se dešava, pa sam se plašila da bi nekako moglo da bude opasno po tebe ako budeš bilo šta znao u vezi njega. Ali, ne može biti opasnije nego što je sad, uh? Tako da ću ti kasnije reći sve.“ Pod pretpostavkom da će postojati to ’kasnije’. Kada je prešla dve trećine puta uz južnu obalu jezera, vozeći „džip” najbrže što je smela, dok ih je „mercedes” pratio na rastojanju od četrdesetak metara, Laura je ispred sebe ugledala skretanje za put koji je vodio na gore. Put je vodio kroz planine pored Klarkovog vrha – bio je to seoski drum dugačak petnaestak kilometara, koji je bio prečica za četrdeset-pedeset kilometara dugačku obilaznicu magistralnog puta broj 38, a koji se na jugu, u blizini Barton Flatsa, ulivao u put sa dve kolovozne trake. Ukoliko je pamćenje nije varalo, taj drum je bio asfaltiran jedan do dva kilometara sa svakog kraja, a u sredini se nalazio zemljani uspon dugačak desetak kilometara. Za razliku od „džipa”, „mercedes” nije imao pogon na sva četiri točka; imao je zimske gume, ali one trenutno nisu bile omotane lancima. Ljudi koji su se vozili u „mercedesu” sigurno nisu znali da će posle afalta uslediti izbrazdana mestimično zaleđena zemljana površina, na nekim mestima čak i sa nanosima snega. „Drži se!“, dobaci ona Krisu. Nije stisnula kočnicu do poslednjeg momenta, zaokrenuvši nadesno tako brzo da je „džip” skliznuo sa kolovoza uz mučnu škripu guma. Pri tome se još i zatresao, kao da je neki stari konj kojeg su naterali da učini zastrašujući skok. „Mercedes” je spretnije skrenuo iako vozač nije mogao znati šta ona namerava da uradi. Kada su se zaputili u više predele i veću divljinu, „mercedes” je smanjio razdaljinu na oko trideset metara. Dvadeset i pet. Dvadeset. Bodljikave grane sevanja naglo blesnuše preko neba u pravcu juga. Nije bilo toliko blizu njih koliko munje oko kuće, ali je ipak bilo dovoljno blizu da je noć oko njih pretvorilo u
dan. Čak i pored zvuka motora, mogla je da čuje riku gromova. Zjapeći u olujnu predstavu, Kris reče: „Mama, šta se dešava? Šta se to događa?" ,,Ne znam“, reče ona. Morala je da viče kako bi nadglasala kakofoniju motora i buke sa neba. Nije čula samu paljbu, ali je čula kako meci dobuju po „džipu”. Jedno tane je probušilo rupu u prozoru na vratima gepeka i zabilo se u leđa sedišta na kojem su sedeli ona i Kris; ona ga je osetila baš kao i što je čula njegov tup udarac. Počela je da okreće volan levo-desno, krivudajući od jedne strane puta do druge, trudeći se da bude što teža meta, od čega joj se, pri blescima svetlosti, vrtelo u glavi. Ili je strelac prestao da puca, ili je svaki put promašivao, jer ona nije čuia više nijedno tane. Međutim, krivudanje ih je usporilo i „mercedes” im se brzo još približio. Sada ga je pratila preko bočnih retrovizora, umesto preko središnjeg. Iako je veći deo zadnjeg prozora bio neoštećen, staklo je bilo premreženo hiljadama sićušnih pukotina, zbog kojih je bilo mutno i neupotrebljivo. Petnaest metara, deset. Na južnom nebu, kao i ranije, sevanje i grmljavina prestadoše. Ona se pope uz uspon, a asfalt se završavao na pola puta nizbrdo od mesta na kojem su se nalazili. Laura prestade sa krivudanjem, ubrzavajući. Kada je „džip” napustio asfalt nakratko se zaneo, kao od iznenađenja zbog promene podloge puta, ali je odmah jurnuo napred po snegom prekrivenoj, zaleđenoj zemlji. Drmusali su se preko neravnina kratkog udubljenja oivičenog drvećem, a zatim počeše da se penju uz brdo. U bočnom retrovizoru ona je videla da je i „mercedes” prešao preko udubljenja i da je započeo uspon. Ali, kada je stigla do vrha brda, vozilo iza njih je počelo da klizi po
njihovom tragu. Skliznulo je s puta, njegovi farovi su se okrenuli od „džipa”. Vozač je počeo da ispravlja točkove umesto da ih okrene nasuprot klizanju, kao što je trebalo da uradi. Točkovi počeše da se uzaludno okreću. Ne samo što je skrenuo sa traga nego je počeo da kliza dvadesetak metara unazad, sve dok mu zadnji desni točak nije upao u odvodni jarak na ivici puta. Prednji farovi su bacali svetlo na gore i ukoso, preko zemljanog puta. „Zaglavili su se!“, povika Kris. „Trebaće im pola sata da se iskobeljaju." Laura nastavi uz greben, pa niz sledeću padinu, u tamu planinskog puta. Iako bi trebalo da likuje zbog uspešnog bega, ili da bar oseća olakšanje, njen strah nije nestao. Slutila je da još uvek nisu bezbedni, a naučila je da veruje svojim slutnjama još pre dvadeset godina kada je pomislila da će Bela Jegulja doći po nju one noći koju je trebalo da provede sama u sobi kraj stepenica u Mekajloru, one noći kada je on zaista i ostavio čokoladicu ispod njenog jastuka. Najzad, slutnje su poruke podsvesti, koja sve vreme munjevito obrađuje sve podatke na koje ona svesno ne obraća pažnju. Nešto je bilo pogrešno. Ali šta? Vozili su se sporije od trideset kilometara na sat po tom uskom, vetrovitom, rupastom, izbrazdanom, smrznutom zemljanom putu. Neko vreme je put vodio pored kamene kičme grebena na kojem nije raslo drveće, a zatim je išao duž nizbrdice u zidu grebena sve do dna paralelne jaruge, gde je drveće raslo toliko gusto sa obe strane da su svetla koja su se odbijala od njihovih stabala otkrivala falange borova čvrstih poput drvenih zidova. Od pozadi se čulo nerazgovetno mumlanje njenog čuvara u njegovom grozničavom snu. Brinuo ju je, i želela je da može
da vozi brže, ali se nije usuđivala. Prva tri kilometra pošto su umakli progoniteljima, Kris je ćutao. Konačno, on reče: „Kod kuće... da li si ubila nekog od njih?" Ona je oklevala. „Da. Dvojicu." „Dobro." Zabrinuta zbog mračnog zadovoljstva koje je čula u toj jednoj reči koju je on izgovorio, Laura reče: ,,Ne, Krise, nije dobro ubijati. Bilo mi je muka.“ „Ali oni su zaslužili da budu ubijeni", odvrati on. ,,Da, jesu. Ali to ne znači da mi je bilo zadovoljstvo da ih ubijem. Uopšte nije. U tome nema zadovoljstva. Samo... zgađenosti nad nužnošću tog čina. I tuge.“ „Voleo bih da sam ja mogao da ubijem nekog od njih“, reče on sa žestokim hladnim besom zabrinjavajućim za dete njegovog uzrasta. Ona ga pogleda. Sa licem išaranim senkama i bledožutim svetlom koje je dopiralo sa komandne table, izgledao je starije nego što je bio, i ona uhvati tračak čoveka kakav će postati. Kada tlo jaruge postade previše stenovito da bi se njime moglo nastaviti, put se ponovo uzdiže i postade drum uklesan u zid grebena. Laura nije skretala pogled sa puta. „Dušo, pričaćemo o ovome kasnije naširoko. Sada hoću samo da te pažljivo saslušam i da pokušam da te razumem. Ima puno pogrešnih filozofija na ovom svetu. Znaš li ti šta je to filozofija?" „Pomalo. Ne... u stvari, ne.“ „Recimo onda samo to da ljudi veruju u mnoge stvari koje su za njih loše. Ali postoje dve stvari za koje različite vrste ljudi misli da su najgore, najopasnije, najpogrešnije od svih. Neki ljudi veruju da je najbolji način za rešavanje problema
nasilje – oni prebiju ili ubiju bilo koga ko se sa njima ne složi." „Kao tipovi koji nas progone." ,,Da. Očigledno su oni ta vrsta ljudi. To je stvarno jako loš način razmišljanja zato što nasilje samo vodi novom nasilju. Pored toga, ako se razlike rešavaju oružjem, ne postoji pravda i trenuci mira, nema nade. Pratiš li me?“ „Valjda. Ali koji je drugi najgori način razmišljanja?" „Pacifizam", odvrati ona. ,,To je upravo suprotan način razmišljanja ovom prvom načinu. Pacifisti veruju da nikada ne treba dići ruku na drugo ljudsko biće, bez obzira na to šta ono uradilo ili na ono što znaš da namerava da uradi. Ako bi pacifista stajao pored svog brata, i ako bi video čoveka kako prilazi njegovom bratu u nameri da ga ubije, on bi doviknuo svom bratu da beži, ali ne bi uzeo oružje i zaustavio ubicu." „Dozvolio bi tom tipu da vija njegovog brata?“, pitao je Kris zapanjeno. ,,Da. A ako bi došlo do najgoreg, pre bi dozvolio da njegov brat bude ubijen nego što bi prekršio svoje principe i tako i sam postao ubica.“ ,,To je uvrnuto." Zaokrenuli su uz ivicu grebena i put poče da se spušta u još jednu dolinu. Grane borova koji su se nadnosili nad njih rasle su toliko nisko da su grebale krov kola, a grudve snega su padale po haubi i vetrobranu. Laura uključi brisače i naže se preko volana, koristeći promenu terena kao izgovor da malo poćuti dok ne razmisli kako da najjasnije izrazi poentu onoga što je želela da mu objasni. U proteklih sat vremena su bili okruženi nasiljem, a još više nasilja je nesumnjivo tek bilo pred njima, tako da joj je bilo stalo do toga da Kris zauzme pravi stav prema tome. Laura nije želela da on stekne utisak da su oružje i mišići prihvatljiva zamena za razum. Sa druge strane, nije želela ni da bude istraumiran nasiljem i da nauči da ga se plaši po cenu gubitka
ličnog dostojanstva i zbog golog opstanka. Najzad, ona reče: „Neki pacifisti su prerušene kukavice, ali neki zaista veruju da je ispravnije dozvoliti da nevina osoba bude ubijena nego sam ubiti da bi se ubistvo sprečilo. Oni greše, jer ako se ne suprotstavljamo zlu, postajemo deo njega. Oni su podjednako loši kao i momci koji povlače obarač. Možda je sve ovo previše za tvoj uzrast, i možda će ti biti potrebno mnogo vremena da razumeš, ali je veoma važno da shvatiš da postoji način da se bude u sredini – između ubica i pacifista. Trudiš se da izbegavaš nasilje. Nikada ga ne započinješ. Ali, ako te neko napadne, braniš sebe, svoje prijntelje, porodicu, sve one koji su ugroženi. Kada sam morala da ubijem one ljude u kući, bilo mi je muka. Ja nisam heroj. Nisam ponosna na to što sam ih pobila, ali se i ne stidim toga. Ne želim da budeš ponosan na mene zbog toga, ili da misliš da mi je to ubijanje bilo zadovoljstvo, da se zbog osvete osećam na bilo koji način bolje u pogledu smrti tvog oca." On je ćutao. Ona upita: „Da li ti je sve ovo preteško?" „Nije. Samo moram o svemu malo da razmislim“, odvrati on. „Sada razmišljam loše, pretpostavljam, jer hoću da svi oni budu mrtvi, svi oni koji imaju bilo šta u vezi... onoga što se desilo tati. Ali, razmišljam, mama. Trudiću se da postanem bolja osoba. Ona se osmehnu. „Znam da hoćeš, Krise." Tokom razgovora sa Krisom i par minuta tišine koja je vladala nakon njega, Laura je i dalje bila uznemirena zbog osećaja da su još uvek u neposrednoj opasnosti. Odmakli su desetak kilometara niz zemljani put, i imali su pred sobom još
oko kilometar zemljanog puta i oko tri kilometra asfaltnog puta pre nego što budu izašli na put broj 38. Kako je put odmicao, postajala je sve ubeđenija da je nešto previdela i da ih u bliskoj budućnosti očekuje još nevolja. Na ivici sledećeg grebena, baš pre nego što je put ponovo počinjao da ponire, sada po prvi put prema potpuno ravnom delu tla, ona iznenada stade. Ugasi motor i isključi svetla. „Šta nije u redu?“, upita Kris. „Sve je u redu. Samo hoću da razmislim i da pogledam našeg saputnika." Ona izađe iz kola i ode oko njib do zadnjih vrata pa ib otvori. Budući da je staklo zadnjih vrata bilo probušeno metkom, komadi stakla otpadoše i padoše na tlo kraj njenih nogu dok je otvarala vrata. Ona se pope u deo za prtljag i nagnuvši se nad svog čuvara opipa njegov puls. Bio je slab, možda za nijansu slabiji nego ranije, ali je bio pravilan. Zatim mu stavi ruku na čelo i utvrdi da više nije ledeno – izgledalo je da se zagrejao. Kris joj, na njen zahtev, dodade baterijsku lampu koja se nalazila u pregradi za sitne stvari pored komandne table. Ona povuče ćebad da bi videla da li je počeo gore da krvari nego kada su ga smestili u „džip”. Njegova rana je izgledala loše, ali nije bilo mnogo nove krvi uprkos svom tumbanju koje je preživeo. Laura zameni ćebad, vrati baterijsku lampu Krisu, izađe iz „džipa” i zatvori zadnja vrata. Potom izbi sve preostalo staklo na prozoru na zadnjim vratima i sa manjeg zadnjeg prozora koji se nalazio sa strane vozača. Kada više uopšte nije bilo stakla, oštećenje na kolima je bilo manje upadljivo, tako da je bila manja verovatnoća da će privući pažnju policije ili bilo koga drugog. Neko vreme je samo stajala na hladnoći, pored svog auta, i zurila u mračnu divljinu, pokušavajući da uspostavi vezu između instinkta i razuma. Zašto je bila tako ubeđena da je napred čeka opasnost i da se nasilje u ovoj noći još nije
