Din Kunc - Sevanje

oseća malo bolje iako je još uvek veoma slab i iznenađujuće pospan. Zamolio je da ga pomere malo višlje u krevetu. Kris je doneo dva dodatna jastuka iz ormana i pomogao svojoj majci da pridigne ranjenika. „Kako se zoveš?“, pitala je Laura. „Stefan. Stefan Kriger.“ Tiho je ponovila njegovo ime, i zvučalo joj je dobro, ne melodično, već čvrsto, muško ime. To prosto nije bilo ime za anđela-čuvara, i ona je bila blago zabavljena kada je shvatila da je nakon toliko godina, uključujući i dve decenije tokom kojih je ispovedala neverovanje u njega, ipak očekivala da njegovo ime bude muzikalno i nezemaljsko. ,,I zaista dolaziš iz..." „Hiljadu devetsto četrdeset i četvrte", ponovi on. Napor potreban da sedne izazvao je pojavu sitnih graški znoja iznad njegovih obrva – ili je možda taj znoj bio posledica pomisli na mesto i vreme u kojem je njegovo dugo putovanje započelo. „Berlin, Nemačka. Tamo je bio sjajan poljski naučnik, Vladimir Penlovski, od strane nekih smatran za ludaka i vrlo verovatno da je stvarno bio lud – ja mislim da je bio jako lud – ali i genijalan. On je bio u Varšavi, radio je na izvesnim teorijama o prirodi vremena i to više od dvadeset pet godina pre nego što su Nemačka i Rusija sklopile dogovor da napadnu Poljsku, 1939...“ Penlovski je, prema Stefanu Krigeru, bio simpatizer nacista i pozdravio je Hitlerove snage. Možda je znao da će od Hitlera uspeti da dobije onu vrstu finansijske pomoći za svoja istraživanja koju nije mogao da dobije od racionalnijih izvora. Sa Hitlerovom ličnom podrškom, Penlovski i njegov najbliži asistent Vladislav Januškaj otišli su u Berlin i osnovali institut za istraživanje vremena, koji je bio toliko tajan da mu čak nije dato ni ime. Prosto su ga zvali institut. Tamo je, u saradnji sa podjednako predanim i dalekovidim nemačkim naučnicima, finansiran od strane naizgled neiscrpnih izvora Trećeg rajha,

Penlovski pronašao način da probuši arteriju vremena i da se kreće po krvotoku dana, meseci i godina. „Blicštrase“, reče Stefan „Blic – to znači sevanje", reče Kris. „Kao Blickrig – munjevit rat – u onim onim starim filmovima." „’Put Sevanja’, u ovom slučaju", reče Stefan. „Put kroz vreme. Put u budućnost." On bi bukvalno trebalo da se zove Cukuntfštrase, ili ’Put budućnosti’, objašnjavao je Stefan, jer Vladimir Penlovski nije uspeo da pronađe način da šalje ljude unazad kroz vreme putem kapije koju je izumeo. Oni su mogli da putuju samo napred, u budućnost, i da se automatski vrate u svoje doba. „Izgleda da postoji neki kosmički mehanizam koji sprečava putnike kroz vreme da se umešaju u sopstvenu prošlost u cilju promene sadašnjih okolnosti. Vidite, ako bi mogli da putuju nazad kroz vreme, oni bi izazvali isvesne..." „Paradokse!“, upade Kris uzbuđeno. Stefan je delovao iznenađeno kada je čuo da dečak izgovara tu reč. Smešeći se, Laura reče: „Kao što sam ti rekla, vodili smo dosta dugačak razgovor o tvojem Mogućem poreklu, i putovanje kroz vreme se ispostavilo kao najlogičnije. A moj Kris, pa, gledaš u eksperta za uvrnuto." „Paradoks", složi se Stefan. „Ista reč u nemačkom i engleskom jeziku. Aku bi putnik kroz vreme mogao da putuje u sopstvenu prošlost i da utiče na neke istorijske događaje, te promene bi imale ogromna grananja. One bi promenile budućnost iz koje je on došao. Zbog toga on ne bi mogao da se vrati u isti svet iz kojeg je otišao..." ,,Paradoks!“, upade Kris radosno. „Paradoks", složi se Stefan. „Očigledno se priroda gnuša paradoksa i uopšte ne dozvoljava da ga putnik kroz vreme napravi. I hvala bogu zbog toga. Zato što... pretpostavimo, na

primer, da Hitler pošalje ubice u prošlost da bi ubili Frenklina Ruzvelta i Vinstona Čerčila mnogo pre nego što su oni počeli svoje karijere, što bi kao posledicu imalo izbor drugih ljudi u Americi i Engleskoj, ljudi koji bi bili manje pametni i koje bi lakše izmanipulisali, što bi Hitlera dovelo do pobede ’44. ili ranije." Stefan je sada govorio sa strašću koja nije odgovarala njegovim zdravstvenim mogućnostima, i Laura je videla kako iz reči u reč plaća danak. Graške znoja su se gotovo osušile iznad njegovih obrva, ali sada se, iako nije gestikulisao, ponovo tanki sloj znoja presijavao na njegovom bledom čelu. Kolutovi oko njegovih očiju, nastali zbog iscrpljenosti, kao da su potamneli. Ipak, nije mogla da ga zaustavi da bi se odmorio jer je morala da sasluša sve što je on imao da kaže – a i zato što joj on ne bi dozvolio da ga zaustavi. „Pretpostavmo da firer može da pošalje atentatore da ubiju Dvajta Ajzenhauera, Džordža Patona, feldmaršala Mongomerija, da ih ubiju u njihovim kolevkama, dok su još bebe, da eliminiše njih i sve druge, sve najbolje vojne stručnjake koje Saveznici imaju. Tada bi veći deo sveta bio njegov do ’44, u kom slučaju bi putnici kroz vreme trebalo da se vrate unazad da bi ubili ljude koji su već mrtvi i ne predstavljaju nikakvu pretnju. Paradoks, vidite. A hvala bogu što priroda ne dozvoljava takve paradokse, mešanje u prošlost samih putnika kroz vreme, jer da je drugačije, Adolf Hitler bi ceo svet već pretvorio u koncentracioni logor, u krematorijum." Neko vreme su svi ćutali, kao da je mogućnost takvog pakla na zemlji pogodila svakog od njih. Čak je i Kris odreagovao na sliku tog promenjenog sveta koju je Stefan dočarao, jer on je bio dete osamdesetih, u kojima su zlikovci u filmovima ili televizijskim melodramama obično bili ili proždrljivi vanzemaljci sa dalekih zvezda ili nacisti. Svastika, simbol u obliku srebrne mrtvačke lobanje i crne uniforme SS-

ovaca, i onaj čudni fanatik sa malim brkovima bili su za Krisa posebno strašni zato što su bili deo mitologije, stvorene od strane medija, na kojoj je on odrastao. Laura je bila svesna da su stvarni ljudi i događaji, kada su jednom podvedeni pod mitologiju, detetu nekako stvarniji čak i od hleba koji jede. Stefan reče: „Tako smo sa instituta mogli da idemo samo unapred kroz vreme, ali i to je bilo korisno. Mogli smo da preskočimo nekoliko decenija i otkrijemo da li je Nemačka izdržala mračne dane rata i da li je nekako napravila obrt. Ali, naravno, otkrili smo da Nemačka nije učinila ništa takvo, da je Treći rajh ipak poražen. Pa ipak, sa svim saznanjima koja smo iz budućnosti mogli da dobijemo, zar i takav ishod ne bi mogao biti promenjen? Sigurno postoje stvari koje Hitler može da uradi da bi spasao Rajh, čak i tako kasno kao što je ’44. A postoje i stvari koje mogu biti donete iz budućosti sa kojima bi se rat ipak mogao dobiti..." „Kao što je“, upade Kris, „atomska bomba!" „Ili znanje o tome kako ona može da se napravi", nastavi Stefan. „Rajh je već imao nuklearni istraživački program, znate, i ako bi oni na vreme načinili prodor, podelili atom..." „Dobili bi rat“, reče Kris. Stefan zatraži vodu, i ovoga puta popi pola čaše. Hteo je da drži čašu neozleđenom rukom, ali se previše tresao – voda je pljusnula po posteljini i Laura je morala da mu pomogne. Kada je ponovo progovorio glas mu je povremeno podrhtavao: „Zato što putnik kroz vreme postoji izvan vremena tokom putovanja, on ne samo što može da se kreće kroz vreme već i kroz prostor, takođe. Zamislite ga kako lebdi iznad zemlje, nepokretan, dok se Zemljina kugla ispod njega okreće. Naravno, ne radi on baš to, ali ga je lakše tako zamisliti nego ga zamisliti kako luta u nekoj drugoj dimenziji. Znači, on visi iznad zemlje,

a ona se okreće ispod njega; njegovo putovanje u budućnost je tačno sračunato, tako da on može da stigne u tačno određeno vreme u Berlin, isti onaj grad koji je napustio pre mnogo godina. Ali, ako bi odlučio da putuje nekoliko sati više ili manje, svet će se za toliko okrenuti ispod njega, i on će dospeti na neko drugo mesto na njegovoj površini. Izračunavanja da bi se postiglo tačno vreme dolaska su strahovito teška u mom dobu, 1944...“ „Ali sada bi bila laka“, reče Kris, ,,sa kompjuterima." Meškoljeći se zbog neprijatnosti na jastucima kojima je bio poduprt, stavljajući svoju drhtavu desnu ruku na ranjeno levo rame, kao da može da uguši bol dodirom, Stefan nastavi: „Timovi nemačkih naučnika, praćeni Gestapoom, tajno su poslati u različite gradove Evrope i Amerike u godinu 1985. da bi prikupili glavne podatke za pravljenje nuklearnog oružja. Informacije za kojima su tragali nisu bile tajne ni teške za pronalaženje. Nešto su i sami znali, iz sopstvenih istraživanja, a ostalo su mogli da pribave iz članaka i naučnih publikacija javno dostupnih u svakoj većoj univerzitetskoj biblioteci ’85. Četiri dana pre nego što sam poslednji put napustio institut, ti timovi su se vratili iz ’85. u mart 1944. sa materijalom koji će Trećem rajhu obezbediti nuklearno oružje pre jeseni te iste godine. Predviđeno je da provedu nekoliko nedelja na institutu proučavajući taj materijal pre nego što budu odlučili kako će i gde dostaviti to znanje istraživačima Nemačkog nuklearnog programa, a da ne otkriju kako su do njega došli. Tada sam shvatio da moram da uništim institut i sve što je u njemu, ključne ličnosti kao i dokumente, da bih sprečio da budućnost oblikuje Adolf Hitler." Dok su ga Laura i Kris zaneseno slušali, Stefan Kriger im je ispričao kako je postavio eksploziv na institutu, kako je svog poslednjeg dana u ’44. ubio Penlovskog, Januškaja i Volkova, i kako je programirao kapiju da ga odnese Lauri, u sadašnje doba, u Ameriku.

