Din Kunc - Sevanje

Zašto da ne? Karl i Nina su voleli decu. Imali su dovoljno Ijubavi za punu kuću dece, za hiljadu dece. „Šejnova", reče ona glasno, ,,ti si genije." Zatim je otišla u kuhinju i počela da priprema sebi užinu sa namerom da je ponese u svoju sobu. Sipala je mleko u čašu, zagrejala kroasan u pećnici i uzela jednu jabuku iz frižidera dok je razmatrala načine na koje bi mogla izložiti temu bliznakinja pred Dokvajlerove. Plan je bio toliko prirodan da, do trenutka kada je ponela svoju užinu ka duplim vratima koja su razdvajala kuhinju od trpezarije i otvorila ih gurnuvši ih ramenom, nije uspela da smisli nijedan način na koji bi mogao propasti. Jegulja ju je čekao u trpezariji. On ju je zgrabio i tresnuo o zid toliko jako da joj je izbio vazduh. Jabuka i kroasan sleteše sa tacne, tacna joj izlete iz ruke, on udarcem izbi čašu mleka iz njene druge ruke tako da ona pogodi trpezarijski sto bučno se razbivši. On je povuče od zida, a onda je ponovo tresnu o njega. Bol joj sevnu niz kičmu, pogled joj se zamagli, ali je ona znala da ne sme da se onesvesti, pa se držala čvrsto, uporno istrajavajući iako je bila preplavljena bolom, bez vazduha i polusvesna. Gde je njen čuvar? Gde? Šener je priljubio svoje lice uz njeno, i strah je izgleda izoštrio njena čula, jer je postala potpuno svesna svakog detalja na njegovom licu iskrivljenom od besa: još uvek crvenih tragova šivenja na mestu gde mu je iskidano uvo ponovo prikačeno za glavu, crnih uboja u naborima oko nosa, ožiljaka od akni na njegovoj brašnavo beloj koži. Njegove zelene oči bile su previše čudne da bi bile ljudske, bile su tuđinske i svirepe poput mačjih. Njen čuvar će svakoga trena doći i skinuti Jegulju sa nje, svući ga sa nje i ubiti ga. Svakog trena. „Imam te“, rekao je Jegulja piskavim, ludačkim glasom, „sada si moja, dušo, i reći ćeš mi ko je bio taj kučkin sin, onaj koji me je prebio, i ja ću mu razneti glavu.“

Držao ju je za nadlaktice, prsti su mu se zabili u njeno meso. Podigao ju je sa poda do visine svojih očiju, i nabio je uza zid. Stopala su joj landarala u vazduhu. ,,Ko je to kopile?" Bio je isuviše jak spram svoje veličine. Odaljio ju je od zida, a onda je ponovo tresnuo o njega, sve vreme je držeći u visini svojih očiju. „Reci mi, dušo, ili ću ja otkinuti tvoje uvo.“ Svakog trena. Svakog trena. Bol je i dalje bubnjao kroz njena leđa, ali je bila u stanju da udahne vazduh, iako je sve što je uspevala da udahne bio njegov dah, kiseo i gadan. „Reci mi, dušo.“ Mogla je umreti čekajući intervenciju svog anđela-čuvara. Ona ga šutnu u prepone. Bio je to savršen udarac. Noge su mu bile široko rastavljene, i bio je toliko nenaviknut da mu neka devojčica uzvrati udarac da ga uopšte nije video. Njegove oči se raširiše – u tom trenutku su izgledale čak ljudski – i on ispusti dubok, prigušen zvuk. Ruke mu spadoše sa nje. Laura pade na pod, a Šener se zatetura unazad, izgubi ravnotežu, pade na ivicu trpezarijskog stola i presamiti se pored njega, na kineskom tepihu. Gotovo oduzeta od bola, šoka i straha, Laura nije uspevala da ustane. Drvene noge. Mlitave. Pa, puzi. Mogla je da puzi. Što dalje od njega. Što brže. Prema zasvođenom hodniku trpezarije. Nadajući se da će uspeti da ustane dok stigne do dnevne sobe. Jegulja je zgrabi za levi skočni zglob. Ona pokuša da se šutanjem oslobodi. Nije uspela. Drvene noge. Šener ju je držao. Ledeni prsti. Mrtvački ledeni. On ispusti tanak, piskav zvuk. Izopačen. Ona spusti ruku na mlekom natopljeni deo tepiha. Ugleda slomljeno staklo. Tanki vrh staklene čaše se razbio. Teška osnova čaše je ostala netaknuta, sa nazubljenim ivicama. Sa njih su se cedile kapljice I mleka. Još uvek zadihan, napola obamro od bola, Jegulja zgrabi Laurin drugi skočni

zglob. On se uz trzanje i bacakanje dovuče do nje. I dalje je pištao. Kao ptica. Namerio je da se baci preko nje. Da je prikuca. Ona zgrabi slomljeno staklo. Poseče svoj palac. Ne oseti ništa. On otpusti njene zglobove i ščepa je za butine. Ona se prevrnu na leđa. Kao da je ona jegulja. Gurnu polomljeni kraj čaše ka njemu, ne nameravajući da ga njime ubode, nadajući se da će ga samo odbiti. Ali on se navaijivao na nju, padao na nju, a tri vrha na čaši behu uperena u njegov vrat. On pokuša da se odvoji. Čaša se iskrenu. Delovi stakla se zariše u njegovo meso. Krkljajući, gušeći se, on je pribi za pod svojim telom. Krv poteće iz njegovog nosa. Ona se zakoprca. On se prstima zari u nju. Kolenom je snažno udari u kuk. Usta mu behu na njenom vratu. Ujede je. Samo je gricnuo. Ujeo bi je još više da mu je dozvolila. Ona ga odgurnu. Dah mu je zviždao i hroptao iz povređenog grla. Ona se oslobodi kliznuvši. On je ponovo zgrabi. Ona ga šutnu. Noge su je sada bolje slušale. Udarac je bio jak. Zatim ona poče da puzi prema dnevnoj sobi. Uspe da se uhvaii za ivicu dovratka zasvođenog hodnika. Podiže se na noge. Baci pogied unazad. I Jegulja je stajao, sa podignutom trpezarijskom stolicom kao batinom. On zamahnu njome. Ona je izbeže. Stolica pogodi dovratak zasvođenog hodnika sa treskom. Ona se zatetura u dnevnu sobu, krenu ka foajeu, vratima, spasu. On baci stolicu na nju, pogodi je u rame. Ona pade, otkotrlja se. Pogleda gore. Naginjao se nad nju, zgrabivši je za levu ruku. Njena snaga je bledela. Tama je pulsirala na ivici njenog vinog polja. On je zgrabi za drugu ruku. Bila je gotova. Sigurno bi bila gotova da staklo u njegovom vratu konačno nije pronašlo put do još jedne arterije. Krv je iznenada pokuljala iz njegovog nosa. On pade na nju, užasno težak mrtav. Nije mogla da se pomeri, jedva je disala, i morala je da se bori da bi održala svest. Kroz sablasne zvuke svojih prigušenih jecaja, Laura začu otvaranje vrata. Korake. „Laura? Stigla sam.“

To je bio Ninin glas, poletan i veseo u prvi mah, a zatim kreštav od straba: „Laura? O, bože, Laura!" Laura se borila da odgurne mrtvo telo sa sebe, ali bila je u stanju samo da se napola izmakne, dovoljno taman da vidi Ninu kako stoji u foajeu. Žena je na trenutak bila paralisana od šoka. Zurila je u svoju krem i breskva i morezelenu dnevnu sobu, pre ukusno dekorisanu ali sada anarhično istaknutu grimiznim mrljama. Zatim se njene ljubičaste oči vratiše na Lauru i ona se trže iz transa. „Laura, o, bože, Laura.“ Ona napravi tri koraka ka njoj, naglo zpstade presamitivši se, povijajući se kao da je udarena u stomak. Ispustila je čudan zvuk: „Uh, uh, uh, uh, uh.“ Pokušala je da se ispravi. Lice joj je bilo iskrivljeno. Nikako nije uspevala da stane uspravno, i na kraju se zgrči na podu i utihnu. Ovo nije trebalo da se dogodi. Nije bilo u redu, dođavola. Nova snaga, proizvod panike i ljubavi prema Nini, ispuni Lauru. Ona uspe da se izmigolji ispod Šenera i brzo odbaulja do svoje pomajke. Nina je bila mlitava. Njene prelepe oči bebu širom otvorene, staklaste. Laura spusti svoju krvavu ruku na Ninin vrat, tražeći puls. Pomisli da ga je osetila. Slabašan, neujednačen, ali je postojao. Laura povuče jastuče sa stolice i stavi ga pod Nininu glavu, pa otetura do kubinje u kojoj su se nalazili brojevi policije i vatrogasaca, napisani pored telefona okačenog za zid. Drhtavo, prijavila je Ninin srčani udar i dala je vatrogascima adresu kuće. Kada je spustila slušalicu, znala je da će sve biti u redu jer

je već jednog roditelja izgubila zbog srčanog udara, svog oca, i bilo bi jednostavno preterano apsurdno da i Ninu izgubi na isti način. U životu je bilo apsurdnih momenata, da, ali sam život nije bio apsurdan. Život je bio čudan, težak, čudesan, dragocen, beznačajan, misteriozan, ali ne prosto apsurdan. Znači, Nina će živeti jer Ninina smrt nema nikakvog smisla. Još uvek preplašena i zabrinuta, ali malo bolje, Laura požuri u dnevnu sobu i kleče kraj svoje pomajke, zagrlivši je. Njuport Bič je imao prvoklasnu službu za hitne slučajeve. Hitna pomoć je stigla samo tri ili četiri minuta nakon Laurinog poziva. Dvojica lekara su bili efikasni i dobro opremljeni. Međutim, posle samo nekoliko minuta oni su proglasili Ninu mrtvom, i bez sumnje je bila mrtva istog trena kada se srušila. 10 Nedelju dana nakon Laurinog povratka u Mekajlor, a osam dana pre Božića, gospođa Bovmejn je premestila Tami Hajnsen u sobu Ekersonovih, na četvrti, upražnjeni krevet. U jednom neuobičajenom privatnom razgovoru sa Laurom, Rut i Telmom socijalna radnica je objasnila svoje motive za to premeštanje: ,,Ja znam da vi tvrdite da Tami nije srećna sa vama, ali izgleda da se sa vama bolje uklapa nego sa bilo kim drugim. Bila je u nekoliko različitih soba, ali druga deca je jednostavno ne trpe. Ne znam šta je to sa tom devojčicom što je čini izgnanikom, ali činjenica je da obično završi kao džak za udaranje za svoje cimerke." Kada su se vratile u svoju sobu, a pre nego što je Tami pristigla, Telma se smestila na pod u osnovni joga položaj – nogu presvijenih poput pereca, peta uz kukove. Nju je zainteresovala joga kada su Bitlsi počeli da odobravaju

istočnjačku meditaciju, i izjavila je da će, kada bude konačno upoznala Pola Makartnija (što je njena nepobitna sudbina), ’biti lepo ako budemo imali nešto zajedničko, što će se i desiti ako budem mogla da sa izvesnim autoritetom pričam o ovom jogasranju.’ Sada je, umesto da meditira, ona rekla: „Šta bi ta krava uradila da sam rekla: ’Gospođo Bovmejn, deca ne vole Tami zato što je dozvolila sebi da je prevari Jegulja i zato što mu je pomagala da vreba druge ranjive devojčice, tako da je ona, što se njih tiče, neprijatelj.’ Šta bi Bovina Bovmejn da sam joj to sasula u lice?" „Rekla bi da si prljava lažljivica", odvrati Laura, spuštajući se na svoj klimavi krevet. „Bez sumnje. A onda bi me pojela za ručak. Možete li da poverujete kolika je ta žena? Svake nedelje postaje sve deblja. Svako ko je toliko debeo je opasan, grabljivi svaštojed spreman da proždere najbliže dete, sa sve kostima, i to ležerno, kao da jede kilogram mekih bombona." Stojeći kraj prozora, gledajući dole, u igralište iza glavne zgrade, Rut reče: „Nije fer način na koji druga deca tretiraju Tami.“ „Život nije fer", reče Laura. „Život nisu samo ni pržene kobasice", dodade Telma. „Zaboga, Šenerova, ne prosipaj filozofiju ako hoćeš da budeš banalna. Znaš da mi ovde mrzimo banalnost tek nešto manje od toga da kada uključimo radio čujemo pesmu ’Oda Bili Džin’ od Bobija Džentrija." Kada se Tami, sat vremena kasnije, doselila, Laura je bila napeta. Ona je, na kraju krajeva, bila ta koja je ubila Šenera, a Tami je bila zavisna o njemu. Laura je očekivala da Tami bude ogorčena i besna, ali ju je ona pozdravila samo sa iskrenim, stidljivim i bolno tužnim osmehom. Nakon dva dana provedena sa Tami postalo im je jasno da