završilo? Oblaci su se raspadali na velikoj visini zbog vetra koji ih je gonio ka istoku, na vetru koji još nije šibao po tlu, gde je vazduh bio gotovo čudno miran. Mesečina se probijala kroz iskrzane rupe i sablasno osvetljene snegom prekrivene predele koje su činila brda, zimzeleno drveće tamno u noći i grupe stena. Laura pogleda ka jugu, gde je za samo nekoliko kilometara počinjao magistralni put broj 38, i učini joj se da sve u tom pravcu izgleda mirno. Pogleda na istok, zapad i potom ponovo na sever, odakle su dolazili, i sa svih strana su planine San Bernardino bile bez ijednog znaka naseljenosti i bez ijednog svetla, tako da se činilo kao da postoje u prastaroj čistoti i miru. Ona postavi sebi ista pitanja i dade iste odgovore koji su bili deo njenog unutrašnjeg dijaloga tokom protekle godine. Odakle ljudi sa pojasevima dolaze? Sa druge planete, iz druge galaksije? Ne. Bili su ljudi kao i ona. Možda dolaze iz Rusije. Možda su pojasevi prenosnici materije, poput teleportacione kapsule u onom starom filmu Muva. To bi moglo da objasni čuvarev akcenat – ako se teleportuje iz Rusije – ali to ne objašnjava zašto za četvrt veka nije ostario. Osim toga, nije mogla ozbiljno da poveruje da je Sovjetski Savez ili bilo ko drugi usavršio prenosnike materije kada je ona imala osam godina. Ostaje još samo putovanje kroz vreme. Ona je već nekoliko meseci razmatrala tu mogućnost iako nije bila sigurna u svoju analizu čak ni da bi je pomenula Telmi. Ali, ako je njen čuvar dolazio u njen život u najznačajnijim momentima putem putovanja kroz vreme, mogao je sva ta putovanja da načini u rasponu od jednog meseca ili nedelje dana u sopstvenom dobu, dok bi za nju prolazile godine, i zato bi joj izgledalo kao da on ne stari. Sve dok ga ne bude ispitala i tako saznala istinu, teorija o putovanju kroz vreme je bila jedina koja je funkcionisala: njen čuvar je dolazio iz nekog budućeg sveta, i
to je očigledno bio neprijatan svet, zato što je, kada je govorio o pojasu, on rekao ,,Ne želiš da ideš tamo gde će te on odvesti”, i to sa mračnim, sablasnim izrazom u očima. Nije znala zašto bi neko doputovao iz budućnosti da bi baš nju, od svih ljudi, zaštitio od naoružanih narkomana i nekontrolisano jurećih kamiona, i nije imala vremena da razmišlja o tome, Noć je bila tiha, mračna i hladna. Oni su išli pravo u nevolje. Ona je to znala, ali nije znala kakve su to nevolje niti odakle će doći. Kada je ušla u „džip”, Kris je upita: „Šta nije u redu?“ „Ti si lud za „Zvezdanim stazama” i „Zvezdanim ratovima”, svim tim stvarima, tako da možda imam na raspolaganju eksperta koji mi treba kada pišem roman. Ti si moj stalni ekspert za uvrnuto." Motor je bio ugašen i unutrašnjost „džipa” je bila osvetljena samo mesečinom delimično zaklonjenom oblacima. Ali, mogla je prilično dobro da vidi Krisovo lice jer su joj se oči, tokom nekoliko minuta koje je provela napolju, prilagodile na mrak. On trepnu, izgledajući zainteresovano. „O čemu pričaš?" „Krise, kao što sam ranije rekla, ispričaću ti sve o čoveku koji leži pozadi, o njegovim čudnim pojavljivanjima u mom životu, ali sada nemamo vremena za to. Zato me nemoj zasipati sa mnogo pitanja, dobro? Ali, pretpostavimo samo da moj čuvar – tako ja mislim o njemu, zato što me je kad god je mogao štitio od strašnih stvari – pretpostavimo dakle, da je on putnik kroz vreme koji dolazi iz budućnosti. Recimo da on ne dolazi u velikoj, nezgodnoj vremenskoj mašini. Recimo da je cela mašina u pojasu koji on nosi oko struka, ispod odeće, i da se on samo materijalizuje iz vazduha kada stiže ovamo iz budućnosti. Pratiš li me za sada?“
Kris je zurio u nju razrogačenih očiju. ,,Da li je on to zaista?" „Mogao bi da bude, da.“ Dečak otkopča svoj sigurnosni pojas, pope se na kolena na sedištu i pogleda pozadi, u čoveka koji je ležao u prtljažniku iza njih. ,,Jebote.“ „Pod ovako neobičnim okolnostima", reče ona, „praviću se da nisam primetila nepristojno izražavanje." On je snebivljivo pogleda. „Izvini. Ali putnik kroz vreme.“ Sve i da se bila naljutila na njega, bes je ne bi držao, jer je sada u njemu videla iznenadan nalet onog dečačkog uzbuđenja i spremnosti za čuđenje koje nije ispoljio već godinu dana, čak ni za vreme Božića, kada je beskrajno uživao sa Džejsonom Gejnsom. Mogućnost susreta sa putnikom kroz vreme momentalno ga je ispunila osećajem za avanturu i uživanje. To je bila predivna stvar u vezi života – iako je bio okrutan, bio je i misteriozan, pun čuda i iznenađenja. Ponekad su ta iznenađenja bila tako zapanjujuća da se mogu okarakterisati kao prava čuda, a ako bi prisustvovala tim čudima, utučena osoba bi mogla da otkrije razlog da živi, cinik bi mogao da dobije neočekivan predah od dosade, a duboko povređeni dečak bi mogao da stekne volju da se izleči i lek za svoju melanholiju. Ona reče: „Dobro, recimo da kada poželi da napusti naše vreme i da se vrati u svoje, on prosto pritisne dugme na specijalnom pojasu koji nosi.“ „Mogu li da vidim pojas?“ „Kasnije. Zapamti, obećao si da sada nećeš postavljati mnogo pitanja." „Dobro.“ On još jedanput pogleda u čuvara, a zatim se okrete i sede, usmerivši svoju pažnju na svoju majku. „Kada
pritisne dugme, desi se – šta?“ „Prosto nestane." „Uh! A kada stiže iz budućnosti, da li se prosto pojavi iz vazduha?" ,,Ne znam. Nikada nisam videla kako stiže. Iako mislim da iz nekog razloga sevanje i grmljavina..." „Večerašnje sevanje!" „Da, ali nema uvek sevanja. Dobro. Pretpostavimo da se on vraća kroz vrmne da bi nam pomogao, da bi nas zaštitio od nekih opasnosti..." „Kao od kamiona." ,,Mi ne znamo zašto on želi da nas zaštiti i nećemo to znati dok nam on to ne kaže. U svakom slučaju, pretpostavimo da drugi ljudi iz hudućnosti ne žele da mi budemo zaštićeni. Mi ne shvatamo ni njihove motive. Ali, jedan od njih je Kokoška, čovek koji je ubio tvog oca...“ „I tipovi koji su se noćas pojavili u kući“, reče Kris, „i oni su iz budućnosti." „Mislim da jesu. Oni su nameravali da ubiju mog čuvara, tebe i mene. Umesto toga, mi smo ubili neke od njih i još dvojicu ostavili na cedilu u „mercedesu”. Pa... šta će sledeće uraditi, klinjo? Ti si stalni ekspert za uvrnuto. Imaš li neku ideju?“ „Pusti me da razmislim." Mesečina je bledo svetlucala na prljavoj haubi „džipa”. U kabini „džipa” je postajalo sve hladnije. Kris reče: „Pa, vidiš, njihova misija je propala, tako da oni neće ostati ovde. Vratiće se u budućnost,odakle su i došli." „Ona dvojica iz kola?“ „Aha. Oni su verovatno već pritisnuli dugmad na pojasevima tipova koje si pobila i vratili njihova tela u budućnost, tako da neće biti leševa u kući, neće biti dokaza čak
ni da su putnici kroz vreme bili tamo. Osim možda malo krvi. Kada su se druga dva ili tri tipa zaglavila u jarku, verovatno su odustali i otišli kući.“ „Znači, oni više nisu za nama? Nisu se možda vratili u Big Ber, nkrali auto i krenuli da nas traže?" „Jok. To bi bilo preteško. Mislim, imaju oni lakši način da nas nađu nego da se vozikaju unaokolo tražeći nas, kao što bi to uradili obični loši momci." „Kakav način?“ Dečko se namršti i zaškilji kroz vetrobransko staklo u sneg i sjaj meseca, i tamu ispred njih. „Vidiš mama, čim su nas izgubili, oni su pritisnuli dugmad na svojim pojasevima, vratili se kući, u budućnost, a zatim krenuli na novi put u naše vreme da bi nam postavili novu zamku. Oni znaju da smo krenuli ovim putem. Tako da su oni verovatno napravili novi put u naše vreme, ali ranije večeras, i postavili su zamku na kraju ovog puta i sada nas tamo čekaju. Aha, oni su tamo! Kladim se da su tamo." „Ali, zašto se nisu mogli vratiti još ranije večeras, pre nego što su došli prvi put u kuću, i napasti nas pre nego što se moj čuvar tamo pojavio?" „Paradoks", odvrati dečak. „Znaš li šta to znači?“ Ta reč je delovala isuviše složeno da bi je izgovorio dečak njegovog uzrasta, ali ona reče: ,,Da, znam šta je paradoks. Sve ono što je protivrečno, ali moguće tačno." „Vidiš mama, lepa stvar je to što je putovanje kroz vreme prepuno svih mogućih vrsta paradoksa. Stvari koje ne smeju biti, ne treba da budu – pa ipak mogu biti.“ Sada je govorio sa onim uzbuđenjem u glasu kojim je opisivao scene iz njegovih omiljenih filmova i stripova, ali sa više žestine nego što ga je ikada ranije čula, verovatno zato što ovo nije bila priča, već realnost koja je bila još neverovatnija od mašte. „Kao recimo da
se vratiš kroz vreme i udaš za sopstvenog dedu. Vidiš, onda bi bila baka sama sebi. Ako je putovanje kroz vreme moguće, možda bi tako i mogla da uradiš – ali kako bi se uopšte i rodila ako tvoja prava baka nikada i nije bila udata za tvog dedu? Paradoks! Ili, šta ako bi se vratila kroz vreme i upoznala sa svojom mamom kada je ona još dete i onda je slučajno ubila? Da li bi prosto prestala da postojiš – pop! – kao da nikada nisi bila ni rođena? Ali ako bi prestala da postojiš – kako bi onda uopšte i mogla da se vratiš kroz vreme? Paradoks! Paradoks!" Gledajući ga u pomrčini osvetljenoj samo mesečinom, Laura se osećala kao da gleda u neko drugo dete, a ne ono koje je poznavala od njegovog rođenja. Naravno, ona je bila svesna njegove opčinjenosti sagama o svemiru, koje su izgleda u to vreme opsedale većinu dece, bez obzira na uzrast. Ali, sve do sada nije imala dublji uvid u razmišljanje oblikovano pod tim uticajima. Očigledno da deca u Americi na kraju dvadesetog veka ne samo da imaju unutrašnji život bogatiji od bilo koje dece pre njih u istoriji već su izgleda od svojih maštanja stekla nešto što deca iz ranijih generacija nisu mogla da dobiju od patuljaka, vila i duhova koji su ih opčinjavali: sposobnost da razmišljaju o apstraktnim pojmovima poput prostora i vremena na način daleko iznad njihovog intelektualnog i emotivnog uzrasta. Imala je jedinstven osećaj da razgovara sa malim detetom i nuklearnim naučnikom – oboma u istom telu. Dekoncentrisana, ona reče: „Pa... ako su ti ljudi omanuli u pokušaju da nas ubiju prilikom njihovog prvog puta večeras, zašto ne bi preduzeli drugi put ranije nego što je bio prvi, i ubili nas pre nego što nas je moj čuvar upozorio na njihov dolazak?" „Vidi, tvoj čuvar se već pojavio u vremenskom toku da bi nas upozorio. Thko da, ako bi se oni vratili pre nego što nas on upozori – kako bi nas on uopšte upozorio, i kako bismo mi sada bili ovde, živi? Paradoks!"
