, priseća se sada pred Maksinom, „mada koliko mi je trebalo da razmišljam o odgovoru? Zato što je Talis ovde, eto zašto, to je početak i to je kraj i šta još treba da se kaže.“ „Kad imaš dva dečaka“, klima glavom Maksina, „to je drugačije, ali ponekad se‐ dim i maštam, kako bi bilo imati, kao, kćerku.“ „Pa? što je ne rodiš, još si klinka.“ „Da, problem je samo što je klinac i Horst, i svi sa kojima sam se posle njega za‐ bavljala.“ „O, trebalo bi da vidiš mog bivšeg. Sidni. Poremećeni adolescenti iz svih krajeva Amerike dolazili su na hodočašće samo da udahnu njegov sekundarni dim i ostanu kalibrisani.“ „On je još...“ Probna faza www.balkandownload.org

„Još gura. Ako jednom odapne, to će za njega biti velik šok.“ „Čujete se?“ „Više nego što bih želela, živi na liniji Kanarsi sa nekom dvanaestogodišnjakinjom po imenu Šljokica.“ „On viđa Talis?“ „Mislim da ima sudsku zabranu, još od pre nekoliko godina kada je počeo da visi ispod njihovog prozora sa tenor saksofonom i svira stari rokenrol koji je ona nekad volela, i naravno da je Ajs tome vrlo brzo stao na put.“ „Čovek stvarno ne treba nikome da želi zlo, ali taj Ajs, pa mislim...“ „Ona na to pristaje. Niko ne želi da vidi decu kako ponavljaju njegove greške. I onda šta bude, Talis uradi isto što i ja i uda se za pogrešnog preduzetnika koji obeća‐ va. Najgore što se za Sida može reći jeste da nije mogao da se nosi sa stresom što je stalno u mojoj blizini. Ajs sa druge strane ceni stres, što više stresa to bolje, tako da naravno Talis, moje perverzno dete, daje sve od sebe da ga nimalo ne stresira. A on se pretvara da u tome uživa. Zao čovek.“ „Dakle“, oprezno, „ako stavimo na stranu položaj u hašslingerzu i sve ostalo, koli‐ ko bi rekla da je ona upletena?“ „U šta? U poslovne tajne? Ona nije stvorena za uzbunjivača, ako se to nadaš.“ „Nije dovoljno nezadovoljna, hoćeš da kažeš.“ „Mogla bi non-stop da živi u napadu besa, ne bi bilo nikakve razlike? Njihov pred‐ bračni ugovor je debeo kao telefonski imenik. Ajs je drži u šaci.“ „Tamo sam provela možda samo sat vremena, ali mi se nešto učinilo. Kao da ima neke svoje ciljeve koje ne deli sa vunderkindom.“ „Šta na primer?“ Sjaj pun nade u očima. „Neka osoba.“ „Razgovarale smo samo o prevari... ali... misliš da bi u igri mogao biti i neki deč‐ ko?“ „Neka poglavlja u priči to nagoveštavaju. Iskreno da ti kažem, to ne bi slomilo moje majčinsko srce.“ „Žao mi je što nemam bolje vesti.“ „Nema veze, nastaviću da se snalazim, moj unuk Kenedi, imam uticaja na bebisi‐ terku Ofeliju, ona nam povremeno sredi da provedemo minut-dva nasamo. Šta dru‐ go mogu nego da ga držim na oku, da pazim da ga ne sjebu preterano.“ Gleda na sat. „Imaš minut?“ Odlaze na ugao Sedamdeset osme i Brodveja. „Molim te nemoj nikome da kažeš.“ „Čekamo tvog dilera, je li?“ „Čekamo Kenedija. Šalju ga u Kolidžit. Gde bi drugde, jebiga. Žele da ga neosetno isprogramiraju za Harvard, prava, Volstrit, uobičajeni menhetnski marš smrti. E pa. Neće moći ako se ova baka nešto pita.“ Tomas Pinčon www.balkandownload.org

