Din Kunc - Sevanje

,,Ne znam." Laura je imala jednu određenu ideju koju je razmatrala, ali je ona zvučala suludo, a i nije imala nikakve dokaze koji bi tu teoriju potkrepljivali. Međutim, nije je rekla Telmi ne zbog njene ludosti, nego zato što bi zvučala egomanijački. „Jednostavno, ne znam.“ „Gde je taj pojas koji je ostao kod tebe?“ ,,Na sigurnom", reče Laura, pokazavši glavom u pravcu ugla, gde je postojala kutija skrivena u podu ispod tepiha. Udruženim snagama one povukoše tepih, koji se pružao od zida do zida i koji je bio ekserčićima pričvršćen u uglu, otkrivajući poklopac sefa koji je bio valjkastog oblika, promera oko trideset i dubine oko četrdeset santimetara. U njemu se nalazio samo jedan predmet i Laura ga izvadi. Zatim su se vratile do stola da bi na jačem svetlu pregledale misteriozni predmet. Laura okrenu i podesi fleksibilni držač lampe. Pojas je bio širok oko deset santimetara, napravljen od crnog rastegljivog materijala, možda od najlona u koji su bile utkane bakarne žlce tako da su oblikovale složene i čudne šare. Zbog njegove širine, pojas se zakopčavao ne jednom već sa dve male kopče, i one su bile napravljene od bakra. I dodatno, prišivena za pojas sa leve strane odmah pored kopči, nalazila se jedna mala pljosnata kutija veličine nekadašnjih kutija za cigarete koja je, takođe, bila napravljena od bakra. Čak ni pri pažljivijem pregledu te bakarne kutijice nisu mogle da otkriju način na koji se ona otvara: jedinu izbočinu na njoj je predstavljalo žuto dugme koje se nalazilo u donjem levom uglu, a koje je imalo manje od tri santimetra u prečniku. Telma dotače prstom čudni materijal. „Reci mi opet šta ti je rekao da će se desiti ako pritisneš žuto dugme.“ „Samo mi je rekao da ga za ime božje ne pritisnem, a kada sam ga pitala zašto da ne, on je rekao: ’Ne želiš da odeš

tamo gde bi te odveo.’“ Stajale su jedna pored druge na svetlosti stone lampe i zurile u pojas koji je Telma držala u ruci. Bilo je nešto posle četiri sata ujutro i kuća je bila tiha kao neki mrtvi bezvazdušni krater na Mesecu. Na kraju, Telma upita: ,,Da li si bila u iskušenju da pritisneš dugme?" ,,Ne, nikada“, odvrati Laura bez oklevanja. „Kada je pomenuo mesto na koje bi me odvelo... imao je strašan izraz očiju. I znam da se on tamo vratio sa odvratnošću. Ne znam odakle on dolazi, Telma, ali ako sam dobro shvatila ono što sam videla u njegovim očima, to mesto je na samo korak od pakla.“ U nedelju posle podne svi su se obukli u šortseve i majice sa kratkim rukavima, raširili su ćebe na travnjak iza kuće i priredili sebi dugačak lenji izlet sa salatom od paradajza, hladnim odrescima, sirom, svežim voćem, prženim krompirićima i debeljuškastim rolnicama sa cimetom napunjenim sa dosta hrskavih oraha. Igrali su razne igre sa Krisom, i on je jako uživao čitavog dana, najvećim delom i zato što je Telma bila u stanju da smanji gas svoje komičarske mašine i da izbacuje jednostavnije šale, prilagođene osmogodišnjaku. Kada je Kris ugledao veverice koje su veselo skakutale malo dalje, uz ivicu šume, poželeo je da ih hrani. Laura mu dodade jednu rolnicu i reče: „Iskidaj je na male parčiće i bacaj im ih. Neće ti dozvoliti da im se jako približiš. A ti nemoj da se udaljavaš od mene, čuješ li?“ „Naravno, mama.“ „Nemoj da odeš skroz do šume. Samo do pola puta.“ On otrča desetak metara od ćebeta, tek nešto više od pola puta do šume, a zatim se spusti na kolena. Kidao je parčiće

rolnice i bacao ih vevericama, tako da su ova okretna i oprezna stvorenja prilazila sve bliže sa svakim narednim zalogajem. ,,On je dobro dete", reče Telma. „Najbolje." Laura privuče sebi ,,uzi”. „Samo je desetak metara udaljen od nas“, reče Telma. „Ali je bliži šumi nego meni.“ Laura je pažljivo posmatrala senke ispod reda borova. Vadeći par krompirića iz vreće, Telma reče: „Nikada nisam bila na izletu sa nekim ko nosi poluautomatsku pušku. Čak mi se i dopada. Ne moram da brinem za medvede." ,,I mravi su prava napast." Telma se opruži na svom delu ćebeta i osloni glavu na savijenu ruku, ali Laura ostade da sedi prekrštenih nogu, u indijanskom stilu. Narandžasti leptiri, sjajni kao zgusnuti sunčevi zraci, lepršali su kroz topao avgustovski vazduh. „Dečko je izgleda dorastao situaciji", reče Telma. ,,Manje-više“, složi se Laura. „Prošao je težak period. Mnogo je plakao, nije bio emotivno stabilan. Ali, to je prošlo. Oni su prilično savitljivi u tim godinama, brzo se prilagođavaju, prihvataju. Ali da je dobro kao što izgleda... Bojim se da u njemu sada postoji tama koje tamo ranije nije bilo, a ona neće nestati." ,,Ne“, reče Telma, „neće nestati. To je poput senke na srcu. Ali, živeće i biće srećan, i biće perioda kada uopšte neće biti svestan te senke." Dok je Telma posmatrala kako Kris hrani veverice, Laura je proučavala profil svoje prijateljice. „Još ti nedostaje Rut, zar ne?“ „Svaki dan, već dvadeset godina. Zar tebi ne nedostaje tvoj tata?“ „Naravno”, odvrati Laura. „Ali kada mislim na njega,

mislim da ne osećam ono što ti osećaš. Zato što mi očekujemo da će naši roditelji umreti pre nas, i čak i ako umru prerano, možemo to da prihvatimo zato što smo oduvek bili svesni da će se to pre ili kasnije desiti. Ali, drugačije je kada nam umre žena, muž, dete... ili sestra. Ne očekujemo da nas oni napuste, barem ne u mlađim godinama. Sa tim je teže nositi se. Pogotovo, mislim, kada je u pitanju sestra bliznakinja." „Kada primim neku dobru vest – mislim u vezi karijere – prva stvar na koju odmah pomislim je kako bi se Rut radovala mom uspehu. Šta je sa tobom, Šejnova? Kako se ti nosiš?" „Ja plačem noću.“ ,,To je sada zdravo. Neće biti zdravo za godinu dana." „Ležim budna noću i slušam otkucaje svog srca – to je usamljeni zvuk. Zahvaljujem Bogu na Krisu. On daje smisao mom životu. I ti. Imam tebe i Krisa, i mi smo neka vrsta porodice, zar ne?“ ,,Ne samo neka vrsta. Mi jesmo porodica. Ti i ja smo – sestre." Laura se osmehnu, nagnu se i pomilova Telmu po razbarušenoj kosi. ,,Ali“, dodade Telma, ,,to što smo sestre ne znači da možeš da nosiš moju odeću.“ 4 Na hodnicima i kroz otvoren vrata kancelarija po institutu Stefan je video svoje kolege koji su radili, i niko od njih nije pokazao posebno interesovanje za njega. Liftom je otišao na treći sprat gde je, baš ispred svoje kancelarije, susreo dr Vladislava Januškaja, kojeg je već duže vremena „gurao” dr Vladimir Penlovski i koji je bio druga po važnosti osoba zadužena za istraživanje vremenskih putovanja u „Projektu

kosa”, kako je ranije nazivan, ali koji je već nekoliko meseci bio poznat pod nazivom „Put sevanja”. Januškaj je imao oko četrdeset godina, i bio je desetak godina mlađi od svog mentora, ali je izgledao starije od vitalnog, energičnog Penlovskog. Nizak, debeo, proćelav, sa ružnim tenom i dva sjajna zlatna zuba sa prednje strane vilice, noseći debela stakla na naočarima zbog kojih su mu oči ličile na dva oslikana jajeta, Januškaj je trebalo da bude komedijaš. Ali, njegova duboka vera u državu i fanatična posvećenost radu za totalitarne ciljeve bili su dovoljna suprotnost njegovom potencijalu za komediju – ustvari, on je bio najopasniji čovek uključen u projekat „Put sevanja”. „Stefane, dragi Stefane", reče Januškaj, ,,baš sam hteo da ti kažem koliko smo ti zahvalni na tvom zgodnom predlogu, iz prošlog oktobra, da za strujno napajanje kapije treba da nabavimo sigurnosni generator. Tvoja dalekovidost je spasila projekat. Da još uvek dobijamo struju iz gradske mreže... pa, kapija bi se već pet-šest puta ugasila i mi bismo dobrano kasnili za planiranim.” Budući da se vratio na institut očekujući da bude uhapšen, Stefan je bio zbunjen otkrivši da njegova zavera nije otkrivena i zapanjen pred pohvalama za svoje zlo delovanje. On je predložio prebacivanje napajanja kapije na bezbedan generator ne zato što je želeo da taj zli projekat postigne uspeh nego zato što nije hteo da dozvoli da njegova putovanja u Laurin život budu ometana nestankom struje u javnoj mreži. „Meni ne bi palo na pamet prošlog oktobra da ćemo se danas nalaziti u takvoj situaciji da se ne možemo više pouzdati u obične javne službe", nastavi Januškaj tužno odmahujući glavom, ,,i da će društveni poredak biti tako duboko uzdrman. Šta sve ljudi neće istrpeti da konačno dočekaju da vide kako socijalno pravedna država iz njihovih snova pobeđuje, eh?“ „Ovo su mračna vremena", reče Stefan, misleći to u

mnogo drugačijem smislu od onoga na šta je Januškaj mislio. „Ali mi ćemo pobediti", dodade Januškaj silovito. Njegove oči, uvećane staklima naočara, ispuniše se ludilom koje je Stefan i predobro poznavao. „Kroz ’Put sevanja’, mi ćemo pobediti." On potapša Stefana po ramenu i produži niz hodnik. Nakon što je sačekao da naučnik stigne do liftova, Stefan reče: „O, doktore Januškaj?" Debeli beli crv se okrete i pogleda u njega: ,,Da?“ „Jeste li danas videli Kokošku?" „Danas? Ne, danas još nisam." „Ali on je ovde, zar ne?“ „O, pretpostavljam da jeste. On je ovde uglavnom dokle god ima nekog ko radi, znaš. On je marljiv čovek. Da imamo više ljudi kao što je Kokoška nesumljivo bi postigli najveći uspeh. Treba da razgovaraš sa njim? Ako ga budem video, da ga pošaljem kod tebe?“ ,,Ne, ne“, odvrati Stefan. „Nije hitno. Ne želim da ga prekidam u poslu. Sigurno ću ga videti pre ili kasnije." Januškaj produži ka liftovima, a Stefan uđe u svoju kancelariju i zatvori vrata za sobom. Zatim čučnu kod ormana za dokumenta, koji je malo pomerio sa njegovog mesta da bi prikrio trećinu rešetke nameštene preko ventilacionog otvora u uglu prostorije. U uskom prostoru iza ormana bilo je smešten snop bakarnih žica, koje su se jedva videle viseći iz donje rupe rešetke. Žice su bile povezane sa običnim tajmerom sa brojčanikom, koji je bio uključen u zidnu utičnicu nešto dalje iza ormana. Ništa nije bilo isključeno. Mogao je da pruži ruku iza ormana, da podesi tajmer, i da u rasponu od jednog do pet minuta, u zavisnosti od toga koliko snažno okrene brojčanik, raznese institut.