On poče da se smeje i da tapše poput nekog patuljka koji likuje nad nekim izuzetno zabavnim sporednim efektom magijske čari. Nasuprot njegovom dobrom raspoloženju, Lauru je počinjala da boli glnva od pokušaja da razjasni složenost ove pojave. Kris nastavi: „Neki ljudi veruju da putovanje kroz vreme i nije moguće upravo zbog svih tih paradoksa. Ali neki drugi veruju da je moguće dokle god put koji te vodi u prošlost ne izazove neki paradoks. Dakle, ako je to tačno, onda ubice nisu mogle da se vrate drugi, raniji put, jer su dvojica njih već bili ubijeni na prvom putovanju. Nisu to mogli da urade jer su već bili mrtvi, i to je bio paradoks. Ali, tipovi koje nisi ubila, i možda neki novi putnici, mogu opet da doputuju i sačekaju nas na kraju ovog puta.“ On se opet nagnu napred i proviri kroz vetrobran. ,,To je značilo sve ono sevanje na jugu dok smo mi krivudali pokušavajući da izbegnemo metke – još tipova iz budućnosti je pristizalo. Aha, kladim se da nas čekaju negde tamo dole, tamo dole u mraku." Trljajući slepoočnice prstima, Laura reče: „Ali, ako se mi okrenemo i vratimo nazad, ako ne uletimo u zamku koja je postavljena ispred nas, onda će oni shvatiti da smo ih nadmudrili. I onda će preduzeti treći put kroz vreme i vratiti se kod ’mercedesa’ i ubiti nas kad pokušamo da prođemo tim putem. Srediće nas bez obzira kojim putem da krenemo." On žestoko poče da odmahuje glavom. „Ne. Zato što do trenutka kad shvate da smo ih prozreli, za oko pola sata od sada, mi ćemo već okrenuti kola i proći pored ’mercedesa’." Dečak je sada od uzbuđenja skakutao u sedištu. „Tako da ako oni krenu na treći put da bi se vratili na početak ovog puta i tamo nas uhvatili, neće moći to da urade jer ćemo mi već proći tim putem i izaći sa njega, i bićemo na
sigurnom. Paradoks! Vidiš, oni moraju da igraju po pravilima, mama. Oni nisu magični. Oni moraju da igraju po pravilima, i mogu da izgube!" Za trideset i tri godine života Laura nikada nije imala glavobolju poput ove sada, koja je velikom brzinom prešla od blagog lupkanja do bolova koji su cepali glavu. Što se više trudila da reši problem izbegavanja grupe ubica koji su pri tome putnici kroz vreme, to se bol više produbljivao. Najzad izusti: „Predajem se. Verovatno je trebalo da sve ove godine gledam „Zvezdane staze” i da čitam Roberta Hajnlajna umesto što sam bila ozbiljna odrasla osoba – jer ja jednostavno ne mogu da se nosim sa svim ovim. Zato ti kažem ovo: osloniću se na tebe da bi ih nadmudrili. Moraćeš da se potrudiš da stalno budemo jedan korak ispred njih. Oni hoće da nas ubiju. Pa kako mogu da pokušaju da nas ubiju a da pri tome ne naprave neki od tih paradoksa? Gde će se pojaviti sledeći put... i sledeći? Sada ćemo se mi vratiti putem kojim smo i došli, proći pored ’mercedesa’, i, ako si ti u pravu, tamo nas niko neće čekati. Gde će se pojaviti nakon toga? Hoćemo li ih večeras ponovo videti? Razmisli o svemu tome, i kada budeš imao neke ideje, obavesti me.“ „Hoću, mama." On se zavali u sedište, za trenutak se široko cereći, a zatim poče da gricka usnu kao da se udubljuje u neku igru. Osim što se ovde ne radi o igri, naravno. Njihovi životi su zaista bili na kocki. Morali su da prevare ubice sa skoro nadljudskim sposobnostima, a njihove nade za opstanak su zavisile od ničeg drugog do bogatstva mašte jednog osmogođišnjaka. Laura ubaci u rikverc i prevali nekoliko stotina metara idući unazad sve dok ne nađe mesto na putu dovoljno široko da okrene auto. Zatim se zaputiše odakle su i došli, prema
„mercedesu” u jarku, prema Big Beru. Laura je bila iznad straha. Njihova situacija je sadržavala tako velik element nepoznatog – i nesaznatljivog – da bi strah bio neizdrživ. Strah nije bio poput sreće ili depresivnosti – on je bio akutno stanje, koje je po svojoj prirodi bilo kratkotrajno. Strah brzo čili. Ili raste dok se ne onesvestiš ili umres od njega; vrištiš dok ti neki krvni sud u glavi ne pukne. Ona nije vrištala i, uprkos glavobolji, nije mislila da će joj bilo koji krvni sud pući. Osećala je hronični strah malog intenziteta, tek nešto jači od zabrinutosti. Kakav je ovo bio dan! Kakva godina! Kakav život. Egzotične vesti. 2 Prošli su pored nasukanog „mercedesa” i odvezli se sve do severnog kraja planinskog puta, a da nisu naleteli na ljude sa poluautomatskim oružjem. Na raskrsnici sa magistralnim putem koji je vodio oko jezera Laura zaustavi auto i pogleda u Krisa. „Pa?“ „Dokle god se vozimo okolo“, reče on, ,,i odlazimo u mesta u kojima nikada ranije nismo bili i gde obično ne idemo, prilično smo bezbedni. Ne mogu nas naći ako nemaju predstavu o tome gde bi mogli biti. Baš kao i obični krimosi." Krimosi?, pomisli ona. Šta je sad ovo – H. Dž. Vels u verziji sa Njujorškim plavcima? On nastavi: »Vidiš, sada kada smo ih izradili, ti tipovi će otići u budućnost i pregledati sve podatke koje imaju o tebi, mama, tvoju istoriju, i tražiće gde ćeš se ponovo pojaviti – kao, recimo, kada ćeš se vratiti da ponovo živiš u kući. Ili, ako se budeš skrivala godinu dana i budeš napisala još jednu knjigu, i onda
zbog nje kreneš na turneju, oni će se pojaviti u prodavnici gde je budeš potpisivala jer, vidiš, o tome će postojati podatak u budućnosti i oni će znati da te mogu pronaći u toj prodavnici u to određeno vreme tog određenog dana.“ Ona se namršti. „Hoćeš da kažeš da je jedini način da ih izbegavam do kraja života to da promenim ime, budem stalno u bekstvu i da ne ostavim nikakav trag o sebi u bilo kakvoj javnoj evidenciji, da prosto zauvek nestanem iz bilo kakve pisane istorije?" „Aha, mislim da je možda baš to ono što treba da uradiš“, reče on uzbuđeno. Bio je dovoljno pametan da smisli kako da pobedi grupu ubica, putnika kroz vreme, ali nije bio dovoljno odrastao da opazi koliko bi im bilo teško da se odreknu svega što imaju i da počnu samo sa novcem koji im je bio u džepovima. Na neki način on je bio kao naučnik-idiot, neverovatno obdaren i sposoban u jednoj uskoj oblasti, ali naivan i grozno ograničen u svim drugim oblastima. Po pitanjima teorije putovanja kroz vreme on je bio star hiljadu godina, u svemu ostalom tek je trebalo da napuni devet. Ona reče: ,,Ne mogu više nikada da napišem nijednu knjigu jer bih morala da kontaktiram sa urednicima i agentima barem telefonom. Tako bi postojao zapis o telefonskom razgovoru, koji bi mogao biti praćen. A ne mogu ni da podižem novac od autorskih prava jer bez obzira koliko različitih identiteta da koristim, bez obzira na to koliko različitih bankovnih računa da koristim za te transakcije, pre ili kasnije ipak ću morati da lično podignem novac, o čemu će postojati zapis. Pa kada u budućnosti budu pronašli taj zapis, oni će doći u banku i zgrabiti me kada se budem tamo pojavila. Kako da se dokopam novca koji već imamo? Kako da bilo gde unovčim ček, a da o tome ne ostane pisani trag koji će oni u budućnosti pronaći?" Ona zatvori
oči. „Blagi bože, Krise, mi smo u kutiji!" Sada je došao red na dečaka da se zbuni. Gledao je u nju bez razumevanja toga odakle novac dolazi, kako se štedi ili koliko je teško do njega doći. ,,Pa, narednih nekoliko dana možemo da se samo vozimo unaokolo, da spavamo u motelima..." „Možemo da spavamo u motelima samo ako platim gotovinom. Podaci sa kreditne kartice bi možda bili dovoljni da nas pronađu. Zatim bi se vratili kroz vreme u noć kada sam upotrebila kreditnu karticu i ubili nas u motelu." „Dobro, onda ćemo koristiti gotovinu. Hej, mogli bismo stalno da jedemo u Mekdonaldsu! To ne košta mnogo, a hrana je stvarno dobra." Odvezli su se niz planine, ostavivši za sobom sneg, u San Bernardino, grad sa oko 300.000 stanovnika, a da nisu naleteli na ubice. Laura je morala da svog čuvara odvede kod lekara, ne samo zato što mu je dugovala život, nego i zato što bez njega možda nikada neće saznati istinu o onome šta se događa i možda nikada neće uspeti da nađe izlaz iz kutije. Nije mogla da ga odvede u bolnicu, jer bolnice vode evidencije, što bi njenim neprijateljima iz budućnosti moglo da pruži način da je pronađu. Morala je da pribavi medicinsku negu u tajnosti, od nekog kome ne mora da kaže svoje ime niti bilo šta u vezi pacijenta. Nešto pre ponoći ona stade kraj telefonske govornice na „Šelovoj” benzinskoj pumpi. Govornica se nalazila u uglu stanice, udaljena od zgrade, što je bilo odlično zato što tako nije rizikovala da neko primeti razbijena stakla na „džipu”, ili onesvešćenog čoveka u njemu. Uprkos tome što je već ranije imao jednosatnu dremku i uprkos uzbuđenju, Kris je sada zaspao. U prtljažniku iza prednjih sedišta spavao je i njihov čuvar, ali njegov san nije bio
ni prirodan ni okrepljujući. On više nije mnogo buncao, ali je po nekoliko minuta u kontinuitetu udisao sa poražavajućim šištanjem i krkljanjem. Ona ostavi „džip” na parkingu sa uključenim motorom, i ode u telefonsku govornicu da pregleda imenik. Iskida spisak lekara iz imenika. Potom od službenika na pumpi nabavi mapu grada i poče da traži lekara koji ne operiše u klinici ili medicinskom centru, već u ambulanti u svojoj kući, što je odavno bila praksa lekara u malim gradovima, premda je u poslednje vreme samo još nekolicina to praktikovala. Bila je bolno svesna da što duže bude tražila pomoć, to su manje šanse da njen čuvar preživi. U jedan i petnaest, u mirnom stambenom kraju starih kuća, ona zaustavi auto ispred dvospratne bele viktorijanske kuće, sagrađene u jednom drugom dobu, u nekoj izgubljenoj Kaliforniji, u vremenu pre nego što je sve počelo da se gradi od gipsanog maltera. Kuća se nalazila na uglu i imala je garažu predviđenu za dva automobila, zaklonjenu jovama, čije su grane bile ogoljene zbog zime, detalj koji je učinio da mesto izgleda kao da je u potpunosti, sa okolinom, preneto sa istočne obale. Sudeći prema stranicama koje je iscepila iz telefonskog imenika, ovo je bila kuća dr Kartera Brenkšoa, a mala tabla okačena između dve gvozdene šipke, koja se nalazila pored puta, potvrdila je tačnost te informacije. Laura odveze auto do kraja ulice i parkira ga uz ivičnjak. Zatim izađe iz kola i skupi šaku vlažne zemlje iz baštice za cveće ispred susedne kuće i njome što je bolje mogla zamaza prednju i zadnju tablicu kola. Dok je ona brisala ruke o travu i vratila se u „džip”, Kris se probudio, ali je bio mamuran i zbunjen posle dvosatnog sna. Ona ga blago potapka po licu i skloni mu kosu sa čela dok ga je budila. Ledeni noćni vazduh koji je dopirao kroz polupane prozore pomogao joj je u tome.