je ona gubitak Jeguljine izopačene naklonosti posmatrala sa perverznim žaljenjem, ali i sa olakšanjem, Njen plahovit karakter, koji je ispoljila kada je iscepala Laurine knjige, beše ugašen. Ponovo je bila bezlična, mršava, bezbojna devojčica kakva je bila i prvog dana Laurinog boravka u Mekajloru – više duh nego stvarna osoba, stalno u opasnosti da se rastvori u dim ektoplazme i da, sa prvom ozbiljnijom promajom, nestane u potpunosti. Posle smrti Jegulje i Nine Dokvajler, Laura je odlazila na polusatne terapije kod dr Bonija, psihologa, kada je dolazio u Mekajlor, odnosno svakog utorka i subote. Boni je smatrao da je nemoguće da Laura prihvati šok napada Vila Šenera i Nininu tragičnu smit bez psiholoških posledica. Bio je zbunjen Laurinim artikulisanim razgovorima o njenim osećanjima i biranim rečnikom kojim je ona izražavala svoje prilagođavanje događajima u Njuport Biču. Zato što je odrasla bez majke i izgubila oca, preživela mnoge krizne situacije i strahove – ali najviše od svega, zato što je odrasla u atmosferi duboke očeve ljubavi – ona je postala elastična kao sunđer, prihvatajući sve što joj je život priređivao. Međutim, iako je mogla da priča o Šeneru ravnodušno i o Nini sa ljubavlju i tugom, psiholog je to njeno prilagođavanje smatrao prividnim, a ne stvarnim. „Znači, sanjaš o Vilu Šeneru?“, pitao ju je lekar sedajući kraj nje na kauč u maloj kancelariji koju je imao u Mekajloru. „Sanjala sam ga samo dva puta. Bile su to, naravno, noćne more. Ali, sva deca imaju noćne more.“ „Sanjaš i Ninu. Da li su i to noćne more?“ „O, ne! To su divni snovi.“ Izgledao je iznenađeno. „Kada razmišljaš o Nini, da li osećaš tugu?“ ,,Da. Ali takođe... sećam se zabavnih kupovina sa njom, kada smo isprobavale haljine i trenerke. Sećam se njenih

osmeha i njenog smeha." ,,A krivica? Osećaš li krivicu zbog onog što se desilo Nini?“ „Ne. Možda Nina ne bi umrla da se ja nisam doselila kod njih i povukla Šenera za sobom, ali ne mogu da se osećam krivom zbog toga. Jako sam se trudila da im budem dobra posvojena ćerka, i oni su sa mnom bili srećni. Ono što se desilo je da je život prosto na nas ispustio veliku šampitu a to nije moja greška – nikada se ne može znati odakle će šampita doleteti. Komedija nije dobra ako znaš odakle dolazi šampita." „Šampita?", upita on zbunjeno. „Smatraš da je život urnebesna komedija? Kao ’Tri Studžisa’?” „Delimično.” „Život je znači samo šala?“ „Ne. Život je ozbiljan i šaljiv u isto vreme.” „Ali, kako je to moguće?“ „Ako to ne znate“, rekla je ona, „možda bi trebalo da ja budem osoba koja ovde postavlja pitanja." Laura je mnoge stranice svoje sveske popunila zapažanjima o dr Vilu Boniju. Međutim, o svom čuvaru nije napisala ništa. Trudila se i da ne misli o njemu. On ju je izneverio. Laura je počela da se oslanja na njega, njegovi herojski podvizl za njenu dobrobit su je podstakli da se oseća posebnom, a taj osećaj joj je pomogao da se snalazi nakon očeve smrti. Sada se osećala glupo što je za sopstveni opstanak tražila nešto izvan sebe, još uvek je imala njegovu poruku, koju je ostavio na njenom stolu nakon očevu sahrane, ali je više nije iščitavala. Iz dana u dan njoj su se raniji napori njenog čuvura do je zaštiti činili poput izmišljotina kakav je Deda Mraz, koje ona mora da preraste. Posle podne pred Božić, one su se vratile u svoju sobu sa poklonima koje su dobile od dobrotvornih organizacija i

darodavaca. Zadihale su se pevajući praznične pesme, i Laura i bliznakinje su bile zgranute kada im se Tami pridružila. Tami je pevala tihim, tankim glasom. U toku narednih nekoliko nedelja Tami je gotovo u potpunosti prestala da gricka nokte. Postala je samo trunčicu društvenija, ali je izgledala smirenije, kao da je zadovoljnija sobom nego ikada ranije. „Sada, kad više nema perverznjaka u blizini da je spopadaju", reče Telma, „možda će početi da se oseća malo čistije." U petak 12. januara 1968. bio je Laurin trinaesti rođendan, ali ga ona nije slavila. U njemu nije videla nikakvu radost. U ponedeljak su je premestili iz Mekajlora u Kasvel Hol, prihvatilište za stariju decu iz Anahajma, koje je bilo udaljeno osam kilometara od Mekajlora. Telma i Rut su joj pomogle da odnese stvari niz stepenice u ulazni hol. Laura nikada nije pomislila da bi mogla toliko jako žaliti što napušta Mekajlor. ,,Mi ćemo doći u maju", uveravala ju je Telma. „Drugog maja ćemo napuniti trinaest godina, i onda ćemo otići odavde. Bićemo opet zajedno." Kada je stigao socijalni radnik iz Kasvela, Laura nije htela da krene. Ali je morala. Kasvel Hol je nekada bio srednja škola, koja je kasnije pretvorena u spavaonice, krilo za rekreaciju i kancelarije za socijalne radnike. Posledica je bila to što je imao mnogo formalniju atmosferu od Mekajlora. Kasvel je bio i opasniji od Mekajlora jer su deca koja su u njemu boravila bila starija i zato što su mnogi od njih bili granični slučajevi maloletničke delikvencije. Marihuana i droge

su bile dostupne, a tuče među dečacima – pa čak i među devojčicama – nisu bile retke. Postojali su i razni savezi, kao i u Mekajloru, ali su u Kasvelu ti savezi po strukturi i zatvorenosti bili opasno slični uličnim bandama. Krađe su bile uobičajena pojava. Nakon samo nekoliko nedelja Laura je shvatila da postoje dva tipa boraca u životu: oni koji su, poput nje, nalazili potrebnu snagu u tome što su nekada bili voljeni izuzetnom snagom i oni koji su, budući da nisu bili voljeni, morali da nauče da žive od mržnje, sumnje i oskudnih plodova osvete. Oni su prezirali ljudsku potrebu za osećanjima i zavideli su onima koji su za osećanja bili sposobni. Laura je u Kasvelu živela veoma oprezno, ali nikada nije dozvolila da je strah ponizi. Siledžije su bile zastrašujuće, ali i jadne, a u svom držanju i nasilnim ritualima čak i smešne. Nije pronašla nikog ni sličnog Ekersonovima sa kojim bi delila crni humor, pa je njime punila svoju beležnicu. U tim uredno ispisanim monolozima Laura se okrenula sebi, čekajući da Ekersonove napune trinaest godina. Bilo je to intenzivno korišćenje vremena za otkrivanje sopstvene ličnosti i produbljivanje razumevanja urnebesne komedije, to jest tragičnog sveta u kojem je rođena. U subotu 30. marta Laura je bila u svojoj sobi u Kasvelu, čitajući, kada je čula jednu od svojih cimerki – gunđavu devojku koja se zvala Fren Vikert – kako sa nekom drugom devojkom razgovara o požaru u kojem su poginula deca. Laura ih je prisluškivala sa samo pola pažnje sve dok nije čula reč „Mekajlor". Obli je ledena hladnoća, smrznuvši joj srce, utrnuvši joj ruke. Ona ispusti knjigu i izlete u hodnik, prepavši devojke rečima: „Kada? Kada je bio taj požar?“ ,,Juče“, odvrati Fren.

„Koliko je p-poginulo?“ ,,Ne mnogo, možda dvoje dece, možda samo jedno, ali ja sam čula da se u vazduhu osećalo izgorelo meso. Nije li to najgora stvar..." Zgrabivši Fren, Laura upita: „Kako se zovu?" „Hej, pusti me." „Reci mi kako se zovu!" ,,Ne znam. Bože, šta je s tobom?" Laura se kasnije nije sećala da je pustila Fren i da je napustila dvorište doma, ali se iznenada zatekla na Kajtela Aveniji, veoma daleko od Kasvel Hola. Kajtela je bila najveća trgovačka ulica u toj oblasti i u nekim delovima uopšte nije bilo trotoara, tako da je ona trčala ivicom puta prema istoku, dok je saobraćaj jurio sa njene desne strane. Kasvel je bio osam kilometara udaljen od Mekajlora, i ona nije bila sigurna da li zna ceo put ali je trčala, oslanjajući se na svoje instinkte, sve dok je mogla, a zatim je hodala, pa opet trčala. Razum joj je nalagao da ode pravo do nekog od savetnika u Kasvelu i da ga pita za imena dece nastradale u požaru u Mekajloru. Ali, Laura je imala poseban osećaj da sudbina bliznakinja Ekerson u potpunosti zavisi od njene spremnosti da pređe težak put do Mekajlora da bi se raspitala za njih – da će joj, ako to bude učinila telefonom, reći da su mrtve, a da će, ako bude izdržala fizičku kaznu u vidu trčanja osam kilometara, saznati da su Ekersonove bezbedne. Bilo je to sujeverje, ali mu je ona svakako podlegla. Spuštao se sumrak. Pozno martovsko nebo postalo je puno mutno crvenih oblaka i purpurnog svetla, a ivice rasutih oblaka izgledale su kao da su u plamenu u trenutku kada je Laura ugledala zgradu Mekajlora. Sa olakšanjem je videla da ulazni deo stare zgrade nije bio zahvaćen požarom. Iako je bila mokra od znoja i drhtava od iscrpljenosti,

iako joj je glava pucala od glavobolje, ona nije usporila videvši da zgrada nije spaljena, nego je održavala korak prelazeći poslednji deo puta. Prošla je pored šestoro dece u hodnicima u prizemiju i još troje na stepeništu, a dvoje od njih ju je pozvalo po imenu. Ali ona se nije zaustavila da ih pita za požar. Morala je da vidi. Na poslednjem usponu stepeništa ona uhvati miris posiedica požara: oštar, zaostali smrad nagorelih stvari, kiseli miris dima koji se zadržao. Kada je prošla kroz vrata na vrhu stepeništa videla je da su sa obe strane hodnika na trećem spratu otvoreni prozori i da su na sredini hodnika postavljeni električni ventilatori da bi odvratan vazduh terali u pravcu prozora. Vrata na sobi Ekersonovih bila su nova i neofarbana, baš kao i dovratak, ali je zid pored njih bio oprljen i prošaran crnim garežom. Rukom ispisan znak upozoravao je na opasnost. Poput ostalih vrata u Mekajloru, ni ova nisu imala bravu, tako da je ona prenebegla znak upozorenja, širom otvorila vrata, prešla preko praga i ugledala ono čega se najviše plašila da će videti: razaranje. Svetla iz hodnika iza nje i purpurni sjaj sumraka sa prozora nisu dobro osvetljavali sobu, ali je ona videla da je ono što je ostalo od nameštaja bilo očišćeno – soba je bila prazna, osim smrdljivog duha vatre. Pod je bio pocrneo od gareži i ugljenisan iako je izgleda bio strukturalno neoštećen. Zidovi su bili tamni od dima i oštećeni. Vrata ormana su bila pretvorena u pepeo izuzev nekoliko nagorelih delova drveta koji su visili na delimično istopljenim šarkama. Oba prozora su bili izbijeni ili izlomljeni zbog toplote plamena – sada su ti otvori bili privremeno pokriveni komadima providne plastike zalepljene za zid oko njih. Srećom po drugu decu iz Mekajlora, vatra je plamtela na gore, a ne napolje, probijajući se kroz plafon. Laura je podigla pogled ka tavanu, gde su se masivne nagorele grede mutno videle u sumraku. Očigledno je plamen bio zaustavljen