Šta se to, dođavola, dešava? – pitao se. Sedeo je izvesno vreme za svojim stolom i zurio u komadić neba koji je mogao da vidi kroz jedan od svoja dva prozora: razbacani, prljavo sivi oblaci tromo su plovili preko azurne pozadine. Najzad izađe iz kancelarije, ode do severnog stepeništa i brzo se pope do četvrtog sprata pa zatim na tavan. Vrata se otvoriše uz jedva čujan cijuk. On pritisnu prekidač, upali svetla i stupi u dugačku, poluzavršenu prostoriju, koračajući što je lakše mogao po podnim daskama. Proveri tri eksplozivna punjenja koje je prethodne noći sakrio ispod krovnih greda. Eksploziv nije bio diran. Nije morao da proverava eksploziv u podrumu. Napustio je tavan i vratio se u svoju kancelariju. Očigledno niko nije znao ni za njegovu nameru da uništi institut, ni za njegove pokušaje da promeni Laurin život tako da ne bude puka serija tragedija, kako joj je inače dosuđeno. Niko osim Kokoške. Prokletstvo, kokoška je sigurno znao zato što se na planinskom putu pojavio sa ,,uzijem“. Pa zašto onda Kokoška nikome drugom ništa nije rekao? Kokoška je bio oficir državne tajne policije, pravi fanatik, poslušan i vatreni sluga vlasti, lično odgovoran za bezbednost „Puta sevanja”. Otkrivši da postoji izdajnik na institutu, Kokoška ne bi oklevao da pozove vod agenata da okruže zgradu, da čuvaju kapiju i da svakoga ispitaju. Sigumo ne bi dozvolio da Stefan pritekne u pomoć Lauri na tom planinskom putu, a zatim da ga prati sa namerom da ih sve pobije. Pre svega, on bi želeo da uhapsi Stefana i da ga ispita ne bi li utvrdio da li Stefan ima saučesnike na institutu. Kokoška je utvrdio da se Stefan mešao u zacrtan tok događaja u životu jedne žene. I, on ili jeste ili nije otkrio eksploziv u institutu – verovatno nije, jer bi ga u najmanju ruku neutralisao skidanjem žica. Na sve to, iz samo njemu znanih

razloga, on nije odreagovao kao policajac, nego kao pojedinac. Ovog jutra je pratio Stefana kroz kapiju u vetrovito poslepodne u januaru 1988, sa namerama koje Stefan uopšte nije mogao da razume. Nije bilo smisla. Pa ipak, upravo se tako sve dogodilo. Šta je Kokoška nameravao da uradi? Stefan to verovatno nikada neće saznati. Sada je Kokoška bio mrtav, na cesti u 1988. godini, i uskoro će neko na institutu shvatiti da je nestao. Ovog poslepodneva u dva sata, Stefan je bio određen da preduzme zvaničan put kroz vreme a prema uputstvima Penlovskog i Januškaja. On je nameravao da raznese institut - u dva smisla - u jedan sat, čitav sat pre dogovorenog puta. Sada, u 11.43, odlučio je da mora da dela pre nego što je prvobitno planirao, pre nego što Kokoškin nestanak izazove uzbunu. Stefan priđe jednom od dva visoka ormana za dokumenta, otvori poslednju fioku, koja je bila prazna, i skinuvši je sa klizača, podiže je i izvadi iz ormana. Zalepljen za zadnju stranu fijoke bio je pištolj marke „kolt komander 9 mm parabelum” sa okvirom od devet metaka, koji je nabavio na jednom od svojih nezakonitih putovanja kroz vreme i koji je tajno doneo na institut. Iza druge fioke on dohvati dva moderna prigušivača i četiri rezervna napunjena okvira municije. Za stolom je, radeći brzo da ga ne uhvati neko ko bi upao bez kucanja, navio jedan prigušivač na cev pištolja, otkočio sigurnosni prekidač i rasporedio drugi prigušivač i okvire municije po džepovima svog radnog mantila. Kada poslednji put bude napuštao institut putem kapije, nije smeo da se pouzda u eksploziv kao oružje koje će pobiti Penlovskog, Januškaja i određene druge naučnike. Eksplozija će sigurno srušiti zgradu i nesumnjivo će uništiti sve mašine i dokumenta, ali šta ako makar jedan od ključnih istraživača preživi? Znanje, neophodno da se kapija ponovo sagradi

nalazilo se u glavama Penlovskog i Januškaja, tako da je Stefan rešio da ubije njih dvojicu i još jednog čoveka, Volkova, pre nego što podesi tajmer eksploziva i uđe u kapiju da bi se vratio Lauri. Sa pričvršćenim prigušivačem pištolj je bio predugačak da bi stao u džep radnog mantila, tako da je morao da prevrne mantil i da iznutra, pri dnu, pocepa džep. Sa prstom na obaraču, on gurnu pištolj u svoj džep, koji više nije imao dno, i držaše ga tako dok je otvarao vrata kancelarije i izlazio u hodnik. Srce mu je ludački tuklo. Ovo je bio najopasniji deo njegovog plana, ubijanje, jer je bilo mnogo mogućnosti da nešto krene kako ne treba pre nego što završi sa pucanjem i vrati se u kancelariju da bi podesio tajmer eksploziva. Laura je bila daleko od svega toga, i on je možda nikada više neće videti. 5 U ponedeljak posle podne Laura i Kris se obukoše u sive trenerke. Pošto im je Telma pomogla da postave debele gumene strunjače na trem iza kuće, oni sedoše jedno pored drugog i započeše vežbe disanja. „Kada dolazi Brus Li?“, upita Telma. ,,U dva“, odgovori Laura. „Nije on Brus Li, tetka Telma“, reče Kris iznervirano. „Stalno ga zoveš Brus Li, a Brus Li je umro.“ Gospodin Takahami je stigao u tačno dva sata. Nosio je tamnoplavu trenerku koja je na poleđini imala odštampano ime njegove škole borilačkih veština „Tiha snaga”. Kada su ga upoznali sa Telmom, on reče: ,,Vi ste veoma zabavna dama. Zaista volim vašu ploču.“ Sijajući od ponosa, Telma mu odvrati:

„ A ja vama pošteno priznajem da bih iskreno želela da je Japan pobedio u ratu.“ Henri se nasmeja. ,,Ja verujem da jesmo.“ Sedeći na ležaljci, pijuckajući ledeni čaj, Telma je posmatrala kako Henri podučava Lauru i Krisa samoodbrani. On je imao oko četrdeset godina, veoma razvijen gornji deo tela i žilave noge. Bio je majstor džudoa i karatea i stručnjak za kik-boks, tako da je ih je podučavao samoodbrani zasnovanoj na različitim borilačkim veštinama, što je bio program koji je on sam razvio. Dva puta nedeljno, on bi se dovezao iz Riversajda i proveo tri sata sa Krisom i Laurom. Udarci nogom, pesnicama, blokovi, uzvici, okreti, bacanja, sparing borbe sa prevrtanjem – sve je to sprovodio dovoljno nežno da ne prouzrokuje povrede, ali i dovoljno snažno da bi ih podučio. Zadaci koje je Henri davao Krisu bili su manje naporni i manje temeljni od Laurinih, a češće mu je davao pauze da bi predahnuo i osvežio se. Ali, na kraju treninga Laura je bila mokra od znoja i iscrpljena. Kada je Henri otišao, Laura posla Krisa da se istušira dok ona i Telma sklone strunjače. „Sladak je“, reče Telma. „Henri? Verovatno jeste." „Možda krenem na džudo ili karate." „Zar je tvoja publika u poslednje vreme toliko nezadovoljna?" „Ovo je bio nizak udarac, Šejnova." „Sva sredstva su dozvoljena kada je neprijatelj moćan i nemilosrdan." Sledećeg popodneva, dok je Telma stavljala kofere u gepek svog „kamara” da bi krenula nazad na Beverli Hils, ona upita Lauru:

„Hej, Šejnova, sećaš li se prve hraniteljske porodice u koju su te poslali iz Mekajlora?" „Tegelovi", reče Laura. „Flora, Hejzel i Majk.“ Telma se nasloni na stranu automobila zagrejanju suncem, odmah do Laure. „Sećaš li se kako si nam rekla da je Majk fasciniran časopisima kao što je Nešnal inkvajarer?“ „Sećam se Tegelovih kao da sam sa njima živela do juče.“ ,,Pa“, nastavi Telma, „puno sam razmišljala o tome šta se tebi dogodilo – taj čuvar, to kako on ne stari, to kako se pretvorio u razređen vazduh – i pali su mi na pamet Tegelovi, i sve mi je izgledalo pomalo ironično. Svih tih noći u Mekajloru kada smo se smejale ćaknutom starom Miku Tegelu... a sada, ti sebe zatičeš u sred nečega što je prvoklasna egzotična vest." Laura se tiho nasmeja. „Možda bi trebalo da pažljivije razmotrim sve one priče o vanzemaljcima koji u tajnosti žive u Klivlendu, a?“ „Ono što ustvari želim da ti kažem je... život je pun čuda i iznenađenja. Neka od tih iznenađenja su ružna, to je tačno, i neki dani su mračni kao umovi prosečnih političara. Ah, isto tako, postoje trenuci zbog kojih znam da smo svi mi ovde sa nekim razlogom, koliko god nam on bio nepoznat. I to nije besmisleno. Da je besmisleno, ne bi bilo misterija. Život bi bio dosadan, jasan i bez tajni kao što je mehanizam kafemata." Laura klimnu glavom. „Bože, slušaš li me! Ja mrcvarim ovaj naš jezik da bi iz njega istisnula neku iole smislenu filozofsku izjavu koja na kraju ne znači ništa drugo do – glavu gore, dete.“ „Nisi ti ’iole smislena’." „Misterije", reče Telma. „Čuda. Ti si usred svega toga, Šejnova, a to je ono što čini život. Ako je sada mračan... pa, i to će proći."

Stajale su pored kola, zagrljene, nemajući potrebu da bilo šta više kažu, sve dok Kris nije istrčao iz kuće noseći crtež koji je nacrtao voštanim bojama za Telmu i koji je želeo da ona ponese sa sobom u Los Anđeles. Crtež je predstavljao grubu ali simpatičnu scenu na kojoj Žabac Tomi stoji ispred bioskopa i gleda u plakat na kojem je ogromnim slovima bilo ispisano Telmino ime. Kris je bio na ivici da se rasplače. „Ali, zar stvarno moraš da ideš, tetka Telma? Zar ne bi mogla da ostaneš još jedan dan?" Telma ga zagrli, a zatim pažljivo smota crtež kao da se radi o neprocenjivom umetničkom delu. „Želela bih da ostanem, Kristofere Robine, ali ne mogu. Moji ljubljeni obožavatelji plaču i traže da snimim ovaj film. Osim toga, imam veliku hipoteku." „Šta je to – hipoteka?" „Najjači pokretač na svetu", reče Telma i poljubi ga poslednji put. Zatim uđe u kola, upali motor, spusti prozor i namignu Lauri. „Egzotična vest, Šejnova." „Misterije." „Čuda." Laura je pozdravi u maniru „Zvezdanih staza”. Telma se nasmeja. „Preživećeš ti, Šejnova. Uprkos oružju i svemu drugom što sam saznala od kako sam došla ovamo u petak, manje sam zabrinuta za tebe sada nego onda." Kris i Laura su stajali i posmatrali Telmin auto dok je odmicao dugačkim prilaznim putem i konačno nestao u pravcu magistralnog puta.

6 Kompleks velikih kancelarija koje su pripadale doktoru Penlovskom nalazio se na četvrtom spratu instituta. Kada je Stefan ušao na recepciju, ona je bila prazna, ali je čuo glasove koji su dolazili iza susednih vrata. On je otišao do unutrašnjih vrata, koja su bila poluotvorena, gurnuo ih tako da su se skroz otvorila i ugledao Penlovskog kako nešto diktira svojoj sekretarici, Ani Kasper. Penlovski podiže pogled, blago iznenađen što vide Stefana. Mora biti da je primetio napetost na Stefanovom licu jer se namršti i reče: „Šta nije u redu?“ „Nešto nije u redu već dugo“, odvrati Stefan, ,,ali, sada će, verujem, opet sve biti u redu.“ Zatim, dok se mrgođenje na licu Penlovskog produbljivalo, Stefan izvuče pištolj sa prigušivačem iz džepa svog radnog mantila i ispali dva metka u grudi naučnika. Ana Kasper odskoči sa stolice, ispusti olovku i blok za hvatanje beleški, sa krikom sleđenim u grlu. Stefanu se nije dopadalo da ubija žene – nije mu se dopadalo da ubija bilo koga – ali više nije imao izbora, pa opali tri puta, tako da je ona pala oborena na sto pre nego što je uspela da zavrišti. Ona skliznu sa stola i ostade sklupčana na podu, mrtva. Pucnji nisu bili glasniji od frktaja besne mačke, a ni zvuk tela koje pada nije bio dovoljan da privuče pažnju. Penlovski je bio zavaljen u stolici, otvorenih usta i očiju, staklastog pogleda. Jedan metak mu je verovatno prošao kroz srce jer je na njegovoj košulji bila samo mala tačka krvi – umro je gotovo trenutno. Stefan je unatraške izašao iz sobe i zatvorio vrata. Prošao je kroz recepciju i, izlazeći u hodnik, zatvorio i spoljna vrata.

