su stražari izvadili iz njegovog ruksaka – knjige u mekom povezu, koje se mogu nabaviti za deset dolara – i raširi ih po stolu ispred Vinstona Čerčila. „Ovo je, gospodine, vaša istorija Drugog svetskog rata u šest tomova, koja je ostala kao konačno svedočanstvo o tom sukobu i smatra se velikim istorijskim i književnim delom." Hteo je da doda i to da je najviše zbog tog dela Čerčilu i dodeljena Nobelova nagrada 1953. godine, ali je ipak odlučio da to ne otkrije. Život bi bio mnogo manje zanimljiv ako bi mu se oduzela tako velika iznenađenja. Premijer je pregledao korice svih šest knjiga, naslovne i zadnje strane, i dozvolio sebi da se osmehne kada je pročitao tri reda izvađena iz kritike o delu objavljene u Tajmsovom književnom dodatku. Otvorio je jednu knjigu i brzo je prelistao, ne zastajući da bilo šta pročita. ,,To nisu pažljivo izrađeni falsifikati", uveravao ga je Stefan. „Ako nasumice pročitate bilo koju stranu, prepoznaćete sopstveni jedinstveni stil. Vi ćete...“ „Nema potrebe da ih čitam. Verujem vam, Stefane Krigeru." On odgurnu knjige i zavali se u stolicu, ,,A verujem i da razumem zašto ste došli kod mene. Želite da naredim bombardovanje Berlina iz vazduha, usmereno isključivo na oblast u kojoj se nalazi taj vaš institut." ,,Da, premijeru, upravo to želim. Ono mora biti izvršeno pre nego što naučnici koji proučavaju materijal za nuklearno oružje, koji je donet iz budućnosti, završe svoj posao. Pre nego što se dogovore o načinu njegovog objavljivanja široj naučnoj zajednici u Nemačkoj – što bi mogli da učine svakog dana od sada. Morate reagovati pre nego što donesu iz budućnosti nešto drugo što bi moglo da preokrene rat na štetu Saveznika. Daću vam tačnu lokaciju instituta. Američki i RAF bombarderi imaju i dnevne i noćne prelete preko Berlina još od prve godine, na kraju krajeva...“
,,U parlamentu postoji značajan otpor bombardovanju gradova, čak i neprijateljskih gradova", reče premijer. ,,Ne možemo dovoljno precizno da napadnemo da bi hirurški tačno uklonili zgrade u samo jednom bloku." ,,Da, razumem. Ali, vi to morate narediti, gospodine. Više tona eksploziva mora biti bačeno na tu oblast – i to u nekoliko narednih dana – nego što će biti bačeno na bilo koje drugo parče zemlje širom cele Evrope, u bilo koje vreme u toku celog rata. Od celog instituta mora ostati samo prah.“ Premijer je ćutao minut ili nešto duže, zagledan u tanki plavi pramen dima, razmišljajući. Konačno: „Moram da se posavetujem sa svojim savetnicima, naravno, ali mislim da je najranije što možemo da pripremimo i sprovedemo bombardovanje dva dana od danas, na dvadeset i drugi, možda čak i dvadeset i trećeg." „Mislim da to nije prekasno", reče Stefan sa velikim olakšanjem. „Ali ne kasnije. Za ime boga, gospodine, ne kasnije." 18 Dok je žena, čučeći kraj prednjeg amortizera sa vozačke strane „bjuika", osmatrala pustinju severno od svog mesta, Klitman ju je posmatrao sakriven iza zamršenog žbuna i lopti suvog korova. Nije ga opazila. Kada je krenula ka drugom amortizeru i okrenula leđa Klitmanu, on je skočio i pognut potrčao prema sledećem zaklonu, nazupčenoj kvrgavoj steni, užoj nego što je bio on. Poručnik je tiho psovao mokasine koje je nosio, jer su đonovi bili isuviše klizavi za ovu vrstu akcije. Sada mu je izgledalo biesavo to što su u ovu ubilačku misiju krenuli obučeni kao mladi biznismeni – ili baptistički sveštenici. Barem
su se sunčane naočare pokazale korisnim. Sjajno sunce sevalo je sa svake stene, sa svake kosine peska; bez sunčanih naočara ne bi bio u stanju da vidi predeo ispred sebe ovako jasno kao sada, i sigurno bi pogrešno zakoračio i pao više nego jedan put. Upravo se spremao da potrči u sledeći zaklon kada je čuo da je žena otvorila vatru u suprotnom pravcu. Sa ovim dokazom da je ona zauzeta, on nastavi da se kreće. Zatim ču krik toliko prodoran i zavijajući da jedva da je ličio na krik čoveka – bio je poput krika divlje životinje u čijem se rasporenom stomaku još uvek nalaze kandže drugog stvorenja, ali koja je još uvek živa. Uzdrman, on pade u zaklon iza dugačkog uskog basena od stena koji se nalazio iza ženinog vidnog polja. Puzao je na stomaku do kraja tog korita i ostao tamo, teško dišući. Kada je podigao glavu da bi podigao pogled do nivoa okolnog tla, video je da se nalazi na petnaestak metara severno od „bjuikovih” zadnjih vrata. Ako bi uspeo da se pomeri još samo nekoliko metara na istok, bio bi iza žene, na savršenom mestu da je pogodi. Vrisak zamre. Misleći da će drugi čovek južno od nje ležati nepomično neko vreme zato što se uplašio zbog pogibije svog partnera, Laura se ponovo premesti na drugi kraj vozila. Dok je prolazila pored Krisa ona mu reče: „Dva minuta, srce. Najviše još dva minuta." Čučnuvši na uglu kola, ona osmotri severnu stranu. Povetarac je nestao, tako da se više ni lopte suvog korova nisu pomerale. Ako ih je bilo samo trojica, sigurno ne bi ostavili jednog čoveka iza „tojote” dok druga dvojica pokušavaju da je opkole sa iste strane. Ako bi ih bilo samo tri, onda bi se ona dvojica sa juga razdvojili i jedan bi krenuo na sever. Što je značilo da mora da postoji četvrti čovek, možda čak i peti, i to tamo u pustinjskom šipražju, pesku i stenama na severnoj strani
„bjuika”. Ali, gde? 19 Stefan se zahvaljivao premijeru i spremao da pođe, kad Čerčil pokaza na knjige na stolu i reče: ,,Ne bih želeo da njih zaboravite. Ako ih ostavite – kakvo iskušenje da plagiram sam sebe!“ ,,To je znak vašeg karaktera", reče Stefan, ,,to što me niste zamolili da vam ih ostavim upravo iz tog razloga." „Gluposti." Čerčil odloži cigaru u pepeljaru i ustade. „Ako bih sada imao te knjige, već napisane, ne bih bio zadovoljan da one budu objavljene u tom obliku. Nesumnjivo bih pronašao stvari kojima treba dorada, i proveo bih godine neposredno posle rata petljajući oko njih – samo da bih shvatio, pošto ih budem završio i objavio, da sam uništio upravo one elemente u njima zbog kojih će u tvojoj budućnosti one postati klasika.“ Stefan se nasmeja. ,,Ja sam savim ozbiljan", reče Čerčil, „Rekao si da će moja istorija biti odlučujuća. To je sasvim dovoljno znanja o budućnosti, koliko mi godi. Napisaću te knjige kao što i jesam, takoreći, ne rizikujući da se ispravljam." „Možda je tako pametnije", složi se Stefan. Dok je Stefan pakovao šest knjiga u ruksak, Čerčil je stajao sa rukama prekrštenim iza leđa, blago se njišuči. „Ima tako mnogo stvari koje bih želeo da pitam u vezi budućnosti da se ustručavam da pitam. Stvari koje me više zanimaju od toga da li ću napisati dobru knjigu ili neću." „Zaista moram da krenem, gospodine, ali..." „Znam, da“, upade premijer. „Neću vas zadržavati. Ali,
recite mi barem jednu stvar. Ubi me radoznalost. Da vidimo... pa, na primer, šta će se desiti sa Sovjetima nakon rata?" Stefan je oklevao, zatvorio je ruksak i rekao: „Premijeru, žao mi je što moram da vam kažem da će Sovjeti postati jači od Britanije, da će moći da im parira samo Amerika." Čerčil je po prvi put delovao iznenađeno. „Taj njihov nenormalni sistem će zaista dovesti do ekonomskog razvoja, do izobilja?" ,,Ne, ne. Njihov sistem će dovesti do ekonomskog kraha, ali do ogromne vojne snage. Sovjeti će neumorno militarizovati celo društvo i eleminisati sve disidente. Neki tvrde da se njihovi koncentracioni logori mogu meriti sa onima u vreme Rajha." Izraz premijerovog lica ostade nečitljiv, ali nije mogao da prikrije brigu u svom pogledu. ,,Pa ipak, oni su sada naši saveznici." ,,Da, gospodine. I bez njih možda ni rat protiv Rajha ne bi mogao da se dobije." „O, biće dobijen", reče Čerčil samouvereno, „samo ne tako brzo." On uzdahnu. „Kažu da politika stvara čudne ljubavnike, ali nužnost savezništva u ratu stvara još čudnije." Stefan je bio spreman da krene. Rukovaše se. „Vaš institut će biti pretvoren u šljunak, komadiće, prah i pepeo", reče premijer. „Imate moju reč." ,,To je sva garancija koja mi treba", reče Stefan. On poseže ispod svoje košulje i tri puta pritisnu dugme koje aktivira vezu sa kapijom. U onome što je ličilo na tren, bio je na institutu u Berlinu. Izašao je iz kapije i prišao tabli za programiranje. Prošlo je tačno jedanaest minuta od kako je krenuo put podzemnih skloništa ispod Londona. Rame ga je još uvek bolelo, ali se intenzitet bola nije
povećao. Uporno pulsiranje, međutim, postepeno je uzimalo danak i on je seo u stolicu da se malo odmori. Zatim je, koristeći cifre iz kompjutera iz 1989. godine, programirao kapiju za svoj pretposlednji put. Ovoga puta, on će otići pet dana u budućnost, stići će 21. marta u jedanaest sati uveče, u jedno drugo podzemno sklonište – ali ne u Londonu, nego u njegovom rodnom gradu, u Berlinu. Kada je kapija bila spremna, on uđe u nju, ne noseći oružje. Ovoga puta nije poneo ni šest knjiga Čerčilove istorije. Kada je prešao tačku transmisije unutar kapije, poznato neprijatno peckanje prože ga ispod kože kroz meso, do kosti, a zatim smesta nazad od kostiju, preko mesa do kože. Podzemna odaja bez prozora u koju je Stefan stigao bila je osvetljena jednom jedinom lampom koja se nalazila na stolu u uglu i, nakratko, praštavini svetlom koje ga je pratilo. To čudno svetlo jasno je osvetljavalo Hitlera. 20 Jedan minut. Laura je čučala kraj „bjuika” sa Krisom. Bez premeštanja je pogledala prvo ka jugu, gde je znala da se krije jedan čovek, a zatim ka severu, gde je podozrevala da se nalaze drugi neprijateljl, takođe sakriveni. Neprirodno zatišje zavladalo je pustinjom. Bez vetra, dan je bio mrtav, poput leša. Sunce je toliko isijavalo na isušeno polje da je zemlja izgledala svetla koliko i samo nebo. Na udaljenim ivicama sveta, blještava nebesa su se mešala sa blistavom zemljom sa tako malo razlike među njima da je horizont praktično nestao. Iako je temperatura bila samo malo preko dvadeset stepeni, bukvalno sve – svaki žbun i kamen, korov i nanos peska – izgledali su kao da su okovani vrelinom
za predmet pored sebe. Jedan minut. Sigurno je preostalo samo minut ili manje dok se Stefan ne bude vratio iz 1944, a on će im nekako jako puno pomoći, ne samo zato što ima jedan ,,uzi” nego zato što je on njen čuvar. Njen čuvar. Iako je ona sada znala njegovo poreklo i bila je svesna da ono nije natprirodno, na neki način je on za nju ostao pojava veća od života, sposobna da čini čuda. Ništa se ne kreće na jugu. Ništa se ne kreće na severu. ,,Oni stižu“, reče Kris. „Bićemo dobro, dušo“, reče ona nežno. Međutim, njeno srce nije lupalo samo od straha nego ju je probadalo od nekog osećaja gubitka, kao da je na nekom primitivnom nivou znala da je njen sin – jedino dete koje će ikada imati, dete koje nikada nije ni trebalo da se rodi – već mrtav, ne toliko zbog njene nesposobnosti da ga zaštiti, koliko zbog toga što sudbinu ne možemo prevariti. Ne. Prokleta bila, ne. Ovoga puta će pobediti sudbinu. Zadržaće svog malog dečaka. Neće ga izgubiti kao što je izgubila mnoge ljude koje je volela, tokom svih ovih godina. On je njen. On ne pripada sudbini. On je njen. On je njen. „Bićemo dobro, dušo.“ Samo pola minuta. Iznenada, ona ugleda pokret sa južne strane. 21 U privatnoj odaji Hitlerovog bunkera u Berlinu, istisnuta energija od putovanja kroz vreme šuštala je i vijugala od Stefana poput zmijica blještavog svetla, idući stotinama vijugavih puteva preko poda i uz betonske zidove, kao što se dogodilo i u podzemnoj sobi za konferencije u Londonu. Taj blještavi i bučni
fenomen, međutim, nije privukao stražare iz drugih odaja, zato što je u tom trenutku u toku bilo bombardovanje Berlina od strane savezničkih aviona – bunker se tresao od udara bombi po gradu daleko iznad njega, a čak i na toj dubini tutnjava napada je pokrila karakteristične zvuke Stefanovog dolaska. Hitler se okrenuo u svojoj stolici i pogledao u Stefana. Nije pokazao ništa više iznenađenosti od Čerčila, iako je on naravno znao za rad instituta, a Čerčil nije, tako da je smesta shvatio kako se Stefan materijalizovao u ovoj prostoriji. Nadalje, on je poznavao Stefana i kao sina lojalnog i agilnog pristalice i kao SS oficira koji je već dugo radio za njegovu ideju. Iako Stefan nije očekivao da će videti iznenađenje na Hitlerovom licu, nadao se da će videti kako se te predatorske crte lica krive od straha. Na kraju krajeva, ako je firer čitao Gestapoove izveštaje o skorašnjim događajima na institutu – a sigurno jeste – znao je da je Stefan stajao iza ubistava Penlovskog, Januškaja i Volkava, koje se dogodilo pre šest dana, 15. marta, i da je nakon toga utekao u budućnost. Sada je verovatno mislio da je Stefan ovo putovanje učinio nezakonito, pre šest dana, kratko pre nego što je pobio te naučnike i da namerava i da njega ubije. Pa ipak, ako je i bio uplašen, on to nije pokazao – ostao je da sedi i mirno je izvukao fioku stola i iz nje izvadio pištolj marke „luger”. Još u toku električnog pražnjenja Stefan izbaci ruku u nacistički pozdrav i reče, glumeći što je mogao veću strast, „Hajl Hitler!" Da bi pokazao da njegove namere nisu neprijateljske, on brzo kleče na jedno koleno, kao da se klanja pred oltarom u crkvi, i pognu glavu, tako da je bio laka meta. „Moj fireru, došao sam kod tebe da sperem ljagu sa svog imena i da te upozorim na postojanje izdajnika na institutu i u snagama Gestapoa odgovomim za bezbednost instituta." Jedan dugi trenutak diktator nije ništa rekao.