pre nego što je probio kroz krov jer nije videla nebo. Laura je disala teško, šumno, ne samo zbog iscrpljujućeg puta iz Kasvela nego i zato što su joj mengele panike bolno stezale pluća, otežavajući put vazduhu. Svaki udisaj tog žestoko oporog vazduha donosio joj je miris ugljenika, koji je izazivao u njoj gađenje. Od trenutka kada je u svojoj sobi u Kasvelu čula za požar u Mekajloru, Laura je znala uzrok požara iako nije htela to da prizna. Tami Hajnsen je već jedanput bila uhvaćena sa pakovanjem zapaljive tečnosti i šibicama sa kojim je nameravala da se zapali. Laura je tada, kada je čula za njenu nameru da se samospali, znala da Tami to misli ozbiljno jer je samospaljivanje izgledalo kao pogodan način samoubistva za nju – jedno ispoljavanje unutrašnje vatre koja ju godinama proždirala. Molim te, bože, da je bila sama u sobi kada je to uradila, molim te. Gušeći se u smradu i ukusu razaranja, Laura se okrete od vatrom uništene sobe i izađe u hodnik. ,,Laura?“ Podigavši pogled videla je Rebeku Bogner. Laura je plitko udisala a kratko izdisala, ali je ipak uspela da prograkće njihova imena: „Rut... Telma?" Rebekin mračan izraz lica negirao je mogućnost da su bliznakinje uspele da prođu neozleđene, ali Laura je ponovila njihova dragocena imena, a u njenom hrapavom glasu čuo se patetičan, preklinjući ton. „Tamo dole“, reče Rebeka, uperivši prstom ka severnom kraju hodnika. „Pre poslednje sobe sa leve strane." Sa iznenadnom nadom, Laura otrča do naznačene sobe. Tri kreveta su bila prazna, ali je u četvrtom, osvetljenom samo stonom lampom, ležala jedna devojčica licem okrenuta ka zidu.

„Rut? Telma?" Devojčica sa kreveta se polako pridiže – jedna od bliznakinja, neozleđena. Nosila je jednobojnu, jako izgužvanu sivu haljinu, kosa joj je bila čupava, lice joj je bilo natečeno a oči vlažne od suza. Napravila je jedan korak ka Lauri a potom je stala, kao da je napor hodanja za nju prevelik. Laura jurnu ka njoj, zagrli je. Sa glavom položenom na Laurino rame, lica zagnjurenog u njen vrat, najzad je izgovorila izmučenim glasom: „O, bolje da sam to bila ja, Šejnova. Ako je morala da bude jedna od nas, zašto nisam mogla da to budem ja?“ Dok nije progovorila, Laura je mislila da je Rut. Odbijajući da prihvati užas, Laura upita: „Gde je Rut?“ „Mrtva. Rut je mrtva. Mislila sam da znaš, moja Rut je mrtva.“ Laura oseti kao da se nešto u njoj pocepalo. Njen bol je bio previše snažan da bi počela da plače – bila je ošamućena, odrvenela. Dugo vremena su se samo grlile. Sumrak je prešao u noć. One odoše do kreveta i sedoše na ivicu. Nekoliko devojčica se pojavilo na vratima. One su očigledno delile sobu sa Telmom, ali im Laura odmahnu da odu. Gledajući u pod, Telma reče: „Probudilo me je to vrištanje, to jezivo vrištanje... i sve to svetlo, tako jako da mi je peklo oči. Onda sam shvatila da soba gori. Tami je gorela. Plamtela je kao baklja. Bacala se na krevetu, plamteći i vrišteći...“ Laura je zagrli jednom rukom i čekaše. „...Vatra je skočila sa Tami – vuuuš uz zid, njen krevet je bio u plamenu, vatra se širila po podu, tepih je goreo...“ Laura se setila kako je Tami pevala sa njima za Božić i kako je posle bivala sve smirenija, kao da je konačno pronašla

unutrašnji mir. Sada je bilo jasno da je mir koji je našla bio zasnovan na odluci da okonča svoje muke. „Tamin krevet je bio najbliži vratima, vrata su se zapalila i ja sam razbila prozor iznad mog kreveta. Dozivala sam Rut, ona... o-ona je rekla da stiže, sve je bilo u dimu, ništa nisam mogla da vidim, onda je Heder Dorning, koja je zauzela tvoj stari krevet... ona je došla do prozora i ja sam joj pomogla da izađe, a dim je izlazio kroz prozor i soba se malo raščistila. Tada sam videla da Rut pokušava da baci svoj pokrivač preko Tami da bi ugasila plamen, ali vatra je zahvatila i pokrivač, i ja sam videla Rut... Rut... Rut kako gori...“ Napolju je i poslednje purpurno svetlo zgasnulo u tamu. Senke u uglovima sobe produbiše se. Zaostali smrad ogoreline kao da se pojačao. ,,...i ja bih krenula ka njoj, krenula bih, ali baš tada je vatra eksplodirala, bila je svuda u sobi, dim je bio tako crn i tako debeo, i ja više nisam mogla da vidim ni Rut ni ništa drugo... Onda sam čula sirene, glasne i blizu, sirene, i rekla sam sebi da su stigli na vreme da pomognu Rut, a to je bila l-l-laž, rekla sam sebi laž i želela sam da u nju poverujem, i... Ja sam je tamo ostavila, Laura. O, bože, ja sam izašla kroz prozor i ostavila Rut u v-v-vatri, da gori...“ „Ništa drugo nisi mogla da uradiš,“ tešila ju je Laura. „Ostavila sam Rut u plamenu." „Ništa nisi mogla da uradiš." „Ostavila sam Rut.“ „Nije bilo smisla da i ti pogineš." „Ostavila sam Rut u plamenu." U maju, nakon njenog trinaestog rođendana, Telma je premeštena u Kasvel i smeštena u Laurinu sobu. Socijalni radnici su pristali na takav dogovor jer je Telma patila od depresije i nije reagovala na terapije. Možda će u prijateljstvu sa Laurom pronaći pomoć koja joj je neophodna.

Laura je mesecima očajavala nad Telminim odbijanjem da se promeni. Telmu su noću mučili snovi a danju ju je izjedalo samooptuživanje. Na kraju ju je izlečilo vreme, ali rane nikada nisu u potpunosti zarasle. Postepeno joj se vratio osećaj za humor, i jezik joj je bio oštar kao i pre, ali u njoj je postojala jedna nova melanholija. Delile su sobu u Kasvel Holu pet godina, sve dok nisu prerasle starateljstvo države i započele život pod sopstvonom kontrolom. Tokom tih godina one su delile mnogo smeha. Život je ponovo postao dobar, ali nikada vise nije bio isti kao pre požara. 11 U glavnoj laboratoriji instituta dominantan objekat je bila kapija kroz koju se moglo stupiti u druga doba. Bio je to uređaj valjkastog oblika, 3,6 metara dugačak i 2,4 metra u prečniku, sa spoljne strane od blistavog čelika, a iznutra od namotaja sjajne bakarne žice. Počivao je na bakarnom postolju visine gotovo pola metra. Debeli električni kablovi pružali su iz njega i, zbog protoka čudnih struja u njima, vazduh je treperio poput vode. Kokoška se vratio kroz vreme u kapiju, materijališući se unutar ogromnog cilindra. On je tog dana napravio više skokova, prateći Stefana u dalekim vremenima i mestima, i najzad je dokučio zašto je taj izdajnik bio opsednut preoblikovanjem života Laure šejn. Kokoška je požurio ka otvoru kapije i sišao u laboratoriju, gde su ga čekala dva naučnika i tri njegova čoveka. „Devojka nema nikakve veze sa prokletnikovim zaverama protiv vlade niti sa njegovim pokušajima da uništi projekat putovanja kroz vreme“. reče Kokoška. „Ona je potpuno odvojena stvar, neki njegov lični krstaški rat.“

„Znači, mi sada znamo sve što je on uradio, i zašto je to uradio“, reče jedan od naučnika, „i ti ga možeš uništiti.” „Da“, odvrati Kokoška prelazeći prostoriju, prilazeći glavnoj komandnoj tabli. „Sada, kada smo otkrili sve izdajnikove tajne, možemo da ga ubijemo." Dok je sedeo za komandom tablom, u nameri da reprogramira kapiju tako da ga prebaci u drugo vreme, u kojem će moći da iznenadi izdajnika, Kokoška je odlučio da ubije i Lauru. Biće to lak posao, nešto za šta se sam može pobrinuti jer će imati element iznenađenja na svojoj strani. Više je voleo da radi sam kad god je to bilo moguće – nije voleo da deli zadovoljstvo ni sa kim. Laura Šejn nije bila pretnja za vladu i njene planove da preoblikuje budućnost sveta, ali on će je svakako ubiti pred Stefanom, samo da bi siomio srce tom izdajniku pre nego što ga bude ubio. Osim toga, Kokoška je voleo da ubija.

Tri ---------------------------------------------------------------------------- SVETLO U TAMI 1 Laura šejn je na svoj dvadeset i drugi rođendan, 12. januara 1977, u poštanskom sandučetu pronašla žapca. Kutija u kojoj se on nalazio nije imala adresu pošiljaoca i nije bila priložena nikakva poruka. Ona je otvorila kutiju na stolu kraj prozora u dnevnoj sobi svog stana, i jasno sunčevo svetlo neobično toplog zimskog dana prijatno je zasvetlucalo na simpatičnoj maloj figuri. Žabac je bio od keramike, visok četiri centimetra, stajao je na keramičkom postolju u obliku ljiljana, na glavi je imao šešir i držao je štap. Dve nedelje pre tog događaja studentski književni časopis je objavio „Amfibijski ep“, jednu njenu kratku priču o devojčici čiji otac pripoveda maštovite priče o izmišljenom žapcu ser Tomiju od Engleske. Samo je ona znala da je ta priča stvarna, a ne izmišljena, premda je neko očigledno osetio makar delić onoga šta je ta priča istinski za nju značila, jer je nacereni žabac sa šeširom na glavi bio upakovan sa naročitom pažnjom. Bio je pažljivo umotan u parče meke pamučne tkanine i uvezan crvenom trakom, a zatim obmotan tankim papirom i položen u jednostavnu belu kutiju, na loptice vate, a potom je ta kutija stavljena u jednu veću kutiju ispunjenu iseckanom novinskom hartijom. Niko se ne bi toliko trudio da zaštiti običnu jeftinu figuricu, osim ako samo pakovanje nije biLo znak pošiljaočevog razumevanja dubine njene emotivne umešanosti u događaje izložene u „Amfibijskom epu“. Da bi platila stanarinu, ona je stan, koji se nalazio izvan

studentskog grada u Irvinu, delila sa još dve studentinje: Meg Falkon i Džuli Išimin, i u prvom momentu je pomislila da je možda jedna od njih poslala žapca. Međutim, to joj nije izgledalo verovatno jer nije bila bliska ni sa jednom od njih dve. One su bile zauzete sopstvenim studijama i interesovanjima, a i živele su sa Laurom tek od septembra. Tvrdile su da ne znaju ništa u vezi žapca, i delovale su iskreno. Laura se pitala da joj nije dr Martlin, savetnik književnog časopisa fakulteta, možda poslao figuricu. Od njene brucoške godine, kada je pohađala časove kreativnog pisanja kod dr Martlina, on ju je ohrabrivao da koristi svoj talenat i da brusi stil pisanja. On je bio izuzetno zadovoljan „Amfibijskim epom“, pa joj je možda poslao žapca da bi izrazio svoje odobravanje. Ali, zašto nije bilo adrese pošiljaoca ni bilo kakve poruke? Čemu tajnovitost? Ne, to nije ličilo na Harija Martlina. Laura je imala nekoliko neobaveznih prijateljstava na univerzitetu, ali ni sa kim nije bila istinski bliska jer je imala malo vremena da sklopi i održi prava prijateljstva. Između predavanja, posla i pisanja ostajalo joj je još samo vremena za spavanje i jelo. Nije mogla da se seti nikoga ko bi izdvojio vreme da ode da za nju kupi žapca, spakuje ga i pošalje joj ga – i sve to anonimno. Misterija. Narednog dana, prvo predavanje joj je počinjalo u osam ujutro, a poslednje u dva popodne. Vratila se do svog devet godina starog „ševroleta", koji je bio parkiran na parkingu studentskog grada, u petnaest minuta do četiri, otključala je vrata, sela za volan – i zapanjila se videvši još jednog žapca na vozačkoj tabli. Figurica je bila visoka četiri, a dugačka desetak centimetara. I ona je bila od keramike, smaragdnozelene boje. Žabac je ležao opružen, glave naslonjene na savijenu ruku i sanjivo se smeškao.