Srce mu je tuklo. Sa ova dva ubistva je zauvek sebe izopštio iz svog vremena, od svog naroda. Od sada pa nadalje, jedini život koji može imati je bio u Laurinom vremenu. Sada više nije bilo povratka. Sa rukama – i pištoljem – zabijenim u džepove mantila, krenuo je hodnikom u pravcu kancelarije Januškaja. Kada se približio vratima njegove kancelarije, dvojica njegovih kolega izađoše iz nje. Pozdraviše ga i prođoše dalje, a on zastade da vidi da li su krenuli u kancelariju Penlovskog. Ako bi krenuli u tom pravcu, morao bi i njih da pobije. Laknu mu kada vide da su oni stali pored liftova. Što više leševa bude ostavio na sve strane, to je bilo izvesnije da će neko na njih naleteti i da će dići uzbunu, sprečavajući ga da podesi tajmer eksploziva i da pobegne ,,Putem sevanja”. Ušao je u kancelariju Januškaja, koja je takođe imala recepciju. Za stolom je sedela sekretarica – koju je postavila, kao i Anu Kaspar, tajna policija – koja podiže pogled i osmehnu se. ,,Da li je doktor Januškaj ovde?“, upita Stefan. „Nije. On je dole, u sobi za dokumentaciju, sa doktorom Volokovim." Volokov je bio treća osoba čiji je uvid u projekat bio dovoljno dobar da bi morao biti eliminisan. Bio je dobar znak to što su se on i Vladislav Januškaj tako zgodno nalazili na istom mestu. U sobi za dokumentaciju su bile pohranjene i proučavane razne knjige, novine, časopisi i sav ostali materijal koji su putnici kroz vreme donosili sa svojih putovanja. Tih dana su ljudi koji su smislili „Put sevanja" bili udubljeni u hitne analize ključnih tačaka čijim bi se menjanjem u prirodnom toku događaja mogle desiti promene u toku istorije tako da ona krene u pravcu koji su oni želeli. U liftu, na putu do dole, Stefan zameni prigušivač na

pištolju rezervnim prigušivačem, koji je bio neiskorišćen. I prvi bi prigušio još desetak pucnjeva pre nego što njegova pregrada za prigušivanje zvuka ne postane ozbiljno oštećena. Ali on nije želeo da ga koristi. Drugi prigušivač je bio dodatna sigurnost. Takođe je i brzo zamenio poluprazni okvir za municiju punim. Hodnik na prvom spratu je bio pun ljudi koji su išli od jedne laboratorije i sobe za istraživanja do druge. Stefan je, držeći ruke u džepovima, otišao pravo u sobu za dokumentaciju. Kada je Stefan ušao, Januškaj i Volkov su stajali za jednim stolom od orahovine, nagnuti nad primerkom nekog časopisa, svađajući se žustro, ali tihim glasom. Kratko su podigli pogled, a odmah zatim su nastavili raspravu, pretpostavljajući da je on došao svojim poslom. Stefan ispali dva metka u Volokova leđa. Januškaj je reagovao zbunjeno i šokirano kada je Volokov poleteo licem na sto, gurnut udarcem gotovo nečujnog metka. Stefan je pucao Januškaju u lice, a zatim se okrenuo i otišao iz prostorije, zatvorivši za sobom vrata. Budući da nije imao poverenja u sebe da bi mogao da razgovara sa bilo kojim kolegom iole pribrano i samouvereno, trudio se da izgleda zamišljeno, nadajući se da će ih to odvratiti od obraćanja. Otišao je do liftova što je brže mogao, a da ne potrči, popeo se do svoje kancelarije na trećem spratu, pružio ruku iza ormana i okrenuo brojčanik na tajmeru koliko god je mogao, ostavivši sebi samo pet minuta da stigne do kapije i utekne kroz nju pre nego što se institut pretvori u plamene ruševine. 7 Do početka školske godine Laura je uspela da dobije saglasnost da Kris pohađa časove u kući, koje će držati predavač sa licencom dobijenom od države. Njeno ime je bilo Ida

Palomar, a Lauru je podsećala na Mardžori Mejn, jednu stariju filmsku glumicu. Ida je bila krupna žena, pomalo nabusita ali široka srca, i bila je dobar učitelj. U vreme kada je došao raspust za Dan zahvalnosti, umesto da se osećaju kao zatvorenici, i Laura i Kris su se već bili privikli na relativnu izolovanost u kojoj su živeli. Ustvari, oni su počeli da uživaju u posebnoj bliskosti koja se između njih razvila, a koja je bila posledica toga što su u svom životu imali mali broj drugih ljudi. Na Dan zahvalnosti, sa Beverli Hilsa ih je pozvala Telma da bi im poželela srećan praznik. Laura se javila u kuhinji koja je mirisala na ćureće pečenje. Kris je bio u dnevnoj sobi i čitao Sela Silverštajna. „Pored toga što vam želim srećan praznik", rekla je Telma, „zovem i da bih vas pozvala ovamo da provedete nedelju dana za Božićne praznike sa mnom i sa Džejsonom." „Džejsonom?", upita Laura. „Džejson Gajns, režiser", objasni Telma. ,,On je tip koji režira film u kom glumim. Preselila sam se kod njega." ,,Da li je on o tome obavešten?" „Slušaj, Šejnova, ja sam ta koja pravi duhovite kometare." „Izvinjavam se.“ ,,On kaže da me voli. Zar to nije ludost? Mislim, Isuse, on je jedan čovek pristojnog izgleda, samo pet godina stariji od mene, bez vidljivih mutacija, koji je strahovito uspešan kao režiser, težak milione dolara, koji može u svakom momentu da ima koju god zgodnu malu starletu poželi, a jedina žena koju želi sam ja. Mislim, očigledno ima neko oštećenje mozga, ali ono se iz razgovora sa njim ne da primetiti, zvuči potpuno normalno. Kaže da je ono što kod mene voli to što imam mozak..." ,,Da li je on svestan koliko je bolestan?"

„Opet počinješ, Šejnova. On kaže da voli moj mozak i moj osećaj za humor, i čak ga i moje telo uzbuđuje – ili, ako ga ne uzbuđuje, onda je on prvi čovek u istoriji koji može da simulira erekciju." ,,Ti imaš savršeno lepo telo." „Sve u svemu, počinjem da razmatram mogućnost da ono i nije tako strašno kao što sam oduvek mislila. Odnosno, ako koščatost smatramo za reper u pogledu ženske lepote. Ali, čak i da sam sada spremna da pogledam svoje telo u ogledalu, ono još uvek ima ovo lice nataknuto na njega." „Imaš savršeno lepo lice – pogotovo sada, kada nije okruženo zelenom i ljubičastom kosom." „Nije to tvoje lice, Šejnova. Što znači da sam luda što te zovem da dođeš za Božić. Džejson će te videti, i sledeća scena će biti kako ja sedim zajedno sa smećem na ivičnjaku. Ali, šta je sa tobom? Hoćeš li doći? Mi snimamo film u i oko L.A, a glavna snimanja ćemo završiti do desetog decembra. Zatim Džejson ima puno posla, sa tom montažom i još gomilom stvari vezanih za to, ali tih nedelju dana za Božić mi jednostavno stajemo. Želeli bi da budeš ovde. Reci da ćeš doći." „Sigurno da želim da upoznam tipa koji je bio dovoljno pametan da se zaljubi u tebe, Telma, ali ne znam. Ovde se osećam... sigurno." „Šta misliš – da smo mi opasni?" „Znaš ti šta ja mislim." „Možeš da poneseš 'uzi’." „Šta će Džejson misliti o tome?" „Reći ću mu da si radikalni levičar, sačuvajmo-glavatu ulješarku, izbacimo-toksične-konzervanse-iz-konzervisanog mesa, da si papagajski Uberalac i da uvek sa sobom nosiš ’uzi’ u slučaju da revolucija počne bez najave. Progutaće. Ovo je Holivud, dete. Većina glumaca sa kojima on radi je politički luđa od ovoga što sam ja navela."

Kroz lučni zid dnevne sobe Laura je mogla da vidi Krisa, koji je sklupčan u fotelji čitao knjigu. Ona uzdahnu. „Možda je vreme da ponekad izađemo u svet. A i biće nam teško za Božić ako Kris i ja budemo sami, prvi put bez Denija. Ali, stvarno sam uznemirena..." „Prošlo je već više od deset meseci", reče Telma nežno. „Ali, neću da spustim gard.“ ,,I ne moraš. Ozbiljna sam što se tiče ’uzija’. Ponesi ceo arsenal ako ćes se tako bolje osećati. Samo dođi.“ ,,Pa... dobro." „Fantastično! Jedva čekam da upoznaš Džejsona." „Osećam li ja to da je ljubav koju ta holivudska zverka sa oštećenim mozgom oseća za tebe – uzvraćena?" „Luda sam za njim“, priznade Telma. „Srećna sam zbog toga, Telma. Ustvari, sada stojim ovde i cerim se tako da ne mogu da se obuzdam, i ništa me nije tako usrećilo već mesecima." Sve što joj je rekla bila je istina. Ali, kada je spustila slušalicu, Deni joj je nedostajao više nego ikada. 8 Čim je podesio tajmer iza ormana za dokumenta, Stefan je napustio svoju kancelariju i sišao u glavnu laboratoriju u prizemlju. Bilo je tačno 12.14, i budući da je njegov zvaničan put prema rasporedu trebalo da se odigra tek za dva sata, laboratorija je bila prazna. Prozori su bili zatvoreni i većina svetala je i dalje bila ugašena, kao i pre sat vremena kada se vratio iz planina San Bernardino. Mnoštvo cifara, nizovi brojeva i ekrana sa grafikonima na okolnim mašinama svetlucali su zeleno i narandžasto. U polusenci, čekala ga je kapija.

Četiri minuta do detonacije. Otišao je pravo do glavne table za programiranje i pažljivo podesio brojeve, prekidače i ručice, podesivši kapiju za željeno odredište: južna Kalifornija, u blizini Big Bera, osam sati uveče, desetog januara 1988, samo nekoliko sati nakon pogibije Denija Pakarda. Pre više dana je uradio neophodne proračune i ispisao ih je na papiru u koji je sada gledao, tako da je uspeo da isprogramira mašinu za manje od minuta. Da je mogao da otputuje u ranije poslepodne desetog, pre saobraćajne nesreće i okršaja sa Kokoškom, on bi to i učinio u nadi da će spasti Denija. Međutim, oni su saznali da putnik kroz vreme ne sme ponovo da poseti isto mesto ako odredi da njegov drugi dolazak bude u kratkom vremenskom roku pre prethodnog puta – postojao je prirodni mehanizam koji je sprečavao putnika da se nađe na mestu gde bi mogao da sretne sebe. On je mogao da se vrati na Big Ber pošto je ostavio Lauru te januarske noći, jer budući da je napustio planinski put, više nije bio u opasnosti da tamo sretne sebe. Ali da je podesio kapiju za takvo vreme koje bi mu omogućilo da se srete sa samim sobom, prosto bi bio odbačen nazad na institut i nikuda ne bi otišao. To je bila jedna od mnogih misterija putovanja kroz vreme za koju su saznali, na kojoj su radili, ali koju nisu uspevali da shvate. Kada je završio programiranje kapije, bacio je pogled na grafikon geografskih širina i dužina da bi se uverio da će zaista stići u šire područje Big Bera. Zatim je pogledao u sat koji je označavao vreme njegovog dolaska i zapanjio se kada je video da on pokazuje osam sati poslepodne desetog januara 1989, umesto 1988. Kapija je sada bila podešena da ga odvede na Big Ber ne par sati posle Denijeve smrti, nego celu godinu kasnije. Bio je siguran da su njegovi proračuni tačni – imao je puno vremena da ih napravi i proveri tokom proteklih nedelja. Očigledno je, zbog nervoze, napravio grešku pri unosu brojeva. Moraće da reprogamira kapiju.