Sa velike visine, drhtaji nastali od noćnog bombardovanja prošli su kroz zemlju, kroz šest metara debele čelične i betonske zidove, i ispunili bunker neprestanim, tihim zloslutnim zvukom. Svaki put kada je bomba pala negde u blizini, tri slike – donete iz Luvra nakon osvajanja Francuske – zaklepetale su po zidu, a na firerovom radnom stolu šupalj, vibrirajući zvuk dopirao bi iz visoke bakarne posude pune olovaka. „Ustani, Stefane", reče Hitler. „Sedi tamo.“ Pokazao je na tamnoplavu kožnu fotelju, jedan od pet komada nameštaja u tom skučenom prostoru bez prozora. Zatim je odložio „luger” na sto, ali tako da mu bude na dohvat ruke. ,,Ne samo zbog tvoje nego i zbog časti tvog oca i SS-a takođe, nadam se da si nevin kao što tvrdiš." Stefan je govorio žestoko jer je znao da Hitler veoma ceni žestinu. Ali, sve vreme je govorio i sa lažnim strahopoštovanjem, kao da zaista veruje da je u prisustvu čoveka u kojem je otelotvoren duh nemačkog naroda – prošli i sadašnji i budući. Još više od žestine, Hitler je voleo duboko poštovanje koje su mu neki od potčinjenih ukazivali. Žica u koju je udarao bila je tanka, ali ovo nije bio Stefanov prvi susret sa Hitlerom; imao je on prakse u dodvoravanju ovom megalomanijaku, toj zmiji otrovnici u ljudskom obliku. „Moj fireru, nisam ja taj koji je ubio Vladimira Penlovskog, Januškaja i Volkova. To je Kokoška. On je bio izdajnik Rajha, a ja sam ga uhvatio u arhivi instituta odmah pošto je ubio Januškaja i Volokova. On je i mene tamo ranio.“ Stefan stavi desnu ruku na gornju levu polovinu grudi. „Mogu ti pokazati ranu, ako želiš. Ranjen, pobegao sam od njega u glavnu laboratoriju. Bio sam zgranut, nisam bio siguran koliko je ljudi sa instituta umešano u tu subverziju. Nisam znao kome se mogu obratiti, pa je postojao samo jedan način na koji sam mogao preživeti – pobegao sam kroz kapiju, u budućnost, pre nego što je Kokoška uspeo da me uhvati i dovrši."
„Izveštaj pukovnika Kokoške kazuje potpuno drugačiju priču. On tvrdi da te je ranio dok si bežao kroz kapiju, pošto si ti ubio Penlovskog i ostale." „Da je to tačno, moj fireru, da li bih se ja vratio ovamo da bih pokušao da sperem ljagu sa svog imena? Da sam izdajnik koji više veruje u budućnost nego u tebe, zar ne bih ostao u toj budućnosti, na sigurnom, radije nego da se vratim tebi?“ „Ali, da li si tamo siguran Stefane?“, upita Hitler lukavo se smešeći. „Koliko ja znam, dva odreda Gestapoa, a kasnije i jedan SS odred, bili su poslati za tobom u to doba.“ Stefan se trznu na pomen odreda SS-ovaca, jer je znao da se sigurno radi o grupi koja je stigla u Palm Springs manje od sat vremena pre njegovog polaska, grupi koja je izazvala sevanje na čistom pustinjskom nebu. Iznenada je postao zabrinutiji za Lauru i Krisa nego što je to bio ranije, jer je njegovo poštovanje prema posvećenosti i ubilačkim sposobnostima SS-a bilo daleko veće od onog koji je imao prema Gestapou. Stefan je takođe shvatio i to da Hitleru nije rečeno da je odrede Gestapoa pobedila jedna žena – on je mislio da se Stefan lično njima suprotstavio, ne znajući da je ovaj u stvari bio bez svesti tokom tih događaja. To se uklapalo u laži koje je Stefan nameravo da kaže, tako da je rekao: „Moj fireru, ja sam se borio protiv tih ljudi kada su došli za mnom, da, i učinio sam to mirne savesti jer sam znao da su to sve izdajnici koji hoće da me ubiju da ne bih bio u stanju da ti se vratim i da te upozorim na leglo subverzije koje je bilo – i još uvek jeste – aktivno u institutu. Kokoška je nestao – da li grešim? Kao i drugih pet ljudi sa instituta, koliko ja znam. Oni nisu verovali u budućnost Rajha i, u strahu da će njihove uloge u ubistvima koja su se dogodila na institutu petnaestog marta biti otkrivene, oni su pobegli u budućnost, potražili su skroviše u drugom dobu."
Stefan je zastao da bi video da li to što je rekao ima uticaja. Hitler ga je napeto proučavao dok su eksplozije daleko iznad njih zamirale i dok se spuštalo zatišje nakon bombardovanja. Ispitivački pogled ovog čoveka je bio isto toliko direktan kao i onaj Vinstona Čerčila, ali bez trunke čistog, poštenog, ljudskog procenjivanja, koji je bio svojstven stavu premijera. Umesto toga, Hitler je procenjivao Stefana iz perspektive samoproklamovanog boga koji posmatra jednu od svojih kreatura tražeći znake opasne mutacije. A on je bio zloćudan bog koji nije voleo svoja stvorenja – on je voleo samo tenutak njihove podređenosti. Najzad, firer reče: „Ako postoje izdajnici na institutu – šta je njihov cilj?“ ,,Da te zavedu", odvrati Stefan. „Daju ti lažne informacije o budućnosti u nadi da će te podstaći da napraviš ozbiljne vojne greške. Oni su ti rekli da će se u poslednjih godinu i po rata bukvalno sve tvoje vojne odluke pokazati kao pogrešne, ali to nije istina. Spram toga kako sada izgleda budućnost, izgubićeš rat samo za dlaku. Sa samo malo promene u strategiji, možeš da pobediš." Hitlerovo lice otvrdnu, oči mu se suziše, ne zato što je sumnjao u Stefana, nego zato što je iznenada posumnjao u sve one sa instituta koji su mu rekli da će napraviti fatalne vojne pogrešne procene u narednim danima. Stefan ga je podsticao da ponovo poveruje u sopstvenu nepogrešivost, a ludak je bio veoma rad da još jednom poveruje u svoju genijalnost. ,,Sa nekoliko malih izmena u mojoj strategiji?“, upita Hitler. ,,A kakve bi to promene bile?“ Stefan ukratko izloži šest promena vojne strategije za koje je ustvrdio da će biti odlučujuće u određenim ključnim bitkama koje dolaze – ustvari, te promene neće načiniti nikakvu razliku u budućim događajima, a bitke o kojima je govorio neće biti najveći sukobi u ostatku rata.
Ali, firer je želeo da veruje da je bio skoro pobednik radije nego da je bio sigurno gubitnik, i sada se uhvatio za Stefanove savete kao za istinu, jer su oni navodili na tvrde strategije, samo malo različite od onih koje bi sam diktator odabrao. On ustade i poče uzbuđeno da korača malom sobom. ,,Od prvih izveštaja koji su mi stigli sa instituta, osećao sam pogrešnost u budućnosti koju su oni opisivali. Osećao sam da nikako ne bih mogao da vodim rat ovako briljantno kao do sada, a da onda iznenada postanem zaražen tako dugačkim nizom pogrešnih procena. O, da, sada smo u mračnoj fazi, ali ona neće potrajati. Kada Saveznici iskrcaju svoje dugo očekivane invazione snage u Evropu, one će propasti; mi ćemo ih odbaciti u more.“ Govorio je šapatom, ali sa gotovo hipnotičkom strašću toliko poznatom iz njegovih javnih govora. ,,U tom propalom napadu oni će iscrpsti veći deo svojih rezervi; moraće da se povuku na širok front, i neće biti u stanju da prikupe snage i organizuju novu ofanzivu mnogo meseci. Tokom tog vremena mi ćemo ojačati svoj položaj u Evropi, poraziti one varvarske Ruse i bićemo jači no što smo ikada bili!“ Zastao je u hodu, trepnuo kao da se budi iz transa, i rekao: ,,Da, šta je sa invazijom Evrope? „Dan D” kao što su mi rekli da ga zovu. Izveštaji sa instituta mi govore da će se Saveznici iskrcati u Normandiji." ,,Lažu“, reče Stefan. Sada su došli na temu koja je bila prava svrha Stefanovog putovanja u ovaj bunker, ove martovske noći. Hitleru je sa instituta rečeno da će plaže u Normandiji biti mesto iskrcavanja. U budućnosti koju mu je sudbina zacrtala, firer će pogrešno proceniti Saveznike i pripremiće se za iskrcavanje na drugom mestu, ostavljajući Normandiju nedovoljno branjenom. Stefan ga mora podstaći da se drži strategije koju bi pratio da institut ne postoji. On mora izgubiti, kao što je sudbina i odredila, a na Stefanu je bilo da obezvredi uticaj instituta i tako osigura uspeh iskrcavanju u Normandiji.