Ali, nešto je pošlo naopako u poslednjem minutu, kada je Stefan kretao. Napon javne električne mreže je pao. RAF je bombardovao Berlin prvi put u januaru te godine, a američki bombarderi su prvi put napali danju šestog marta, tako da je strujno napajanje bilo često u prekidu, ne samo zbog štete od bombi nego i zbog sabotaža. Da bi se zaštitili od takvih prekida sama kapija je imala sopstveni sigurnosni agregat. Stefan nije čuo bombe onoga dana kada je, ranjen od strane Kokoške, upuzao u kapiju, tako da je očigledno nestalo struje kao posledica sabotaže. ,,I tajmeri na eksplozivima su stali. Kapija nije uništena. Ona je tamo još uvek otvorena i oni nas progone. I... oni još uvek mogu da dobiju rat.“ Lauru je ponovo počinjala da boli glava. Prstima je stegla slepoočnice. „Čekaj malo. Hitler ne može uspeti da napravi atomsko oružje i da pobedi u Drugom svetskom ratu jer mi ne živimo u svetu u kojem se to dogodilo. Ne treba da se brineš. Nekako, uprkos svom znanju koje su vratili kroz kapiju, oni očigledno nisu uspeli da razviju nuklearno oružje." ,,Ne“, odvrati on. ,,Do sada nisu uspevali, ali ne možemo pretpostaviti da i dalje neće uspevati. Za ljude na institutu u Berlinu 1944, njihova prošlost jeste nepromenljiva, kao što sam rekao. Oni ne mogu da putuju unazad i da je promene. Ali oni mogu da promene svoju budućnost i našu, zato što je budućnost putnika kroz vreme podložna promeni – on može da načini korake da bi je promenio." „Ali njegova budućnost je moja prošlost", reče Laura. ,,I ako prošlost ne može da se menja, kako on može da promeni moju prošlost?" „Aha“, reče Kris. ,,Paradoks.“ Laura nastavi: „Slušaj, ja nisam proživela trideset i četiri godine u svetu

kojim vlada Adolf Hitler i njegova svita; dakle, uprkos kapiji, Hitler nije uspeo.“ Stefanov izraz lica je bio tužan. „Da je putovanje kroz vreme izmišljeno sada, 1989, ta prošlost o kojoj ti govoriš – Drugi svetski rat i svaki događaj posle njega – bili bi nepromenljivi. Ti ne bi mogla da ih promeniš, jer bi se prirodni zakoni protiv putovanja u prošlost i paradoksa tog putovanja odnosili na tebe. Ali putovanje kroz vreme nije otkriveno ovde – nije ni ponovo otkriveno. Putnici kroz vreme sa instituta u Berlinu 1944. su slobodni da promene svoju budućnost, očigledno, i premda će time istovremeno promeniti i tvoju prošlost, ništa ih u prirodnim zakonima neće u tome sprečiti. I eto najvećeg paradoksa od svih – jedinog koji iz nekog razloga priroda izgleda dopušta." „Ti tvrdiš da oni još uvek mogu da naprave nuklearno oružje u prošlosti sa informacijama koje su dobili u 1985. godini", reče Laura, ,,i da dobiju rat?“ ,,Da. Osim ako institut ne bude uništen." ,,I šta onda? Iznenada, svuda oko nas vidimo kako se stvari menjaju a mi živimo pod nacistima?" ,,Da. A ti čak nećeš ni znati da se to dogodilo jer ćeš biti različita osoba nego što si sada. Čitava tvoja prošlost se uopšte neće ni dogoditi. Ti ćeš proživeti potpuno drugačiju prošlost i nećeš se sećati ničeg drugog, ničeg od onoga što ti se dešavalo u ovom životu, zato što taj život nikada neće ni postojati. Mislićeš da je svet oduvek bio takav, da nikada nije postojao svet u kojem je Hitler izgubio." Ono što je on iznosio prestrašilo je i užasnulo Lauru jer joj se svet učinio još krhkijim nego što je ranije mislila. Svet pod njenim nogama odjednom je izgledao podjednako realno kao svet snova, bio je sposoban da se rastoči bez upozorenja i da je glavačke baci u veliku mračnu prazninu. Sa rastućim strahom ona reče:

„Ako oni promene svet u kojem sam odrasla, ja možda nikada nisam upoznala Denija, nikada se nisam udala." „Ja se možda nikada nisam rodio“, reče Kris. Ona poseže za Krisom i spusti šaku na njegovu ruku, ne samo da bi utešila njega nego i da bi ubedila sebe u njegovu sadašnju čvrstoću. „Možda se ni ja nisam rodila. Sve što sam videla, sve dobro i loše u svetu koji je postojao od 1944... sve će to biti zbrisano kao zamak u pesku, i umesto njega će postojati neka nova realnost." „Nova i gora realnost", reče Stefan, očigledno iscrpljen naporom koji je preduzeo da bi objasnio šta je u igri. „U tom novom svetu, ja možda neću napisati svoje romane." „Ili, ako bi pisala romane", reče Stefan, ,,oni bi bili različiti od onih koje si napisala u ovom životu, groteskna dela stvorena od strane umetnika koji radi pod vlašću totalitarne vlade, u gvozdenoj pesnici nacističke cenzure." „Ako ti tipovi naprave atomsku bombu u 1944.", reče Kris,“mi ćemo se svi samo zdrobiti u prašinu i nestati." ,,Ne bukvalno. Ali kao prašina, da.“ Stefan Kriger je potvrdio. „Nestati, bez traga da smo ikada i bili rođeni." „Moramo da ih sprečimo", reče Kris. „Ako budemo mogli", složi se Stefan. „Ali prvo treba da ostanemo živi u ovoj stvarnosti, a to možda neće biti lako.“ Stefan je morao da se olakša, i Laura mu je pomogla u kupatilu motela, vodeći ga kao da je medicinska sestra navikla na rukovanje vodovodom bolesnih muškaraca. Kada ga je vraćala u krevet, ponovo je bila zabrinuta za njega. Iako je bio mišićav, osećalo se da je mlitav, hladno-vlažan, i bio je strahovito slab. Ukratko mu je ispričala pucnjavu kod Brenkšoa, tokom

koje je on bio u komi. „Ako te ubice dolaze iz prošlosti, a ne iz budućnosti, kako oni znaju gde da nas nađu? Kako su oni, u 1944, znali da ćemo mi biti kod dr Brenkšoa onda kada smo bili, četrdeset i pet godina kasnije?" „Da bi nas našli", odvrati Stefan, ,,oni izvedu dva putovanja. Prvo odu dalje u budućnost, nekoliko dana dalje, recimo u sledeći vikend, da bi utvrdili da li smo se do tada negde pojavili. Ako nismo – a očigledno nismo – oni počnu da pregledaju javne izvore. Prvo stare novinske članke. Traže priče o pucnjavi u tvojoj kući od prošle noći, i u tim pričama oni pročitaju da si odvela ranjenog muškarca u Brenkšoovu kuću u San Bernardino. Onda se prosto vrate u ’44. i krenu na drugi put – ovoga puta kod dr Brenkšoa u rane jutarnje sate ovog jutra, 11. januara." „Oni mogu da se igraju školice oko nas“, reče Kris Lauri. „Mogu da preskoče unapred kroz vreme da vide gde smo se pojavili, a zatim da izaberu najpogodnije mesto duž vremenskog toka da bi napravili zasedu. To je kao... da smo mi kauboji, a da su Indijanci svi odreda medijumi." „Ko je Kokoška?", pitao je Kris. ,,Ko je čovek koji je ubio mog tatu?“ „Šef obezbeđenja na institutu", odgovori Stefan. ,,On tvrdi da je daleki rođak Oskara Kokoške, značajnog austijskog slikara ekspresioniste, ali ja sumnjam u to jer naš Kokoška nema ni trunku umetničke osećajnosti. Standartenfirer – što znači pukovnik – Hajnrih Kokoška je efikasni ubica za Gestapo." „Gestapo", ponovi Kris, obuzet strahom. „Tajna policija?" „Državna policija", reče Stefan. „Naširoko je poznato da ona postoji, ali joj je dozvoljeno da radi u tajnosti. Kada se on pojavio na onom planinskom putu 1988, ja sam bio isto iznenađen kao i vi. Nije bilo sevanja. Mora da je stigao mnogo

dalje od nas, dvadeset-trideset kilometara dalje, u neku drugu dolinu San Bernardina, tako da je sevanje bilo za nas neprimetno." Sevanje koje je povezano sa putovanjem kroz vreme je u stvari veoma ograničen fenomen, objasnio je Stefan. „Pošto se Kokoška pojavio tamo, na mom tragu, pomislio sam da ću se po povratku na institut suočiti sa besom svih mojih kolega zbog moje izdaje, ali kada sam stigao, niko na mene nije obraćao pažnju. Bio sam zbunjen. Zatim je, kada sam ubio Penlovskog i ostale, kada sam bio u glavnoj laboratoriji i pripremao se za svoj poslednji skok u budućnost, Hajnrih Kokoška upao i pucao na mene. On nije bio mrtav! Nije poginuo na putu u 1988. Tada sam shvatio da je očigledno Kokoška saznao za moju izdaju tek kada je pronašao ljude koje sam ja pobio. On će otići u 1988. i pokušati da me ubije – i sve vas – tek kasnije. Sto znači da kapija mora biti da je otvorena da bi on to mogao da uradi, i da je meni suđeno da omanem u pokušaju da je uništim. Barem tada.“ „Bože, kako me boli glava“, reče Laura. Kris izgleda uopšte nije imao problema da prati zamršene niti putovanja kroz vreme. Rekao je: „Znači, pošto ste vi prošle noći došli u našu kuću, Kokoška je otputovao u 1988. i ubio mog oca. Jeee! Na neki način, gospodine Kriger, Vi ste ubili Kokošku četrdeset i tri godine pošto je on vas ranio u toj laboratoriji... pa ipak vi ste ubili njega pre nego što je on pogodio vas. Ovo je luda stvar, mama, zar nije luda? Zar nije super?“ „Stvarno je nešto“, složi se ona. ,,A kako je Kokoška uspeo da te nađe na onom planinskom putu?“ „Pošto je otkrio da sam ubio Penlovskog, i pošto sam pobegao kroz kapiju, Kokoška je sigurno pronašao eksplozive ostavliene na tavanu i u podrumu. Zatim mora da je kopao po podacima o svim vremenima kada je kapija korišćena, a koji se automatski čuvaju u mašineriji. Radi se o delu podataka o

vremenskim putovanjima za koja sam samo ja bio odgovoran, tako da niko ranije nije ni mogao da primeti sve moje izlete u tvoj život, Laura. U svakom slučaju, Kokoška je sigurno i sam preduzeo nekoliko putovanja kroz vreme, mora da je puno putovao da bi ustanovio kuda sam ja išao, posmatrajući me u potaji kako ja posmatram tebe, posmatrajući kako ja menjam tvoju sudbinu na bolje. Sigurno je prisustvovao danu kada sam došao na groblje za vreme sahrane tvog oca, mora da je posmatrao kako sam prebio Šenera. Ali ja ga nikada nisam primetio. Od svih putovanja u tvoj život koje sam preduzimao, od svih vremena kada sam te samo posmatrao i onda kada sam delovao da bih te spasao, on je izabrao mesto gde da nas ubije. Mene je želeo da ubije jer sam izdajnik, a tebe i tvoju porodicu zato... pa, zato što je shvatio da si ti za mene veoma važna." Zašto? pomisli ona. Zašto sam ti ja toliko važna, Stefane Krigeru? Zašto si se umešao u moju sudbinu, pokušavajući da mi daš bolji život? Htela je odmah da mu postavi ta pitanja, ali on je imao još nešto da doda u vezi Kokoške. Njegova snaga je izgleda brzo bledela, i imao je problema da drži glavne niti razgovora. Laura nije želela da ga prekine i da ga tako zbuni. On nastavi: ,,Sa satova i iz grafikona koji se nalaze na programskoj tabli kapije, Kokoška je mogao da otkrije moje poslednje odredište: prošlu noć, tvoju kuću. Ali, vidiš, ja sam u stvari nameravao da se vratim u noć kada je Deni poginuo, kao što sam ti obećao, a, umesto toga, vratio sam se godinu dana kasnije zato što sam napravio neku grašku prilikom unosa svojih proračuna u mašinu. Pošto sam prošao kroz kapiju, ranjen, Hajnrih Kokoška je pronašao te proračune. On je shvatio moju grešku, i saznao je gde da me nađe ne samo prošle noći nego i one noći kada je Deni poginuo. Na neki način, time što sam došao da vas spasem od kamiona prošle godine, sa sobom sam doveo i Denijevog ubicu. Osećam se odgovornim zbog toga

iako bi Deni svakako poginuo u nesreći. Barem ste ti i Kris živi. Za sada.“ „Zašto te Kokoška ne bi pratio u 1989, u našu kuću, prošle noći? On je znao da si ti već ranjen, da si lak plen." „Ali je takođe znao i to da ću ja očekivati da me on prati – plašio se toga što sam naoružan i spreman da ga dočekam. Zato je otišao u 1988, gde ga nisam očekivao, gde je imao prednost iznenađenja. Takođe, Kokoška je verovatno zaključio da ako me bude pratio u 1988. i tamo me bude ubio, nikako i nikada neću moći da se vratim na institut sa tog planinskog puta, tako da neću ni imati priliku da ubijem Penlovskog. On je, bez sumnje, mislio da može da napravi trik sa vremenom i da poništi ta ubistva i tako spase vođu projekta. Ali, naravno da to nije mogao da učini, zato što bi tako promenio sopstvenu prošlost, što je nemoguće. Penlovski i ostali su već bili mrtvi i ostaće mrtvi. Da je Kokoška bolje razumeo zakone putovanja kroz vreme, shvatio bi da ću ga ja ubiti 1988, kada me bude pratio tamo, zato što u momentu kada je on krenuo na taj put da bi osvetio Penlovskog, ja sam se već bio vratio na institut iz te noći – živ!“ Kris upita: „Mama, da li ti je dobro?“ „Prave li ’aspirin’ u tabletama od pola kilograma?", upita ona. „Znam da je teško sve to prihvatiti", reče Stefan. „Ali, to je Hajnrih Kokoška. Ili ko je on bio. On je uklonio eksploziv koji sam ja postavio. Zbog njega – i zbog nepredvidljivog nestanka struje koji je zaustavio tajmer na detonatoru – institut i dalje postuji, kapija je i dalje otvorena i agenti Gestapoa pokušavaju da nas pronađu ovde – i da nas ubiju." ,,Zašto?“, upita Laura. „Zbog osvete“, odvrati Kris. ,,Oni prelaze četrdeset i pet godina vremena da bi nas

