Din Kunc - Sevanje

piramidalne strukture na njegovom krovu postaju sve brojnije, sve dok jednog dana krov ne padne, a Debeli Džek ne eksplodira. „Imaću gas do sutra u pet sati posle podne", rekao je on stavljajući „uzije”, pištolj „čifs spešl .38”, „kolt komander” i prugušivače u kutiju na kojoj je pisalo „Oprema za rođendanske žurke”, a koja je verovatno sadržavala papirne kape ili trube za restoran. Zatim spusti poklopac na kutiju i dade znak Lauri da je ponese gore – između ostalog, Debeli Džek nije verovao ni u džentlmenstvo. Nazad, u kancelariji Debelog Džeka, kada je Kris otvorio vrata prolaza, Laura postade srećna zbog dečje galame koja je dopirala iz picerije. Taj zvuk je bio prva normalna, smislena stvar koju je čula u poslednjih više od pola sata. „Slušaj te male kretene", reče Debeli Džek. ,,To nisu deca, to su obrijani babuni koji se prodaju za decu.“ Zatim zalupi vrata svoje zvučno izolovane kancelarije iza Krisa i Laure. U kolima, na putu do motela, Kris reče: „Kada sve ovo prođe... šta ćeš uraditi sa Debelim Džekom?" „Otkucaću ga policiji", odvrati Laura. ,,Anonimno.“ „Dobro. On je lud.“ „On je gore nego lud, dušo. On je fanatik." „Šta je tačno ’fanatik’?" Ona razmisli na sekund a zatim reče: „Fanatik je ludak koji ima nešto u šta veruje." 5 Poručnik Erik Klitman, SS, posmatrao je dužu kazaljku na satu na programskoj tabli, a kada se približila dvanaest, on se

okrete i pogleda u kapiju. Unutar te tri i po metra dugačke, tamom ispunjene cevi nešto zasja: nejasna sivo-crna fleka koja se formirala u siluetu prvo jednog čoveka, a zatim još trojice, jednog za drugim. Istraživački tim izađe iz kapije u prostoriju, gde ih dočekaše tri naučnika koji su nadgledali tablu za programiranje. Oni su se vratili iz februara 1989. i bili su nasmejani, zbog čega je srce Erika Klitmana brže zakucalo – jer, ne bi se smejali da nisu uspeli da lociraju Stefana Krigera, ženu i dečaka. Prva dva odreda ubica koji su bili poslati u budućnost – onaj koji je napao kuću na Big Beru i onaj iz San Bernardina – bili su sastavljeni od oficira Gestapoa. Njihovi neuspesi su naveli firera da insistira na tome da treći tim bude iz Sucštafela, i sada su osmesi istraživača govorili u prilog tome da će Erikov odred dobiti priliku da dokaže da SS ima mnogo bolje ljudstvo od Gestapoa. Neuspesi prethodna dva odreda nisu bile jedine crne mrlje u Gestapoovim dokumentima u pogledu ovog posla. Hajnrih Kokoška, šef obezbeđenja na institutu, koji je bio Gestapoov oficir, očigledno je postao izdajnik. Raspoloživi podaci su govoriii u prilog teoriji da je on pre dva dana, 16. marta, zajedno sa još pet članova osoblja instituta pobegao u budućnost. Uveče 16. marta, Kokoška je sam otišao u planine San Bernardino tvrdeći da će ubiti Stefana Krigera tamo, u budućnosti, pre nego što se Kriger bude vratio u 1944. i ubio Penlovskog, te da će tako poništiti smrti najboljih ljudi vezanih za projekat. Ali, Kokoška se nikada nije vratio. Neki su smarali da je Kokoška poginuo u 1988, da je Kriger pobedio u tom okršaju – ali to nije objašnjavalo šta se dogodilo sa petoricom drugih ljudi, dva agenta Gestapoa koji su čekali da se Kokolka vrati i tri naučnika koji su nadgledali programsku tablu kapije. Svi oni su nestali, a pet pojasa za povratak je nedostajalo, tako da su ti podaci ukazivali na postojanje grupe izdajnika na

institutu koji su bili ubeđeni da će Hitler izgubiti rat uprkos prednostima egzotičnog oružja koje je doneto iz budućnosti, i koji su pobegli u neko drugo doba radije nego da ostanu u nesrećnom Berlinu. Ali, Berlin nije bio nesrećan. Klitman nije mogao da prihvati tu mogućnost. Berlin je bio novi Rim; Treći rajh će trajati hiljadu godina. Sada, kada je SS-u pružena prilika da pronađe i ubije Krigera, firerov san će biti zaštićen i ostvaren. Jednom kada uklone Krigera, koji je bio glavna pretnja za kapiju i čije pogubljenje je bilo najvažniji zadatak, usredsrediće se na pronalaženje Kokoške i drugih izdajnika. Gde god da su te svinje otišle, u kojoj god da su dalekoj godini i mestu potražili utočište, Klitman i njegova SS sabraća će ih uništiti sa ekstremnim žarom i ogromnim zadovoljstvom. Dr Teodor Jutner – novi direktor instituta, postavljen nakon ubistava Penlovskog, Janiškaja i Volokova, i nestanaka 16. marta – okrenu se ka Eriku i reče: „Možda smo uspeli da nađemo Krigera, oberšturmfireru Klitmane. Pripremite ljude za pokret." ,,Mi smo spremni, doktore", odvrati Erik. Spremni za budućnost, pomisli on, spremni za Krigera, spremni za slavu. 6 U subotu posle podne 14. januara, u dvadeset minuta do četiri, nešto više od dan kasnije u odnosu na prvu posetu, Telma se vratila u motel „Plava ptica sreće” u belom pikapu svog vrtlara. Donela je dve presvlake za svakog od njih, kofere u koje su mogli da spakuju sve stvari i nekoliko hiljada okvira municije za pištolje i „uzije”. U gepeku je nosila stoni računar, štampač, mnoštvo programa, kutiju disketa i sve drugo što je potrebno da bi kompjuter radio.

Sa ranom u ramenu starom samo četiri dana, Stefan se iznenađujuće brzo oporavljao, premda nije mogao da bilo šta podiže – ni teško ni lako. On je ostao u motelskoj sobi sa Krisom, pakujući kofere, dok su Laura i Telma premeštale kutije sa kompjuterom i opremom u prtljažnik i na zadnje sedište „bjuika”. Oluja je prošla u toku noći. Raštrkani sivi oblaci visili su sa neba poput brade. Dan je bio nešto topliji, a vazduh je mirisao čisto. Zatvorivšl „bjuikov” gepek iznad poslednjih kutija, Laura reče: „Išla si u kupovinu sa tom perikom i naočarima, sa tim zubima?' „Jok", odvrati Telma, skidajući lažne zube i stavljajući ih u džep jakne, jer je sa njima šuškala prilikom pričanja. „Malo je falilo da me prodavac prepozna, a moja maska bi izazvala više pažnje nego da sam kupovala bez nje. Ali, pošto sam sve pokupovala, odvezla sam kola na napušten deo parkinga jednog drugog tržnog centra i prerušila se u nešto između Harpa Maksa i Baka Bivera pre nego što sam krenula ka ovamo, za slučaj da neko iz nekih drugih kola pogleda u mene dok vozim. Znaš, Šejnova, pomalo mi se dopada ova vrsta spletki. Možda sam reinkarnacija Mate Hari jer kad pomislim na zavođenje muškaraca da bih saznala njihove tajne, a zatim ih prodala vladama stranih zemalja, obuzme me prijatna jeza.“ „Divna si.“ „Tamo postoji vrtlar. On ne radi puno radno vreme kao onaj u našoj kući na Beverli Hilsu. Momak prosto navrati jednom nedeljno, utorkom, da pokosi travnjak, podšiša živu ogradu i izgazi neko cveće tako da može da nam naplati za njegovu zamenu. Savetujem ti da se utorkom klonite prozora i da hodate pognuti sve dok on ne ode.“ „Sakrićemo se pod krevete."

„Pod krevetom ćeš primetiti mnogo bičeva i lanaca, ali nemoj da zbog toga pomisliš da smo Džejson i ja nastrani. Bičevi i lanci su pripadali njegovoj majci, a mi smo ih zadržali iz čisto sentimentalnih razloga." Izneli su spakovane kofere iz motelske sobe i na zadnje sedište „bjuika” stavili su one koji više nisu mogli da stanu u prtljažnik. Pošto ih je izgrlila, Telma reče: „Šejnova, ja naredne tri nedelje nemam zakazane nastupe u klubovima, tako da ako ti još nešto zatreba, možeš da me u svako doba dana i noći dobiješ na telefon u kući na Beverli Hilsu.“ Zatim, nevoljno ode. Lauri je laknulo kada je pikap nestao sa vidika – Telma je bila bezbedna, van svega ovoga. Vratila je ključeve od sobe na motelsku recepciju, a zatim se odvezla, sa Krisom na mestu suvozača i Stefanom na zadnjem sedištu, pored prtljaga. Bilo joj je žao što napušta „Plavu pticu sreće”, jer su tamo bili bezbedni četiri cela dana, a nije postojala garancija da će bilo gde na svetu ponovo biti bezbedni. Prvo su se zaustavili kod prodavnice oružja. Budući da je bilo najbolje da se Laura što manje pojavljuje, Stefan je otišao da kupi kutiju metaka za pištolj. Ovu stavku nisu bili stavili na listu koju su dali Telmi, zato što nisu znali da li će uspeti da nabave „parabelum” kalibra 9 mm, koji je Stefan tražio. I zaista, umesto njega su dobili „kolt komander .38 mark IV”. Posle prodavnice oružja, odvezli su se do Debelog Džeka da pokupe dva kanistera smrtonosnog nervnog gasa. Stefan i Kris su čekali u kolima, pod neonskim svetlima koja su već blistala u sumraku, iako neće zasijati u svoj svojoj lepoti sve dok ne bude pao mrak. Kanisteri su bili na Džekovom stolu. Bili su veliki kao mali kućni aparati za gašenje požara ali, umesto crveno obojeni, oni su bili od nerđajućeg čelika, i imali su nalepnicu sa mrtvačkom glavom na kojoj je pisalo: „VEKSON/AEROSOL/

UPOZORENJE – SMRTONOSNI NERVNI OTROV/ NEOVLAŠTENO POSEDOVANJE JE KRIVIČNO DELO PO ZAKONIMA SAD.”, nakon čega je bilo puno sitnog teksta. Prstom debelim kao predugo barena viršla, Džek uperi u tipke veličine metalne novčanice od pola dolara koje su se nalazile na vrhu svakog cilindra. „Ovo su tajmeri, podešeni za minute, od jedne do šezdeset. Ako se podesi tajmer i pritisne dugme u sredini, možeš da oslobodiš gas daljinski, kao kad postavljaš tajmer na bombu. Ali, ako želiš da ga otpustiš ručno, onda jednom rukom držiš dno kanistera a drugom rukom uhvatiš ovu ručicu što liči na dršku pištolja i samo pritisneš ovaj prsten kao što bi uradila sa obaračem. Ova će stvar, kada se oslobodi pritiska, da se rasprši po zgradi od hiljadu i petsto kvadratnih metara za minut i po, brže nego što radi grejanje ili hlađenje klima-uređaja. Kada se izloži svetlu i vazduhu, brzo se rastvara u neotrovne komponente, ali ostaje smrtonosna još četrdeset do šezdeset minuta. Samo tri miligrama na koži ubija za oko trideset sekundi." „Protivotrov?", upita Laura. Debeli Džek se osmehnu i potapka zapečaćene plave plastične kese, desetak centimetara dugačke, koje su bile zalepljene za ručke cilindra. ,,Po deset kapsula u svakoj kesi. Dve će zaštititi jednu osobu. Uputstvo je u kesi, ali mi je rečeno da treba uzeti kapsule najmanje jedan sat pre otpuštanja gasa. Ona štite tri do pet sati.“ Uzeo je novac i stavio kanistere „veksona” u kartonsku kutiju na kojoj je pisalo: „Sir Mocarela – držati na hladnom”. Dok je zatvarao kutiju nasmejao se i zatresao glavom. „Šta je?“, pitala je Laura. „Prosto me kopka", odvrati Debeli Džek. „Osoba tvog izgleda, očigledno obrazovana, sa malim dečakom... ako je neko kao ti umešan u ovakva sranja, društvo se mora biti raspada na

komade mnogo brže nego što sam se nadao. Možda ću doživeti dan da vidim kako establišment pada, kako vlada anarhija, kada će jedini zakoni biti oni koje pojedinci međusobno naprave i potvrde rukovanjem." Kao da mu je naknadno palo na pamet, on podiže poklopac, izvadi nekoliko zelenih komadića hartije iz fioke stola i spusti ih na kanistere „veksona”. „Šta je to?“, upita Laura. ,,Ti si dobar kupac“, odvrati Debeli Džek, ,,pa ti ubacujem nekoliko kupona za besplatu picu.“ Telmina i Džejsonova kuća u Palm Springsu je zaista bila usamljena. Predstavljala je zanimljivu mešavinu španske i jugozapadne arhitekture, bila je od cigle i nalazila se na imanju od jednog jutra okruženim tri metra visokim betonskim zidom boje breskve. Zid se prekidao samo jednim ulazom – i izlazom – koji je vodio na kružni put do kuće. Zemlja je bila gusto zasađena maslinama, palmama i fikusima koji su kuću štitili od pogleda komšija sa tri strane tako da se videla samo njena prednja strana. Iako su oni stigli u osam sati uveče, u subotu, pošto su vozili kroz pustinju posle posete Debelom Džeku u Anahajmu, kuća i dvorište su bili jasno vidljivi jer su bili osvetljeni vešto postavljenim fotosenzornim osvetljenjem, koje je istovremeno ispunjavalo i potrebu za bezbednošću i imalo estetsku vrednost. Senke palmi i paprati pravile su dramatične oblike na betonskom zidu. Telma im je dala daljinski upravljač za otvaranje garažnih vrata, tako da su oni uvezli „bjuik” u garažu pravljenu za tri automobila. Zatim su ušli u kuću kroz vrata koja su spajala tu prostoriju i vešernicu – pošto su isključili alarmni sistem šifrom koju im je takođe dala Telma. Kuća je bila daleko manja od palate koju su imali na