„Dobro", reče mu ona kada se uverila da se probudio, „dobro me slušaj, partneru. Pronašla sam lekara. Možeš li da odglumiš da si bolestan?" , „Naravno," On napravi izraz lica kao da će početi da povraća, a zatim poče da se guši i ječi. „Nemoj preterivati." Laura mu objasni šta treba da urade. „Dobar plan, mama." ,,Ne, potpuno je lud. Ali, to je jedini koji imamo." Ona okrenu kola, vrati se do kuće Brenkšoa, i parkira auto na prilazni put, ispred zatvorene garaže, koja je bila pored kuće. Kris kliznu kroz vrata sa strane vozača, a ona ga uze u naručje i podiže ga tako da je njegova glava bila naslonjena na njeno levo rame. On se uhvatio za nju, tako da ga je ona samo pridržavala levom rukom, mada joj je zapravo bio prilično težak – njena beba više nije bila beba. U slobodnoj ruci je držala pištolj. Nosila je Krisa ka kući, idući pored goletnih jova, pod purpurastim svetlom koje je dopiralo iz široko razmaknutih uličnih svetiljki na živinu paru, nadajući se da je niko neće videti kroz prozore obližnjih kuća. Sa druge strane, verovatno nije bilo neobično da neko poseti kuću lekara usred noći jer mu je potrebna pomoć. Popela se uz stepenice ispred ulaza u kuću, prešla preko verande i tri puta brzo pritisnula zvonce, kako bi to uradila neka izbezumljena majka. Sačekala je samo nekoliko sekundi pa je onda zazvonila još triput. Nekoliko minuta kasnije, nakon što je ona ponovo zvonila i već posumnjala da u kući nema nikog, upališe se svetla na verandi. Ona ugleda muškarca koji je posmatra kroz trodelni lepezasti prozorčić na vrhu ulaznih vrata. „Molim vas“, reče ona žurno, držeći pištolj uz telo tako da se ne može opaziti, ,,moj sin, otrov, progutao je otrov!" Čovek otvori vrata na unutra, a postojala su još jedna koja su se otvarala napolje, tako da se Laura izmače.
Čovek je imao oko šezdeset i pet godina, sedu kosu i lice slično irskom izuzev velikog rimskog nosa i tamnosmeđih očiju. Nosio je braon kućni ogrtač, belu pižamu i papuče. Škiljeći u nju kroz naočare sa ramom od kornjačinog oklopa, on upita: „Šta se desilo?" ,,Ja živim dve ulice dalje, vi ste tako blizu, a moj sinčić – otrovan." Na vrhuncu ove histerične scene, ona pusti Krisa i on joj se skloni sa puta dok je ona zabijala cev pištolja u čovekov stomak. „Razneću ti jaja ako vikneš u pomoć." Nije nameravala da puca u njega, ali očigledno da je zvučala ubedljivo, jer on samo ćutke klimnu glavom. ,,Da li ste vi dr Brenkšou?" Kada on potvrdi klimanjem glave, ona upita: „Koga još ima u kući, doktore?" „Nikog. Sam sam.“ „Vaša žena?“ „Udovac sam.“ ,,Deca?“ „Svi su odrasli i otišli.“ „Nemojte me lagati.“ „Nikada u životu nisam lagao", reče on. „To mi je nekoliko puta stvorilo probleme, ali govorenje istine generalno gledano čini život jednostavnijim. Slušajte, napolju je ledeno, a moja odeća je tanka. Možete me podjednako dobro zastrašivati i ako uđemo unutra." Ona prekorači prag, sve vreme držeći pištolj na njegovom stomaku i gurkajući ga njime. Kris ju je sledio. „Dušo“, prošapta ona, „proveri kuću. Tiho. Počni odozgo, i budi temeljan. Ako bilo koga nađeš, reci im da doktor ima hitan slučaj i da mu treba njihova pornoć." Kris krenu ka stepenicama, a Laura ostade u hodniku držeći pištolj uperen u Kartera Brenkšoa. Veliki zidni sat koji je visio blizu njih tiho je otkucavao. „Znate“, reče on, „Čitavog života sam čitao trilere."
Ona se namršti. ,,Pa šta?“ ,,Pa, često sam čitao scene u kojima prelepa zlica drži heroja protiv njegove volje. Veoma često se dešava da kada joj on najzad doskoči, ona se preda neminovnoj pobedi muževnosti i oni strasno, divlje vode ljubav. Pa zašto, kada se to meni desi, zašto sam prestar da bih uživao u drugoj polovini ove male predstave?" Laura sa mukom suzbi osmeh zato što, ako bi se nasmejala, ne bi mogla više da se pretvara da je opasna. „Umukni." „Sigurno možete bolje od toga.“ „Samo zaveži, u redu? Umukni." On nije prebledeo i počeo da drhti. Osmehnuo se. Kris se vratio sa sprata. „Nema nikog, mama.“ Brenkšou reče: „Pitam se koliko ima opasnih provalnika sa ovolicnim saučesnikom koji ih zove ’mama’?" „Nemojte me potcenjivati, doktore. Ja sam očajna." Kris nestade u sobama u prizemlju, paleći svetla dok je prolazio kroz njih, Laura reče Brenkšou: ,,U mom autu se nalazi ranjeni čovek...“ „Naravno, rana od metka.“ „... i ja želim da mu pomognete i da nikome ne kažete za to, jer ako kažete, mi ćemo se jedne noći vratiti i ubićemo vas.“ „Ovo je“, reče on gotovo radosno, „skoro savršeno simpatično." Kako se vraćao ka njima, Kris je gasio svetla koja je pre par trenutaka upalio. „Nema nikoga, mama.“ „Imate li nosila?“, upita Laura lekara. Brenkšou je zurio u nju. ,,Vi stvarno imate ranjenika?"
„Šta bi inače, kog đavola, uopšte radila ovde?" „Baš originalno. Pa dobro, da li mnogo krvari?" „Ranije je mnogo krvario, sada više ne. Ali, bez svesti je.“ „Ako više ne krivari mnogo, možemo ga doneti ovamo. U ambulanti imam kolica čiji se naslon spušta. Mogu li da uzmem kaput“, reče on upirući prstom u orman u hodniku, „ili žestoke ženske poput vas uzbuđuje kada teraju starce da drhte u svojim pižamama?" „Uzmite svoj kaput, doktore, ali dođavola, nemojte me potcenjivati." ,,Aha“, reče Kris. ,Već je dvojicu ubila večeras." On poče da oponaša zvuk pucanja iz „uzija”, „Samo ih je sasekla, tako da nisu ni imali priliku da je zgrabe.“ Dečak je zvučao tako ozbiljno da je Brenkšou pogledao u Lauru sa novom zabrinutošću. ,,U ormanu nema ničeg osim kaputa, kišobrana, jednog para gumenih čizama. U njemu ne držim oružje." „Samo polako, doktore. Bez naglih pokreta." „Bez naglih pokreta – da, znao sam da ćete to reći.“ Iako mu je situacija izgleda i dalje bila u nekoj meri zabavna, više nije bio sasvim bezbrižan kao pre. Kada je obukao kaput, otišli su za njim kroz vrata levo od hodnika. Bez paljenja svetla, oslanjajući se samo na svetlo koje je dopiralo iz hodnika i na poznavanje prostorije, dr Brenkšou ih je proveo kroz čekaonicu u kojoj su se nalazile tapacirane stolice i nekoliko stočića. Sledeća vrata su vodila u njegovu kancelariju – opremljenu stolom, trima stolicama i medicinskim priručnicima – gde je on upalio svetlo, a sledeća vrata su vodila dalje kroz kuću, do njegove ordinacije. Laura je očekivala da će tamo zateći ležaj za preglede i opremu koja se upotrebljavala i brižljivo održavala trideset i nešto godina, porodičnu zbirku medicinske opreme koja kao da
je ispala iz platna Normana Rokvela, ali, sve je izgledalo novo. Postojao je čak i aparat za EKG, a na suprotnom kraju prostorije bila su vrata na kojima je stajao natpis: „Rendgen: Zatvaraj vrata”. ,,Vi ovde imate opremu za rendgen?", upita Laura. „Naravno. Nije više tako skupa kao što je nekada bila. Danas svaka bolnica ima rendgen." ,,Da, svaka bolnica, ali ovo je privatna..." ,,Ja možda izgledam kao Beri Ficdžerald u ulozi doktora u nekom starom filmu, i možda dajem prednost staromodnom nameštaju u kući i kancelariji, ali ne pružam pacijentima zastarelu vrstu nege samo da bih bio čudak. Usuđujem se da tvrdim da sam mnogo ozbiljniji lekar nego što ste vi razbojnik." „Nemojte se kladiti na to“, odvrati ona grubo iako je postajala umorna od pretvaranja da je hladnokrvna. ,,Ne brinite", reče on. „Prihvatam igru. Čini mi se da će tako biti zabavnije." Obraćajući se Krisu, on reče: „Kada smo prolazili kroz moju kancelariju, da li si primetio veliku crvenu keramičku posudu na stolu? U njoj se nalaze bombone sa ukusom pomorandže i čokoladice, ako želiš." „Vau, hvala!“, reče Kris. ,,Uh... mogu li da uzmem koju, mama?“ ,,Jednu-dve“, reče ona, ,,ali nemoj da se prejedeš – pozliće ti.“ Brenkšou reče: „Kada se radi o slatkišima za mlađe pacijente, ja sam, izgleda, staromodan. Nemam žvake bez šećera. Šta je u njima, kog đavola, uopšte zanimljivo? Imaju ukus kao plastika. A ako im se zubi i pokvare posle pregleda kod mene, to je problem zubara." Dok je pričao, izvadio je sklopljenu stolicu sa točkovima iz ugla, rasklopio je i dogurao je na sredinu prostorije. Laura reče:
„Dušo, ti ostani ovde, a mi ćemo otići do ’džipa’." ,,Dobro“, reče Kris iz susedne sobe, gde je škiljio u crvenu keramičku posudu i birao čime će se počastiti. „Vaš ’džip’ je ispred garaže?“, upita Brenkšou. „Hajdemo onda na zadnja vrata. Tako ćemo, mislim, privući manje pažnje." Upirući pištolj u lekara, ali osećajući se glupavo, Laura krenu za njim do sporednih vrata u ordinaciji, koja su vodila na rampu, tako da nije bilo potrebe da se silazi stepenicama. „Ulaz za hendikepirane", reče Brenkšou tiho, preko ramena, dok je gurao kolica ka prilazu iza kuće. Njegove kućne papuče pravile su hrskav zvuk po betonu. Lekar je imao veliki plac, tako da se susedna kuća nije nadvijala nad dvorište. Za razliku od travnjaka ispred kuće, koji je bio ukrašen jovama, u bočnom dvorištu su bili zasađeni fikusi i borovi, koji su bili zeleni tokom cele godine. Međutim, uprkos gustim granama i tami, Laura je videla zamračene prozore susedne kuće, tako da je pretpostavila da i oni nju mogu da vide, samo ako budu pogledali u tom pravcu. Ceo svet je imao onu mirnoću koja je moguća samo između ponoći i svitanja. Čak i da nije znala da je dva sata izjutra, bila bi u stanju da pogodi koliko je sati sa greškom od svega pola sata. Iako su se iz daljine čuli slabi odjeci buke grada, ovde je vladala grobljanska tišina, zbog koje bi se osećala kao žena na tajnoj misiji čak i da je samo iznosila đubre. Staza ih je vodila oko kuće, ukrštajući se sa još jednom stazom koja je išla do drugog kraja dvorišta. Prošli su pored verande sa zadnje strane kuće, pa kroz prostor između kuće i garaže izađoše na garažni prilaz. Brenkšou stade kraj zadnjeg dela „džipa” i prigušeno se nasmeja. „Blato na tablicama", prošaputa on. „Ubedljiv detalj.“ Nakon što je ona otvorila zadnja vrata „džipa”, on uđe