Manje od tri minuta do detonacije. Trepnuo je, sprečavajući znoj da mu upadne u oči, i počeo da proučava brojeve na papiru – krajnji rezultat njegovih obimnih proračuna. Dok je posezao za kontrolnim dugmetom da bi izbrisao aktuelan program i da bi ponovo uneo početni niz brojeva, vrisak uzbune zapišta kroz hodnik u prizemlju. Vrištanje je zvučalo kao da dopire iz severnog dela zgrade, iz pravca odeljenja za dokumentaciju. Neko je pronašao tela Januškaja i Volokova. Čuo je još vikanja. Trčanje ljudi. Nervozno bacajući pogled ka zatvorenim vratima hodnika, on zaključi da nema vremena za reprogramiranje. Moraće da se pomiri sa povratkom Lauri godinu dana pošto što ju je poslednji put video. Sa pištoljem sa prigušivačem u ruci, on ustade od konzole za programiranje i uputi se ka kapiji. Nije hteo da rizikuje čak ni toliko da uzme svoju jaknu iz ugla, gde ju je ostavio pre sat vremena. Gungula, koja je dopirala iz hodnika, postajala je sve glasnija. Kada je bio na samo par koraka od ulaza u kapiju, vrata laboratorije se širom otvoriše iza njega i to takvom silinom da tresnuše o zid pored njih. „Stoj!" Stefan je prepoznao taj glas, ali nije mogao da poveruje u ono što je čuo. Podigao je pištolj dok se okretao da bi se suočio sa protivnikom: čovek koji je upao u laboratoriju je bio Kokoška. Nemoguće. Kokoška je bio mrtav. Kokoška ga je pratio na Big Ber, u deseti januar 1988, i on ga je ubio tamo, na zavejanoj cesti. Zaprepašćen, Stefan opali dva puta, oba puta daleko van mete.

Kokoška uzvrati vatu. Jedno tane pogodi Stefana u grudi, visoko sa leve strane, i odgurnu ga unazad, ka kapiji. On uspe da ostane na nogama i ispali još tri metka u pravcu Kokoške, nateravši prokletnika da potraži zaklon iza laboratorijske klupe. Do detonacije je preostalo manje od dva minuta. Stefan uopšte nije osećao bol jer je bio u šoku. Ali njegova leva ruka je bila neupotrebljiva – mlitavo mu je visila pored tela. I neko uporno, masno crnilo vrebalo je u uglovima njegovog vidnog polja. Samo nekoliko sijalica je bilo upaljeno, ali iznenada čak i one zatreptaše i ugasiše se, ostavivši prostoriju pod slabim osvetljenjem blagog svetlucanja brojki i nizova cifara na mašinama. Za trenutak Stefan pomisli da je gašenje svetala u stvari dalja predaja njegove svesti, da je to subjektivan utisak, ali odmah zatim shvati da je to javna strujna mreža ponovo otkazala, očigledo kao rezulatat sabotaže, jer nije bilo sirena koje bi najavile napad. Kokoška opali dvaput iz mraka, a bljesak iz cevi je otkrivao njegov položaj, i Stefan ispali tri poslednja metka iako nije bilo nade da će uspeti da pogodi Kokošku, skrivenog iza mermerne klupe. Zadovoljan zbog toga što je kapiju napajao sigurnosni generator i što još uvek funkcioniše, Stefan odbaci pištolj i neozleđenom rukom se uhvati za ivicu portala. Uvuče se unutra i hitro otpuza do tačke na tri četvrtine obima valjka, gde se ulazilo u energetsko polje i odakle je mogao da napusti ovo mesto i krene put Big Bera, u 1989. godinu. Dok se na kolenima i uz pomoć zdrave ruke vukao kroz mračnu unutrašnjost valjka, on naglo shvati da je detonator u njegovoj kancelariji povezan na javnu strujnu mrežu. Odbrojavanje do uništenja je bilo prekinuto u trenutku kada su se svetla ugasila.

Užasnuto shvati zašto Kokoška nije mrtav na Big Beru, u 1988. godini. Kokoška još nije otišao na taj put. Kokoška je tek sada saznao za Stefanovu podmuklost, kada je otkrio tela Januškaja i Volkova. Pre nego što se ponovo uspostavi javna strujna mreža, Kokoška će pretražiti Stefanovu kancelariju, naći će detonator i razoružaće eksploziv. Institut neće biti uništen. Stefan je oklevao, razmišljajući da li da se vrati. Iza sebe je čuo druge glasove u laboratoriji, druge ljude iz obezbeđenja kako pritiču u pomoć Kokoški. On poče da puže napred. A šta je sa Kokoškom? Šef obezbeđenja će očigledno otići u 10. januar 1988. i pokušati da ubije Stefana na magistralnom putu 330. Ali, uspeće samo da ubije Denija pre nego što i sam pogine. Stefan je bio prilično siguran da je Kokoškina smrt sudbinski nepromenljiva, ali bi morao da bolje razmisli o paradoksima putovanja kroz vreme, da bi video da li postoji neki način da Kokoška izbegne pogibiju u 1988, smrt kojoj je Stefan već prisustvovao. Složenost putovanja kroz vreme je bila zbunjujuća čak i kada se o njoj razmišlja bistre glave. U njegovom stanju, a bio je ranjen i trudio se da zadrži svest, samo mu se vrtelo u glavi kada je mislio o tome. O tome će kasnije misliti. Iza njega, u mraku laboratorije, neko je počeo da puca na vrata kapije, nadajući se da će ga pogoditi pre nego što pređe tačku odlaska. Stefan otpuza poslednjih metar prostora. Ka Lauri. Ka novom životu u dalekom vremenu. Nadao se da će zauvek srušiti most između doba koje je napuštao i onoga u koje se zaputio. Umesto toga, kapija će ostati otvorena. I oni će preći vreme da bi uhvatili njega... i Lauru.

9 Laura i Kris su proveli Božić sa Telmom u kući Džejsona Gejnsa na Beverli Hilsu. Bila je to kuća sa dvadeset i dve sobe, u tjudorovskom stilu, smeštena usred brežuljkastog poseda od šest hektara. To je bio neverovatno veliki posed za oblast gde je cena nekretnina po hektaru odavno prešla svaku razumnu granicu. Tokom građenja kuće, četrdesetih godina XX veka, od strane producenta koji je pravio ratne filmove i ekscentrične komedije, nisu bili pravljeni kompromisi u pogledu kvaliteta gradnje. Prostorije su bile ukrašene predivnim detaljima, koji se u novije doba nisu mogli duplicirati ni za deset puta veću cenu od originalne: tavanice su bile izrezbarene u složenim geometrijskim oblicima u orahovini ili bakru, gornji delovi stubova su imali pažljivo izrađene spiraine oblike, ogromni prozori su bili sačinjeni od bojenog stakla ili su bili u vitražima i bili su postavljeni u zidove debele poput onih u zamkovima, tako da se moglo sedeti u širokim prozorskim ispustima sa unutrašnje strane. Unutrašnji potporni lukovi su bili ukrašeni ručno rađenim rezbarijama u drvetu – lozicama i cvećem, anđelima i barjacima, jelenima u skoku, ptičicama iz čijih su se kljunića viorile trake. Spoljašnji potporni stubovi su bili izrezbareni u granitu, a u dva su postavljeni grozdovi živopisnih keramičkih voćki izrađenih u Dela Robija stilu. Dva i po hektara imanja predstavljalo je detaljno održavan privatni park, u kojem su kameni putići vijugali kroz tropske pejzaže palmi, benjamina, fikusa i sezonskog cveća toliko različitih vrsta da je Laura uspela da identifikuje samo neke od njih. Kada su Kris i Laura stigli u subotu poslepodne, dan pred Božić, Telma ih je povela u dugačko razgledanje kuće i zemljišta, nakon čega su popili toplu čokoladu i jeli minijaturne kolačiće, koje je napravio kuvar, a poslužila služavka, na osunčanoj verandi koja je bila okrenuta ka bazenu.

„Nije li ovo lud život, Šejnova? Možeš li da poveruješ da devojka koja je provela skoro deset godina u rupama kakve su Mekajlor i Kasvel može da završi živeći ovde, a da čak nije morala ni da sačeka da se reinkarnira kao princeza?" Kuća je bila toliko impozantna da je onoga ko bi je posedovao nagonila da se oseća Važnim sa velikim V, i njenom vlasniku bi bilo teško da izbegne nadmenost i aroganciju. Ali, kada je Džejson Gejns došao kući u četiri sata poslepodne, pokazalo se da je nepretenciozan kao i većina ljudi koje je Laura poznavala – zapanjujuće za čoveka koji je sedamnaest godina proveo u filmskom poslu. Imao je trideset i osam godina, pet godina više od Telme, i izgledao je kao Robert Von iz mlađih dana, što znači mnogo bolje od „pristojnog izgleda”, kako ga je Telma opisala. Nakon manje od pola sata kako je stigao kući, on se sa Krisom povukao u jednu od tri sobe za zabavu, gde su se igrali električnim vozom koji je išao prugom na platformi veličine 4,5 x 6 metara, na kojoj su se nalazile detaljne makete sela, seoskih predela, vetrenjača, tunela i mostova. Te noći, dok je Kris spavao u susednoj sobi, povezanoj vratima sa Laurinom, Telma je došla kod nje. Sele su, u pižamama, prekrštenih nogu, na Laurin krevet, kao da su opet devojčice, iako su sada jele pržene pistaće i pile božićni šampanjac umesto kolačića i mleka. „Najuvrnutija stvar od svega, Šejnova, je to što uprkos svom poreklu osećam da pripadam ovde. Ne osećam se izmešteno." Nije ni izgledala izmešteno. Premda je to još uvek bila ona stara, prepoznatljiva Telma Ekerson, ipak se promenila u poslednjih nekoliko meseci. Kosa joj je bila bolje ošišana i sređena, po prvi put u životu je bila pocrnela, i držala se više kao žena, a manje kao komičarka koja pokušava da zasmeje – da pridobije odobravanje – trudeći se svakim svojim gestom i pokretom da bude smešna. Nosila je manje drečave (i

seksipilnije) pižame nego obično: sada je bila u uskoj svilenoj pižami boje breskve. Međutim, još uvek se nije odrekla papuča sa zekama. „Papuče sa zekama me", reče ona, „podsećaju na to ko sam. Ne možeš da digneš nos ako nosiš papuče sa zekama. Ne možeš da izgubiš distancu prema životu i da se ponašaš kao filmska diva ili bogatašica ako nosiš papuče sa zekama. Osim toga, one mi pružaju samopouzdanje jer su tako proste. One kao da imaju stav, kao da kažu: ’Ništa na svetu nas ne može toliko srozati da ne možemo biti smešne i budalaste.’ Ako umrem i budem u paklu, opstaću čak i na tom mestu budem li imala papuče sa zekama." Sam božićni dan je bio poput predivnog sna. Džejson se pokazao kao sentimentalna osoba sa nesmanjenom dečjom radoznalošću. Insistirao je da se okupe oko jelke u pižamama i kućnim ogrtačima, i da otvaraju poklone sa što više kidanja traka, bučnog cepanja ukrasnog papira i što je teatralnije moguće, da pevaju božićne pesme, tako da su, dok su otvarali poklone, potpuno napustili ideju zdravog doručka i umesto njega su navalili na kolače, bombone, lešnike, čokolade i kokice sa prelivom od karamele. Džejson je dokazao da ne pokušava da samo bude dobar domaćin kada je prethodno veče proveo u društvu Krisa pored voza tako što je celog božićnog dana zaigravao Krisa raznim igrama, koje su se igrali i u kući i napolju, i bilo je jasno da ima i ljubavi i prirodne sklonosti za decu. Do večeri, Laura je shvatila da se Kris tog dana više smejao nego proteklih jedanaest meseci zajedno. Kada ga je te večeri ušuškavala u krevet, on reče: „Kakav divan dan, uh, mama?“ „Jedan od najboljih svih vremena", složi se ona. „Još bih jedino želeo", dodade on padajući u san, ,,da je tata mogao da bude ovde i da se igra sa nama.“ ,,I ja bih to želela, dušo."