Bila je sigurna da je ostavila zaključana kola, i ona su zaista i bila zaključana kada se vratila sa predavanja. Misteriozni poklanjač žabaca se očigledno pomučio da otvori automobil bez ključa – koristio je neku vrsu kalauza ili je proturio žicu kroz malo odškrinut prozor da bi dohvatio dugme za otvaranje vrata – i da ostavi žapca na tako upečatljiv način. Kasnije, ona je stavila opruženog žapca na svoj noćni stočić na kome se već nalazio žabac sa šeširom i štapom. Veče je provela u krevetu, čitajući. S vremena na vreme pažnja bi joj odlutala sa knjige na keramičke figurice. Sledećeg jutra, kada je kretala iz stana, pronašla je malu kutiju na svom kućnom pragu. U njoj se nalazio još jedan precizno umotan žabac. Bio je izliven od kalaja, sedeo je na panju i držao bendžo. Misterija se produžavala. Leti je radila puno radno vreme u bamburgeriji „Zaselak" u Kosta Mesi, ali tokom školske godine njen program na fakultetu je bio toliko natrpan da je mogla da radi samo tri večeri nedeijno. „Zaselak" je bio solidna hamburgerija koja je služila dobru hranu po razumnim cenama u osrednje luksuznom ambijentu – plafonom sa ukršteni gredama, puno drvenih oplata i ogromne udobne fotelje – tako da su mušterije obično bile zadovoljnije nego na drugim mestima na kojima je konobarisala. Čak i da je atmosfera bila loša, a gosti mrzovoljni, Laura bi zadržala posao – trebao joj je novac. Na svoj osamnaesti rođendan, pre četiri godine, saznala je da je njen otac zaveštao osnivanje fonda od novca dobi jenog prodajom njihovih stvari posle njegove smrti, i to tako da taj novac nije mogla da uzme država na ime staranja u Mekajloru i Kasvel Hilu. Kada je napunila osamnaest godina, mogla je sama da raspolaže tim fondom, i ona ga je upotrebila na troškove života tokom studiranja i same studije. Njen otac nije bio bogat – imala je

samo dvanaest hiljada dolara nakon šest godina nakupljenih kamata, što ni blizu nije bilo dovoljno za četiri godine stanarine, hrane, odevanja i dodatnih časova, tako da je zavisila od prihoda od konobarisanja da bi pokrila razliku. U nedelju uveče 16. januara bila je na polovini smene u „Zaseoku" kada je domaćin restorana dopratio stariji par do jednog od separea u Laurinoj nadležnosti. Oni su naručili piće dok su proučavali jelovnik. Par minuta kasnije, kada se vratila sa pivom i dve ohleđene krigle za pivo na poslužavniku, ona je na njihovom stolu ugledala keramičkog žapca. Od iznenađenja je skoro ispustila poslužavnik. Pogledala je prvo u muškarca, zatim u ženu, i oni su joj se smeškali, ali ništa nisu rekli, tako da je ona upitala: „Vi mi poklanjate žapce? Ali, ja vas uopšte ne znam – zar ne?“ Čovek reče: „O, pa ti imaš više ovakvih žabaca, je li tako?“ „Ovo je četvrti. Vi mi niste ovo doneli, zar ne? Ali, nije bio ovde pre par minuta. Ko ga je stavio na sto?“ On namignu svojoj ženi, a zatim reče Lauri: „Imaš tajnog obožavaoca, draga.“ ,,Ko?“ „Jedan momak je sedeo za onim stolom tamo“, rekao je čovek pokazujući na sto preko puta prostorije, za koji je bila nadležna konobarica koja se zvala Emi Heplmen. Taj sto je sada bio prazan, pomoćni radnik je upravo dovršavao rasklanjanje prljavih tanjira sa njega. „Čim si otišla da nam doneseš pivo, on je prišao i pitao nas može li da ga ostavi ovde zbog tebe.“ Bio je to božićni žabac u odelu Deda Mraza, bez brade, sa džakom igračaka prebačenim preko ramena. Žena upita: „Zar zaista ne znaš ko je on?“

,,Ne. Kako izgleda?" „Visok", odvrati čovek. „Prilično visok i krupan. Tamna kosa." „I braon oči", dodade njegova žena. „Mek glas." Držeći žapca, gledajući u njega, Laura reče: „Ima nešto u ovome... nešto što mi se ne dopada." ,,Ne dopada?“, upita žena. „Ali, to je samo mlad čovek koji je zaljubljen u tebe, draga." ,,Da li je?“ pitala se Laura. Laura je našla Emi Heplmen kako za pultom čeka da se pripremi salata, i zatražila bolji opis svog udvarača. „Naručio je omlet od pečuraka, integralni hleb i kolu“, rekla je Emi dok je sa dve viljuške punila dve činije zelenom salatom. „Zar ga nisi i ti videla?" ,,Ne, nisam ga primetila." „Krupan tip. Plava kockasta košulja. Kosa mu je prekratka, ali je nekako sladak ako voliš zaštitničke tipove. Nije pričao mnogo. Delovao je pomalo stidljivo." ,,Je li platio kreditnom karticom?" ,,Ne. Gotovina." ,,Dođavola“, reče Laura. Odnela je božićnog žapca kući i stavila ga pored ostalih figurica. Narednog jutra, u ponedeljak, kada je izlazila iz stana, zatekla je još jednu običnu belu kutiju na pragu. Nevoljno ju je otvorila. U njoj se nalazio žabac od providnog stakla. Kada se istog popodneva vratila sa fakulteta, Laura je zatekla Džuli Išimin kako sedi za trpezarijskim stolom i pije kafu. „Dobila si još jednu“, rekla je ona pokazujući na kutiju na kuhinjskom pultu. „Stigla je poštom.“ Laura otvori dobro upakovan paket. Šesti žabac je u stvari bio par žabaca – slanik i bibernjača.

Stavila ih je kraj drugih figurica na noćnom stočiću i dugo vremena je sedela na ivci kreveta, mršteći se na tu rastuću kolekciju. U pet sati tog istog poslepodneva Laura je nazvala telefonom Telmu Ekerson u Los Anđeles i ispričala joj za žapce. Budući da nije imala nikakav fond, Telma nije čak ni razmišljala o fakultetu, ali, kako je sama rekla, to nije bila tragedija jer nije bila zainteresovana za akademsku karijeru. Nakon završene srednje škole, ona je iz Kasvel Hola otišla pravo u Los Anđeles, rešena da uspe u šou-biznisu kao komičarka. Skoro svake noći, od oko šest sati uveče do dva izjutra, ona je visila po klubovima u kojima su na programu bili komičari – Impruv, Komedi stor i svi njihovi plagijati – loveći šest minuta neplaćenog prostora na sceni, uspostavljajući kontakte (ili se nadajući da će ih uspostaviti), takmičeći se sa hordom mladih komičara željnih nastupa. Danju je radila za stanarinu, često menjajući poslove. Neki od njih su bili neočekivano jedinstveni. Između ostalog, nosila je kostim pileta i pevala pesme za stolovima ljudi koji čekaju na mesto u uvrnutom maniru prodavca pica, a bila je i dežurni štrajkač za nekoliko članica Udruženja književnika od kojih je taj sindikat tražio da učestvuju u štrajku, ali koje su više volele da plate nekom sto dolara dnevno da u njihovo ime nosi transparent i da se potpisuje njihovim imenom na rednu listu. Iako su živele na udaljenosti od samo sat i po vožnje, Laura i Telma su se sastajale samo dva ili tri puta godišnje, obično za dugi ručak ili večeru, jer su vodile užurbane živote. Ali uprkos velikim pauzama između viđanja, one su bile potpuno opuštene u prisustvu jedna druge i brzo su prelazile na razmenu najintimnijih misli i iskustava. „Veza Mekajlor-Kasvel“, rekla je jednom Telma, „jača je od veze između rođene braće, snažnija od zakletve Mafiji, jača

od veze između Freda Kremenka i Barnija, a ta dvojica su stvarno bliski.“ Sada je, nakon što je saslušala Laurinu priču, Telma rekla: ,,Pa, u čemu je tvoj problem, Šejnova? Meni to zvuči kao da se neki veliki, stidljivi frajer zatreskao u tebe. Mnoge žene bi pale u nesvest da im se to desi.“ „Misliš da je to u pitanju? Bezazleno zaljubljivanje?" „Šta drugo?" ,,Ne znam. Ali... nije mi prijatno.“ „Nije ti prijatno? Ti žapci su slatke male figurice, zar ne? Nijedan od njih nije žabac koji reži? Nijedan ne drži krvav mali kasapski nož? Ili malu keramičku motornu testeru?" ,,Ne.“ „Nije ti poslao obezglavljene žapce, zar ne?“ „Nije, ali...“ „Šejnova, nekoliko prethodnih godina su bile mirne, iako ti naravno imaš prilično bogat život. Razumljivo je da ti očekuješ da je taj tip brat Čarlsa Mensona (Zloglasni vođa sekte i ubica. – Prim. ur.). Ali, skoro sam sigurna da je on upravo to što izgleda da jeste: momak koji ti se divi sa daljine, koji je možda malo stidljiv i koji ima u sebi romantičnu crtu široku pola metra. Kako tvoj seksualni život?“ „Uopšte ga nema“, odgovori Laura. „Zašto? Ti nisi devica. Bio je onaj tip prošle godine..." „Ba, znaš već da nije išlo.“ „I niko od tada?“ „Ne. Šta ti misliš da sam ja – promiskuitetna?" „Šššš! Mala, dva ljubavnika za dvadeset i dve godine te ne bi učinili promiskuitetnom ni po papinoj definiciji. Odveži se malo. Opusti se. Plovi niz struju, vidi kuda će te odvesti. Možda će se ispostaviti da je on princ na belom konju.“ „Pa... možda i hoću. Valjda si u pravu.“