22 Klitman uspe da pređe još nekoliko metara na istok, pored „bjuika", zaobilazeći ženu. Ležao je prostrt iza niskog reda belog kamenja prošaranog svetloplavim žilicama kvarca, čekajući da Hubač na jugu načini pokret. Kada žena bude zauzeta njime, Klitman će skočiti iz zaklona i prići joj, sipajući paljbu iz „uzija” dok bude trčao. Iseći će je na komade pre nego što uopšte bude imala priliku da se okrene i vidi lice svog dželata. Hajde, vodniče, nemoj čučati tamo kao kukavički Jevrej, pomisli Klitman besno. Pokaži se. Pripucaj na nju. Tren kasnije, Hubač iskoči iz zaklona i žena ga ugleda kako trči. Dok je njena pažnja bila usmerena na Hubača, Klitman skoči iz zaklona kvarcom prošaranog kamenja. 23 Zavalivši se u kožnoj fotelji u bunkeru, Stefan reče: „Laži, sve su to laži, moj fireru. Taj pokušaj da te navedu da pogrešiš u pogledu Normandije je ključni deo zavere izdajnika sa instituta. Oni žele da te primoraju da načiniš upravo tu vrstu najveće greške koju ti nije suđeno da napraviš. Oni žele da se koncentrišeš na Normandiju, dok će stvarna invazija biti u..." „Kaleu!", upade Hitler. ,,Da.“ „Verovao sam da će se to desiti u oblasti Kalea, severno od Normandije. Oni će preći Kanal gde je najuži." ,,U pravu si, moj fireru", reče Stefan. „Neke trupe će
pristati u Normandiju, sedmog juna...“ Ustvari, to će se dogoditi šestog juna, ali će šestog vreme biti toliko loše da nemačka Visoka komanda neće verovati da su Saveznici sposobni da izvedu operaciju po tako nemirnom moru. ,,...ali to će biti manje snage, diverzantske, čiji će zadatak biti da odvuku tvoje elitne pancer divizije na obale Normandije dok se istovremeno otvara pravi front u blizini Kalea." Ove informacije su bile u saglasnosti sa svim diktatorovim predrasudama i ubeđenjem u sopstvenu nepogrešivost. On se vratio u stolicu i lupio po stolu pesnicom. ,,To osećam kao realno, Stefane. Ali... video sam dokumenta, određene stranice iz istorije rata koje su donete iz budućnosti..." „Falsifikati", reče Stefan, računajući na Hitlerovu paranoju koja će laž učiniti prihvatljivom. „Umesto da ti pokažu realne dokumente iz budućnosti, oni su napravili falsifikate da bi te naveli na pogrešan put.“ Sa malo sreće, Čerčilovo obećano bombardovanje instituta će se dogoditi sutra i zbrisaće kapiju, sve koji znaju kako da je ponovo naprave, i svako parčence materijala koje je doneto iz budućnosti. Onda firer nikada neće imati priliku da sprovede istragu koja bi testirala Stefanovu iskrenost. Hitler je sedeo ćutke, možda nekoliko minuta, zureći u „luger” na svom stolu, napeto razmišljajući. Iznad njih, bombardovanje je ponovo počelo, zaklepetale su slike na zidovima i olovke u bakarnoj posudi. Stefan je zabrinuto čekao da vidi da li će mu poverovati. „Kako si ti došao ovamo?“, upita Hitler. „Kako si uspeo da uđeš u kapiju? Mislim, ona je budno čuvana od nestanka Kokoške i druge petorice." „Nisam došao kroz kapiju", reče Stefan. „Došao sam pravo iz budućnosti, koristeći samo pojas za putovanje kroz vreme."
Ovo je bila najhrabrija laž od svih, jer pojas nije bio vremenska mašina, samo uređaj za povratak koji nije mogao da učini ništa više do da putnika vrati na institut. Stefan je računao na to da će ga neznanje političara spasiti: oni su znali pomalo od svega što se dešavalo pod njihovom vlašću, ali ništa nisu razumevali dublje. Hitler je, naravno, znao za kapiju i putovanje kroz vreme, ali verovatno samo uopšteno – nije imao znanje u pogledu mnogih detalja, kao što je funkcionisanje pojasa. Ako bi Hitler shvatio da je Stefan došao sa instituta, pošto se na njega vratio pomoću Kokoškinog pojasa, znao bi da je Kokoška i ostalih pet ljudi pogubio Stefan i da oni ipak nisu dezerteri, a to je bila tačka na kojoj bi se raspala celokupna priča o zaveri. I Stefan bi bio mrtav čovek. Namrštivši se, diktator reče: „Koristio si pojas bez kapije? To je moguće?“ Usta suvih od straha ali sigurnog glasa, Stefan reče: „O, da, moj fireru, ustvari je jako jednostavno... podesiti pojas i koristiti ga ne samo za povratak u svetionik kapije nego za put kroz vreme po sopstvenoj želji. I mi smo srećnici što je tako, jer bi me da je drugačije. ako bih prvo morao da se vratim do kapije da bih došao ovamo, na kapiji zaustavili Jevreji koji je kontrolišu." ,Jevreji?“, upita Hitler zgranuto. ,,Da, gospodine. Verujem da su zaveru na institutu organizovali članovi osoblja koji imaju jevrejske krvi u sebi, ali koji su uspeli da to prikriju." Lice ludaka još više otvrdnu u masku naglog besa. „Jevreji. Uvek isti problem. Svuda isti problem. Sada i na institutu." Pošto je čuo ovu izjavu, Stefan je znao da je gurnuo tok istorije ponovo na pravi put. Sudbina se trudi da uspostavi obrazac koji je određen.
24 Laura reče: „Krise, mislim da je bolje da se sakriješ ispod kola.“ Još u momentu dok je to izgovarala, strelac sa južne strane ustade iz zaklona i brzo potrča uz ivicu kanala, skrećući ka njoj i ka slabom zaklonu jedne niske peščane dine. Ona skoči na noge, ubeđena da će je „bjuik” zaštititi od napadača iza „tojote”, i otvori vatru. Prvih desetak metaka diže pesak i komadiće stene ispod tabana trkača, ali ga onda oni dokačiše, zabijajući mu se u noge. On pade, vrišteći, i ona ga pogodi i na tlu. On se dvaput prevrnu i pade preko ivice kanala na njegovo dno, desetak metara niže. Dok je napadač padao preko ivice, Laura začu automatski rafal, ali ne iz pravca „tojote”, nego otpozadi. Pre nego što je uspela da se okrene i da se suoči sa pretnjom, ona beše pogođena u leđa sa nekoliko metaka i odbačena unapred, licem prema tvrdoj glini. 25 „Jevreji", besno reče Hitler, pa zatim upita: ,,A ono nuklearno oružje za koje tvrde da njime možemo dobiti rat?" „Još jedna laž, moj fireru. Iako će u budućnosti biti mnogo pokušaja da se razvije takva vrsta oružja. nikada nisu imali uspeha. To je bajka koju su zaverenici izmislili da bi dalje uputili na pogrešan put sredstva i energiju Rajha.“ Kroz zidove poče da dopire tutnjava, kao da se ne nalaze ispod zemlje nego da lebde na olujnom nebu, Debeli okviri slika zaklepetaše po betonu. Olovke počeše da poskakuju u bakarnoj posudi.
Hitler pogleda Stefana u oči, dugo ga proučavajući. Zatim reče: „Pretpostavljam da bi, da mi nisi lojalan, jednostavno došao naoružan i ubio me čim si stigao." Stefan je razmišljao da uradi upravo to, jer bi samo ubistvo Adolfa Hitlera moglo obrisati malo blata sa njegove duše. Ali, to bi bio sebičan postupak, jer bi ubistvo Hitlera radikalno promenilo istorijski tok a budućnost onakvu kakvu je Stefan poznavao bi dovelo u ekstremni rizik. On nije zaboravio ni to da je njegova budućnost istovremeno i Laurina prošlost – ako bi se mnogo umešao u seriju događaja koje je sudbina odredila, možda bi svet promenio na gore, gledano u celini, a posebno za Lauru. Šta ako on ovde ubije Hitlera i onda, po povratku u 1989, nađe da je svet toliko drastično promenjen da se iz nekog razloga Laura nije ni rodila? Stefan je želeo da ubije tu zmiju u ljudskoj koži, ali se nije usudio da preuzme odgovornost za svet kakav će možda postati. Zdrav razum je govorio da bi nastao samo bolji svet, ali on je znao da se zdravorazumski i sudbinski koncepti međusobno isključuju. ,,Da“, rekao je on, ,,da sam izdajica, moj fireru, mogao sam da učinim upravo to. I brinem se da bi stvarni izdajnici sa instituta pre ili kasnije mogli da primene upravo takav metod atentata." Hitler preblede. „Sutra ću zatvoriti institut. Kapija će biti zatvorena sve dok osoblje ne bude očišćeno od izdajnika." Možda te Čerčilove bombe preteknu, pomisli Stefan. ,,Mi ćemo pobediti, Stefane, i to povratkom vere u našu slavnu sudbinu, a ne igranjem vidovnjaštva. Pobedićemo jer nam je suđeno da pobedimo." ,,To je naša sudbina", složi se Stefan. ,,Mi smo na strani istine."
Ludak se konačno osmehnu. Preplavljen emocijama, koje su bile čudne zbog izuzetno nagle promene raspoloženja, Hitler je govorio o Stefanovom ocu, Francu, i onim prvim danima u Minhenu: o tajnim sastancima u stanu Antona Drekslera, o javnim sastancirna u pivnicama Hofbrauhaus i Eberlbrau. Stefan ga je jedno vreme slušao, pretvarajući se da je oduševljen. a kada je Hitler izrazio svoje stalno i nepoljuljano poverenje u sina Franca Krigera, Stefan uhvati priliku da se oprosti: ,,I ja, moj fireru, imam večnu veru u tebe i zauvek ću ostati tvoj verni sledbenik.“ Potom ustade, salutira diktatoru, stavi jednu ruku pod košulju na dugme pojasa i reče: „Sada se moram vratiti u budućnost, jer moram da obavim još poslova za našu stvar.“ ,,Otići?“, upita Hitler ustajući sa stolice. „Ali, mislio sam da ćeŠ sada ostati u sopstvenom vremenu? Zašto da ideš tamo sada kada si preda mnom sprao ljagu sa svog imena?“ „Mislim da znam kuda je onaj izdajnik Kokoška otišao, u kojem je ćošku budućnosti našao skrovište. Moram da ga pronađem i da ga vratim, jer možda samo Kokoška zna imena svih izdajnika na institutu, a možemo ga naterati da ih otkrije." On brzo salutira, pritisnu dugme na pojasu i napusti bunker pre nego što je Hitler uspeo da mu odgovori. Vratio se na institut, u noć 16. marta, u onu noć u kojoj se Kokoška zaputio u planine San Bernardino da se nikada više ne vrati. Najbolje što je mogao, on je uredio uništenje instituta i gotovo učvrstio Hitlerovo nepoverenje u bilo koju informaciju koju iz njega dobije. Bio bi van sebe od sreće da nije bio toliko zabrinut za Lauru koju je u 1989. verovatno napao odred SSovaca. Stefan na tabli za programiranje ukuca brojeve za poslednji put koji će ikada preduzeti: pustinja u okolini Palm Springsa, gde su ga čekali Kris i Laura 25. januara 1989. ujutro.