„Kladim se da je lud za tobom. To je navodno druga najjača ljudska veza.“ „Naravno, pošto oboje mrzite iste osobe.“ „Uf.“ „Dobro, možda malo preterujem, ja naravno mrzim Talis, ali je takođe ponekad i volim.“ Malo dalje niz ulicu, ispred akademije za vladajuću klasu, razmileli su se dečačići u košuljama i sa kravatama. Maksina smesta primećuje Kenedija, za to nije potrebno šesto čulo. Plav, kovrdžav, srcolomac-početnik, vešto se odvaja od grozda dece, maše, okreće se i juri pravo u Marčin zagrljaj. „Hej, mališa. Kako je bilo?“ „Bako, poludeću od škole.“ „Znam, sve znam, sad će uskoro raspust, strpi se još malo.“ „Vidi, neko vam maše“, kaže Maksina. „Majku mu, je li to već Ofelija? Izgleda da je auto ranije stigao. Dakle, dragi moj dečače, ovo je bilo kratko ali značajno. Eh, i čekaj malo, skoro sam zaboravila.“ Daje mu dve ili tri pokemon karte. „Gengar! Japanska psihopatka?“ „Čula sam da se mogu kupiti samo u aparatima u nekoliko biranih fliperana u To‐ kiju. Možda imam jake veze, čujemo se.“ „Strava, bako, hvala ti.“ Još jedan zagrljaj i otišao je. Dok ga gleda kako trči ka Ofe‐ liji, Marč malo zumira pogledom. „Taj srećni par, Ajsovi, pazi, ili me još nisu provali‐ li ili veoma vešto glume glupost. U svakom slučaju, neko je rekao Ginteru da ranije dođe.“ „Fino dete, za jednog pokemanijaka.“ „Mogu samo da se molim da Talis nije od Sidove majke nasledila gen za opsesivnu urednost. Sid i dalje oplakuje bejzbol karte koje mu je pre četrdeset godina bacila u đubre.“ „Horstova majka je uradila isto. Šta je to bilo sa tom generacijom?“ „To danas nema šanse da se desi, pošto ovi japiji pomno prate kolekcionarska trži‐ šta. Ipak, ja od svake kupim po dva komada, za svaki slučaj.“ „Ako ne paziš, proglasiće te za baku godine.“ „Ma“, Marč rešena da bude žestok momak, „kartama samo poručujem Ajsu da se tera u pičku materinu, kapiraš?“ slobadidi je stari majmun i pederčina Horst ne može da nađe ukus sladoleda koji mu je danas zaista neophodan i pokazuje znake sve većeg nestrpljenja, što uznemirava kod tog inače tako flegmatičnog čoveka. „Čokolada – kikiriki-puter – testo za keks? Toga nema već godinama.“ Svesna da zvuči baš kao zlobnica poganog jezika, a sve ove godine se trudila da to ne postane, ili Probna faza www.balkandownload.org

bar da tako ne zvuči. „Ne mogu to da objasnim. To je kao kineska medicina. Nedostatak Janga. Jin? Ne‐ što od toga.“ „Što znači...“ „Ne želim da histerišem pred dečacima.“ „O da, ali preda mnom, nema problema.“ „Kako uopšte da razgovaram sa tako prehrambeno neobrazovanom osobom? Aaaaaa! Čokolada – kikiriki-puter – testo za keks. Je l’ vidiš šta govorim?“ Maksina uzima bežični telefon i koristi ga kao polovinu znaka za tajm aut. „Sad ću samo da pozovem 911, važi, dušice? Mada, naravno, ako se uzme u obzir tvoj dosi‐ je...“ U koliko ozbiljan domaći incident je to moglo da preraste, neće niko saznati zato što je baš tada Rigoberto zazvrjao iz predvorja. „Stigao je Marvin?“ Pre nego što ona uspeva da prekine vezu na interfonu, evo njega na vratima. Gan‐ džaportacija, nema druge. „Dakle, Marvine.“ „Dan i noć sam napolju, donosim ljudima šta im treba.“ Iz Kozmove torbe, uskoro antikviteta, vadi dve velike kutije ben end džeri sladoleda sa ukusom čokolade – kiki‐ riki-putera – testa za keks. „Ovo su prestali da proizvode devedeset sedme“, Maksina će, više sa čuđenjem nego razdražljivo. „Maksina, to je samo tako pisalo u poslovnim vestima. Ovo ovde je strast.“ Horst, koji već proždire sladoled s kašikama u obe ruke, oduševljeno klima gla‐ vom. „O, ima još nešto, ovo je za tebe.“ Pruža joj video-kasetu u kutiji. „Vrišti, Blakula, vrišti. Mi već u imamo dobru kopiju, uključujući i režiserovu ver‐ ziju.“ „Bejbe, ja ih samo raznosim.“ „Imaš neki broj da te pozovem za slučaj da želim da ovo prosledim negde drug‐ de?“ „Ne ide to tako. Ja dolazim kod tebe.“ Onda otklizava u letnje veče. Tomas Pinčon www.balkandownload.org