Beverli Hilsu, ali je i dalje bila povelika, sa deset soba i četiri kupatila. Zaštitni znak Stiva Čejsa, omiljenog unutrašnjeg dizajnera u Palm Springsu, bio je vidljiv u svakoj prostoriji: dramatični prostori sa dramatičnim osvetljenjem, jednostavne boje – topla kajsijasta, prljavo ružičasta – naglašene tu i tamo tirkiznom, mlečno beli zidovi, tavanice od kedrovine, tamo – bakarni stolovi sa mnogo patine, ovamo – stolovi od granita u snažnom kontrastu sa udobnim tapaciranim nameštajem raznih boja. Elegantno, a ipak praktično. Laura je u kuhinji pronašla uglavnom praznu ostavu, izuzev jedne police sa konzervama. Kako su svi bili previše umorni da bi išli u prodavnicu, napravili su večeru od onoga što im je bilo pri ruci. Čak i da je Laura provalila u uću bez ključa i da nije znala čija je kuća, shvatila bi da pripada Telmi i Džejsonu čim bi pogledala u ostavu, jer nije mogla da zamisli da bi ijedan drugi par milionera bio još uvek toliko detinjast da napuni police konzerviranim raviolima i špagetama u boji. Kris je bio oduševljen. Za dezert su pojeli dve kutije sladoleda od lešnika prelivenog čokoladom, koje su pronašli u inače potpuno praznom frižideru. Laura i Kris su spavali u bračnom krevetu u glavnoj spavaćoj sobi, a Stefan se smestio u gostinsku sobu koja se nalazila preko puta. Iako je Laura aktivirala alarmni sistem podesivši ga da prati svaki prozor i svaka vrata, iako se napunjen ,,uzi” nalazio na podu sa njene strane kreveta a pištolj na noćnom ormariću pored nje, i iako niko na svetu osim Telme nije znao gde se oni nalaze, Laura je spavala samo na mahove. Svaki put kada bi se probudila, sela bi u krevetu, osuškujući zvuke u noći ne bi li čula prigušene korake i šapat. Pred jutro, kada više nije uspevala da zaspi, dugo je zurila u plafon u senkama, razmišljajući o onome što joj je rekao Stefan pre nekoliko dana kada je objašnjavao finije momente putovanja kroz vreme i promena koje putnici mogu da unesu u svoju

budućnost: Sudbina se trudi da uspostavi obrazac koji je određen. Kada ju je Stefan spasio od narkomana u prodavnici njenog oca u 1963. sudbina joj je neizbežno donela još jednog pe^nfih. Vlla Šenera, 1967. Bilo joj je suđeno da bude siroče. tako da se, kada je kod Dokvelerovih pronašla novi dom, sudbina urotila da Nina Dokveler doživi smrtonosni šok i da umre od srčanog napada, šaljući Laura ponovo u sirotište. Sudbina se trudi da uspostavi obrazac koji je određen. Šta je sledeće? U obrascu koji je određen. Kris se nikada nije rodio. Da li će sudbina urediti smrt njenog sina, da bi događaje što je moguće više približila onima hoji su zacrtani i u koje se umešao Stefan Kriger? Bilo joj je suđeno da provede život u invalidskim kolicima pre nego što je Stefan zadržao dr Markvela, držeći ga na nišanu, sprečivši ga tako da je donese na svet. Znači, možda će je sudbina sada staviti na put Gestapovskoj paljbi koja će preseći njenu kičmu i učiniti je nepokretnom – što je u skladu sa prvobitnim planom. Koliko dugo se snage sudbine bore da uspostave obrazac nakon promena koje su u njemu učinjene? Kris je postojao više od osam godina. Da li je to bilo dovoljno dugo da sudbina odluči da je njegovo postojanje prihvatljivo? Ona je trideset i četiri godine živela bez invalidskih kolica. Da li se sudbina još zamarala oko tog neprirodnog čvora u zacrtanom obrascu? Sudbina se trudi da uspostavi obrazac koji je određen. Dok je jutarnje svetlo počelo da meko osvetljava ivice zavesa, Laura se okretala i prevrtala, postajući sve ljuća, a da nije bila sigurna na koga ili na šta da se naljuti. Šta je sudbina? Šta je ta moć koja oblikuje obrasce i pokušava da ih sprovede? Bog? Treba li da besni na Boga – ili da ga preklinje da dozvoli da njen sin živi, a da nju poštedi života bogalja? Možda je moć iza sudbine puki prirodni mehanizam, elementarna sila poput gravitacije ili magnetizma? Budući da nije postojala logična meta ka kojoj bi njene emocije mogle biti usmerene, Laura je osećala kako se njen bes polako

preobražava u strah. Izgleda da su bili sigurni u kući u Palm Springsu. Posle mirne noći u toj kući, gotovo da mogu biti sigurni da njihovo prisustvo nikada neće biti poznato široj javnosti jer bi se u drugom slučaju ubice iz prošlosti nesumnjivo već pojavile. Pa ipak, Laura se plašila. Nešto loše će se desiti. Nešto jako loše. Stizala je nevolja, ali ona nije znala iz kog pravca. Sevanje. Ubrzo. Šteta što stara izreka nije tačna: ustvari, gromovi su udarali dvaput u isto mesto, tri puta, sto puta, a ona je bila pouzdan gromobran koji ih je privlačio. 7 Dr Jutner je uneo poslednje brojke u tablu za programiranje koja je kontrolisala kapiju. Eriku Klitmanu je rekao: ,,Vi i vaši ljudi ćete putovati u okolinu Palm Sprigsa, u Kaliforniji, u januar 1989.“ „Palm Springs?" Klitman je bio iznenađen. ,,Da. Naravno, očekivali smo da ćete ići negde u Los Anđeles ili oblast okruga Oranž, gde bi vaša odeća mladih. poslovnih ljudi bila primerenija nego u živahnom gradiću, ali i ovako ćete proći neopaženo. Važna stvar je da je tamo zima pa će čak i u pustinji tamna odela biti u sklađu sa vremenskim prilikama." Jutner predade Klitmanu list papira na kojem su bila napisana upustva. „Ovde ćete naći dečaka i ženu.“ Presavijajući papir i stavljajući ga u unutrašnji džep kaputa, poručnik upita: ,,A Kriger?" „Istraživači nisu našli traga o njemu", odvrati Jutner, ,,ali on je sigurno sa ženom i dečakom. Ako ga ne budete videli,

učinite sve da zarobite ženu i dečaka. Ako budete morali da ih mučite da bi saznali gde se nalazi Kriger, učinite to. A ako pođe po zlu i oni nikako ne budu hteli da odaju Krigera – ubijte ih. To će ga možda isterati na otvoreno negde na vremenskoj liniji." „Pronaći ćemo ga, doktore.“ Klitman, Hubač, Fon Manštajn i Braher su ispod Iv Sen Lorenovih odela nosili pojaseve za putovanje. Noseći svoje akten-tašne, oni uđoše u kapiju, pođoše kroz taj ogromni valjak i odoše do tačke na kojoj će preći iz 1944. u 1989. Poručnik je bio uplašen ali i uzbuđen. On je bio Hitlerova čelična pesnica od koje Kriger nije mogao da se sakrije čak ni četrdeset i četiri godine u budućnost. 8 Prvoga dana koji su ceo proveli u kući u Palm Springsu, u nedelju 15. januara, oni su namestili kompjuter i Laura je učila Stefana kako se on koristi. Operativni program i softver za zadatke koje bi trebali da izvrše bili su izuzetno laki, i iako je do večeri Stefan bio daleko od toga da se smatra ekspertom za rad na kompjuteru, bio je u stanju da razume kako on funkcioniše, kako „misli”. On svakako neće raditi najveći deo posla za tom mašinom, to će prepustiti Lauri, koja je već imala iskustva. Njegov posao će biti da joj objasni proračune koje treba obaviti, tako da ona može da potraži od kompjutera rešenja mnogih problema koji im predstoje. Stefanova namera je bila da se vrati u 1944. koristeći pojas za povratak koji je uzeo sa Kokoške. Pojasevi nisu bili vremeplovi. Sama kapija je bila vremeplov, prevozno sredstvo, i ona je stalno ostajala u 1944. Pojasevi su bili usaglašeni sa vremenskim vibracijama kapije i prosto su putnike vodili kući kada bi pritisnuli dugme i aktivirali tu vezu.

,,Kako?“, pitala je Laura kada joj je objašnjavao upotrebu pojasa. „Kako te on vraća nazad?" ,,Ne znam. Znaš li ti kako funkcioniše mikročip unutar kompjutera? Ne. Ali to te ne sprečava da koristiš kompjuter ništa više nego što mene moje neznanje sprečava da koristim kapiju." Pošto se bude vratio na institut u 1944. i zaposeo glavnu laboratoriju, Stefan će otići na dva najvažnija putovanja, od kojih će svako biti samo nekoliko dana nakon marta 1944, da bi pripremio razaranje instituta. Ta dva putovanja moraju biti pedantno isplanirana, tako da na svako odredište stigne na tačnu geografsku lokaciju i tačno u vreme koje želi. Tako precizne proračune nije bilo moguće izvesti 1944, ne samo zbog toga što nije bilo pomoći kompjutera nego i zato što se u to doba zanemarljivo – ali ključno – manje znalo o uglu i stepenu rotacije Zemlje i drugim planetarnim faktorima koji su uticali na putovanje, zbog kojih su putnici sa instituta često stizali na odredište sa kašnjenjem od nekoliko minuta i kilometrima udaljeni. Sa konačnim brojevima koje mu je obezbeđivao kompjuter, Stefan je mogao da programira kapiju tako da stigne u metar i delić sekunde tačno na željeno odredište. Oni su koristili sve knjige koja im je Telma kupila. Nisu to bili samo naučni i matematički tekstovi, nego i istorije Drugog svetskog rata, u kojima su mogli da utvrde kretanje određenih glavnih figura na određene datume. Pored izvođenja složenih proračuna za putovanja, morali su i da Stefanu ostave vremena da bi se zalečio. Kada se bude vratio u 1944, on će ući u vučiju jazbinu, i čak i opremljen nervnim gasom i prvorazrednim oružjem, moraće da bude brz i tačan da ne bi poginuo. „Dve nedelje", rekao je on. „Mislim da će mi rame i ruka postati dovoljno pokretljivi za dve nedelje da mogu da se vratim."