„Ali, Šejnova..." ,,Šta?“ „Samo za sreću, od sada bi ti bilo bolje da nosiš Magnum 357.“ „Jako duhovito." „Duhovitost je moj posao.“ U naredna tri dana Laura je dobila još tri žapca, i u subotu ujutro dvadeset i drugog ona je bila u istoj meri zbunjena, besna i uplašena. Sigurno da nikakav tajni obožavalac ne bi ovoliko produžavao igru. Svaki novi žabac je izgledao kao izrugivanje pre nego kao divljenje. Postojala je neka doza opsesivnosti u udvaračevoj nepopustljivosti. Najveći deo noći između petka i subote provela je u stolici kraj velikog prozora u dnevnoj sobi, sedeći u mraku. Kroz polurazmaknute zavese imala je pogled na pokrivene terase njene zgrade i na prostor ispred svojih vrata. Ako dođe u toku noći, rešila je da se suoči sa njim. Nije se pojavio do pola četiri ujutro i ona je zadremala. Kada se probudila, nije bilo paketa na pragu. Nakon što se istuširala i doručkovala, sišla je niz spoljne stepenice zgrade i otišla oko zgrade do pokrivene pregrade gde je držala svoja kola. Htela je da ode u biblioteku i da pronađe neke podatke, a i dan je izgledao tako da ga je bilo bolje provesti unutra. Zimsko nebo je bilo sivo i nisko, a vazduh je imao težinu pred oluju koja ju je ispunila strepnjom – osećanje koje se još intenziviralo kada je pronašla još jednu kutiju na vozačkoj tabli svog zaključanog „ševroleta”. Želela je da vrisne od frustracije. Umesto toga, sela je za volan i otvorila paket. Druge figurice su bile jeftine, ne skuplje od deset do petnaest dolara svaka, neke su možda koštale i manje od tri dolara, ali najnovija figurica je bila izuzetna minijatura od porcelana koja je sigurno koštala najmanje pedeset dolara. Međutim, nju je manje

interesovao žabac od kutije u koju je bio upakovan. Ona nije bila jednostavna, kao one pre nje, nego je imala odštampano ime daroteke – „Kolektible" – koja se nalazila na šetalištu u Saut Kost Plazi. Laura se odmah odvezla na to šetalište i stigla petnaest minuta pre nego što se „Kolektible" otvarao, sačekala na klupi, i čim su vrata radnje otključana, banula je u nju. Vlasnica i poslovođa radnje je bila sitna sedokosa žena koja se zvala Evgenija Farvor. ,,Da, ovo je iz naše radnje", rekla je ona nakon što je saslušala Laurino sažeto objašnjenje i nakon što je pregledala porcelanskog žapca. ,,U stvari, ja sam ga baš juče prodala jednom mladiću." ,,Da li znate kako se on zove?“ „Žao mi je, ne znam." „Kako je izgledao?" „Dobro ga se sećam zbog njegove veličine. Veoma visok. Oko 195 santimetara, rekla bih. I jako široka ramena. Bio je vrlo dobro obučen. Sivo odelo na uske pruge, plavo-siva kravata. Ja sam se divila odelu, u stvari, i on je rekao da mu nije lako da pronađe odela koja mu odgovaraju." ,,Da li je platio gotovinom?" „Mmmmm... Ne, mislim da je platio kreditnom karticom." ,,Da li još imate vaš primerak računa?" „O, da, obično kasnimo dan-dva sa predajom da bi ih složili pre nego što ih predamo u banku." Gospođa Farvor povede Lauru pored staklenih izložbenih kutija prepunih porcelana, „lalik” i „voterford” kristala, „vegvud” tanjira, „hamel” figurica i drugih skupih predmeta, do pretrpane kancelarije u zadnjem delu prodavnice. Zatim iznenada poče da se premišlja oko otkrivanja identiteta svoje mušterije.

„Ako je njegova pažnja bezazlena, ako je on samo vaš obožavalac – a moram da priznam da ja u njemu nisam videla nikakvu opasnost, čak je izgledao vrlo fino – onda ću mu sve pokvariti. On sigurno namerava da vam se predstavi prema nekoj svojoj zamisli." Laura se jako potrudila da je šarmira i da osvoji njene simpatije. Kasnije nije mogla da se seti da li je ikada u životu ubedljivije ili osećajnije govorila. Obično nije bila dobra u pričanju o svojim osećanjima kao što je bila dobra u pisanju o njima. Uz mali napor, čak su joj potekle i prave suze, iznenadivši više samu Lauru nego Evgeniju Farvor. Sa primerka računa plaćenog „dajners” karticom pročitala je njegovo ime – Danijel Pakard – i njegov broj telefona. Zatim je pravo iz daroteke otišla do telefonske govornice na šetalištu i potražila ga u imeniku. Postojala su dva Danijela Pakarda, ali je samo jedan sa tim brojem telefona živeo u Njuport aveniji u Tustinu. Kada se vraćala na parking kraj šetališta, počela je da sipi ledena kiša. Ona je podigla kragnu svog kaputa, ali nije imala ni kapu ni kišobran. Dok je stigla do kola, kosa joj je bila mokra i bila je smrznuta. Drhtala je celim putem od Kosta Mese do severnog Tustina. Mislila je da postoje dobre šanse da je on kod kuće. Ako je bio student, nije bio na predavanjima jer je subota. Ako je radio, verovatno nije bio u kancelariji, takođe. A vreme je oteralo unutra mnoge južnokalifornijske pobornike provođenja vikenda na svežem vazduhu. Njegova adresa je ukazivala na kompleks dvospratnih zgrada sa stanovima u španskom stilu, osam njih, okruženih baštama. Nekoliko minuta je Laura žurila od zgrade do zgrade, po vetrovitom trotoaru ispod palmi sa kojih je kapalo i pored koralnih stabala, tražeći njegov stan. Kada ga je pronašla – na prvom spratu, u delu zgrade koji je bio najudaljeniji od ulice –

kosa joj je bila potpuno mokra. Bila je potpuno smrznuta. Te neprijatnosti samo su oslabile njen strah i dale oštrinu njenom besu, tako da je zazvonila bez oklevanja. On očigledno nije koristio špijunku na vratima, jer kada je otvorio vrata i ugledao je, izgledao je potpuno zaprepašteno. Bio je oko pet godina stariji od nje i stvarno je bio ogroman čovek, visok sigurno preko 195 santimetara, težak oko 120 kilograma samih mišića. Nosio je farmerke i svetloplavu majicu umazanu uljem i istačkanu nekom drugom masnom supstancom. Njegove mišićave ruke su delovale zastrašujuće. Lice mu je bilo osenčeno neobrijanom bradom i zamrljano nekom mašću, a šake su mu bile crne. Pažljivo stojeći podalje do vrata, van njegovog dohvata, Laura prosto reče: ,,Zašto?“ ,,Zato...“ Premeštao se sa noge na nogu, nekako prevelik za dovratak na kojem je stajao. ,,Zato...“ ,,Čekam.“ Provukao je jednu mašću prekrivenu ruku kroz svoju kratku kosu i bio je nesvestan da ju je razbarušio. Pogled mu je skrenuo sa nje; gledao je na kišom okupan prilaz kada je rekao: „Kako... kako si saznala da sam to ja?“ ,,To nije važno. Ono što je važno je to da te ja ne poznajem, da te nikada ranije nisam videla a da ipak imam celu menažeriju žabaca koje si mi ti poslao, da si dolazio u sred noći da bi ih ostavio na mom pragu, da si provaljivao u moja kola da bi ih stavio na vozačku tablu, i da se to događa već nedeljama. Pa, zar ne misliš da je vreme da saznam o čemu se tu zapravo radi?" I dalje ne gledajući u nju, on pocrvene i reče: ,,Pa, da, naravno, ali ja nisam... bio spreman... nisam mislio da je došao taj trenutak." „Taj trenutak je došao pre nedelju dana!“

,,Ummm.“ „Dakle, reci. Zašto?“ Gledajući u svoje prljave šake, on tiho reče: ,,Pa, vidiš..." ,,Da?“ ,,Ja te volim." Laura je zurila u njega sa nevericom. On je konačno pogleda. Ona reče: ,,Ti me voliš! Ali ti me uopšte ne poznaješ. Kako možeš da voliš osobu koju nikada nisi upoznao?" On je ponovo skrenuo pogled, prošao svojom prljavom rukom kroz kosu i slegao ramenima. ,,Ne znam, ali je tako, i ja... uh... pa, ummm, ja imam takvo osećanje, vidiš, taj osećaj da treba da sa tobom provedem ostatak života." Sa hladnim kapljicama vode koje su joj se kotrljale niz vrat i dalje niz kičmu, sa upropaštenim danom za biblioteku (kako bi se mogla koncentrisati na istraživanje posle ove sumanute scene?), i sa više nego malim razočarenjem što je njen tajni obožavalac ispao ovaj prljavi, oznojeni, neartikulisani glupan, Laura reče: „Slušajte, gospodine Pakard, ne želim da mi više šaljete žapce.“ ,,Pa, vidiš, ja zaista želim da ih šaljem." „Ali ja ne želim da ih primam. I sutra ću vam poštom vratiti one koje ste mi već poslali. Ne, danas. Danas ću ih vratiti." On je ponovo pogleda, iznenađeno trepnu, i reče: „Mislio sam da ti se sviđaju žapci.“ Dok je bes u njoj rastao ona odvrati: „Sviđaju mi se žapci. Volim žapce. Mislim da su žapci najslađa bića na svetu. Baš sada bih čak želela da sam ja žabac, ali ne želim tvoje žapce. Jasno?"

,,Ummm.“ „Nemoj me izazivati, Pakarde. Možda neke žene padaju na tu tvoju uvrnutu mešavinu teške romanitke i znojavog mačo šarma, ali ja nisam jedna od njih i ja mogu da se odbranim, nemoj misliti da ne mogu. Ja sam mnogo opasnija nego što izgledam, i sredila sam neke mnogo gore tipove nego što si ti.“ Ona se okrete od njega, izađe preko verande na kišu, ode do svojih kola i odveze se u Irvin. Tresla se celim putem do kuće, ne samo zato što je bila mokra i smrznuta nego i zato što je bila užasno besna. Kakva drskost! Kada je stigla u svoj stan, Laura se svukla, a zatim se obukla u gomilu tople odeće i skuvala šolju kafe da bi se zgrejala. Upravo je otpijala prvi gutljaj kafe kada je zazvonio telefon. Javila se u kuhinji. Bio je to Pakard. Govoreći toliko brzo da nije pravio pauze između rečenica izgovarajući ih u jednom dahu, kao bujicu, on reče: „Molim te ne spuštaj slušalicu, ti si u pravu, ja sam glup u tim stvarima, idiot, ali daj mi samo minut da ti objasnim, popravljao sam mašinu za sudove kada si naišla, zato sam tako izgledao, mastan i znojav, morao sam da je sam izvučem, nastojnik bi je popravio, ali to bi trajalo nedeljama, a ja sam dobar sa tim stvarima, mogu sve da popravim, a padala je kiša napolju, nisam imao šta da radim, pa zašto je ne bih sam popravio. Nije mi palo na pamet da bi se ti mogla pojaviti. Ja se zovem Danijel Pakard, ali ti to već znaš, imam dvadeset i osam godina, diplomirao sam na Univerzitetu Kalifornija, fakultet Irvin na odseku za biznis pre samo tri godine, sada radim kao broker, ali pohađam nekoliko večernjih kurseva na fakultetu i tako sam naleteo na tvoju priču o žapcu u studentskom književnom časopisu, svidela mi se, sjajna je, divna priča, stvarno, pa sam otišao u biblioteku i potražio sve što si napisala, i sve sam pročitao, i puno toga je bilo dobro, stvarno dobro, ne

sve, ali dosta. Nekako usput sam se i zaljubio u tebe, u osobu koju sam znao iz njenih priča, jer su priče bile tako lepe i tako stvarne. Jedno veče sam sedeo u biblioteci i čitao jednu od tvojih priča – nikom ne dozvoljavaju da iznosi iz biblioteke pojedine književne časopise, drže ih zajedno, u povezu, tako da moraju da se čitaju u biblioteci - i ta bibliotekarka je prolazila iza moje stolice, i nagnula se nad mene i pitala me da li mi se dopada priča, ja sam rekao da mi se dopada, a ona je rekla: ,,Pa, pisac je tu, ako želite da joj kažete da je dobra“, i tu si bila ti, samo tri stola dalje, sa gomilom knjiga, radila si neko istraživanje, podvlačila, pravila beleške, i bila si veličanstvena. Vidiš, ja sam znao da si ti prelepa iznutra jer su tvoje priče bile prelepe, emocije u njima su bile predivne, ali nikada mi nije palo na pamet da si lepa spolja, takođe, i nije bilo šanse da ti priđem jer sam oduvek bio mutav i trapav u blizini lepih žena, možda zato što je moja majka bila lepa ali hladna i otuđena, pa možda mislim da će me sve lepe žene odbaciti kao što me je majka odbacila – malo amaterske psihoanalize – ali sam siguran da bi mi bilo mnogo lakše da si ružna ili bar obična. Zbog tvoje priče, dobio sam ideju o žapcima, cela ideja sa tajnim obožavaocem i poklonima, kao način da te raznežim, i planirao sam da ti se otkrijem posle trećeg ili četvrtog žapca, stvarno jesam, ali sam to stalno odlagao jer nisam hteo da me odbiješ, pretpostavljam, i znam da je to postajalo sumanuto, žabac posle žapca, pa opet žabac, ali prosto nisam mogao da se zaustavim i da te zaboravim, a nisam mogao ni da se suočim sa tobom, i to je to. Nikada nisam mislio ništa loše, nisam nameravao da te uplašim, možeš li da mi oprostiš, nadam se da možeš." Konačno se zaustavio, iscrpljen. Ona reče: ,,Dobro.“ On upita: ,,Pa, hoćeš li da izađeš sa mnom?"