26 Još dok je padala na tlo Laura je znala da je njen kičmeni stub presečen ili izlomljen mecima jer nije osećala nikakav bol – niti bilo kakvu vrstu bilo kakvog osećaja ni u jednom delu svog tela od vrata nadole. Sudbina se trudi da uspostavi obrazac koji je namenjen. Paljba prestade. Mogla je da pomera samo glavu, i to samo toliko da vidi kako Kris stoji pored „bjuika”, podjednako oduzet od straha kao što je ona bila od metka koji joj je slomio kičmu. Ispred dečaka, jureći ka njima iz pravca severa, na samo petnaestak metara udaljenosti, bio je čovek sa sunčanim naočarima, u beloj košulji i crnim pantalonama koji je nosio poluautomatsku pušku. ,,Krise“, reče ona s mukom, „beži. Beži!“ Njegovo lice se zgrči u izraz najčistije tuge, kao da je znao da je ostavlja da umre. Zatim potrča koliko god su ga brzo mogle odneti njegove male noge, na istok u pustinju, i bio je dovoljno pribran da trči cik-cak da bi bio što teža meta. Laura vide kako ubica diže cev poluautomatske puške. U glavnoj laboratoriji Stefan podiže panel koji je prekrivao automatski snimač putovanja. Na pet santimetara širokoj papirnoj traci bili su podaci koji su govorili o tome da su večerašnji korisnici kapije išli na put u 10. januar 1988, što je bio put na koji je otišao Hajnrih Kokoška kada je bio u planinama Sen Bernardino i kada je ubio Denija Pikarda, zatim da je bilo osam putovanja u šestmilijarditu godinu – petoro ljudi i tri gomile laboratorijskih životinja. Bila su takođe zapisana i Stefanova putovanja: u 20. mart 1944, sa geografskom širinom i dužinom podzemnog
bunkera u blizini parka Sent Džejms u Londonu, zatim u 21. mart 1944, sa tačnim geografskim podacima Hitlerovog bunkera, kao i podaci o putovanju koje je upravo uneo ali koje nije još preduzeo – Palm Springs, 25. januar 1989. On pokida traku, strpa je u džep, i izvuče novi deo papira. Već je bio podesio satove na programskoj tabli da se vrate na nulu čim on prođe kroz kapiju. Oni će znati da je neko falsifikovao podatke, ali misliće da su to uradili Kokoška i ostali dezerteri prikrivajući tragove. On spusti panel i stavi na leđe ruksak pun Čerčilovih knjiga. Zatim prebaci kaiš „uzija” preko ramena i uze pištolj sa prigušivačem sa laboratorijskog stola. On brzo pogledom pretraži sobu da bi proverio da li za sobom ostavlja bilo šta što bi moglo ukazati na njegovu večerašnju posetu. Papir sa brojkama iz kompjutera je bio presavijen i ponovo se nalazio u džepu njegovih farmerki. Kontejner „veksona” je odavno već bio poslat u budućnost u kojoj je Sunce umrlo ili je umiralo. Koliko je on video, ništa nije zaboravio. Stefan je ušao u kapiju i približio se tački transmisije sa više nade nego što je godinama imao. Uspeo je da obezbedi uništenje instituta i poraz nacističke Nemačke serijom makijavelističkih manipulacija vremenom i ljudima, tako da će sigurno on i Laura biti u stanju da se izbore sa jednim odredom SS-ovaca koji se nalaze negde u Palm Springsu, u 1989. godini. Ležeći paralizovana na tlu pustinje, Laura kriknu: ,,Ne!“ Ta reč je bila tek šapat jer ona nije imala ni snage ni daha da je kaže glasnije. Poluautomatska puška sasu paljbu u Krisa, i ona na tren pomisli da je dečak uspeo da pobegne van dometa vatre, što je naravno bila očajnička želja, jer je on bio samo mali dečak, tako
jako mali dečak kratkih nogu, i bio je u dometu metaka koji probušiše čitav niz rupa po njegovim uzanim leđima, bacajući ga u pesak gde je ostao nepokretan, u lokvi krvi koja se širila ispod njega. Sav bol svog slomljenog tela koji nije osećala bio bi malen spram patnje koja je zapljusnu kada je videla beživotno telo svog malog dečaka. Kroz sve tragedije koje su je pratile tokom života ona nije spoznala bol koji se mogao meriti sa ovim. Bilo je to kao da su se svi gubici koje je preživela – majka koju nije ni upoznala, njen voljeni otac, Nina Dokveler, nežna Rut i Deni, za kojeg bi se ona rado žrtvovala – ponovo ispoljili u ovoj novoj brutalnosti koju joj je sudbina namenila, tako da ona nije osećala samo razdiruću bol zbog Krisove smrti, nego ponovljenu agoniju svih smrti koje su joj prethodile. Ležala je paralizovana i bez osećaja, ali u mukama, razderane duše, konačno emotivno slomljena mrskim točkom sudbine, bez snage da bude hrabra, bez snage da se nada. Njen dečak je bio mrtav. Nije uspela da ga spase, i sa njim su sve nade za sreću umrle. Osećala se stravično samom u neprijateljskom svetu, i sve čemu se nadala behu smrt, praznoća, beskrajno ništavilo i konačan završetak sve tuge i gubitaka. Videla je kako joj se ubica približava. Rekla je: „Ubij me, molim te, ubij me, dokrajči me“, ali glas joj je bio toliko slab da je on verovatno nije čuo. Kakav bi smisao imao dalji život? Kakav je bio smisao preživljavanja svih onih tragedija koje su je zadesile? Zašto je patila i nastavljala da se bori kada će se sve to ovako završiti? Kakva to okrutna svest leži iza mehanizma univerzuma kad može da smisli tako nešto kao što je to da je prisili da se bori sa teškim životom za koji se, na kraju, ispostavlja da nema nikakavo značenje ili svrhu? Kristofer Robin je mrtav. Osećala je kako joj vrele suze klize niz lice, a to je bilo
jedino što je uopšte i mogla da oseća u fizičkom smislu – to, i tvrdoću tla uz desnu stranu njenog lica. Ubica stiže do nje u par koraka, stade iznad nje i šutnu je. Znala je da ju je šutnuo, jer je gledala unazad, niz svoje nepokretno telo, i videla kako njegovo stopalo udara u njena rebra, ali ništa nije osetila. „Ubij me“, promrmlja ona. Ona iznenada postade užasnuta nad mogućnošću da će se sudbina verno držati obrasca koji joj je namenjen, u kom slučaju će joj biti dozvoljeno da živi u invalidskim kolicima od kojih ju je Stefan spasao kada se umešao u zacrtane okolnosti njenog rođenja. Kris je bio dete koje nikada nije bilo deo sudbinskih planova, i sada je bio izbrisan iz života. Ali, ona bi mogla da ne bude izbrisana, jer je njena sudbina bila da živi kao bogalj. Sada joj se ukazala vizija njene budućnosti: živa, paraplegičar ili kvadriplegičar, vezana za kolica, ali zarobljena u nešto daleko gore – zarobljena u životu tragedija, gorkih uspomena, beskrajnih tuga, nepodnošljive čežnje za sinom, mužem, ocem i svim drugima koje je izgubila. „O, bože, molim te, molim te, ubij me.“ Stojeći iznad nje, ubica se osmehnu i reče: ,,Pa, mora biti da sam ja Božiji izaslanik." Neprijatno se zakikota. „U svakom slučaju, ja ću odgovoriti na tvoje molitve." Kroz pustinju sevnuše munje i prolomiše se gromovi. Zahvaljujući proračunima koji su napravljeni pomoću kompjutera, Stefan se vratio na isto ono mesto u pustinji sa kojeg je krenuo u 1944, tačno pet minuta nakon svog odlaska. Prva stvar koju je uočio na previše blještavom pustinjskom svetlu bilo je Laurino krvlju obliveno telo i SS-ovac koji je stajao iznad njega. Zatim, iza njih, on ugleda Krisa. Ubica se trgnuo na grmljavu i sevanje. Počeo je da se okreće, tražeći Stefana. Stefan pritisnu dugme na pojasu tri puta. Vazdušni
pritisak se smesta poveća, a smrad vrelih električnih žica i ozona ispuni dan. SS-ovac ga ugleda, diže poluautomatsku pušku i otvori vatru, u prvom momentu dalje od njega, a zatim okrećući cev tako da puca pravo u njega. Pre no što ga meci pogodiše, Stefan skoči iz 1989. nazad na institut, u noć 16. marta 1944. ,,Sranje!“, dreknu Klitman kada je Kriger kliznuo u vremenski tok i pobegao neozleđen. Braher je trčao iz pravca „tojote" vičući: ,,To je bio on! To je bio on!“ „Znam da je to bio on“, reče Klitman kada je Braber stigao do njega. ,,Ko bi drugi mogao biti – Hristos u svom drugom silasku?" „Šta će sada da uradi?“, upita Braher. „Šta on to radi tamo, gde god da je bio, o čemu je uopšte ovde reč?“ „Ne znam“, odvrati Klitman iznervirano. On pogleda na dole, u teško ranjenu ženu, i reče joj: „Sve što ja znam jeste da je on video tebe i leš tvog sina, i da nije čak ni pokušao da me ubije za to šta sam ti uradio. Samo se okrenuo i zbrisao da spase svoju kožu. Šta ti sada misliš o svom heroju?" Ona samo nastavi da preklinje da je ubije. Odmaknuvši se od žene, Klitman reče: „Braheru, sklanjaj se s puta.“ Braher se pomeri i Klitman ispali rafal od možda desetak metaka, koji svi pogodiše ženu, momentalno je usmrtivši. „Mogii smo da je ispitamo”, reče kaplar Braher. „O Krigeru. O tome šta je on radio ovde...” „Ona je bila paralizovana”, reče Klitman nestrpljivo. „Nije mogla da oseti ništa. Udario sam je postrance. Mora da sam joj polomio polovinu rebara, a ona čak nije ni jauknula. Ne možeš iznuditi informacije od žene koja ne oseća bol.”