Nije bilo važno da li će to potrajati dve ili deset nedelja, jer kada bude upotrebio Kokoškin pojas, biće vraćen na institut samo jedanaest minuta pošto ga je Kokoška napustio. Datum njegovog polaska iz sadašnjeg vremena neće uticati na datum njegovog povratka u 1944. Jedino su brinuli da će ih Gestapo naći i poslati svoj odred ubica u 1989. pre nego što Stefan uspe da se vrati u svoje doba i da ostvari svoj plan. Premda im je to bila jedina briga, bila je to ozbiljna briga. U nedelju posle podne su, sa značajnom opreznošću, više nego napola očekujući iznenadan bljesak sevanja i riku gromova, napravili pauzu da bi otišli u prodavnicu. Laura, i dalje predmet medijske pažnje, ostala je u kolima, dok su Kris i Stefan otišli u prodavnicu. Nije bilo sevanja, i oni se vratiše kući sa gepekom prepunim namirnica. Raspakujući vreće iz prodavnice u kubinji, Laura je otkrila da trećina vreća ne sadrži ništa drugo do grickalice: porodična pakovanja čokoladnih bombonica, ’Kit Ket’ čokoladica, čipsove, perece, kokice, pite, krofne, četiri paketa bombona. Stefan joj je pomagao da rasporedi stvari i ona reče: „Mora da si najveći svetski proždrljivac slatkiša." „Vidiš, to je još jedna stvar koja je za mene zapanjujuća i predivna u pogledu ove tvoje budućnosti", odvrati on. „Zamisli samo – više ne postoje nutritivne razlike između čokoladnog kolača i odreska. Podjednako mnogo vitamina i minerala u ovom čipsu kao i u zelenoj salati. Mogu se jesti samo slatkiši i ostati isto onako zdrav kao osoba koja jede uravnotežene obroke. Neverovatno! Kako ste postigli toliki napredak?" Laura se okrete taman na vreme da spazi kako se Kris iskrada iz kuhinje. „Čekaj, ti mali prevarantu." Izgledajući smeteno, on reče:

„Zar gospodin Kriger nema čudne ideje u vezi naše kulture?" „Znam odakle mu ova ideja“, reče ona. „Kakvu si samo spletku napravio!" Kris uzdahnu i pokuša da deluje ožalošćeno. „Aha... Ali mislio sam... ako nas već love agenti gestapoa, trebalo bi da smemo da jedemo onoliko čokoladica koliko želimo, najzad, svako jelo bi moglo da nam bude poslednje. Zatim pogleda u njenom pravcu da bi video da li prolazi njegova uloga „osudenika“. Ustvari, ono što je dečak rekao sadržavalo je dovoljno istine da njegovu prevaru učini razumljivom ako ne i oprostivom, i ona nije uspela da smogne snage da ga kazni. Te noći, posle večere, Laura je promenila zavoje na Stefanovoj rani. Udarac zrna je ostavio ogromnu modricu na njegovim grudima, sa rupom od metka koja se nalazila približno u njenoj sredini i manju modricu oko izlazne rupe. Sav konac i unutrašnjost starog zavoja imali su koricu od tečnosti koja je curila iz rane i skorila se. Pošto je pažljivo oprala rane, čisteci ih što je više mogla, a da ne povredi kraste, ona je nežno pritiskala tkivo, izazvavši ceđenje malo čiste tečnosti, ali nije bilo znakova gnoja koji bi ukazivao na pojavu ozbiljne infekcije. Naravno, mogao je imati proces unutar same rane, koji bi se cedio u telo, ali to nije bilo verovatno jer nije imao groznicu. „Nastavi da uzimaš penicilin", reče ona... i mislim da će sve biti u redu. Dr Brenkšo je odradio dobar posao." Laura i Stefan su u ponedeljak i utorak mnoge sate proveli za kompjuterom. a Kris je za to vreme gledao televiziju, pretraživao police u potrazi za knjigom koju bi čitao, čudio se nad kolekcijom starih crtanih filmova... „Mama. šta znači 'orgazam'?“ „Šta to čitaš? Daj mi to." ... i uopšte – zabavljao se bez galame. S vremena na

vreme bi dolazio u radnu sobu i stajao tamo minut ili dva posmatrajući ih kako rade na kompjutem. Posle desetak poseta on reče: „U filmu Povratak u budućnost postoje kola za putovanje kroz vreme, i oni samo pritisnu par dugmića na upravljačkoj tabli i krenu – puuu! – samo tako. Kako to da ništa u stvarnom životu nikada nije lako kao u filmu?" U utorak 17. januara išli su pognuti dok je vrtlar kosio travnjak i šišao živu ograđu. On je bio jedina osoba koju su videli tokom četiri dana; nije bilo trgovačkih putnika koji bi zvonili na vrata, nije bilo čak ni Jehovinih svedoka koji bi gurali ispod vrata svoj časopis 'Kula stražara’. „Ovde smo bezbedni", rekao je Stefan. „Očigledno naše prisustvo u kući nikada nije obelodanjeno. Da jeste, Gestapo bi nas već posetio." Bez obzira na to, Laura je alarmni sistem držala uključen gotovo neprestano. Noću je sanjala kako sudbina uspostavlja svoj obrazac – kako Kris prestaje da postoji, a ona zatiče sebe u invalidskim kolicima. 9 Trebalo je da stignu u osam sati, što im je ostavljalo dovoljno vremena da stignu na mesto na kojem su istraživači otkrili da će se pojaviti žena i dečak, mada ne i Kriger. Ali, kada je poručnik Klitman trepnuo i našao se četrdeset i pet godina posle svog doba, smesta je znao da kasne nekoliko sati. Sunce je bilo previsoko iznad horizonta. Temperatura je bila oko dvadeset i četiri stepena – bilo je pretoplo da bi bilo rano zimsko jutro u pustinji. Poput bele pukotine na plavo glaziranoj posudi, sevanje pocepa nebo. Otvori se još pukotina, a iskre zasijaše iznad njih

kao da bik tutnji kroz kakvu nebesku radnju porculana. Dok je grmljavina zamirala, Klitman se okrete da proveri da li su i Fon Manštajn, Hubač i Braher bezbedno stigli. Oni su bili kraj njega, svi su nosili svoje akten-tašne i sunčane naočare koje su virile iz prednjih džepova njihovih skupih odela. Problem je bio u tome što su desetak metara iza poručnika i dva kaplara bile dva starije sedokose žene u pastelnim pantalonama i bluzama. One su stajale kraj belog auta u blizini zadnjih vrata crkve i zgranuto su zurile u Klitmana i njegov odred. Držale su nešto što je ličilo na šerpe. Klitman pogleda oko sebe i vide da su on i njegovi ljudi stigli na parking iza crkve. Na parkingu su postojala još dvoja kola, pored onih koja su izgleda pripadala ženama, ali nije bilo više svedoka njihovog dolaska. Parking je bio ograđen zidom, tako da je jedini put za napolje vodio pored žena i pored crkve. Zaključivši da je odrešitost najbolji pristup, Klitman je krenuo pravo ka ženama, kao da nema ničeg neobičnog u materijalizovanju iz vazduha, a njegovi ljudi su ga pratili. Hipnotisane, žene su posmatrale kako im se približava. „Dobro jutro, gospođe." Poput Krigera, i Klitman je naučio da govori engleski sa američkim akcentom u nadi da će postati tajni agent, ali ni on nije uspeo da u potpunosti izgubi svoj naglasak, bez obzira na to koliko se trudio i vežbao. Premda je njegov sat bio podešen na lokalno vreme, on je znao da se više u njega ne može pouzdati pa je rekao: „Možete li biti toliko ljubazne da mi kažete koliko je sati?“ One su buljile u njega. „Vreme?", ponovi on. Žena obučena u pastelno žuto okrenu ručni zglob ne ostavivši šerpu i reče: ,,Uh, dvadeset do jedanaest." Kasnili su dva sata i četrdeset minuta. Nisu smeli da gube vreme tražeći kola koja će obiti, naročito zato što su im savršeno

odgovarala ova pred njima, sa klučevima. Klitman je bio spreman da zbog kola ubije obe žene. Nije mogao da njihova tela ostavi na parkingu – digla bi se uzbuna čim bi ih našli, a brzo nakon toga policija bi tražila njihov auto – bila bi to ružna komplikacija. Morao bi da smesti tela u prtljažnik i da ih ponese sa njima. Žena obučena u pastelno plavo upita: „Zašto ste nam se prikazali, da li ste vi anđeli?“ Klitman se upita nije li ona senilna. Anđeli u poslovnim odelima? Zatim shvati da se nalaze u blizini crkve i da su se čudesno pojavili, tako da religioznim ženama može delovati logično da pretpostave da su oni anđeli, bez obzira na njihovu odeću. Možda i neće biti neophodno da izgubi vreme na njihovo ubijanje. On reče: ,,Da, gospoja, mi smo anđeli, i Bogu trebaju vaša kola.“ Žena u žutom upita: „Moja ’tojota’?" ,,Da, gospođo." Vrata sa strane vozača su bila otvorena i Klitman spusti svoju akten-tašnu na prednje sedište. ,,Mi smo na hitnom zadatku za Boga, a vi ste nas videle kako izlazimo iz nebeske biserne kapije baš pred vašim očima, i sada moramo da nabavimo prevozno sredstvo." Fon Manštajn i Braher su prošli sa druge strane „tojote”, otvorili vrata i ušli unutra. Žena u plavom reče: „Širli, ti si odabrana da daš svoj auto.“ „Bog će vam ga vratiti", reče Klitman, „kada završimo svoj posao ovde." Setivši se nestašica benzina iz sopstvenog ratom iznurenog doba a ne znajući koliko je dostupan benzin u 1989, on dodade: „Naravno, bez obzira na to koliko sada ima benzina u rezervoaru, on će biti pun kada ga budemo vratili i neprestano nakon toga. Ona priča sa hlebom i ribama." „Ali, u kolima se nalazi krompir-salata za zabavu u

crkvi", reče žena u žutom. Feliks Hubač je već otvorio zadnja vrata sa strane vozača i video krompir-salatu. Izvadio ju je iz kola i spustio na pločnik ispred ženinih nogu. Klitman uđe u kola, zatvori vrata, ču kako je Hubač zalupio svoja vrata, nađe ključeve u bravici, upali kola i odveze ih sa crkvenog parkinga. Kada je pogledao u retrovizor, malo pre nego što će skrenuti na ulicu, bakice su još stajale držeći svoje šerpe, gledajući za njima. 10 Dan za danom su usavršavali svoje proračune i Stefan je vežbao levu ruku i rame koliko god se usuđivao, trudeći se da je spreči da tokom zarastanja postane ukočena, želeći da povrati što može više mišićne mase. U subotu posle podne 21. januara, posle njihove prve nedelje provedene u Palm Springsu, uspeli su da završe proračune i da odrede tačne vremenske i prostorne koordinate koje su bile potrebne Stefanu za putovanja koja će preduzeti kada se bude vratio u 1944. godinu. „Sada nam još samo treba malo vremena da se oporavim", rekao je Stefan, ustajući od kompjutera i oprezno praveći krugove levom rukom. Laura reče: „Prošlo je jedanaest dana od kada si ranjen. Da li te još uvek boli?“ „Malo. Dublji, dosadniji bol. I ne sve vreme. Ali nije mi se vratila snaga. Mislim da je bolje da pričekamo još par dana. Ako mi bude dobro do sledeće srede, dvadeset i petog, vratiću se na institut. Možda i pre, ako mi bude bolje, ali sigurno ne posle sledeće srede.“ Te noći se Laura probudila iz noćne more u kojoj je ona ponovo bila vezana za invalidska kolica i u kojoj je sudbina, u

obliku čoveka u crnom koji nije imao lice, žurno brisala Krisa iz stvarnosti, kao da je on slika iscrtana kredom na komadu stakla. Bila je mokra od znoja i neko vreme je samo sedela u krevetu, osluškujući zvuke u kući, ali ne čuvši ništa drugo do mirno, tiho disanje svog sina koji je spavao pored nje. Kasnije je, nesposobna da ponovo zaspi, ležala misleći na Stefana Krigera. On je bio zanimljiv čovek, izuzetno uzdržan i povremeno teško shvatljiv. Od srede prethodne nedelje, kada joj je objasnio da je postao njen čuvar zato što se zaljubio u nju i poželeo da poboljša njenu sudbinu, ništa više nije rekao u vezi ljubavi. On nije preformulisao svoja osećanja prema njoj, nije je izložio pogledima punim skrivenog značenja, nije glumio čežnjivog prosca. On je rekao šta je imao i želeo je da joj da vremena da razmisli o njemu i da ga upozna pre nego što odluči šta o njemu misli. Činilo joj se da je sposoban da čeka godinama ako to bude neophodno, i to bez prigovora. On je imao strpljenje nastalo iz ekstremne nedaće, a to je bilo nešto što je ona razumela. Bio je ćutljiv, najveći deo vremena zamišljen, ponekad oprhvan melanholijom, za koju je ona pretpostavljala da je posledica užasa koje je video u davnoj Nemačkoj. Možda je pravi uzrok njegove tuge imao korene u stvarima koje je sam uradio i zbog kojih se kajao, u stvarima za koje je verovao da se za njih nikada ne može iskupiti. Na kraju krajeva, sam je rekao da ga čeka jedno mesto u paklu. Ništa više nije rekao o svojoj prošlosti osim onoga što je njoj i Krisu ispričao u motelskoj sobi pre više od deset dana. Ona je, međutim, osećala da je voljan da joj ispriča sve pojedinosti – i one koje ga diskredituju, i one koje ga prikazuju u dobrom svetlu – ništa ne bi sakrio od nje. Samo je čekao da ona odluči šta o njemu misli i da li, šta god odlučila, želi da sazna više. Uprkos tuzi u njemu, dubokoj kao srž i tamnoj kao krv, on je imao neki tihi osećaj za humor. Bio je dobar prema Krisu i