„Ali, na neki način, on jeste bio ovde jer sam mnogo mislio na njega. Da li ću ga se uvek sećati, mama, baš kakav je bio, i posle desetina i desetina godina, da li ću ga se sećati?" „Ja ću ti pomagati da se setiš, zlato." „Zato što se već nekih malih stvari u vezi njega ne sećam baš dobro. Moram jako da se napregnem da bih ih se setio. Ali, neću da ih zaboravim jer je to moj tata.“ Kada je konačno zaspao, Laura prođe kroz vrata koja su spajala njihove sohe i ode u svoj krevet. Osetila je ogromno olakšanje kada je Telma došla na još jednu žensku žurku, jer bi bez Telme imala nekoliko veoma loših sati pred sobom. „Ako bih ja imala dete, Šejnova", reče Telma penjući se do Laure na krevet, „misliš li da bi bilo iole šanse da im dozvole da žive u ljudskom društvu, ili bi ih proterali u neki ekvivalent leprozarijuma za ružnu decu?“ ,,Ne budi blesava." „Naravno, mogla bih da im priuštim obimne tretmane plastične hirurgije. Mislim, čak i da se ispostavi da je njihova pripadnost ljudskoj vrsti sumnjiva, mogu da priuštim sebi da ih naprave približno ljudskim." „Ponekad me ta tvoja samoomalovažavanja stvarno razbesne." „Žalim. Pripiši to tome što nisam imala podršku mame i tate. Ja patim i od samopouzdanja i od sumnji jednog siročeta." Na trenutak je zaćutala, a zatim se nasmejala i rekla: „Hej, znaš šta? Džejson želi da me oženi. U prvom momentu sam pomislila da ga je poseo demon i da ne može da kontroliše svoj jezik, ali on me je uverio da nam ne treba egzorcizam iako je on očigledno doživeo manji napad. Pa, šta ti misliš?" „Šta ja mislim? Kakve to veze ima? Ali ako ima – on je super tip. Zgrabićeš ga, zar ne?“ „Mislim da je suviše dobar za mene.“

„Niko nije suviše dobar za tebe. Udaj se za njega." „Mislim da nam neće uspeti, I da ću ja onda biti rasturena." ,,A ako ne budeš pokušala", reče joj Laura, „bićeš nešto gore nego rasturena – bićeš usamljena." 10 Stefan oseti poznato neprijatno bockanje koje prati putovanje kroz vreme, jednu određenu vibraciju koja prodire u telo preko kože, kroz meso u koštanu srž, a zatim se brzo vraća istim putem do kože. Sa zvukom pop-vuuuššš on napusti kapiju i istog trena se okliznu niz stepenastu, snegom pokrivenu padinu u južnoj Kalifomiji u noći desetog januara 1989. godine. Zatetura se, pade na ranjenu ruku i otkotrlja se do podnožja padine, gde se konačno zaustavi uz neki truli panj. Bol sevnu kroz njega po prvi put od kako je pogođen. On zaječa i prevrnu se na leđa, ujedajući se za jezik da se ne bi onesvestio, žmirkajući u olujnoj noći. Još jedna munja pocepa nebo, i njena svetlost kao da je pulsirala na iskrzanim ivicama njegove rane. Kroz avetinjsko svetlucanje snegom prekrivene zemlje i divlje ali prikladne odbljeske sevanja, Stefan uvide da se nalazi na čistini u šumi. Crno golo drveće pružalo je grane ka uskovitlanom nebu, kao da se radi o fanatičnim pripadnicima kakvog kulta koji je posvećen bogu nasilja. Zimzeleno drveće, grana obešenih pod teretom snega, stajalo je poput ozbiljnih sveštenika neke živopisnije religije. Budući da je stigao u doba drugačije od svog, putnik je poremetio prirodne sile na neki način koji iziskuje rasipanje ogromne energije. Bez obzira na to kakvo je vreme bilo u trenutku njegovog dolaska, ravnoteža se uspostavljala „Putem

sevanja” koje se prolamalo na nebu, zbog čega je nebeski put kojim su putnici kroz vreme putovali i nazvan „Put sevanja”. Iz razloga koje niko nije uspevao da utvrdi, povratak na institut – u putnikovo doba – nije bio praćen nikakvom nebeskom pirotehnikom. Sevanje se nastavljalo, kao i uvek, praćeno gromovima u rasponu od onih dostojnih Apokalipse do udaljenog pucketanja. Minut kasnije, noć je ponovo postala mračna i mirna. Dok je sevanje bledelo, njegov bol je rastao. Činilo mu se skoro kao da je sevanje koje se prolamalo preko nebeskog svoda sada zarobljeno u njegovim grudima, u levom ramenu i levoj raci, sa snagom isuviše velikom da bi je moglo sadržati i istrpeti smrtno meso. Pridigao se na kolena i drhtavo se uspravio, misleći kako ima male šanse da iz te šume izađe živ. Izuzev fluoroscentnog svetlucanja na snežnoj čistini, oblačna noć bese mračna kao u rogu, neprijateljska. Nije bilo vetra, ali je vazduh bio leden, a on je imao samo tanak radni mantil preko pantalona i košulje. Još gore, možda je kilometrima udaljen od magistralog puta ili bilo kog putokaza prema kojem bi mogao da odredi svoj položaj. Ako bi kapiju posmatrali kao oružje, njena tačnost je u pogledu vremenske udaljenosti od mete bila izuzetna, ali je u pogledu pogađanja tačke na meti bila daleko od savršenstva. Putnik bi obično stizao u intervalu od deset do petnaest minuta od željenog vremena, ali ne uvek sa željenom geografskom preciznošču. Ponekad bi na ciljno odredište dospevao u krugu od nekoliko stotina metara, ali u nekim slučajevima bi se našao na deset ili petnaest kilometara od njega, što se Stefanu desilo onda kada je išao u deseti januar 1988. da spase Lauru, Denija i Krisa od kamiona Robertsonovih. Na svim prethodnim putovanjima on je nosio i mapu ciljne oblasti i kompas, u slučaju da se nađe na nekom izolovanom mestu na kakvom je bio sada. Ali ovoga puta,

budući da je ostavio jaknu u uglu laboratorije, nije imao ni jedno ni drugo, a mračno nebo ga je sprečavalo da se ponada da će pronaći put iz šume pomoću zvezda. Stajao je u snegu dubokom skoro do kolena, obuven u obične cipele, bez čizama, i osećao je da mora odmah da počne da se kreće jer će inače umreti od smrzavanja. Pogledao je unaokolo, po čistini, u nadi da će dobiti neku ideju, da će mu proraditl intuicija, ali na kraju nasumično izabra pravac i zaputi se ulevo, tražeći tragove jelena ili kakvu drugu prirodnu stazu koja bi mu omogućila probijanje kroz šumu. Cela leva strana tela, od vrata do struka, pulsirala mu je od bolova. Nadao se da metak, dok je prolazio kroz njega, nije oštetio nijednu arteriju i da će isticanje krvi biti dovoljno sporo da mu dozvoli da makar dođe do Laure i da joj vidi lice, lice koje je voleo, samo još jedanput pre nego što umre. Godišnjica Denijeve smrti je padala u utorak, i premda Kris nijednom nije spomenuo značaj tog datuma, bio ga je svestan. Dečak je bio neuobičajeno tih. Veći deo tog tužnog dana proveo je ćuteći, igrajući se figuricama u dnevnoj sobi, što je inače bila igra koju su pratile zvučne imitacije laserskog oružja, sudaranja mačeva i zvuka rada motora svemirskih brodova. Kasnije se opružio na svom krevetu u spavaćoj sobi i čitao stripove. Opirao se svim Laurinim naporima da ga izvuče iz samonametnute izolacije, što je možda i bilo bolje – svaki njen napor da glumi veselost bio je providan, i on bi mogao da postane još depresivniji gledajući je kako se silno trudi da skrene svoje misli od njihovog tužnog gubitka. Telma, koja je nazvala samo dan ranije da ih izvesti da je odlučila da se uda za Džejsona Gejnsa, ponovo je pozvala te večeri u sedam i petnaest, prosto da ćaskaju, kao da uopšte nije svesna važnosti tog datuma. Laura se javila iz kancelarije, gde se još uvek borila sa gorko-crnom knjigom koja ju je opsedala

poslednjih godinu dana. „Hej, Šejnova, pogodi šta? Upoznala sam Pola Makartnija! Bio je u L.A. da bi pregovarao o ugovoru za ploču, i bili smo na istoj zabavi u petak uveče. Kad sam ga ugledala imao je veliko parče torte u ustima, rekao mi je zdravo, usta su mu bila umazana i bio je predivan. Rekao je da je gledao moje filmove, da misli da sam jako dobra i onda smo pričali – možeš li da poveruješ? – mora biti da smo ćaskali dvadesetak minuta i onda se desila najčudnija stvar od svega.“ „Otkrila si da si ga svukla dok ste razgovarali." ,,Pa, još uvek izgleda dobro, znaš, još ima anđeosko lice u koje smo se klele pre dvadeset godina, ali je ono sada obeleženo iskustvom, veoma produhovljeno i sa izuzetno privlačnom notom tuge oko očiju, i bio je jako zabavan i šarmantan. U početku sam možda i želela da mu pocepam odeću, da, i da konačno proživim svoju fantaziju. Ali što smo duže pričali to je on manje ličio na boga, sve više je izgledao kao osoba, i za samo tren, Šejnova, moja usta se osušiše i on postade samo jako fini, privlačan, sredovečan čovek. Sada, šta ti misliš o svemu tome?" „Šta bi trebalo da mislim?" ,,Ne znam", reče Telma. ,,Ja sam malo uznemirena. Zar ne bi trebalo da te živa legenda zaslepljuje malo duže nego samo dvadeset minuta pošto si je upoznala? Mislim, do sada sam upoznala mnoge zvezde i nijedna od njih nije ostala bogolika, ali ovo je bio Makartni.“ ,,Pa, ako te zanima moje mišljenje, njegov brz gubitak mitološkog položaja ne govori ništa loše o njemu, ali govori dosta toga dobrog o tebi. Dostigla si novu vrstu zrelosti, Ekersonova." „Znači li to da moram da prestanem da gledam filmove o tri Studžisa svake subote ujutro?" „Studžisi su dozvoljeni, ali tuče oko hrane su za tebe

definitivno stvar prošlosti." Kada je završila razgovor sa Telmom, u deset do osam, Laura se osećala malkice bolje, pa se sa gorko-crne knjige prebacila na priču o ser Tomiju Žapcu. Napisala je samo dve rečenice kada nebo iza prozora osvetli sevanje toliko jako da ona užasnuto pomisli da se radi o nuklearnom holokaustu. Udar groma koji je potom usledio prodrma kuću od temelja do krova, kao da se kugla mašine za rušenje zabila u neki od zidova. Ona skoči na noge, toliko iznenađena da se čak nije setila ni da pritisne ’sačuvaj’ na kompjuteru. Druga munja se prolomi kroz noć, učinivši da prozori počnu da svetlucaju kao ekran televizora, a grom koji ju je pratio bio je još glasniji od prve eksplozije. ,,Mama!“ Ona se okrenu i ugleda Krisa na vratima. „Sve je u redu“, reče ona. On dotrča do nje. Ona sede u fotelju sa pokretnim naslonom i povuče ga u krilo. „Sve je u redu. Ne boj se, dušo.“ „Ali ne pada kiša“, reče on. „Zašto toliko grmi kada ne pada kiša?“ Napolju, neverovatna serija sevanja praćena grmljavinom nastavila se gotovo ceo minut, a zatim je presahnula. Snaga celog događaja je bila tako velika da je Laura mogla da zamisli da će ujutro pronaći nebo kako slomljeno leži na tlu, u ogromnim komadima nalik na gigantsku ljusku od jajeta. Već nakon pet minuta hoda od čistine na koju je stigao, Stefan je bio primoran da zastane i da se nasloni na debelo stablo bora koje se granalo tik iznad njegove glave. Bol iz rane mu je izazivao talase znoja, ali on je i dalje drhtao na oštroj januarskoj hladnoći, osećajući preveliku vrtoglavicu da bi se podigao, a užasnut mogućnošću da sedeći zapadne u beskrajan