unutra da pregleda ranjenika. Ona pogleda ka ulici. Sve je bilo mirno. Tiho. Ali ako se desi da patrolna policijska kola prođu ovuda u rutinskom obilasku, policajci će sigurno stati da vide šta se dešava u kući dragog doktora Brenkšoa... Brenkšou se već iskobeljavao iz auta. „Zaboga, pa vi stvarno ovde imate ranjenika." „Zašto se vi, dođavola, stalno tako iščuđavate? Zar mislite da bih sve ovo izvodila šale radi?“ „Hajde da ga unesemo unutra. Brzo“, reče Brenkšou. On nije mogao sam da prenese njenog čuvara. Da bi mu pomogla, Laura zadenu svoj pištolj za pojas svojih farmerica. Brenkšou nije pokušao da pobegne ili da je udari i da joj otme oružje. Umesto toga on, čim su u nju prebacili ranjenika, odgura stolicu sa garažnog prilaza, pa kroz prolaz i dalje stazom oko kuće sve do rampe za hendikepirane osobe. Laura zgrabi jedan od „uzija” sa prednjeg sedišta i krenu za njim. Nije mislila da će joj zatrebati automatska puška – prosto se osećala bolje sa njom u rukama. Petnaest minuta kasnije, Brenkšou ugasi svetlo na tabli za pregledanje razvijenih rendgenskih snimaka, koja se nalazila u uglu njegove ordinacije. „Metak se nije raspao, izašao je čisto. Nije zasekao ni jednu kost, tako da ne treba brinuti zbog parčića kostiju." ,,Sjajno“, dobaci Kris sa stolice u uglu, zadovoljno ližući lizalicu. Uprkos toploti u kući, Kris je i dalje nosio jaknu, kao i Laura, jer je ona želela da budu spremni da izlete napolje za kratko vreme. ,,Da li je on u nekoj vrsti kome?“, upita Laura lekara. ,,Da, komiran je. Ne zbog neke groznice povezane sa infekcijom rane. Za to je još rano. Sada, kada je dobio lekove, verovatno neće ni biti infekcije. U pitanju je postraumatska
koma zbog ranjavanja, gubitka krvi, šoka i svega drugog. Niste ga trebali pomerati, znate." „Nisam imala izbora. Hoće li izaći iz tog stanja?" „Verovatno hoće. U ovom slučaju, koma je način na koji se njegovo telo isključilo da bi sačuvalo energiju i olakšalo zaceljenje. Nije izgubio toliko krvi kako je izgledalo; puls mu je dobar, tako da koma verovatno neće dugo trajati. Kada se pogleda kako su natopljeni njegova košulja i laboratorijski mantil, pomislilo bi se da je izgubio skoro litar krvi, ali nije. Nije baš ni da je samo kašičica. Bilo mu je prilično loše. Ali, nijedan veći krvni sud nije pukao, jer bi u suprotnom bio u mnogo gorem stanju. Ipak, trebalo bi da je u bolnici." „Već smo razgovarali o tome“, reče Laura nestrpljivo. ,,Ne možemo da idemo u bolnicu." „Koju banku ste opljačkali?", upita lekar šaljivo, ali sa primetno manje iskrica u očima nego kada je ranije pravio svoje male šale. Dok je čekao da se razvije snimak, on je očistio ranu, sipao na nju jod, posuo je antibiotikom u prašku i pripremio zavoje. Sada je uzeo iglu, još neki instrument koji ona nije prepoznala i debeli konac iz ormarića, a zatim ih spustio na tacnu od nerđajućeg čelika koja je bila pričvršćena za ivicu ležaja za preglede. Ranjeni čovek je ležao na njemu bez svesti, poduprt sa nekoliko debelih jastuka, tako da je bio okrenut na desnu stranu tela. „Šta to radite?“, upita Laura. ,,Te rupe su stvarno velike, naročito izlazna rana. Ako vi insistirate na daljem ugrožavanju njegovog života time što ga nećete odvesti u bolnicu, onda je najmanje što mogu da uradim to da mu nabacim par šavova." „Dobro, ali požurite sa tim.“ „Očekujete da će mafija svakog trena provaliti vrata?" „Još gore od toga“, odvrati ona. „Mnogo gore.“
Od kada su stigli kod Brenkšoa, Laura je očekivala da iznenadna predstava sevanja pocepa noć, gromove koji odjekuju kao gigantske kopite jahača Apokalipse i dolazak još bolje naoružanih putnika kroz vreme. Pre petnaest minuta, dok je lekar snimao rendgenom grudi njenog čuvara, učinilo joj se da je čula gromove ali tako daleko da su bili jedva čujni. Pojurila je ka najbližem prozoru i pogledala u nebo, tragajući za udaljenim bljescima, ali ništa nije videla kroz drveće, možda zato što je nebo iznad San Bernardina već imalo crvenskast odsjaj od svetala grada, a možda i zato što uopšte nije bilo gromova. Na kraju je zaključila da je možda čula- prelet aviona i, u panici, protumačila taj zvuk kao da je mnogo udaljeniji. Brenkšou je zašio svog pacijenta, presekao konac – „šavovi će nestati" – i učvrstio zavoje širokom lepljivom trakom koju je nekoliko puta omotao oko čuvarevih grudi i leđa. Vazduh je imao oštar, medicinski miris od kojeg je Lauri bilo pomalo loše, ali Krisu uopšte nije smetao. On je i dalje sedeo u uglu i zadovoljno grickao sledeću lizalicu. Dok su čekali rendgenski snimak, Brenkšou je takođe ubrizgao i inekciju penicilina. Sada je otišao do visokih belih metalnih ormara poređanih duž zida i presuo neke kapsule iz velike posude u bočicu za lekove, a zatim iz druge velike posude u drugu bočicu. „Imam ovde neke osnovne lekove i prodajem ih siromašnijim pacijentima dovoljno jeftino da ne moraju da zbog njih obijaju apoteke." „Šta je to?“, upita ga Laura kada se vratio do ležaja za preglede, pored kojeg je ona stajala, i kada joj je predao dve male plastične bočice. ,,U ovoj se nalazi penicilin. Tri dnevno, uz obrok – ako bude mogao da jede. Mislim da će se ubrzo osvestiti. Ako se ne osvesti, dehidriraće, i moraće da intravenski dobije tečnost. Ne možemo mu davati tečnost kroz usta dok je u nesvesti – udaviće
se. U drugoj je lek protiv bolova. Samo po potrebi, a najviše dva dnevno." „Dajte mi još tih. U stvari, dajte mi sve što imate.“ Ona uperi prstom u one dve posude u kojima se nalazilo još stotine tih kapsula. „Neće mu trebati toliko ni jedne od njih. On...“ ,,Ne, sigurno neće“, upade ona, ,,ali ne znam kakve ćemo još proklete probleme imati. Možda nam zatrebaju i penicilin i sredstva protiv bolova za mene... ili mog sina.“ Brenkšou ju je posmatrao jedan dugačak trenutak. ,,U šta ste se, za ime boga, to upetljali? To je poput priče iz vaših knjiga.“ „Samo mi dajte...“ Laura ućuta, zapanjena onim što je on rekao. „Kao iz mojih knjiga? Iz jedne od mojih knjiga! O, bože, pa vi znate ko sam ja.“ „Naravno. Znao sam to još od trenutka kada sam vas video na tremu ispred kuće. Kao što sam rekao, ja čitam trilere, i mada vaše knjige ne pripadaju baš tom žanru, veoma su napete, pa i njih čitam, a vaša fotografija je na zadnjoj korici. Verujte mi, gospođo Šejn, nijedan muškarac neće nikada zaboraviti vaše lice kada ga jednom vidi, čak i ako ga vidi samo na slici i ako je matori ćup kao ja.“ „Ali, zašto niste rekli...“ „Prvo sam mislio da se radi o šali. Na kraju krajeva, kako ste se melodramatično pojavili na mojim vratima u gluvo doba noći, pištolj, otrcan providan dijalog... sve mi je to ličilo na podvalu. Verujte, ja imam neke prijatelje koji su sposobni da smisle tako složenu podvalu i, ako bi vas poznavali, sigurno bi uspeli da vas nagovore da učestvujete u njoj.“ Pokazujući na čuvara, ona reče: „Ali kada ste videli njega..." „Onda sam shvatio da nije u pitanju šala“, reče lekar. Jurnuvši ka majci, Kris izvadi lizalicu iz usta i reče:
„Mama, ako ispriča o nama...“ Laura izvuče pištolj iz pojasa. Poče da ga podiže, a zatim spusti ruku shvativši da pištolj više nema moć da zaplaši Brenkšoa – da ga se u stvari i nije plašio. Kao prvo, ona shvati da on nije vrsta čoveka koji bi se mogao zaplašiti, a kao drugo, ona više nije mogla da se predstavlja kao opasna prestupnica sada kada je on znao ko je ona u stvari. Na ležaju za preglede, njen čuvar, u svom neprirodnom snu, promumla i pokuša da se okrene, ali Brenkšou spusti ruku na njegove grudi i umiri ga. „Čujte, doktore, ako bilo kome ispričate šta se ovde večeras dogodilo, ako ne budete mogli da tajite moju posetu do kraja svog života, to će za mene i moje dete značiti smrt.“ „Podrazumeva se da zakon nalaže da lekar prijavi svaku ranu od vatrenog oružja koju leči.“ „Ali ovo je poseban slučaj", reče Laura žurno. ,,Ja ne bežim pred zakonom, doktore." ,,Od koga bežite?" ,,Na neki način... od istih onih ljudi koji su ubili mog muža, Krisovog oca.“ Izgledao je iznenađeno i potreseno. „Vaš muž je ubijen?" „Sigurno ste čitali o tome u novinama", reče ona ogorčeno. „Bila je to senzacionalna priča neko vreme, ona vrsta priča koju štampa voli.“ „Bojim se da ja ne čitam novine i ne gledam vesti na televiziji", reče Brenkšou. „Sve sami požari, nesreće i poludeli teroristi. Ne izveštavaju o pravim novinama, samo o krvi, tragedijama i politici. Žao mi je zbog vašeg muža. A ako ti ljudi koji su ga ubili, ko god da su, hoće i vas da ubiju, treba da odete pravo u policiju." Lauri se dopao ovaj čovek i smatrala je da dele mnoge poglede i naklonosti. Izgledao joj je kao razuman, dobar čovek.
Pa ipak, nije se baš nadala da će uspeti da ga nagovori da drži usta zatvorenim. „Policija ne može da me zaštiti, doktore. Niko ne može da me zaštiti osim mene same – i možda tog čoveka čije ste rane upravo zašili. Ti ljudi koji nas gone... oni su nepopustljivi, neuhvatljivi i iznad zakona." On odmahnu glavom. „Niko nije iznad zakona." „Oni jesu, doktore. Trebalo bi mi sat vremena da vam objasnim zašto je to tako, a i onda mi verovatno ne biste verovali. Ali preklinjem vas, ukoliko ne želite da našu smrt nosite na savesti, prećutite da smo bili ovde. Ne samo na nekoliko dana, nego zauvek." ,,Pa...“ Posmatrajući ga, znala je da nije uspela. Setila se šta joj je rekao ranije u hodniku, kada ga je upozorila da je ne laže u vezi prisustva drugih ljudi u kući: on nikada ne laže, rekao je tada, jer govorenje istine čini život jednostavnijim; da govori istinu celog života. Nekih četrdeset i pet minuta kasnije znala ga je dovoljno dobro da poveruje da je on zaista neobično istinoljubiva osoba. Čak i sada, kada ga je preklinjala da drži u tajnosti njenu posetu, on nije bio u stanju da izusti laž kojom bi je smirio i rešio je se. Gledao je u nju kao krivac i nije uspevao da preko jezika prevali neistinu. Kada ona ode, on će ispuniti svoju dužnost – popuniće izveštaj za policiju. Policija će je tražiti u njenoj kući u blizini Big Bera, i tamo će otkriti krv ako ne i tela putnika kroz vreme, stotine čaura od metaka, razbijene prozore i mecima izrešetane zidove. Već sutra ili prekosutra ta priča će biti u svim novinama... Buka koju je čula pre sat i po vremena, a za koju je zaključila da potiče od aviona, možda ipak nije bila to. Mogla bi biti i ono što je u prvi mah pomislila – grmljavina, udaljena petnaestak kilometara.