uspevao je da ga zasmeje, što je Laura smatrala dobrom osobinom. Osmeh mu je bio topao i nežan. I dalje ga nije volela, i mislila je da nikada i neće. Pitala se kako može da bude tako sigurna u to. Ležala je nekoliko sati u mraku spavaće sobe, razmišljajući, dok najzad nije zaključila da je razlog zašto ne može da ga voli to što on nije Deni. Njen Deni je bio jedinstven muškarac, i sa njim je upoznala najsavršeniju ljubav koju je moguće ostvariti u ovom svetu. Zato će se u težnji za njenom ljubavlju Stefan Kriger zauvek takmičiti sa duhom. Prepoznala je patos svoje situacije, i bila je mračno svesna usamljenosti na koju je takav stav osuđuje. U duši je ona želela da voli i da bude voljena, ali u odnosu sa Stefanom ona je za njega videla samo neuzvraćenu strast, a za sebe neostvarene nade. Kris je promrmljao u snu, a zatim uzdahnuo. Njen sin, jedino dete koje će ikada imati, bio je centar njenog života sada i u doglednoj budućnosti, osnovni razlog njenog postojanja. Ako bi se bilo šta dogodilo Krisu, Laura je znala da nikada više ne bi mogla da nađe olakšanje u mračnom humoru života. Ovaj svet, u kojem su u svemu pomešane komedija i tragedija, za nju bi postao isključivo mesto tuge, previše crno i hladno da bi mogla da ga podnese. 11 Tri bloka posle crkve Erik Klitman je zaustavio belu „tojotu” uz ivičnjak i parkirao je u poprečnoj ulici u odnosu na put Palm Kanjon, u glavnoj trgovačkoj oblasti u Palm Springsu. Mnoštvo ljudi šetalo je trotoarima razgledajući izloge prodavnica. Neke mlađe žene su nosile šortseve i kratke majice, za koje je Klitman mislio ne samo da su skandalozni već i

sramotni – to ležerno izlaganje njihovih tela na način nepoznat u njegovo doba. Pod gvozdenom pesnicom Nacionalsocijalističke radničke partije njegovog firera takvo besramno ponašanje neće biti dozvoljeno. Hitlerova pobeda će doneti različit svet, u kojem će se moralnost strogo sprovoditi, gde će ove žene golih udova i bez grudnjaka paradirati unaokolo samo uz rizik da budu uhapšene i prevaspitane, gde dekadetne kreature neće biti tolerisane. Dok je posmatrao kako se njihove zadnjice stežu i opuštaju ispod uskih šortseva, dok je posmatrao kako se njihove grudi nesputano ljuljaju ispod majica kratkih rukava, ono što je najviše uznemiravalo Klitmana bilo je to što je želeo da legne sa svakom od tih žena čak i ako one predstavljaju devijantne vrste ljudskog roda koje će Hitler iskoreniti. Pored Klitmana, kaplar Rudi fon Manštajn je odmotao mapu Palm Springsa koju im je obezbedio istraživački tim koji je locirao ženu i dečaka. On upita: „Gde ćemo napraviti zasedu?" Iz unutrašnjeg džepa svog sakoa Klitman izvuče presavijeni papir koji mu je dao dr Jutner u laboratoriji. Otvori ga i naglas pročita: ,,Na magistralnom putu 111, približno deset kilometara posle područja grada Palm Springsa, ženu će uhapsiti jedan oficir kalifornijske saobraćajne patrole, u sredu 25. januara, u pola dvanaest pre podne. Ona će voziti crni „bjuik rivieru”. Dečak će biti sa njom i biće mu određeno starateljstvo. Očigledno je i Kriger tamo, ali nismo sigurni, očigledno je pobegao policajcu, ali ne znamo kako.“ Fon Manštajn je već pronašao put na mapi koji će ih izvesti iz Palm Sprinsa i odvesti na put broj 111. „Imamo trideset i jedan minut“, reče Klitman, pogledavši sat na upravljačkoj tabli auta. „Lako ćemo stići", reče Fon Manštajn. „Treba nam najviše petnaest minuta."

„Ako stignemo ranije", reče Klitman, „možemo ubiti Krigera pre nego što zbriše saobraćajnom policajcu. U svakom slučaju moramo stići pre nego što žena i dečak budu privedeni zato što će biti daleko teže da ih se dokopamo kada budu u zatvoru." Zatim se okrete i pogleda u Brahera i Hubača na zadnjem sedištu. „Jasno?" Njih dvojica potvrdno klimnuše glavama, a zatim kaplar Hubač potapka prednji džep svog odela i upita: „Gospodine, šta ćemo sa ovim sunčanim naočarima?" „Šta sa njima?“, odvrati Klitman nestrpljivo. ,,Da li bi trebalo da ih stavimo? Da li bi nam to pomoglo da se utopimo u lokalni živalj? Posmatrao sam ljude na ulici, i iako mnogi od njih nose tamne naočare, mnogi ih ne nose.“ Klitman pogleda u pešake, trudeći se da ga ne ometu oskudno odevene žene, i shvati da je Hubač u pravu. Štaviše, on je shvatio da nijedan čovek u okolini nije obučen u moćno odelo mladih poslovnih ljudi. Možda su svi mladi biznismeni u ovo vreme u svojim kancelarijama. Koji god da je razlog za ovaj nedostatak tamnih odela i crnih mokasina, Klitman se osetio upadljivim iako su on i njegovi ljudi sedeli u kolima. Zato što su mnogi pešaci nosili sunčane naočare, on odluči da bi njihovo nošenje bilo bar jedna zajednička stvar sa lokalcima. Kada je poručnik stavio svoje ,,rej-ban” naočare, to su učinili i svi ostali. „Dobro, krenimo", reče Klitman. Ali, pre nego što je uspeo da spusti ručnu kočnicu i da krene, neko pokuca na prozor pored njega. Bio je to policajac.

12 Laura je osećala da se njeno iskušenje, na ovaj ili onaj način, privodi kraju. Oni će ili uspeti da unište institut ili će poginuti u tom pokušaju, i ona gotovo da je dosegla tačku na kojoj je okončanje straha bilo poželjno bez obzira na ishod. U sredu, 25. januara ujutro, Stefan je još uvek u svom ramenu osećao dubok, ali ne oštar bol. U ruci i ramenu više nije bilo utrnutosti, što je bio znak da metak nije oštetio nerve. Zato što je oprezno vežbao svakog dana, sada je imao više od pola normalne snage u levoj ruci i ramenu, taman dovoljno da bude uveren da će uspeti da sprovede svoj plan. Ali Laura je mogla da vidi da se plaši puta koji mu predstoji. Opasao je Kokoškin pojas za povratak u kapiju, koji je Laura ponela iz svog sefa one noći kada se Stefan pojavio na njenom pragu, ranjen. Iako je na njemu i dalje bio vidljiv strah, od trenutka kada je stavio pojas, njegovu nervozu je potisnula nepokolebljiva odlučnost. U deset sati, u kuhinji, svako od njih je, uključujući i Krisa, uzeo dve kapsule koje će ih učiniti otpornim na dejstvo nervnog gasa „veksona”. Popili su preventivne kapsule sa čašom soka od pomorandže. Tri „uzija”, jedan pištolj „čifs spešl”, ”kolt komander” sa prigušivačem i mali plastični ruksak pun knjiga smestili su u kola. Dva kontejnera od nerđajućeg čelika u kojima je pod pritiskom bio gas „vekson” nisu ni vadili iz „bjuikovog” prtljažnika. Pošto je proučio pamflete sa podacima, koji su se nalazili u plavim plastičnim kesama zakačenim za kontejnere, Stefan je zaključio da će mu biti potrebno samo jedno pakovanje gasa. „Vekson” je bio gas namenjen prvenstveno za upotrebu u zatvorenom prostoru – da bi se pobili neprijatelji u barakama, skloništima i bunkerima ukopanim duboko pod zemljom – a ne

protiv vojski na bojištu. Na otvorenom se on prebrzo širio – i brzo raspadao na sunčevom svetlu – da bi bio efektivan u krugu širem od dve stotine metara od tačke otpuštanja. Međutim, sa potpuno otvorenim poklopcem, jedan kontejner je mogao da kontaminira zgradu površine hiljadu i petsto kvadratnih metara za samo par minuta, što je odgovaralo Stefanovim namerama. U 10.35 su seli u kola i odvezli se iz kuće prema pustinji putem broj 111, sevemo od Palm Sprinsa. Laura je proverila da li je Krisov sigurnosni pojas pričvršćen, a dečak joj je rekao: „Vidiš, da sad imaš kola koja su vremeplov, udobno bi se odvezli u 1944.“ Nekoliko dana ranije, oni su se odvezli u pustinju da bi pronašli mesto pogodno za Stefanov odlazak. Morali su unapred da znaju tačan geografski položaj da bi mogli da naprave proračune koji će mu omogućiti da se lako vrati kad završi posao u 1944. godini Stefan je nameravao da otvori ventil na kontejneru „veksona” pre nego što pritisne dugme na pojasu, tako da se nervni gas raspršuje u trenutku njegovog povratka na institut, ubijajući sve koji se nalaze u laboratoriji, na drugom kraju „Puta sevanja”. Zbog toga će on osloboditi izvesnu količinu otrova u mestu odlaska, takođe, a to je bilo razborito učiniti samo na nekom izolovanom mestu. Ulica koja se nalazila ispred kuće bila je udaljena manje od dvesta metara, znači unutar „veksonovog” dometa, a oni nisu hteli da pobiju slučajne prolaznike. Osim toga, iako je gas ostajao otrovan samo četrdeset do šezdeset minuta, Laura se plašila da neaktiviran talog, iako nesmrtonosan, može imati neka nepoznata dugoročna toksična dejstva. Nije nameravala da takvu supstanciju ostavi u Telminoj i Džejsonovoj kući. Dan je bio vedar, jasan i plav. Kada su prošli samo nekoliko ulica i počeli da silaze u

rupu u kojoj je put bio oivičen ogromnim urminim palmama, Lauri se učini da je videla čudan odbljesak svetla na delu neba koje je videla u retrovizoru. Šta bi značilo sevanje na čistom, vedrom nebu? Ono nije bilo tako dramatično po oblačnom danu, jer se tada meša sa probijanjem sunčeve svetlosti. Ono na šta bi to moglo da liči je upravo ono što je ona pomislila da jeste – čudan, kratak odbljesak svetline. Premda je zakočila, „bjuik” je već bio na dnu nizbrdice, tako da ona više nije mogla da vidi nebo u retrovizoru, već samo brdo iza njih. Učinilo joj se da je čula i tutnjavu, poput udaljene grmljavine, ali nije mogla da bude potpuno sigurna zbog zvuka klima-uređaja u kolima. Brzo je stala pored puta, spetljavši se oko kontrole ventilacije. „Šta je bilo?“, upita Kris dok je ona parkirala kola, otvarala vrata i izlazila napolje. Stefan otvori svoja vrata i takođe izađe napolje. „Laura?" Ona je gledala u ograničeni deo neba koji je mogla da vidi sa mesta na kojem se nalazila, koristeći ispužen dlan da zakloni oči. „Čuješ li to, Stefane?" Na toplom, pustinjski suvom danu, udaljena grmljavina je polako zamirala. On reče: „Mogla bi da bude buka od aviona." ,,Ne. Poslednji put kada sam pomislila da je avion bili su oni.“ Nebo bljesnu još jednom, poslednji put. Laura nije bukvalno videla sevanje, bar ne reckavu munju kako preseca nebo, nego samo odraz u gornjim slojevima atmosfere – bledi talas svetla koji se nakratko pojavio preko plavog svoda iznad. ,,0ni su ovde“, reče ona. ,,Da“, složi se Stefan. „Negde na putu ka drumu 111 će nas neko zaustaviti,

možda saobraćajac, ili će možda biti saobraćajna nesreća, tako da će postojati zapis i oni će se pojaviti. Stefane, moramo da okrenemo, da se vratimo u kuću." „Nema svrhe", reče on. Kris je izašao sa druge strane auta. ,,U pravu je, mama. Nije važno šta ćemo uraditi. Ti putnici kroz vreme su došli ovamo jer su već šacnuli budućnost i saznali su gde će nas naći za možda pola sata od sada, možda za desetak minuta. Nije važno ako budemo krenuli ka kući ili od nje, oni su nas već negde videli – možda čak baš kod kuće. Vidiš, bez obzira na to kako mi promenimo svoje planove, putevi će nam se ukrstiti." Sudbina. „Sranje!", reče ona i šutnu kola, čime nije postigla ama baš ništa, čak ni da se oseti malo bolje. „Mrzim sve ovo. Kako očekivati da ćeš pobediti protiv prokletih putnika kroz vreme? To je kao da igraš poker a da Bog deli karte.“ Nije više bilo bljeska munja. Laura reče: „Kada smo već kod toga, ceo život je partija pokera sa Bogom koji deli karte, zar ne? Tako da ovo nije ništa gore. Uđi u kola, Krise. Hajde da završimo sa tim.“ Dok je vozila zapadnim delom grada, Laurini živci su bili napeti kao strune. Bila je spremna na talase nevolja sa svih strana iako je znala da će one doći u vreme i na mestu gde ih najmanje bude očekivala. Uspeli su da se bez incidenta uključe na severni kraj puta oko Palm Springsa, a zatim i na put broj 111. Pred njima je ležalo dvadesetak kilometara puta kroz golu pustinju pre nego što se magistralni put 111 ukrsti sa autoputem broj 10.