Iznenadivši samu sebe odgovorom, ona reče: ,,Da.“ „Večera i bioskop?“ ,,U redu.‘< „Večeras? Došao bih po tebe u šest?" ,,Dobro.“ Pošto je spustila slušalicu, ostala je da stoji neko vreme, zureći u telefon. Najzad je glasno rekla: „Šejnova, jesi li poludela?" Odmah zatim je dodala: „Ali, rekao je da su moje priče ’tako lepe i stvarne’." Otišla je u svoju sobu i zagledala se u kolekciju žabaca na noćnom stolu. Reče: ,,U jednom momentu je neartikulisan i ćutljiv, a u sledećem brbljiv. Možda je psihopata ubica, Šejnova." Onda dodade: „Aha, možda jeste, ali je i odličan književni kritičar." Budući da je on predložio večeru i bioskop, Laura je odlučila da obuče sivu suknju, belu bluzu i sivoplavi džemper, ali on se pojavio u tamno-plavom odelu, beloj košulji sa manžetnama, teget svilenoj kravati, svilenoj maramici u džepu odela i u uglancanim crnim svečanim cipelama, kao da je krenuo na otvaranje sezone u operi. Nosio je kišobran i otpratio ju je od stana do svojih kola držeći je ispod desne ruke, sa tako ozbiljnom brigom da je izgleda bio ubeđen da će se ona rastopiti ako je bude dotakla i jedna kapljica kiše ili da će se razbiti u milion parčića ako se oklizne i padne. S obzirom na razliku u njihovoj garderobi i na značajnu razliku u veličini – sa svojih 165 centimetara, bila je 30 centimetara niža od njega, a sa težinom od 57 kilograma bila je više nego duplo lakša – Laura se osećala skoro kao da je krenula na sastanak sa svojim ocem ili starijim bratom. Ona nije bila sićušna žena, ali držeći ga za ruku i ispod njegovog kišobrana, osećala se jako malom.

U automobilu je ponovo bio nekomunikativan, ali on je to objasnio potrebom da vozi sa posebnom pažnjom po tako lošem vremenu. Otišli su u mali restoran u Kosta Mesi, u kojem je Laura i ranije dobro jela. Seli su za sto i uzeli jelovnike, ali čak i pre nego što ih je konobarica pitala šta žele za piće, Danijel reče: „Ovde nije dobro, sve je pogrešno, idemo na drugo mesto." „Iznenađena, ona upita: - „Ali, zašto? Ovde je lepo. Hrana je ovde jako dobra." ,,Ne, stvarno, sve je pogrešno. Nema duha, nema stila, neću da pomisliš, ummm“, i tu on poče da brblja kao preko telefona, crveneći, „ummm, pa, u svakom slučaju, ovde ne valja, nije dobro za prvi sastanak, hoću da sve bude posebno", ustade, „ummm, mislim da znam pravo mesto, žao mi je gosopođice" – obratio se zapanjenoj konobarici – „nadam se da vas nismo doveli u nezgodnu situaciju", zatim izvuče Laurinu stolicu i pomože joj da ustane, „znam za jedno dobro mesto, svideće ti se, nikada nisam tamo večerao, ali sam čuo da je dobro, izvrsno." Druge mušterije su buljile u njih, tako da Laura prestade da se buni. ,,A i blizu je, samo par ulica odavde.“ Vratiše se u kola, odvezoše se dve ulice dalje i parkiraše se ispred restorana koji je izgledao nepretenciozno a nalazio se u tržnom centru. Do tada ga je Laura već dovoljno upoznala da je shvatila da njegov osećaj za lepo ponašanje iziskuje da ona sačeka u kolima dok on prođe oko njih i otvori joj vrata, ali kada se to i desilo ona je videla da on stoji u bari dubokoj više od dvadeset centimetara. „O, tvoje cipele!“, uzviknu ona. „Osušiće se. Evo, ti drži kišobran da ne pokisneš, a ja ću

te preneti preko bare.“ Ne opirući se, ona dozvoli sebi da je on izvuče iz kola i prenese preko bare kao da ne teži više od perjanog jastuka. On je spusti na viši pločnik i, bez kišobrana, prešljapka do kola i zatvori vrata. Francuski restoran je imao još manje duha od italijanskog. Smestili su ih za sto u uglu, preblizu kuhinji, i Danijelove namočene cipele su škripale i šljapkale dok su prelazili preko prostorije. „Dobićeš upalu pluća", brinula se ona kada su seli i naručili dva žestoka pića. ,,Ne ja. Imam dobar imuni sistem. Nikad se ne razbolim. Jednom u Namu, u toku akcije, bio sam odsečen od svoje jedinice, proveo sam nedelju dana sam u džungli, pljuštalo je neprekidno, dok sam pronašao put na našu teritoriju sav sam se smežurao, ali nisam dobio ni kijavicu." Dok su otpijali piće, proučavali jelovnik i naručivali, bio je opušteniji nego što je Laura do tada videla, i ispostavilo se da je koherentan, prijatan, čak i zabavan sagovornik. Ali kada im je servirano predjelo – losos u mirođiji za nju, školjke u testu za njega – smesta je postalo jasno da je hrana grozna iako je bila duplo skuplja nego u italijanskom restoranu iz kojeg su otišli, i kako su se jela ređala, postajalo mu je sve neprijatnije, a tako je njegova sposobnost da održi konverzaciju drastično opadala. Laura je sve proglasila ukusnim i pojela je sve do poslednje mrvice, ali nije vredelo – nije ga prevarila. Kuvari i konobari su bili još i spori. Kada je Danijel platio račun i odveo je do kola – ponovo je prenoseći preko bare, kao da je malo dete – već su pola sata kasnili na bioskopsku predstavu na koju su nameravali da idu. ,,U redu", reče ona, „možemo i sada da uđemo, pa da posle ostanemo i da odgledamo prvih pola sata na narednoj predstavi,"

,,Ne, ne“, odvrati on. ,,To je užasan način da se gleda film. Upropastiće ti utisak. Zeleo sam da ovo veče bude savršeno." „Opusti se“, reče ona. „Meni je lepo.“ Pogledao ju je sumnjičavo, a onda se ona osmehnula, pa se i on osmehnuo, ali mu osmeh nije bio iskren. „Ako nećeš da idemo u bioskop", reče ona, ,,i to je u redu. Slažem se sa svim kuda odlučiš da idemo.“ On klimnu glavom, upali kola i krete niz ulicu. Prešli su nekoliko kilometara pre nego što je ona shvatila da je vodi kući. Celim putem od kola do njenih vrata, on joj se izvinjavao za tako loše veče kakvo je bilo, a ona ga je razuveravala tvrdeći da nijedan trenutak večeri nije bio razočaravajući. Kada su stigli do njenog stana, istog trenutka kada je ona stavila ključ u bravu, on se okrete i pojuri niz stepenice, ne tražeći poljubac za laku noć i ne pruživši joj priliku da ga pozove unutra. Laura se vratila do početka stepeništa i posmatrala ga kako silazi. Bio je na pola puta do dole kada ga zahvati nalet vetra i prevrnu mu kišobran. Borio se sa njim ostatak puta, dvaput gotovo izgubivši ravnotežu. Kada je stigao do prilaza zgradi, najzad je uspeo da obrne kišobran kako treba – a vetar ga ponovo prevrnu. Frustriran, on ga baci u obližnje žbunje, a zatim pogleda gore, u Lauru. Već je bio mokar od glave do pete, i spram bledog svetla ulične lampe ona zapazi da mu odelo bezoblično visi. On je bio ogroman čovek, jak poput dva bika, ali su ga sredile male stvari – bara, nalet vetra - i u tome je bilo nečeg jakog komičnog. Laura je znala da ne sme da se smeje, da ne sme da se smeje, ali je bez obzira na to prsnula u smeh. „Ti si tako prokleto prelepa, Laura Šejn!“, viknu on sa prilazne staze. „Neka mi je Bog u pomoći, ti si prosto toliko lepa.“ Zatim požuri i nestade u noć. Osećajući se krivom zbog smejanja, ali ne mogavši da se

zaustavi, ona uđe u stan i presvuče se u pižamu. Bilo je tek dvadeset minuta do devet sati. On je bio ili beznadežan slučaj ili najbolji muškarac kojeg je upoznala od očeve smrti. U pola deset zazvoni telefon. On reče: ,,Da li ćeš ikada ponovo izaći sa mnom?“ „Pomislila sam da me nikad nećeš pozvati." ,,Hoćeš?“ „Naravno." „Večera i bioskop?", upita on. „Zvuči odlično." „Nećemo ići u onaj grozan francuski restoran. Žao mi je zbog toga, stvarno mi je žao.“ ,,Ne zanima me kuda ćemo ići“, odvrati ona, ,,ali, kada jednom stignemo u restoran, obećaj da ćemo i ostati u njemu." ,,Ja sam tvrdoglav u pogledu nekih stvari. I kao što sam rekao... Ne snalazim se u blizini lepih žena.“ „Tvoja majka." „Tako je. Odbacila me je. Odbacila je i mog oca. Nikada nisam osetio ni malo topline od te žene. Napustila nas je kada sam imao jedanaest godina." „Sigurno ti je bilo teško." ,,Ti si još lepša od nje, prepala si me na smrt.“ „Baš laskavo." ,,Pa, žao mi je, ali trebalo bi da bude. Stvar je u tome što ti, prelepa kakva jesi, nisi ni upola tako lepa kao što su tvoje priče, i to me još više plaši. Jer šta uopšte genije poput tebe može da vidi u momku kakav sam ja – osim možda klovna za zabavu?" „Samo jedno pitanje, Danijele." „Deni." „Samo jedno pitanje, Deni. Kakav si ti, kog vraga, broker? Imaš li uopšte nekog uspeha?"

,,Ja sam prvoklasan broker", odvrati on sa tako iskrenim ponosom da je ona odmah znala da govori istinu. „Klijenti se kunu u mene, i imam odličan sopstveni mali portfolio koji prevazilazi tri godine mog iskustva na tržištu. Kao analitičar berze, broker i finansijski savetnik, nikada ne dozvoljavam da mi vetar prevrne kišobran." 2 Popodne narednog dana, nakon što je postavio eksploziv u podrum instituta, Stefan se pripremio za ono za šta je verovao da će biti njegov pretposlednji skok niz „Put sevanja". Bio je to nelegalan izlet u 10. januar 1988, koji se nije nalazio na zvaničnom rasporedu i koji je preduzeo bez znanja svojih kolega. Redak sneg je padao na planine Sen Bernardino kada je stigao, ali on je bio obučen za ovakvo vreme – nosio je gumene čizme, kožne rukavice i debelu jaknu. Pronašao je zaklon u gustom čestaru borova, odlučivši da sačeka dok ne prestane žestoko sevanje. On proveri vreme na svom ručnom satu na titravom svetlu sa nebesa i zaprepasti se kad vide kako je kasno stigao. Imao je manje od četrdeset minuta da dođe do Laure pre nego što ona pogine. Ako zabrlja i stigne prekasno, neće imati drugu priliku. I dok su poslednji bljeskovi munja pržili oblačno nebo, dok su žestoki odjeci grmljavine još odjekivali sa udaljenih vrhova i grebena, on pojuri iz čestara niz padinu pokrivenu slojem snega debelim do kolena, nastalim u toku ranijih snežnih oluja. Na snegu se bila uhvatila kora koju je on lomio svakim korakom, tako da je napredovanje bilo teško kao da korača kroz duboku vodu. Dva puta je pao, i sneg mu je upao u čizme a