16. mart 1944. Institut. Sa srcem koje je bubnjalo kao kovački malj, Stefan iskoči iz kapije i potrča ka tabli za programiranja. On izvuče listu sa brojkama iz svog džepa i raširi je na mali programerski sto koji je bio smešten u otvoru mašinerije. Sede na stolicu, podiže olovku, izvuče beležnicu iz fioke. Ruke su mu se toliko jako tresle da je dvaput ispustio olovku. Već je imao brojeve koji će ga vratiti u tu pustinju pet minuta nakon što ju je napustio. Mogao je da računa unazad od tih cifara i da tako pronađe novi niz brojeva koji će ga vratiti na isto mesto četiri minuta i pedeset i pet sekundi ranije, samo pet sekundi pošto je prvobitno napustio Lauru i Krisa. Ako bude odsutan samo pet sekundi, SS-ovci neće uspeti da ubiju nju i dečaka pre nego što se Stefan bude vratio. Biće u stanju da svoju vatrenu moć doda njenoj u borbi, i to će možda biti dovoljno da promeni ishod. On je naučio neophodne matematičke operacije još kada je poslat na institut, u jesen 1943. On može da izvrši proračune. Taj posao nije nemoguć jer nije morao da počinje od nule – trebalo je da samo preradi cifre dobijene od kompjutera, da izračuna nekoliko minuta ranije. Ali, on je zurio u papir i nije uspevao da misli jer su Laura i Kris bili mrtvi. Bez njih on nije imao ništa. Možeš ti da ih vratiš, rekao je sam sebi. Prokletstvo, priberi se. Ti možeš to da sprečiš pre nego što se bude dogodilo. Prionuo je na zadatak, radeći gotovo pun sat. Znao je da verovatno niko neće doći na institut tako kasno noću i otkritl ga, ali mu se ipak neprekidno priviđalo da čuje stepenice u prizemlju zgrade – klik-klik-klik – zvuk koji su pravile SS-ovske čizme. Dva puta je pogledao u pravcu kapije, gotovo siguran da je čuo kako se petoro mrtvaca vraća iz šestmilijardite godine,
nekako oživljeni, i kako ga traže. Kada je dobio brojke i dvaput ih prekontrolisao, uneo ih je u tablu. Noseći poluautomatsku pušku u jednoj, a pištolj u drugoj ruci, popeo se u kapiju, prešao tačku transmisije... ...i vratio se na institut. Stajao je jedan trenutak u kapiji, iznenađen, zbunjen. Zatim je ponovo prošao kroz energetsko polje... i vratio se na institut. Objašnjenje ga zapljusnu takvom silinom da se on bukvalno presavi unapred, kao da ga je neko stvarno udario u stomak. Sada se više nije mogao vratiti ranije, jer se već pojavio na tom mestu pet minuta nakon što ga je napustio – ako bi se sada vratio stvorio bi situaciju u kojoj bi sigurno bio na mestu gde bi video sebe pri prvom dolasku. Paradoks! Kosmički mehanizam ne dozvoljava putniku kroz vreme da vidi samog sebe bilo gde duž vremenske struje; kada se pokuša takvo putovanje, ono neizbežno propada. Priroda prezire paradoks. U sećanju mu se javi Krisov glas u onoj lošoj motelskoj sobi gde su prvi put raspravljali o putovanju kroz vreme: „Paradoks! Zar ovo nije luda stvar, mama? Zar nije ludo? Zar nije super?" I onaj očaravajući, uzbuđeni dečački smeh. Ali mora postojati način. Stefan se vrati do table za programiranje, spusti oružje na radni sto i sede. Znoj mu je liptao niz čelo. On obrisa lice rukavom svoje košulje. Misli. Zurio je u ,,uzi” i pitao se da li bi makar njega mogao da pošalje Lauri. Verovatno ne. Nosio je pušku i pištolj kada se prvi put vratio, tako da ako bi poslao oružje četiri minuta i pedeset i pet sekundi ranije, oni bi postojali duplo na istom mestu kada se on bude tamo pojavio četiri minuta i pedeset i pet sekundi kasnije. Paradoks. Ali, možda bi mogao da joj pošalje nešto drugo, nešto iz
ove prostorije što nije nosio sa sobom i što, zato, neće stvoriti paradoks. On odgurnu oružje u stranu, podiže olovku i napisa kratku poruku na parčetu papira iskinutom iz beležnice: SS-OVCI ĆE UBITI I TEBE I KRISA AKO OSTANEŠ PORED KOLA. BEŽI. SAKRIJ SE. Zastao je, razmišljajući. Gde su mogli da se sakriju u tom ravnom pustinjskom polju? Onda napisa: MOŽDA U KANAL. A zatim, kao post skriptum, žumo dodade: DRUGI KONTEJNER „VEKSONA”. I TO JE ORUŽJE. Potražio je u fiokama laboratorijskog stola staklenu menzuru uskog grla, ali tamo nije bilo takvog suda, jer je sve istraživanje u laboratoriji bilo više usmereno na elekromagnetizam nego na hemiju. Onda je otišao niz hodnik, pretražujući druge laboratorije, sve dok nije pronašao šta mu je trebalo. Nazad, u glavnoj laboratoriji, noseći menzuru sa porukom u njoj, on uđe u kapiju i priđe tački transmisije. Zatim baci predmet kroz energetsko polje, kao da je čovek nasukan na nekom ostrvu koji baca poruku u boci u more. Nije mu se vratila. ...ali kratki vakuum je bio praćen hukom vrelog vazduha obojenog blago alkalnim mirisom pustinje. Stojeći kraj nje i čvrsto se držeći za nju, oduševljen Stefanovim čarobnim odlaskom, Kris reče: „Vau! Zar nije ovo nešto posebno, mama, zar nije super?“ Ona mu nije odgovorila jer je primetila kako beli automobil silazi sa puta 111 na tlo pustinje. Planu sevanje, gromovi protresoše dan, prepavši je, a staklena bočica se pojavi u vazduhu i pade pred njene noge, razbivši se o tlo tako da ona opazi da se u njoj nalazi papir. Kris izvuče papir iz krhotina stakla. Sa uobičajenom samouverenošću oko tih stvari, on reče:
„Mora biti da je od Stefana!" Ona ga uze od njega, pročita ono što je na njemu bilo napisano, svesna da beli auto kreće ka njima. Nije razumela kako i zašto je ova poruka poslana, ali je verovala u to što piše. Još dok je završavala čitanje, dok su munje i gromovi još svetlucali i tutnjali po nebu, čula je riku motora belog auta. Podigla je pogled i videla kako vozilo juri ka njima, ubrzavajući. Bilo je udaljeno gotovo trista metara, ali se približavalo što je brže moglo po neravnom pustinjskom tlu. „Krise, uzmi oba ’uzija’ iz kola i sačekaj me na ivici kanala. Požuri!" Dok je dečak trčao ka otvorenim vratima „bjuika”, Laura je jurnula ka otvorenom gepeku. Zgrabila je kontejner „veksona”, izvukla ga napolje i stigla Krisa pre nego što je on stigao do ivice dubokog prirodno nastalog kanala za vodu, koji se za vreme naglih poplava pretvarao u pobesnelu reku, ali koji je sada bio suv. Beli auto je bio udaljen manje od sto pedeset metara. ,,Dođi“, reče ona, krenuvši na istok ivicom kanala, „moramo da nađemo put do dna kanala." Zidovi kanala su se pod nagibom spuštali do dna, udaljenog desetak metara, ali pod jako malim nagibom. Oni su bili isklesani erozijom, prepuni malih vertikalnih kanala koji su vodili u glavni kanal, neki uski svega par santimetara, neki široki pola ili ceo metar. Tokom kišnih oluja, voda je tekla sa površine pustinje kroz te odvodiće do dna kanala, gde se pretvarala u veliku, ustalasanu bujicu. Na nekim od tih odvoda voda je sprala zemlju tako da su ponegde ostale samo stene koje su omogućavale brz silazak, dok su drugi bili delimično blokirani debelim pustinjskim grmljem koje je pustilo koren u sam zid kanala. Na udaljenosti nešto većoj od sto metara, auto je sleteo sa tla u pesak, u koji su mu utonule gume i usporile ga.
Kada je Laura odmakla tek dvadesetak metara duž ivice kanala, otkri široki odvod koji je vodio pravo do dna presahle reke, neprekinut kamenjem ili žbunjem. Ono što je ležalo pred njom je u stvari bio metar širok i desetak metara dugačak zemljani odron, uglačan vodom. Ona spusti kontejner „veksona” niz taj prirodni put, i on skliznu do pola puta pre nego što stade. Zatim uze od Krisa jedan od „uzija”, okrete se ka kolima koja su se približavala i otvori vatru. Videla je da su meci probušili najmanje dve rupe na vetrobranu. Ostatak zatamnjenog stakla smesta popuca. Auto – sada je mogla da vidi da se radi o „tojoti” – se zanese, okrete se za punih trista šezdeset stepeni, zatim za još devedeset stepeni, bacajući oblake prašine, isčupavši nekoliko još uvek zelenih lopti korova. Zaustavi se na oko četrdeset metara od „bjuika”, šezdesetak metara od nje i Krisa, prednjeg kraja okrenutog ka severu. Vrata sa druge strane kola se širom otvoriše. Laura je znala da se putnici kobeljaju iz kola sa te strane, gde ona nije mogia da ih vidi. Ona uze drugi „uzi” od Krisa i reče: „Niz odvod, mali. Kada budeš stigao do kontejnera sa gasom, guraj ga pred sobom skroz do dna.“ On krenu niz zid kanala, vučen silom gravitacije najveći deo puta, ali i odgurujući se na mestima gde ga je trenje usporavalo. Bila je to upravo ona vrste vratolomne akrobacije koja bi pobudiia majčin bes u svakoj drugoj priiici, ali sada ga je ona bodrila. Ona ispuca poslednjih nekoliko stotina metaka u „tojotu”, u nadi da će probušiti rezervoar sa gorivom i da će upaliti benzin iskrom koju će izazvati metak, te da će spržiti gadove dok čuče sa druge strane auta. Kada je prestala da puca, oni počeše da pucaju ka njoj. Ona nije stajala dovoljno dugo da postane meta. Držeći drugi ,,uzi” pred sobom sa obe ruke, ona sede na ivicu kanala i baci se
niz odvod kojim je već prošao Kris. Za par sekundi našla se na dnu. Lopte suvog korova su doletele iz pustinje iznad jaruge. Kvrgavo naneto drveće, neke od vremena potamnele daske sprane sa daleke ruine stare pustinjske brvnare i nekoliko stena razbacanih po mekom tlu činili su dno kanala. Ništa od toga nije formiralo povoljno mesto za skrivanje niti zaštitu od paljbe kojom će uskoro biti obasuti. ,,Mama?“, reče Kris, misleći: Šta sada? Kanal je morao imati neki broj pritoka raštrkanih po pustinji, i mnoge od tih pritoka su imale svoje pritoke. Mreža odvodnih kanala je poput lavirinta. Nisu mogli da se doveka kriju u njemu, ali ako bi možda uspeli da između sebe i napadača naprave razmak od nekoliko grananja, dobili bi vreme da isplaniraju zasedu. Ona reče: „Trči, dušo. Idi glavnim kanalom, onda skreni u prvi kanal koji vodi nadesno i tamo me čekaj." „Šta ćeš ti da radiš?“ ,,Ja ću sačekati ovde da provire preko ivice“, odvrati ona, upirući u vrh hridi, ,,i skinuti ih, ako budem mogla. Sada idi, idi.“ On potrča. Ostavivši kontejner „veksona” tako da se jasno vidi, Laura se vrati do zida kanala niz koji je kliznula. Ona ode do drugog vertikalnog odvoda, do jednog koji je bio urezan duboko u zid, sa manjim nagibom, i koji je pri sredini bio zakrčen grmljem. Stade na dnu te duboke rupe, sigurna u to da grmlje iznad nje blokira pogled napadača, tako da ne mogu da je vide odgore, iz pustinje. Kris nestade u poprečnu pritoku glavnog kanala na istočnoj strani. Trenutak kasnije, ona začu glasove. Čekala je i čekala, ostavljajući da protekne dovoljno vremena da bi oni postali
ubeđeni da su i ona i Kris nestali. Zatim iskoči iz odvoda u zidu kanala, okrete se i zasu gornju ivicu hridi mecima. Tamo su bila četvorica muškaraca, koji su gledali nadole, i ona pobi prvu dvojicu, ali treći i četvrti odskočiše unazad i nestadoše iz vidnog polja pre no što su ih meci pogodili. Jedno telo je ležalo na vrhu zida kanala, sa rukom i nogom preko ivice. Drugi je pao skroz do dna kanala, izgubivši pri padu sunčane naočare. 16. mart 1944. Institut. Kada mu se boca sa porukom nije vratila, Stefan je bio prilično ubeđen da je uspela da stigne do Laure pre nego što je ona poginula, sarao par sekundi nakon njegovog odlaska u 1944. godinu. Sada se vratio do table za programiranje i prionuo na posao da izradi proračune koji će ga vratiti u pustinju nekoliko minuta nakon njegovog prethodnog dolaska. On će biti u stanju da napravi to putovanje jer će doći nakon svog prethodnog kratkog dolaska, tako da neće postojati mogućnost da sretne samog sebe, neće biti paradoksa. Ponovni proračuni nisu bili strahovito teški jer je trebalo da ide samo malo dalje od brojki koje je dobio putem kompjutera. Iako je znao da vreme koje provodi ovde ne prolazi istom brzinom u pustinji 1989, bio je željan da se pridruži Lauri. Čak i ako je prihvatila savet iz poruke iz boce, čak i ako je budućnost koju je video bila promenjena a Laura živa, moraće da se sukobi sa onim SS-ovcima i trebaće joj pomoć. Za četrdeset minuta imao je brojeve koji su mu trebali i reprogramirao je kapiju. Opet je podigao panel na automatskom registru putovanja i otkinuo inkriminišuće parče papira sa trake. Noseći „uzi” i pištolj, stežući zube od bola koji je od dosadnog pulsiranja u povređenom ramenu postajao sve gori,
ušao je u kapiju. Prteći i kontejner „veksona” i ,,uzi”, Laura se pridružila Krisu u uskoj pritoci glavnog kanala udaljenoj dvadesetak metara od mesta na kojem su se spustili u odvodni sistem. Čučeći na uglu koji su činila dva zemljana zida, ona pogleda unazad, niz glavni kanal iz kojeg je došla. Iz pustinje iznad kanala, jedan od preživelih ubica baci mlitavi leš preko ivice u duboki jarak, očigledno u nameri da proveri da li se ona još uvek nalazi neposredno ispod njih i da li se može izmamiti da otvori vatru. Kada nije bilo paljbe, dvojica muškaraca postadoše hrabriji. Jedan leže na ivicu držeći poluautomatsku pušku, pokrivajuči drugog čoveka koji je klizao nadole. Zatim je on pokrivao onog drugog dok je silazio. Kada se drugi čovek pridružio prvom, Laura smelo izađe iza ugla i ispali kratki rafal. Oba napadača su bili toliko iznenađeni njenom agresivnošću da nisu uzvratili paljbu nego su se bacili ka dubokom odvodu u zidu kanala, tamo tražeći zaklon, kao što je to i ona učinila dok je čekala priliku da puca na njih kad su stajali na vrhu stene. Samo jedan je uspeo da uđe u zaklon. Drugog je raznela. Vratila se iza ugla, podigla kontejner nervnog gasa i rekla Krisu: „Hajdemo. Hajde da se trkamo." Dok su jurili duž korita pritoke, tražeći novo grananje u lavirintu, sevanje i grom pocepaše plavo nebo iznad njih. „Gospodin Kriger!“ uzviknu Kris. Stefan se vratio u pustinju sedam minuta nakon svog prvobitnog odlaska na sastanke sa Čerčilom i Hitlerom u 1944, samo dva minuta nakon onog povratka kada je video da su Laura i Kris poginuli od ruke SS ubica. Ovoga puta nije bilo tela, samo „bjuik” i izrešetana „tojota” okrenuta u drugom