13 U nadi da će uspeti da izbegne katastrofu, poručnik Klitman spusti prozor i osmehnu se policajcu iz Palm Springsa koji je kucao na staklo da bi privukao njegovu pažnju i koji je sada stajao pognut, iskosa ga gledajući. „O čemu se radi?“, upita Klitman. „Zar niste videli crvenu oznaku kada ste se ovde parkirali?" „Crvenu oznaku?“, upita Klitman, osmehujući se, pitajući se o čemu to, kog vraga, ovaj policajac priča. „Dakle, gospodine", reče policajac neobično veselim glasom, ,,vi tvrdite da niste videli crvenu oznaku?" „Jesam, gospodine, naravno da sam je video." „Nisam ni pomislio da bi vi lagali", reče policajac kao da poznaje Klitmana i veruje u njegovu reputaciju poštenjačine, što je poručnika začudilo. ,,Pa, ako ste videli crvenu oznaku zašto ste se ovde parkirali?" „O, shvatam", reče Klitman, „parkiranje je dozvoljeno samo pored ivičnjaka koji nisu označeni crveno. Da, naravno." Policajac trepnu. Zatim pogleda u Fon Manštajna na suvozačkom mestu, pa u Brahera i Hubača na zadnjem sedištu, osmehnu se i klimu im glavom. Klitman nije morao da pogieda u svoje ljude da bi znao da su na ivici. Vazduh u kolima je bio težak od napetosti. Kada je ponovo pogledao u Klitmana, policajac se oprezno osmehnuo i rekao: „Jesam li u pravu – vi i vaši saputnici ste propovednici?" „Propovednici?", ponovi Klitman, zbunjen pitanjem. „Ja imam pomalo deduktivan um“, reče policajac još uvek sa opreznim smeškom. „Nisam baš pravi Šerlok Holms. Na nalepnicama na vašim kolima piše ’Volim Hrista’ i ’Hrist je vaskrsnuo’, a u gradu je baptistička konvencija i vi ste obučeni u

tamna odela." Zato je on mislio da može da veruje Klitmanu da neće lagati – bio je ubeđen da su oni baptistički sveštenici. „Tako je“, smesta reče Klitman. ,,Mi smo došli na baptističku konvenciju. Izvinite zbog nepravilnog parkiranja. Tamo, odakle mi dolazimo, ne postoje crveno označeni ivičnjaci. Sada, ako bi...“ „A odakle dolazite?", upita policajac, ne sumnjičavo nego u pokušaju da bude ljubazan. Klitman je puno znao o Sjedinjenim Državama ali nedovoljno da bi vodio ovakvu vrstu razgovora u kojem uopšte nije mogao da usmerava njegov pravac. Verovao je da su baptisti iz južnog dela države, nije bio siguran da li ih uopšte ima u severnom, istočnom ili zapadnom delu, tako da je pokušao da se seti neke južne države. „Iz Džordžije", reče on pre nego što je shvatio koliko je neobično ta tvrdnja zvučala izgovorena sa nemačkim akcentom. Osmeh na policajčevom licu se pokoleba. Gledajući pored Klitmana u Fon Manštajna, on upita: ,,A odakle ste vi, gospodine?" Povodeći se za poručnikovim primerom, ali govoreći sa još jačim akcentom, Fon Manštajn reče: „Džordžija." Sa zadnjeg sedišta, još i pre nego što je uspeo da ih pita, Hubač i Braher rekoše: „Džordžija, mi smo iz Džordžije", kao da je ta reč čarobna i kao da će omađijati policajca. Policajčev osmeh u potpunosti nestade. On se namršti na Erika Klitmana i reče: „Gospodine, da li biste na trenutak izašli iz kola?“ „Naravno, gospodine", reče Klitman i otvarajući vrata primeti da se policajac povukao nekoliko koraka unazad i da je spustio desnu ruku na dršku pištolja. ,,Ali već kasnimo na

molitvu..." Na zadnjem sedištu, Hubač uz kliktaj otvori svoju aktentašnu i izvadi iz nje ,,uzi” podjednako brzo kao što bi to uradio telohranitelj predsednika. Nije ni spustio prozor nego je prislonio cev uz staklo i otvorio vatru na policajca, tako da ovaj nije imao vremena čak ni da potegne pištolj. Prozor automobila se raspade kada su meci prošišali kroz njega. Pogođen sa najmanje dvadeset metaka iz blizine, policajac pade na put. Kočnice zaškripaše dok su se vozači kola koja su nailazila trudili da izbegnu telo, a prekoputa ulice se polomiše stakla na izlogu prodavnice muške odeće kada su ih pogodili meci. Sa hladnokrvnošću i prisebnošću zbog koje je Klitmana bio ponosan što je deo Šucštafela, Martin Braher izađe iz „tojote” i otvori paljbu iz „uzija” u širokom luku da bi pridoneo haosu i obezbedio im dovoljno vremena za beg. Izlozi skupih radnji eksplodiraše, i to ne samo u delu ulice u kojem su bili parkirani nego skroz oko raskrsnice na istočnom delu obilaznice oko Palm Springsa. Ljudi su vrištali, zalegali na pločnik, bežali u ulaze da bi se zaklonili. Klitman je video da su kola koja su prolazila pogođena mecima, i možda je neki vozač i bio pogođen, a možda su se samo uspaničili, ali vozila su se divlje kretala od trake do trake – crni „mercedes” je udario u kamion, a fini crveni sportski auto je izleteo preko ivičnjaka, krenuo trotoarom, okrznuo stablo palme i zabio se u prodavnicu sitnica. Klitman je seo za volan i spustio ručnu kočnicu. Čuo je kako Braher i Hubač uskaču u kola, pa je dodao gas i „tojota” je jurnula ka Palm Kanjonu, skrenuvši naglo nalevo, na sever. Odmah je video da se nalazi u jednosmemoj ulici i da ide u suprotnom smem. Psujući, on poče da izbegava kola koja su mu dolazila u susret. „Tojota” se divlje ljuljala na lošim amortizerima, pregrada za sitnice se otvorila i sve stvari iz nje ispadoše u Fon Manštajnovo krilo. Na sledećoj raskrsnici Klitman skrenu desno. Ulicu dalje, on projuri kroz crveno

svetlo, jedva izbegavši pešake na pešačkom prelazu, a zatim skrenu levo na sledećoj raskrsnici, u aveniju koja je vodila ka severu. „Imamo samo dvadeset i jedan minut", reče Fon Manštajn, upirući prstom u sat na komandnoj tabli. „Reci mi kuda da vozim", reče Klitman. „Izgubio sam se.“ „Ne, niste", odvrati Fon Manštajn, otresajući sadržaj pregrade za sitnice – rezervne ključeve, papirne maramice, par belih rukavica, mala pakovanja senfa, razne vrste dokumenata – sa mape koju je još uvek držao otvorenu na krilu. „Niste se izgubili. Ovaj put će se spojiti sa Palm Kanjonom na mestu gde postaje dvosmeran. Odatle ćemo izaći pravo na sever, na put broj 111." 14 Desetak kilometara severno od Palm Springsa, gde je neplodna zemlja izgledala naročito pusto, Laura skrenu na nasip pored autoputa. Onda nastavi da polako vozi nekoliko stotina metara, sve dok nije pronašla mesto gde se nasip spuštao, gotovo se poravnavši sa nivoom pustinje, i imao takav nagib koji joj je omogućio da pređe na tlo pustinje. Izuzev malo trave koja se kostrešila u suvim grupicama i nekoliko čvornatih žbunova, jedinu vegetaciju su predstavljale lopte korova – neke zelene i sa korenom još uvek u zemlji, a druge suve, koje su se slobodno kotrljale unaokolo. Korov koji je rastao iz zemlje se meko češao o „bjuik”, a suve lopte korova su leteie na vetru koji je auto pravio. Tvrda zemlja je imala glinenu podlogu preko koje se alkalni pesak gomilao i na nekim mestima kovitlao. Laura se klonila peska, kao što je to činila i pre nekoliko noći kada su

pronašli mesto, držeći se sivoroze podloge. Nije se zaustavljala sve dok se nije udaljila od puta oko trista metara, ostavivši tako prometni put izvan radijusa „veksonovog” dejstva na otvorenom. Zaustavila se nedaleko od korita potoka, šest metara širokog i desetak metara dubokog prirodnog odvodnog kanala, nastalog kao posledica naglih poplava tokom stotina kratkih pustinjskih kišnih sezona. Prethodni put, tokom noći, oni su vozili oprezno, ah vođeni samo svetlom farova, imali su sreće što nisu upali u taj ogromni jarak. Iako sevanje nije pratilo nijedan znak naoružanih ljudi, bili su užurbani; Laura, Kris i Stefan su se kretali kao da čuju preteće otkucaje sata na tempiranoj bombi. Dok je Laura iz gepeka „bjuika” vadila jedan petnaestak kilograma težak kontejner „veksona”, Stefan je na leđa stavljao mali zeleni ruksak pun knjiga i zakopčavao njegovu sigurnosnu traku preko grudi. Kris je odneo „uzije” pet-šest metara od kola i stavio ih u središte kruga potpuno golog tla, na kojem nije rasla nijedna vlat korova, a koje je delovalo kao dobro mesto sa koga je Stefan mogao da krene iz 1989. godine. Pridružila mu se Laura, a potom i Stefan, koji je u desnoj ruci nosio ”kolt komander” sa prigušivačem. Severno od Palm Springsa, na putu broj 111, Klitman je vozio „tojotu” što je brže mogao, što nije bilo jako brzo. Na meraču kilometraže se videlo da je auto prešao svega oko pedeset hiljada kilometara, i sasvim sigurno ga starica nije vozila brzinom većom od osamdeset na sat, tako da nije dobro odgovarao zahtevima koje je Klitman postavio pred njega. Kada je pokušao da ide brže od sto, „tojota” je počinjala da krivuda i pucketa, prisiljavajući ga da uspori. Bez obzira na to, na samo tri kilometra po izlasku iz grada našli su se iza vozila kalifornijske saobraćajne patrole, i Klitman je znao da se sigurno radi o policajcu koji će sresti i uhapsiti