pobili samo iz osvete?“, reče Laura. „Sigurno tu ima nečeg više od toga.“ ,,Ima“, reče Stefan. „Hoće da nas ubiju zato što veruju da smo mi jedini ljudi na svetu koji mogu da nađu način da zatvore kapiju pre nego što oni dobiju rat i promene svoju budućnost. I u toj pretpostavci oni ne greše." ,,Kako?“, upita ona zgranuto. „Kako mi možemo da uništimo institut pre četrdeset i pet godina?“ „Još uvek nisam načisto", reče on. „Ali, razmisliću o tome.“ Laura poče da postavlja još pitanja, ali Stefan odmahnu glavom. Izgovorio se iscrpljenošću i ubrzo je ponovo otplovio u san. Kris im je za ručak napravio sendviče sa puterom od kikirikija i namirnicama koje je doneo iz prodavnice. Laura nije imala apetit. Videla je da će Stefan spavati narednih nekoliko sati, pa je otišla da se istušira. Posle toga se osećala bolje, čak i u izgužvanoj odeći. Tokom celog poslepodneva televizijski program je bio nepopustljivo idiotski: sapunske serije, kvizovi, još sapunica, reprize „Fantastičnog ostrva”, „Hrabrih i lepih" i Fila Donahjua, koji vitla tamo-amo kroz publiku u studiju preklinjući ih da podstaknu svoju savest – i da nađu saosećanje – u pogledu jedinstvenog položaja zubara transvestita. Laura napuni „uzijev” okvir municijom koju je tog jutra kupila u prodavnici oružja. Napolju su se, dok je dan nestajao, formirale grudve tamnih oblaka i rasle su sve dok nisu potpuno zaklonile plavetnilo neba. Urmina palma pored ukradenog „bjuika” kao da je približila svoje listove u očekivanju oluje. Laura je sela na stolicu, podigla stopala na ivicu kreveta, zatvorila oči i nakratko zadremala. Probudila se zbog ružnog sna

u kojem je otkrila da je načinjena od peska i da se brzo rastače na olujnoj kiši. Kris je spavao u drugoj stolici, a Stefan je i dalje tiho hrkao u krevetu. Padala je kiša, šuplje dumbarajući po krovu motela, tupkajući po barama na parkingu, zvučeći kao vrelo ulje iako je dan bio hladan. Bila je to tipična oluja za južnu Kaliforniju, tropski teška i uporna ali bez grmljavine i munja. Povremeno bi ta pirotehnika pratila kišu u ovom delu sveta, ali ređe nego u drugim delovima. Sada je Laura imala poseban razlog da bude zahvalna na toj klimatskoj činjenici, zato što da je bilo munja i grmljavine, ona ne bi znala da li je to prirodna pojava ili znak dolaska Gestapoovih agenata iz drugog doba. Kris se probudio u pet i petnaest, a Stefan Kriger nekih pet minuta kasnije. Obojica su izjavili da su jako gladni, a izuzev toga što je imao apetit, Stefan je počeo da pokazuje i druge znake oporavka. Njegove oči su pre bile zakrvavljene i vlažne – sada su bile bistre. Bio je u stanju da se pridigne na krevetu uz pomoć svoje zdrave ruke. U njegovoj levoj ruci, koja je ranije bila utrnula i potpuno beskorisna, sada se povratio osećaj, i on je bio u stanju da je savije, da mrda prstima i da ih stisne u slabu pesnicu. Umesto večere, ona je želela odgovore na svoja pitanja, ali ona je vodila život koji ju je naučio strpljenju, pored svega ostalog. Kada su uzimali sobu u motelu, nešto posle jedanaest sati pre podne tog jutra, Laura je preko puta ulice primetila kineski restoran. Sada je, premda nerado ostavivši Krisa i Stefana, otrčala kroz kišu da im nabavi nešto hrane. Ispod jakne je nosila „čifs spešl .38”, a „uzi” je ostavila na krevetu kod Stefana. Premda je on bio preveliki i previše moćan da bi Kris njime rukovao, Stefan bi možda bio u stanju da, kada se osloni na uzglavlje, povuče obarač čak i samo desnom rukom, iako bi šok trzaja povredio njegovu ranu. Kada se vratila, promočena od kiše, stavili su kutije od

impregniranog kartona sa hranom na krevet – osim dve porcije supe od jaja koje su bile za Stefana, i koje je stavila na noćni stočić pored njega. Pošto je bila u mirisnom restoranu i ona je dobila apetit, pa je, prirodno, naručila previše hrane: pile u limunovom soku, govedinu sa pomorandžom, račiće u ljutom sosu, „kineski tiganj”, svinjetinu sa pečurkama i dve porcije pirinča. Dok su Laura i Kris sa plastičnim viljuškama probali svako jelo i zalivali ga „koka-kolom” koju je ona uzela iz motelskog automata sa sokovima, Stefan je ispijao svoju supu. On je prvobitno mislio da ne bi mogao da podnese čvršću hranu, ali, kad je završio sa supom, oprezno je počeo da jede povrće i piletinu u limunovom soku. Na Laurinu molbu on im je tokom obroka pričao o sebi. On se rodio u Nemačkoj 1909. godine, u gradiću Gitelde u planinama Harc, što , značilo da je imao trideset i pet godina, („Pa“, rekao je Kris, ,,sa druge strane, ako bi računali četrdeset pet godina koje ste preskočili kada se putovali kroz vreme od ’44. do ’89, vi u stvari imate osamdeset godina!" Nasmejao se, zadovoljan sobom. „O, vi stvarno dobro izgleđate za starkelju od osamdeset godina!") Pošto se sa porodicom preselio u Minhen posle Prvog svetskog rata, Stefanov otac, Franc Kriger, postao je rani pristalica Hitlera, 1919. godine, a član Nemačke radničke partije iste one nedelje kada je Hitler započeo svoju političku karijeru u toj organizaciji. On je čak radio sa Hitlerom i Antonom Drekslerom na pisanju platforme kojom je ta grupa, prvobitno debatni klub, na kraju transformisana u pravu političku partiju, koja je kasnije postala Nacionalsocijalistička partija. ,,Ja sam postao jedan od prvih članova ’Hitlerove omladine’ 1926. godine, kada sam imao sedamnaest godina", rekao je Stefan. „Nešto manje od godinu dana kasnije postao sam Šturmabtajlung ili SA, smeđekošuljaš, naoružane snage

partije, bukvalno privatna vojska. Godine 1928, međutim, bio sam član Šulcštafela..." ,,SS-ovac!“, uskliknu Kris, istim onim tonom užasavanja pomešanog sa čudnom zainteresovanošću kojim je govorio kada je pričao o vampirima i vukodlacima. „Bili ste član SS-a? Nosili ste crnu uniformu, srebrnu mrtvačku glavu i kamu?“ ,,Ne dičim se time“, odvrati Stefan Kriger. „O, u ono vreme sam bio ponosan, naravno. Bio sam budala. Budala svog oca. U prvo vreme SS je bila mala grupa, sama esencija elitizma, i naša svrha je bila da zaštitimo firera sopstvenim životima, ako to bude bilo potrebno. Svi smo imali između osamnaest i dvadeset i dve godine, bili smo mladi, glupi i usijanih glava. U svoju odbranu ću reći da ja nisam bio naročito usijane glave, da nisam bio toliko predan kao oni oko mene. Radio sam ono što je moj otac želeo, ali u pogledu gluposti – tu priznajem i više nego što zaslužujem." Vetrom nošena kiša dobovala je po prozoru i bučno grgotala u oluku koji se nalazio sa spoljne strane zida uz koji je bio krevet. Od kada se probudio, Stefan je delovao zdravije, a sa vrelom supom se još više okrepio. Ali sada, dok se prisećao mladosti provedene u kotlu mržnje i smrti, ponovo je prebledeo, a oči kao da su mu potonule dublje u tamu ispod obrva. „Nikada nisam napustio SS zato što je to bila toliko poželjna pozicija da nije postojao način da se ona napusti, a da se ne izazove sumnja u to da si izgubio poverenje u našeg cenjenog vođu. Godinu za godinom, mesec za mesecom, a zatim i dan za danom postajao sam sve zgađeniji onim što sam video – ludilom, ubistvima i terorom." Lauri ni račići u ljutom sosu ni piletina u limunovom soku nisu više bili ukusni, a usta su joj postala toliko suva da joj se pirinač zalepio za nepce. Ona odgurnu hranu i otpi „koka-kolu”. „Ali, ako nikada nisi napustio SS... kada si išao na

fakultet, kada si uključen u naučno istraživanje?" ,,Oh", reče on, ,,ja nisam na institutu bio kao istraživač. Ja nemam fakultetsko obrazovanje. Osim... dve godine sam imao intenzivni kurs engleskog, trudio sam se da naučim da govorim sa prihvatljivo američkim akcentom. Bio sam deo projekta kojim su postavljene stotine tajnih agenata u Britaniju i Sjedinjene Države. Ali, nikada nisam uspeo da se u potpunosti otresem akcenta, tako da nikada nisam bio poslat u inostranstvo; osim toga, zato što je moj otac bio rani pristaša Hitlera, mislili su da sam poverljiva osoba, pa su mi pronašli druge zadatke. Bio sam na specijalnim zadacima za firerovo osoblje, gde sam dobijao osetljive poslove, obično kao veza između posvađanih frakcija u vladi. Bio sam na odličnoj poziciji, sa koje sam mogao da prikupljam korisne informacije za Britance, što sam i radio od 1938.“ „Bili ste špijun?“, upita Kris uzbuđeno. „Neka vrsta. Morao sam da uradim ono malo što sam mogao da podrijem Rajh, da se ispravim za sve vreme za koje sam svojom voljom bio deo njega. Morao sam da se iskupim – iako mi se činilo da je iskupljenje nemoguće. A onda, u jesen 1943, kada je Penlovski počeo da postiže uspeh svojom vremenskom kapijom, šaljući životinje bog-te-pita-gde i vraćajući ih nazad, dodeljen sam institutu kao posmatrač, kao firerov lični predstavnik. Takođe i kao zamorče, kao prvi čovek poslat unapred, kroz vreme. Vidite, kada su bili spremni da pošalju čoveka u budućnost, oni nisu hteli da rizikuju Penlovskog, Januškaja, Helmuta Volkava, Mitera ili Šenka, niti bilo kog drugog naučnika čiji bi gubitak naškodio projektu. Niko nije znao da li će se čovek vratiti, kao što je to bio slučaj sa životinjama – ili da li će se vratiti čitav i normalan." Kris ozbiljno klimnu glavom. „Moguće je da je putovanje kroz vreme bolno ili mentalno nepodnošljivo ili tako nešto, aha. Ko bi to mogao da

zna?“ Ko bi to mogao da zna, zaista?, pomisli Laura. Stefan reče: „Želeli su i da onaj koga budu poslali bude pouzdan i sposoban da svoju misiju drži u tajnosti. Ja sam bio idealan izbor.“ ,,SS oficir, špijun i prvi hrononaut", reče Kris. „Vau, kakav fascinantan život!" „Neka ti bog podari mnogo mirniji život", odvrati Stefan Kriger. Zatim pogleda u Lauru mnogo otvorenije nego ranije. Njegove oči su bile prelepe, jasno plave, pa ipak su odavale namučenu dušu. „Laura... šta sada misliš o svom čuvaru? On nije anđeo, nego Hitlerov ađutant, SS-ovsko đubre." ,,Ne đubre", reče ona. „Tvoj otac, tvoje doba i tvoje društvo pokušali su da od tebe načine ubicu, ali postoji unutrašnja srž koju nisu uspeli da saviju, Nisi đubre, Stefane Krigeru. Nikada. To ti nisi.“ „Nisam ni anđeo", reče on. „Daleko sam od anđela, Laura. Nakon moje smrli, kada moje sramote bude pročitao On koji mi bude sudio, biće mi dodeljeno jedno malo mesto u paklu, samo za mene.“ Dobovanje kiše po krovu zvučalo je poput proticanja vremena, mnogi milioni dragocenih minuta, sati, dana i godina koji pljušte kroz oluke i slivnike, slivaju se dalje, potrošeni. Skupila je ostatke hrane i bacila ih u kontejner pored motelske recepcije, a zatim je uzela još tri „koka-kole” iz motelskog automata za sokove, po jednu za svakog od njih. Najzad je svom čuvaru postavila pitanje koje je želela da postavi od trenutka kada je on izašao iz kome: „Zašto? Zašto si se usredsredio na mene, na moj život, i zašto si želeo da mi pomažeš, da mi s vremena na vreme spasavaš glavu? Za ime Boga, kako je to moja sudbina povezana sa nacistima, putnicima kroz vreme i sudbinom sveta?"