pravcu. Usuđujući se da se ponada da je njegov plan upalio, Stefan pojuri do ivice kanala i poče da trči njome, tražeći nekoga, bilo koga, bio on prijatelj ili neprijatelj. Ubrzo vide tri mrtvaca na dnu kanala, desetak metara ispod sebe. Mora postojati i četvrti. Nijedan SS odred ne bi bio sastavljen od samo tri čoveka. Negde u mreži izukrštanih kanala koji su se pružali pustinjom poput lanca reckavih munja, Laura još uvek beži pred poslednjim napadačem. Na zidu glavnog kanala Stefan pronađe vertikalni kanal koji je izgledao kao da je nedavno korišćen, on skide svoj ruksak pun knjiga i skliza se do dna. Na putu do dna, njegova leđa se očešaše o tlo i vreli bol se razbukta u delimično zarasloj izlaznoj rani. Na kraju nagiba, kada je ustao, zapljusnu ga talas vrtoglavice a žuč mu se diže u grlu. Negde na istoku lavirinta zaštekta automatsko oružje. Laura zastade na samom ulazu u novu pritoku i dade znak Krisu da bude tih. Dišući na usta, čekala je da poslednji napadač zaokrene u kanal koji je ona upravo napustila. Čak i po mekom tlu, njegovi koraci će biti čujni. Nagnula se napred da bi ga pogodila. Ali, on je sada bio izuzetno oprezan – ušao je pognut i u mrtvom uglu. Kada mu je njena paljba skrenula pažnju na njen položaj, prešao je kanal i sakrio se uz isti zid na kojem je bio ulaz u njenu pritoku, tako da bi mogla da ga sigurno pogodi samo ako bi izašla u kanal u kojem ju je on čekao. U stvari, ona je to i pokušala, rizikujući da on puca u nju, ali kada je pokušala da ispali rafal u trajanju od dve sekunde, on se završi za manje od sekunde. „Uzi” je izbacio svojih poslednjih desetak metaka i zaćutao. Klitman je čuo da se njen ,,uzi” ispraznio. Provirio je iz
pukotine u zidu kanaia gde se bio sakrio i video je kako baca pušku. Nestala je u otvoru pritoke u kojoj mu je napravila zasedu. Razmislio je o onome što je video u „bjuiku": jedan pištolj kako leži na vozačkom sedištu. Pretpostavljao je da nije imala vremena da ga uzme ili da je, u žurbi da izvadi onaj zanimljivi kanister iz prtljažnika, zaboravila na njega. Imala je dva „uzija”, koji su sada bili prazni. Da li je mogla da ima dva pištolja i da je jedan ostavila u kolima? Mislio je da ne. Nošenje dve automatske puške je imalo smisla jer su one bile korisne na daljinu i u mnoštvu drugih okolnosti. Ali, osim ako ona nije bila vrhunski strelac, pištolj joj je bio malo koristan u bliskoj vatri, gde su šest metaka bili gotovo sve što bi joj bilo na raspolaganju pre nego što bi ili oborila svog napadača ili poginula od njegove ruke. Drugi pištolj joj je bio nepotreban. To je značilo da za samoodbranu ona ima – šta? Onaj kanister? On nije izgledao kao ništa drugo do hemijsko sredstvo za suzbijanje vatre. On krete za njom. Nova pritoka je bila uža od one pre nje, kao što je ta bila uža od glavnog kanala. Bila je samo osam metara duboka i samo tri metra široka na ulazu, i postajala je sve plića i upola široka dok je usecala svoj krivudav put kroz pustinjsko tlo. Posle stotinak metara, levkasto se završavala. Na kraju korita, ona potraži izlaz iz njega. Zidovi su sa dve strane bili prestrmi, meki i previše mrvljivi da bi se uz njib bilo lako popeti, ali se zid iza nje spuštao pod pristupačnim uglom i bio je posut grmljem koje je pružalo oslonac za penjanje. Međutim, ona je znala da bi oni uspeli da stignu samo do pola puta pre nego što ih progonitelj stigne; izloženi na visokom mestu, bili bi laka meta.
Ovde će morati da pruži poslednji otpor. Saterana u ćošak, na dnu ovog velikog prirodnog jarka, ona pogleda gore u četvrtasto parče plavog neba i pomisli da bi ovo mesto moglo biti i dno ogromnog groba na groblju na kojem se sabranjuju samo divovi. Sudbina se trudi da uspostavi obrazac koji je određen. Laura gurnu Krisa iza sebe, u pravcu kraja kanala. Ispred sebe je mogla da vidi desetak metara puta odakle su došli, duž dva metra širokog kanala, sve do tačke na kojoj je on skretao levo. On će se pojaviti na tom skretanju za minut-dva. Ona pade na kolena sa kontejnerom „veksona”, u nameri da skine sigurnosnu žicu sa ručnog obarača. Ali žica nije bila samo provučena i upletena oko obarača – bila je više puta obavijena i zalemljena. Nije se mogla odmotati, morala se preseći, a ona nije imala ništa čime bi je presekla. Možda kamenom. Kamen oštrih ivica bi možda mogao da preseče žicu ako bi je više puta zasecala njime. „Nađi mi kamen", reče ona žustro dečaku iza sebe. „Neki sa grubim, oštrim ivicama." Dok je on pretraživao meku zemlju, koju je nanela poplava tako što ju je sprala sa tla pustinje, tražeći pogodan komad škriljca, ona pregleda automatski tajmer na kontejneru koji je bio drugi put za otpuštanje gasa. To je bio jednostavan uređaj: pokretni brojčanik je bio podešen na minute – ako biste želeli da podesite tajmer na dvadeset minuta, samo bi okretali brojčanik dok se broj 20 ne bi poravnao sa crvenom oznakom na okviru brojčanika, a kada bi pritisnuli dugme u njegovom središtu, odbrojavanje bi otpočelo. Problem je bio u tome što tajmer nije mogao da se podesi na manje od pet minuta. Napadač će ih pre toga sustići. Bez obzira na to, ona okrete brojčanik na 5 i pritisnu dugme da počne odbrojavanje. „Evo, mama“, reče Kris, dodajući joj kamen sa oštricom
koja bi mogla da odradi posao. Iako je tajmer otkucavao, ona se dade na posao, fanatično testerišući jaku upletenu žicu koja je sprečavala ručno otpuštanje gasa. Svakih par sekundi podizala je pogled da bi videla da li ih je ubica pronašao, ali je uzani kanal ispred njih bio prazan. Stefan je pratio otiske stopala u mekoj zemlji na dnu kanala. Nije imao predstavu o tome koliko je iza njih. Oni su imali samo nekoliko minuta prednosti, ali su se verovatno kretali brže nego on zato što su njega usporavali bol koji je osećao u ramenu, iscrpljenost i vrtoglavica. Odvrnuo je prigušivač sa cevi pištolja i bacio ga, a zatim je zadenuo pištolj za pojas. Držao je „uzi” sa obe ruke, na gotovs. Klitman je odbacio svoje sunčane naočare jer je dno mreže kanala bilo osenčeno na mnogim mestima, naročito otkako su zašli u uže pritoke, u kojima su zidovi bili bliži i ostavljali manje otvora kroz koji bi mogla da prodre sunčeva svetlost. Na kraju on zastade, skide cipele i čarape, i nastavi dalje bosonog, što je bilo veliko poboljšanje. Nije uspevao da prati ženu i dečaka onom brzinom kojom je želeo delom zbog cipela, koje je sada odbacio, ali najviše zato što je zastajkivao na svakom koraku da bi bacio pogled unazad. On je video i čuo nedavnu predstavu sevanja i grmljavine – znao je da se Kriger vratio. Najverovatnije je da se Kriger, dok se Klitman prikradao ženi i dečaku, prikradao njemu. Nije nameravao da postane obrok tom tigru. Tajmer je odbrojao dva minuta. Laura skoro da je pretesterisala žicu, prvo oštricom kamena koji je Kris pronašao, a zatim drugim koji se napravio kada joj se prvi kamen slomio u rukama. Vlada nije sposobna da
napravi poštansku marku koja će sigurno ostati na koverti, nije kadra da napravi borbeni tenk koji će u svakom pokušaju uspeti da pređe reku, nije mogla da zaštiti prirodu niti da iskoreni siromaštvo, ali je prokleto dobro znala kako da proizvede neuništivu žicu – ta stvar je morala biti od nekog čudesnog materijala koji su razvili za potrebe svemirskih brodova i za koji su na kraju pronašli mnogo svetovnije upotrebe – bila je to žica koju bi sam Bog koristio da zategne potporne stubove koji nose svet. Prsti joj bili ozleđeni, drugi kamen je bio klizav od njene krvi, a samo je polovina žičica bila presečena kada je bosonogi čovek u crnim pantalonama i beloj košulji izašao iza krivine i ušao u uzani kanal, na razdaljini od desetak metara. Klitman se oprezno približavao, pitajući se zašto se ona, kog vraga, toliko fanatično trudi oko protivpožarnog aparata. Zar stvarno misli da će ga talas hemijske magle dezorijentisati, a nju zaštititi od rafala iz poluautomatske puške? Ili taj aparat uopšte nije ono što izgleda? Od svog dolaska u Palm Springs susreo se sa nekoliko stvari koje nisu bile ono što su izgledale da su. Crveni ivičnjak, na primer, nije značio 'rezervni parking’, kao što je on mislio, nego ’zabranjeno parkiranje’. Ko bi to znao? I ko bi mogao biti siguran u vezi tog kanistera oko kojeg se ona tako trudila? Ona pogleda u njega, a zatim se smesta vrati petljanju oko ručke kanistera. Klitman se približavao uzanim kanalom, nedovoljno širokim da bi dvojica muškaraca išli uporedo. Uopšte joj se ne bi približavao da je mogao da vidi i dečaka. Ako je ugurala dečaka u neki procep uz put, morače da je natera da otkrije gde se on nalazi, jer su njegova naređenja bila da ih sve pobije – Krigera, ženu i dečaka. On nije smatrao da bi dečak mogao predstavljati opasnost po Rajh, ali on nije bio ni taj koji sumnja
u naredbe. Stefan je našao par odbačenih cipela i zgužvani par crnih čarapa prekrivenih slojem peska. Nešto ranije je pronašao sunčane naočare. Nikada ranije nije progonio čoveka koji se usput svlačio, i na prvi pogled mu se učini da ima nečeg smešnog u tome. Ali zatim pomisli na svet oslikan u romanima Laure Šejn, na svet u kojem su prepleteni smešno i tragično, svet u kojem tragedije često nastupaju usred smeha, i iznenada ga odbačene cipele i čarape preplašiše upravo zato što su smešne – pala mu je na pamet luda ideja da bi njegov smeh bio katalizator Laurine i Krisove smrti. A ako bi oni ovaj put poginuli, on ne bi mogao da ih spasi tako što će otići nazad i poslati im još jednu poruku pre one koju im je poslao u boci, jer je vremenska margina za taj podvig bila samo pet sekundi. Čak ni sa kompjuterom on nije mogao da tako fino preseče dlaku. Otisci stopala bosonogog čoveka u mulju su vodili ka ulazu u pritoku. Iako je bol u Stefanovom poluzaraslom ramenu u njemu izazivao znoj i vrtoglavicu, on je pratio taj trag, kao što je Robinson Kruso pratio Petka, ali sa mnogo više straha. Laura je sa sve većim očajanjem posmatrala kako im se nacista približava kroz senke duž zemljanog prolaza. Njegov ,,uzi” je bio uperen u nju, ali iz nekog razloga on nije odmah zapucao. Ona je iskoristila taj neobjašnjivi period milosti da neumorno testeriše sigurnosne žice na obaraču kontejnera „veksona". Čak i u tim okolnostima ona nije gubila nadu, uglavnom zato što se pre par trenutaka setila rečenice iz sopstvene knjige: U tuzi i očajanju, kada izgleda da je pala beskrajna noć, može se naći nada u saznanju da pratilac noći nije još jedna noć, da je pratilac noći
dan, da tama uvek ustupa mesto svetlu i da smrt vlada samo jednom polovinom sveta, a život drugom. Sa oko šest metara udaljenosti, ubica upita; „Gde je dečak? Dečak. Gde je dečak?“ Ona je osećala Krisa iza leđa, sklupčanog u senkama između nje i zida koji je činio ćorsokak. Pitala se da li bi njeno telo moglo da ga zaštiti od metaka i da li bi, pošto je bude ubio, ovaj čovek otišao ne shvativši da je Kris preživeo, sklupčan u tamnom otvoru iza njenih leđa. Tajmer na kontejneru kliknu. Nervni gas pokulja iz rasprskivača uz bogat miris kajsija i odvratan ukus limunovog soka pomešanog sa prokislim mlekom. Klitman nije mogao da vidi da bilo šta izlazi iz kanistera, ali mogao je da čuje: zvuk poput šištanja mnogobrojnih zmija. Tren kasnije on oseti kao da je neko gurnuo ruku kroz središte njegovog tela, ščepao njegov stomak u zavijajuće bolni zahvat i iščupao mu unutrašnje organe. On se presamiti i poče naglo da povraća po tlu i svojim bosim nogama. Sa bolnim bljeskom koji je spržio unutrašnju stranu njegovih očiju, nešto kao da je eksplodiralo u njegovim sinusima i krv mu linu iz nozdrva. Dok je padao na pod kanala, refleksno je povukao obarač „uzija” – svestan da umire i da gubi svaku kontrolu nad tim procesom, pokušao je da se poslednjim naporom volje svali na bok, licem prema ženi, tako da poslednjim rafalom iz poluautomatske puške povede i nju sa sobom. Uskoro posle Stefanovog ulaska u najuži od svih kanala pritoka, gde su zidovi izgledali kao da se zatvaraju nad njim umesto da se šire ka nebu, kao što je to bio slučaj u drugim kanalima, on začu dugačak rafal iz poluautomatskog oružja, jako blizu, i pojuri napred. Puno puta se sapleo i udario o zemljane zidove, ali je uspeo da prati vijugav prolaz do
njegovog kraja, gde je ugledao SS oficira otrovanog „veksonom", mrtvog. Iznad leša je sedela Laura, raširenih nogu, sa kontejnerom nervnog gasa između njih i sa krvavim rukama koje su bile obavijene oko njega. Njena glava je bila povijena na dole, brada joj je bila na grudima – izgledala je mlitavo i beživotno kao krpena lutka. „Laura, ne“, rekao je glasom koji jedva da je prepoznao kao svoj. ,.Ne, ne.“ Ona podiže glavu i trepnu, zadrhta i konačno se slabašno osmehnu. Živa. ,,Kris“, reče on prekoračivši mrtvog čoveka. „Gde je Kris?" Ona odgurnu od sebe kontejner nervnog gasa, koji je još uvek šištao, i pomeri se u stranu. Kris proviri iz mračnog otvora iza nje i reče: ,,Da li ste dobro, gospodine Kriger? Izgledate odvratno. Izvini, rnama, ali stvarno je tako.“ Po prvi put za više od dvadeset godina – ili po prvi put za više od šezdeset i pet godina, ako želite da računate i one koje je preskočio da bi došao da živi sa Laurom u njenom vremenu – Stefan Kriger zaplaka. Iznenadiše ga sopstvene suze, jer je mislio da ga je život pod Trećim Rajhom učinio zauvek nesposobnim da se rasplače nad bilo kime i bilo čime. Još veće iznenađenje – te prve suze nakon mnogo decenija, bile su suze radosnice.