divlji vetar ga je šibao kao da poseduje svest i želju da ga uništi. Do trenutka kada je došao do kraja polja i ispentrao se uz ogradu na dvosmerni magistralni put koji je vodio do Eroheda u jednom i Big Bera u drugom smeru, njegove pantalone i jakna su bili kruti od zaleđenog snega, stopala ukočena od hladnoće, i izgubio je više od pet minuta. Nedavno raščišćen put je bio čist izuzev tankih zmijica snega koje su gmizale preko kolovoza nošene promenljivim strujanjem vazduha. Ali, tempo oluje se već zahuktavao. Pahuljice su bile mnogo manje nego kada je on stigao i padale su dvostuko brže nego pre samo nekoliko minuta. Uskoro će put biti opasan. On primeti znak pored kolovoza: JEZERO EROHED 1 MILJA, i ostade šokiran time što se nalazio znatno dalje od Laure nego što je mislio da će biti. Škiljeći na vetru, gledajući na sever, on uoči topli sjaj električnog svetla u turobnom čeličnosivom poslepodnevu: prizemnu kuću i parkirane automobile na oko trista metara od njega, sa desne strane. On se smesta zaputi u tom pravcu, spustivši glavu da bi zaštitio lice od ledenih zuba vetra. Morao je da obezbedi automobil. Lauri predstoji manje od pola sata života, a udaljeni su šesnaest kilometara. 3 Pet meseci nakon njihovog prvog izlaska, a šest nedelja pošto je diplomirala na Univerzitetu Kalifornija, u subotu 16. jula 1977, Laura se udala za Danijela Pakarda u građanskoj ceremoniji, u kancelariji matičara u zgradi suda. Jedini gosti na ovom događaju bili su Denijev otac Sem Pakard i Telma Ekerson. Sem je bio zgodan sedokosi čovek, visok oko 150

centimetara – patuljak spram svog sina. Tokom cele kratke ceremonije on je plakao, a Deni se stalno okretao i pitao ga: ,,Da li ti je dobro tata?". Sem bi klimnuo glavom, istresao nos i rekao im da nastave, ali samo koji trenutak kasnije opet bi briznuo u plač i Deni bi ga pitao da li je dobro, a Sem bi duvao nos zvučeći kao da imitira pačji ljubavni zov. Matičar reče: „Sinko, suze tvog oca su suze radosnice, pa ako bi mogli da nastavimo – imam još tri ceremonije danas.“ Čak i da mladoženjin otac nije bio skrhan emocijama, čak i da mladoženja nije bio džin sa srcem laneta, njihovo venčanje bi bilo nezaboravno zbog Telme. Njena kosa je bila ošišana na čudan, čupav način, napred uobličena lakom u nešto nalik više topovskih cevi ofarbanih u ljubičasto. Usred leta – i na venčanju – ona je nosila crvene cipele sa visokom štiklom, uske crne pantalone i iscepanu crnu bluzu (pažljivo, namerno iscepanu) skupljenu u struku dugačkim običnim čeličnim lancem umesto kaiša. Nosila je preteranu ljubičastu šminku za oči, drečavo crveni ruž i jednu minđušu koja je ličila na udicu. Posle ceremonije, dok je Deni vodio privatni razgovor sa svojim ocem, Telma i Laura su se šćućurile u uglu hola i Telma je objasnila svoj izgled: ,,To se zove ’pank stil’, najnoviji hit u Britaniji. Niko ga ovde još ne nosi. U suštini, jedva da ga neko i u Britaniji nosi, ali za nekoliko godina svi će se ovako oblačiti. Odličan je za moju predstavu. Izgledam uvrnuto, tako da ljudi počnu da se smeju čim izađem na scenu. Ali dobar je i za mene. Mislim, budi iskrena Šejnova, ja nisam baš u cvetu mladosti. Dođavola, da je ružnoća bolest i da je organizovana pomoć, ja bi bila njihov promoter. Ali dve dobre stvari u vezi ’pank stila’ su to što se sakriješ iza drečave kose i šminke, tako da niko ne može da proceni koliko si stvarno ružna, i to što ionako treba da izgledaš čudno. Isuse, Šejnova, Deni je stvarno krupan momak. Toliko toga si mi rekla o njemu preko telefona, a nijednom mi

nisi rekla koliko je ogroman. Obuci ga u kostim Godzile, spusti ga negde u Njujorku, snimi sve to, i dobićeš jedan od tih filmova bez potrebe da praviš skupe makete. Znači, voliš ga, a?" „Obožavam ga", reče Laura. „Nežan je koliko je velik, možda zbog sveg tog nasilja koje je video kada je učestvovao u Vijetnamskom ratu, ili zato što je oduvek bio nežna duša. Dobar je, Telma, i pametan, i misli da sam ja jedan od najboljih pisaca koje je ikad čitao." ,,A kada je počeo da ti poklanja žapce, mislila si da je psihopata." „Sitna greščica u proceni." Dvojica policajaca u uniformi prođoše kroz hol zgrade suda, vodeći bradatog mladića sa lisicama na rukama, sprovodeći ga u sudnicu. Zatvorenik prolazeći odmeri Telmu i reče: „Hej, mama, ’ajde da se vidimo!" ,,Ah, taj Ekerson šarm", reče Telma Lauri. ,,Ti si dobila momka koji je mešavina grčkog boga, plišanog mede i Beneta Kerfa, a ja sam dobila neučtiv predlog od ološa ovog društva. Ali, kad malo bolje razmislim, nikada se na dobro nisam ni navikla, tako da moje vreme možda tek dolazi." „Potcenjuješ sebe, Telma. Uvek si to činila. Neki jako poseban momak će videti kakvo si ti zlato..." »Čarls Menson, kad izađe na uslovnu." ,,Ne. Jednog dana ćeš ti biti isti ovoliko srećna kao što sam ja. To znam. Sudbina, Telma." „Dobri bože, Šejnova, postala si dosadni optimista! Šta bi sa munjama? Svi oni duboki razgovori koje smo vodile na podu naše sobe u Kasvelu – sećaš li se? Kada smo zaključile da je život samo jedna apsurdna komedija, tu i tamo ispresecana gromovima nesreća da bi priča imala ravnotežu, da bi urnebesnost komedije više došla do izražaja." „Možda je prošao poslednji grom u mom životu", odvrati

Laura. Telma je ozbiljno gledala u nju. „Vau. Ja te poznajem Šejnova, i znam da shvataš u kakav se emotivni rizik upuštaš time što samo želiš da budeš ovoliko srećna. Nadam se da si u pravu mala, i kladim se da jesi. Kladim se da za tebe više neće biti munja." „Hvala ti, Telma.“ „I mislim da je tvoj Deni prava duša, dragulj. Ali, reći ću ti nešto što će ti značiti više od mog mišljenja: i Ruti bi se on svideo, Ruti bi mislila da je savršen." Čvrsto su se zagrlile, i na trenutak su ponovo postale male devojčice, prkosne ali ranjive, ispunjene blesavim samopouzdanjem i strahom od udesa koji je oblikovao njihovo zajedničko odrastanje. U nedelju 24. jula, kada su se vratili sa sedmodnevnog medenog meseca u Santa Barbari, otišli su u prodavnicu po namirnice, a zatim su zajedno spremili večeru – mešana salata, hleb, ćufte iz mikrotalasne i špagete – u stanu u Tustinu. Ona je napustila svoj stan i preselila se kod njega nekoliko dana pre venčanja. Prema planu koji su smislili, ostaće u tom stanu dve, možda tri godine. (Toliko su često razgovarali o svojoj budućnosti i to su zalazili u takve detalje da su je sada sveli na jednu reč u svojoj glavi: Plan, kao da se on odnosi na neki kosmički priručnik koji ide uz njihov brak i na koji se može osloniti ako se želi tačna slika njihove sudbine kao muža i žene.) Znači, nakon dve, možda tri godine, moći će da kupe pravu kuću, a da ne ugroze uredan poslovni portfolio koji je Deni gradio, i tek tada će se preseliti. Večerali su za malim stolom u kuhinjskoj niši, odakle su imali pogled na kraljevske palme u dvorištu i zlatno poslepodnevno sunce, i razgovarali su o ključnom delu Plana: Deni će ih izdržavati, dok će Laura ostati kući i pisati svoj prvi

roman. „Kada postaneš ludo bogata i slavna", reče on, namotavajući špagete na viljušku, ,,ja ću ostaviti brokerski posao i postati tvoj finansijski menadžer." „Šta ako nikada ne budem bogata i slavna?" „Bićeš." „Šta ako ne uspem ništa da objavim?" „Onda ću se razvesti od tebe." Ona baci koricu hleba na njega. „Životinjo." „Goropadnice." „Želiš još jednu čuftu?" ,,Ne, ako ćeš je baciti na mene." „Moj bes je prošao. Pravim odlične ćufte, zar ne?“ „Fantastične", složi se on. „To je nešto što treba proslaviti, zar ne – to što imaš ženu koja pravi dobre ćufte?" „Definitivno, to treba proslaviti." „Hajde da vodimo ljubav." Deni reče: „Usred večere?“ „Ne, na krevetu." Ona odgurnu stolicu i ustade. „Hajde. Večeru uvek možemo da podgrejemo." Tokom te prve godine često su vodili ljubav, i u toj intimnosti Laura je nalazila više od seksualnog olakšanja, nešto daleko više od onoga što je očekivala. Kada je bila sa Denijem, kada je bio u njoj, osećala mu se toliko blisko da joj se ponekad činilo da su jedna osoba – jedno telo i jedan um, jedna duša i jedan san. Volela ga je punim srcem, da, ali taj osećaj jedinstva bio je više od ljubavi, ili bar nešto različito od ljubavi. Do njihovog prvog zajedničkog Božića, ona je shvatila da ono što ona doživljava jeste osećanje pripadnosti koji nije iskusila dugo vremena, osećaj porodice. Jer, on je njen muž a ona njegova

žena, i jednoga dana će iz te zajednice proisteći deca – nakon dve ili tri godine, prema Planu – i u okrilju porodice je ležao mir koji nigde drugde nije mogla da nađe. Nekada je mislila da bi je rad i život u stalnoj sreći, harmoniji i bezbednosti dan za danom odveo u mentalnu letargiju, da bi njeno pisanje trpelo od previše sreće, da su joj potrebni tužni dani i nesreće da stvore ravnotežu života i održe oštricu njenog rada. Ali ideja da umetnik mora da pati da bi dao najbolje od sebe bila je taština mladih i neiskusnih. Što je bila srećnija, bolje je pisala. Šest nedelja pre prve godišnjice njihovog venčanja, Laura je završila roman „Jerihonske noći“ i poslala ga je u Njujork, književnom agentu Spenseru Kinu, koji joj je povoljno odgovorio na pismeni upit mesec dana ranije. Dve nedelje kasnije Spenser Kin ju je pozvao i rekao da će zastupati njenu knjigu, da očekuje brzu prodaju, i da misli da je kao pisca čeka sjajna budućnost. Brzinom koja je zapanjila i agenta, prodao je knjigu prvoj kući kojoj je ponudio, Vikingu, za skroman ali savršeno razuman avans od petnaest hiljada dolara. Ugovor je zaključen u petak 14. jula 1978, dva dana pre Laurine i Denijeve godišnjice. 4 Mesto koje se nalazilo u senci ogromnih borova, a koje je video iz daljine, bilo je restoran i kafana. Drveće oko njega bilo je visoko preko šezdeset metara, okićeno grozdovima šišarki dugačkih petnaestak santimetara, sa predivno izbrazdanim stablima i granama nisko poleglim pod težinom snega iz prethodnih oluja. Prizemna kuća je bila sagrađena od debala i bila je tako ušuškana u drveće sa tri strane da je njen škriljčani krov bio više pokriven borovim iglicama nego snegom. Prozori

kuće su bili ili prekriveni parom ili zamrznuti, tako da se svetlo iz nje prijatno razlivalo kroz tu poluprovidnu opnu na staklu. Na parkingu ispred kuće nalazila su se dva „džipa”, dva pikapa i „tanderbird”. Osetivši olakšanje što niko ne može da ga vidi kroz prozore kafane, Stefan ode pravo do jednog „džipa”, pokuša da otvori vrata i shvati da su otključana, pope se za volan i zatvori vrata za sobom. Zatim, iz futrole za oružje ispod miške, izvuče „valter PPK/S .380” i odloži ga na suvozačko sedište. Stopala su mu bila bolno hladna i on požele da zastane i istrese sneg iz čizama. Ali, stigao je sa zakašnjenjem, i njegov prvobitni plan je kasnio, tako da se nije usuđivao da izgubi ni jedan minut. Osim toga, ako ga stopala bole, znači da nisu smrznuta – još nije bio u toj opasnosti. Klučevi kola nisu bili u kontakt bravi. Stefan odmače sedište, sagnu se napred, poče da pipa ispod komandne table, pronađe žice za paljenje i upali motor za sve ukupno manje od minut vremena. Stefan se uspravi u sedištu baš u trenutku kada vlasnik „džipa”, koji je zaudarao na pivo, širom otvori vrata. „Hej, šta to radiš druškane?" Ostatak snegom posutog parkinga je bio prazan. Bili su sami. Laura će umreti za dvadeset i pet minuta. Vlasnik „džipa” poseže za njim, i on dozvoli da bude povučen iz kola, usput zgrabivši pištolj sa sedišta i, praktično se bacivši u zagrljaj tog čoveka, iskoristi trenutak da odbaci svog protivnika tako da se ovaj zateturao po klizavom parkingu. Oni padoše. Kada su tresnuli na zemlju, Stefan je bio gore i on nabi cev pod bradu svog protivnika. „Bože, gospodine! Nemoj me ubiti!“ „Sada ćemo ustati. Polako, proklet bio, bez naglih pokreta.“