Na njegovom trećem putovanju u budućnost, objašnjavao je on, došao je u Kaliforniju u 1984. godinu. U Kaliforniju, zato što su njegova dva prethodna putovaja – dve nedelje u 1954, dve nedelje u 1964. – pokazale da je Kalifornija možda budući kulturni i aktuelni naučni centar najnaprednije nacije na svetu. U 1984, zato što je to tačno četrdeset godina posle njegovog vremena. On nije bio jedini čovek koji je tada prošao kroz kapiju – četvoro drugih su počeli da putuju kroz vreme čim se pokazalo da je to sigurno. Na tom trećem putovanju Stefan je još uvek posmatrao budućnost, saznajući do u detalje šta se događalo sa svetom tokom i posle rata. On je takođe saznavao koja su se naučna otkrića desila tokom četrdeset godina i koja bi najkorisnije bilo odneti u Berlin u ’44. da bi pomogla Hitleru da dobije rat, ne zato što je želeo da pomogne u tim planovima, nego zato što se nadao da će ih sabotirati. Njegovo istraživanje je uključivalo i čitanje novina, gledanje televizije i prosto cirkulisanje u američkom društvu, sticanje osećaja za kasni dvadeseti vek. Sada zavaljen na jastucima, prisećajući se trećeg putovanja potpuno drugačijim glasom od mračnog, kojim je opisivao svoj tmuran život do 1944, on reče: ,,Ne možete ni zamisliti kako mi je bilo kada sam prvi put išao ulicama Los Anđelesa. Da sam putovao u budućnost daleku hiljadu godina umesto samo četrdeset, ne bi mi se činila manje čudesnom. Automobili! Automobili na sve strane – i toliko njih nemačke proizvodnje, što mi se činilo kao izvestan oproštaj rata, prihvatanje nove Nemačke – bio sam ganut time.“ ,,Mi imamo ’mercedes’", upade Kris. ,,On je zgodan, ali ja više volim ’džip’." „Automobili", nastavi Stefan, „stilovi, zapanjujući napredak na svakom koraku: digitalni časovnici, kućni kompjuteri, video-rekorderi za gledanje filmova u sopstvenoj dnevnoj sobi! Čak i pošto je prošlo šet dana od moje posete, bio

sam u stanju prijatnog šoka i svakog jutra sam se radovao novim čudima. Šestoga dana, dok sam prolazio pored knjižare u Vestvudu, video sam red ljudi kako čekaju da im pisac potpiše knjigu. Ušao sam i ja, da bih kupio taj roman i video koja vrsta knjiga je tako popularna, da bi mi to pomoglo boljem razumevanju američkog društva. I tamo si bila ti, Laura, za stolom pretrpanim primercima tvoje treće knjige i tvog prvog ogromnog uspeha – Grebeni. " Laura se naže napred, kao da je zagonetnost bila sila koja ju je privukla do same ivice stolice. „Grebeni! Ali ja nisam napisala knjigu koja se tako zove.“ Ponovo, Kris odmah shvati. ,,To je knjiga koju bi napisala u životu koji bi živela da se gospodin Kriger nije u njega umešao." „Imala si dvadeset i devet godina kada sam te po prvi put video na tom potpisivanju knjige u Vestvudu“, reče Stefan. „Bila si u invalidskim kolicima jer su tvoje noge bile iskrivljene, neupotrebljive. Tvoja leva ruka je bila delimično paralisana, takođe." ,,Bogalj?“, reče Kris. „Mama je bila bogalj?" Laura se sada bukvalno nalazila na samoj ivici stolice, jer iako joj je ono što je njen čuvar pričao izgledalo isuviše neverovatno da bi mu poverovala, osećala da je to što govori istina. Na nekom dubokom nivou, čak primitivnijem nego što su instinkti, ona je poimala ispravnost slike sebe u kolicima, svojih nogu neupotrebljivih i beskorisnih; možda je to što je ona osećala bio bled odjek pobune sudbine. „Bila si takva od rođenja", reče Stefan. „Zašto?" ,,To sam saznao mnogo kasnije, posle mnogo proučavanja tvog života. Lekar koji je porađao tvoju majku u Denveru, u Koloradu, 1955. – zvao se Markvel – bio je alkoholičar. Inače,

radilo se o teškom porođaju..." „Moja majka je umrla dok me je rađala." „Da, umrla je i u toj realnosti. Samo što je u toj realnosti Markvel zabrljao na porođaju, a ti si dobila povredu kičme koja te je obogaljila za ceo žlvot." Kroz nju prostruji drhtaj. Kao da želi da dokaže sebi da je zaista uspela da pobegne od života koji joj je sudbinski bio namenjen, ona ustade i ode do prozora, koristeći svoje noge, svoje zdrave i blagosloveno sigurne noge. Obraćajući se Krisu, Stefan reče: ,,Tog dana kada sam je ugledao u invalidskim kolicima, tvoja majka je bila veoma lepa. Oh, tako predivna. Njeno je lice, naravno, bilo isto kao što je i sada. Ali nije samo lice bilo ono što ju je činilo prelepom. Oko nje je zračila takva aura hrabrosti, a ona je bila u veselom raspoloženju uprkos svojim hendikepima. Svaka osoba koja joj je prišla sa primerkom Grebena otišla je ne samo sa potpisom nego i sa osmehom. Uprkos tome što je bila osuđena na život u invalidskim kolicima, tvoja majka je bila tako zabavna, tako vesela. Posmatrao sam je sa distance i bio sam opčinjen i duboko potrešen kao nikada ranije.“ „Ona je sjajna", reče Kris. „Moja mama se ničega ne plaši." „Tvoja mama se svega plaši", odvrati Laura. „Ceo ovaj suludi razgovor prepada tvoju mamu skoro namrtvo." ,,Ti nikada ni od čega ne bežiš niti se kriješ“, reče Kris okrećući se da je pogleda. Pocrveneo je – dečak njegovog uzrasta bi trebalo da bude hladan, trebalo bi da je u fazi u kojoj već počinje da smatra sebe beskrajno pametnijim od svoje majke. U normalnim odnosima, toliko divljenje prema majci retko se tako direktno iskazivalo pre četrdesetog rođendana deteta ili majčine smrti, šta god da se desi prvo. „Možda se ti i bojiš, ali nikada ne deluješ uplašeno."

Laura je rano naučila da oni koji pokazuju svoj strah postaju lake mete. „Tog dana sam kupio primerak Grebena“, nastavi Stefan, „i odneo ga u hotel u kom sam odseo. Pročitao sam ga preko noći, i bio je toliko lep da sam na nekim mestima zaplakao... a toliko zabavan na drugim da sam se naglas smejao. Sledećeg dana sam nabavio tvoje dve druge knjige, Srebrna brava i Polja noći, koje su bile podjednako dobre i dirljive kao i knjiga koja te je učinila slavnom – Grebeni." Bilo joj je jako čudno da sluša povoljne kritike za knjige koje nikada nije napisala. Ali mnogo ju je manje zanimalo da sluša o radnji tih romana nego da čuje odgovor na zastrašujuće pitanje koje joj je upravo palo na pamet: ,,U tom životu koji mi je bio namenjen, u toj drugoj 1984... da li sam bila udata?" ,,Ne.“ „Ali srela sam Denija i...“ ,,Ne. Nikada nisi upoznala Denija. Nikada se nisi udavala." „Ja se nisam ni rodio!", uskliknu Kris. Stefan reče: ,,Sve te stvari su se dogodile zato što sam ja otišao u Denver, u Kolorado, u 1955. i sprečio da dr Markvel porađa tvoju majku. Lekar koji je to učinio umesto Markvela nije mogao da spase tvoju majku, ali je tebe doneo na svet zdravu i čitavu. Sve u tvom životu se od tog trenutka promenilo. Ja jesam menjao tvoju prošlost, da, ali to je bila moja budućnost, i zato je ona bila podložna promeni. Zahvaljujem Bogu na toj osobenosti putovanja kroz vreme, zato što da je drugačije, ja ne bih uspeo da te spasem života u invalidskim kolicima.“ Dođe još jedan nalet vetra, i još jedan rafal kiše zašteketa o prozor uz koji je Laura stajala. Lauru je ponovo zapljusnuo osećaj da su prostorija u

kojoj je stajala, zemlja na kojoj je ona izgrađena i univerzum u kojem se sve okretalo bestelesni poput dima, podložni iznenadnim promenama. „Posle toga sam nadgledao tvoj život", reče Stefan. ,,U periodu od sredine januara do sredine marta ’44. išao sam na trideset tajnih putovanja da proverim kako se snalaziš. Na četvrtom putu, kada sam otišao u 1964, saznao sam da si već godinu dana mrtva, i ti i tvoj otac, da vas je ubio narkoman koji je upao u prodavnicu. Tako sam onda otišao u 1963. i ubio ga pre nego što je on mogao da ubije vas.“ ,,Narkoman?“, upita Kris zbunjeno. „Kasnije ću ti to ispričati, dušo." Stefan nastavi: „Sve do noći kada se Kokoška pojavio na putu u planini bio sam, rekao bih, prilično uspešan u poboljšavanju i olakšavanju tvog života. Pa ipak, moje mešanje te nije lišilo talenta niti je rezultiralo knjigama koje su manje lepe od onih koje si napisala u onom drugom životu. Ovo su drugačije knjige, ali ne manje vredne, ustvari, to su knjige iste snage." Osećajući slabost u nogama Laura se vrati i sede na stolicu. „Ali zašto? Zašto si se toliko trudio da poboljšaš moj život?" Stefan Kriger pogleda u Krisa, zatim u nju, i sklopivši oči najzad reče: „Kada sam te video u invalidskim kolicima kako potpisuješ primerke Grebena, kada sam pročitao tvoje knjige, ja sam se zaljubio u tebe... iskreno sam te zavoleo." Kris se zavrpolji na stolici, očigledno posramljen što čuje izraze takvih osećanja kada je u pitanju njegova rođena majka. „Tvoja duša je bila još i lepša od tvog lica“, reče Stefan nežno. Njegove oči su bile i dalje zatvorene. „Zaljubio sam se u tvoju ogromnu hrabrost, možda zato što je istinska hiabrost bila

nešto što uopšte nije postojalo u mom svetu krutih, uniformisanih fanatika. Oni su činili zverstva u ime naroda i to zvali ljrabrošću. Bili su spremni da poginu zbog naopakih totalitarnih ideala i to su nazivali hrabrošću, a ustvari se radilo samo o gluposti i ludilu. Zaljubio sam se i u tvoje dostojanstvo, jer nisam imao sopstvenog, nisam imao nimalo samopoštovanja koje je iz tebe blistalo. Zaljubio sam se u tvoje saosećanje, kojeg je bilo u velikim delovima tvojih knjiga, jer sam u mom svetu video malo saosećanja. Zavoleo sam te, Laura, i shvatio da mogu da učinim za tebe ono što bi svi ljudi učinili za one koje vole da imaju moć bogova: učinio sam sve što sam mogao da te spasem najgoreg što ti je sudbina namenila." On najzad otvori oči. One behu prelepo plave. I izmučene. Ona mu je bila neizmerno zahvalna. Nije mogla da mu uzvrati ljubav jer jedva da ga je poznavala. Ali izjavivši svu dubinu svoje ljubavi, strasti koja ga je nagnala da promeni njenu sudbinu i koja ga je podstakla da plovi kroz prostrane struje vremena da bi bio sa njom, on je donekle ponovo stekao magičnu auru koju je ona nekada mislila da ima. Ponovo joj je izgledao veći od života, polubog ako ne sam bog, uzdignut sa položaja pukog smrtnika stepenom svoje predanosti njoj. Te noći je Kris delio škripavi krevet sa Stefanom Krigerom, Laura je pokušavala da spava u stolici, nogu podignutih na drugu stolicu. Kiša je padala u neprekidnom, umirujućem ritmu, koji je brzo uspavao Krisa. Laura ga je čula kako tiho hrče. Pošto je gotovo sat vremena sedela u tami, ona tiho upita: „Spavaš li?“ ,,Ne“, smesta odgovori Stefan. ,,Deni“, reče ona. „Moj Deni..,“ ,,Da?“