san. Zbog obešenih grana mamutskog bora iznad sebe, osećao se kao da je našao zaklon pod crnim ogrtačem Smrti, iz kojeg više neće moći da se isčupa. Pre nego što je smestila Krisa u krevet, Laura im je pripremila sladoled sa ukusom kokosa i badema i prelivom od čokolade. Pojeli su ga za kuhinjskim stolom, i činilo se kao da se dečakovo raspoloženje malo popravilo. Možda zato što je završetak te tužne godišnjice bio obeležen tako dramatično, bizarnost vremenskog fenomena je uspela da ih trgne iz razmišljanja o smrti i natera da razmišljaju o čudima. Bio je pun priča o munjama koje su udarile u zmaja povezanog žicom sa laboratorijom dr Frankenštajna, iz starog filma Džejmsa Vela, koji je prvi put gledao pre nedelju dana, i o sevanju koje je prepalo Paju Patka u crtaću, i o olujnoj noći iz „101. Dalmatinca” tokom koje je Kruela de Vil odlučila da sprovede svoju opaku pretnju upućenu malim tačkastim štencima. Kada ga je stavila u krevet i poljubila za laku noć, padao je u san sa osmehom – poluosmehom, tačnije – a ne namrgođen kakav je bio celog dana. Sedela je u stolici pored njegovog kreveta sve dok nije zaspao iako više nije bio uplašen i nije mu trebalo njeno prisustvo. Ostala je prosto zato što joj je bilo potrebno da ga malo posmatra. U devet i petnaest se vratila u svoju kancelariju, ali pre nego što je sela da radi, otišla je do prozora i gledala napolje, na zavejani travnjak ispred kuće, na crnu traku kamenom popločanog prilaznog puta koji je vodio ka udaljenoj magistralnoj cesti, a zatim podiže pogled ka noćnom nebu bez zvezda. Nešto u vezi sevanja ju je duboko uznemirilo: ne to što je bilo tako neobično, ne to što je bilo potencijalno opasno, nego zato što joj je ta vanserijska i skoro natprirodna snaga bila nekako... poznata. Činilo joj se kao da se prisećala neke slične olujne predstave koju je već doživela, ali nije mogia da se seti

kada. To je bio jedan nepoznat osećaj, sličan dežaviju, i nikako nije bledeo. Zatim je otišla u svoju sobu i proverila kontrolnu tablu alarmnog sistema, koja se nalazila u njenom ormanu, da bi se uverila da su svi senzori koji pokrivaju sve prozore i vrata uključeni. Ona ispod kreveta izvuče ,,uzi” sa produženim okvirom za municiju, koji je sadržao četiri stotine retkih, lakih mesinganih metaka. Ponese pušku sa sobom u kancelariju i spusti je na pod pored svoje stolice. Taman što je krenula da sedne, kad sevanje ponovo procepa noć, uplašivši je, i gotovo istog trena udari grom koji Laura oseti čak i u kostima. Još jedna munja i još jedan grom bljesnuše na prozorima kao niz sablasnih, avetinjskih lica sačinjenih od ektoplazmične svetlosti. Dok su se nebesa tresla u blještavim trzajima, Laura pojuri u Krisovu sobu da bi ga umirila. Na njeno iznenađenje, iako su ovo sevanje i gromovi bili šokantniji i iznenadniji nego prethodni, dečak se nije probudio, možda zato što mu se buka uklapala u ono što je sanjao – možda neki deo priče o štencima Dalmatinera u olujnoj noći kada su doživeli avanturu. Ponovo nije počela kiša. Sevanje i gromovi brzo utihnuše, ali njena nervoza ostade nesmanjena. Stefan ugleda čudne, potpuno crne oblike u tami, stvari koje su klizile između drveća i posmatrale ga očima još crnjim od njihovih tela, ali, iako su ga iznenadile i uplašile, on je znao da one nisu stvarne, već utvare koje je izlegao njegov sve zbunjeniji um. Teško koračajući, on nastavi napred uprkos hladnoći vazduha i vatri u telu, bockanju borovih iglica, oštrom trnju, sleđenom tlu koje mu je ponekad igralo pod nogama a ponekad se vrtelo kao gramofonska ploča. Bol u grudima, ramenu i ruci je bio toliko žestok da su ga opsedale delirične

slike pacova kako jedu njegovo meso unutar njegovog tela, mada nije mogao da shvati kako su dospeli tamo. Posle gotovo jednosatnog lutanja – koje mu se činilo kao da traje mnogo sati, čak dana, iako nisu mogli biti dani u pitanju jer nije izašlo sunce – on izađe na ivicu šume i na drugom kraju snegom pokrivene padine velike pola jutra ugleda kuću. Na ivicama prozora zatvorenih kapcima bilo je jedva vidljivog svetla. On stajaše u neverici, isprva ubeđen da kuća nije ništa stvarnija od oblika koji su ga pratili kroz šumu. Zatim poče da se kreće ka fatamorgani – za slučaj da se ipak ne radi o grozničavom snu. Kada je odmakao samo par koraka, bič munje puče kroz noć, pocepa nebo. Udarci su se ponavljali, i kao da ih je svaki naredni put vodila sve snažnija ruka. Stefanova senka je skakutala i vrtela se po snegu oko njega iako je on stajao privremeno sleđen od straha. Ponekad je imao dve senke jer su ga munje osvetljavale iz dva pravca istovremeno. Dobro obučeni lovci su ga već pratili „Putem sevanja”, rešeni da ga zaustave pre nego što bude imao priliku da upozori Lauru. Dok je sevanje prestajalo, on se ponovo zateturao ka kući. Dvaput pade, ustade, nastavi dalje, plašeći se da ako opet bude pao, više neće imati snage ni da se ponovo podigne, ni da vikne dovoljno jako da bi ga čuli. Zureći u ekran kompjutera, trudeći se da misli o ser Tomiju Žapcu umesto o sevanju, Laura se iznenada setila kada je već videla tako neprirodno olujno nebo: onoga dana kada joj je otac prvi put pričao o ser Tomiju Žapcu, kada je narkoman došao u dućan, kada je prvi put videla svog čuvara, onoga leta kada je imala osam godina. Sede potpuno ispravljeno u stolici.

Srce poče da joj tuče žestoko, brzo. Sevanje tako neprirodne snage znači nevolju specifične prirode, nevolju za nju. Nije mogla da se seti bilo kakvog sevanja na dan Denijeve pogibije niti onda kada se njen čuvar pojavio na groblju tokom sahrane njenog oca. Ali je sa potpunom sigurnošću koju nije mogla da objasni, ona znala da fenomen kojem je prisustvovala te večeri za nju ima užasno značenje – on je bio znak, i to ne dobar znak. Ona zgrabi ,,uzi" i krenu u obilazak gornjeg sprata, proveravajući sve prozore i Krisovu sobu, da bi se uverila da je sve kako treba da bude. Zatim požuri na donji sprat da i tamo pregleda prostorije. Dok je ulazila u kuhinju nešto lupi o zadnja vrata. Teško dišući od iznenađenja i straha, ona se okrenu u pravcu vrata, obrnu ,,uzi” i skoro zapuca. Ali, to nije bio baš određen zvuk obijanja vrata. Nije zvučao zastrašujuće, bio je tek nešto glasniji od kucanja i ponovio se dvaput. Učini joj se da čuje i glas koji je tiho doziva. Tišina. Ona se prikrade vratima i stade da osluškuje gotovo pola minuta. Ništa. To su bila sigurnosna vrata, model koji se sastojao od čelične ploče postavljene između dve orahove ploče debljine po pet centimetara, tako da se nije brinula o tome da bi je kroz njih provalnik mogao pogoditi. Pa ipak je oklevala da pravom linijom ode do njih i proviri kroz špijunku zato što se plašila da će kroz nju ugledati oko, priljubljeno sa druge strane, koje gleda u nju. Kada je konačno skupila hrabrost da proviri videla je verandu pod širokim uglom i čoveka, opruženog na betonu, raširenih ruku kao da je pao na leđa nakon što je pokucao na vrata. Zamka, pomisli ona. Zamka, prevara.

Zatim uključi spoljno svetlo i otpuza do prozora sa navučenim kapcima iznad ugrađenog stola. Oprezno podiže jednu letvicu kapka. Čovek na betonskom podu je bio njen čuvar. Njegove cipele i pantalone bile su stvrdnute od snega. Nosio je nešto što je izgledalo kao laboratorijski mantil, čiji je prednji deo bio taman, natopljen krvlju. Koliko je mogla da vidi, niko nije čučao na verandi ni na travnjaku iza nje, ali je ona morala da uzme u obzir i mogućnost da je neko mogao da ostavi njegovo telo kao mamac, da bi je naterao da izađe iz kuće. Otvoriti vrata noću, pod ovakvim okolnostima, bila bi čista ludost. Bez obzira na to, nije ga mogla ostaviti napolju. Ne svog čuvara. Ne ako je on povređen i umire. Laura pritisnu dugme za isključivanje alarma koje se nalazilo pored vrata, otključa sigurnosne brave i neodlučno stupi u zimsku noć, sve vreme držeći ,,uzi” na gotovs. Niko nije pripucao na nju. Na slabo osvetljenom travnjaku, pa sve do obližnje šume, ništa se nije micalo. Ona ode do svog čuvara, kleknu kraj njega i opipa mu puls. Bio je živ. Povuče mu očni kapak na gore. Bio je u nesvesti. Rana, koja se nalazila visoko na levoj strani njegovih grudi, izgledala je loše, iako je izgledalo da više ne krvari. Treninzi sa Henrijem Takahamijem i redovne samostalne vežbe su dramatično uvećale njenu snagu, ali ipak nije bila dovoljno jaka da sama, jednom rukom podigne ranjenog čoveka. Zato nasloni ,,uzi” uz zadnja vrata, ali otkri da ne može da ga podigne čak ni sa obe ruke. Učini joj se opasnim da vuče čoveka koji je bio tako teško povređen, ali je bilo još opasnije da ga ostavi na hladnoći noći, pogotovo kada ga je očigledno neko progonio. Ona uspe da ga, napola odižući a napola vukući, odvuče u kuhinju, gde ga položi na pod. Sa olakšanjem, opet uze ,,uzi”, zaključa sigurnosne brave i uključi alarm. On je bio zastrašujuće bled i hladan na dodir, tako da je

prvi neophodan korak bio da mu svuče cipele i čarape, zaleđene od snega. Dok se ona baktala sa njegovim levim stopalom a zatim i otpertlavala desnu cipelu, on je mrmljao na nekom stranom jeziku, izgovarajući reči isuviše nerazgovetno da bi ga prepoznala, a na engleskom je promrmljao nešto o eksplozivu, kapiji i „utvarama u drveću". Premda je znala da je on u delirijumu i da najverovatnije ne može da je razume ništa bolje nego što ona razume njega, govorila mu je umirujućim tonom: „Polako, samo se opusti, bićeš dobro; čim ti stopala oslobodim iz ovih kocki leda pozvaću lekara.“ Spominjanje lekara ga je brzo osvestilo. On ju je slabašno stegao za ruku i pogledao prodornim, uplašenim očima. ,,Ne lekar. Bežati... mora bežati..." ,,Ti nisi u stanju nikuda da ideš,“ odvrati mu ona. „Osim ambulantnim kolima u bolnicu." „Beži odavde. Brzo. Oni stižu... uskoro stižu..." Ona baci pogled ka „uziju”. ,,Ko će doći?“ ,,Ubice“, reče on žurno. ,,Da me ubiju iz osvete. Ubiće tebe, ubiće Krisa. Stižu. Sada.“ U tom trenutku nije bilo delirijuma ni u njegovim očima ni u njegovom glasu. Njegovo bledo, znojem obliveno lice više nije bilo opušteno, već zgrčeno od straha. Svi njeni treninzi sa oružjem i u borilačkim veštinama više nisu izgledali kao histerične mere predostrožnosti. „Dobro", reče ona, „krećemo čim pregledam tu tvoju ranu i vidim da li mora da se previje." ,,Ne! Sada. Beži odmah." ,,Ali...“ „Odmah", navaljivao je. Njegove oči su imale tako užasnut izraz da je ona gotovo postala ubeđena da ubice o kojim on govori uopšte nisu obični ljudi, nego bića natprirodne vrste,

bezdušni, okrutni i nepopustljivi demoni. ,,U redu", reče ona. „Odmah ćemo krenuti." Njegova ruka pusti njenu. Pogled mu se zamuti i on poče nejasno, besmisleno da mrmlja. Dok je žurila kroz kuhinju ka stepenicama koje vode na sprat da bi probudila Krisa, čula je kako njen čuvar pospano ali zabrinuto priča o „velikoj crnoj mašini smrti", što joj ništa nije značilo, ali ju je bez obzira na to uplašilo.