Grmljavina u noći bez kiše. „Doktore, pomozite mi da ga obučem“, reče ona pokazujući na sto ispred njih na kojem je bio njen čuvar. „Učinite bar još to za mene, budući da ćete me kasnije izdati." On se primetno trže na reč izdati. Prethodno je poslala Krisa na sprat kuće da donese po jednu Brenkšoovu košulju, džemper, jaknu, pantalone, par čarapa i cipele. Lekar nije bio toliko mišićav i razvijen kao njen čuvar, ali su bili približno istog rasta. Kada su svukli ranjenika tako da je ostao samo u njegovim krvlju natopljenim pantalonama, Laura shvati da neće imati dovoljno vremena da ga potpuno presvuče. „Samo mi pomozite da mu obučem jaknu, doktore. Sve ostalo ću poneti i obući mu kasnije. Jakna će ga dovoljno zaštititi od hladnoće." Nevoljno podižući onesvešćenog čoveka u sedeći položaj, lekar reče: ,,Ne bi trebalo da se pomera." Ignorišući Brenkšoa, upinjući se da provuče ranjenikovu desnu ruku kroz rukav debelo postavljene jakne od rebrastog somota, Laura reče: „Krise, idi u čekaonicu, u prednjem delu kuće. Tamo je mračno. Nemoj paliti svetla. Idi do prozora i pažljivo osmotri ulicu i, molim te, nemoj dozvoliti da budeš primećen." „Misliš da su već tamo?", upita je dečak uplašeno. „Ako već nisu, biće uskoro", odvrati Laura, gurajući levu ruku svog čuvara u drugi rukav jakne. „O čemu pričate?", upita Brenkošou dok je Kris jurnuo u susednu kancelariju pa u mračnu čekaonicu. Laura ne odgovori. „Dođite, hajde da ga smestimo u invalidska kolica." Zajedno podigoše ranjenika sa stola za preglede i spustiše ga u kolica, a zatim oko njegovog struka zakopčaše sigurnosnu
traku. Dok je Laura skupljala ostalu odeću i dve velike posude sa pilulama, praveći zavežljaj tako što je posude uvijala u odeću a zatim sve zajedno uvezala košuljom, Kris dotrča iz čekaonice. „Mama, upravo se zaustavljaju, mora biti da su oni, dvoja kola puna ljudi preko puta kuće, šestorica ili osmorica ljudi. Šta ćemo sada?“ „Prokletstvo", reče ona, „sada ne možemo stići do ’džipa’. A ne možemo ni na sporedna vrata jer bi nas mogli videti." Brenkšou se zaputi ka svojoj kancelariji. „Pozvaću policiju..." ,,Ne!“ Ona gurnu zavežljaj odeće i lekova na invalidska kolica na čuvarove noge, stavi odgore i svoju torbu i zgrabi ,,uzi” i pištolj. „Nemamo vremena, proklet bio. Oni će biti ovde za par minuta i pobiće nas. Morate mi pomoći da spustim kolica niz stepenice na zadnjoj verandi.” Očigledno se njen strah konačno preneo na lekara, jer više nije oklevao niti je nastavio da radi sve upravo suprotno od nje. Zgrabio je kolica i brzo ih odgurao kroz vrata koja su povezivala ambulantu sa hodnikom. Laura i Kris su išli za njim kroz mračan hodnik pa kroz kuhinju u kojoj je svetlo dopiralo samo sa digitalnog brojčanika na pećnici i mikrotalasnoj bećnici. Kolica trucnuše preko praga na prelasku iz kuhinje na zadnju verandu, prilično protresavši ranjenika, ali on je preživeo i gore stvari. Prebacivši ,,uzi” preko ramena, a pištolj uguravši za pojas pantalona, Laura pojuri pored Brenkšoa i stade podno stepenica verande. Ona uhvati kolica napred i pomože mu da ih spusti na betonsku stazu. Zatim letimično pogleda ka prolazu između kuće i garaže, napola očekujući da ugleda naoružane ljude kako već stižu odatle, i prošaputa Brenkšou:
„Morate poći sa nama. Ubiće vas ako ostanete, sigurna sam u to." On ponovo ne odgovori, nego krenu za Krisom, koji je išao stazom koja je prolazila preko travnjaka iza kuće i vodila do drvene kapije sa zadnje strane dugačkog dvorišta. Držeći ,,uzi” u rukama, Laura je išla poslednja, spremna da se okrene i pripuca ako bude čula bilo kakav šum iz kuće iza njih. U momentu kada je Kris stigao do kapije, ona se otvori pred njim i čovek obučen u crno stupi u prolaz, crnji od noći oko njih izuzev bledog lica i ruku. Izgledao je podjednako iznenađen što ih vidi tu, kao i oni što vide njega. On je došao ulicom pored kuće i ušao je u prolaz da bi pokrio kuću sa zadnje strane. U njegovoj levoj ruci, mračno svetlucajući, nalazila se poluautomatska puška čija cev je bila spuštena, ali je on počeo da je podiže – Laura nije mogla da ga pogodi a da prethodno ne pogodi svog sina – ali Kris odreagova onako kako ga je Henri Takahami mesecima učio. Dečak se okrenu i šutnu ubicu u desnu ruku, izbivši pušku iz njegovih ruku – ona lupi o travnjak uz potmuli bat i tih klepet – a zatim ponovo udari protivnika, i to u prepone, tako da čovek u crnom, sa bolnim groktajem, pade uz stub kapije. Laura je već obišla kolica i postavila se između Krisa i ubice. Okrenula je ,,uzi”, podigla ga iznad glave i udarila kundakom ubicu u glavu, a zatim je ponovila udarac, ulažući u njega svu svoju snagu, i čovek se skljoka na travnjak pored staze. Nije imao vremena ni da jaukne. Događaji su se sada brzo odvijali, prebrzo. Bili su na donjem prolazu i Kris je već prolazio kroz kapiju, Laura ga je pratila, i oni iznenadiše drugog čoveka u crnom, sa očima poput rupa na bledom licu, vampirskog izgleda. Ali on je bio predaleko za karate udarac, tako da je Laura morala da otvori vatru pre nego što to učini on. Pucala je iznad Krisove glave, sigumo naciljavši ubičine grudi i vrat, bukvalno mu skinuvši
glavu i odbacivši ga tako da je pao na leđa na pločnik prolaza. Brenkšo je došao kroz kapiju iza njih, gurajući kolica u prolaz, i Lauri bi žao što je i njega uvukla u sve ovo, ali više nije moglo da bude povlačenja. Zadnja ulica je bila uska, oivičena dvorišnim ogradama sa obe strane, sa nekoliko garaža i kontejnerima za smeće iza svakog imanja, slabo osvetljena samo svetlom uličnih svetiljki iz ulica kojima se, sa svake strane, završavala. Laura reče Brenšou: „Odgurajte ga niz ovaj prolaz, nekoliko kuća dalje. Pronađite kapiju koja je otvorena i uvucite ga u tuđe dvorište tako da se ne vidi. Krise, kreni sa njima." „Šta ćeš ti?“ „Krenuću za vama za koji trenutak." ,,Mama...“ „Idi, Krise!“, reče ona, jer je lekar već odgurao kolica desetak metara dalje niz prolaz. Dok je dečak nevoljno pratio lekara, Laura se vrati do otvorene kapije sa zadnje strane Brenkšoovog dvorišta. Stigla je taman na vreme da uoči dve tamne, jedva vidljive figure kako izlaze iz prolaza između garaže i kuće na oko trideset metara od nje, koje je primetila samo zato što su se kretale. Trčali su polusagnuti – jedan se zaputio ka verandi a drugi ka travnjaku, zato što nisu znali tačno gde je opasnost, iz kog pravca je došla pucnjava. Ona prođe kroz kapiju na stazu i zapuca na njih pre nego što su je ugledali, zasuvši mecima zadnji deo kuće. Iako joj nisu bili baš na nišanu, bila je u dometu vatre – tridesetak metara nije mnogo – i oni poleteše u zaklon. Nije mogla da proceni da li ih je pogodila, ali nije smela ni da nastavi da puca jer se, čak i sa okvirom od četiri stotine metaka, kada se ispaljuju u kratkim rafalima, ,,uzi” brzo praznio, a on je sada bio jedino automatsko oružje koje još uvek imala. Zato se ona povuče kroz kapiju i
pojuri za Brenkšoom i Krisom. Njih dvojica su upravo prolazili kroz kapiju od kovanog gvožđa na drugoj strani prolaza, dve kuće dalje. Kada ih je pristigla i ušla u dvorište, videla je da su sa obe strane kapije, uz ogradu, posađene velike eugenije. One su rasle gusto, čineći živu ogradu, tako da ih niko nije mogao primetiti iz prolaza, osim ako bi stajao tačno naspram kapije. Lekar je već bio odgurao kolica skroz do kuće. Ona je bila u stilu Tjudora, ne viktorijanska kao Brenkšoova, ali je isto tako bila sagrađena pre najmanje četrdeset-pedeset godina. Lekar je krenuo oko kuće, na prilazni put, uputivši se prema sledećoj većoj ulici. Laura pogleda ka svim okolnim kućama. Bila je sigurna da su uz njihove prozore priljubljena lica, uključujući i one na kojima nije bilo svetla, ali je smatrala da niko ne može baš mnogo šta da vidi. Stigla je Brenkšoa i Krisa pred kućom i rekla im da stanu u senku obližnjeg ogromnog žbuna. „Doktore, hoću da me čekate ovde sa svojim pacijentom", prošaputala je. Tresao se, i ona se pomoli bogu da nije dobio srčani udar, ali je ipak još uvek bio pribran: „Biću ovde.“ Ona i Kris izađoše na ulicu, gde su makar postojala parkirana kola uz ivičnjak. Na mlazu svetla koji je dopirao iz uličnih svetiljki dečak je delovalo loše, ali ne toliko strašno kao što se plašila – nije bio toliko uplašen kao lekar – on je odrastao uz strah. Ona mu reče: „Dobro, hajde da pokušamo da otvorimo vrata nekih kola. Ti kreni sa ove strane, a ja ću sa suprotne. Ako su vrata otvorena, proveri ima li ključa za paljenje ispod vozačkog sedišta i iza branika za sunce." „Razumem."