„Zašto nisi...“ „Preduzeo drugo putovanje u tu noć u 1988. i ubio Kokošku pre nego što je on uspeo da ubije Denija?" ,,Da. Zašto nisi?“ „Zato što... vidiš, Kokoška je iz sveta 1944, tako da su njegovo ubistvo Denija i njegova sopstvena smrt bili deo moje prošlosti, koju ja ne mogu da poništim. Ako bih pokušao da ponovo odem u tu noć u ’88, u neko ranije vreme te večeri, i da zaustavim Kokošku pre nego što on ubije Denija – smesta bih bio odbačen nazad kroz kapiju, na institut, tako da nikuda ne bih otišao. Prirodni zakoni protiv paradoksa bi me sprečili da uopšte krenem." Laura je ćutala. Stefan je upita: „Razumeš li?" ,,Da.“ „Možeš li to da prihvatiš?" „Nikada neću prihvatiti njegovu srnrt." „Ali... da li mi veruješ?" „Mislim da ti verujem, da.“ „Laura, znam koliko si volela Denija Pakarda. Da sam mogao da ga spasem, čak i po cenu sopstvenog života, učinio bih to. Ne bih oklevao." „Verujem ti“, reče ona. „Zato što bez tebe... nikada ne bih ni imala Denija." „Jegulja", reče ona. „Sudbina se bori da ponovo uspostavi obrazac koji je određen", reče Stefan u tami. „Kada si imala osam godina, ja sam ubio onog narkomana, sprečivši ga da te siluje i ubije, ali te je sudbina neizbežno dovela u blizinu drugog pedofila koji je imao potencijal da postane ubica – Vilija Šenera. Jegulje. Ali, sudbina je takođe odredila da ćeš ti biti pisac, i to uspešan, da ćeš ti svojim knjigama preneti istu poruku svetu bez obzira na to

šta ja uradio da bih promenio tvoj život. To je dobar obrazac. Postoji nešto zastrašujuće ali ubedljivo u načinu na koje neke moći pokušavaju da ponovo uspostave prekinute tokove sudbine... gotovo kao da u univerzumu postoji smisao, nešto, što uprkos svom insistiranju na našoj patnji, možemo čak nazvati Bogom." Neko vreme su slušali kako kiša i vetar čiste spoljašnji svet. Laura reče: ,,AIi zašto nisi sredio Jegulju?" „Sačekao sam ga u njegovom stanu jedne noći...“ „Priredio si mu gadne batine. Da, znala sam da si to ti.“ „Prebio sam ga i upozorio da te se kloni. Rekao sam mu da ću ga sledeći put ubiti." „Ali, batine su ga samo učvrstile u odluci da me se dočepa. Zašto ga nisi odmah ubio?“ „Trebalo je. Ali... ne znam. Možda sam video previše ubijanja i učestvovao u dovoljno njih... prosto sam se jednom ponadao da ubistvo neće biti neophodno." Ona se setila njegovih reči o ratu, koncentracionim logorima, genocidu i shvatila zašto se ponadao da će izbeći ubistvo, iako Šener jedva da je i zasluživao da živi. „Ali, kada je Šener došao za mnom u kuću Dokvelerovih, zašto nisi došao da ga zaustaviš?" „Sledeći put sam nadgledao tvoj život kada si imala trinaest godina, pošto si ti već ubila Šenera i preživela sve to, pa sam odlučio da se ne vraćam i da se ne bakćem sa njim.“ ,,Ja sam preživela", reče ona. „Ali Nina Dokveler nije. Možda da nije došla kući i videla krv, krvavu..." „Možda", odvrati on. ,,A možda ne. Sudbina se trudi da povrati zadati obrazac što više može. Možda bi u svakom slučaju umrla. Osim toga, nisam mogao da te zaštitim od svake traume, Laura. Trebalo bi mi deset hiljada putovanja kroz vreme da bih to učinio. A možda toliki stepen mešanja ne bi ni bio

dobar po tebe. Bez bilo kakvih neprijatelja u tvom životu, možda ne bi postala žena u koju sam se zaljubio." Među njima nastade tišina. Laura je slušala vetar, kišu. Slušala svoje otkucaje srca. Najzad, ona reče: ,,Ja te ne volim." „Razumem." „Čini mi se kao da bih trebala – makar malo.“ ,,Ti me u stvari i ne poznaješ." „Možda te nikada neću voleti." ,,Znam.“ „Uprkos svemu što si učinio za rnene." „Znam. Ali ako sve ovo preživimo... pa, uvek će biti vremena." ,,Da“, reče ona. „Pretpostavljam da će uvek biti vremena."

Šest ---------------------------------------------------------------------------- SAPUTNICI NOĆI 1 U subotu 18. marta 1944, u glavnoj laboratoriji u prizemlju instituta, SS Oberštrumfirer Erik Klitman i njegov odred od trojice visokoobučenih ljudi spremali su se za skok u budućnost, da eliminišu Krigera, ženu i dećaka, bili su obučeni poput mladih kalifornijskih biznismena u 1989: odela na pruge od Iv Sen Lorana, bele košulje, tamne kravate, crne mokasine, crne čarape i „rej-ban” naočare, ako budu potrebne. Rečeno im je da se to u budućnosti zove moćan izgled, i premda Klitman nije znao šta to baš tačno znači, dopadalo mu se kako zvuči. Njihovu su odeću kupili istraživaći sa instituta na njihovim prethodnim putovanjima u budućnost, i ništa na njima, uključujući i donji veš, nije bilo anahrono. Svaki od njih četvorice je nosio po akten-tašnu, prestižan model napravljen od teleće kože sa pozlaćenim bravicama. Tašne su takođe donete iz budućnosti, kao i modifikovani ,,uzi” karabin i rezervni okviri koji su bili spakovani u svakoj od tašni. Jedan tim istraživača sa instituta je bio na misiji u Sjedinjenim Državama iste godine i meseca kada je Džon Hinkli pokušao da izvrši atentat na Ronalda Regana. Dok su gledali film o napadu na televizoru, bili su neverovatno impresionirani zgodnim automatskim oružjem koje su agenti Tajne službe nosili u akten-tašnama. Ti agenti su mogli da izvuku te poluautomatske puške i dovedu ih u poziciju za paljbu u roku od par sekundi. Sada, ,,uzi” više nije bio samo omiljeni automatski karabin mnogih iz redova policije i vojske u 1989, nego i najomiljenije oružje putnika kroz vreme – Šucštafel komandosa.

Klitman je vežbao sa „uzijem”. Ophodio se sa tim oružjem sa onoliko pažnje koliko je pokazivao najvoljenijem ljudskom biću. Jedina stvar koja mu je u vezi njega smetala bila je činjenica da je to puška koju su osmislili i proizvodili Izraelci, da je proizvod grupe Jevreja. Sa druge strane, bilo je pitanje dana kada će novi direktori instituta verovatno odobriti integraciju „uzija” u svet 1944, i nemački vojnici će, naoružani njime, biti sposobniji da potisnu horde nižih ljudi koje žele da uklone firera. On pogleda na sat na programskoj tabli kapije i vide da je prošlo sedam minuta od kako je istraživački tim otišao u Kaliforniju, u 15. februar 1989. Oni treba da pretraže javne datoteke – uglavnom stare članke u novinama – i da utvrde da li je policija pronašla i privela na informativni razgovor u vezi pucnjave na Big Beru i u San Bernardinu Krigera, ženu i dečaka. Zatim će se vratiti u ’44. i reći Klitmanu dan, vreme i mesto gde može da nađe Krigera i ženu. Budući da se svaki putnik kroz vreme vraća sa svog puta tačno jedanaest minuta nakon polaska, bez obzira na to koliko vremena proveo u budućnosti, Klitman i njegov odred su pred sobom imali samo još četiri minuta čekanja. 2 U četvrtak 12. januara 1989. bio je Laurin trideset i četvrti rođendan, i oni su ga proveli u sobi u motelu „Plava ptica sreće”. Stefanu je bio neophodan još jedan dan odmora da bi prikupio snagu i da bi penicilin odradio posao. Takođe mu je bilo potrebno i vreme za razmišljanje; morao je da osmisli plan za uništenje instituta, a taj problem je bio dovoljno zapetljan da je zahtevao sate intenzivne koncentracije. Kiša je prestala, ali je nebo i dalje bilo modro i teško.

Prognozirali su još jednu oluju, koja će uslediti pred ponoć. Gledali su vesti u pet na lokalnoj televizijskoj stanici i videli prilog o Lauri, Krisu i misterioznom ranjeniku kojeg su odveli kod dr Brenkšoa. Policija ju je i dalje tražila, a najlogičnija pretpostavka je bila da su isti oni dileri droge koji su ubili njenog muža sada progonili nju i njenog sina, bilo zato što su se plašili da će ih ona konačno prepoznati na policijskim poternicama, bili zato što je i ona sama nekako bila umešana u preprodaju droge. „Moja mama diler droge?“, reče Kris uvređen tom insinuacijom. „Kakva gomila glupaka!" Iako na Big Beru ili u San Bernardinu nisu pronađena nikakva tela, bilo je senzacionalnih otkrića koja su garantovala stalnu zainteresovanost medija. Reporteri su saznali da je na oba mesta zločina pronađeno dosta krvi – i da je ljudska glava pronađena u prolazu iza Brenkšoove kuće, između dve kante za smeće. Laura se sećala da je prošavši kroz drvenu kapiju iza poseda Kartera Brenkšoa ugledala drugog iznenađenog ubicu i da je pucala na njega iz „uzija”. Meci su ga pogodili u grlo i u glavu, i u tom momentu je ona pomislila da bi neprekidna automatska vatra mogla da ga obezglavi. „Preživeli SS-ovci su pritisnuli dugme za povratak kući na pojasevima poginulih", rekao je Stefan, ,,i tako su poslali telo nazad." „Ali zašto nisu poslali i glavu?“, upitala je Laura, zgađena temom, ali i previše radoznala da ne postavi to pitanje. „Mora biti da se otkotrljala od tela između kanti za smeće“, odgovorio je Stefan, ,,i da nisu uspeli da je pronađu u onih nekoliko sekundi koliko su je tražili. Da su je našli, položili bi je na leš i preko nje skrstili ruke. Sve što putnik kroz vreme obuče ili nosi, putuje sa njim. Ali sa sirenama koje su se približavale i u mraku prolaza... nisu imali vremena da pronađu

glavu.“ Kris, od koga bi se moglo očekivati da se baci u ove bizarne komplikacije, pomeri se na stolici podvivši noge pod sebe, i osta ćuteći. Možda je užasna slika odrubljene glave učinila prisustvo smrti za njega mnogo realnijim nego sva puščana paljba koja je bila uperena u njega. Laura ga je posebno nežno zagrlila i tiho ga uveravala da će uspeti da zajedno i bez ogrebotina izađu iz svega toga. Zagrljaji su, međutim, značili njoj možda i više nego njemu, a bodre priče koje mu je rekla činile su joj se nekako lažnim, jer još uvek nije bila uspela da ubedi samu sebe da će oni pobediti. Za ručak i večeru je nabavila hranu za poneti iz kineskog restorana preko puta. Prethodne noći je niko u restoranu nije prepoznao ni kao čuvenog pisca ni kao begunca, tako da se tamo osećala prilično bezbedno. Činilo joj se da je glupo da ide na neko drugo mesto i da time rizikuje da bude primećena. Na kraju večere, dok je Laura raščišćavala kartonsku ambalažu od jela, Kris je izvadio dve čokoladne tortice sa žutom svećicom zabodenom u svaku od njih. On je u supermarketu kupio tortice i svećice još juče ujutro i krio ih je sve do sada. Uz veliku ceremoniju izneo ih je iz kupatila, gde je potajno u njih ubacio svećice i zapalio ih, a zlatni odsjaj dva plamička jasno je blistao u njegovim očima. Iscerio se kada je video da ju je iznenadio i obradovao. U stvari, ona je morala da se bori da ne pusti suze. Bila je ganuta jer je on i u kandžama straha, usred opasnosti, još uvek sačuvao dovoljno duha da misli na njen rođendan i da je želeo da je obraduje – to je smatrala samom suštinom odnosa majke i deteta. Njih troje je podelilo tortice. Kao dodatak, našli su i pet kolačića sudbine u kineskoj hrani. Oslonjen na jastuke naređane uz uzglavlje kreveta, Stefan je otvorio svoj kolačić: „Samo kada bi ovo bilo istinito: ’Živećeš u vremenu mira