Drugi deo ================================ POTERA Dugačka navika življenja čini nas neradim umiranju. - ser Tomas Braun

Pet ---------------------------------------------------------------------------- ARMIJA SENKI 1 Laura upali lampu i prodrma Krisa. „Obuci se dušo. Brzo." „Šta je bilo?“, upita on pospano, trljajući oči svojim malim pesnicama. „Neki loši momci stižu, i mi moramo da idemo pre nego što oni dođu. Sada, požuri." Kris je proveo godinu dana ne samo u žalosti za ocem nego i pripremajući se za trenutak kada će varljivo mirni događaji svakodnevnog života biti prekinuti još jednom eksplozijom haosa koji leži u srži ljudske egzistencije, haosa koji s vremena na vreme eruptira poput aktivnog vulkana, baš kao što se i desilo one noći kada je ubijen njegov otac. Kris je posmatrao kako njegova majka postaje prvoklasni strelac, video je kako ona pribavlja arsenal oružja, pohađao je časove saomoodbrane zajedno sa njom, i kroz sve to on je zadržao gledišta i ponašanje deteta, tako da je manje-više bio poput ostale dece, osim što je bio razumljivo tužan zbog očeve smrti. Ali sada, u momentima krize, on nije reagovao primereno jednom osmogodišnjaku; nije kukao i postavljao nepotrebna pitanja; nije bio svadljiv, tvrdoglav i nerad da posluša. Zbacio je prekrivače i smesta skočio iz kreveta, pa je požurio do ormana. „Naći ćemo se u kuhinji", reče Laura. „Važi mama.“ Bila je ponosna zbog njegove odgovome reakcije i laknulo joj je što ih on neće zadržati, ali se i rastužila što on sa samo osam godina zna dovoljno o kratkoći i grubosti života da

na krizu odgovara brzinom i smirenošću odraslog čoveka. Laura je nosila farmerke i plavu flanelsku košulju na kockice. Kada je ušla u svoju spavaću sobu, trebalo je samo još da navuče vuneni džemper, da skine patike i obuje impregnirane zimske čizme koje su se pertlale pri vrhu. Bila je sklonila svu Denijevu odeću, tako da sada nije imala kaput za ranjenika u kuhinji. Međutim, imala je mnogo ćebadi, pa je zgrabila dva iz ormana za rublje, koji je stajao u hodniku. Sledeći korak joj je bio da ode u svoju kancelariju, otvori sef i iz njega izvadi čudni crni pojas sa bakarnom opremom koji joj je čuvar dao pre godinu dana. Ugurala ga je u svoju torbu. U prizemlju se zaustavila kraj ormana u ulaznom hodniku i iz njega uzela plavu perjanu jaknu i „uzi” koji je visio sa unutrašnje strane vrata. Dok se kretala kroz kuću osluškivala je ne bi li čula neke neobične zvuke – glasove u noći oko kuće ili zvuk automobilskog motora – ali sve je bilo tiho. U kuhinji, ona spusti poluautomatsku pušku na sto, pored one koja je tamo već bila, zatim kleknu kraj svog čuvara koji je ponovo bio bez svesti. Ona otkopča njegov laboratorijski mantil mokar od snega, zatim i njegovu košulju, i poče da pregleda ranu na njegovim grudima. Bila je visoko, u levom ramenu, prilično iznad srca, što je bilo dobro, ali izgubio je dosta krvi – odeća mu je bila njome natopljena. ,,Mama?“ Kris je stajao na vratima, obučen za zimsku noć. „Uzmi jedan ’uzi’ sa stola, uzmi i treći koji je sa unutrašnje strane vrata ostave i odnesi ih u ’džip’." „To je on“, reče Kris, razrogačivši se. „Da, jeste. Pojavio se ovakav – gadno povređen. Osim ’uzija’, uzmi dva pištolja: jedan iz one tamo fioke a drugi iz trpezarije. I budi pažljiv da ne bi slučajno..." ,,Ne brini mama“, prekide je on, krećući na posao.

Što je nežnije mogla ona prevrnu čuvara na desnu stranu – na šta je on zaječao, ali se nije osvestio – da bi videla da li postoji izlazna rana na njegovim leđima. Da. Metak je prošao kroz njega i izašao ispod plećke. I leđa su mu bila oblivena krvlju, ali ni ulazna ni izlazna rana više nisu jako krvarile. Ako je i postojalo ozbiljnije krvarenje, ono je bilo unutrašnje, i ona ga nije mogla ni pronaći ni lečiti. Ispod odeće je nosio onaj čudni pojas. Ona mu ga skide. Pojas nije mogao da stane u središnju pregradu njene torbe, tako da je morala da ga ugura u bočni džep tašne koji se zatvarao rajsferšlusom, i to pošto je iz njega istresla sve što je u njemu bilo. Zatim ponovo zakopča njegovu košulju i zastade da razmisli da li da mu skine mokar mantil. Zaključi da bi bilo isuviše komplikovano da mu izvuče ruke iz rukava. Okrećući ga pažljivo sa jedne strane na drugu, ona uspe da postavi sivo vuneno ćebe ispod i oko njega. Dok je Laura umotavala ranjenika, Kris je nekoliko puta sa oružjem odlazio do „džipa”, koristeći unutrašnja vrata koja su spajala perionicu i garažu. Zatim je ušao u kuhinju sa ravnim kolicima, oko pola metra širokim i oko metar dugačkim – praktično drvenom platformom na točkićima – koja su slučajno ostavili neki radnici koji su im isporučivali nameštaj pre skoro godinu i po dana. Vozeći ih prema ostavi kao da su skejtbord, on reče: „Moramo poneti i sanduk sa municijom, ali je on pretežak da bih ga nosio. Staviću ga na ovo.“ Zadovoljna zbog njegove inicijative i mudrosti, ona odvrati: „Imamo po dvanaest metaka u dva pištolja i hiljadu dvesta metaka u tri ’uzija’, tako da mislim da nam neće trebati više, bez obzira na to šta će se desiti. Donesi kolica ovamo. Požuri. Pokušavala sam da smislim kako da ga odnesemo do

kola a da ga ne drmamo jako. To mi izgleda kao najsrećnije rešenje." Brzo su delovali, kao da su obučeni za baš ovu vrstu uzbune, pa ipak se Lauri činilo da sve to predugo traje. Ruke su joj se tresle a stomak joj se neprekidno grčio. Očekivala je da će neko u svakom trenutku početi da udara u vrata. Kris je držao kolica u mestu dok je Laura podizala na njih ranjenika. Kada je uspela da na kolica smesti njegovu glavu, ramena, leđa i zadnjicu, bila je u stanju da mu podigne noge i da ga gurne kao da je on imao točkove. Kris je sagnut jurio pored prednjih točkova, držeći jednom rukom onesvešćenog čoveka za desno rame da bi sprečio da sklizne sa kolica i da bi kolica sprečio da se otkotrljaju ispod njega. Imali su malo problema da ga prenesu preko praga vrata na suprotnom kraju perionice, ali su uspeli da ga dovuku u garažu namenjenu za tri automobila. Sa leve strane je stajao „mercedes”, sa desne „džip”, a mesto u sredini je bilo prazno. Odvezli su Laurinog čuvara do „džipa”. Kris je već bio otvorio zadnja vrata. Čak je razmotao i malu prostirku za vežbanje da bi poslužila kao dušek. ,,Ti si sjajno dete“, reče mu Laura. Udruženim snagama oni su uspeli da prebace ranjenika sa kolica u prtljažnik. „Donesi drugo ćebe i njegove cipele iz kuhinje", reče Laura Krisu. Dok se dečak vratio noseći te predmete, Laura je već uspela da položi svog čuvara na leđa tako da je ležao ravno na prostirci za vežbanje. Njegova gola stopala su prekrili drugim ćebetom, a raskvašene cipele su stavili kraj njega. Laura je zatvorila zadnja vrata i rekla: „Krise, sedi na prednje sedište i veži se.“ Zatim je pojurila nazad, u kuću. Njena torba, u kojoj su bile sve njene kreditne kartice, nalazila se na stolu – ona je

prebaci preko ramena. Uze treći ,,uzi” i zaputi se ka perionici, ali pre nego što je načinila tri koraka, nešto pogodi ulazna vrata sa neverovatnom silinom. Ona se okrete, oružja na gotovs. Nešto ponovo tresnu o vrata, ali čeličnu ploču i sigurnosne brave nije bilo lako probiti. Onda poče ozbiljna noćna mora. Zaštekta poluautomatska puška i Laura se baci pored frižidera, tražeći zaklon. Pokušavali su da raznesu zadnja vrata, ali je teška čelična ploča u središtu vrata odbijala napade. Vrata su se ipak tresla, i meci su probijali zid sa obe strane ojačanog dovratka, bušeći rupe kroz malter. Prozori na dnevnoj sobi i kuhinji eksplodiraše kada je počeo napad iz druge poluautomatske puške. Metalni kapci na prozorima zaigraše u šarkama. Njihove metalne letvice oštro zazvoniše kada tanad počeše da dobuju kroz njih, a neke se i saviše, ali uspele su da zadrže najveći deo slomljenog prozorskog stakla koje je padalo po prozorskoj dasci pa na pod. Vrata radne sobe su napukla i rascepila se kako su meci prolazili kroz njih, parčići cigle su otpadali sa zida, meci su rikošetirali o bakarni držač za posuđe, a posuđe je bilo ulubljeno i iskrzano. Viseći sa kuka pričvršćenih za plafon, bakarni lončići i tiganji su mnogo puta bili pogođeni, proizvodeći pri tome mnoštvo različitih zvukova. Jedna sijalica na lusteru puče. Metalni kapak na prozoru iznad ugrađenog stola je na kraju bilo istrgnut iz šarki i pet-šest metaka se zabi u vrata frižidera, na samo nekoliko centimetara od Laure. Njeno srce je bubnjalo, a nalet adrenalina je njena čula učinio gotovo bolno oštrim. Želela je da potrči ka „džipu” u garaži i da pokuša da se izvuče pre nego što oni shvate da odlazi, ali neki primarni ratnički nagon joj je nalagao da ostane tu gde je. Ona se priljubi uz frižider, tako da nije bila na liniji vatre, nadajući se da je neće pogoditi metak iz rikošeta.