Lauru i njenog sina. Policajac je vozio nešto ispod osamdeset na sat po delu puta gde je ograničenje brzine bilo devedeset. „Ubij ga", dobaci Klitman preko ramena kaplaru Martinu Braheru, koji je sedeo na zadnjem desnom sedištu. Klitman baci pogled na retrovizor i u njemu ne vide nijedno drugo vozilo – bilo je vozila iz suprotnog smera, ali su se ona kretala svojim trakama sa druge strane puta, ka jugu. On skrete u traku za preticanje i poče da obilazi patrolni auto brzinom od blizu sto kilometara na sat. Braher spusti prozor sa svoje strane. Drugi prozor kraj zadnjeg sedišta je već bio otvoren pošto ga je Hubač rasturio kada je ubio policajca u Palm Springsu, tako da je vetar bučno zviždao kroz auto i podizao mapu koja se još uvek nalazila otvorena u Fon Manštajnovom krilu. Policajac iznenađeno pogleda u njih, jer su se vozači očigledno retko usuđivali da pretiču policajca koji već vozi tik ispod dozvoljene brzine. Kada je Klitman nagazio gas i prešao sto kilometara na sat, kola se zaljuljaše i zakašljaše, još uvek ubrzavajući ali nerado. Policajac dade do znanja da je primetio ovu Klitmanovu nameru da prekrši zakon tako što nakratko upali sirenu, što je očigledno bio znak da Klitman treba da smanji brzinu i da se zaustavi na nasipu pored puta. Umesto toga, poručnik potera „tojotu” koja se bunila do brzine od preko sto kilometara na sat, gde je već pretila opasnost da će se kola raspasti, a to je bilo taman toliko brzo da dođe malo ispred patrolnog vozila, tako da je Braherov prozor bio u istoj ravni sa prednjim prozorom tog auta. Kaplar otvori vatru iz „uzija”. Prozor pored policajca eksplodira i on ostade na mestu mrtav. Sigurno je bio mrtav jer nije očekivao napad, a i izvesno je da je dobio nekoliko metaka u glavu i u gornji deo tela. Policijski auto se zanese i očeša o „tojotu" pre nego što je Klitman uspeo da se skloni, a zatim promeni pravac i pojuri ka

nasipu. Klitman prikoči, zaostajući za patrolnim kolima. Autoput sa četiri trake uzdizao se iznad pustinjskog tla tri metra, i patrolna kola preleteše preko nasipa jer na njemu nije bilo ograde. Par sekundi su letela kroz vazduh, a potom su toliko snažno tresnula o tlo da su gume eksplodirale usled udarca. Dvoja vrata se širom otvoriše, uključujući i ona sa strane vozača. Dok se Klitman vraćao u desnu traku i sporo vozio pored olupine, Fon Manštajn reče: „Vidim ga tamo, polegnutog preko volana. Više nam neće praviti probleme." Vozači iz susednog smera su bili svedoci spektakularnog leta patrolnog vozila. Oni se zaustaviše uz ivicu svoje strane puta 111. Kada je Klitman pogledao u retrovizor, video je ljude kako izlaze iz svojih vozila, dobre Samarićane koji žure preko puta da bi pomogli policajcu. Ako su neki od njih shvatili zašto se patrolni auto slupao, ipak nisu odlučili da krenu za Klitmanom i da ga privedu pravdi. A to je bilo mudro. On ponovo dodade gas, baci pogled na brzinometar i reče: „Pet kilometara odavde taj policajac bi uhapsio ženu i dečaka. Tražite, dakle, crni „bjuik”. Pet kilometara." Stojeći na jasnom pustinjskom suncu, na parčetu gole zemlje u blizini „bjuika”, Laura je posmatrala kako Stefan namešta „uzijev” remen preko desnog ramena. Puška je slobodno visila i nije zapinjala za ruksak pun knjiga. „Sada se pitam da li da ga uopšte ponesem", reče on. „Ako nervni gas odradi kako bi trebalo, verovatno mi neće trebati ni pištolj, a kamoli poluautomatska puška." „Ponesi je“, reče Laura mračno. On klimnu glavom. ,,U pravu si. Ko zna.“

„Šteta što nemaš i nekoliko granata", reče Kris. „Granate bi ti dobro došle." „Nadajmo se da neće postati baš toliko čupavo, tamo nazad", odvrati Stefan. On je već otkočio pištolj i držao ga u pripravnosti u desnoj ruci. Uzevši kontejner „veksona” za dršku, oprezno ga je podigao levom rukom da bi proverio kako će reagovati povređeno rame. „Malo me boli", reče. „Rana pulsira. Ali nije strašno i moći ću da izdržim." Presekli su žicu na obaraču ručke, što je omogućavalo ručno otpuštanje gasa. Stefan zakači prst za taj prsten. Kada bude završio posao u 1944, njegov poslednji put će biti u njihovo vreme, u 1989, i prema planu bi trebalo da se vrati samo pet minuta posle odlaska. Zato on reče: „Vidimo se uskoro. Nećete ni primetiti da me nema.“ Iznenada, Lauru obuze strah da se on nikada neće vratiti. Stavi mu ruku na obraz i poljubi ga. „Srećno, Stefane." To nije bio poljubac ljubavnika, nije u njemu bilo čak ni obećanja atrasti – bio je to nežan poljubac prijatelja, poljubac žene koja je dugovala večnu zahvalnost ali ne i svoje srce. U njegovim očima je videla da je on svestan toga. Po svojoj suštini, uprkos odbljescima humora, on je bio melanholičan čovek, i ona je želela da može da ga usreći. Žalila je što barem ne može da se pretvara da oseća više prema njemu iako je znala da bi on prozreo njenu glumu. „Želim da se vratiš,“ rekla je ona. „Zaista to želim. Jako.“ „To je dovoljno." On pogleda u Krisa i reče: „Vodi računa o svojoj majci dok me nema.“ „Trudiću se“, odvrati Kris. „Ali, ona se prilično dobro brine o sebi.“ Laura privuče svog sina k sebi.

Stefan podiže kanister gasa malo više i pritisnu prsten kojim se gas oslobađa. Kada je gas pod velikim pritiskom pokuljao zazvučao je kao da hiljadu zmija sikće istovremeno i Lauru obuze talas panike i ubeđenje da ih kapsule koje su uzeli neće zaštititi od nervnog otrova, da će popadati na zemlju uvijajući se od grčenja mišića, da će pomreti za pola minuta. „Vekson” je bio bezbojan, ali ne i bez mirisa i ukusa – čak i na otvorenom prostoru, gde se brzo razlagao, ona oseti slatki miris kajsija i oštar, mučan ukus kao od pomešanog limuna i prokislog mleka. Ali, uprkos mirisu i ukusu, nije osećala nikakve druge neprijatnosti. Držeći pištolj uz telo, Stefan poseže ispod košuje i, sklonivši prst sa obarača, pritisnu dugme na pojasu tri puta. Fon Manštajn je prvi uočio crni auto koji je stajao na čistini usred belog peska i stena, nekoliko stotina metara istočno od autoputa. Ostalima je skrenuo pažnju na njega. Naravno, poručnik Klitman nije mogao da vidi marku automobila sa te razdaljine, ali je bio siguran da je to upravo onaj auto za kojim tragaju. Troje ljudi je stajalo pored auta; oni su bili jedva nešto više od silueta gledani sa te razdaljine, i izgledali su drhtavi poput fatamorgane na pustinjskom suncu, ali Klitman je uspeo da razazna da su to dvoje odraslih ljudi i dete. Naglo, jedna odrasla osoba nestade. To nije bio trik pustinjskog vazduha i svetla. On je nestao i Klitman je znao da je to sigurno bio Stefan Kriger. ,,On je otišao nazad!“, reče Braher zapanjeno. „Zašto se vraća", reče Fon Manštajn, „kada svi na institutu traže njegovu glavu?" „Još gore“, reče Hubač od pozadi. ,,On je došao u 1989. danima pre nas, tako da će ga taj njegov pojas vratiti u istu tačku, u dan kada ga je Kokoška upucao – samo jedanaest minuta nakon što ga je Kokoška pogodio. Pa ipak, mi pouzdano

znamo da se on nije vratio tog dana. Šta se, kog vraga, ovde događa?“ Klitman je takođe bio zabrinut, ali nije imao vremena da razmisli o tome šta se događa. On reče: „Spremite se“, i uspori „tojotu" da bi potražio put kojim se silazi preko nasipa. Hubač i Braber su već bili izvadili „uzije” iz akten-tašni još u Palm Springsu. Sada to učini i Fon Manštajn. Tlo se podiže do nivoa autoputa. Klitman skrenu autom sa puta, spusti se niz nasip pa na tlo pustinje i uputi se ka ženi i dečaku. Kada je Stefan aktivirao pojas za povratak vazduh je postao težak, i Laura oseti kako je pritiska velika nevidljiva težina. Ona se namršti na miris vrele električne žice i izgorele instalacije, preplavljene mirisom ozona, u pozadini čega se osećao miris kajsije zbog „veksona”. Pritisak vazduha je porastao a mešavina mirisa je postala snažnija, i Stefan napusti njen svet uz iznenadan glasan plop. Za trenutak je izgledalo kao da nema vazduha za disanje, ali taj kratkotrajni vakum je pratio snažan prodor vrućeg vetra obojenog blago alkalnim mirisom pustinje. Stojeći kraj nje i čvrsto je držeći, Kris reče: „Vau! Ovo je nešto stvarno posebno, mama, zar nije super?" Ona mu nije odgovorila jer je primetila beli automobil koji je skretao sa puta u pustinju. On je krenuo ka njima i brzo se približavao, ubrzavajući. „Krise, beži ka „bjuiku”. Lezi dole!" I on je ugledao auto i poslušao je bez oklevanja. Laura potrča ka otvorenim vratima „bjuika” i zgrabi jednu od poluautomatskib pušaka koja je bila na sedištu. Zatim se okrete ka zadnjem delu kola i stade pored otvorenog gepeka,

licem prema kolima koja su dolazila. Bela kola su bila na manje od dvesta metara i brzo su se približavala. Sunčevi zraci su blještali na hromu, svetlucali preko vetrobranskog stakla. Ona razmotri mogućnost da putnici nisu nemački agenti iz 1944, nego nevini ljudi. Međutim, to je bilo tako malo verovatno da nije mogla da dozvoli da je ta mogućnost spreči. Sudbina se trudi da uspostavi obrazac koji je određen. Ne. Prokleta bila, ne. Kada je beli auto bio udaljen manje od sto metara, ona pritisnu obarač a sasu dva pristojna rafala iz „uzija” – videla je najmanje dve rupe na vetrobranu. Ostatak zatamljenog stakla je smesta ispucao. Automobil – sada je mogla da vidi da se radi o „tojoti” – brzo se okrete punih 360 stepeni, pa potom još 90, bacajući oblake prašine, kidajući ono malo još uvek zelenog korova. Zaustavi se na pedesetak metara udaljenosti, prednjeg dela okrenutog ka severu, sa suvozačkom stranom okrenutom ka njoj. Vrata sa suprotne strane se otvoriše i Laura je znala da se putnici koprcaju iz auta na tu stranu, gde ona ne može da ih vidi. Ona ponovo utvorl vatru, ne u nadi da će ih pogoditi kroz „tojotu”, nego u nameri da probuši rezervoar za gorivo – zatim će možda srećna varnica, izazvana prolaskom metka kroz metalnu oplatu, upaliti benzin i uhvatiti neke, ili možda sve te ljude, u iznenadne plamenove dok se skrivaju iza automobila. Ali, ona je ispraznila „uzijev” produženi okvir, a da nije uspela da upali vatru, čak i pošto je najverovatnije izrešetala rezervoar. Laura odbaci pušku, otvori zadnja vrata „bjuika” i zgrabi drugi, potpuno pun ,,uzi”. Uzela je i pištolj sa prednjeg sedišta, takođe, ne skidajući pogled bele „tojote” više od sekund ili dva. Poželela je da je Stefan ipak ostavio i treću poluautomatsku pušku.