Kada su ustali, Stefan prođe čoveku iza leđa, brzo okrenu pištolj i, koristeći ga kao batinu, udari jedanput, dovoljno jako da onesvesti čoveka, a da ne nanese trajno oštećenje. Vlasnik „džipa" ponovo pade na tlo i ostade tako, mlitav. Stefan baci pogled na kafanu. Niko drugi nije izlazio iz nje. Nije čuo ni zvuk motora da se približava putem, ali, sa druge strane, zavijanje vetra je moglo prikriti taj zvuk. Dok je sneg počinjao da sve jače pada, on strpa pištolj u duboki džep svoje jakne i odvuče onesvećenog čoveka do najbližeg vozila, „tanderbirda”. Auto je bio otključan, i on ubaci čoveka na zadnje sedište, zatvori vrata i požuri do „džipa”. Motor se ugasio. On ponovo žicama dade kontakt. Upalio je automobil i okrenuo ga u pravcu puta, a vetar je već počeo da urla kraj prozora. Vejavica je postajala sve gušća, poput mećave, a oblaci jučerašnjeg snega su šiknuli sa zemlje i počeli da se kovitlaju u obliku blistavih stubova. Gigantski, snegom obmotani borovi njihali su se i tresli pod udarima vetra. Lauri je ostalo nešto više od dvadeset minuta života. 5 Proslavili su ugovor sa izdavačem za „Jerihonske noći“ i nezemaljsku harmoniju njihove prve bračne godine tako što su svoju godišnjicu proveli na njihovom omiljenom mestu – u „Diznilendu”. Nebo je bilo plavo, bez oblaka, a vazduh suv i topao. Praktično nesvesni letnje gužve, vozili su „Pirate sa Kariba”, slikali su se sa Mikijem Mausom, išli na vrtoglavu vrtešku u šoljicama za kafu „Ludog Šeširdžije”, pozirali za svoje karikature, jeli hot-dogove, sladolede i smrznute banane prelivene čokoladom na štapićima i igrali na trgu Nju Orliens uz muziku Diksilend benda.

Park je postao još čarobniji posle zalaska sunca, i oni pođoše, treći put, na vožnju parobrodom Marka Tvena oko ostrva Toma Sojera, stojeći zagrljeni kraj ograde na najvišoj palubi, pored pramca. Deni reče: „Znaš li zašto toliko volimo ovo mesto? Zato što je deo sveta, ali je neuprljan od sveta. A takav je i naš brak." Kasnije, nagnuta nad voćnu salatu od jagoda i sladoleda. u „Paviljonu karanfila”, sedeći za stolom ispod drveta iskićenog božićnim lampicama, Laura reče: „Petnaest hiljada dolara za godinu dana rada... nije baš neko bogatstvo." „Ali nije baš ni robovska nadnica." On odgurnu svoju voćnu salatu, naže se ka njoj, odgurnu i njenu salatu, i uze je za ruke. „Novac će kad-tad ipak doći, zato što si ti odlična, ali novac nije ono do čega mi je stalo. Ono do čega mi je stalo je to što ti imaš jedan poseban dar. Ne. Nisam to mislio. Nemaš ti samo poseban dar, ti jesi posebna. Na neki način ja to razumem, ali ne mogu to da objasnim, ali kada to što jesi daruješ drugima to donosi radost i nadu čak ljudima na udaljenim mestima, kao i meni koji sam kraj tebe.“ Potiskujući iznenadne suze, ona reče: „Volim te.“ „Jerihonske noći“ je objavljen deset meseci kasnije, u maju 1979. Deni je insistirao da koristi njeno devojačko prezime, zato što je znao da je ona sve one teške godine u Mekajloru i Kasvel Holu izdržala delimično i zato što je želela da odraste i uspe n životu u ime uspomene na svog oca i, možda, na majku koju nikada nije upoznala. Knjiga se prodavala u malom broju primeraka, nije je izabrao nijedan klub čitalaca, i Viking ju je za male pare otkupio i za izdanje u mekom povezu. „Nema veze“, rekao joj je Deni. „Doći će vremenom. Sve će doći vremenom. Zato što si ti to što jesi.“

Tada je ona već bila duboko u drugom romanu, ,,Šadaraku“. Radila je deset sati dnevno, šest dana nedeljno, i dovršila ga je u julu. U petak je poslala kopiju romana u Njujork, Spenseru Kinu, a original je dala Deniju. On je trebalo prvi da ga pročita. Deni je došao sa posla ranije i počeo da čita knjigu oko jedan sat poslepodne, u fotelji u dnevnoj sobi, zatim se premestio u spavaću sobu, odspavao samo četiri sata i u subotu oko pola deset pre podne je ponovo bio u fotelji sa pročitanih dve trećine knjige. Nije hteo da ništa da kaže, ni jednu jedinu reč. ,,Ne, dok je ne završim. Ne bi bilo fer prema tebi da počnem da je analiziram ili da komentarišem sve dok ne završim, sve dok ne sagledam sve događaje, a ne bi bilo fer ni prema meni, jer bi mi ti u razgovoru sigurno nabacila kako se dalje odvija radnja." Laura je nastavila da ga vreba, da bi videla da li se mršti, smeška ili na bilo koji drugi način reaguje na knjigu, a kada bi se to događalo ona bi se brinula oko toga da li je to možda pogrešna reakcija na bilo koju scenu koju on možda čita. Do pola jedanaest u subotu, više nije mogla da izdrži da bude u stanu, tako da se odvezla u „Saut Koust Plazu", razgledala po knjižarama, otišla na rani ručak iako nije bila giadna, zatim se odvezla do Vestmisterske aleje, gledala izloge, pojela jedan smrznuti jogurt, odvezla se do aleje Orandž, obišla nekoliko butika, kupila četvrt kilograma mekanih bombona i pojela polovinu. „Šejnova", rekla je sebi, ,,idi kući ili ćeš do večere biti duplo veća od Orsona Velsa." Kada se parkirala na parkingu ispred svoje zgrade, videla je da nema Denijevog automobila. Ušla je u stan i pozvala ga po imenu, ali nije bilo nikog. Rukopis „Sadaraka" je bio složen na trpezarijskom stolu. Potražila je poruku. Nije je bilo.

„O, bože", izusti ona. Knjiga je bila loša. Grozna. Odvratna. Tupavo baljezganje. Jadni Deni je otišao negde na pivo da bi skupio hrabrosti da joj kaže da je trebala da uči za vodoinstalatera dok je još dovoljno mlada da započne novu karijeru. Povratiće. Otrča do kupatila, ali joj mučnina prođe. Ona ispljuska lice hladnom vodom. Knjiga je bila tupavo baljezganje. Dobro, moraće da se pomiri sa tim. Mislila je da je „Šadarak" prilično dobar, mnogo bolji od „Jerihonskih noći", ali očigledno je pogrešila. Pa, dobro, napisaće drugu knjigu. Otišla je u kuhinju i otvorila piće. Otpila je samo dva gutljaja kada je stigao Deni, noseći veliku kutiju umotanu kao poklon. Spustio je paket na sto pored rukopisa i svečano je pogledao. ,,Za tebe.“ Ignorišući kutiju, ona reče: „Reci mi.“ „Prvo otvori svoj poklon." „O, bože, zar je toliko loša? Je li toliko loša da moraš da ublažiš udarac poklonom? Reci mi. Ne mogu da izdržim. Čekaj! Prvo da sednem." Ona izvuče stolicu i skljoka se u nju. „Pucaj, momčino. Ja sam borac." „Imaš preterano izražen osećaj za dramatiku, Laura." „Šta kažeš? Knjiga je melodramatična?" ,,Ne knjiga. Ti. Barem sada. Hoćeš li, molim te, prestati da budeš uzdrhtali mladi umetnik i otvoriti svoj poklon?" „Dobro, dobro, ako moram da ga otvorim pre nego što počneš da pričaš, onda ću otvoriti prokleti poklon." Stavila je kutiju u krilo – bila je teška – i pocepala traku, a Deni je izvukao stolicu, seo i posmatrao je. Kutija je bila iz skupe prodavnice, ali ona nije bila pripremljena za ono šta je u njoj pronašla: velik, prelepi kristalni

pehar koji je bio providan izuzev dve ručke koje su bile od kombinacije zelenog i mutnog kristala – svaka ručka je predstavljala dva žapca u skoku, ukupno četiri žapca. Podigla je pogled, razrogačenih očiju. „Deni, nikada nisam videla ovako nešto. Ovo je nešto najlepše što sam ikada videla." „Znači, sviđa ti se?“ „Blagi bože, koliko košta?“ „Tri hiljade." „Deni, preskupa je!“ „O, ne, nije preskupa." ,,Da, da, stvarno je preskupa. Samo zato što sam napisala groznu knjigu i što ti hoćeš da me utešiš..." „Nisi napisala groznu knjigu. Napisala si knjigu dostojnu žapca. Četiri žapca na skali od jedan do četiri, gde je četiri najbolje. Pehar nije preskup zato što si ti napisala ’Šadarak’. Ta knjiga je divna, Laura, nemerljivo bolja od prethodne, i divna je jer si to ti. Ova knjiga je ono što ti jesi, i to sija.“ U svom uzbuđenju i žurbi da ga zagrli, skoro je ispustila pehar od tri hiljade dolara. 6 Put je već prekrivao tepih novog snega. „Džip” je imao pogon na četiri točka i gume omotane lancima, tako da je Stefan mogao da postigne dobru brzinu uprkos stanju na putu. Ali ne i dovoljnu brzinu. Procenio je da je kafana kod koje je ukrao „džip” oko sedamnaest i po kilometara udaljena od kuće Pakardovih, koja se nalazila odmah pored magistralnog puta 330, na nekoliko kilometara od Big Bera. Planinski putevi su bili uski, vijugavi, puni opasnih uspona i nizbrdica, a sneg koji je gusto padao

smanjivao je vidljivost, tako da je njegova prosečna brzina iznosila oko šezdeset kilometara na sat. Nije se usuđivao da vozi brže ili neopreznije, jer ako bi izgubio kontrolu nad „džipom”, preleteo nasip i poginuo, ne bi bio ni od kakve koristi Lauri, Deniju i Krisu. Ali, pri sadašnjoj brzini stići će do njihove kuće najmanje deset minuta nakon što je oni napuste. Njegova namera je bila da ih zadrži u kući sve dok opasnost ne prođe. Taj plan više nije bio održiv. Januarsko nebo je izgledalo kao da se spušta sve bliže zemlji pod teretom oluje, tako da je doticalo zupčaste vrhove ogromnih borova koji su rasli sa obe strane puta. Vetar je šibao drveće i nasrtao na kola. Sneg se lepio za brisače i pretvarao se u led, pa Stefan uključi grejače stakla i nagnu se na volan, škiljeći kroz mutno vetrobransko staklo. Kada je sledeći put pogledao na sat, video je da ima manje od petnaest minuta. Laura, Deni i Kris upravo ulaze u svoj auto. Možda se već i isparkiravaju. Moraće da ih presretne na putu, par trenutaka pre smrti. Probao je da malo poveća brzinu „džipa” a da pri tome ne počne da klizi ka ambisu. 7 Pet nedelja posle onog dana kada je Deni kupio Lauri pehar, 15. avgusta 1979, par minuta posle podneva, Laura je bila u kuhinji podgrevajući pileću supu za ručak, kada ju je pozvao Spenser Kin, njen agent iz Njujorka. Vikingu se dopao „Sadarak" i nude joj sto hiljada. „Dolara?“ upita ona. „Naravno, dolara", reče Spenser. „Šta si ti mislila – ruskih rubalja? Šta bi s tim kupila – možda šešir?" ,,O, bože."