Sedam ---------------------------------------------------------------------------- OD TADA... DOVEKA 1 Više od sat vremena kasnije, kada je policija krenula na sever u odnosu na puščani napad na policijsku patrolu na putu 111, kada su pronašli izrešetanu ,,tojotu“ i videli krv na pesku i tlu pored ivice kanala i prazan „uzi”, i kada su videli Lauru i Krisa kako se trude da izađu iz kanala u blizini „bjuika” sa „nisanovim” tablicama – očekivali su da bliža okolina bude posuta leševima, i nisu se razočarali. Prva tri leša su bila na dnu obližnjeg jarka, a četvrti je bio u udaljenoj pritoci u pravcu koji im je žena pokazala. U danima koji su uslediii ona je u potpunosti sarađivaia sa lokalnim, državnim i federalnim viastima – pa ipak, niko od njih nije bio ubeđen da je govorila pravu istinu. Dileri droge koji su ubili njenog supruga pre godinu dana su za njom poslali plaćene ubice, rekla je ona, jer su se očigledno plašili da če ih ona prepoznati. Oni su je napali u njenoj kući u blizini Big Bera sa takvom silinom i nemilosrdnošću da je morala da pobegne. a nije otišla u policiju jer nije verovala da nju i njenog sina vlasti mogu adekvatno da zaštite. Petnaest dana je bila u begu, još od napada automatskim oružjem koji se desio u noći 10. januara, na prvu godišnjicu ubistva njenog supruga. Uprkos svim predostrožnostima koje je preduzela, plaćene ubice su je pronašle u Palm Springsu. pratili su je putem 111, prisilili da siđe sa autoputa u pustinju i dalje je gonili pešice u kanale, gde ih je konačno pobila. Ta priča – jedna žena koja je zbrisala četiri iskusne ubice, plus još jednog čija je glava pronađena u prolazu iza
Brenkšoove kuće – bila bi neverovatna da ona nije dokazala da je izvrstan strelac, što je posledica intenzivnih vojnih treninga i vlasništva nelegalnog arsenala na kojem bi joj mogle pozavideti neke od zemalja Trećeg sveta. Tokom ispitivanja da bi se odredilo kako je došla do nelegalno modifikovanih „uzija” i nervnog gasa koji je pod potpunom kontrolom vojske, ona je rekla: ,,Ja pišem romane. Deo mog posla je da sprovodim mnogo istraživanja. Naučila sam kako da nađem bilo šta što želim da saznam, kako da nabavim bilo šta što mi je potrebno.“ Onda im je otkucala Debelog Džeka, a upad u njegovu piceriju je opravdao sve što je ona rekla. „Ništa joj ne uzimam za zlo“, izjavio je Debeli Džek novinarima povodom optužbi. ,,Ona mi ništa ne duguje. Niko od nas onome drugom ne duguje ništa što ne želi da mu duguje. Ja sam anarhista, ja volim ribe kao što je ona. Osim toga, neću ići u zatvor. Predebeo sam – ako bih umro, bila bi to okrutna i neobična kazna.“ Laura nije htela da im kaže ime čoveka kojeg je dovela u kuću Kartera Brenšoa u ranim jutarnjim satima 11. januara, čoveka čije su rane od metaka bile medicinski zbrinute. Rekla je samo da se radi o dobrom prijatelju koji je odseo u njenoj kući u blizini Big Bera kada su je ubice napale. On je, uporno je tvrdila, samo nevini svedok čiji bi život bio uništen ako bi bio uvučen u ovu prljavu aferu, a podtekst je bio da je on oženjen čovek sa kojim je ona u ljubavnoj vezi. On se sada sasvim lepo oporavlja od rane nanete metkom, i dovoljno je propatio. Vlasti su je žestoko pritisnule da kaže ime tog bezimenog ljubavnika, ali se ona nije pokolebala, a oni su morali da se ograniče na pritisak koji se odnosio samo na nju, pogotovo zato što je mogla da priušti sebi najbolje advokate u zemlji. Nikada nisu poverovali u tvrdnju da je misteriozni čovek njen ljubavnik. Mala istraga je bila potrebna pa da se utvrdi da je njen suprug,
tek godinu dana mrtav, bio neobično blizak sa njom i da se ona nije dovoljno oporavila od gubitka da bi bila u stanju da ubedi bilo koga da je spremna za ljubavnu vezu u senci uspomene na Denija Pakarda. Ne, nije mogla da objasni zašto nijedan od ubica nije nosio nikakav identifikacioni dokument ili zašto su svi bili identično obučeni, ili zašto nisu imali sopstveni automobil pa su morali da ga ukradu od žena u crkvi, ili zašto su se uplašili policajca u centru Palm Springsa toliko da su ga ubili na licu mesta. Trbušno tkivo na dva leša je imalo znake nečega za šta se ispostavilo da je određena vrsta čvrsto vezanog bandažera, pa ipak, nijedan od njih nije nosio takvu stvar – ona ni o tome nije znala ništa. Ko može znati, pitala je ona, kakve sve porive ljudi poput njih mogu da imaju u svojim asocijalnim postupcima? To je bila misterija koju ni najbolji kriminolozi i sociolozi nisu uspevali da adekvatno objasne. A ako svi ti stručnjaci nisu uspeli da osvetle najdublje i najtačnije porive za takvo sociopatsko ponašanje, kako bi od nje mogli da očekuju odgovor na svetovniju ali i bizarniju misteriju nestalih bandažera? Prilikom suočenja sa ženama čija je „tojota” bila ukradena i koje su tvrdile da su ubice bile anđeli, Laura Šejn ih je saslušala sa očiglednim interesovanjem, čak fascinirano, ali je nakon toga zapitala policajce da li će je iziagati šašavim izmišljotinama svakog ludaka koji se zainteresuje za njen slučaj. Bila je granit. Bila je gvožđe. Bila je čelik. Nisu mogli da je slome. Vlasti su je tukle sa neumoljivošću i snagom boga Tora kada maše svojim čekićem Mjolnirom, ali bez posledica. Posle nekoliko dana bili su ljuti na nju. Nakon nekoliko nedelja su pobesneli. Nakon tri meseca im se zgadila i želeli su da je kazne zato što ne drhti u strahu od njihove moći. Posle šest meseci bili su iznureni. Posle deset im
je bilo dosadno. Nakon godinu dana su se naterali da zaborave na nju. U međuvremenu su, naravno, ispitivali njenog sina Krisa, kao slabu kariku. Nisu ga pritiskali kao nju, izabravši umesto toga lažnu ljubaznost, prevare, trikove i lukavstva da bi naveli dečaka da otkrije sve ono što je njegova majka odbijala. Ali, kada su ga ispitivali u vezi nestalog ranjenog čoveka, on im je pričao o Indijani Džonsu, Luku Skajvokeru i Hanu Solou. Kada su pokušali da isčeprkaju iz njega nekoliko detalja u vezi događaja iz kanala, ispričao im je o ser Tomasu Žapcu, podaniku kraljice, koji stanuje u njihovoj kući. Kada su pokušali da izmame makar nešto o tome gde su se on i njegova mama krili – i šta su za to vreme radili – tokom šesnaest dana između 10. i 25. januara, dečak je rekao: ,Ja sam sve to prespavao, bio sam u komi, mislim zbog malarije ili marsovske groznice, znate, i dobio sam amneziju kao Vili Kojot onda kada ga je Ptica Trkačica prevarila da baci stenu na sopstvenu glavu.“ Najzad, iznerviran njihovom nesposobnošću da ukapiraju o čemu se radi, on je rekao: ,,To je porodična stvar, znate. Zar niste čuli za porodične stvari? Samo sa mamom mogu da razgovaram o tim stvarima. i to se ne tiče nikoga drugog. Ako počnete da porodične stvari raspravljate sa strancima, prilično brzo ćete se zapitati gde da idete ako želite da idete kući?“ Da bi vlastima još više zakomplikovala situaciju, Laura Šejn se javno izvinila svima čiju je imovinu prisvojila ili oštetila tokom niza svojih pokušaja da pobegne od plaćenih ubica koji su bili poslati za njom. Porodici čiji je „bjuik” ukrala ona je poklonila novi Kadilak. Čoveku kojem je skinula tablice sa „nisana” dala je novi „nisan”. U svakoj situaciji je izdašno nadoknadila štetu i sticala prijatelje na sve strane. Njene stare knjige su smesta počele da se doštampavaju, a neke od njih su se i ponovo pojavile na listama bestselera,
godinama nakon njihovog prvobitnog uspeha. Najveći filmski studiji su počeli da se takmiče za nekoliko prava na njene knjige koja su još uvek bila neprodata. Kružile su glasine, možda podsticane od njenog agenta ali verovatno tačne, da su izdavači spremni da ponude sedmocifrenu sumu da bi joj platili rekordan avans za njen novi roman. 2 Tokom te godine, Stefanu su Laura i Kris strašno nedostajali, ali život u kući Gejnsovih na Beverli Hilsu nije bio težak. Smeštaj je bio fantastičan, hrana izvrsna, Džejson je uživao da ga uči kako se može manipulisati filmom u njegovom kućnom studiju, a Telma je bila beskrajno zabavna. „Slušaj, Krigeru“, rekla je ona jednog letnjeg dana kraj bazena. „Možda bi ti radije bio sa njima, možda ti je dosadilo da se kriješ ovde, ali sagledaj sve alternative. Mogao bi i dalje biti zaglavljen u svom dobu, kada nisu postojale plastične vreće za đubre, dnevno menjanje donjeg veša, filmovi Telme Ekerson ili reprize „Giliganovog ostrva”. Smatraj se blagoslovenim što si se našao u ovom prosvetljenom dobu.“ „Radi se o...“ Neko vreme je posmatrao odbleske sunčevih zraka na hlorisanoj vodi. „Pa, plaši me da tokom ove godine razdvojenosti gubim ionako tanke šanse koje imam da je zadobijem.“ „Ne možeš je ni ovako zadobiti, Her Kriger. Nije ona set plastičnih posuda koje možeš osvojiti na tomboli prilikom prezentacije. Žena kao što je Laura ne može biti osvojena. Ona odlučuje kada će se dati, i to je to.“ „Ne ohrabruješ me baš preterano.“ „Nije moj posao da ohrabrujem..." „Znam...“