i obilja.’" „Možda će se ispostaviti kao tačno", reče Laura. Ona prelomi svoj kolačić i izvuče komadić papira. „O, mislim da već imam sasvim dovoljno ovoga: ’Tvoj saputnik je avantura.’" Kada je Kris otvorio svoj kolačić, u njemu nije našao papir, nije bilo sudbine. Treptaj straha prože Lauru, kao da je prazan kolačić zaista značio da on nema budućnost. Sujeverne budalaštine. Ali, nije mogla da potisne iznenadnu uznemirenost. ,,Evo“, reče ona, brzo mu dodavši preostale kolačiće. ,,To što u ovom nisi dobio nijednu samo znači da imaš dve sudbine.” Kris otvori prvi, pročita ga u sebi, nasmeja se, a zatim pročita i njima: ,,’Steći ćeš slavu i bogatstvo.’" „Kada postaneš grozno bogat, da li ćeš me izdržavati pod stare dane?“, upita ga Laura. „Naravno, mama. Pa... dokle god mi budeš kuvala, i to naročito tvoju supu od povrća." „Nateraćeš svoju staru majku da zaradi za život, je l’?“ Smešeći se njibovim međusobnim zadirkivanjima, Stefan Kriger reče: ,,On je žestok pregovarač, zar ne?“ „Verovatno će me naterati da mu čistim podove kad budem imala osamdeset godina", odvrati Laura. Kris otvori i drugi kolačić. ,,’Imaćeš lep život ispunjen sitnim zadovoljstvima – knjigama, muzikom, umetnošću.’" Ni Kris ni Stefan izgleda nisu primetili da dve sudbine imaju suprotna predviđanja, direktno poništavajući jedna drugu, što je na neki način potvrđivalo zloslutno značenje praznog kolačića. Hej, gubiš razum, Šejnova, stvarno, pomisli ona. To su samo kolačići sudbine. Oni stvarno ne predviđaju ništa. Nekoliko sati kasnije, pošto su pogasili svetla, a Kris

zaspao, Stefan se iz tame obratio Lauri. „Razradio sam plan.“ „Način da se uništi institut?" ,,Da. Ali, veoma je komplikovan i treba nam mnogo stvari. Nisam siguran... ali mislim da neke od njih ne mogu da kupe fizička lica.“ „Ja mogu da nabavim sve što ti je potrebno“, reče ona samouvereno. „Imam veze. Bilo šta." „Moramo imati jako mnogo novca." „To je problem. Ostalo mi je samo četrdeset dolara, a ne mogu da odem u banku i podignem novac jer bi o tome ostao trag...“ ,,Da. To bi ih dovelo pravo do nas. Postoji li neko kome ti veruješ i ko veruje tebi, neko ko bi ti dao dosta sopstvenog novca i nikome ne bi rekao da te je video?“ ,,Ti znaš sve o meni", reče Laura, ,,pa znaš i za Telmu Ekerson. Ali, zaboga, neću da i nju uvlačim u ovo. Ako bi se bilo šta dogodilo Telmi...“ „Sve bi moglo biti organizovano tako da ona ništa ne rizikuje", navaljivao je on. Napolju je najavljena kiša počela u iznenadnom pljusku. Laura reČe: ,,Ne.“ „Ali, ona nam je jedina nada.“ ,,Ne.“ „Gde još možeš da podižeš novac?“ „Naći ćemo drugi način koji ne zahteva velika sredstva." „Bilo da smislimo drugi plan ili ne, biće nam potreban novac. Tih četrdeset dolara nam neće potrajati još ni jedan dan. A ja nemam ništa.” „Neću rizikovati da pitam Telmu", reče ona nepopustljivo. „Kao što sam rekao, možemo to izvesti bez rizika, bez...“ ,,Ne.“

„Onda smo izgubili", reče on tužno. Ona je slušala kišu, koja je u njenoj glavi prvo postala teški zvuk bombardera iz Drugog svetskog rata, a potom zvuk raspevane, poludele mase. Najzad reče: „Čak i da uspemo da sve to smislimo bez ikakvog rizika po Telmu, Šta ako je SS uhodi? Oni mora biti znaju da je ona moj najbolji prijatelj – moj jedini pravi prijatelj. Zašto oni ne bi poslali jedan svoj tim dalje u budućnost samo da posmatraju Telmu u nadi da će ih ona odvesti do mene?“ „Zato što je to nepotrebno tegoban način da nas pronađu", odvrati on. ,,Oni mogu da samo prosto pošalju istraživačke timove u budućnost, u februar ove godine, a zatim i u mart i april, mesec za mesecom, da proveravaju novine sve dok ne pronađu gde smo se prvi put pojavili. Za svako od tih putovanja potrebno je samo jedanaest minuta njihovog vremena, sećaš li se, tako da se sve dešava brzo – a taj metod će gotovo sigurno, pre ili kasnije, upaliti, jer sumnjam da možemo da se krijemo do kraja naših života." ,,Onda...“ Dugo vremena je čekao na odgovor. Zatim reče: ,,Vi ste kao sestre, vas dve. A ako u ovakvom momentu ne možeš da se obratiš sestri za pomoć, kome možeš, Laura?“ „Ako bi uspeli da dobijemo pomoć od Telme, a da je pri tome ne ugrozimo... Mislim da bi trebalo da pokušamo." „Odmah ujutro", reče on. Bila je to noć kiše, kiša je ispunila i njene snove, a u tim snovima je bilo i eksplozivne grmljave i sevanja, takođe. Probudila se u strahu, ali je kišna noć u Santa Ani bila neometana tim blistavim, bučnim znamenjima smrti. Bila je to srazmerno mirna oluja, bez gromova, sevanja i vetra, iako je Laura znala da neće uvek biti tako.

3 Mašina je kvrcnula i zazujala. Erik Klitman pogleda u sat. Za samo tri minuta istraživački tim će se vratiti na institut. Dva naučnika, naslednici Penlovskog, Januškaja i Volkava, stajali su pored table za programiranje i posmatrali kolone cifara i zbirova. Sva svetla u prostoriji su bila veštačka, zato što prozori nisu bili zamračeni samo da bi se izbeglo da institut postane svetionik za neprijateljske avione u noćnom napadu, nego su bili još i zazidani – iz bezbednosnih razloga. Vazduh je bio zagušljiv. Stojeći u uglu glavne laboratorije, pored kapije, poručnik Klitman je očekivao svoj put u 1989. sa uzbuđenjem, ne zato što je budućnost puna čuda, nego zato što mu je ova misija pružala priliku da služi svog firera na način na koji će retko ko ikada moći. Ako bude uspeo da ubije Krigera, ženu i dečaka, zaradiće lični susret sa Hitlerom, priliku da vidi tog velikog čoveka licem u lice, da oseti dodir njegove ruke i da kroz nju oseti moć, ogromnu moć države Nemačke, njenih ljudi, istorije i sudbine. Poručnik bi rizikovao svoj život deset puta, hiljadu puta, za priliku da privuče pažnju firera, da Hitler postane svestan njega ne kao samo još jednog SS oficira, nego njega kao osobe, kao Erika Klitmana – čoveka koji je spasao Rajh od strašne sudbine koju gotovo da je doživeo. Klitman nije odgovarao arijevskim idealima i bio je bolno svestan svojih fizičkih nedostataka. Njegov deda po majci je bio Poljak, odvratni slovenski pas, zbog čega je Klitman bio samo tri četvrtine Nemac. Štaviše, iako su njegovih troje preostalih baba i deda, kao i oboje roditelja, bili plavokosi, plavooki i nordijskog izgleda, Erik je imao oči boje lešnika, tamnu kosu i grublje, upadljivije crte lica nasleđene od njegovog varvarskog

dede. On je mrzeo svoj izgled i pokušavao je da taj fizički nedostatak kompenzuje tako što je bio najpodozriviji nacista, najhrabriji vojnik i najvatreniji pristalica Hitlera u celom Šucštafelu, što je bilo teško jer je za tu čast morao da se izbori u oštroj konkurenciji. Ponekad je očajavao zato što je tako izdvojen u slavi. Ali nikada se nije predavao, i evo ga sada na pragu heroizma koji će mu doneti Valhalu. Želeo je da on lično ubije Stefana Krigera, ne samo zato što bi mu to donelo firerovu naklonost, nego i zato što je Kriger bio arijevski ideal, plavokos i plavook, a njegova pojava je bila istinski nordijska, i to najfinijeg porekla. Sa svim tim prednostima, omraženi Kriger je odabrao da izda svog firera, što je razjarilo Klitmana, koji je morao da krči put do slave pod teretom polutanskih gena. Sada, kada je ostalo nešto manje od dva minuta pre nego što se istraživački tim bude vratio kroz kapiju iz 1989, Klitman pogleda trojicu svojih podređenih, obučenih kao mladi biznismeni iz drugog doba, i u njima oseti i vatreni i sentimentalni ponos koji mu gotovo natera suze na oči. Svi su oni došli iz skromnih porodica. Unteršarfirer Feliks Hubač, Klitmanov vodnik i drugokomandujući u jedinici, bio je sin strugara alkoholičara i aljkave majke, i oboje ih je prezirao. Rotenfirer Rudolf fon Manštajn je bio sin siromašnog seljaka spram čijeg je životnog neuspeha osećao sram, a Rotenfirer Martin Braher je bio siroče. Uprkos tome što su poticali iz četiri različita dela Nemačke, dvojica kaplara, vodnik i poručnik Ketlman su delili jednu stvar koja ih je činila bliskim poput braće: oni su shvatili da najdublja, najstvarnija, najdraža ljudska veza nije veza čoveka sa njegovom porodicom, nego sa državom, sa domovinom i sa vođom u kojem je ta domovina ovaploćena. Država je jedina porodica koja je važna – samo ova tačka mudrosti je njih uzdizala i učinila ih vrednim toga da postanu očevi buduće superrase.

Klitman je diskretno palcem obrisao uglove svojih očiju, otirući malo suza koje nije uspeo da zadrži. Istraživački tim će se vratiti za minut. Mašina je kvrcnula i zazujala. 4 U tri sata posle podne, u petak 13-tog januara, na kišom okupani parking motela stigao je beli pikap, otišao pravo do zadnjeg krila motela i parkirao se pored „bjuika” koji je imao „nisanove” tablice. Pikap je bio pet-šest godina star. Vrata sa suvozačke strane su bila ulubljena, a oplata ispod vrata je bila zarđala. Vlasnik je očigledno sređivao pikap u stilu pačvorka, zato što su neki delovi auta bili ošmirglani i pripremljeni za farbanje, ali još uvek nisu bili ofarbani. Laura je posmatrala pikap sa prozora motela, kroz tek malo razmaknute zavese. U ruci je držala ,,uzi”. Farovi pikapa se ugasiše a brisači se zaustaviše, i trenutak potom jedna žena rasčupane plave kose izađe iz kola i zaputi se ka vratima Laurine sobe. Pokucala je tri puta. Kris je stajao iza vrata, gledajući u svoju mamu. Laura klimnu glavom. Kris otvori vrata i reče: „Ćao, tetka Telma. Je, kakva ružna perika!" Ušavši unutra, Telma snažno zagrli Krisa i reče: ,,Pa, baš ti hvala. A šta bi ti rekao kada bih ti rekla da imaš monumentalno ružan nos sa kojim si rođen, pa ništa protiv toga ne možeš, dok ja mogu da skinem periku? Aha? Šta bi onda rekao?“ Kris se zakikota. „Ništa. Jer znam da imam sladak nosić.“ „Sladak nosić? Bože, dete, imaš ego glumca." Ona ga

pusti, kratko pogleda Stefana Krigera, koji je sedeo na stolici pored televizora, a zatim se okrenu ka Lauri. „Šejnova, jesi li videla krš u kojem sam stigla? Je l’ da sam pametna? Taman sam ulazila u svoj ’mercedes’, kad pomislih: Telma – zovem sebe Telma – rekoh: Telma, nećeš li privući svu pažnju sveta ako ispred tog ljigavog motela staneš u autu vrednom šezdeset i pet hiljada dolara? I onda, pokušah da pozajmim auto od batlera, ali znaš li šta on vozi? ’Jaguar’. Zar Beverli Hils nije „Zona sumraka", ili šta? Morala sam da pozajmim auto od vrtlara. Ali, stigla sam, i šta ti sad misliš o ovom prerušavanju?" Imala je kovrdžavu plavu periku orošenu kišom, naočare sa rožnatim okvirom i velike veštačke zube. „Bolje izgledaš ovako", reče Laura smejući se. Telma ispljunu veštačke zube. „Čuj, jednom kad sam došla do auta koji ne privlači pažnju, shvatila sam da ja privlačim pažnju, budući da sam velika zvezda, i sve to. A budući da su mediji već iskopali podatak da smo nas dve prijateljice, i da su hteli da mi postave neka značajna pitanja u vezi tebe, čuvene autorke pucanja automatskim oružjem, rešila sam da dođem inkognito." Ona spusti torbu i lažne zube na krevet. „Ova oprema je za moj novi lik koji sam smislila za svoj nastup u noćnom klubu i izvela ga jedno osam puta U „Baliju" u Vegasu. Taj lik je primadona komedije. Publika je otkinula na mene, Šejnova, doveli su obezbeđenje kasina i tražili da me uhapsi, pitali su se imam li prava da sa njima delim istu planetu – oh, bili su grubi, Šejnova, bili su..." Iznenada, ona se zaustavi usred govora i briznu u plač. Pojuri ka Lauri i obgrli je. „O, bože, Laura, prepala sam se, tako sam se prepala. Kada sam na vestima čula za San Bernardino, za pucnjavu, i onda u kakvom stanju su zatekli tvoju kuću na Big Beru, mislila sam da si ti... ili Kris... tako sam brinula..."