Budući da je jedanput radila istraživanje za knjigu u kojoj je jedan lik bio kradljivac kola, ona je, između ostalog, saznala da u proseku jedan od sedamnaest vozača ostavi preko noći ključeve u svojim kolima. Nadala se da je verovatnoća još i veća u mestima kao što je San Bemardino – na kraju krajeva, u Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim velikim gradovima samo bi mazohisti ostavili ključeve u svojim kolima, tako da, da bi se postigao prosek jedan od sedamnaest, moralo bi da bude više lakovernih ljudi među drugim Amerikancima. Nameravala je da drži Krisa na oku dok je pokušavala da otvori vrata kola na suprotnom kraju ulice, ali ga je brzo izgubila iz vida. Od prvih osam vozila četiri su bila otključana, ali ni u jednom nije bilo ključeva. U daljini se začu jauk sirena. Tb će verovatno oterati ljude u crnom. Osim toga, oni se verovatno još uvek nalaze u prolazu iza Brenkšoove kuće, pretražujući ga, krećući se oprnzno, očekujući novu pucnjavu. Laura se kretala brzo, ne vodeći računa o opreznosti, ne brinući što će je videti žitelji okolnih kuća. Ulica je imala drvored odraslih ali zdepastih, kržljavih urminih palmi koje su pružale dovoljno zaklona. U svakom slučaju, ako bi neko i bio budan u ovo gluvo doba noći, verovatno bi bio na prozoru na drugom spratu kuće gledajući, ne u sopstvenu ulicu, već ka sledećoj, prema Brenkšoovoj kući, gde se sva pucnjava dogodila. Deveto vozilo je bilo „oldsmobil katlas", i ispod sedišta su se nalazili ključevi. Baš kada je upalila motor i povukla vrata da bi ih zatvorila, Kris otvori suvozačka vrata i pokaza joj ključeve koje je on našao. „Ganc nova ’tojota’", reče on. ,,I ova će poslužiti", odvrati ona. Sirene su se približavale. Kris odbaci ključeve „tojote", uskoči u kola i zatim se
odvezoše do kuće na drugom kraju ulice, prema uglu, gde ih je čekao lekar. Prilazni put je još uvek bio u senci, svetlo ispred kuće nije bilo upaljeno. Možda su ipak imali sreće, možda u toj kući nije bilo nikoga. Oni podigoše njenog čuvara iz kolica i položiše ga na zadnje sedište „katlasa". Sirene su sada bile već jako blizu, ustvari, policijski auto je projurio pored ulice u kojoj su se nalazili, poprečnom ulicom, uz svetlucanje alarmnih svetala, ka Brenkšoovom kraju. „Hoćete li biti dobro, doktore?", upita ga Laura, okrenuvši se ka njemu kada je zatvorila vrata „katlasa". On se skljoka u kolica. „Nemam apopleksiju, ako ste se toga uplašili. Šta se to, kog vraga, tebi dešava, devojčice?" „Nema vremena, doktore. Moram da krenem." „Slušaj", reče on, „možda im neću ništa reći." ,,Da, hoćete", odvrati ona. „Možda sada mislite da nećete, ali sve ćete im ispričati. Ako im ne biste ispričali, onda u novinama ne bi postojao policijski izveštaj ili neka priča, a bez tog podatka u budućnosti, one ubice me ne bi pronašle." „O čemu ti to trabunjaš?" Ona se naže ka njemu i poljubi ga u obraz. „Nemam vremena da objašnjavam, doktore. Hvala vam na pomoći. I, žao mi je, ali bolje da uzmem i ta kolica." On ih sklopi i smesti u prtljažnik zajedno sa njom. Noć je već bila puna sirena. Laura sede za volan i zalupi vrata. „Veži se, Krise.“ „Vezao sam se“, odvrati on. Ona skrenu ulevo na kraju puta i krenu ka drugom kraju bloka, ka suprotnom kraju od Brenkšoove kuće, ka poprečnoj ulici kojom je pre par minuta projurio policijski auto. Mislila je da, ako bi policija dolazila da bi odgovorila na dojavu o paljbi iz automatskog oružja, stizala bi iz različitih delova grada, iz
različitih patrola, tako da možda nijedno drugo vozilo neće doći istim putem kojim je stiglo ono od malopre. Avenija je bila gotovo prazna, i jedino drugo vozilo koje su sreli nije na krovu imalo alarmno svetlo. Ona zaokrenu udesno i zaputi se još dalje od Brenšoove kuće, kroz San Bernardino, razmišljajući o tome gde bi mogla da potraži Utočište. 3 Laura je stigla u Riversajd u tri sata i petnaest minuta posle ponoći, Ukrala je ,,bjuik“ iz mirne ulice sa kućama, premestila svog čuvara i kolica u njega i napustila „katlas“, Kris je celu ovu operaciju prespavao, i morala je da ga prenese iz jednih kola u druga. Pola sata kasnije, u nekom drugom kraju, iscrpljena i pospana, Laura je upotrebila šrafciger koji je pronašla u „bjuikovom" gepeku da bi ukrala ablice sa nekog „nisana". Stavila je „nisanove" tablice na „bjuika", a „bjuikove“ u prljažnik, jer će se one neizbežno naći na policijskoj poternici. Možda će proći i nekoliko dana pre nego što vlasnik ,,nisana“ primeti tln mu nema tablica, a čak i kada bude prijavio da su ukradene, policija to neće tretirati sa istom pažnjom kao ukradena kola. Tablice su obično skidala deca, zbijajući glupe šale, ili vandali, i njihovo nalaženje nije bio glavni prioritet za poslom pretrpane policajce, koji su radili na teškim slučajevima većih zločina. To je bio još jedan koristan podatak koji je saznala dok je radila istraživanje za knjigu u kojoj je kradljivac kola imao sporednu ulogu. Napravila je dužu pauzu da bi svom čuvaru obula vunene čarape i cipele, i da bi mu navukla džemper da se ne bi prehladio. U jednom trenutku on je otvorio oči, zatreptao i izgovorio njeno ime, pa je ona pomislila da dolazi k svesti, ali
on je ponovo otplovio, mrmljajući na jeziku koji ona nije mogla da prepozna zato što ni jednu reč nije uspela da čuje jasno. Odvezla se od Riversajda do Jorba Linda u okrugu Oranž i parkirala na uglu parkinga ispred supermarketa, iza benzinske pumpe, u četiri sata i pedeset minuta ujutro. Ugasila je motor i svetla, i odvezala sigurnosni pojas. Kris je još uvek bio vezan, naslonjen na vrata, i zvučao je kao da spava. Ležeći na zadnjem sedištu, njen čuvar je i dalje bio u nesvesti iako njegovo disanje više nije bilo onoliko šištavo kao pre posete Karteru Brenšou. Laura je mislila da neće uspeti da odrema, nadala se samo da će sabrati misli i odmoriti oči, ali za minut ili dva ona je spavala. Pošto je ubila najmanje tri čoveka, pošto su na nju više puta pucali, pošto je ukrala dvoja kola i preživela trku koja ju je vodila kroz tri okruga, moglo bi se očekivati da će sanjati smrt, izrešetana tela i krv, sa hladnim štektanjem automatskog oružja kao muzikom u pozadini noćne more. Moglo se očekivati da će sanjati o tome kako gubi Krisa, jer je on bio jedno od samo dva preostala svetla u njenom životu, on i Telma, i ona se užasavala od pomisli da nastavi život bez njega. Ali, umesto toga, ona je sanjala Denija, i to su bili divni snovi, a ne noćne more. Deni je ponovo bio živ, i oni su ponovo doživeli prodaju „šadaraka" za više od milion dolara, ali i Kris je bio tu, i imao je osam godina, iako u stvari Kris nije ni bio rođen u to vreme, i oni su slavili svoju sreću tako što su dan provodili u „Diznilendu”, gde su se njili troje slikali sa Mikijem Mausom, a u „Paviljonu karanfila” Deni joj je rekao da će je voleti zauvek, dok se Kris pretvarao da može da priča nazalnim prasećim govorom, koji je naučio od Karla Dokvajlera, koji je sedeo za susednim stolom sa Ninom i Laurinim ocem, dok su za drugim stolom sedele zapanjujuće bliznakinje Ekerson i jele sladoled od jagoda... Probudila se posle više od tri sata, u osam i dvadeset osam, osetivši se odmorno najviše zbog tog okupljanja prisnih osoba koju joj je obezbedila podsvest, i zbog samog sna. Sa
vedrog neba je dopirala sunčeva svetlost i svetlucala na hromiranim delovima auta, padajući u čistim zlatnim snopovima kroz zadnji prozor. Kris je i dalje spavao. Ranjeni čovek na zadnjem sedištu još uvek nije došao k svesti. Odlučila je da rizikuje kratku šetnju do telefonske govornice pored prodavnice, koju je mogla da vidi iz kola. Sitnišem koji je pronašla u tašni pozvala je Idu Palamor, Krisovu učiteljicu iz Eroheda, da bi joj saopštila da do kraja nedelje neće biti kući. Nije želela da jadna Ida, ništa ne sluteći, uđe u izrešetanu, krvlju isprskanu kuću na Big Beru, u kojoj, bez sumnje, rade timovi policijskih forenzičara. Nije rekla Idi odakle zove. Bez obzira na to, nije nameravala da se još mnogo zadrži u Jorbi Lindi. Pošto se vratila u kola, ona je posedela zevajući, tegleći se i masirajući vrat, dok je posmarala kako prvi kupci ulaze i izlaze iz supermarketa udaljenog stotinak metara. Bila je gladna. Kada se, desetak minuta kasnije, Kris probudio, snenog pogleda i kiselog zadaha, ona mu dade novac da ode u prodavnicu i da im kupi slatko pecivo i dva pakovanja soka od pomorandže, ne baš najhranljiviji doručak, ali svakako kaloričan. ,,A šta njemu?", upita Kris pokazujući na njenog čuvara. Laura se seti upozorenja dr Brenkošoa na opasnost od pacijentove dehidracije. Ali, takođe je znala i to da ne sme da mu na silu daje tečnost dok je u komi – udaviće se. ,,Pa... donesi treći sok od pomorandže. Možda ću ga privoleti da se probudi." Dok je Kris izlazio iz kola, ona dodade: „Možeš nam uzeti nešto i za ručak, nešto što se neće ukvariti – recimo veknu hleba i pakovanje klkiriki putera. Uzmi i dezodorans u spreju i flašu šampona." On se isceri. „Zašto mi ne daš to da jedem kada smo kod kuće?“ „Zato što će ti se, ako se ne budeš pravilno hranio, razviti još uvrnutiji mozak od ovog koji već imaš, mali."
„Čudim se da nisi, čak i u bekstvu pred plaćenim ubicama, spakovala mikrotalasnu, sveže povrće i bočicu vitamina." „Je l’ ti to kažeš da sam dobra majka, ali cepidlaka? Kompliment primljen i poenta shvaćena. A sada, idi." On poče da zatvara vrata. Ona reče: »I Krise..." „Znam“, odvrati dečak. „Budi oprezan." Dok je Kris bio u prodavnici, ona je upalila motor i radio da bi čula vesti u devet. Čula je priču o sebi: scenu iz njene kuće kraj Big Bera, pucnjavu u San Bernardinu. Kao i većina novinarskih priča, i ova je bila netačna, nepovezana i besmislena. Ali, ona je potvrdila da je policija traži po južnoj Kaliforniji. Prema reporteru, vlasti očekuju da će je uskoro locirati, najviše zato što je njen lik veoma poznat. Prošle noći je bila šokirana kada ju je Karter Brenkšo prepoznao kao Lauru Šejn, čuvenog pisca. Nije mislila o sebi kao o slavnoj osobi – ona je bila samo pripovedač, pletilja priča koja je radila sa predivom jezika, stvarajući posebnu tkaninu od reči. Odradila je samo jednu reklamnu turneju, i to sa prvim romanom, užasnula se nad dosadnim i napornim putovanjem i nikada nije ponovila to iskustvo. Nije bila redovan gost ni u jednoj televizijskoj emisiji. Nikada nije preporučila neki proizvod u TV reklami, nikada nije javno podržala nijednog političara i na svaki način je izbegavala da učestvuje u medijskom ćirkusu. Pridržavala se tradicije da na omotu svake njene knjige postoji njena pomalo nejasna fotografija jer joj je to delovalo bezopasno. U svojoj trideset i trećoj godini mogla je da prizna bez žestokog stida da je neobično upečatljiva žena, ali nikada nije ni sanjala da je, kako je to policija rekla, njeno lice veoma poznato. Sada se osećala poraženo ne samo zato što je gubitak
anonimnosti učinio lakšim plenom za policiju nego i zato što je znala da je biti zvezda u savremenoj Americi vodilo gubitku samokritike i groznom padu umetničkih sposobnosti. Samo je nekolicini uspevalo da budu i javne figure i značajni autori, ali je većina postajala iskvarena zahvaljujući pažnji medija. Laura se užasavala te zamke gotovo isto koliko i toga da je uhvati policija. Odjednom, sa izvesnim iznenađenjem, ona shvati da ako može da se brine o tome što će biti slavna ličnost i što će biti doveden u pitanje njen umetnički rad, mora biti da još uvek veruje u bezbednu budućnost u kojoj će moći da ponovo piše. Tokom noći ona je bila predana borbi protiv smrti, borbi do krvi da bi zaštitila svog sina, ali tokom svega toga ona je osećala da je njihova situacija bukvalno beznadežna, da je njihov neprijatelj previše moćan i nedodirljiv da bio uništen. Sada se nešto u njoj promenilo, nešto ju je navelo na slabašan, oprezan optimizam. Možda je to bio san. Kris se vratio sa velikim paketom rolnica sa cimetom, tri pakovanja soka od pomorandže i drugim stvarima. Pojeli su rolnice i popili sok, i nikada im ništa nije bilo ukusnije. Kada je završila doručak, Laura je prešla na zadnje sedište i pokušala da probudi svog čuvara. Nije uspela. Dodala je treće pakovanje soka Krisu i rekla: „Sačuvaj ga za njega. Verovatno će se uskoro probuditi." „Ako ne može da pije, ne sme da dobije penicilin", rekao je Kris. „Još nekoliko sati ne mora da ga primi. Dr Brenkšo mu je sinoć dao prilično veliku dozu, ona još uvek deluje." Ali, Laura je bila zabrinuta. Ako mu ne uspe da povrati svest, možda nikada neće saznati istinu o pravoj prirodi opasnog lavirinta u kojem su bili izgubljeni – i možda nikada neće uspeti da pronađu izlaz.