„...moj posao...“ „... da, da...“ „...je komedija. Premda bi sa svojim razornim izgledom verovatno bila podjednako uspešna i kao putujuća kurva – barem u stvarno udaljenim kampovima drvoseča.“ Za Božić su Laura i Kris došli u goste kod Gejnsovih, a Laurin poklon Stefanu je bio novi identitet. Iako je tokom većeg dela godine bila pod budnom pažnjom vlasti, ona je uspela da preko posrednika nabavi vozačku dozvolu, karticu socijalnog osiguranja, kreditne kartice i pasoš na ime Stiven Kriger. Poklonila mu je sve to ujutro, na Božić, upakovano u ukrasnu kutiju „Svi dokumenti su validni. U ’Beskrajnoj reci’ dva lika su u bekstvu i potreban im je novi identitet..." „Da", rekao je Stefan, „pročitao sam je. Tri puta." „Istu knjigu triput?", upita Džejson. Oni su svi zajedno sedeli oko božične jelke, jeli brzu hranu i pili kakao, a Džejson je bio u svom najraspoloženijem izdanju. „Laura, čuvaj se ovog čoveka. Meni zvuči kao da je opsesivno-kompulzivan tip." „Pa naravno", dobaci Telma, „za tvoj holivudski tip shvatanja, svako ko pročita bilo koju knjigu, makar to bilo i jedanput, je ili intelektualni div ili psihopata. Dakle, Laura, kako si uspela da dođeš do tako ubedljivo falsifikovanih isprava?" „To nisu falsifikati", reče Kris. „One su prave." „Tako je", dodade Laura. „Vozačka dozvola, a i sve ostalo, se nalazi u zvaničnim podacima. U istraživanju za 'Beskrajnu reku' morala sam da otkrijem šta se radi kada se želi doći do novog identiteta najvišeg kvaliteta, i pronašla sam jednog zanimljivog čoveka u San Francisku koji vodi pravu industriju dokumenata iz podruma ispod toples-bara..." „Nema krov (topless (engl.) – bez vrha, bez gornjeg dela. – prim. ur.)?“, upita Kris. Laura promrsi dečakovu kosu i nastavi: ,,U svakom slučaju, Stefane, ako pogledaš malo bolje u tu
kutiju pronaći ćeš i dve štedne knjižice. Otvorila sam ti račune pod tvojim novim imenom u ’Pacifičko) banci’ i banci ’Grejt vestern sejvings’." On je bio zaprepašten: „Ja ne mogu da uzimam pare od tebe. Neću..." „Ti si me spasao od invalidskih kolica, u više navrata mi spašavao život, a ja da ne mogu da ti dam novac ako to želim? Telma, šta njemu fali?" „On je muškarac", odvrati Telma. „Mislim da to sve objašnjava." „Dlakavi, neandertalski“, nastavi Telma, „Večito poluludi zbog preteranog nivoa testosterona, mučeni rasnim sećanjima na izgubljenu slavu lova na mamute – svi su isti!“ „Muškarci“, reče Laura. „Muškarci“, reče Telma. Na sopstveno iznenađenje, i gotovo protiv njegove volje; Stefan Kriger oseti kako tama unutar njega počinje da bledi, a svetlo počinje da nalazi okno kroz koje će osvetliti njegovu dušu. Krajem februara sledeće godine, trinaest meseci posle događaja iz pustinje pored Palm Springsa, Laura je predložila da on dođe da živi sa njom i Krisom u kući u blizini Big Bera. Krenuo je već sledećeg dana u finim novim ruskim sportskim kolima koja je kupio novcem koji je dobio od nje. Sledećih sedam meseci je spavao u gostinskoj sobi. Svake noći. Nije tražio ništa više. Samo da bude sa njima, dan za danom, da ga oni prihvataju i računaju na njega, bila je sva ljubav sa kojom je stigao da se nosi, barem neko vreme. Polovinom septembra, dvadeset meseci posle njegovog pojavljivanja na njenom pragu sa rupom od metka u grudima, ona ga je pozvala da spava sa njom. Tri noći kasnije skupio je hrabrosti da ode kod nje.
3 One godine kada je Kris napunio dvanaest godina, Džejson i Telma su kupili vikendicu u Montereju, koja se nalazila iznad najlepše obale na svetu, i navaljivali su da ih Laura, Stefan i Kris posete toktim avgusta, kada će oboje biti na odmoru, između dva filma. Jutra su u oblasti Montereja bila hladna i maglovita, dani topli i vedri, a noći veoma hladne bez obzira na godišnje doba, i taj dnevni obrazac je bio vrlo okrepljujući. Drugog petka, meseca avgusta, Stefan i Kris su krenuli u šetnju plažom sa Džejsonom. Na stenama u blizini obale su se sunčali morski lavovi, bučno lajući. Turisti su bili u automobilima gusto parkiranim duž puta koji je pratio plažu – neki su se upustili u opasan poduhvat izlaska na pesak da bi fotografisali ’kitove’ koji obožavaju sunce, kako su ih zvali. „Iz godine u godinu“, rekao je Džejson, „ima sve više stranih turista. To je već prava invazija. I, primećujete – uglavnom su to Japanci, Nemci i Rusi. Pre manje od pola veka vodili smo najveći rat u isloriji protiv njih, a sada su svi oni bogatiji nogo mi. Japanska elektronika i automobili, ruski automobili i kompjuteri, nemački automobili i kvalitetne mašine raznih vrsta... Tako mi svega, Stefane, mislim da Amerikanci često stare neprijatelje tretiraju bolje od starih prijatelja." Stefan je zastao da bi posmatrao morske lavove koji su privlačili pažnju turista i mislio je na grešku koju je napravio prilikom susreta sa Vinstonom Čerčilom. Ali reci mi barem nešto. Ubi me radoznalost. Da vidimo... pa, na primer, šta će biti sa Sovjetima posle rata? Stari lisac je govorio tako ležerno, kao da mu je to pitanje slučajno palo na pamet, kao da je isto tako mogao da pita i da li će se u budućnosti promeniti kroj muških odela, dok je ustvari
to pitanje bilo proračunato, a odgovor na njega ga je veoma interesovao. Služeći se onim što mu je Stefan rekao, Čerčil je računao na zapadne saveznike da će nastaviti borbu u Evropi posle poraza Nemačke. Iskoristivši sovjetsko osvajanje zemalja u Istočnoj Evropi kao izgovor da se okrenu protiv njih, Saveznici su ratovali protiv Rusije, potisnuli ih u njihovu matičnu zemlji, i konačno ih potpuno porazili. Ustvari, tokom celog rata sa Nemačkom, Sovjete su pomagale oružjem i novcem upravo Sjedinjene Države, i kada je te pomoći nestalo, oni su se predali u roku od nekoliko meseci. Na kraju krajeva, oni su bili iscrpljeni ratom protiv svog nekadašnjeg saveznika, Hitlera. Sada je svet bio daleko drugačiji od onoga što je sudbinski bilo određeno, i sve to zato što je Stefan odgovorio na jedno Čerčilovo pitanje. Za razliku od Džejsona, Telme, Laure ili Krisa, Stefan je bio čovek van vremena, čovek kojem ovo doba nije bilo njegovo sudbinsko boravište – godine posle velikog rata su bile njegova budućnost, dok su te iste godine za te ljude bile prošlost. Zato se on sećao i budućnosti kakva je jednom bila i budućnosti koja je sada zamenila onu staru. Oni se, međutim, nisu sećali drugačijeg sveta do ovog u kojem nikakve velike sile nisu bile neprijateljske jedne prema drugima, u kojem nije postojao veliki preteći nuklearni arsenal, u kojem je demokratija cvetala u Rusiji, u kojem je vladao mir i izobilje. Sudbina se trudi da uspostavi obrazac koji je određen. Ali ponekad, srećom, ne uspe. Laura i Telma su ostale u stolicama na ljuljanje, na tremu. Posmatrale su kako muškarci idu dole ka moru i zatim na sever, plažom, sve dok nisu nestali sa vidika. „Da li si srećna sa njim, Šejnova?“ „On je melanholičan čovek.“ „Ali drag.“ „Nikada neće biti Deni.“
„Ali, Deni je mrtav.“ Laura klimnu glavom. Zaljuljaše se. „Kaže da ga ja otkupljujem“, reče Laura. „Misliš, kao kupone iz prodavnice?“ Konačno, Laura reče: „Volim ga.“ „Znam“, odvrati Telma. „Nikada nisam ni pomislila da bih mogla... ponovo. Mislim, da volim muškarca na taj način.“ „Koji je to način, Šejnova? Pričaš li ti to o nekoj novoj nastranoj pozi? Bližiš se srednjem dobu – imaćeš četrdeset za ne tako mnogo meseci – pa, zar nije vreme da reformišeš svoje bludne navike?“ „Ti si nepopravljiva." „Trudim se.“ ,,A šta je sa tobom, Telma? Da li si ti srećna?“ Telma potapša svoj ogromni trbuh. Bila je u sedmom mesecu trudnoće. „Vrlo srećna, Šejnova. Jesam li ti rekla – možda su blizanci?“ „Rekla si mi.“ „Blizanci“, reče Telma kao da joj ta mogućnost uliva duboko poštovanje. „Pomisli kako bi se Rut radovala.“ Blizanci. Sudbina se trudi da uspostavi obrazac koji je određen. I ponekad, srećom, uspeva. Sedele su neko vreme u prijatnoj tišini, udišući zdravi morski vazduh, slušajući kako vetar blago šumi kroz borove i čemprese Montereja. Posle izvesnog vremena, Telma reče: „Sećaš li se dana kada sam došla u tvoju kuću u planinama a ti si vežbala gađanje u metu u zadnjem dvorištu?" „Sećam se. M
„Raznosila si one ljudske figure. Režala si, čikala svet da te takne, oružje sakriveno na sve strane. Tog dana si mi rekla da si ceo život provela trpeći ono što bi ti sudbina bacila, ali da više nikada nećeš trpeti – borićeš se da zaštitiš ono što je tvoje. Bila si ljuta toga dana, Šejnova, i jako ogorčena." „Da." „Sada, ja znam da još uvek trpiš. A znam i to da si još uvek borac. Svet je još uvek pun smrti i tragedija. Uprkos svemu tome, nekako više nisi ogorčena.“ „Nisam.“ „Odaj mi tajnu?“ „Naučila sam treću veliku lekciju, i to je sve. Kao dete – naučila sam da trpim. Posle Denijeve smrti – naučila sam da se borim. Sada još uvek trpim i borim se – ali sam naučila da prihvatam. Sudbina postoji.“ „Zvučiš kao istočnjačko-mistično-transcedentalnobaljezganje, Šejnova. Isuse. ’Sudbina postoji.' Sad ćeš mi još reći da pevušim mantru i posmatram svoj pupak.“ „Ispunjen blizancima kao što si i ti“, reče Laura. „Ti ne možeš čak ni da vidiš svoj pupak.“ „O, da, mogu – pomoću precizno podešenih ogledala.“ Laura prasnu u smeh. „Volim te, Telma." „Volim i ja tebe, seko.“ Onda su se ljuljale i ljuljale. Dole, na obali, nadolazila je plima.