Iz drugog auta, udaljenog pedesetak metara, jedan čovek otvori vatru iz automatskog oružja, tako da sada više nije bilo sumnje u to ko su oni. Laura čučnu uz „bjuik”, a meci zadobovaše po poklopcu otvorenog gepeka, razneše zadnje staklo, zabiše se u zadnji blatobran, rikošetiraše od amortizera i odskakaše po okolnom tlu uz oštre zvuke, dižući oblačiće sitnog belog peska. Čula je nekoliko metaka kako seku vezduh iznad njene glave – smrtonosne, visoke, šuštave cijuke – i ona poče da se povlači ka prednjem delu „bjuika", ostajući priljubljena uz njega, trudeći se da bude što manja meta. Za tren oka je bila pored Krisa, koji se bio skupio uz prednji branik „bjuika“. Strelac iz „tojote” prekide paljbu. ,,Mama?“, upita Kris uplašeno. „Sve je u redu", reče ona, pokušavajući da i sama poveruje u ono što mu je govorila. „Stefan će se vratiti za manje od pet minuta, dušo. On ima još jedan ,,uzi”, i to će nam izjednačiti snage. Bićemo dobro. Samo treba da ih zadržimo još par minuta. Samo par minuta." 15 Kokoškin pojas je Stefana vratio na institut za tren oka, i on je stupio u kapiju sa širom otvorenim raspršivačem „veksona”. Toliko je snažno stiskao dršku i obarač da ga je ruka bolela, a bol je već počeo da se širi iz ruke u ranjeno rame. Iz tame cevi mogao je da vidi samo mali deo laboratorije. Spazio je dva čoveka u tamnim odelima, koji su virili sa suprotnog kraja kapije. Veoma su ličili na agente Gestapoa – sva ta đubrad izgledaju kao da su klonovi jedne male grupe degenerika i fanatika – i laknulo mu je kada je shvatio da oni njega ne mogu da vide tako jasno kao što on vidi njih – barem

na trenutak će pomisliti da je on Kokoška. Krenuo je napred, držeći ispred sebe levom rukom bučno šišteći kontejner „veksona” a desnom rukom pištolj, i pre nego što su ljudi u laboratoriji shvatili šta se dešava, nervni gas je dopro do njih. Oni popadaše po podu, ispod izdignute kapije, i u momentu kada je Stefan stigao do njih, oni su se već uvijali u samrtnom ropcu. Obilno su povraćali. Krv im je lila iz nozdrva. Jedan je ležao na boku, bacakajući se nogama i grebući vrat; drugi je bio zgrčen poput fetusa i prstima poput kandži je užasno kopao svoje oči. Pored glavne table za programiranje ležala su tri čoveka u laboratorijskim mantilima – Stefan ih je poznavao: Hefner, Akle, Sumauzer. Oni su kidali sve sa sebe kao da su ludi ili pobesneli. Svih petoro umirućih ljudi je pokušavalo da vrisne, ali njihova grla su trenutno bila otekla zatvarajući se; bili su u stanju da načine samo tihe, patetične, jezive zvuke poput mjauka malih izmučenih životinja. Stefan je stajao među njima, fizički neugrožen, ali zaprepašten i užasnut. Nakon trideset do četrdeset sekundi svi su bili mrtvi. Upotrebom „veksona” nad tim ljudima je sprovedena okrutna pravda, jer su oni bili nacistički istraživači koji su sintetisali prvi nervni gas, 1936. godine, organskofosfornu so po imenu „tarbon”. Bukvalno svi sledeći nervni gasovi – koji su ubijali tako što bi prekidali prenos električnih nervnih impulsa – bili su povezani sa tom izvornom hemijskom komponentom. Uključujući i „vekson”. Te ljude iz 1944. ubilo je oružje iz budućnosti, pa ipak je ono bilo materija koja je potekla iz njihovog uvrnutog, ka smrti usmerenog društva. Bez obzira na sve, Stefanu ovih pet smrti nisu predstavljale zadovoljstvo. On je u svom životu video toliko ubistava da je čak i eliminacija krivaca da bi se zaštitili nevini, čak i ubistvo u službi pravde, u njemu izazivalo otpor. Stefan spusti pištolj na laboratorijsku klupu, zatim strese ,,uzi" sa ramena i odloži i njega.

Iz džepa svojih farmerica on izvuče jedno parče žice koje je iskoristio da bi zakočio okidač na kanisteru „veksona”. Potom izađe u hodnik ispred laboratorije i postavi „vekson” u njegovo središte. Za nekoliko minuta gas će se putem stepenica, otvora za liftove i ventilaciju proširiti zgradom. Iznenadilo ga je kada je video da samo svetla za slučaj opasnosti osvetljavaju hodnik i da druge laboratorije na prvom spratu deluju napušteno. Ostavivši gas da se rasprskuje, on se vrati do glavne table za programiranje da bi video u koje vreme i u koji dan ga je vratio pojas Hajnriha Kokoške. Bilo je tačno jedanaest minuta posle ponoći 16. marta. Ovo je bio sticaj neverovatno srećnih okolnosti. Stefan je očekivao da će se vratiti na institut u vreme kada je većina osoblja – neki su dolazili na posao u šest sati ujutro, a drugi su ostajali da rade do osam sati uveče – biti prisutna. To bi značilo više od stotinu tela raštrkanih po četvorospratnoj zgradi; a kada bi ih otkrili, odmah bi znali da je za to odgovoran Stefan Kriger, koji je koristeći Kokoškin pojas došao na institut kroz kapiju, iz budućnosti. Shvatili bi da on nije došao da bi pobio što je više mogao osoblja, nego da je namerio da uradi nešto drugo, potom bi sproveli veliku istragu da bi otkrili pravi uzrok njegovog pojavljivanja i da bi poništili štetu koju je načinio. Ali ovako... ako je zgrada uglavnom prazna, možda će biti u stanju da se reši tih nekoliko tela na način koji će prikriti njegovo prisustvo i prebaciti sve sumnje na mrtve ljude. Kontejner „veksona” se ispraznio posle pet minuta. Gas se raširio po celoj zgradi, osim po dva čuvarska mesta na prednjem i zadnjem ulazu, koji nisu delili ventilacione odvode sa ostatkom zgrade. Stefan je obišao sprat po sprat, sobu po sobu, tražeći još žrtvi. Jedina tela koja je pronašao bila su tela životinja u podrumu, prvih putnika kroz vreme, i pogled na njihove jadne ostatke uznemirio ga je isto ako ne i više nego pogled m onih pet ugušenih ljudi.

Stefan se vrati u glavnu laboratoriju, uze pet pojaseva iz belog ormarića i opasa ih mrtvacima preko odeće. Zatim brzo reprogramira kapiju i posla leševe nekih šest milijardi godina u budućnost. Negde je pročitao da će Sunce postati supernova ili da će umreti za šest milijardi godina, a on je želeo da pošalje tih pet ljudi na mesto na kojem nema nikog ko bi ih mogao pronaći ili iskoristiti pojaseve da se vrati u kapiju. Rad oko leševa u toj tihoj napuštenoj zgradi je bio sablastan posao. Neprekidno je zastajkivao ubeđen da je čuo korake koji se prikradaju. Nekoliko puta je čak prekinuo rad da bi krenuo u potragu za tim zvucima, ali nije ništa našao. Jednom je pogledao u jedan od leševa iza sebe, gotovo siguran da je ta mrtva stvar počela da ustaje, da je tiho struganje koje je čuo njegova hladna ruka koja traži oslonac na mašineriji dok pokušava da se uspravi. Upravo tada je shvatio koliko je duboko potresen time što je bio puki svedok toliko mnogo smrti tokom tako mnogo godina. Jedan po jedan, on odvuče smrdljive leševe do kapije, i odgurnu ih do tačke transmisije. Otkotrljavši se kroz nevidljiva vrata vremena, oni nestadoše. Na nekoj nezamislivo udaljenoj tački oni će se ponovo pojaviti – ili na davno umrloj, hladnoj Zemlji, na kojoj više nema ni biljaka ni insekata, ili u bezvazdušnom praznom prostoru u kojem se nekada nalazila planeta pre nego što ju je uništila eksplozija Sunca. Bio je izuzetno pažljiv da slučajno ne pređe preko tačke transmisije. Ako bi se iznenada našao u vakumu svemira, šest milijardi godina u budućnosti, bio bi mrtav pre nego što bi imao priliku da pritisne dugme na pojasu i tako se vrati u laboratoriju. Do trenutka kada se rešio svih pet leševa i počistio sve tragove njihovog umiranja, Stefan se umorio. Srećom, nervni gas nije ostavio nikakav očigledan talog – nije bilo potrebe da obriše svaku površinu u institutu. Ranjeno rame ga je bolelo podjednakom snagom kao u prvim danima nakon ranjavanja.

Ali, barem je pametno prikrio tragove. Ujutro će izgledati kao da su Kokoška, Hefher, Ajk, Sumauzer i dva agenta Gestapoa zaključili da je Treći rajh osuđen na propast i da su zbrisali u budućnost u kojoj vladaju mir i izobilje. Setio se životinja iz podruma. Ako ih bude ostavio u njihovim kavezima, testiraće ih da bi otkrili šta ih je pobilo, a rezultati tih testova će možda baciti sumnju na teoriju prema kojoj su Kokoška i drugi utekli kroz kapiju. Zatim će, ponovo, glavni osumnjičeni biti Stefan Kriger. Bolje da životinje nestanu. To će biti misterija, ali neće direktno ukazivati na istinu, kao što bi to činilo stanje njihovih trupala. Vreli pulsirajući bol u njegovom ramenu postade još vreliji dok je bele laboratorijske mantile koristio kao mrtvačke pokrove, stavljajući na njih trupla životinja i vezujući ih konopcima. I njih posla šest milijardi godina u budućnost, samo bez pojaseva. Zatim uze i prazan kanister nervnog otrova iz hodnika i posla i njega na drugi kraj vremena. Najzad je bio spreman da načini dva najvažnija putovanja, za koja se nadao da će dovesti do potpunog uništenja instituta i sigurnog poraza nacističke Nemačke. Krenuvši ponovo ka glavnoj tabli za programiranje, on izvadi presavijeno parče papira iz zadnjeg džepa svojih farmerica – ono je sadržavalo rezultate dana proračunavanja koje su on i Laura odradili na kompjuteru u kući u Palm Springsu. Da je mogao da se vrati iz 1989. sa dovoljno eksploziva da svede institut na tinjajuće ruševine, sam bi odradio posao, baš ovde, baš sada. Međutim, povrh teškog kontejnera „veksona”, ruksaka punog knjiga, pištolja i „uzija”, bio bi u stanju da ponese svega dvadeset-dvadeset pet kilograma plastičnog eksploziva, što je bilo nedovoljno za taj poduhvat. Eksploziv koji je on bio postavio na tavan i u podrum, uklonio je Kokoška. Mogao bi da se vrati iz 1989. sa nekoliko kanti benzina i da pokuša da spali institut do temelja, ali mnogi dokumenti vezani

za istraživanja su bih zaključani u ormarićima otpornim na vatru kojima čak ni on nije mogao da priđe, i samo ih je strahovita eksplozija mogla otvoriti, a njihov sadržaj izložiti plamenu. On više nije mogao sam da uništi institut. Ali, znao je nekog ko će mu pomoći. Služeći se brojevima do kojih je došao uz pomoć kompjutera, on podesi kapiju da ga prenese tri i po dana u budućnost u odnosu na noć 16. marta. Geografski, on će stići na britansko tlo, u srce kompleksa podzemnih skloništa koji se nalazi ispod kancelarija vlade između parka Sent Džejmsa i Storej kapije, gde su tokom Blica za premijera i druge zvaničnike napravljene kancelarije i sobe koje mogu da izdrže bombardovanje, i gde se još uvek nalazila Ratna soba. Tačnije, Stefan se nadao da će stići u jednu određenu konferencijsku sobu u pola osam ujutro – tako precizno odredište, koje je zahtevalo tako složene proračune koordinata vremena i mesta, mogli su da omoguće samo znanje i kompjuteri iz 1989. godine. Nenaoružan, noseći samo ruksak pun knjiga, on stupi u kapiju, pređe tačku transmisije i stvori se u uglu prostorije za konferencije koja je imala nisku tavanicu i u čijem je središtu bio veliki sto okružen sa dvanaest stolica. Deset stolica je bilo prazno. Samo dvojica ljudi su bili u prostoriji. Jedan je bio muškarac, sekretar, u uniformi britanske vojske, sa penkalom u jednoj i svežnjem papira u drugoj ruci. Drugi čovek, zauzet diktiranjem hitne poruke, bio je Vinston Čerčil. 16 Dok je čučao pored „tojote”, Klitman zaključi da ne bi bili nepogodnije obučeni za ovaj zadatak ni da su obučeni kao cirkuski klovnovi. Okolna pustinja je bila mahom bela i bež, svetlo roza i boje breskve, sa malo vegetacije i samo nekoliko

stena dovoljno velikih da im pruže zaklon. Ako bi pokušali da opkole ženu i zađu joj iza leđa, u njihovim crnim odelima, bili bi vidljivi kao bube na svadbenoj torti. Hubač, koji je stajao kraj prednjeg dela „tojote”, upućujući kratke rafale ka „bjuiku”, čučnu. „Pobegla je ka prednjem delu kola, ka dečaku – više nije na vidiku." „Uskoro će se pojaviti lokalni predstavnici vlasti", reče Braher, gledajući na zapad, u pravcu puta broj 111, a zatim na jugozapad, u pravcu gde su patrolna kola sletela sa puta. „Skinite kapute", reče Klitman skidajući svoj. „Bele košulje će se bolje utopiti u okolinu. Brahere, ti ostani ovde i pazi da kučka ne pobegne ovim putem. Fon Manštajne i Hubače, pokušajte da joj priđete sa desne strane. Ostanite široko razmaknuti i ne napuštajte zaklon dok ne pronađete sledeći. Ja ću krenuti severoistočno, na levu stranu." ,,Da li da je ubijemo a da ne pokušamo da saznamo šta je Kriger planirao da uradi?“, upita Braher. ,,Da“, odmah odvrati Klitman. ,,Ona je predobro naoružana da bi bila uhvaćena živa. Pored toga, odgovorno tvrdim da će im se Kriger vratiti, da će se za par minuta vratiti kroz kapiju, a bolje ćemo se boriti protiv njega ako već budemo eliminisali ženu. Sada, krenite. Krenite.“ Hubač, kojeg je posle par sekundi sledio Fon Manštajn, napusti zaklon „tojote” i, ostavši pognut i krećući se brzo, uputi se na jug-jugoistok. Poručnik Klitman krete na sever u odnosu na „tojotu”, držeći svoju poluautomatsku pušku u ruci, trčeći pognut do slabašnog zaklona – isčupanog pustinjskog grma za koji se zakačilo nekoliko lopti osušenog korova. Laura se malo podiže i proviri pored prednjeg amortizera „bjuika” baš na vreme da vidi kako se dva čoveka u belim košuljama i crnim pantalonama udaljavaju od „tojote”, trčeći na