Grleći Telmu podjednako snažno kao što je ona grlila nju, Laura reče: „Sve ću ti ispričati, ali glavno je to da smo dobro i da mislimo da možda postoji način da se izvučemo iz ove rupe u kojoj se sada nalazimo.“ „Zašto me nisi pozvala, ti blesava kučko?" „Pa pozvala sam te.“ „Tek juhos! Dva dana pošto su tvoje slike objavljene u svim novinama! Skoro sam poludela." „Žao mi je. Trebalo je da ti se ranije javim. Samo, nisam htela da te umešam u sve to ako sam ikako mogla da izbegnem." Telma je nerado pusti. „Ja sam neizbežno, duboko i beznadežno umešana, idiote, zato što si ti umešana." Ona izvuče papirnu maramicu iz džepa svoje kožne jakne i obrisa njome oči. „Imaš li jednu za mene?", upita Laura. Telma joj dodade maramicu i njih dve izduvaše noseve. „Bili smo u bekstvu, tetka Telma", reče Kris. „Teško je javljati se ljudima kada si u bekstvu.“ Drhtavo, duboko uzdahnuvši, Telma reče: ,,Pa, Šejnova, gde držiš svoju zbirku odrubljenih glava? U kupatilu? Čula sam da si jednu zagubila u San Bernardinu. Aljkavo. Je l’ to neki tvoj novi hobi, ili si oduvek cenila lepotu ljudskih glava neopterećenih svim tim prljavim ekstremitetima?" „Hoću da te upoznam sa nekim“, reče Laura. „Telma Ekerson, ovo je Stefan Kriger." „Drago mi“, reče Telma. „Izvinjavam se što ne mogu da ustanem", reče Stefan. „Još uvek se oporavljam." „Ako možeš da mi oprostiš ovu periku, ja ću tebi oprostiti bilo šta.“ Zatim se obratila Lauri: ,,Da li je on onaj ko mislim da

je?“ ,,Da.“ „Tvoj čuvar?" ,,Da." Telma priđe Stefanu i zvučno ga poljubi u oba obraza. „Nemam predstavu ko si ti ni odakle dolaziš, Stefane Krigeru, ali te volim zbog svih onih puta kada si pomogao mojoj Lauri." Zatim odstupi od njega i sede na podnožje kreveta, pored Krisa. „Šejnova, ovaj čovek ovde je predivan. Pogledaj ga, pravo parče. Kladim se da si ga ti upucala samo da ti ne bi pobegao. Izgleda baš kao što bi anđeo-čuvar i trebalo da izgleda." Stefana je bilo sramota, ali je Telmu bilo nemoguće zaustaviti. „Pravi si slatkiš, Krigeru. Hoću da čujem sve o tebi. Ali najpre, evo novca koji si tražila, Šejnova." Ona otvori svoju pozamašnu tašnu i izvuče iz nje debeli svežanj novčanica od po sto dolara. Laura pogleda novac i reče: „Telma, tražila sam četiri hiljade. Ovde ima najmanje duplo toliko." „Deset ili dvanaest hiljada, čini mi se.“ Telma namignu Krisu i dodade: „Kada su moji prijatelji u bekstvu, insistiram da putuju prvom klasom." Telma je saslušala priču, ni u jednom trenutku ne pokazujuči nevericu, Stefan je bio iznenađen njenom otvorenošću, ali ona reče: „Hej, nekada sam živela u Mekajloru i Kasvel Hilu, i univezum za mene više nema iznenađenja. Putnik kroz vreme iz 1944? Bah! U Mekajloru sam mogla da ti pokažem ženu veliku kao dvosed, koja je nosila odeću napravljenu od tkanine za tapaciranje kreveta i kojoj su davali lepu platu socijalnog radnika za njeno ophođenje prema siročićima kao da su štetočine. E, to je zapanjujuće." Ona je očigledno bila uzbuđena zbog Stefanovog porekla,

prestrašena i zaprepaštena zamkom u kojoj su bili, ali čak i pod takvim okolnostima ona je bila Telma Ekerson, spremna da vidi smešnu stranu u svemu oko nje. U šest sati posle podne, ona ponovo namesti zube i izađe napolje da im nabavi hranu u meksičkom restoranu. „Kada ste u bekstvu pred zakonom, treba da napunite stomak pasuljom, hranom žestokih momaka." Vratila se sa mokrim kesama punim takosa, kutijica sa enčeladosom, dve porcije naćosa, buritasa i čimičangasa. Raširili su hranu po donjoj polovini kreveta, a Telma i Kris su seli na gornju polovinu. Laura i Stefan su seli na stolice kraj podnožja kreveta. ,,Telma", reče Laura, „ovde ima hrane za desetoro." „Pa, mislila sam da nahranim nas i bubašvabe. Ako ne bi imali hrane za bubašvabe, one bi mogle da postanu zločeste, mogle bi da odu napolje i da prevrnu vrtlarev pikap. Ovde imate bubašvaba, zar ne? Mislim, na kraju krajeva, otmeno mesto kao što je ovo bi bez bubašvaba bilo kao hotol na Beverli Hilsu bez veverica." Za vreme jela, Stefan im je ukratko izložio plan koji je smislio za zatvaranje kapije i uništavanje instituta. Telma ga je prekidala pošalicama, ali kada je završio, postala je ozbiljna. „To je prokleto opasno, Stefane. Čak je toliko hrabro da je glupo." „Ne postoji drugi način.“ „To vidim“, odvrati ona. ,,Pa, šta ja mogu da uradim da vam pomognem?" Zastajući, sa takosom koji mu je napola virio iz usta, Kris reče: „Moramo da kupimo kompjuter, tetka Telma." Laura dodade: „I to najbolji model, IBM-ov stoni računar, isti kao onaj koji ja imam kod kuće, tako da znam da koristim programe.

Nemamo vremena da učim nove operativne programe. Sve sam ti već zapisala. Pretpostavljam da bih i sama mogla da odem i da ga kupim, sa novcem koji si mi dala, ali plašim se pojavljivanja na više mesta." ,,A trebaće nam i mesto gde da budemo", reče Stefan. ,,Ne možemo da ostanemo ovde“, reče Kris, uživajući što je i on deo razgovora, „barem ne ako ćemo se baktati sa kompjuterom. Sobarica će ga videti koliko god se mi budemo trudili da ga sakrijemo, i pričaće o tome, jer bi stvarno bilo čudno da ljudi koji odsedaju na ovakvom mestu imaju kompjuter." Stefen nastavi: „Laura mi je rekla da ti i tvoj muž imate kuću i u Palm Springsu." „Imamo kuću u Palm Springsu, bungalov u Montereju, još jedan bungalov u Vegasu i ne bi me iznenadilo da imamo – ili bar da imamo stalno zakupljen – sopstveni vulkan na Havajima. Moj muž je preterano bogat. Pa, birajte. Moje kuće su vaše kuće. Samo nemojte peškirima glancati haubu na kolima, a ako morate da žvaćete duvan i da ga pljujete po podu gledajte da to bude po ćoškovima." „Mislim da bi kuća u Palm Springsu biti idealna", reče Laura. „Rekla si mi da je potpuno izolovana." „Nalazi se na velikom imanju okružena drvećem, a u tom kraju žive ljudi iz šou-biznisa koji su svi jako zaposleni, tako da nemaju običaj da svrnu na šoljicu kafe. Tamo vas niko neće uznemiravati." ,,Dobro“, reče Laura, „sada ostaje još samo par stvari. Treba nam druga odeća, udobne cipele, nešto osnovnih potrepština. Napravila sam spisak, sa brojevima odeće za svakog. I naravno, kada se sve ovo završi, vratiću ti sav novac koji si mi dala i koliko god da potrošiš na kompjuter i ove druge stvari."

„Možeš se kladiti da hoćeš, Sejnova. I to sa kamatom od četrdeset posto. Nedeljno. Obračunato po satu. PIus tvoje dete. Tvoje dete će biti moje." Kris se zasmeja. „Moja tetka – Rumpelstiltskin." „Nećeš se praviti pametan kada budeš moje dete, Kristofere Robine. Ili ćeš me barem zvati: Majka Rumpelstiltskin, gospodine." „Majko Rumpelstiltskin, gospodine!", reče Kris i salutira. U pola devet, Telma se spremila da krene sa spiskom za kupovinu koji je Laura sastavila i sa podacima vezanim za kompjuter. „Vratiću se sutra posle podne, što brže budem mogla“, rekla je ona, još jednom grleći Krisa i Lauru. „Ovde ćete zaista biti bezbedni, Šejnova?" „Mislim da hoćemo. Da su otkrili da smo ovde odseli, već bi se bili pojavili." Stefan reče: „Zapamti Telma, oni putuju kroz vreme, jednom kada otkriju gde se skrivamo, mogu da samo skoče u trenutku kada mi tek stižemo. U suštini, oni su nas mogli zaskočiti u motelu još u sredu. Činjenica da smo mi ovde ostali ovako dugo nenapadnuti je skoro pa dokaz da se u javnosti nikada neće saznati da nam je ovde bilo skrovište." „Vrti mi se u glavi“, reče Telma. ,,A ja mislila da je čitanje velikog ugovora sa studijom komplikovano! “ Ona izađe napolje, u kišu, i dalje noseći periku i naočare, ali sa lažnim zubima u džepu, i odveze se u pikapu svog vrtlara. Laura, Kris i Stefan gledaše je kroz prozor kako odlazi, a Stefan reče: „Ona je izuzetna osoba." „Veoma", reče Laura. „Molim boga da je nisam ugrozila." „Ne brini, mama“, reče Kris. „Tetka Telma je čvrstog

soja. Ona to uvek kaže.“ Te noći, oko devet sati, ubrzo pošto je Telma otišla, Laura se odvezla do Debelog Džeka u Anahajm. Pljusak više nije bio toliko jak, već je kila padala postojano rominjajući. Pločnik od makadama presijavao se srebrnkasto-crno, a slivnici su još uvek bili preplavljeni vodom koja je izgledala poput ulja na slabom svetlu neonskih uličnih lampi. Puzala je i magla, i to ne sitnim, mačjim koracima, nego vijugavo, poput zmije. Protivila se ideji da ostavi Stefana u motelu. Ali, za njega ne bi bilo pametno da puno vremena provede na hladnoj, kišovitoj januarskoj noći – u tako slabom stanju u kakvom je bio. Pored toga, on nije mogao nikako da joj pomogne. Iako je Stefan ostao, Kris je pravio društvo Lauri, jer ona nije morala da ga ostavi čak ni kada bude ugovarala oružje. Dečak je išao sa njom i kada je prvi put bila kod Debelog Džeka, pre godinu dana, kada je kupila protivzakonito prepravljene „uzije”, tako da se Debeli neće iznenaditi kada ga bude video. Biće nezadovoljan, to da, budući da Debeli Džek nije bio ljubitelj dece, ali neće biti iznenađen. Dok je vozila, Laura je često gledala u retrovizor, u bočne retrovizore, i odmeravala je druge vozače koje su sretali sa prilježnošću koja je davala novo značenje terminu „defanzivna vožnja”. Ona nije mogla da priušti sebi da je okrzne neki glupak koji vozi prebrzo za uslove na putu. Policija bi se, u tom slučaju, pojavila na mestu sudara, rutinski bi proverili njene registarske tablice i, pre nego što bi je uopšte uhapsili, muškarci sa automatskim puškama bi se materijalizovali i ubili nju i Krisa. Ostavila je svoj ,,uzi” Stefanu iako se on bunio. Međutim, ona jednostavno nije bila u stanju da ga ostavi bez ikakvih sredstava za zaštitu. Ona je još uvek imala svoj pištolj. A pedeset rezervnih metaka su bili raspoređeni po džepovima njene skijaške jakne.