Ko su, dođavola, ovi ljudi?, pitala se besno. Paljba prestade, a njeni instinkti se pokazaše ispravnim: baraž su pratili strelci lično. Oni se stuštiše u kuću. Prvi se uzvera kroz razbijeni prozor iznad kuhinjskog stola. Ona se odmače od frižidera i zapuca, odbacivši ga nazad na verandu. Drugi čovek, obučen u crno kao i prvi, upade kroz polomljena vrata na dnevnoj sobi – videla ga je kroz lučni prolaz tren pre nego što je on video nju – i ona okrenu ,,uzi" u tom pravcu, otvorivši vatru, uništivši automat za kafu, otkinuvši dobar deo kuhinjskog zida pored lučnog prolaza, a zatim pokosivši i njega baš kada je okretao cev oružja ka njoj. Ona je vežbala sa „uzijem”, ali ne u skorije vreme, i bila je iznenađena koliko ga je lako kontrolisati. Iznenadilo ju je i to koiiko se zgadila nad neophodnošću da ubija iako su oni nameravali da ubiju nju i njeno dete; mučnina ju je zapljuskivala poput talasa masnog blata, ali je ona suzbila nagon za povraćanjem koji joj se dizao u grlu. Treći čovek je takođe upao u dnevnu sobu, i ona je bila spremna da i njega ubije, bez obzira na to koliko joj je bilo muka od ubijanja, ali on se bacio unazad, van linije vatre, kada je video da je njegov prethodnik raznet. A sada, „džip”. Laura nije znala koliko ubica ima izvan kuće, možda ih je bilo samo trojica – dvojica su bili mrtvi, a treći je još uvek živ – ali bez obzira na to koliko ih je oni sigurno nisu očekivali da će naići na ovako odvažan doček sa toliko pucnjave, nema šanse, ne od strane žene i malog dečaka, a da su pri tome znali da je njen čuvar ranjen i nenaoružan. Verovatno su sada bili zapanjeni, traže zaklon i procenjuju situaciju, planirajući sledeći korak. To bi mogla biti njena prva i poslednja prilika da pobegne. Ona potrča kroz perionicu pa u garažu. Videla je da je Kris upalio auto kada je čuo pucnjavu; plavičast dim izduvnih gasova oštrog mirisa kuljao je iz auspuha. Dok je trčala ka „džipu”, vrata garaže počeše da se

otvaraju – Kris je očigledno pritisnuo dugme za otvaranje vrata na daljinskom upravljaču onog trenutka kada ju je spazio. Kada je sela za volan garažna vrata su bila za trećinu otvorena. Ona nagazi gas. ,,Lezi!“ Kris je smesta posluša, kliznuvši u sedištu do ispod nivoa stakla, a Laura otpusti kvačilo. Zbog velikog ubrzanja i naglog kretanja ostavila je trag guma na podu, zakačila je vrata garaže koja su se još uvek otvarala za par santimetara, tako da je otkinula radio antenu na kolima, i odjurila u noć. Velike gume na „džipu”, iako nisu bile u lancima, imale su duboko izbrazdanu površinu. One su grabile kroz zaleđenu bljuzgavicu i šljunak, koji su predstavijali površinu prilaznog puta, nalazeći oslonac za pogon bez problema, sipajući naokolo šrapnele leda i kamena. U blizini nje, sa njene leve strane, pojavi se čovek obučen u crno, koji je trčao preko travnjaka ispred kuće, prteći kroz sneg na oko petnaest metara udaljenosti, a izgledao je tako bezoblično da je mogao biti i senka da nije bilo čegrtanja paljbe iz automatskog oružja, koja se mogla čuti uprkos vrištanju motora auta. Meci zadobovaše po stranama „džipa” i prozor iza nje se rasprsnu, ali prozor pored nje ostade nedirnut. Dok je vetar zavijao kroz polupano staklo, oni počeše da ubrzavaju i da izlaze van dometa, tako da ih je samo nekoliko sekundi delilo od bezbednosti. Učinilo joj se da je čula kako još metaka pogađa metalnu oplatu auta i nadala se da nijedna guma nije bila pogođena, i da se možda radi o šljunku i ledu koje je uzburkao' „džip“. Kada je, na kraju prilaznog puta, izašla na magistralni put postala je sigurna da je van dometa oružja. Počevši da zaokreće nalevo, bacila je pogled na retrovizor i ugledala, na velikoj udaljenosti, par upaljenih farova u otvorenoj garaži. Ubice su u njenu kuću stigle bez svog vozila – samo bog zna kako su

putovali, možda su koristili i one čudne pojaseve – i sada su uzeli njen „mercedes” da bi je gonili. Laura je prvobitno nameravala da skrene nalevo i da krene nadole, pored Raning Sprinsa pa pored skretanja za jezero Erouhed, i da izađe na autoput koji vodi u San Bernardino, gde je bilo mnogo ljudi i samim tim je bilo bezbednije, gde je ljudi obučeni u crno sa automatskim oružjem neće tako otvoreno napadati, i gde može da nađe medicinsku negu za svog čuvara. Ali, kada je iza sebe ugledala upaljene farove, reagovala je u skladu sa unutrašnjim nagonom za opstanak i skrenula nadesno, krenuvši u pravcu severoistoka, prema jezeru Big Ber. Da je skrenula nalevo morali bi da prođu onim omrznutim delom puta u dužini od oko pola kilometra nadole gde je, pre godinu dana, bio ubijen Deni i Laura je intuitivno – gotovo sujeverno – osećala da je najopasnije mesto na celom svetu za njih upravo ta padina crnog asfalta. Njoj i Krisu je bilo suđeno da dvaput poginu na tom mestu: prvi put kada je kamion Robertsonovih izgubio kontrolu; drugi put kada je Kokoška otvorio vatru. Ponekad bi zapazila da se i povoljni i zlokobni šabloni u životu, ako su jednom sprečeni, sudbinski bore da se ponove i tako ostvare te predodređene događaje. Iako nije imala nikakav razuman razlog za ubeđenje da će poginuti ako se budu zaputili nadole ka Raning Springsu, u srcu je znala da ih smrt zaista tamo čeka. Kada su izašli na magistralni put i krenuli ka Big Beru, putem oivičenim visokim tamnim zimzelenim drvećem, Kris se ispravi u sedištu i pogleda unazad. „Idu za nama“, reče mu Laura, ,,ali mi ćemo im pobeći." „Jesu li to oni isti koji su sredili tatu?“ ,,Da, mislim da jesu. Ali tada nismo znali za njih, pa nismo bili spremni." „Mercedes” je sada bio na putu za njima, ali ga većinu vremena nisu mogli videti jer je put imao uspone, nizbrdice i

krivine, tako da su brda i zaokreti zaklanjali dva vozila. „Mercedes” je bio oko dvesta metara iza njih, ali se verovatno približavao jer je imao snažniji motor i mogao je da dostigne veću brzinu od „džipa”. ,,Ko su oni?“, upita Kris. „Nisam sigurna, dušo. A ne znam ni zašto hoće da nas povrede. Ali znam šta su oni. Oni su siledžije, ološ, naučila sam ja sve o takvim tipovima pre mnogo godina, još u Kasvel Holu, i znam da je jedini način da se nosiš sa ljudima poput njih to da im se suprotstaviš, da uzvratiš, jer oni poštuju samo snagu.“ „Bila si sjajna tamo, mama." ,,I ti si bio vraški dobar, klinjo. Bila je jako mudro što si upalio ’džip’ kada si čuo pucnjavu i što si pokrenuo vrata garaže kada si video da stižem. To nas je verovatno spasilo." Iza njih, „mercedes” je smanjio rastojanje na oko stotinak metara. On je bio sportsko vozilo, model 420 SEL, koje se odlično ponašalo na putu, mnogo bolje od „džipa”. „Brzo nas stižu, mama.“ ,,Znam.“ „Stvarno brzo.“ Kada su se približili istočnoj strani jezera, Laura je morala da prikoči zbog neke krntije koja se našla ispred njih – pikap sa polomljenim zadnjim svetlom i zarđalim branikom koji se držao u jednom komadu samo zahvaljujući samolepljivim nalepnicama na kojima je pisalo: Stajem zbog plavuša i Vozilo člana mafije, što je trebalo da bude smešno. On je brektao uz put brzinom od oko pedeset kilometara na sat, što je bilo ispod dozvoljene brzine. Ako bi Laura oklevala „mercedes” bi im se približio – bio bi dovoljno blizu da ubice ponovo upotrebe oružje. Bili su na delu puta gde je zabranjeno preticanje, ali ona je mogla dobro da vidi dovoljno parče puta da bi se upustila u preticanje, tako da je zaokrenula oko pikapa, snažno nagazila gas, prestigla ga i vratila se u svoju traku. Gotovo istog

momenta ispred nje pojavio se i „bjuik , koji je išao oko šezdeset na sat, pa je i njega pretekla, i to pre nego što je put postao previše vijugav da bi „mercedes” uspeo da pretekne pikap. „Oni su se zaglavili pozadi!", povika Kris. Laura dodade gas, tako da je vozila brzinom od devedeset kilometara na sat, prebrzo za neke krivine iako je ona uspevala da ih održi na putu. Pomislila je da će im ipak pobeći. Ali, u blizini jezera put se odvajao, a ni „bjuik” ni stari „fordov” pikap nisu krenuli za njom uz južnu obalu, u pravcu grada Big Bera – oba vozila su skrenula prema Fonskinu i severnoj obali, tako da je put između nje i „mercedesa” bio prazan. „Mercedes” je odmah počeo da smanjuje razdaljinu. Sada je svuda u okolini bilo kuća: i na uzbrdici sa desne strane i na nizbrdici koja se spuštala do jezera, sa leve strane. Neke od njih nisu bile osvetljene, verovatno vikendice koje su korištene samo tokom leta i vikenda, ali su se svetla ostalih kuća videla kroz drveće. Laura je znala da bi, ako bi skrenula na neki od tih putića i prilaznih puteva, stigla do stotinu kuća u koje bi ona i Kris bili primljeni. Ljudi bi im otvorili svoja vrata bez oklevanja. Ovo ovde nije bio grad – u gradiću okruženom planinama ljudi nisu bili odmah podozrivi prema noćnim posetiocima. „Mercedes” se približio na oko sto metara, a njegov vozač joj je davao znak svetlima, uključujući naizmenično dugačka i kratka svetla, kao da joj radosno govori: Hej Laura, stižemo te, dočepaćemo te se, mi smo aveti, mi smo stvarni i niko nam ne može večno bežati jer mi stižemo, mi stižemo. Ako pokuša da nađe utočište u nekoj od obližnjih kuća, ubice će je verovatno pratiti i ubiće ne samo nju i Krisa nego i ljude koji bi im pružili sklonište. Ti prokletnici bi možda oklevali da je prate u centar Sen Bernardina, Riversajda ili možda čak i Redlenda, gde bi sigurno privukli pažnju policije,

ali ne bi ih zaplašila šačica posmatrača, jer bez obzira na to koliko bi ljudi pobili, oni bi bez sumnje izbegli hapšenje pritiskanjem žutog dugmeta na svojim pojasevima i nestajanjem, baš kao što je i njen čuvar nestao pre godinu dana. Laura nije imala predstavu o tome gde oni nestaju, ali je podozrevala da je to mesto gde ih policija nikada ne bi mogla naći. Nije htela da izlaže opasnosti nedužne ljude, tako da je prošla pored kuća bez usporavanja. „Mercedes” je bio na oko pedeset metara iza njih i brzo se približavao. ,,Mama...“ „Vidim ih, dušo.“ Krenula je ka gradu Big Bera, ali njemu, nažalost, taj epitet nije pristajao. On ne samo što je bio manji od grada nego nije bio velik ni kao neko selo; pre je to bio zaselak. Nije bilo dovoljno ulica da bi mogla da se nada da će zavarati trag svojim progoniteljima, a broj policajaca je bio neprimeren da bi se suprotstavio fanaticima naoružanim poluautomatskim puškama. Iz suprotnog smera su se videla svetla automobila koji su prolazili pored njih, a u njenoj traci se našao sivi „volvo”, iza kojeg je ona izletela i gotovo sletela sa puta, ali nije imala druge, jer joj se sada „mercedes” približio na oko četrdeset metara. Ubice su pretekle „volvo” podjednako neoprezno kao i ona. „Kako je naš saputnik?", upita Laura. Bez otkopčavanja svog sigurnosnog pojasa, Kris se okrenu i pogleda u zadnji deo „džipa“. „Mislim da izgleda dobro. Prilično odskače unaokolo." ,,To ne mogu da sprečim." ,,Ko je on, mama?“ ,,Ne znam baš mnogo šta o njemu", odvrati ona, ,,ali kada se izvučemo iz ove gužve ispričaću ti sve što znam. Nisam ti ranije govorila zato što... pretpostavljam zato što nisam znala šta