istok u odnosu na nju, ali i kako zaokreću ka jugu, očigledno u nameri da je opkole. Ona ustade i uputi kratak rafal ka prvom čoveku, koji je našao zaklon iza zubolike skupine stena, iza koje bezbedno nestade. Na zvuk puščane paljbe, drugi čovek zaleže na stomak u plitko udubljenje u kojem nije bio potpuno prikriven, ali su ga ugao vatre i razdaljina činili teškom metom. Ona nije nameravala da dalje troši metke. Pored toga, u trenutku kada je videla kako drugi čovek leže na tlo, treći stelac je otvorio vatru na nju iz zaklona iza „tojote”. Meci su zazvečali po „bjuiku”, promašivši je za nekoliko santimetara, tako da je bila prisiljena da ponovo čučne. Stefan će se vratiti za samo tri ili četiri minuta. Nije dugo. Uopšte nije dugo. Ali je čitava večnost. Kris je sedeo leđima oslonjen na prednji blatobran „bjuika”, sa kolenima privučenim na grudi, obgrlivši rukama noge, vidno drhteći. „Drži se, mali“, reče ona. On je pogleda, ali ne reče ništa. Tokom svih užasa koje su prošli u poslednjih nekoliko nedelja, nije ga videla da izgleda toliko obeshrabreno. Lice mu je bilo bledo i opušteno. Shvatio je da ova igra žmurke nikada ni za koga nije bila igra, osim za njega, da ništa u stvarnosti zaista nije lako kao na filmu, i ovo zastrašujuće saznanje je njegov pogled učinilo mračno ravnodušnim, što je preplašilo Lauru. „Drži se“, ponovi ona, a zatim se provuče pored njega do drugog prednjeg amortizera, onog sa strane vozača, gde čučnu i poče da osmatra pustinju na severnoj strani u odnosu na njih. Plašila se da je drugi ljudi opkoljavaju sa te strane. Nije to smela da im dozvoli jer bi onda „bjuik” bio beskoristan zaklon, a ne bi bilo ni mesta kuda bi mogli da pobegnu osim u otvorenu pustinju, gde bi Krisa i nju ubili pre nego što pređu pedeset metara. „Bjuik” je bio jedini dobar zaklon u blizini. Morala je da

održi da „bjuik” ostane između nje i njih. Na severnoj strani nije mogla da vidi nikoga. U tom pravcu je tlo bilo neravnije, sa nekoliko niskih skupina stena, nekoliko gomila belog peska i sa nesumnjivo mnogo udubljenja u tlu u koje se mogao sakriti čovek, a koje ona, sa svoje pozicije, nije mogla da vidi – mesta na kojima bi se već i sada mogao nalaziti napadač. Ali, jedine stvari koje su se pomerale bile su tri suve lopte korova – one su se polako, na mahove, kotrljale, nošene blagim kolebljivim povetarcem. Ona kliznu kraj Krisa i vrati se na drugi kraj kola na vreme da vidi da su dva coveka sa južne strane ponovo u pokretu. Oni su se nalazili tridesetak metara južno od nje, ali samo dvadesetak metara od „bjuika”, i približavali su se zastrašujućom brzinom. Premda je onaj koji je vodio išao pognut i krivudao u trku, njegov sledbenik je bio hrabriji – možda je mislio da će Laurinu pažnju odvući prvi čovek. Ona ga je prešla – ustala je, odvojila se od „bjuika” što je više smela, koristeći ga i dalje kao zaklon što je bolje umela, a zatim ispalila kratki rafal. Strelac iza „tojote” zapuca na nju, pokrivajući svoje drugare, ali ona je uspela da pogodi drugog čoveka, i to tako snažno da je poleteo i pao kroz nakostrešeno šiblje divljih kupina. Iako nije bio mrtav, sigurno nije bio ni opasan, jer su njegovi krici bili prodorni i bolni, tako da je nesumnjivo bio smrtno ranjen. Dok se vraćala u čučanj, ispod linije vatre, ona shvati da se surovo ceri. Bila je izuzetno zadovoljna zbog bola i straha koji su krici ranjenog čoveka prenosili. Njena divljačka reakcija, primitivna snaga njene žeđi za krvlju i osvetom zapanjiše je, ali se ona brzo uhvati za to jer je osetila da će biti bolji i prepredeniji borac ako je obuzme taj instinktivni bes. Jedan manje. Ostala su možda još samo dvojica. A Stefan će uskoro biti ovde. Bez obzira na to koliko će

mu vremena biti potrebno da obavi posao u 1944, Stefan će programirati kapiju da ga vrati ovamo brzo pošto je otišao. On će joj se pridružiti – i upustiti se u borbu – za samo dva do tri minuta. 17 Pogodilo se da premijer gleda direkno u Stefana dok se materijalizovao, ali čovek u uniformi – narednik – postao je svestan njega zbog pražnjenja električne energije koje je pratilo njegov dolazak. Hiljade bleštavih zmija plavobelog svetla vijugalo je od Stefana, kao da ih samo njegovo telo generiše. Možda su potmula tutnjava gromova i udari munja cepali nebo u svetu iznad ovih podzemnih soba, ali malo istisnute energije od putovanja kroz vreme se pokazalo i ovde, u prštećoj predstavi zbog koje je uniformisani čovek smesta skočio na noge, iznenađen i uplašen. Šuštave zmije elektriciteta vijugale su po podu, uz zidove, nakratko se spajajući na plafonu, a zatim se razlažući, ostavljajući ljude neozleđene – jedina šteta je naneta velikoj zidnoj mapi Evrope, koja je bila oprljena na nekoliko mesta ali se nije zapalila. ,,Straža!“, povika narednik. On je bio nenaoružan, ali očito potpuno siguran da će na njegov usklik biti brzo odgovoreno, jer ga je još jednom ponovio a da nije krenuo ka vratima. „Straža!" „Gospodine Čerčile, molim vas“, reče Stefan ignorišući narednika, „nisam došao ovamo da vam nanesem zlo.“ Vrata se širom otvoriše i dva britanska vojnika upadoše u sobu, jedan držeći pištolj, a drugi automatsku pušku. Govoreći užurbano, uplašen da će pucati u njega, Stefan reče: „Budućnost sveta zavisi od toga da me saslušate,

gospodine, molim vas.“ Tokom sve te pometnje, premijer je ostao u svojoj stolici, na suprotnom kraju stola. Stefan je verovao da je video kratak bljesak iznenađenja, a možda čak i trunku straha na licu tog velikog čoveka, ali ne bi mogao da se kladi u to. Sada je premijer delovao ošamućeno i smireno kao i na svakoj svojoj fotografiji koju je Stefan video. On podiže ruku i reče stražarima: „Sačekajte malo.“ Kada je narednik počeo da se buni, premijer reče: ,,Da je nameravao da me ubije, sigurno bi to već učinio, prilikom dolaska.“ Stefanu reče: ,,A to je stvarno bio poseban dolazak, gospodine. Podjednako dramatičan kao bilo koji koji je mladi Oliver ikada uspeo da izvede.“ Stefan nije uspeo da zadrži osmeh. On krenu iz ugla ka stolu, ali vide da su se stražari ukrutili, pa stade i obrati mu se sa daljine: „Gospodine, već prema samom načinu na koji sam došao znate da ja nisam običan glasnik i da ono što imam da vam saopštim mora biti... neobično. Takođe, radi se o veoma osetljivoj stvari, i možda nećete želeti da moje informacije čuju bilo čije uši osim vaših.“ „Ako očekujete da vas ostavimo nasamo sa premijerom", reče narednik, ,,vi ste... vi ste ludi!“ ,,On je može biti lud“, reče premijer, „ali ima talenta. To mu morate priznati, naredniče. Ako ga stražari pretraže i ne nađu oružje, posvetiću ovom gospodinu malo vremena, kao što je zatražio." „Ali, gospodine, vi ne znate ko je on. Ne znate šta je on. Način na koji sa stvorio u...“ Čerčil ga preseče: „Znam kako je stigao, naredniče. I molim vas da zapamtite da samo vi i ja to znamo. Očekujem da u pogledu toga budete nemi isto koliko i u vezi svih drugih ratnih informacija

koje se smatraju strogo poverljivim." Ukoren, narednik stade sa strane i smrknuto gledaše Stefana dok je straža sprovodila pretres. Nisu pronašli nikakvo oružje, samo knjige u ruksaku i nekoliko papira u Stefanovom džepu. Vratili su mu papire, a knjige su naslagali na sred velikog stola, a Stefanu je bilo zabavno to što nisu primetili prirodu knjiga sa kojima su se baktali. Nevoljno, noseči penkalo i papire, narednik je pratio stražare koji su izlazili iz sobe, kao što je premijer i naredio. Kada su se vrata zatvorila, Čerčil dade znak Stefanu da zauzme stolicu koju je narednik napustio. Na trenutak su sedeli ćuteći, posmatrajući se sa interesovanjem. Zatim premijer pokaza ka čajniku koji je stajao na poslužavniku. ,,Čaj?“ Dvadeset minuta kasnije, kada je Stefan ispričao samo polovinu skraćene verzije svoje priče, premijer pozva narednika iz hodnika. „Zadržaćemo se još neko vreme, naredniče. Nažalost, moraću da odložim sastanak ratnog štaba za sat vremena. Molim vas, pobrinite se da svi budu obavešteni i – izvinite se u moje ime.“ Dvadeset i pet minuta posle toga, Stefan završi priču. Premijer postavi još nekoliko pitanja – iznenađujuće malo, ali dobro promišljenih i suštinskih pitanja. Najzad uzdahnu i reče: „Strašno je rano za cigaru, pretpostavljam, ali baš sam raspoložen za nju. Hoćete li mi se pridružiti?" ,,Ne, hvala, gospodine." Dok je pripremao cigaru za pušenje, Čerčil nastavi: „Pored vašeg spektakularnog dolaska – koji dokazuje ništa drugo do postojanje revolucionarno novog prevoznog sredstva, koje može i ne mora biti putovanje kroz vreme – kakve

vi dokaze imate koji bi ubedili razumnu osobu da je izuzetnost vaše priče istinita?" Stefan je očekivao ovakvo pitanje i bio je spreman na njega. „Gospodine, zato što sam bio u budućnosti i pročitao delove vašeg svedočanstva o ratu, znao sam da ćete biti u ovoj sobi u ovo vreme, ovoga dana. Nadalje, znao sam da ćete biti ovde sat vremena pre sastanka ratnog štaba.“ Uvlačeći dim, premijer podiže obrve. „Diktirali ste poruku za generala Aleksandera koji je u Italiji, izražavajući svoju zabrinutost u pogledu toka bitke za gradić Kasino, koja je počela da košta strahovito mnogo ljudskih života.“ Čerčil ostade čvrst. Mora biti da je bio iznenađen Stefanovom informisanošću, ah to nije stavio do znanja čak ni klimanjem glave ili sužavanjem očiju. Stefanu ohrabrenje nije bilo potrebno jer je znao da je ono što govori tačno: ,,Iz svedočanstva o ratu koje ćete vi na kraju napisati, sećam se i prve rečenice koju ste uputili generalu Aleksanderu – koju još uvek niste završili diktirajući naredniku u trenutku kada sam ja došao: ’Želeo bih kada biste mogli da mi objasnite zašto taj prolaz kraj brda na kome je manastir Kasino, itd, dugačak ukupno četiri do pet kilometara, jeste jedino mesto koje morate da nastavite da napadate.’" Premijer ponovo povuče dim, izduva ga, i nastavi da pažljivo posmatra Stefana. Stolice su im bile udaljene samo metar, a biti predmet Čerčilovog pažljivog proučavanja bilo je nelagodnije nego što je Stefan mislio. Najzad, premijer upita: ,,I vi ste dobili tu informaciju iz nečega što ću ja u budućnosti napisati?“ Stefan ustade iz stolice, privuče šest debelih knjiga koje