U bilizini „Diznilenda”, kada se pljusak neonske fantazmagorije iz „Pica parti palasa” Debelog Džeka počeo pomaljati iz magle poput svemirskog broda iz filma „Bliski susret treće vrste” kada silazi iz oblaka, Laura oseti olakšanje. Ona skrenu na pretpani parking i ugasi motor. Brisači prestadoše da lupaju i kiša zasu vetrobransko staklo u žuboravim potocima. Narandžasti, crveni, plavi, žuti, zeleni, beli, ljubičasti i ružičasti odsjaji neona presijavali su se na toj tečnoj kopreni vode, tako da se Laura oseti čudno, kao da se nalazi u nekom staromodnom gizdavom džuboksu iz 1950-ih. Kris reče: „Debeli Džek je okačio još neonskih reklama od kako smo bili ovde.“ „Mislim da si u pravu", odvrati Laura. Oni izađoše iz kola i pogledaše treperavu, svetlucavu, talasastu, žmirkavu, groteskno drečeću fasadu „Pica parti palasa” Debelog Džeka. Neon nije iskorišten samo za ime mesta. Iskoristili su ga da bi ocrtali ivice zgrade, krova, svaki prozor i ulazna vrata. Postojale su još i gigantske neonske naočare postavljene na jedan kraj krova, dok je na drugom kraju bila ogromna raketa postavljena kao da poleće, sa neonskim plamenom koji se stalno palio gasio i svetlucao ispod raketnih motora. Neonska pica, pet metara u prečniku, bila je stari ukras, ali je zato nacereno lice klovna bilo novo. Količina neonskog svetla je bila tako velika da je svaka kapljica kiše bila jasno obojena, kao da je deo duge koja se razbila u sumraku. Svaka kap je blistala duginim bojama. Efekat je bio zbunjujući, ali je pripremao posetioca na unutrašnjost restorana, koji je izgledao kao kratak pregled haosa iz kojeg se univerzum formirao pre mnogo milijardi godina. Konobari i konobarice su bili obučeni kao klovnovi, duhovi, pirati, astronauti, veštice, cigani i vampiri, a pevački trio, kostimiran u medvede, išao je od stola do stola, zabavljajući

decu lica umazanih picom. U separeima u glavnoj prostoriji, za aparatima sa igricama, sedela su starija deca, tako da su zvuci bip-cing-cang-bong iz tih elektronskih igara služili kao prateća muzika raspevanim medvedima i dečjoj galami. „Ludnica", reče Kris. Odmah na ulaznim vratima ih je dočekao Dominik, koji je bio domaćin i mlađi partner Debelog Džeka. Dominik je bio visok, sablastan, sa tužnim očima, i delovao je izmešteno usred tog izveštačenog urnebesa. Podižući glas da bi je čuo u galami, Laura upita za Debelog Džeka i dodade: ,,Ja sam zvala ranije. Ja sam stara prijateljica njegove majke“, što je trebalo izgovoriti ako ste želeli oružje, a ne picu. Dominik je naučio da govori glasom koji se probijao kroz kakofoniju, a da ne viče. ,,Vi ste i ranije dolazili ovamo, verujem." „Dobro se sećate", reče ona. „Pre godinu dana.“ „Molim vas, pođite za mnom“, reče Dominik pogrebnim glasom. Nisu morali da prolaze kroz olujni metež glavne prostorije za ručavanje, što je bilo dobro jer je značilo da je manje izvesno da će Lauru opaziti i prepoznati neko od mušterija. Vrata sa druge strane predsoblja su se otvorila, otkrivši prolaz koji je vodio pored kuhinje i magacina do kancelarlje Debelog Džeka. Dominik pokuca na vrata, uvede ih unutra i reče Debelom Džeku: „Stari prijatelji tvoje majke", a zatim ostavi Lauru i Krisa sa debelim čovekom. Debeli Džek je svoj nadimak shvatio veoma ozbiljno i trudio se da živi u skladu sa njim. Bio je visok oko sto šezdeset centimetara i težio oko sto sedamdeset kilograma. Nosio je ogromnu sivu trenerku čiji mu je gornji deo bio toliko uzan kao da je od streča, i izgledao je kao debeljko sa fotografija koje bi

oni koji su na dijeti mogli da zalepe na frižider da bi ih odvraćale od hrane - ustvari, on je izgledao baš kao frižider. Sedeo je na masivnoj stolici na točkiće, za stolom koji je napravljen po njegovoj meri, i nije ustao. „Slušaj te mali zveri.“ Obraćao se Lauri, ignorišući Krisa. „Smestio sam kancelariju u zadnji deo zgrade, dodatno je zvučno izolovao, i još uvek mogu da ih čujem kako vrište, pište. To je kao da sam u predvorju samog pakla." ,,To su samo deca koja se zabavljaju", reče Laura stoječi ispred stola sa Krisom. ,,I gospođica O’Leri je bila samo jedna stara dama sa trapavom kravom, ali je spalila Čikago", odvrati Debeli Džek gorko. Jeo je čokoladicu „mars”. U daljini se dečji glasovi, prigušeni zvučnom izolacijom, podigoše u potmuli urlik, i, kao da se obraća tom nevidljivom mnoštvu, debeljko reče: „O, dabogda se zadavili, mali trolovi." „Tamo je prava ludnica", reče Kris. ,,Ko je tebe pitao?" „Niko, gospodine." Džek je imao žućkast ten i sive oči gotovo nestale u zabreklom licu. Pogledao je u Lauru i pitao: „Jesi li videla moju novu reklamu?" „Klovn je nov, je l’ da?“ „Aha. Zar nije prelep? Ja sam ga dizajnirao, dao da se napravi, a onda sam morao da ga podignem usred noći, tako da je sledećeg jutra bilo prekasno da neko nabavi zabranu i spreči me. Prokleto gradsko veće samo što nije zagraktalo, i to svi u glas.“ Debeli Džek se upetljao u deceniju dugu pravnu bitku sa anahajmskom oblasnom komisijom i gradskim većem. Vlasti nisu odobravale njegove drečave neonske reklame, pogotovo sada kada je oblast oko „Diznilenda” bila isparcelisana za potrebe gradnje. Debeli Džek je potrošio desetine, ako ne i

stotine hiljada dolara boreći se protiv njih po sudovima, plaćajući takse, tužeći ih i odgovarajući na tužbe, a čak je proveo i neko vreme u zatvoru zbog nepoštovanja suda. On je bio bivši liberal koji je sada tvrdio da je anarhista, i on neće tolerisati ugrožavanje njegovih prava – stvarnih i izmišljenih – budući da je individua slobodnog uma. Bavio se nelegalnim oružjem iz istog razloga iz kojeg je podizao neonske znake koji su kršili gradske zakone: kao izražavanje stava protiv vlasti, kao pobedu prava individue. Bio je u stanju da satima priča o vlasti, o bilo kojoj vrsti vlasti na bilo kojem nivou, i prilikom poslednje Laurine i Krisove posete, kada su nabavljali prepravljeni ,,uzi” koji je Laura naručila, morala je da sasluša dugačko objašnjenje zašto vlada nema nikakvo pravo da usvoja zakone koji zabranjuju ubistvo. Laura nije baš bila oduševljena vlastima, bilo da se radi o levičarima ili o desničarima, ali je gajila jako malo simpatija i prema Debelom Džeku, takođe. On nije priznavao legitimnost bilo koje vrste autoriteta, čak ni dokazanih institucija, čak ni porodice. Sada, pošto je Debelom Džeku predala novi spisak za nabavku, pošto je pogodila cenu i odbrojala novac, on je odveo nju i Krisa kroz tajna vrata u zadnjem delu ormana niz uske stepenice – činilo joj se da je on u opasnosti da se na njima zbog težine zaglavi – u podrum gde je držao svoje ilegalne zalihe. Premda je njegov restoran bio prava ludnica, njegov arsenal je bio poređan sa fetiškom urednošću: karton na karton pušaka i automatskog oružja bili su poređani na metalnim policama, složeni prema kalibru i ceni. U podrumu „Pica parti palasa” držao je najmanje hiljadu komada oružja. Bio je u stanju da je snabde sa dva prepravljena „uzija” – „Strahovito popularno oružje od pokušaja atentata na Regana", rekao je »i sa još jednim pištoljem „čifs spešl .38”. Stefan se nadao da će uspeti da mu nabavi „kolt komander 9 mm

parabelum” sa okvirom od devet metaka i cevi napravljenom za prigušivač. „Njega nemam", rekao je Debeli Džek, ,,ali mogu ti dati „kolt komander mark IV .38 super", koji ima okvir od devet metaka, a imam i dva takva obrađena za prigušivač. Imam i prigušivače, dosta njih.“ Laura je već znala da on ne može da je snabde municijom, ali joj se on svejedno, završavajući čokoladicu, pravdao: ,,Ne držim municiju i eksploziv. Vidiš, ja ne verujem u vlasti, ali ipak nisam potpuno neodgovoran. Ja držim restoran pun vrištave bebaste dece iznad, i ne mogu da rizikujem da ih raznesem, čak ni ako bi to donelo više mira u svet. Osim toga, rasturio bih i svoje lepe reklame." „Dobro“, rekla je Laura spustivši ruku na Krisovo rame i držeći ga blizu sebe, ,,Šta je sa gasom sa moje liste?“ „Sigurna si da nisi mislila na suzavac?" ,,Ne. ’Vekson’. To je ono što mi treba.“ Stefan joj je rekao ime tog gasa. On je rekao da je to jedna vrsta hemisjkog oružja koja je bila na listi stvari za koje se institut nadao da će ih vratiti u 1944. i uključiti u nemački vojni arsenal. Sada bi se, možda, on mogao upotrebiti protiv nacista. „Treba nam nešto što brzo ubija." Debeli Džek se leđima oslonio na metalni radni sto koji je stajao nasred prostorije i na koji je položio „uzije”, pištolje, revolvere i prigušivače. Sto je zloslutno zaškripao. ,,Pa, mi ovde govorimo o vojnoj opremi, strogo kontrolisanoj robi.“ ,,Ne možeš da ga nabaviš?" „O, naravno, mogu da ti nabavim nešto ’veksona’,“ odvrati Debeli Džek. On se odvoji od stola, koji zaškripa od olakšanja kao da je odjednom postao sasvim bez težine, i ode do metalnih polica, odakle izvuče dve „herši” čokoladice ostavljene između kutija sa oružjem – njegov tajni štek. Ni jednu nije ponudio Krisu, već je jednu počeo da jede, a drugu je stavio u džep. „Ovde ne držim tu vrstu stvari – opasne su kao eksplozivi.

Ali, mogu da ga nabavim do sutra predveče, ako ti to odgovara." „Odgovara mi.“ ,,To će te koštati." ,,Znam.“ Debeli Džek se isceri. Parčići čokolade su mu bili zaglavljeni između zuba. ,,Ne dobijam mnogo narudžbina za ovu vrstu stvari, pogotovo ne od nekoga kao što si ti, od malog kupca. Kopka me da saznam šta nameravaš sa tim. Nije da očekujem da mi kažeš. Ali, obično se radi o velikim kupcima iz Južne Amerike ili sa Bliskog istoka koji žele baš te neuroaktivne i respirativne gasove. Irak i Iran su ih dosta koristili poslednjih godina." „Neuroaktivni, respiratorni? U čemu je razlika?“ „Respiratorni – njih treba da udahnu, ubija u par sekundi pošto dospe u pluća i proširi se kroz krvotok. Kada ih puštaš, moraš da nosiš gas-masku. Ovaj tvoj, neuroaktivni, ubija još brže, pukim dodirom kože, a za određene vrste – kao ’vekson’ – ne treba ti gas-maska ni zaštitna odeća, jer prosto uzmeš par tableta pre upotrebe i one su kao snažan pro-tivotrov." ,,Da, trebalo je da pitam i za tablete", reče Laura. „’Vekson’. Najlakši gas za upotrebu na tržištu. Ti si stvarno pametan kupac“, reče Debeli Džek. Već je uspeo da pojede čokoladicu, i kao da je postao primetno deblji od kako su Laura i Kris ušli u njegovu kancelariju pre pola sata. Ona shvati da se predanost političkoj anarhiji kod Debelog Džeka reflektuje ne samo u atmosferi njegove picerije nego i u stanju njegovog tela, jer je ono raslo nesputavano socijalnim ili medicinskim normama. Izgleda da je njega zabavljala sopstvena veličina jer je često tapkao trbuh ili hvatao rolne sala na struku i gnječio ih skoro nežno, a kretao se sa odlučnom arogancijom, odgurujući svet svojim stomakom. Imala je viziju Debelog Džeka kako postaje još ogromniji, jedreći preko dvesta kilograma, preko dvesta pedeset, dok divlje