„Šta ćemo sada?“, upita Kris. „Naći ćemo pumpu, otići u toalet, a onda ćemo stati u prodavnici oružja i kupiti municiju za ’uzi’ i pištolj. Posle toga... počećemo da tražimo neki motel, ali jednu određenu vrstu motela, mesto na kom se možemo sakriti." Kada se budu negde smestili, to treba da bude najmanje stotinak kilometara dalje od kuće dr Brenkšoa, gde su ih neprijatelji poslednji put pronašli. Ali, da li razdaljina išta znači ljudima koji svoja putovanja mere isključivo u danima i godinama, a ne u kilometrima? Delovi Santa Ane, oblasti na južnoj strani Anahajma, i druge susedne oblasti nudili su najveći broj motela upravo one vrste koju je ona tražila. Ona nije htela neki moderan, svetlucavi „Crveni lav“ ili „Hauard Džonson kamp-kućice“ sa televizorom u boji, debelim tepihom i zagrejanim bnzenom, zato što je pristojan smeštaj iziskivao važeću legitimaciju neku od poznatijih kreditnih kartica, a ona se nije usuđivala da ostavi bilo kakav trag koji bi bilo policiji bilo ubicama poslužio kao trag koji će ih dovesti do nje. Ona je tražila motel koji više nije bio ni dovoljno čist ni dovoljno dobro održavan da bi privukao turiste, neko pohabano mesto gde bi bili srećni što imaju posla, nestrpljivi da dobiji gotov novac i nevoljni da postavljaju pitanja koja bi mogla da oteraju goste. Znala je da će teško uspeti da pronađe sobu, tako da nije bila iznenađena kada je otkrila da na prvih dvanaest mesta nisu mogli ili nisu hteli da joj izdaju smeštaj. Jedini ljudi koji su se mogli videti kako ulaze ili izlaze iz tih skrajnutih motela bile su mlade Meksikanke sa bebama u naručju ili u kolicima, i mladi Meksikanci u patikama, pantalonama, flanelskim košuljama i tankim jaknama od džinsa ili somota, neki sa slamnatim šeširima, a neki sa kačketima na glavi, ali svi oprezni i podozrivi. Većina oronulih motela postala je otvorena kuća za
ilegalne imigrante, stotine hiljada onih koji su samo u okrugu Oranž postali ne-tako-tajni žitelji. Čitave porodice su živele u jednoj sobi, po petoro-šestoro njih natrpani u skučenom prostoru, koristili su jedan prastari krevet, dve stolice i kupatilo koje jedva da je funkcionisalo, a za to su plaćali svako po sto pedest dolara nedeljno i nisu imali nikakvu uslugu sobarice ili čišćenja niti bilo kakvu vrstu komfora – samo na hiljade bubašvaba. Pa ipak, oni su bili spremni da izdrže te uslove i da dozvole da budu beskrupulozno eksploatisani i loše plaćeni radnici pre nego da se vrate u svoj zavičaj i da žive pod vlašću „narodne revolucionarne vlade", koja im tokom svih decenija nije pružila nikakvo drugo bratstvo do bratstva očajanja. U trinaestom motelu, koji se zvao „Plava ptica sreće", vlasnik se još uvek nadao da će ugošćavati donji sloj turističkog talasa, i još uvek nije podlegao iskušenju da iscedi bogat život iz krvi siromašnih imigranata. Samo nekoliko, od dvadeset i četiri sobe, je očigledno izdavao imigrantima, ali je menadžment još uvek obezbeđivao čisto rublje svakoga dana, sobaricu, televizore i po dva rezervna jastuka u svakom ormanu. Međutim, činjenice da je recepcionar uzeo gotovinu, da nije insisirao na legitimaciji i da je izbegavao njen pogled bile su dokaz da će naredne godine „Plava ptica sreće“ biti još jedan spomenik političke gluposti i ljudske pohlepe u svetu već prepunom takvih spomenika, kao što je svako staro gradsko groblje prepuno nadgrobnih ploča. Motel je imao tri krila raspoređena u obliku slova U, sa parkingom u sredini, a njihova soba je bila u zadnjem desnom uglu poprečnog krila. Velika lepezasta palma rasla je u blizini vrata njihove sobe. Ona nije bila vidljivo oštećena smogom i ograničena malim komadom zemlje iz koje je rasla, smeštenim usred tako mnogo betona i asfalta, bila je puna novih izdanaka čak i u toku zime, kao da je priroda baš nju izabrala da bude suptilno
znamenje njene namere da ponovo ovlada svakim uglom zemlje kada nestane ljudske rase. Laura i Kris rasklopiše kolica i smestiše u njih ranjenika, ne čineći ništa da bi prikrili svoje postupke, kao da prosto vode brigu o hendikepiranoj osobi. Potpuno obučen, sa previjenim ranama, njen čuvar je mogao da prođe kao paraplegičar – izuzev načina na koji mu je glava pala na rame. Njihova soba je bila mala, ali prihvatljivo čista. Tepih je bio izlizan, ali nedavno opran, a par grudvica prljavštine u jednom uglu bile su daleko od veličine oraha. Kockasti kestenjasti prekrivač na bračnom krevetu bio je ponešto dronjav na ivicama, a ni dezen mu nije bio toliko upadijiv da bi prikrio dve zakrpe, ali čaršavi su bili uštirkani i blago su mirisali na deterdžent. Premestili su njenog čuvara iz kolica na krevet i pod njegovu glavu stavili dva jastuka. Televizor srednje velikog ekrana je bio čvrsto prišrafljen za sto koji je imao izgrebanu plastičnu ploču, dok su mu noge bile zašrafljene za pod. Kris je seo na jednu od dve rasparene stolice, uključio televizor, počeo da Vrti kanale u potrazi za crtaćima ili reprizom starih komedija. Odabrao je „Budi mudar“, ali je zvocao da je to „previše glupo da bi bilo smešno", i Laura se pitala koliko bi dečaka njegovih godina mislilo to isto. Ona sede na drugu stolicu. „Zašto se ne istuširaš?" ,,I onda da prosto obučem ovu istu odeću?“, pitao je on sumnjičavo. „Znam da to zvuči kao najčistija glupost, ali pokušaj. Garantujem ti da ćeš se osećati čistije, čak i u staroj odeći." „Ali, sve to mučenje oko tuširanja, i onda obučeš izgužvanu odeću?" ,,Od kada si ti to postao takav pomodar da se žališ na par nabora?"
On se iskezi, ustade sa stolice i ode do kupatila, šepureći se onako kako je on zamišljao da se beznadežni kicoši šepure. „Kralj i kraljica bi bili šokirani da me vide ovako neurednog." „Stavićemo im povez na oči kada svrate u posetu", reče ona. On se vrati iz kupatila za minut. ,,U WC šolji postoji mrtva buba. Mislim da je to bubašvaba, ali nisam baš siguran." „Zar je bitno koja je vrsta? Hoćemo li da obavestimo najbliže srodnike?“ Kris se nasmeja. Bože, kako je volela da čuje njegov smeh. On reče: ,,Pa šta da uradim – da pustim vodu?“ „Možeš i da je izvadiš, da je staviš u kutiju od šibica i da je napolju sahraniš u tepih od cveća." On se ponovo nasmeja. „Jok. Sahrana u moru.“ U kupatilu, on promrmlja: „Povečerje", i povuče vodu. Dok se dečak tuširao, završio se „Budi mudar“ a počeo je film „Svetski putnici iz Harlema na Giliganovom ostrvu“. Laura nije gledala komediju, jer su postojale granice trpeljivosti za ženu koja je u bekstvu, već je ostavila upaljen televizor okrenuvši na kanal jedanaest i emisiju „Jednosatni magazin". Jedno vreme je posmatrala svog čuvara, ali ju je njegov neprirodni san rastužio. Iz stolice je nekoliko puta posezala za zavesama, razdvajajući ih toliko da može da osmotri parking motela, ali niko na svetu sada nije mogao dozna gde je ona – više nije bila u neposrednoj opasnosti. Onda je počela da zuri u ekran televizora, nezainteresovana za emisiju, sve dok nije postala napola hipnotisana njime. Domaćin emisije je intervjuisao mladog glumca koji je drobio o sebi, ne uvek potpuno smisleno, i nakon nekog vremena postala je tek nejasno
svesna da on ponavlja nešto u vezi vode, ali već je počinjala da drema, a njegov uporan govor o vodi je bio u isto vreme i hipnotičan i iritantan. „Mama?“ Ona trepnu, ispravi se i ugleda Krisa na dovratku kupatila. Tek što je izašao ispod tuša. Kosa mu je bila mokra i bio je obučen samo u gaćice. Pogled na njegovo malo, dečačko telo – sve sama rebra, laktovi i kolena – steže joj srce, jer je izgledao tako nedužno i ranjivo. On je bio tako mali i loman da se ona zapita kako bi ikada uspela dovoljno da ga zaštiti, i strah se sa obnovljenom snagom diže u njoj. „Mama, on priča", reče Kris, upirući prstom na čoveka na krevetu. „Zar ga ne čuješ? On priča." ,,Vode“, reče njen čuvar. „Vode.“ Ona hitro ode do kreveta i naže se nad njega. On više nije bio komiran. Pokušavao je da sedne, ali nije imao snage. Njegove plave oči behu otvorene i, iako su bile crvene, bile su usmerene na nju, budne i svesne. ,,Žedan“, reče on. Ona reče: „Krise..." On je već bio tu držeći čašu vode iz kupatila. Ona sede na krevet pored svog čuvara, podiže njegovu glavu, uze vodu od Krisa i pomože čoveku da je popije. Puštala ga je da pije samo u malim gutljajima – nije htela da se udavi. Usne su mu bile grozničavo suve, a jezik obložen belim slojem kao da je jeo pepeo. Popio je više od trećine vode iz čaše i pokazao da mu je to dovoljno. Nakon što mu je spustila glavu na jastuk, ona položi ruku na njegovo čelo. „Nije toliko vruće kao što je bilo.“ On je okretao glavu sa jedne strane jastuka na drugu, trudeći se da osmotri sobu. Uprkos popijenoj vodi, glas mu je
bio suv, spečen. „Gde smo?“ ,,Na sigurnom", odvrati ona. „Nigde... nije sigurno." ,,Mi smo shvatili nešto više u vezi ove sulude situacije nego što ti misliš", reče mu ona. „Aha“, reče Kris, sedajuei na krevet pored svoje majke. ,,Mi znamo da si ti putnik kroz vreme!“ Čovek pogleda u dečaka, uspe da se slabašno osmehne, a zatim se trže od bola. „Imam lekove", reče Laura. „Protiv bolova." „Ne“, odvrati on. ,,Ne sada. Kasnije, možda. Još vode?" Laura ga ponovo pridiže, i ovoga puta on ispi gotovo sve što je ostalo U čaši. Ona se seti penicilina i stavi mu dve kapsule u usta. On ih proguta sa poslednja dva gutljaja. „Odakle dolaziš?", upita Kris, jako zainteresovan, nesvestan kapljica vode koje su mu se slivale niz lice sa mokre kose. „Od kada?“ „Dušo“, reče Laura, „on je jako slab, i mislim da ne bi trebalo da ga sada mučimo sa previše pitanja." „Može bar toliko da nam kaže, mama." Kris upita ranjenika: ,,Od kada dolaziš?" On je gledao u Krisa, pa u Lauru, i onaj sablasni izraz mu se opet pojnvio u očima. ,,Od kada ti dolaziš? Uh. Godina 2100? 3000?“ Glasom suvim poput hartije, njen čuvar reče: „Hiljadu devetsto četrdeset i četvrta." To malo aktivnosti ga je očigledno iscrpelo, jer mu kapci postadoše lltlki a glas slabiji nego što je bio, tako da je Laura bila ubeđena da je ponovo padao u delirijum. ,,Kada?“, ponovi Kris, zbunjen odgovorom koji je dobio. „Devetsto četrdeset četvrta." ,,To nije moguće“, reče Kris.
„Berlin", reče njen čuvar. ,,On je u bunilu", reče Laura Krisu. Njegov glas je postajao nerazgovetniji kako ga je svest napuštala, ali on je pobitno izgovorio: „Berlin." „Berlin?", upita Kris. „Misliš – Berlin, Nemačka?" San je obuzimao ranjenog čoveka, ne neprirodan san bunila, nego okrepljujući san praćen tihim hrkanjem, i trenutak pre nego što će mu se potpuno prepustiti, on reče: „Nacistička Nemačka." 4 Na televiziji je bio „Samo jedan život", ali ni ona ni Kris nisu obraćali pažnju na tu sapunsku operu. Privukli su stolice do kreveta, odakle su mogli da posmatraju usnulog čoveka. Kris se obukao, kosa mu je bila uglavnom suva iako je još uvek bila mokra na potiljku. Laura se osećala prljavo i čeznula je za tuširanjem, ali nije smela da ostavi svog čuvara za slučaj da se on probudi i da bude mogao da priča. Ona i dečak su razgovarali šapatom: „Krise, upravo mi je palo na pamet da ako su ti ljudi iz budućnosti, zašto nisu nosili laserske puške ili tako neko futurističko oružje kada su nas napali?" „Neće oni da svako zna da su oni iz budućnosti", odvrati Kris. „Oni bi doneli oružje i nosili odeću koja bi se uklapala u ovo vreme. Ali, mama, on je rekao da je...“ „Znam šta je rekao. Ali to nema smisla, zar ne? Da je 1944. postojalo putovanje kroz vreme, mi bismo za to znali, zar ne?“ Njen čuvar se probudio oko pola dva i izgledao je nakratko zbunjen mestom na kojem se nalazio. Tražio je još malo vode i Laura mu je pomogla da je popije. Rekao je da se